Tag Archive | Život na selu

На млађима свет остаје (6/6)

(Претходни део)

VI

После неколико времена Мита је опет почео ћаскати и шалити се са својом бабом, а и Јана се давно није тако срећна осећала као данас. Седели су тако обоје, срећни и весели, с Миланом у својој гостинској соби. Сви су се осећали као путници на броду после страшне буре, која је великим опасностима претила, па брод срећно приспео обали. Сунце синуло и зраци његови весело одблескују са тихе, мирне пучине.

— Зови ми тога што неће да буде чиновник — вели Мита Јани меким гласом, задовољан.

— ’Оће да се умири он док чује! — вели Милан, и сви се троје насмејаше.

Уђе Јана наново у собу, а за њом Стева.

— ’Ајде, љуби оца у руку — рећи ће Милан. — Израдили смо ти службу.

Стеву наљути „та глупа Миланова шала“, а и иначе га глава болела од чудних утисака, те не рече ништа, већ стајаше намрштен, блед, и ћуташе. Осећао је шта се спрема.

— Звали смо те за један допис против оног твог другара (Љубе!) — дирну га Мита, па намигну на Милана, те се овај гласно насмеја.

„Чудне глупости!“ — помисли Стева и зажеле да утекне из собе. Нарочито му беше досадан смех Миланов, те мишљаше: „И овај глупак мисли да се титра са мном као са каквим дететом од пет година!“ То је вређало понос његов, те му очи засветлише, а усне задрхташе од једа. Исправи главу и погледа Милана с чудним презрењем. Милан обори очи, а ко зна је ли тај поглед Стевин разумео.

— Како су они весели, а и не слуте да ће се све то покварити — помисли даље Стева, а срце му се стеже од бола.

— ’Ајде, море, шамуто мој, љуби оца у руку, ’оће да те жени — рече Јана Стеви меким, нежним гласом и поче га вући оцу. Она није могла издржати да га више држе у неизвесности, жао је беше „да јој се дете кида“, па похита да Стеву тиме пријатно изненади и придобије.

Стева је то по гласу и изразу њеном приметио, па осети како га нешто под грлом дави, како му срце чудно дрхти, а сузе му сијају у очима. Тешко му бејаше што старе родитеље мора и у овој прилици ожалостити, што ће им одагнати срећу која је царовала у души њиховој. Стајао је блед, нецомичан и гледао преда се.

— ’Ајде, љуби руку, ’оћу да ти просим девојку са пет стотина у злату — вели Мита и пружи руку задовољно.

Настаде ћутање.

— Шта смишљаш? — пита отац мало оштрије.

„Само им паре на уму! Све би за новац учинили! … Пет стотина у злату: чудна посла!“ — помисли Стева с презрењем, а не рече ништа.

— Шта је? — опет ће Мита оштрије.

— Па ’оће дете, стид га, шта си навалио? — вели Јана. — Мајци ће он рећи.

— Кажи слободно, шта те стид? — вели и Милан…

Опет настаде ћутање досадно и мучно.

Мита већ почео да се мења у лицу од љутине, Милан оборио главу, подиже обрве, слеже раменима и шири руке, као да би хтео рећи: „Ја сам се трудио и учинио све, сад нисам крив!“ Јана гледа у Стеву очајно и као да би помогла да изговори: „Хоћу!“ Стеву од силне досаде и неке чудне туге што мора родитеље жалостити боли глава и чисто му уши зује, а у души му пониче чудна жеља да Милану опали шамар, јер му се чињаше да је све то он учинио „својом глупавошћу“.

— Шта си се затегао као тамбура? — продра се јетко Мита.

Стева уздрхта, и после дужег ћутања изговори згушеним, уздрхталим, једва чујним гласом:

— Нећу да се женим.

У соби завлада мртва тишина. Сви су гледали само преда се.

— Нећеш да будеш чиновник, нећеш да се жениш, а ’оћеш с Љубом да шурујеш! — викну одједном Мита као ван себе и скочи са столице.

Стева изиђе из собе ћутећи.

— Чекај да те питам? — виче Мита даље. — Зар ја те подигао, па сад Љубу да слушаш?! — говорећи то, јурну вратима за Стевом.

Милан га задржа и рече збуњено:

— Полако ов-а-ај… чека-а-ај… дете је… предомислиће се он…

Јана изиђе за Стевом, те плачући поче га молити да послуша оца и да га не љути.

Изиђе и Милан да покуша склонити Стеву на пристанак.

— Елем, о-о… ва… ај… ја, шта сам хтео — ова-а-ај… Млад човек треба мало да се спусти с Парнаса (ту се Милан осмехну, задовољан својом духовитом фразом)… Елем… овај… треба сићи мало с Парнаса на земљу… Овај свет је врло заплетен, а стазе су живота… ова-ај… стазе су живота… клизаве!

Стеви бејаше као да га ко бије шамарима и с највећим би апетитом разбио нос господину говорнику. Ћутао је.

— Стазе су клизаве, мој младићу! — изговори опет Милан и метну прст на чело да би постигао јачи успех и дао речима силнији значај.

— Оставите ме на миру, господине, није ми до разговора — рече Стева, а усне му задрхташе.

— Пут врлине врло је трновит, али овај свет је… — продужи Милан.

„Ужасно глуп и досадан човек!“ — помисли Стева.

— Али… ова-ај… човек често треба, знате… како да кажем… ја… да забаци своје ћуди… — продужује Милан развучено.

— Досадни сте ми, господине! — рече Стева заједљиво и изиђе из собе.

Милан разрогачио очи, па гледа за њим.

Стева је чуо пролазећи кроз ходник плач мајчин и вику очеву:

— Нека иде у свет, или ћу га убити! …

— Стева је пропао! — вели Милан Мити кад се врати у собу. — Не може се ништа с њиме.

*

Стева је послао оцу писмо у коме му вели како му је тешко што не могаше учинити родитељима по вољи, али другојачије није могао, јер осећа да би га то направило несрећним целог века. Рекао му је да одлази у Београд, где ће тражити службу, и то у другом месту, јер не може у кући остати. Писмо је написао и оставио код Јеше, и отишао возом истог дана.

*

Мрак увелико пао на земљу. Мита се још није стишао: лупа све што му падне шака и прети да ће Стеву заклати ако би дошао кући, а у души осећа већ кајање што је тако пренаглио, и чим би му слутња креснула кроз главу: „Ко зна шта може од себе учинити?“ — онда би најјаче викнуо, као ван себе од јарости:

— Заклаћу га, нека ми не долази! …

Исто би тако викао и онда кад Јана истрчи пред врата чим би што шушнуло, па се врати, бризне у плач и прошапуће:

— Још га нема, ах, добога, шта се уради!

И Мити туга срце при том обавије, али место суза и уздаха он што му дође до руку кр’а и баца, а страшним гласом викне на Јану:

— Не слини ми за оном битангом! Одјурићу га, одјурићу га, и ако дође! … Убићу га, убићу, убићу — и он запенуши од јарости и тресну једну чашу о земљу.

— Нећеш, богами! — цикну Јана, а беше чисто готова да му полети у очи.

Прошло је пола ноћи. Стеве нема.

Мита седи на своме кревету, ћути намрштен и пуши цигару за цигаром. Страховао је да Стева не учини што од себе, да се не убије. Та га мисао толико мучила и пекла, да му понекад чисто дође да скочи и јурне кроз ноћ да тражи своје дете, свога јединца. С друге стране, осећаше тежину на души, јер сви његови лепи снови, све оне слатке наде одбегоше и пропадоше занавек, да се никад, никад више не поврате. Мржњу према Љуби осећаше јаче него икад у веку своме.

Јана лежи на својој постељи, покрила лице рукама и плаче јецајући. Црне слутње су испуниле и њену душу, које добише израза у врелим материним сузама.

Мала лампа слабом светлошћу једва осветљава ово двоје старих у два краја доста простране собе. Зричци, као и обично, певају своју монотону песму: „зри-и, зри-и!“, којом прекидаху тишину што влада у соби.

— Одјури дете, као луд! — изговори Јана, и зајеца још јаче.

Мита се заиста осећаше као кривац, зажали и он јаче него дотле; сузе само што му не ударише на очи.

— Напоље, напоље, напоље-е-е и ти кад браниш битанге! — продра се Мита рапавим гласом и скочи с кревета.

— Одјури и мене, а дете си већ одјурио — цикну Јана, па устаде с постеље и стаде пред њега.

С улице допреше усклици неке веселе момчадије, а затим се чу и песма праћена свирањем:

Нека куца, мари ко за сате…

Све тише и тише. Песма се изгуби у ноћи.

Мита не проговори ни речи. Седе опет на своју постељу, налакти се на сто и зари лице у руке.

Опет тишина, коју само зричци прекидају. Над Митином главом се дижу читави облаци дима дуванског. Уздаси његови прате Јанино очајно јецање. На очима и он осећаше сузе, а у грудима тежак бол.

*

Није прошло ни месец дана од овог догађаја, а Јана остави Миту и оде сину, који већ бејаше добио службу државну у П…

VII

Мита остаде сам. Ређе је излазио из куће; у кафану није никако ишао. С познаницима се није састајао, чисто се стидео. У самоћи тек осети како му је хладно око срца: јад му притискао душу. Нема слатког сна, никад слатко не руча и не вечера. Пио је много више него обично.

Није самовао ни месец дана, па се већ осети изнемогао. Паде у постељу некако баш на три-четири недеље пред Божић.

Лежи на постељи сам, без игде икога, па му се већ чини да ће и умрети, а неће му имати ко ни свећу запалити.

„Толику децу сам подизао и радовао се њиховом рођењу — мишљаше Мита — па оста само Стева.“ — Никад јаче није зажалио децу што помреше. Чињаше му се да га већ окружују сени њихове са свију страна и говоре: „Ми бисмо се, тата, нашли код тебе при болести, само да смо живи!“

„У Стеву сам положио све наде и мислио да у његовом наручју изда’нем, па ме и он остави“ — мишљаше даље. Сећао се дана венчања свога, и у сећању му се изређа цео живот, у браку проведен, а сада као да осећаше крај свега, крај живота. Ни Јане нема поред њега.

Паде му даље на ум како је дочекивао Божић у дому својих родитеља, крај мајке своје, па се чисто после толиких година у старости својој зажеле мајчине милоште. — Она ме не би напустила — помисли, и сузе му се скотрљаше низ образ. — Даље се осећаше како је дочекивао празник прве године по венчању, па редом са децом, и најзад му се мисао подуже задржа на спомену лањског Божића. У истој тој соби седео је Стева, и Јана. Било је и гостију. Како је то све било весело. Опомену се како је Стеви говорио: „До године ћемо још боље кад ти постанеш чиновник и ожениш се!“

„А сад ничега, могу још и умрети, па мој син и моја Јана ни да чују. Умрећу, код њих живих, без среће!“ — мисли он, а туга му притиште душу, иарочито при помисли: „Да ли би ме жалили!“ Помисли даље како се, можда, вара и како га они воле, па би Стева плакао, а Јана кукала и искрено га жалила, и сузе му се опет слише низ образе.

Осећаше се као у грозници. Осети болове у грудима и треперење целог тела. Отвори наједном уста и хтеде, по обичају, викнути Јану да јој се пожали, али се одмах сети да је нема ту. Погледа на место где она обично сеђаше и срце му се препуни бола, те умало што не закука. Потом осети да му нешто притисло груди и као некаква велика грудва стала под грло, па му смета дисању. Он би све на свету дао да се Јана и Стева створе пред њим, да га макар Јана и изгрди или прекори по обичају, кад у то доба седе по вечери, што прави дебеле цигаре, па брзо потроши пакло. Он се редовно љутио на тај прекор и викао на Јану, а сад се и њега зажелео.

Није могао дуже издржати, а да не зајеца. Чудна тишина у соби, па му се и сам плач и јецање његово учинише страшни, пуни кобне слутње да ће умрети, а Стеву неће никад више видети, као да се одјек јецања његовог претвара у речи и он их чује, и то врло лепо сасвим јасно:

— Место да умреш на рукама сина свога, а ти си га одјурио због твоје свађе с Љубом!

Страшно зазвонише те речи у ушима његовим. Поновише се неколико пута, и то све страшније и страшније док се одједном не претворише у грозне ледене речи, које баш сама смрт изговара својим подругљивим, потмулим, рапавим гласом. Цело му се тело поче трести као у најјачој грозници. Осећаше хладан дах смрти и као да је гледаше пред собом како пружа руку и прилази све ближе и ближе. Он чује страшан глас смрти:

— Видиш ли да су ти дани избројани?! … Одјурио си сина, а ниси хтео да умреш на рукама његовим!

Мита скочи с постеље и кроз плач викну очајно:

— Сине, морам те видети пре него што умрем! … Морам умрети на твојим рукама…

Хтеде да потрчи на врата, па да кроз ноћ јури далеко, далеко, далеко, али све ближе сину и Јани, да трчи брзо, да лети, да претекне страшну смрт, да се отме од ње; да нађе сина свога, да га притисне на груди, да га љуби дуго, дуго, и да изда’не у наручју његовом срећан, пресрећан.

Ветар звижди напољу, те као да помаже Мити, те носи мисли његове све брже и брже, некуд далеко, кроз мрак.

Одмах сутрадан је Мита написао писмо Стеви, које се овако завршује:

„Дођи сине, дођи одмах, отац те чека. Све што имам твоје је, а ја ћу умрети, моји су сати избројани! Ти буди срећан, чини што хоћеш, само седи код куће за живота мога. Дођи с мајком, твој отац плаче без тебе! … Дођи да ме жива затекнете, јер ћу умрети!“

И заиста је Мита држао да ће кроз који дан умрети, јер би се иначе стидео рећи како плаче.

VIII

Ред се у Митиној кући повратио. Он се осећаше срећан крај сина и Јане, мада се дуго стиђаше пред светом, јер сви знадијаху да је он попустио.

Мало-помало, па се помири с мишљу да је то тако морало бити.

— На млађима свет остаје, а ја сам своје свршио — рекао би често у разговору.

Једног дана бејаше сазван збор омладинске странке.

Мита је чуо да ће Стева говорити на збору, па се и сам ућушка у гомилу људи што се искупише на зборном месту.

Стева је говорио одушевљено:

— Ми морамо у борбу! … Морамо доказати да смо достојни потомци наших дедова, да кроз наше жиле тече српска крв наших очева!

Миту заголицаше ове речи и сузе му од радости заблисташе у очима, а у срцу као да му се урезаше речи: „крв наших очева“.

— Наши су очеви одужили свој дуг, они су своје улоге одиграли, а сад је ред да ми припремимо поље нашим синовима! Ми морамо спремити још боље нараштаје него што смо ми сада, те да с поносом гледамо млађе своје, који ће нас надмашити, као што и наши родитељи треба да гледају у нама себе саме, само препорођене и подмлађене, треба да гледају у нама наду и узданицу своју! … На млађима свет остаје! … — заврши Стева свој говор. Мита је плакао од радости, а са свију страна се осу бурно пљескање и усклици: „Живео! … Живео! …“

Неколико њих дигоше Стеву на рукама, и још се више осу клицање: „Живео!“

Мита чисто не верује својим очима. Гледа све ово и чини му се сан, обмана, нарочито кад виде да је и Љуба један од оних што Стеву дигоше на рукама.

Сузе радости сливаху се низ образе. Коракну напред и хтеде раширеним рукама полетети Љуби и загрлити га, па ипак застаде; то му се учини немогућно, а и сам не зна зашто.

Место свега тога он готово бесвесно викну: „Живели омладинци! … Живели!“

Тог вечера је дошао Мита кући „с накривљеном шубаром“, и баба је већ знала шта то значи.

Цело вече је говорио о збору, нарочито кад је био већ сам са Јаном у својој спаваћој соби.

— ’Ал, знаш, кад ми рече: „крв очева је у нама“, а мени све сузе — рекао је Мита и по педесети пут те вечери.

— Па чула сам де, доста сад, па мало сутра причај — вели Јана дремајући.

— Ал’ знаш… крв… — почне опет Мита после кратког ћутања.

— Е, жестока та крв!? …

— Тако је, лепо каже: „На млађима остаје свет.“ Ја смо и ти, знаш, стари…

— Добро кад на тебе остаде чаша! — одговори Јана љутито што јој квари сан, а затим зе’ну гласно, и промрмља за се: — Свакад ми тако поквари сан!

— Ал’ опет мој Стева треба оца да слуша, а он син, све друкше ради! — опет ће Мита.

Јана ћути. Мита опет причаше о збору, па опет неколико пута понови ову последњу реченицу своју.

— Треба да слуша, треба, рекао си, ’ајде сад спавај, па сутра да говоримо — вели Јана и зева гласно.

*

Јеша је опет долазио Митиној кући, а Павле је дао изјаву да „прелази у омладинце“.

Милан је отишао да живи у Н…, јер тако је хтела његова госпођа, наводећи разлоге како јој не прија клима у овом месту. У самој ствари тамо је премештен са службом неки господин кога је она радо гледала, и још радије бивала у друштву његовом. Милан јој чини на вољу, јер је она много млађа од њега, па се сигурно и он помирио с мишљу да „на млађима свет остаје”.

Лесковац, 1896. године.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

На млађима свет остаје (5/6)

(Претходни део)

V

И Јеша се отпочео дружити са Стевом. Стева му је покадшто причао о државном уређењу у разним земљама и о многим другим стварима. Јеша је запиткивао, а он му све причао много боље и лепше него Милан. Јеша је увиђао да је Стева „много ученији“, те га заволи и поче све више и више хладнити према Милану, а ређе и одлазити Митиној кући.

— Е, видиш ти!? А, чујеш, мени то Милан другојачије прича! — изговорио би Јеша с чуђењем.

— Па шта Милан зна? Зна да се наједе и напије, да игра жандара у кафу и да се задужује до гуше да би му жена имала свилене хаљине, помаду, мирисе и разне лудорије.

Јеша се замисли после тих речи. Ћути дуго, па више за се изговори:

— Не ваља бити добар!

Стева је прешао у говору на неке друге ствари, говорећи о оцу.

— А моја жена сад иде исцепана! — изговори Јеша замишљен и уздахну, а затим поче причати како му Милан дугује, а не враћа дуг.

— Па тако је, ти трпиш без најпотребнијег, а он купује жени парфиме! Тако ти и треба! … — рећи ће Стева.

— Ето, тако ја пропадох и изгубих готовину! — опет ће Јеша, и уздахну.

После тога разговора Јеша није целе ноћи заспао. Једио се што га други вуку за нос и праве будалом, те се на његов рачун размећу, и тврдо се реши да одмах сутрадан тражи од Милана наплату.

*

Међутим су те исте ноћи Милан и Мита смишљали нов допис против Љубе и договоре се да то сад Јеша, као њихов једномишљеник, потпише.

И Милан сутра изјутра пође с готовим дописом да тражи Јешу. Али, уместо да повољно сврши посао, чује како је Јеша био код Љубе у дућану и дуго се с њим разговарао. Врати се кући, и мало после донесе му момак Љубин писмо у коме му Јеша тражи дуг.

То је био за Милана пораз, јер новца није имао. Оде Мити и исприча му како их је ,,Јеша издао!“ То беше за њих крупан догађај.

Мита је викао како су људи покварени, грдио Јешу и запрети како ће га бити чим уђе у кућу, а Милану, који га једини још не издаваше, позајми новац да „врати тој рђи“.

— Ухватио је то њега Љуба… овај… те га научио да тражи паре… овај… да би ме, знаш, обрукао, па после да каже: ето какви су Митини пријатељи… То би и на јавност изнели! … — вели Милан.

— Неће док је Мите. Могу ја да купим све њих за трице!

Сад из свега овог пониче нов допис од Милана, у коме се напада Јеша као „кметовски пришипетља и чанколиза“, и како је „све своје имање упропастио пијанчећи и картајући се, па сад доспео да трпи без хлеба“.

Јеша је почео одлазити у читаоницу. Ново друштво поче му постајати све милије.

Јула месеца догодило се ово што ћу даље причати.

Мита по ручку легао да спава, раскомотио се како само може бити, а покрио лице бабином шамијом да га муве не би узнемиравале. Јака врућина га мучи, те чисто човек обезумио, окреће се час на једну, час на другу страну; а безобразне мушице досадно зује и час му нека падне на босу ногу, час на руку; час се опет нека поткраде ђаволски испод шамије те стане зврјати око ушију и голицати га по лицу крилима и ногама. То Миту наљути, те скочи и дохвати два пешкира, па, гунђајући љутито, поче јурити муве, а прави примедбе баби како није никаква домаћица кад муве не изјури.

Таман је опет легао, а неко куцну на врата.

Баба, која је дотле спавала упркое мувама и врућини на миндерлуку, скочи буновна иза сна.

Мита викну: „Слободно“, не водећи рачуна о томе што је само у кошуљи и гаћама, а баба, поводећи се иза сна, огрнута марамом, коју брижљиво држаше руком да заклони груди и го врат, пође вратима.

Јана је већ изишла из собе кад се Милан бејаше примакао Мити, те са некако важним и поверљивим тоном поче:

— О-ва-а-ај… ја бих, знаш, им’о нешто насамо да говоримо! — После тих речи Милан се обазре око себе да види да у соби нема још кога.

Мита напреже сву пажњу и, са чудним изразом лица и полуотвореним устима, очекиваше нешто врло важно и озбиљно.

— Није ми пријатно, али… — започе Милан и опет се обазре око себе, јер то је разговор озбиљан „за у четири ока“.

Мита још у истом положају очекује шта ће чути.

— Али овај… — продужи Милан, овај… — управо у интересу је твом, а и наше странке, јер ми управо… — прављаше он врло досадан увод, те га Мита мораде пресећи наглим питањем: „Па шта је?“

Милан се примаче још ближе и обгради уста рукама, па Мити на уво шапну:

— Твој Стева шурује с Љубом!

Настаде у соби мртва тишина, коју само муве прекидају с часа на час својим зујањем. Обојица се гледаше значајно и ниједан не говори.

Мита није могао ништа ни да говори и чисто му изгледаше да је те страшне речи чуо у неком сну давно, али врло давно, па му чисто загонетно: какве све то везе има са чудном овом тишином, са овим зујањем мува и са Миланом што са важним лицем седи пред њим.

— Данас имају збор, и Стева ће да говори на њиховом збору! — прошапута са још важнијим лицем Милан.

Мита некако не може тачно да схвати све то, а ипак осећа како му нешто стегло срце и притисло груди, те једва дише.

Читавих дееет минута гледао је сад у под, и не може да дође себи и да појми све шта се збило… Једна мува мили по патосу, а он се загледа у њу, па му се чини да и она нешто предсказује, и као да му оним трењем крила пркоси, али неће да му каже у чему је ствар.

Убрзо се Милан прибра и схвати свој положај као врло несрећног оца, те уздахну и тужно изговори:

— Тако је то!

Опет после тих речи уздахну, протрља чело руком, ћуташе доста дуго, па наједанпут тресну десном ногом о под и викну као бесомучан:

— Мој Стева с мојим непријатељима?! … Моје дете, па с мојим крвницима?! … Убићу га! … Ја сам га родио, ја ћу да убијем!

Опет заћута мало, а затим јурну бесвесно вратима, изговарајући загушеним гласом:

— Ја сам родио! … Убићу га, искидаћу га! …

Милан га задржаваше, а беше забринут шта ће из свега овога изићи. Већ се почео кајати што је то јављао. Али куд је он предвиђао да ће ствар узети овакве размере! Он је само хтео да упозори Миту да ће му син пропасти у рђавом друштву и да му напомене како би требало наћи начина да се Стева поправи. Затим је хтео предложити Мити да сина што пре ожени и онда ће тек постати ваљан човек, и како је све ово што Стева ради само зато што није ожењен.

Ту је у самој ствари тежиште Миланова рада. Његова жена добро стоји са женом неког богатог трговца из К…, па је обећала да ће наћи „згодну прилику“ за њену ћер.

— То је сигурна ствар, ја ћу вам наћи одличну партију, само спремајте дар! — рекла је Миланова жена.

— Свилена хаљина ти је сигурна! — рекла је жена тога богатог трговца.

Жена је, дакле, издала наредбу своме мужу да како тако гледа са Митом да се ствар сврши, те да Стева узме ту девојку, јер ,,кад Мита пристане, онда је ствар свршена“.

Миланова жена много је млађа од њега, али се он ње утолико више боји. Управо, по његовом схватању, „он је мази као какво дете и неће да јој учини нажао“. Како увек, тако и сада, он је својој женици морао учинити по жељи и ступити с Митом у преговоре…

Мита, дакле јурне вратима, а Милан се уплашио да се сва та комедија коју он жели да одигра и заврши пијанком — и свиленом хаљином, не заврши трагично.

Мало те он није био у исто тако мучном положају као и Мита.

— Полако о-ва-а-ај… чекај… — једва процеди кроза зубе, а крупан га зној облио по челу.

— Нема ту чекања, нема ту ништа више! — виче Мита, промукао, и отимао се, а није му ни падало на ум да је само у гаћама и кошуљи.

Упаде и Јана у собу и кад виде како се Мита отима да иде некуд, а Милан га вуче, узе га и она задржавати, а сва дрхти.

— Ку’ћеш као луд у гаћама да ти се смеје свет под седе косе! — викну Јана љутито.

Овај разлог као да је највише утицаја имао на Миту, те се узе облачити, а сав се тресе. Он жељаше да се обуче за секунд, али док нађе само чарапе, прође неколико минута. Рукав се на капуту изврнуо наопачке и он га поче љутито извртати, па му од узбуђења не испаде одмах тај посао, те тресну љутито капут за врата. Потпуно малаксао леже на диван.

Опет за читавих десет минута настаде ћутање.

Милан се прибра мало, па лагано и, што кажу, „из дубине“, започе доказивати како је Стева млад и како се може поправити.

— Не говори ми о лопужи! — прекиде га Мита некако потмулим и малаксалим гласом, а подиже се, те седе.

— Чим се роди, треба за врат, па о ледину, а не да га гајиш! — изговори Мита, слабим и дрхтећим гласом, па опет леже на диван и уздахну дубоко.

Милан примаче столицу и седе до Мите, па опет продужи причати како он зна многе који су тако скренули с правог пута, па чим су се оженили одмах други људи. Наводио је примере: син тога и тога, па син тога и тога, како су били исти као и Стева, али их очеви оженили, и сад су све то капетани, срески писари — красни људи.

— То тако мора да буде — говори Милан — сваки школовани младић тако, овај, док се не ожени, лута по облацима, ал’ чим ти њега упрегнеш мало у јарам, одмах му дође памет, па после не може другојачији и бољи бити од њега!

Мита лежи непомично и не говори ништа, а Милан продужи даље причати како је и он кад је свршио богословију све тако „фантазирао којешта“ док се год није оженио.

— Па данас, хвала богу, ето ме жива, и чик да ко каже и оволицко за мене! — заврши Милан своје објашњење и показа Мити један трунић од дувана.

Миту као да то разгали. Он је поштовао Милана, па кад му он ређаше такве примере, па још за себе прича какав је био, па ипак „доживео да буде срески начелник“, онда његово родитељско срце попусти мало.

Мити сад бејаше као човеку који над својим најмилијим стоји и слуша како га дави самртнички ропац, види да ће остати без њега; а, с друге стране, слуша искусна и честита лекара, који тврди да ће болест поћи на боље и да ће се болесник спасти и оздравити.

— Него ти ћути и прави се да ништа све то не знаш, а ја ћу да пишем једном свом пријатељу у К… Има красну девојку, а и фамилија добра, а то је јединица у оца; имање грдно велико! … Сада даје пет стотина у злату, све готових, а после његове смрти коме ће него свом детету!? … Ако ту упали, посред среће! — заврши Милан.

Милан оде задовољан што је ствар ипак лепо извео, а Мита ублажен остао с Јаном.

— Мора да се жени! — говори Мита.

— Да се ожени, па службу да добије овде, па ето ти! — додаде Јана.

Ућуташе и погледаше се значајно.

— Деца су то, а ти ’оћеш да ти он буде сад као маторац! Не може, брате, то је детиња памет! — отпоче Јана и обриса сузе.

— Мора да се жени, друго ништа! — изговори Мита после краће паузе и уздахну дубоко.

Опет нови планови стадоше се ковати.

Опет јата жеља и силних нада стадоше се ројити пред њиховим старим очима; опет лепи снови однеше их у далеку будућност.

Гледали су дуго једно у друго, и уздахнули.

Митин и Миланов договор не могаше остати тајна за паланку, где се дозна и разбере и шта је ко ручао у својој кући.

Одмах сутрадан се говорило како ће Стева просити Драгу из К… — Једни су хвалили девојку, а једни се постараше одмах наћи Стеву, те да му кажу како је та иста девојка од јехтичаве породице. Неки су причали како има падајућу болест, и само узгред тек замоле „да се то даље не чује“. Неки опет веле како јој се мајка напија, а додају како „ћерка не може бити боља!“ Једни чак пронашли како је ујак те девојке полудео, а тетка јој се раставила са мужем: управо муж је одјурио, јер је зла, и мајку његову ударила кукачом по глави, те јој разбила главу! (Срам је било!)

Стева не знађаше како да се нађе у тој збрци вести које му почеше достављати. Чуђаше се, управо, што баш њему то причају и шта се све њега може тицати та Драга из К…

Напослетку дозна да његов отац жели да га жени и да ће, по препоруци Милановој, запросити ту девојку, о којој му толико причају у граду: неки с хвалом, неки с куђењем.

Предосећао је да ће морати напустити оца и отићи од куће ако би се само све то обистинило. Све би то за њега имало много тешкоћа, јер би тиме и родитеље ожалостио, а и морао у неколико покварити своје планове, јер мишљаше, кад већ није отишао у Женеву, да седи код куће, да чита и ради, а да радом својим утиче на околину. Таман се са извесним личностима упознао и отпочео радити многе ствари, а сада би све то пропало. Он је још држао да ће се његов отац мало-помало помирити с том мишљу да се не прима државне службе, већ да седи код куће и бави се трговином; али, поред сукоба око тог питања, одједном се јавља још један нов сукоб о женидби. Он се није могао женити тако као што његов отац жели. Није могао узети за жену девојку коју никад није видео, девојку необразовану, која никад неће моћи разумети њега, ни он њу. Његови су се појмови о женидби сасвим разликовали од појмова оца његова. На такав брак не би Стева могао никад пристати.

Међутим, Милан и Мита раде неуморно. Чак се ових дана не видеше никад да по ручку поиграју домина у кафани.

Видиш их само где прођу улицом и нешто шапатом поверљиво говоре и доказују један другоме рукама. Иду по неколико корака, па застану, и таман учине опет два-три корака, а један другог ће тек повући за пеш од капута, те би наново застали: шапћу један другоме на уво, а затим би се одмакнули један од другог; погледају се и наставе рукама доказивати.

Свршили су ствар повољно. Тодор — тај богати трговац из К… — пристаје да даде ћер за Стеву, спрему за девојку и пет стотина дуката у злату.

Весео Мита, весела Јана, Милан задовољан што је тако мајсторски удесио целу ствар, а његова жена већ пркоси многима што нису покварили, те већ унапред замишља како ће изабрати „розе свилу за хаљину“ и како ће јој то лепо стајати према лицу.

(Даље)

На млађима свет остаје (4/6)

(Претходни део)

Тешко је верно описати радост старих родитеља који дочекају сина што долази кући после свршеног школовања на највишем просветном заводу у земљи. Ко још може расплести збрку и смесу различитих осећања из силне љубави родитељске, чудног поноса и читавог јата нада и жеља.

Јана не могаше издржати и мораде подлећи своме осећању. Љубила је сина дуго, дуго, а гушила се у сузама.

Мита, напротив, дочека Стеву чак некако љутито. Пружи му руку намрштен, и чим он пољуби, трже је нагло и процеди кроз зубе: „Жив био!“ готово грубим гласом.

Одмах затим оставио је сина с мајком, а он уђе у собу, јер осећаше како му срце чудно бије и како му неко слатко осећање чисто мами сузе на очи.

*

О вечери тога дана кад Стева беше дошао, Мита је био весео, те није о оној препоруци ни говорио. Чак је изгледало да се он тога није ни сећао.

Стева је по вечери отишао у своју собу, а Мита и Јана у своју. Њих двоје, после дугог разговора и ковања разних планова, угасише свећу и легоше да спавају.

Мита не спава, већ отишао мислима богзна куд далеко. Замишља сина у великом положају и сав се топи од радости кад помисли како ће и Љуба морати скидати капу кад прође поред њега.

— Не могу они са мном — мисли он даље, а Стевина слика лебди му пред очима. Ко би могао изређати безброј ситница које су поред осталога кружиле Мити по памети.

— Свима ћу се осветити док Стева постане срески начелник — мисли он. — Чекај, после да видим тога Љубу како ће да шени (ту му се учини: тешко ће чекати, и желео би да се то сутра испуни). — Један по један ће да долази код мене, па ће тек да замоли за ово, за оно, а ја опет кажем Стеви: синко, ово овако, ово овако… Моје је дете, учини што год хоћу! — Он мора; ја сам га родио. Мисли су га далеко одвеле, и ко зна шта је још после тога размишљао?

И Јана није заспала; и она се удубила у мисли, и њу је машта далеко одвела у будућност. Замишљала је кућу пуну унучића, па снаху која је двори и слуша, и већ као да чује танке дечје гласиће: „Бабо, бабо!“ Једна суза среће скотрља јој се низ образ и она се окрете на другу страну, покушавајући да заспи, али, уместо сна, све се лепше и лепше слике ређаху пред очима.

— Спаваш ли? — пресече је Мита у мислима изненадним питањем.

— Море, разбио ми се сан, неки ђаво, па не могу да тренем.

Мита упали свећу и сави дуван, а то је значило да се и њему не спава.

Безмало те их и зора није у разговору затекла.

*

И Стева није те ноћи могао дуго заспати. И он је размишљао о многом чему, а нарочито о томе како, ма под коју цену, мора отићи у Женеву, где ће продужити своје студије, па кад се добро спреми да се врати у живот, у борбу, да се бори и да радом користи своме народу и отаџбини.

*

— Дакле, писмо ниси предао? — упита Мита сина кад су ујутру изишли на теферич да пију кафу.

— Па није потребно, јер ако бих ишао у Женеву… — поче Стева.

— Биће теби Женева да ћеш се пушити! — пресече га Мита љутито.

Њему је било главно да Стева што пре постане чиновник.

— Ја мислим, оче, да… — започе Стева објашњавати.

— Ти мислиш! … Срамота, срамота! Ти да мислиш, па лепо да одеш код таког човека, па лепо: Помози бог, господине! (ту Мита скиде понизно капу, као кад стоји пред старијим) па њему писмо цап у руку, па те он пита чији си, па шта си; па се лепо упознаш с главешином (важна личност) једном! … Ништа ти не знаш — говори Мита љутито.

— Ал’, ја тако не мислим, ја се не бих ни примао службе — опет ће Стева.

— Ти си луд! — викну Мита, и сав задрхта.

— Ја бих сматрао за понижење да одем и да на тај начин…

Стева опет не доврши реченицу, јер га отац прекиде вичући:

— Ти знаш шта је понижење?! — ’Оћеш да будеш као они мангупи што праве демонстрације по Београду, а нећеш чиновник!

— То нису били мангупи! — рече Стева одлучно, а сав пребледе, јер је и он учествовао у неким демонстрацијама, пун идеала и младићског заноса.

— А и ти си од они’?! — викну Мита као бесан.

Стева задрхта од неког бола, а мишљаше: Бориш се, жртвујеш се за друге, не добијеш отуда ништа; желиш да помогнеш народу и дочекаш — да те за тако племенити рад назову мангупом.

— И ти ли си од тих мангупа?! — додаје Мита питање, запенушив од јарости.

Митини су појмови били: „Мој син, па ради оно што ја мрзим; долази у омразу с важним људима; а кад питају чији је тај младић, шта ће онда? Брука пада на њега. Није писмо однео. Сматра за понижење да оде код једне важне личности, а хоће да брани мангупе који праве нереде по Београду!“ Он није могао да замисли с каквих гледишта полази Стева и изгледаше му да је његов син пропао, а да се планови његови неће остварити.

— И ја сам био у демонстрацији! — изговори Стева доста јасним, али дрхтећим гласом.

Мити као да се окрете свет око главе. Ове речи Стевине толико га поразише да за читавих пет минута није речи проговорио.

— Тако је! — рече он тужно после тога, и уздахну.

Опет ућута. Ћути и Стева.

— Ја сам крив што школујем битанге! — рече Мита очајно, после краће паузе, и изиђе из куће.

Отишао је у кафану те нађе Милана, па му се пожали како нема среће у породу и како његов син не ваља.

— Нека, нека, и ја сам у младе године лудовао, па то прође! Ја ћу њему онако некад, кад га ухватим, да очитам вакелу, а ти с њим лепо! — Ја ћу то све њему да објасним — рекао је Милан кад се већ с Митом руковао и пошао кући.

И Мита оде кући прилично ублажен, али му око срца још бејаше хладно.

Стеви није ништа више о томе говорио, само је покадшто рекао, рецимо: — Зовите тог бунтовника да једе! — Или кад су заједно за столом, рекао би: — И ја с бунтовницима седим!

Прошло је више од месец дана од тог првога сукоба Стевиног с оцем.

Стева је за то време понајвише седео затворен у својој соби и читао, а кад изиђе, онда је бивао у друштву неког судског секретара, с којим се још с Велике школе познавао. С оцем је био у прилично затегнутим односима и о томе је чак и једном своме другу писао, јадајући се како су „настрани појмови данашњег друштва“.

Једанпут по ручку беше гостију код Мите, међу којима је и Милан. Сви седе на омиљеном теферичу, срчу кафе и „пијуцкају по мало вина“.

Гости су водили разговоре и шалили се, а нарочито на Љубин рачун.

— Ситничарење! — мисли Стева, који је све ово могао лепо чути кроз отворен прозор своје собе, и постаде зловољан, јер га прекидаху у читању.

Таман намисли оставити књигу и проћи се мало док гости не оду, а у собу његову уђе Милан, те после поздрава и обичних шаблонских запиткивања, стаде причати са пуно озбиљности како је та иста (баш у тај мах је прошла улицом) Љубина жена говорила код прија Босе да је он (Милан) у „недозвољеним односима са неком Јуциком шнајдерком, и то као ожењен човек!“ Ту, код тих речи, Милан застаде и чисто се претвори сав, што но веле, у знак чуђења, а да још више утиче на Стеву, метну и кажипрст десне руке на чело.

— Дакле-е-е?! — рече Милан држећи још прст на челу, а левом ухвати Стеву за рукав од капута.

— Ситнице! — процеди Стева зловољно кроза зубе и поче се мешкољити на столици од досаде.

— О! … Молим, младићу! — опет ће Милан развучено и скиде прст с чела.

Сад тек Милан настаде причати и објашњавати Стеви, износећи читаве историје разних сплетака, и таман Стева мишљаше у једно време да је све готово, јер Милан заћута, али он опет настави:

— Елем, знате, ја сам тад био богослов, наравно нежењен — дошло му је уз реч да исприча нешто из свог богословског живота.

Стева сад више није ни слушао, а од тешке досаде, место Милана, виђаше само пред собом тамну контуру.

Милан је управо дошао у намери да се договори са Стевом о једном новом допису против Љубе, те да би ствар испала „што зрелија“, отпоче мало поиздаље, како би Стеву што темељније посветио у целу ствар. Милан прича ватрено, доказује рукама, устај е, вуче Стеву за капут, и тек узвикне на појединим местима: „Замислите само!“ метне прст на чело и очекује од Стеве одговор. Стева се сав ознојио од страшне досаде и већ, што кажу, помутио очима те није ништа ни слушао, а кад га Милан продрма, он га погледа, из учтивости климне главом, као у знак одобравања, а у себи помисли: „Куд ме ова напаст снађе!“

Милан „постепено“ прилажаше у свом дугом говору све ближе и ближе главној ствари, док не дође где треба, па се обазре свуд око себе да ко не чује и поче шапатом надугачко и нашироко причати о узроцима и последицама првих дописа.

— Тек, овај, читали сте ви то, то је пуцало по целоме свету! — рече између осталог Милан с поносом.

— Нисам! — рече Стева хладно и готово љутито.

Милан се обезуми од чуда и с дивљењем изговори: — Нисте?!!

— Не интересују ме те ствари! — опет ће Стева јетко. Беше му се већ досадило.

— Чудновато! — изговори Милан некако забринуто и махну главом, слежући раменима.

— Е, онда ви сигурно радије пишете? — опет ће Милан после краће паузе.

— Дописе?!

— Дописе, дабоме!

— То ја никад не бих писао, нарочито у том смислу у ком ви желите! — рече Стева.

— Шта би? — упита их Мита кроз прозор, јер се већ и њему досади чекати.

— Код младих људи све нешто чудно! — одговори Милан, и насмеја се.

Мало после изиђе Милан да с Митом разговара, а Стева леже на диван, сморен од чудног разговора са Миланом. — И он био срески начелник! — мисли Стева лежећи, а чисто се стресе од гнушања.

Мита је дуго шапутао нешто са Миланом. Управо Милан је шапутао, а Мита је имао само лепе намере шапутом разговарати, али, загрејан од вина, не могаше то извести, већ викаше јаче него обично кад се говори.

То је ускоро нагнало остале госте да иду кући.

Оде и Милан, а Мита остаде сам с Јаном на теферичу.

— Немаш Мито среће! — виче он као бесан и лупа песницом по столу. — Много мене кошта тај крвник, ал’ мој син не мари за оца!

Јана плаче и некако механички изговори:

— Толики новци само на проклете марке!

Стева је све ово слушао, па осети силну тежину на души. Осети како га нешто гуши и нагони сузе на очи. Сав је дрхтао од чудног узбуђења. С једне стране вуче га љубав наспрам старих родитеља, и он се сети све њихове милоште; знао је да га они више воле него цео свет, те баш зато му беше тешко што је, по њиховом мишљењу, он узрок њихове несреће. С друге стране су га идеали његови вукли далеко од свега, по његовом мишљењу, ниског и прљавог; а при помисли да оца задовољи, па ма шта учинио, крв му јурне у главу и у ушима зазује страшни прекори. Сав се стресе од помисли да би „још прве године по свршеном школовању пао у брлог паланачких сплетака!“

— Не, не, то је гадно! Ма шта било, ја се у те ситне сплетке, пуне гадости, нећу мешати! — промрмља он полугласно, и устаде с дивана, те поче ходати по соби! …

— Место да развесели оца, а он га кида на парчиће! — виче Мита, а Јана још плаче.

Сутрадан није Мита пред Стевом ништа о томе говорио.

Прошло је неколико дана, а он ћути и ништа не помиње; али је често по сву ноћ мислио како ће сина извести на пут.

— Е, баш и нека и не пише! Чудо, к’о да ћете се угојити од његовог писања! — рекла му је Јана једном приликом.

— Не ваља! — уздахнуо би Мита забринут.

— Што ви њега мешате у ваш посао, ви радите за себе! — брани Јана сина.

Мита би се том приликом извикао, па отишао од куће.

— Па напиши, сине, да те не муче, убио их бог, кад морам да им тако кажем! — говори Јана сину.

— Та ћути, мајко, бога ти; кад би имало смисла, ја се не бих устезао!

— Љути се отац!

— Па шта ћу му ја кад он нема друга посла, већ прави од једне ситнице читаво чудо!

Јана уздахне очајно, јер јој то посредовање нигде не налази одзива.

Стева је о свему што се десило писао своме другу, и на завршетку рекао: „Ја сам, драги Саво, разочаран још на првом свом кораку!

Ето видиш, дакле, какви могу бити појмови о овоме свету кад на првом месту мој отац тражи од мене да само задовољим његове жеље, и ако то нећу, онда сам рђав син. Нигде нема оне љубави коју сам ја замишљао. И сама родитељска љубав није ништа друго до најгаднији егоизам!“

После овога Стева добије одговор од друга, у коме поред оеталог беше и ово:

„… потпуно разумем твоје осећање, али, дозволићеш да ти кажем: ти ниси ништа ново пронашао. Тако је откако је, и тешко нама ако уобразимо да за један дан можемо изменити данашње друштвене појмове. Ту треба времена. Ми морамо гледати ствари онакве какве су и да се старамо да их бољима направимо. Погрешно је и лудо замишљати да све мора бити савршено, па кад се разочарамо и видимо да није, а ми у том случају да ттадамо у очајање и оплакујемо судбину света, а нећемо ни прстом маћи у намери да поправимо оно што не ваља. — Ти си, канда, већ и заборавио на своје обећање да ћеш ме известити о тамошњој читаоници и о људима с којима би се могло радити. Рече ми ономад Милорад да је тамо неки Љуба Тасић, човек на кога би се умногоме могли ослонити. Разговори с њим о свему, па одмах пиши.“

Ове су речи повољно утицале на Стеву, те се чисто разгали и расположи.

Још тог истог дана оде у читаоницу у намери да се са Љубом састане, па ма како о њему отац мислио, у случају да за то дозна.

Тек што Стева бејаше измакао од куће, а дође Мита однекуд „из чаршије“, вичући још кроз двориште што га грло доноси.

— Научићу ја те лопове како се ради! … Може Мита и више платити, ал’ ћемо се после питати! …

Вичући тако попе се уз басамаке и седе на теферичу за сто.

Јана изиђе из кујне са засуканим рукавима, па стојећи пред Митом изговори више за се кроз плач:

— Опет она рђа!

— ’Оће да ме уапси! … Нећеш, синко кисели! Мита има паре, али се држи кад Мита тебе ошине.

Изговори ове речи, пун жестине и поуздања, али му одједном кресну мисао у главу:

„Баш мој Стева ни да чује за оца! … Како ћу се ја стар осветити? … Па, кажу, подижи децу и надај се одмени! … — После овакве мисли осети малаксалост, немоћ и непоуздање. Мржња према Љуби узе још јаче маха у души његовој, али у толико порасте и јарост према сину, те узе још јаче викати:

— Стева син?! … Ништа он није! Требало га је задавити чим се родио! …

Ућута. Сећаше се Стеве док је млад био, сећао се и Љубе. У толиком низу година је био надмоћнији, јер то беху деца, те понос и самопоуздање као да поврати сву снагу његову…

— Деца, каква деца? … У њих зар да се надам, још Стева треба од мене да изгледа, још сам ја онај који сам био! Све ћу ја то дотерати у ред, дотераћу ја то, па ће да се чуде! … Мене он да уапси?! … Ха, ха, ха, деца да ме уапсе?! … Увреда части у штампи! … Балавци ’оће част! … Зар он од мене да тражи част, а до јуче сам га шамарао! … (Ту опет мало застаде, мишљаше дуго, па продужи јачим гласом:) Бићу га, насред улице, шамарима, па ко ми шта може?! (То му изгледаше сасвим природно…)

— Убио их бог што се не откану!? — прошапута Јана, а сузе после тога облише њене бледе, смежуране образе. Страх и плач дају некако у овој прилици њеном лицу и смешан и тужан израз.

Мита се занео мислима у прошлост. Чињаше му се као да је јуче било кад је Љубу тукао баш овде пред својом кућом, кад је дирао псе кроз тарабу. (Хм! Част у штампи! — промрмља опет код те мисли.) Сећао се даље како се тај исти Љуба — под овом истом липом у његовом дворишту — играо толико пута клиса са његовим покојним Војом. („Да ми је он жив, ко зна како би било“? — кресну му при том мисао и он дубоко уздахну.) Деца се заваде, а он тек викне: „Мир, децо!“ и она се стишају. („Баш ми се чини да је Воја био јачи, а ја сам га још бранио кад би се потукли!“ — помисли опет и чисто се љућаше на самог себе.) Прође „алваџија“, а Воја га моли да му да пет пара за алву, а он би дао и њему и Љуби, (А сад ’оће част! прогунђа при тој помисли гласно и љутито) а они га пољубе у руку…

Хиљадама разних ситница оживеше у души Митиној, те поче поново викати:

— Зар је то држава?! … До јуче га вукао за уши, а сад ми суди! … Какав суд! … Трице су то! … Бићу га шамарима усред суднице! … Мој Стева?! … Нећеш, синко, куд ти ’оћеш! … Још ти ја судим… Ја сам родио, ја ћу и да убијем ако не ваљаш! … Да убијем, убијем… Није грешно! … — виче он сав црвен од јарости, па му и очи крваве, а десном ногом лупа о под тако силно да се стакла од прозора тресу у кући.

И Јана је имала некако сличне мисли, али јој ипак беше жао Стеве, а место јарости и помисли да се све то може повратити као што је било, као што Мита мисли, она очајно плакаше, уздисаше и шапуташе молитве.

Све ово направише проклети дописи.

Милан је послао још један нов допис против Љубе, у коме је, сигурно да би стил био китњастији, назвао Љубу: лопужом, лоповом, глобаџијом, чанколизом и распикућом. Овако „дивни епитети“ што служаху Милановом „сочиненију“ као „украси“ стила, морали су, што се само по себи разуме, коштати као и сваки украси врло много. Љуба тужи суду за неке клевете и увреде части, и онда Мита, који је и потписао допис, буде осуђен — по тој кривици — на нека плаћања и затвор од неколико дана.

У једном писму Стевином, што га је писао другу после овога догађаја, стајало је и ово:

„…Тек, што је главно, наше ствари иду доста добро. Љуба је врло бистар човек, одлучан и заузимљив. Он за наш град вреди много, и без њега, како ми се чини, не би се могло много учинити. Многи грађани већ долазе у читаоницу и узимају књиге на читање.“

„Читао си онај гадан допис против Љубе. Њега мрзе сви овдашњи старији људи, а нарочито Милан (писао сам ти о њему) и мој отац. Тај допис је писао глупави Милан, а потписао мој отац, те је сад осуђен због клевете и јавне увреде части. Сад је постао готово несносан: виче и на улици и у кафани на Љубу, а код куће, још кад попије коју, не може да се сноси. Све то мени и Љуби ништа не смета, па ипак, мени је тешко и чини ми се да дуго не могу издржати. Морам доћи у Београд да тражим државну службу ма где, само да се од куће уклоним. Не можеш ти да разумеш сву тежину положаја у коме сам ја. Давно бих био отишао, али ми је матере жао. Не знаш како ми је кад чујем оца да виче и видим њу како плаче, а сузе јој теку низ бледо, смежурано лице. Воли ме она много, а и отац ме воли, па ипак… Не, не, не можеш ти да све то разумеш. Веруј ми да по читаве ноћи не могу да заспим…“

(Даље)

На млађима свет остаје (3/6)

(Претходни део)

Увече су већ сви гости седели за столом. У зачељу бивши срески начелник Милан (стари богослов), па онда Јеша и Павле; до њих Мита, па онда редом жене по старештву.

Жене отпочеле говор о цени неких цицева и онда пређоше у говору на хаљину Љубине жене.

— Оне машне више нису по журналу! — рече Миланова жена, увијајући главом и успијајући усне од задовољства што се осећа „високо образована“!

— Стоји јој као на штапу! — додаје Јешина жена.

— Баш је згодна за маскенбал! — процеди опет Миланова госпа кроз зубе, и поче се смејати тако као да по неким нотама удешава висину гласа, мењајући га на разне начине.

Људи већ озбиљније разговоре воде.

— Ја сам Васу одбранио кад је било суђење због оне воденице — вели Мита.

Сви живо претресаше тај догађај и изведоше „наравоученије“ како је свет неблагодаран, и напоменуше како је баш „сам Љуба томе Васи кр’ао врат“, па данас ипак не раздвајају се као Божић и Бадњи дан.

— Вара он сад Васу због… — поче Павле.

— Знам — рече Милан и климну главом. — Које, које? — питају остали.

— Због… — опет ће Павле и показа кажипрстом десне руке по длану леве, као кад се пише.

— Интабулација! — пришапну Јеша тајанствено и обазре се да нису чуле жене.

Милан махаше главом. У разговору су се ревносно куцали чашама и ревносно испијали.

Разговор постаје све живљи и живљи.

Милан у разговору улучи згодну прилику да и педесети пут, можда, у истом друштву, исприча откриће Америке. У причању те „историјске ствари“ и он се особито извежбао, а ствар је у свету усавршио и накитио свима могућим занимљивостима, које је год запамтио из опште историје, а додао многе друге што се можда не налазе ни у једној историји, нити којој другој књизи. С каквом вољом он то прича, може се мислити кад је чак устао код једног места, те узео сунцобран своје жене да њиме престави сабљу.

Јешина и Павлова жена су за то време тихо разговарале о „извођењу пилежа“, а Миланова жена пратила је пажљиво причу као и Јеша. Она је чак понегде и подсећала мужа на нешто што би он случајно заборавио.

Мита и Павле слушају, слушају, па тек узгред проговоре по неку о Љуби, па опет мало слушају, па опет о Љуби.

Жене су даље повеле говор о разводу брака између Цајке и њеног мужа, испитујући до кога је кривица.

Јеша је, пошто саслуша причу о открићу Америке, почео запиткивати Милана о звездама. Њих два су претресли звезде и прешли однекуд на веровање у снове. Одатле пређе Милан на нека објашњења о бесмртности душе, а док је он то ватрено доказивао, Јеша је намислио испричати му како је у сну јео гљиве и брао неке печурке, и да га упита да ли то значи нешто.

Мита и Павле грдећи Љубу почеше толико викати и лупати песницама о сто, да сви остали морадоше за неко време прекинути разговор.

— Дочекаће, вала, и он и поп Коста да оду на робију због оног венчања — виче Мита.

— Дирнуо је он великог ђавола кад је мене дирнуо! — виче Павле и лупа се по грудима.

Павле продужи даље викати и на Љубу и на све његове присталице, а кунијаше се како ће их он терати до вечне куће.

За то време се Мита обрати Милану и доказиваше како је Павле ваљан и поштен.

Јеша већ почео да штуцка и дуго гледаше у пламен од свеће, а затим прекиде Мити и Милану разговор питањем: „Да ли је богатија Француска или Енглеска?!“

Разговор тече све живље и сада већ сваки говори, а готово нико не слуша.

Јеша је по природи својој више ћуталица него разговоран, док је трезан, а кад попије коју, онда је разговоран, немиран, па чак и ратоборан. Готов је чак и на свађу: ко му први наиђе. Он је врло мало пио, али има једну грдну махну, што веле његови познаници: „Две-три чаше, па одмах уфитиљи.“

Тако, дакле, и Јеша поче причати како је био добар коњаник. Измахује десном руком, шкрипне покадшто зубима, и командује: „Сеци пешаке на-де-е-е-е-сно!“

Милан пева „Где јест сребро и злато…“

Миланова жена прича Јешиној како јој је неко, док бејаше девојка, „записао у албум“: „Нада је живот, нада је све, у нади с’ живи, у нади с’ мре.“ Те је стихове изговарала неколико пута, делећи сваку реч на слогове, а после тога дода, успијајући устима и колачећи очима: „Је л’ те да је здраво дивно?!… Јух, тако ми се допада!“ То изговара и погледа на Павла лукаво, а некако чудно увија главом и раменима, подиже обрве и смешка се заносно. Мита прича Павлу нешто и вуче га за рукав од капута да би му јаче обратио пажњу, а Павле и не слуша, већ и он, готово у исти мах, прича њему, а час погледа Миланову госпу, час своју жену.

— Ура! … Ура-а-а! … — продера се Јеша за свој рачун и измахује десном руком, а леву држи као кад се држи узда при јахању.

Сви се окретоше њему.

— Бод улево! — командује Јеша и одма’ну руком улево, те умало не удари Милана по глави.

Ово одушеви Миту, те стаде и он причати о своме наредничком животу, а пошто га нико не слушаше, то се обрати Милановој жени.

— Разумем, господин пуковниче! — говори Мита оштро и салутира по војнички.

— Уви мње, слачајши Исусе! — запева Милан, затури главу назад, а зажмури мало очима.

Јеша и даље „сече пешаке“ и одмахује то надесно, то налево. Павлу се допало што Јеша може лако ударати Милана само кад би одмахивао руком налево, те му он поче командовати: „бод улево“ и ужива у себи како ће сутра причати, ако му та шала пође до краја за руком.

Миланова госпа остави Миту, па слушаше како Павле командује Јеши. Удари у смех и зацича:

— Јух, боже, ал’ је то здраво комично! … Ха, ха, ха, ха! … Здраво комично!

Јеша, напослетку, отпоче говорити „немачки“.

*

При завршетку пијанке решили су да отпевају на улици: „Што си тако суморан, мој голубе бели?“ Тиме су хтели да пркосе Љуби због дописа, који је већ послат у штампу. У ствари, он не знађоше ни речи немачки, али кад се опије, имаше обичај говорити неке збркане, неразумљиве слогове, што је требало да представља „стран језик“. Он је иначе, кад је трезан, желео да зна који страни језик, те би увек распитивао како би то могао научити. Та је жеља, дакле, избијала и у пићу, само у другојачем облику.

Миланова госпа се сад још више поче кикотати и уврискивати, а Павле помисли како то Јешино говорење мора бити врло допадљиво, па, да не би он „остао на талону“, уплете се и сам с Јешом говорити на тако чудноват начин.

Гура један другог, вуку се и спомажу се при споразумевању рукама и разним покретима. Утом Павле некако незгодно гурну Јешу, те овај умало не паде са столице.

— Не гура-а-ај се-е … — процеди љутито Јеша кроза зубе српски, па продужи опет даље говорити „немачки”.

Миланова госпа час погледа оштро Милана и махне љутито главом, дајући му знак да више не пије, а час удари у смех, изговарајући своју омиљену реченицу:

— Јух, ал’ су здраво комични! …

*

Неколико дана после пошто изиђе Миланов допис, изиђе одговор од Љубе у противничким новинама:

„Р… 11, маја 1892. год.

Мото:
Стан’ почекај, од Добоја Мујо,
И ми коња за трку имамо!

„Поштовани господине уредниче,

„Иако не сматрам за потребно и вредно одговарати на ниске клевете које износи једна умна и физичка мизерија, под маском вајног посматрача, а то је и сувише познато жалосно створење, кога жена шиша, те му глава изгледа као басамаци. Ми сви знамо ту ругобу у облику човека, а потрудићемо се да му здеремо маску и покажемо га целом свету, колико да се види какви су шупљоглавци представљали власт у нашем крају, и то као срески начелник. На суд, срамна кукавицо, што ни имена свога ниси смео потписати под оне своје глупаве измишљотине и гнусне лажи. Даћемо ти згодне прилике да кажеш и пред судом све то, али, чини ми се да ће и овде бити она пословица: „потерао лисицу, а истерао вука“.

„Молим вас, господине уредниче, да изнесете ово у хатар истине, и примите уверење мога одличног поштовања.

Љуба Тасић“

Овакви су се дописи гутали у овом месту.

Мита је, на пример, број онога листа у коме изиђе допис против Љубе чувао као и признанице својих дужника, све заједно увијено у једном комаду платна и брижљиво увезано канапом.

Љубини пријатељи послаше број у коме бејаше Љубин одговор Милану, на кога се све оно и односи, а адресовали му: „Много уваженом, паметном господину Милану Настасијевићу, пензионеру“.

Павле је опет један примерак тог истог броја послао Милановој жени, а рукопис на адреси удешавао тако да личи на Љубин. Одмах после тога је отишао да посети Милана и да грди Љубу због таквог нитковлука.

Милан није смео неколико дана изаћи из куће. Све је могао лако прегорети, али га је убијало оно што вели да га жена шиша, а знао је добро како ће се то узети у целом граду на подсмех.

Мити је било криво што о њему није ни речи проговорено.

— Што мене не грди ако сме, него прича за шишање!? … Штеди човек, јакако, а не да расипа као он што ради! — викаше љутито.

После тога одговора поче Мита све више викати против Љубе, чисто је хтео да и њега изгрде у новинама. Своју мржњу је чак преносио и на Љубине пријатеље и познанике. Успео је да се одбије у штедионици меница коју поднесе неки Васа са Љубиним потписом.

— Не може да се да ништа на потпис којекаквих пропалица — рекао је гњевно.

Љуба опет свађу са Митом није ни узимао као што важно и тако страшно.

— Џандрљив, луд старац! — рекао би само кад би га ко запитао што о Мити, и на томе се сврши.

Снагу у овој „мучној борби” даваше Мити мисао да ће му Стева кроз који дан свршити школу, те ће се он „кр’ати с непријатељима“.

— Мора се гледати одмах да Стева добије овде за чиновника, баш за инат ономе пангалозу. Нека види онда ко је Мита — вели Мита с Јаном у разговору.

— Многи би цркавали од муке! — додаје Јана срећно.

*

Започе Мита већ озбиљно радити за Стевину службу. Договарао се и с Миланом. Овај напише писмо и преда га Мити да га он отправи Стеви у Београд. Писмо је Милан адресовао на некаквог свога личног пријатеља, који је опет школски друг министров.

— Стева… ова-а-ај… како да кажем… само нек преда писмо, и… нека се упозна с човеком, па не брини! — вели Милан достојанствено.

— А велиш сигурна посла? — пита Мита.

— Тај, што му ја пишем — рећи ће Милан — с министром је… знаш како (ту застаде колико да изазове већи ефект) — као ја с тобом! (ту опет прекиде реченицу, рашири руке и насмеши се)… Поваздан су заједно, а и школски су другови — заврши Милан, изговоривши шапатом последњу реченицу.

— Школски другови?! — изговори Мита, пуцну прстима и звизну, као да тиме хоће рећи: „Сад може Љуба да ради што хоће, ал’ му не вреди.“ Али за сваки случај, да би ствар била „што зрелија“, предложи Милан да и његова жена пише својој сестри од ујака, која је удата за неког ђумругџију у пензији, али је врло добра пријатељица са госпођом Тинком, женом начелниковом, која би могла да говори своме мужу, а њен муж (тај начелник) је опет кум министров, те би могао, наравно, код свога кума израдити што хоће.

Мита је Миланово писмо завио у цео табак чисте хартије, па пажљиво, чувајући га к’о какву светињу донео кући.

— Нека Љуба сад свира! … Ха, ха, ха! … министров је то друг, брате, — рече Мита Јани и показа прстом адресу на писму, иако она не зна читати.

Написа и он писмо Стеви, па оба посла „на повратни рецепис“, због кога је, узгред буди речено, било много ларме одмах сутрадан, јер се бејашг затурио, а Мити се чињаше да ће цела ствар пропасти ако се рецепис изгуби.

*

Стева доби очево писмо заједно с препоруком Милановом, али није предавао том господину другу министровом.

— Да ти покажем нешто шале ради — рекао је једном свом другу кад му показа писмо адресовано на ту „моћну личност“.

— Шта ћеш с њиме? — пита га онај.

— Бацићу га; шта могу друго? — рече Стева.

— Могло би да поднесе за какав шаљив лист — додаде друг Стевин, и обојица ударише у смех.

— Ето, са каквим елементом морамо у борбу! — рече Стева после краћег ћутања.

— Истрајности морамо имати! — додаде његов друг.

*

Стева није оцу о тој препоруци ништа писао, већ му само написа писмо кад је био готов с испитима и јави да ће кроз неколико дана доћи кући.

Мита једног дана, забринут и намрштен, дође кући. Јана га узе запиткивати час ово, час оно, а (ш не одговара, већ је само погледа и ћути.

— Онај несретник није писмо предао! — проговори он и уздахну, а изгледаше као човек коме су јавили да му је кућа изгорела и у њој све нмање.

— Ко каже!? — пита Јана уплашено.

— Милану баш тај човек писао.

— Па? — пита баба.

— Па — пропало све што смо радили!

— Можда је тек данас или јуче предао — теши га баба.

— Чекај док дође, рачунаћемо се — викну Мита па устаде са столице и оде од куће љут.

(Даље)

На млађима свет остаје (2/6)

(Претходни део)

III

Сутрадан тек што сунце бејаше одскочило, сеђаше Мита на своме теферичу, чекајући кафу.

Снови су га узнемирили и бацили у бригу за Стевом, али се ипак не могаше уздржати а да бабу не прекори што није скувала „кајмакли кафу“.

Јана се као обично сваког јутра извињаваше да је тако навикла са женама.

— Ал’ у Нишу што праве… Иш, иш, Пајкан, Пајкан, јури пилиће, благо чичи, ето уђоше у башчу! — рече Мита дечку свога кирајџије, прекинув прву реченицу.

— Јуче се опет једно удавило — додаде баба снуждено.

— Гле, Панта купио рибу! — рече нагло Мита кад угледа овога да прође улицом носећи једног шарана.

Пожури и сам на пијац толико да чак заборави понети дуванску кутију, а то се Мити врло ретко могло десити.

Рибу бејаше донео неки сељак, и кад Мита стиже, затече само још једног шарана, те одмах брже боље ступи у погодбу да му не би тако лепа прилика пропала.

Ценкао се дуго, те најзад погоди шарана за девет гроша, рече сељаку да однесе његовој кући, па да онда наврати у кафану код „Русије“, где ће му платити. Сељак однесе рибу, а Мита оде у кафану. Седео је тамо читав сахат, а сељака нема. Чудо Мити шта је са сељаком, па оде до куће да види је ли однео шарана. Одмах пред кафаном га срете Павле, па му исприча како је сељак препродао рибу Љуби кмету.

Мита задрхти од једа и стаде псовати тако јако да се већ свет поче окупљати око њих.

— Није сељак крив, вели Павле, већ Љуба салетео и готово оте човеку рибу из руку.

— Је ли сељак казао коме је продао? — запитаће Мита нижим тоном.

— Каже сељак, али Љуба ни да чује, и вели (баш сам лепо чуо), зар је за Миту риба?!

— Зар за мене није, а за којекакве пропалице, што гроша у џепу немају, јесте? Срам га било, а до јуче сам га вукао за уши, а сад ми је за њега риба! … Видеће он с киме има посла! … — виче Мита као ван себе.

— Вала, да је мени то учинио, вели Павле, познао би ко сам, па се више не би сетио ни како му је име…

’Ча-Мита јурну као бесомучан Љубином дућану. Готово је више трчао него ишао. За њим се крете читава поворка радознала света, а нарочито деце.

— Шта је ово, те овај свет трчи на ту страну? — упита Павле зет Љубе кмета, који баш утом изиђе из кафане.

— ’Ча-Митина посла! — поче Павле причати — луд човек, оде сад да се свађа с Љубом. Ја га одвраћам и кажем му да Љуба није крив колико ја и ти, ал’ ко ће њему доказати. Сељак препродао рибу, а Љуба ништа човек није ни знао о томе.

У ствари, тако је и било. Павле је само хтео да јаче распали свађу међу Митом и Љубом, те је Мити другојачије причао. Њему је то годило да ко Љубу изгрди, јер се и он с њиме свадио пре два-три дана и омрз’о га, али сада, кад се расхладио и поразмислио, увидео је да је требао кришом радити против Љубе, јер се бојаше да му као кмет још и више не нашкоди, па се зато и понашао тако код зета његова.

— Куд би Љуба правио такве лудорије?! — рече са чуђењем зет Љубин.

— Ето, ја сам се с њиме свадио — говори Павле. — Знаш како је, живи смо људи! … Али, ако хоћемо право, ми од Љубе нисмо имали бољег кмета, а ја га опет волим као брата! … Мита је стар човек, излапео, па, вели, све мора да буде како он хоће! …

Одмах после тога Павле је разговарао с Миланом и причао му исто онако као Мити, говорећи како се „зулуми Љубини не могу трпети!“

— Ето, шта мени зла начини ни криву ни дужну — додао је очајнички при завршетку.

*

Мита је онако љут одјурио правце у Љубин дућан.

— Камо га тај силеџија? — викну одмах с прага.

— Шта хоћете? — упита Љуба хладно, али одсечно.

— Ти ли се нашао, балавче један, да отимаш оно што ја купим! … Немам ја, мислиш, паре, шта ли? … Говори, говори! … Не можеш ти код мене да продреш. За трице ћу да те купим — виче Мита и све подскакује од љутине.

Свет се скупи код врата од дућана.

— Немој викати као луд да се купи свет као на чудо, већ кажи шта ’оћеш, или се вуци из моје радње! — рече Љуба озбиљно, строго и одмереним гласом.

— Зар мени да кажеш да се вучем напоље, балавче, рђо?! … Да мене није било, твом би се оцу ударила црвена реза на дућан, а сад си ти бољи!

— Кажем ти да будеш учтив и да лепо кажеш шта хоћеш од мене, иначе се вуци напоље! …

Мита бејаше бесан до јарости, а поче псовати, викати, лупати штапом по поду, претити, и шта још не.

Љуби се досади, те га избаци из дућана.

Мита не беше више свестан онога што говори. Викао је толико да је већ промукао…

— Тако ли се почитују стари људи?! — рече на завршетку тихим, промуклим, уздрхталим гласом, пуним бола, а мисао му паде на сина, и сузе му заблисташе у очима, а душом опет завлада понос и бес освете…

„Тераће те мој Стева за свог оца док ти душу чује!“ — помисли опет, и опет му сузе засијаше у очима и чисто зажеле да се одмах створи Стева пред њим да је свршио школу, па да је у каквом моћном положају…

— Имаћеш посла док те ја ожежем! — викну опет Мита силним гласом. — Нагнаћу те да клечиш преда мном. Није Мита као печурка сам! … Имаћеш посла, осветиће се Мита свима! …

После ових речи Мита оде кући, а руља света, коју он није готово ни приметио, поче се разилазити.

Љуба је одмах пошто је Мита отишао, сео мирно и ’ладнокрвно, те прегледао неке рачуне у својој радњи, а о том догађају није ни речи проговорио.

— Хоће он код мене силу да покаже! — викну Мита кад стиже кући. — Нема код мене југовине. На нос ће ти изићи шаран, синко кисели! Син би ми био, срам га било, па напада на старе људе! … Зар децу да пустим да ми се натресају? … Зар је то правда да балавци суде, жаре и пале.

Заћута. Сави цигару и испуши, па онда намрштен отвори фиоку од стола, те поче претурати тражећи хартије да пише тужбу. Место хартије ту бејаше ваздан излишних ствари. Ту су комади од неког поцепаног сановника, ту једна корица од Устава, па неке уништене признанице; једна половина романа „Љубомир у Јелисиуму“, а однекуд некаква стара четка за ципеле, од које је готово остало само дрво: затим један фишек штирка (што Мита љутито баци на под); напипа још и бабину косу, завијену у стари мастан фес и обмотану канапом.

— Шта ће ми та лудорија?! — прогунђа Мита Јетко и тресну косу за врата. Претура, претура, а већ, готово од силне мешавине предмета, заборави и сам шта тражи.

— Шта ми се сад ова брава наврзла кога врага? … Да је тражим, не би је ту било! … — викну Мита и баци браву кроз прозор у двориште.

Хартије не нађе, те зловољан и сав узнојен од једа и муке поче викати на Јану како је све то она крива. Баба нађе однекуд табак прилично изгужване и попрљане хартије; донесе и мастило у једном малом уском стаклету, које личаше на напрстак. Сад све готово, али нема пера. После дугог тражења једва се и та сметња отклони.

Мита чисто одахну и чињаше му се да је сад већ сву муку скинуо с врата. Зави цигару, обриса зној с чела, засука мало рукаве од капута, ускрену се задовољно на столици; пушаше чекајући да се мало прибере за тако важну ствар коју је намислио извршити.

Протрља потом руком чело, искашља се и пљуну, метну хартију преда се, па превуче неколико пута дланом по њој, као да би је хтео мало исправити; одмери пажљиво једну шаку с врха табака и три прста са стране, и после дугог размишљања написа на средини: Тужба. Застаде, па даље ни маћи, никако онако љутом и увређеном не могаше доћи на ум како да почне и шта све да наведе. Устаде зловољан, па стаде ходати тамо-амо. Једна кокош утом поче какотати у дворишту, а то Миту толико разјари да дохвати бабину нову папучу испред врата и баци је свом силином на кокош.

— Море, кажи шта ћемо за вечеру, — вели Јана — а не бацај те папуче као луд.

— Гад баба! … промрмља Мита љутито и седе опет за сто.

— ’Оћу л’ чорбу? — пита опет Јана.

— Вуци се бестрага, рђо матора, и са вечером! — викну Мита, а у себи помисли: „Баш ми све поквари.“ Посла момка да му уточи ракије, па оде у собу с теферича, те леже на диван да размишља о свему.

— Само док ми Стева стигне, па нека се тера с мојим крвницима.

Мити чисто лакну при овој мисли што ће га имати ко заменити у борби. Међутим је чврсто решен да се дотле и сам бори са „крвницима“, а рачунао је да ће му и Милан моћи помоћи око писања тужбе.

У мислима га прекиде Јеша сусед, који дође да чује шта је све било.

Јеша је омален, плавушав човек са бледим лицем и светлим малим очима. Тек му је тридесет и две године, а већ је сед. Био је пре неколико година врло богат и трговао са свињама, али је, као што многи кажу, од добра осиромашио и морао да отвори бакалницу. Па и јесте од добра пропао. Потписивао је туђе менице верујући сваком на реч да ће платити, давао је новац на зајам без интереса, потпомагао све добротворне установе и био увек честит човек. Учио је мало и гимназију и волео је читати разне књиге и распитивати о разним стварима научним. Због тога се радо дружио с чиновницима, који су му објашњавали питања о богу, о звездама, о Месецу: да ли је велики и има ли, истина, људи на њему? Јеша их је све распитивао, као на пример: „Е, чујеш (то му је била узречица), кажи ми ти како је то да магнет привуче гвожђе?“ Или: „Што и сад коњи не лете? А, кажу, у старо време су летели коњи!“ Или ће тек запитати: „Колико ли има људи на целом свету?“ Или: „Да ли је здраво кад се човек зноји? Ја се, чујеш, много знојим.“ — Тако му они одговараху на та питања, а он им потписиваше менице и даваше новаца на зајам. Увек се бринуо о здрављу и сваким даном је уображавао како је болестан од ове или оне болести. Још ако сни какав ружан сан, одмах би ишао коме суседу да се пожали како је слаб и како нема ништа од њега. Он се није мешао ни у какве сплетке, али је био веома осетљив и частољубив. Како је пострадао у имању, слабо где и иде, сем код Мите, јер ту долази Милан, бивши капетан. Милан га је увек занимао и објашњавао му разна филозофска и богословска питања. А кад се Јеша пожали на слабо здравље, тад га Милан уверава како је „као вук“, а то је довољно било за Јешу да се цео тај дан пријатно осећа. Милан је то морао чинити, јер се осећаше обавезним према Јеши, коме је још од пре шест година дуговао повећу суму новаца. Јеша му није никад тражио.

Мита је са највећом жестином причао Јеши цео догађај, а овај готово није ни слушао, јер се осетио да га боле леђа, па се дао у бригу.

— Море, чујеш, мене нешто боле леђа, па бринем да није сушење кичме — рече Јеша кад Мита доврши причање.

— Мисли он са мном да игра коња — опет ће Мита ватрено.

— Лако је, море, теби! — додаде Јеша, завидећи добром здрављу Митином.

*

Другог дана по ручку је седео већ и Милан с њиме у соби. Размишљаху заједно шта би се могло предузети против тог насилника.

— Кадију тужиш, кадија ти суди! — вели Милан.

— Он ће мене тужити! — вели Мита.

— Овај — поче Милан неку реченицу, и ту реч тако отегну да је Мита, мислећи да он није чуо, поновио још једном своју реченицу.

— Јес… ама… овај… — отеже опет Милан трљајући чело.

— Шта?

— У новине да пошаљемо, па нека се он пуши. Ја ћу да напишем, а ти само потпиши.

Мити прелете радост преко лица. Одмах даде Милану хартију и перо, па он изиђе лагано.

После читава два часа изиђе Милан на теферич, сав у зноју, и седе да прочита допис.

Утом навратише на Миту Јеша и Павле.

Сви се наместише, и са страхопоштовањем слушаху „речи — које ће се штампати“.

„Господине Уредниче!

„Имајте доброту да у вашем цењеном листу одпечатате ово неколико скромних редака и наша пак цела околина слажућа се с овим редовима биће вам особито благодарна.

„Ми као да нисмо у цивилизованој Европи, као да нисмо у деветнаестом веку, када пак просвета и култура да предњаче требају већ као да живимо у средњем веку!! Грозно, и по сто пута грозно!!! Нек чује Европа, нек чује образован свет, какве ми имамо кметове и разне кметовске пришипетље и чанколизе. Љуба Тасић, кмет овог места, данас на најгрознији начин нападе мирног и поштеног грађанина и врлог патриоту Миту Јанковића, који толике године беше кмет на понос свију нас, а не да као неки трпа школски прирез у свој џеп и подмићује своје чанколизе да сведоче криво за оне даске што је општина купила од Марка Томића. Знамо ми те ниске ујдурме куда се новац општински троши. Знамо ми и за ону банку што је кмет узео од Петра Микића да му сина ослободи од војске, као и за својега што је дао назиме команданту и пет ока препеченице. За сада је довољно и оволико, а у будуће више.

„Примите, г. уредниче, и овом Приликом израз мог одличног поштовања.

Један посматрач.“

— Тако! — узвикну Мита.

— Е, чујеш, лепо срочено — додаде Јеша.

— Мало си и Васу дирнуо за сведочење.

— Ако си га закачио! — виче Мита. — Много се он напео.

— Сетиће се сви ко је писао! — рече Милан, правећи се замишљен, а лице му сијаше од задовољства и поноса.

— Е, Јано, спремај за довече да сви заједно вечерамо. Не марим сто дуката да потрошим, само кад је овако лепо испало.

Сви пристадоше на овако згодан и оштроуман предлог Митин.

— Е, баш је то добро, за инат Љуби. — Знаш и код њега ће, чини ми се, Јова на вечеру — рећи ће Павле.

— Јес’. Јова ће код њега. Долазило дете код Лазе овде, те однело тањире што Лаза узимао од њега ономад за славу, па рекао: „’Оће да нам дођу гости.“ А то мени јутрос прича Савка Лазина.

Све ово Јана исприча са задовољством, а сви је пажљиво саслушаше.

(Даље)

На млађима свет остаје (1/6)

Мита и Јана су стари брачни пар. Венчали су се пре тридесет и две године. Њега сви готово знају само под именом ’ча-Мита, сем Јане и неколико старих другова, који га зову Димитрије. Презиме његово се чује само при чисто званичним пословима, а иначе га ретко ко зна. Кад би ко запитао за Димитрија Станимировића, трговца — баш овде где је он рођен и где живи — многи би рекли да тога не познају, или чак и да не постоји у том месту трговац са тим именом. А упитајте за ’ча-Миту, одмах ће вам сваки рећи: „Како не бих знао за ’ча-Миту?!“ Некако људима и необично и неприродно изгледа кад ко уз његово име дода још и презиме.

У своме дугогодишњем браку имађаху доста деце, али им у животу остаде само Стева, на кога пренеше сву љубав родитељску и положише све наде своје.

Али Јана се ипак сећа своје помрле деце са сузама, чувајући брижљиво неке њихове ствари у ормару. Ту су књиге њеног најстаријег сина, које она преврће често све лист по лист, задржавајући се дуго на свакој страни, те би чисто рекао човек да и сама зна читати. Свака мрљица и свако слово као да јој прича много и много о њеном сину, и она пажљиво слуша, па заплаче. Она, дакле, на особити начин умеђаше читати те књиге. Много је имала разних спомена, међу којима јој беше најмилија нека лепезица од сребрних листића, за коју вели да је правио неки Лаза кујунџија и дао њеној покојној Савки (најстарија кћи) кад бејаше проходала. Она је Лазу кујунџију волела кад је девојком била, те јој је та лепеза била двоструки спомен. Али, тешко је и замислити колико је остало још спомена на ту стару љубав пре толиког низа година, каква је та љубав била и зашто јој је, па ма и најблеђа успомена, сачувана као слатка и пријатна у Јаниној души. То нико не зна, нити ће ко знати! Баба ће умрети и из мале лепезе нико више неће видети какве то везе беху између Јане и Лазе.

Мита је ређе код куће, а Јана кад се усами, скупља око себе суседску децу. Наређа их једно до друго на дугачки миндерлук у својој спаваћој соби и тако је могла провести читаве часове.

— Чевљају деца, па ми некако веселија кућа! — каже она сама.

У кући носи увек чисту цицану реклу и сукњу, плаву кецељу (најчешће), и беличасту мараму укрсти преко рекле. Кад где изиђе, она метне фес са ћилибарским иглама, а обуче фистан и „либаде са шкуртељком“.

О својој младости ређе прича, али онда прича опширно, најчешће поредећи старе девојке са садашњим, и заврши како сад девојке нити имају стида ни образа, већ се „шетају са младићима и разговарају на прозорима, а пре није смела девојка ни да погледа на улицу“.

Кад јој дође нека жена у посету „са радом“ (кад плете или рецимо шије), онда би и Јана примакла из учтивости малу плетену корпу, која се с врха већ почела осипати, а у којој су маказе и клубад и чарапе поцепане; разни крпчићи (које при кројењу оставља да се нађе за закрпу) и замотуљци у којима је семе од цвећа, или, још чешће, од лубеница; а понекад се нађе у корпи и неки ексер, или ма што друго, склоњено да се не изгуби. Примакне, дакле, корпу, метне наочаре, те и она „протиње иглама“ и, поред кафе, претреса са гостом прошлост и садашњост, расплећући разна замршена питања о сродству. У таквој се прилици изређа безброј много биографија најнезнатнијих личности и исприча хиљадама сцена из породичног живота разних кућа. О свему се даје мишљење без много размишљања.

Док се Јана занима тако код куће, дотле Мита проводи у кафани. Наравно, он је муж и онда нема код куће посла, нити може да разговара „са женама њихова ситна, женска посла“. Он оде те се мало разговара са људима. Седи у кафани и пре подне чита новине и разговара са Миланом, бившим среским начелником. Све њега интересује: и колико који европски двор прима годишње плате, и како су односи Енглеске и Русије затегнути, и шта је рекао Бизмарк (претресајући са Миланом да ли је добро рекао), и како је руски цар казао да ће Србима помоћи. Све он разбере и докучи, као на пример: колико Турска има коњице, где је који научник држао предавање о пропасти света, које су пушке најбоље, где се претурила железница или утопила лађа, у ком се месту родило дете без уста, носа и очију („јадно“ рекла би Јана кад јој он то прича), како је негде нека жена родила „пола псето пола дете“. (У таквом се случају баба крсти и захваљује богу што се на њу смиловао.) Сем тога, унутрашњу нашу политику претреса Мита много опширније и темељније. Говори о свему и осуђује готово све, жалећи често што за новинаре не постоји закон, „чим нешто „рђаво“ каже, одмах на мацке, па фуска по туру, па ожежи бре, па ’ајд’ пиши сад опет!“ Често говори како је „брука“ што су сад изашли млади чиновници! „Како то? Ја стар, па пред једним балавчетом да се клањам“. Него до тридесет и неколико година, вели, да се нико не прими у службу. Једанпут опет доказиваше ватрено да за крађу треба да постоји смртна казна: „Чим украде, ’ајде кочић, па ће да се смире људи, а не ово: он краде, а држава га ’рани.“

Дакле, у многим стварима он се чак пуштао у „стручно оцењивање“ и додавао како неће бити среће у земљи докле све тако не буде као што он мисли.

„Политика се бистри“ пре ручка, а после ручка игра с Миланом домина или жандара у кафу или чашу вина.

Осем свега тога, њему остаје времена и за ствари чисто локалне.

Баба се никад не љути што он готово по цео дан није код куће. Још неки пут, кад код ње дођу жене у посету, а Мита се случајно ту задржи, она га сама тера од куће: „’Ајде ти гледај твоје мушке ствари, не слушај шта ми жене говоримо!“ То она не ради из љубоморе, већ само зато што не воли да јој муж буде „женски Петко“.

О ручку седе једно спрам другог и онда час Мита прича шта је читао у новинама, час опет она њему прича како се удавило, рецимо, пиле у сплачинама или како је Стана (или која друга) рекла да ће се Митино имање продавати на добош. Ућуте, и онда се само чује пљескање, док Јана не поведе говор о Стеви (сину), разговарају о томе и ућуте, па ће тек, Јана рећи:

— Ето, баш слађе једо’ сира него да ми је човек донео оку печења!

Мита би, рецимо, казао сасвим нешто девето после те њене реченице, као на пример:

— Ето, данас већ шести, а Тома (седи у његовом стану) још не доноси кирију!

— Данас баш бројим кол’ко је направио шубара! Чини ми се осам.

— Осам шубара по два динара… — отпочео би Мита рачунати.

— Не може, богами, по два! — рекла би Јана.

— Е па кад је добра цена… Ето, опет ниси со мет’ула на сто, а то треба прво метнути — прекинуо би Мита прву реченицу…

— Де сад, шта је било. Заборавим! — одговори Јана.

— Е, кад је добра цена може по два: то су, то су шеснаест динара — доврши Мита.

— Баш Стева не пише никако! — изговори Јана више за се, и замисли се.

— Израдио шеснаест динара, а има да плати тридесет! — рекао би Мита.

— Била данас прија Боса код мене. Жали се на зета, жали, каже рђаво живи с Персом — прича Јана.

— Зар Стева мари за оца? … А, чекај синко, док затражиш паре! — љути се Мита на сина, а и не узима Јанино причање.

II

Иако Мита вољаше проводити време у кафани, ипак ноћу није ишао никуд од куће. Али се деси често, и преко његове воље, да се пре вечере заседи с друштвом, те дође кући око девет или девет и по часова. То по Јанином мишљењу беше једина његова мана, те би се на њега љутила и називала га „лумпачем“, нарочито кад још дође мало више загрејан од вина. (Мита је пре и после јела пио само вина.) Уосталом, по Јаниним појмовима је лумповање чим би се ко задржао у кафани ма и сахат ноћи.

Тако се и овог пута задржао Мита у механи до десет часова увече. Па и морало је тако бити, јер је тог вечера обновио пријатељство с Павлом Васићем, који бејаше прекинуо дружење с Митом још лани, кад се овај завади с Љубом кметом. Управо, Павле се дружио с Митом док Мита бејаше кмет, а чим се Љуба окмети, он поче ређе долазити Митиној кући, а Љубиној чешће. Утом се некако завадише Мита и Љуба, те Павле пређе на Љубину страну, а с Митом се чак није хтео ни здравити. Љуби је причао како га воли и цени и како је он прави кмет, а Миту је пред њим грдио што је горе умео.

Све је ово Павле чинио у намери да му Љуба помогне као кмет да се њему уступи зидање нове школе и општинске зграде, на чему би се дало зарадити доста новаца. Тако је некад облетао и око Мите и Милана, среског начелника, те су му као ондашњи пријатељи учинили да му се уступе неколике лиферације разних предмета за државну потребу, а и зидање касарне. Е, али код Љубе није могао извући ћара тако лако. Место свега тога. Љуба му једног дана рече да касарну није сазидао по уговору и да ће морати уговор испунити. Павле је давао Љуби двадесет дуката, те да ту ствар забашури и не потрже, али Љуба ни да чује, већ најодсудније тражаше да се уговор испуни или ће подићи тужбу против њега. Павле је видео да ту нема помоћи и никаква рачуна живети у пријатељству, те се с Љубом завади.

Тог истог вечера стане он викати у кафани како је Љуба глобаџија и није никакав кмет, и како га треба променити, јер ће упропастити општинску готовину. За Миту није могло бити повољнијих речи, те приђе Павлу, и тако се старо пријатељство обнови, па уз куцање чаша почну обојица грдити Љубу. Павле се, поред тога, исповедао како је увек говорио да је он најбољи кмет био и жалио се како га је Љуба наговарао да прекине с њиме дружење и како он тек сад види да од Мите нема бољег човека.

Утом дођу још неки добри пријатељи Митини из Неготина, те разговор постаде још пријатнији.

Ето тако, добро друштво, а згодна тема за разговор, и Мита се задржи до десет часова.

Враћајући се кући иђаше средином улице и, кривудајући час на једну, час на другу страну, прављаше крупне кораке.

Десну руку држао је у џепу од панталона, а левом запаљену цигару спрам уста. Црна шубара од јагњеће коже, коју Мита носи увек право и добро натучену на главу, стајаше му овог пута накривљена, по чему се може закључити ,,да нису чиста посла“, што је то врло лепо уочила његова домаћица.

Сем ноћног стражара, који дремаше врло ревносно наслоњен уза зид Периног дућана, није већ у ово доба никог било на улици, те би много јаче падало у очи спотицање и корачање газда Митино по рђавој калдрми, а јасније се чуло његово гунђање.

— То су свиње, то нису кметови! — Ову реченицу говори докле се не спотакне на какав камен, а чим се спотакне, или иначе посрне, онда псује оца свима кметовима на свету и додаје:

— Нека казни ко сме!

То је рекао баш кад беше спрам куће неког Јеше бакалина, а како су прозори његовог стана због врућине отворени, то је овај све лепо чуо, па одмах назу на ноге неке гломазне папуче и са страшним клопарањем изиђе у гаћама и кошуљи пред кућу.

Мита то ништа није осетио и продужи даље за свој рачун критиковати општинску власт.

— Ја, ћути данас, ћути сутра, па тако они вешти да гуле свет!

Опет му нога клецну и он опет скреса кмету оца.

— Зар баш оца, ’ча-Мито? — јави му се Јеша, кога он хтеде проћи.

— А није него ћу да му опростим? — одговори Мита брзо, као да се надао овом питању, и тек после загледа да види ко то говори, а кад угледа Јешу, чисто се збуни, али му ипак приђе ближе и метну једну руку на раме, а другом одмахну неколико пута, па се засмеја. На тај начин као да је хтео рећи како се добро провео.

Пошто се накашља и пљуну далеко од себе, поче поверљиво причати шапатом:

— Знаш, нађо’ се с неким Неготинцима, па ’ајде (ту показа руком као кад се испија чаша…). Знаш… ја волим… Ал’ ми један посао испао… Павле сад види шта је Љуба… Моја баба треба да ћути… Сутра, знаш, имам госте, па узео мало кафе (извади кафу из џепа и показа је Јеши). Ја сам зарадио, ја ћу да трошим… Мој Стева нека ради! … Данас ја… а чекај да ти кажем: све ће кметове у апс, па гвожђа на ноге, па по врату, па по врату… Нема више да се чувају лопови; сви ће на робију… Па и ове главешине, све ће катанац, па по врату (те последње реченице изговорио је јаким гласом)… Нема више, пропали су!

Митина је кућа тако близу Јешине, да је баба (његова домаћица) чула све ово са теферича, и кад виде да он не мисли престати с причањем тако брзо, прекиде га речима:

— ’Ајде, море, кући, не брини — све ће их поклати!

— Чује моја баба! — рече Мита и звизну устима као изненађено, и тек сад остави Јешу и пође кући.

— Камо кафа и сланина? — беше прво бабино питање кад већ Мита уђе у кућу.

— Ево кафе, све лепо, поштено!

— А сланина?

— Е, није него ротква! — љути се Мита, једва изговорив реч: ротква.

— Море, што ћу ја тебе по тој маторој тикви — ту баба принесе стегнуту песницу његовом челу, а кад је он озбиљно погледа, она се насмеја, пљесну га мало шаком по шубари и додаде растегнуто, као тепајући:

— Е, мој шамуто, што да заборавиш?

— Ти бабо, знаш, да будеш мирна или ћу ја други лист! — шали се Мита.

— Ух! — викну баба, почучну мало и рашири обе руке спрам његовог лица, а своју главу окрете на другу страну.

— Да се владаш као свака домаћица, бабо, а кад ја зенем, како знаш! — На крају Мита изговори нешто непристојно и баба га опет туцну по глави и додаде:

— Што ћу да ти подрежем језик што пред млађима лапараш! — (Баш у тај пар кад је он то рекао бејаше ушла служавка, да постави вечеру.)

Сели су за вечеру, и Мита започе опет причати жени врло опширно како се Љуба и Павле завадили, и како Павле тек сад види шта је Мита! …

— Е па доста сад, ’ајде вечерај, не мути сву ноћ с том кашиком по чанку!

— Лепо! — рече Мита развучено, поћути мало, сркну једаред чорбе, и одмах започе причати о гостима из Неготина и, мало помало, опет пређе на кметове и свађу Павлову са Љубом.

— Е па казао си; ћути сад па једи — љути се баба.

— Ћути, бабо, или ћу те за краке па кроз прозор! Ти знаш… А, чекај да ти причам (скрену говор), једна се лађа утопила и многи се људи подавили.

— Јадни! … који ли су, боже, да л’ се зна? — упита баба тужно, заинтересована овом новошћу.

— Ти, бабо, уживај овде на теферичу као голубица! — одговори јој Мита и поче опет мутити кашиком по чорби изговарајући: „Сад се тек види ко је Мита, а ко Љуба!“

Ућути за часак, те поче јести.

Замало, па тек опет поче причати о свему што му падне на ум. Прво је корео бабу како је гад, а затим говорио о некој својој, како он каже, ,,швалерци из младости“. После овог, поче жалити што му је мајка умрла, затим о свом наредничком животу, па о кнезу Милошу (и како је пио кафу у његовом дворцу). Ту неосетно пређе у говору на руског цара, и, после неколико анегдота из његовог живота, изведе закључак како је руски цар ваљан човек, а није гад и глобаџија као Љуба кмет! Затим опет поче говорити о Љуби, па о Павлу, и најзад заврши извињавањем како није могао наћи сланине.

Те исте ноћи пробуди се Мита после тешког сна.

Крај његове постеље увек стоји велика дрвена столица и на њој свећа, жигице, дуван и „вечити календар са сановником и рождаником“.

Напипа у мраку жигице и кресну једну, те упали свећу, зави дуван и припали, па замишљен гледаше у свећу, пуштајући кроз нос дебеле млазеве дима.

Ћути тако, мисли, мисли, па тек уздахне. Погледа Јану, а она спава мирно с полуотвореним устима.

— Јано! — викну он гласно, а она скочи уплашено са своје постеље.

— Шта ти је, бога ти, те не спаваш по сву ноћ као вештица? — љути се Јана, и додаде пошто зе’ну:

— Ти знаш како сам ја гадна кад ми се сан разбије, па после сву ноћ не могу да заспим.

Мита уздахну дубоко и не одговори ништа, а Јана, пошто опет два-три пута гласно зе’ну и протеже се, рече забринуто:

— Шта ли ради наш Стева сам сирома’?

Мита сад поче причати како је снио да је као „у некој великој кући, па кроз њу тече мутна, мутна вода као орање, и као у тој води његов Стева у белој кошуљи, па се као смеје и пева нешто“.

Сад и Јана уздахну и замисли се нешто.

— Не ваља! — додаде Мита после краће паузе. Ућуташе. Чуло се како кишне капљице ударају силно у прозоре.

— Опет киша! — изговори Јана и зевну, а затим замишљена рече:

— И ја сањам као неки свет, па неку воду велику и мутну, па као неке врапце хватамо по тој води ја и покојна Боса Тошина.

Опет ућуташе.

— Шта ти човеку не дође на сан! — додаде Јана и прекрсти се.

Мита узе сановник и поче претурати вичући гласно:

— Р… р… р… рака у сну видети… руже брати значи…

Претура натраг и говори даље: — н… н… н… Ноге дрвене имати… Ногаре… Новац наћи… Новце изгубити…

Чита даље чита, а баба га прекида речима:

— Новци! … Боже, а ја сањам неке беле паре! Он је погледа и продужи даље претурати.

— Хм! — изговори Мита и метну прст код речи вода. — Видиш, продужи он даље, воду мутну видети предсказује болест.

Јани су већ очи засузиле, а Мита само дубоко уздахну и трже два-три дима из цигаре, ћуташе дуго, и одједном поче викати:

— Никад не пише! Зар је то добар син? Да пише бар две речи, па да каже: Здрав сам, с поштовањем твој син Стева; ал’ он ни то неће, син, већ пише само за паре, кад хоће да измами!

— И чарапе је ја мислим поцепао, а ништа не јавља — рече више за свој рачун Јана и намести се у постељи.

Дуго су још били будни; разговарали се, тумачили снове једно другоме, и напослетку Мита угаси свећу и обоје заспаше.

Кишне капљице ударају и даље у стакла од прозора, те им то у неколико даје такт хркању и све их боље и боље успављује.

(Даље)

Из бележака са села (4/4)

(Претходни део)

IV
ДОБРА ДУША

Неко се бори за власт, неко за господство, неко за богатство, неко да придобије љубав, неко за положај, неко за престо, неко за славу, а она се, јадница, борила целог века за сапун. И то не какав скупоцени сапун, већ сапун за прање рубља, пераћи, како га сељаци зову погани сапун. Ето, за тај сапун борећи се, провела је век.

Памтим је још док бејах дете. Малена, крупна, мало нарамкује из десног кука. Глава повећа, лице црножуто, грубо, увек исперутано због многе употребе сапуна; танка, влажна, широка уста; очице мале, симпатичне, жалосне, вире испод чисте шамије, коју готово на очи навуче. Откад ја памтим она је удовица. Живела је с браћом у задрузи и вршила је дужност дечјег команданта.

Она их храни, пева им, тепа; она их, како она стручно вели, „полаже“ да спавају, она их буди, она све. И она је ручала, вечерала и спавала у томе дечјем логору, иако је имала своју клету.

Ту тек да човек уђе, па да види да се она не бори узалуд целог века за сапун. Мирише чистота и босиљак, а и на њој све чисто од главе до пете. Свака крпица коју и у дворишту нађе (и то је радила), опрана и лепо сложена.

— Што? Требаће и ово за закрпу, а они бацили! — говори и дигне крпицу, али је не остави прљаву. Одмах сапун и воду, па то опере у три воде и три пут трља сапуном.

Седи усред дечје војске, жваће ’леб, а деца по двоје-троје на групице једу млеко, па се и заваде, побију се кашикама, па им косице све беле од млека. Она се умеша, расправља, деца је се не боје, не слушају, а она удари у плач и узме клети судбину, а деца у смеј. Тада у крајњем моменту тражи интервенцију страних сила и зове у помоћ мајке и очеве. Кад успостави ред, она опет певуши деци нека тепања на свој особити начин.

Нико никад с њом озбиљно није разговарао. Све што је, то се нашале на рачун њеног сапуна.

Једнако с децом, па и она годинама постала право дете. Час плаче ни за шта, час се смеје до суза.

Њене се жеље каткад простирале и на шамије и на по коју памуклију, иако је у сандуку имала неупотребљених нових шамија, које је на свадбама добијала пре толико и толико година, али она то чува, слаже. Сваки дан по десет ће пута повадити све из сандука и наново сложити.

Али сапун, пусти сапун! Мисао о сапуну је испунила целу њену егзистенцију, и ум и срце и Душу њену.

Као год што је Наполеон рекао: „Три су ствари потребне за рат: прво — новац, друго — новац, и треће — опет новац“; тако би и она, попут овог великог ратника, да је за ову фразу знала, узвикнула с пуним убеђењем: „Три су ствари потребне за живот: прво — сапун, друго — сапун, и треће — опет сапун!”

Сељаци су се често смејали и дирали је за ову њену манију за чистотом, али мени је то било симпатично. Сваки час се купа. А кад се умива, стани па гледај! По читав сат се умива. Десет пута ће се мазати сапуном и спирати га. Зато јој је лице и исперутано.

Чим ко из куће пође у варош, она одмах за њим:

— Купи, брале, мало сапуна!

— Какав сапун! Не може то једнако да се троше паре.

— Купи, вала, сад, па после, еј, чак там’ задуго нећу тражити.

Очајна је кад се онај што иде врати без сапуна. Онда иде у своју клетицу, па плаче као да је све покопала. А имала је увек у резерви бар два килограма, ал’ то не би утрошила до жива јада, тако рећи никад, па ма надничила ваздан за најмање сликче сапуна.

Ако дође ко од зетова или родбине у госте, а она одмах пред њега, па место поздрава:

— Аха! Ето мени мога зета, купиће он мени сапуна.

*

Доцније се браћа поделила. Њој су дали једну краву и 300 килограма жита као храну за годину. Она остаде код најстаријег брата. И даље се бавила око деце, и даље је молила и кукала за сапун.

Чим чује да је ко испросио, одмах она иде њему.

— А, жениш се, дан ти твој, а ниси мени купио сапуна!

Њој је то тражење прешло у страст, и у последње време она је људе делила у две групе: добри, који јој купе сапуна, и пропала бића, одроди, који јој никад нису купили сапуна.

Говорите ви њој о неком и истичите све врлине овог света да докажете да је добар, то све за њу не вреди ништа. Слушала је једном како њен брат разговара са сељацима да је за председника најбољи Павле…

— Их, што га погоди! И сина женио и ћер удавао, па никад да ми је купио сапуна! — добацила је она жучно.

Она је чак на неки начин сматрала да је то куповање њој сапуна обавезније за сваког српског грађанина него плаћање пореза.

*

Прошло је било десет година, а ја је нисам видео. Тад кад сам походио њину кућу, брат јој бејаше умро неколико месеци раније.

Седи на постељи где јој је брат спавао, па плаче, и нариче:

— Јаој, слатки брале, ко ће мени сапуна да купи? А ти купиш, па кажеш: ево сапуна! Јаој, добро моје! … А сеја теби дала њене даске, а не жали сеја за тебе! … У моје те даске са’ранили, добро моје! …

— Ћути будало! Шта ту пренемажеш? — обрецну се на њу један од братанића.

— Но, ћути! Ваљад’ ми купујете сапун, па да не жалим!

— А какве даске? — упитам.

— Па, знаш, она дала њене даске, те смо јадног оцу са’ранили — рече њен братанић.

— Па зар сваки има спремљене своје даске за мртвачки сандук?! — упитам зачуђен.

— Има, но! Кад су се из задруге поделили, они су из заједничког забрана узели јапију и отесали сваком даске.

— А где су његове?

— Па није имао Нино покојни, па јадан оца дао њему своје.

— Сејине даске, брале слатки, у њима да лежиш! Суве, брале, како су добре биле, сад онаке јапије нема, ал’ не жали сеја! — нариче она.

— Па отесаће и теби друге! — тешим је.

Она уздахну, па ће тихо кроз плач:

— Нема сад онак’е. Оно је, знаш, сува јапија била, па ми не би за дваес’ година у земљи иструлеле.

Купио сам јој килограм сапуна. Њена се туга мало ублажи од толике изненадне радости.

Јадница! Волела је „кило“ сапуна него престо руског цара.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Из бележака са села (3/4)

(Претходни део)

III
СЕОСКИ ПОГРЕБ…

Чича-Мијаило Томанић био је наш сусед. Мало га се сећам, управо више сам запамтио његов чибук него њега. Трешњев, шарен чибук, ишаран вуницом. Сећам се: кад он дође к нама, седи уз ватру, срче каву, а из уста му се колутају густи колути дима. Ја с чежњом гледам у његов чибук и волео бих га него богзна шта. О, колико сам лепих намера и планова имао с тим чибуком, а изгледало ми је врло лудо што се тако лепа ствар употребљава за пушење, за тако нешто глупо.

Једног јутра, беше у пролеће, уђе у нашу кућу чича-Мијаилов син, Марко, гoлоглав, снужден, назва бога, погледа по нама укућанима и поглед му застаде на мом оцу:

— Дођо’ да ти јавим… — рече, и застаде.

— Да није… — додаде мајка живо, застаде и она и погледа у Марка. Из њеног погледа видео сам да је нешто страшно.

— Умро?! — узвикну отац и удари руком о руку. — Еј, сирома ’ча-Мијаило! Ама је л’ умро?

— Јутрос, сирома’! — додаде после кратког ћутања Марко, а сузе му потекоше. Обриса сузе, па се загледа у ватру на огњишту.

— Сад није ти вајда, па да се убијеш… Божја воља! … Сви ћемо! — теши га мајка.

— Не рађа се више таквих! — вели отац.

— Божја воља! — додаде и Марко.

— Извео је децу на пут, оставио ви је доста, а човек стар… Оно, жалост је, што се каже, човеку за пилетом, а камоли оно што је најближе, отац, али што мора да буде, мора! … Лепа смрт! — рећи ће мајка.

— Ама као да је заспао сирома’. Није се нилек мучио — вели Марко.

— Е, то је лепа смрт! … Не дај боже, као што има… — поче отац.

Марко ма’ну рукама, уздахну, па као за себе изговори:

— У туђини, без иког свога… па… Не дај боже!

— Јесте ли јавили попу? — упита отац.

— Отишао Миливоје (други ’ча-Мијаилов син).

— Вала је лепо оставио! Не бојиш се да се осрамотиш. Имаш, ’вала богу, чим и да га са’раниш, да ти не црвени образ.

— Има, ’вала богу! … Тхе шта ћеш! … Из ове коже у другу не могу! Не дај боже, онако… ал’ ово је од бога! — рече Марко излазећи на врата.

Отац одмах оде за њим.

Док се овај разговор водио, ја сам два-три пута хтео запитати за ’ча-Мијаилов чибук, али не смедох, јер сам осећао да се води доста необичан, чудан разговор. Али мисао о чибуку нисам никако напуштао.

Ушуњам се и ја у ’ча-Мијаилову авлију.

Пуно света. Синови његови, синовци, и остали из родбине, гологлави, пролазе кроз свет, нуде врућу ракију, каву. Људи их теше, пију за покој душе. Снахе и остале жене из родбине кукају на сав глас; вазда других жена се мува тамо-амо по кући и дворишту, нешто раде, носе, или су око велике ватре у дворишту, те надгледају јело што се кува у великим лонцима, и пију врућу за покој душе. Према тој ватри, друга, тамо се отуд и отуд врте на ражњевима два велика брава. Обрћу неки момци. Около пуно људи. Смеју се, шале се, подмећу кришке ’леба да на њих капље маст с печеница, мезете и пију вруће.

Ништа све то мене није занимало, све ми чак било досадно. Ја сам мислио упорно о чича-Мијаиловом чибуку. Бојао сам се, слутио и стрепио да с чича-Мијаилом не закопају и чибук.

— Само да ми је знати ко ли ће сад руковати чибуком?!

Поред све моје жеље да разберем о чибуку, нисам дознао ништа.

Кад сам увече тог дана легао, мислио сам о чибуку, и с тим мислима заспао, а сутрадан сам већ предузео озбиљније кораке. Провирим кроз плот од чича-Мијаилова дворишта, тамо исто као и јуче, али на моју срећу угледам мог вршњака Мику, унука ’ча-Мијаилова. Решим да се њему поверим. Викнем га кроз плот и он одмах дотрча. Предложим му да се играмо у нашем шљивару и он предлог прими.

— Шта да се играмо? — пита.

— Трговаца. Ти да продајеш свиње, а ја да купујем…

— ’Ајде!

Мика седе на крај од великог корита из ког свиње пију воду и намести се као чича-Мијаило кад трговцима продаје свиње, искашљује се, и чека да ја почнем.

— Ха, чекај, идем ја да узмем очев јанџик што носи по лову! — рекох одушевљен новом лепом идејом.

— А шта ћу ја? — поче се он дурити. Ја да мет’ем јанџик, а ти продаји свиње.

Мени сину на ум још срећнија мисао:

— Ти узми дедин чибук, па као пуши.

Готово.

Он отрча на једну страну, а ја на другу.

Вратих се ја с јанџиком и чекам са нестрпљењем. Нема га; моје нестрпљење за кратко време достиже врхунац. Отрчим и сам у чича-Мијаилово двориште. Задахну ме мирис босиљка и тамњана. Све мирно, окупљено око сандука. Поп чита с епитрахиљем на прсима, учитељ и ђаци одговарају певањем. Прогурам се. Чича-Мијаилово лице као од воска, на глави му црвени фес, руке на грудима, као од воска. Обузе ме страх.

— Бежи одатле! — промрмља неко и одгурну ме. Ја се помакох назад, док ме други неко не одјури и из дворишта.

Ја у наш шљивар, кад, за велико чудо, Мика тамо. Поред њега чибук. Почесмо се наново погађати шта ће ко играти.

„Свјати Боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас“ — чу се из чича-Мијаилове авлије погребна тужна песма.

— Јаој, и јаој! — проломи ваздух кукњава жена.

Мика, престрављен, закука и сам, а мене обузе страх.

Кукњава и песма све се слабије и слабије чула, спровод се удаљавао.

Још је слабо допирао глас песме: „Свјати Боже“, још се помало могла чути запевка кад смо се ја и Мика договарали да чибук исечемо и начинимо пуцаљке, а из чича-Мијаиловог дворишта се све јаче и јаче могао чути смех и кикот пијане послуге.

(Даље)

Из бележака са села (2/4)

(Претходни део)

II
КИЋА

Још дететом знао сам у селу неког нашег суседа кога су сви звали Кића. Знао сам о њему да је у нашем селу изучио школу, па га после дали у Крагујевац на велике науке (гимназија). У гимназији је провео годину и по дана, и како није могао да успева у наукама, да „изучи за попа, јал’ за учитеља“, отац га извади из школе и да на занат код неког Симе који је држао бакалук и знао да шије и да везе бућмом и срмом, а код тог су Симе и наши сељаци пазарили. Ни код Симе није боље прошао. Провео је две године у чаршији, научио да говори по варошки, научио мало и од посла, и вратио се у село, где се одмах разликовао од осталих по ходу, по оделу, а и по говору. Носио је зими уске, сасвим приљубљене уз ноге панталоне од плаве, војничке чоје, памуклију и поврх ње прслук, а на глави плаву шајкачу. Лети је носио то исто, без памуклије, а на глави куповни шешир с широким ободом, а некад се виђао у гаћама и танкој, лепо убраној кошуљи, што зову на ождреље, а кошуља толико умочена у модрило (вешплав) да се плави као чивит. На кошуљи су вормети, повијене таслице на рукавима, и колир од шифона поштиркани и испеглани. Место зубуна увек прслук, и то раскопчан, а на прслуку челични ланац (сат није имао) и око врата дугачак гајтан који спреда задева за појас. Кад се, дакле вратио тако из чаршије са заната и наука (слушало се по селу да зна и немецка слова), Кића умоли оца да учи на приват две године, а то је био као неки курс за општинског писара. Тако су се и многи други спремали. Неко је плаћао учитељу у новцу, а неки су плаћали у натури: доносе жита, масти, млека, пилиће, свињу, јагањце, што ко има, те тако као пролазили јевтиније. Ми смо деца на те момке што студирају на приват гледали са страхопоштовањем, као на научнике. Кад они између себе разговарају и слишавају један другог, онда нисмо слушали обична, наша школска питања, нити се ту говори о томе где извире Морава, и како има два крака, нити о овци да има четири ноге и да пасе траву, нити да коњ има главу, труп и удове, и да на врату има дугачку, лепу длаку која се зове грива, а да се та домаћа животиња преже у кола и употребљава врло корисно за јахање. Ништа од свега тога. Они су учили сасвим друге науке. Учили су да знају напамет и да сами напишу тапију, да потврде тапију, да израчунају интерес на позајмљену суму, да напишу тужбу, да напишу облигацију, да је потврде, и да израчунавају термине плаћања, да направе уверење: „Суд ове општине уверава сваку надлежну влас’, које се тицало буде знати, да је…“, да напишу писмо приватно и званично. Ето такве смо крупне, и за нас децу импозантне ствари слушали од оних што уче на приват. И сами сељаци имали су врло лепо мишљење о том учењу, и сваки би рекао: „Ово што деца ’нако редовно уче, то баш ништа, ал’ ко може да дâ дете да изучи на приват, то вреди много. Зна после дете што год му треба, да ти сврши посао ки ’двокат. А још кад је дете разборито, па се и само, још у општини, испрактицира, онда слободно не иди ’двокату, мањ ако имаш пара одвише па и не знаш куд да и’ поарчиш. Ем се дете упути, па после живи рат, не мора да при’вати мотику. Ето Алемпија, Васе, па други’ (и они су учили на приват и сви су општински писари), живе за два света!“

Тако су сељаци, људи, о њима мислили, а ми ђаци, у школи, не само да смо их због њихове високоучености поштовали, већ смо их се и бојали, јер су нам они били као неки вицеучитељи. Кад учитељ оде у лов, или где у госте, или има нека друга посла, онда они задају лекције, слишавају, кажњавају, имају сву власт као учитељи, само што су морали учитељу поднети опширан реферат о пропитивању, владању ученика и изреченим казнама, те учитељ као врховна власт одобри.

*

Док је Кића учио на приват, умре му отац и остави му мало имање, оптерећено великим дугом. Мајка му је умрла раније, и како није имао никог више, то је остао самац, само’ран. Кућа његова оца била је у селу, а право село било је читаво пола часа удаљено од краја где сам ја одрастао. То је као неки госпоцки крај. Ту је црква, школа, ме’ана, општина, учитељева кућа, попова кућа, дућан, бојаџиница Матина, наша кућа, и једна мала, опустела кућица неког дућанџије кога је случајно шурак убио каменом, а жена му се после преудала и одвела собом двоје деце, те тако у кући није становао нико.

Како се Кића, као учеван човек, није мислио бавити земљорадњом, то је напустио очеву кућу и узео под закуп ту опустелу кућицу у госпоцком крају. Набавио шиваћу машину и шио је сељацима зубуне, јелеке, капе, крпио памуклије, шио женске рекле на струк и узгред се бавио писањем тапија, облегација, правио тужбе, писао приватна писма, и уопште: шта је год коме требало, Кића му то изради за јевтине паре.

Кад сам ја дететом био у селу, њему је могло бити нешто више од двадесет година. Црне масти, кошћат, танак, штркљастих ногу са оним затегнутим панталонама и умотаним каишима од опанака до близу колена.

Тај није знао за умор, а могао је да пешачи, што су сељаци говорили, као пас. Зором рано тек промакне поред нашег прозора и чује се његова песма (знао је, веле сељаци, све лепе, нове песме из лире, а не оне сељачке, старинске). Мало прође, а тек он се враћа натраг и вуче пуну торбу мрса и погаче, или какву ћурку, или кокошку, или шта било тако, само се никад не враћа празних руку. Није га мрзело да облети цело село по неколико пута на дан. Свуд стигне. Час он оде и у друго село, и у варош, и куд не, само није могао на једном месту да је.

Кућица у којој је живео мала, ниска, опала, на оџаку се дими само зими, у дворишту коров. Ту је увек по неко усамљено, снуждено пиле, или ћурка кауче, а у обору ришка по какво пупаво прасе, пгго му у име награде да сељак за написано писмо, или неку таку малу услугу. Малтер од куће около одлепљен, па цео изглед буди у човеку сажаљење и симпатију према Кићи, том само’раном сиротапу, како су га сељаци често називали. Нико не зна кад пре дође, кад оде од куће. Час чујеш где у његовој соби трешти машина и његова песма, која је личила на бесомучно урликање, час га чујеш где звижди, а мало затим све немо, њега нема, отпарлао некуд. И човек мисли није код куће, а тек оно затандрче машина и разлегне се његова гласина: „Јој, нешто ми се памет померава, канда ми се нова дика јавља…“ Мало прође, а тек неко пита код наше куће: „Где је Кића, бога ви?“

— Ту је.

— Нема га, сад ја хтедо’ тамо, па врата закључана!

Моја се мајка увек прекрсти и рекне у таквој прилици:

— О, часни га не убио! Не знам како га носе оне веселе ноге. Боже ме прости, као да није сам!

Не прође ни сат, а тек из његове куће чујемо песму: „Румен ти је кљун, голубе, ју голубице…“, а затим звиждање, па опет неку песму, па опет звиждање, па тек се све ућути. Погледамо, а он оде некуд навише журно, па мало затим чујемо његово звиждање; погледамо, а он оде наниже.

— ’Натема га било, као зграновит! — прошапуће мајка.

Недељом до подне, кад сељаци дођу цркви или у општину, Кића не стане. Са сваким има понешто тајно. Тек само погледаш, а он понеког у’вати за крај од гуња и вуче у страну. Прошапуће мало с њим, и тек погледаш, а он већ у другом крају порте с другим; док се окренеш, а он с трећим на трећем месту.

Тако је Кића проводио дане припремајући себи место за општинског писара наместо поповог сина. Као озбиљан кандидат за то место, он је строго мотрио на рад свог супарника, ’ватао му погрешке, злоупотребе, уцењивања, и све то, док си длан о длан, он саопшти по селу, доспе у свачију кућу. Сељаци су били већ ради да поповог сина смене, али опет, како веле, држи начелник. Поп начелнику даје поклоне, па опет овај заволео његовог сина.

Али Кића је био уверен да ће доћи и његово време (то је више пута јавно подвикнуо кад се споречка с поповим сином), и живео је задовољно.

Сељаци су му чинили. Жале га сви где је сам, сироче, па у чију год кућу сврати, не испрате га празних руку. Тек кад пође, задржи га домаћица.

— Кићо, синко, чекај да ти дам мало погаче, знам да ти нема ко умесити.

Спреми му погаче и мете у заструг сира и скорупа, па дода:

— Ево и мало смока, па кад уздолазим цркви, ја ћу понети заструг.

— Севап је, а и наше је дете, сироче — дода свака кад он оде.

Негде добија јаја, негде пиле, негде ћурку, негде сланине, сува меса; што било, тек га не испрате празних руку.

Тако Кића није за храну бринуо. Имао је он свега у кући, а и свуд су му код другог била врата отворена. Негде руча, негде вечера, негде ужина, тек сваки га понуди. „Самац је, сироче је!“ сваки помисли.

Сем тога, он је лепо зарађивао, а новац је штедео, управо, није га ни имао за шта трошити. Од шивења, вели, није богзна каква хасна, али је добро зарађивати на писању. Радио је и за готов новац, а и примао је награду у житу, пасуљу, стоци, па то после продаје у вароши и паре оставља.

*

Од детињства нисам га видео никако, до свога доласка у село после толико година. Место оне мале опале јадне куће затекао сам велику пространу кућу ограђену тарабом. Одмах до куће велики кошеви, амбари, магазе, штале и друге стаје; пред кућом башта пуна лепа цвећа, а у крају баште кошнице. Двориште има два улаза: једна врата за улаз у одељење где је кућа; а друга су врата за улаз у одељење дворишта где су кошеви и магазе.

Затекао сам га, кад га походих, где седи пред амбаром и објашњава се са сељацима који су му довукли неколико кола жита.

Кад ја наиђох, он прекиде разговор, поздрави се са мном, али ме не познаде. Кажем му ко сам, н на његовом лицу указа се радосно изненађење.

— ’Ајде, стоварајте ви, па после дођите да обрачунамо, рече сељацима, и мене поведе у кућу да се видим и с његовом породицом. Јако се изменио. Затекао сам га пуна, трома, са масним лицем и подвољком под брадом, која је лепо избријана. На њему капут, прслук и панталоне као у градских трговаца. На руци му дебео златан прстен; на ногама имађаше лепе, штиковане папуче. Његова жена се носи по варошки, а тако исто и деца.

Из његовог разговора сам дознао да је већ дуго година општински писар и да је добро зарађивао на писању, а уз то је и трговао са житом, ракијом и стоком.

— Шта ће се — вели — тек колико човек да се занима.

Разговор нам прекиде сељак који уђе, с речима:

— Стоварио сам, газда Кићо, ’ајде да променимо облегацију.

— Одмори се мало. Хоћеш једну ракију — понуди га Кића.

Послужише му ракију, и Кића уђе с њим у другу собу.

Тамо су пробавили око четврт часа и за то време сам разговарао с домаћицом. Кад изиђоше, сељак оде ћутећи, а Кића седе до мене и продужи започети разговор.

Мало се још поразговарасмо, па се поздравим и ја и пођем. Домаћин изиђе да ме испрати.

Четворица сељака су још стоваривали, а онај што је улазио у собу Кићи стајао је крај празних кола с неком хартијом у руци и гледао у земљу. Искошкани волови леже уз јарам и преживају, а он стоји тако крај кола, оборене главе, замишљен, снужден. Затим разви ону хартију грубим, прљавим, задебљалим од рада прстима, гледаше у њу неко време, па је онда сави, зави у пешкир и метну у недра.

— Добро је, Стеване, добро је, не брини! — вели му Кића.

— Јадно ми моје добро кад погибо’ радећи и довлачећи ’рану, а главница једнако стоји.

— ’Ајде, кош, сиво! — викну затим и удари љутито вола.

— Шта ћеш! И ја би’ волео да ми ниси дужан… — вели Кића.

— Кош, кош! — виче Стеван воловима, и подиже јарам. Волови послушно увукоше сами вратове у јарам, Стева удари палице, узе ланац којим су везани волови, и поведе их.

Кола закрцкаше, и Стеван изиђе тако, ћутећи, без збогом.

(Даље)

Из бележака са села (1/4)

Још дететом, у својој деветој години — прича мој пријатељ — оставио сам село, место свога рођења. Од тог времена па до своје двадесет осме године свега сам три пута био у селу, у гостима код мојих рођака. Дочекан искрено, добродушно, враћао сам се у Београд освежен, обновљен неразореним, лепим споменима и утисцима из доба срећног детињства. Како су то слатке, свеже успомене. Доцније, као старији, већ као човек, живећи у друштву људи (у паланкама и престоници) видео сам све противно оном животу што сам га дететом у селу гледао. Гледајући подле и гадне људе, окружен бедом и јадом друштвеним, слушајући како се лукавство, злоба, подлост и неваљалство пакосно церекају пропасти добра и врлине, гушећи се од смрада иструлелог морала, ја сам се увек и нехотице отимао да се мислима вратим селу, а то значи детињству моме. Село по мом мишљењу још беше чисто, свеже, идеално. То беше за мене још једино уточиште, јер сам био убеђен да село, моје село, па разуме се и друго, не може ни бити другојачије него онако како су га моје наивне, детиње очи гледале. Нема туга и јада, нема бола, нема злобе и неправде, већ сама радост живота.

Весело брује потоци са својом бистром, кристалном водом кроз хладовите шуме, гучу голубови, грчу грлице, прижељкују славуји, звижде косови уз пратњу хора разних певачица. Ветрић, пун мириса и пољског цвећа (што га беру деца и девојке), лелуја зрело златно класје. Бруји на све стране весела, жетелачка песма, одсјајују српови на сунцу у рукама вредних жетелаца, беле се чисте пребачене мараме преко глава запурених девојака са свежим, светлим очима и бујним прсима, од којих пуцају пуца на јелеку. Смех, шала, кикот, припеви, љубав, слога. И природа и људи, све у недостижној, идеалној хармонији среће. Пада вече, румене се брда, злате облаци, жаре шуме, шушти вечерњи ветрић кроз лишће и носи нам мирис липова цвета, диже се весео жагор: чобани терају стада, дижу се облаци прашине, блеје овце, ричу краве и носе пуно виме млека за децу, за нас. Чупаво кљусе што га јаши чобанин забрљило главу у трњак крај пута да онако, узгред, завиличено уларом, чупне мало бурјана. Чобанин га вуче уларом, удара голим ногама и оно лено покаса за стадом са навијеном главом у страну, а из уста му вири зелено лишће. Како је све то лепо! Вечерња румен бледи, предмете обмотава тајанствен сумрак, пролећу слепи мишеви, још се чује у забранима гукање голубова, јасније и јаче. На небу се пале звезде, трепере мило, весело. Иза мрачног, шумовитог Рудника јавља се месец, те посребрава све што у заласку сунчеву беше пурпурно и златно. И месец жури преко чистог неба на састанак где га чекају с нестрпљењем, с трепетом, драгане — звезде. Почиње клепет ветрењача, путем крцкају кола натоварена житом, одмерено бију меденице што су о врату воловима, према њихову лагану ходу, роморе двојнице, а кроз ноћ бије свежа, снажна песма:

— Тамна ноћи, пуна ти си мрака
Срце моје, још пуније јада.

Па тек прела, па оне ватре на обрешцима, па прељске звучне песме кроз нему, тиху ноћ у августу месецу. Како је све дивно. Како је то лепо било. И пролеће и лето, и вече и зора, и јесен с кишама кад чобани седе око ватре у колибици покривеној грањем. Око ватре пуцају печењаци, који се још нађу од недозрела кукуруза, причају се приче о али, о пепељузи и вазда других, а киша шушти по лишћу од крова, прокапљује, и кишне капљице падају на ватру и пућкају. Лепа зима; снег, иње, скакање, грудвање. Све лепо. Ватра гори на огњишту и огледа се на прозору, па као да је у дворишту још једна запаљена, и што зора ближе, петлови све чешће кукуричу, лупајући крилима, а ватра, она друга, што се кроз прозор види, све блеђа и блеђа, бледа сасвим, ишчезава, нестане је и тек забеласа снег на крову од качаре и амбара. Како је то све лепо било. И природа и људи. Људи добри, весели, срећни, певају, веселе се, наздрављају здравице на славама и свадбама. Све лепо, све с песмом и весељем. Нигде туге, уздаха ни бола, неправде, пакости и злобе. Добар уча, добар кмет, добар попа. Сећам га се, иде из цркве лагано, кротко, са задигнутим крајем од мантије што га закачи за појас. Прилазе му људи, жене, девојке, старци, бабе, љубе га у руку. Прилазим и ја, весело, са задовољством, љубим му руку, он ме помилује по глави и рекне благо: „Гле, зар и ти ту!“ Ја сав срећан. Па како сам се у цркви срећан осећао. Попа пева, мирише тамњан и измирна, гледам иконе, људи се побожно крсте, сјаје се попине одежде, учитељ пева за певницом, звецка кадионица неким нарочитим милим звуком, а из ње се диже мирисан дим, пред олтаром панаије преливене вином, у њих забодене свеће, па и онај мирис свећа прија, чисто освежава. О како је све лепо, како свеже и слатко!

*

Тако се пред мојим очима указиваше село, моје село, свако село, кад на њега помислим, јер сам село знао само из утисака наивног, срећног детињства, и нисам га после могао гледати другим очима, већ очима оним истим којима тад гледах. Иако су ме многобројни случајеви могли и хтели разочарати, ја сам бежао од тога; нисам хтео веровати никоме, ничему, нисам смео. Тако сам као дете гледао село срећно, задовољно, а тако га и многи писци наши гледају још и данас, у зрело своје доба.

*

Кад сам пре годину дана отишао у село да се одморим, освежим и разгалим, разочарао сам се још првог дана.

У четири часа поподне кола су ме чекала на најближој станици до мог села. Чим сам из воза изишао, сео сам на кола и одмах кренуо да што пре стигнем у своје село, зажелео сам га се.

Сусед наш из села, чича-Петар, који је за ме дотерао кола, врло се обрадовао што ме је видео. (С његовом децом, својим друговима из села, највише сам се играо и забављао.) Рече ми да седнемо оба у предњи крај кола да би се могли боље разговарати.

Распитивао сам о свему, о свачему, о свакоме кога сам год запамтио, и чича-Петрови одговори беху ми тешки, непријатни.

— Како је Милан, ’ча-Мијаилов син? — упитам. То је мој школски друг, беше весео и несташан. Најбоље се умео пети на дрвеће да вади гнезда ’тичја и ја сам га волео што беше најокретнији и највеселији.

’Ча-Петар поћута мало, помисли, па, и не гледајући у мене, одговори мирно:

— Тхе, како? Не ваља. Слабо имање, а дажбине велике, па тако, мучи се, петља, шта ће! Отац му је умро. Знаш? … Умро зимус, деца му ситна, а он и жена шта могу да учине. Не знају куд ће пре да стигну. Пролетос му продадоше оно мало овчица за порез, па сад бог зна да л’ може чим децу омрсити. Мука је, моје дете! Није ласно… Шта ћеш, мора се трпети, док не пукну трпила… Не ваља ни за кога… Де, мали, шта се лењиш — викну коњу леваку и трже узде.

— Неко горе, неко боље, ал’ није ласно ником. Из ове се коже не може у другу. Знаш како вели песма: „Зло орати, горе војевати, а најгоре ићи у ајдуке…“ — додаде чича-Петар и уздахну дубоко, климајући главом замишљен, тужно.

Ја му ништа не одговорих.

— Скупа је, мислим, и та проклета железница? — упита ме после краћег ћутања.

— Скупа.

— Скупо, но, све скупо, а нема се. Нема народ гроша, а мораш да га имаш, па ти како си вешт. Продај што имаш… А треба на сто страна… Ништа од нас не може бити.

Стеже ме нека туга око срца. Нисам га смео ништа више ни запиткивати, али он ми сам узе причати, те о овоме те о ономе. Све горе од горега, све црње од црњега.

Тако у разговору стигосмо око пет часова до нашег села. Одмах у почетку, крај пута је наша сеоска ме’ана, а према њој судница. Под храстом, пред судницом, у хладу, лежаше на леђима општински пандур, дрошав и голотрб. Кад чу кола, подиже се мало, погледа закрвављеним очима, тупо, готово бесвесно на нас, па леже наново. У једном крају пута стоје истоварена кола. Искошкани волови из јарма стоје уз руду, привезани уларима за јармењачу, и једу младо кукурузово лишће и исецкане дулеке. Около се окупиле кокошке и пилићи, па се бојажљиво прикрадају или дрско залете и кљују семење од дулека, а кад во случајно, једући зелен кукуруз мане главом, пилеж прсне куд које, па се наново скупљају да продуже пљачку. Пред ме’аном на неколико корака стоји ме’анџика, смеђа, сувоњава женица, повијених леђа и упалих груди. Очи јој светле, велика уста развучена на смех, цео израз широка лица изгледа као спреман за шалу. На ногама јој беле чарапе и кожне папуче, веће за читаву шаку него што треба. Крај ње седи на земљи пуначко, умрљано, плаво детешце с комадом леба у руци. И око њега се окупиле кокошке, па слећу са свију страна да му отму комад. Једна подскочи и кљуну га у ручицу, те дете врисну и испусти комад, који одмах уграби једна кокица и узе бежати држећи плен у кљуну, а за њом се надала читава кокошја војска у потеру. Пред ме’аном два стола, тешка, незграпна, од храстовине, а такве исте и столице. За једним столом седе четири, пет сељака у подртим, искрпљеним дебелим кошуљама, а за другим столом поп и два боље одевена сељака пију каве.

Кад се зауставише наша кола, Радојка (тако се звала ме’анџика) остави игле и плетиво, па приђе те се поздрави.

Назвах бога сељацима (оној четворици) и они се мало подигоше и дохватише капа, па приђем попу. Није ме одмах познао, а и он постарио. У ово доба могао је имати педесет и четири године, проседио и доста оронуо, а за мога детињства беше млад, свеж, и црне као угљен, коврџаве косе. Поздрависмо се па седосмо с њима и ја и чича-Пера. Поп ме детаљно испитиваше о мени, о мом животу, о новостима из Београда, и ја сам му, што сам могао краће, одговарао на питања, нешто из досаде, а нешто разлењен од умора и врућине. Сељаци прекинули свој разговор, па се окренули и слушају наш разговор пажљиво, с полуотвореним устима.

— Може ли тако, Милуне? — обрати се после нашег разговора једном од оне четворице за другим столом.

Милун се замисли, протрља се по челу, превуче грубом, широком руком преко сува, препланула лица и задржа длан на бради, па отворених уста гледаше неко време у земљу, лупкајући ногом по земљи, па, подигнув очи, погледа попа и рече, снебивајући се, с осмехом, као да се тиме извини што му немогућност не допушта.

— Не може, богами, господине-попо, а би’ ја драге воље. А сад је, знаш, стигао и пољски рад, па је дангубно.

— Добро, добро, умећу и ја да се затежем кад ти код мене дођеш. Зар ти је мало три гроша на дан да товариш и истовараш циглу, и да идеш уз кола. ’Ајде да дајеш кола и волове, ал’ то ја дајем моје. Ти само да рабаџијаш.

— Мало… мало сасвим — додаде Милун, ману главом и слеже раменима као да се правда што не може.

— А твој брат још ми није платио за оно опело његове таште?

— Платиће, господин-попо!

— Платиће, а пролетос уме да сведочи против мене кад сам се парничио с Марком.

Милун ућута.

— Кажи му нека ми паре одмах сутра донесе. Нека му да његов Марко, кад му онако лепо сведочи. Преварио се Марко… У попа је мало дубља кеса, па ћу га терати докле год има суда… Тако му кажи… А велиш нећеш… Лепо, кајаћеш се ти, доћи ћеш ти попа да молиш… Ето, какви су — обрати се поп мени — неће да ми рабаџија за три гроша, а да је среће па своме попи џабе да уради. Шта је то један дан радити за свог свештеника. А поп и крсти, и венча, и опоје, и свети водицу, не можеш ништа без попа, и опет они тако…

Ја слегох раменима.

— Хајде да навратимо до моје куће да што попијемо, па после продужите пут, а и близу вам је до куће.

Примим понуду.

Велико, пространо двориште попове куће, ограђено високом тарабом, иза које провирује винова лоза, а на местима се и превила преко тарабе. У дворишту пред кућом лепо уређена башта, ограђена малом тарабицом, зелено бојеном, а у среди ’ладњак што га покрива густо преплетена винова лоза. Под ’ладњаком сто са чистим чаршавом, на њему у чаши цвеће, и око стола неколико столица. До баште бунар покривен бојеним плехом. С једне и с друге стране баште велики воћњак, у коме су у дну остале стаје: амбари, кошеви, млекар, качара; иза куће: штала, пушница, казаница. Из главног дворишта воде врата за велики, простран шљивар, који је с леве стране дворишта, а с десне стране су обори и свињци, где су урањене свиње, торови и кошаре за стоку. Поп, има три куће. Једна велика, висока и елегантна, у којој станује поп, једна мања у којој седи ожењен син попов са женом, и једна брвнара за млађе. Под великим тремом од брвнаре стоје лепа, фина лака кола за вожњу, једна тешка за терете, и мале двоколице, а о дирецима повешани амови, узде, седла и остали прибор.

Седосмо за сто под ’ладњаком. Поп скиде капу обриса зној, налакти се на сто и продужи ми причати, што је још уз пут почео, о исквареном сељачком свету. Наједном се загледа у један калем са кога се оченула гранчица, и прекиде причање, те се диже и оде калему.

— Е не можеш ти ништа имати. ’Оћу, тако ми бога, да убијем некога због ових калема. Ја их чувам као очи… Милутине, Милутине…

— Одвео коње да напоји — чу се глас кроз прозор од оне друге куће.

Изиђе попадија. Крупна, пуна жена с обојеном косом и обрвама, управо, обојеном кожом где треба да су обрве за читав прст ширине. Приђе те се поздрави, па се измаче, а за њом изиђе ћер попова, једра, здрава девојка. Поздрави се и она, оборених очију, па стуче натраг.

— Милева — рече поп ћери — деде мети две флаше пива у кову па спусти у бунар да се ’лади, а ти дотле деде донеси мало сира и скорупа да ми промезетимо… Једете ли сир, ако хоћете, да спреме час једно пржено пиле? — обрати се опет мени.

— Хвала, можемо сира.

Осећао сам се пријатно, јер после припеке поче прохлађивати, осети се поветарац, па као да оживљаваше клонуо организам. Таман девојка донесе тањире и смок, док на врата уђоше сељак и сељанка, а са њима дете мушко од седам-осам година. Уђоше у башту. Приђоше сви по реду руци поповој, па се измакоше. Сељак, неки сиромашак — Мијат, мрка, сува, препланула, изнурена лица, утуљена сјаја очију. Цео његов израз прича о патњама и невољи кроз које је у животу прошао. На њему кошуља која је на рамену поцепана, па се види гола, црна рука; гаће поцепане на десном колену, ваљда од везивања снопова, опанци дроњави, чарапе пуне осаћа. На знојавом лицу улепила се прашина и сливају се црни млазеви поред ушију. На црној коси, што у бичевима вири испод подртог, поцрнелог од кише, сламног шешира, пуно прашине и осаћа, а тако исто на обрвама и брковима. Кошуља на плећима и грудима залепила се о тело сва мокра од зноја, а и по њој плева, осаћ и прашина. Жена тако исто бедна, слаба, жилавих руку, боса, са танким, жилавим, црним ногама. И она знојава и прљава. На леђима јој торба с неким чанцима. Обадвоје су носили српове, а и без тога се види да иду са жетве. Дете пупаво, босо, у издртој кошуљи. Лице му жуто, испијено, поглед грозничав, око уста искрастано, по танком вратићу играју модре жиле. Дише тешко, с отвореним устима, шмиче, стење и кењка држећи мајку за сукњу, а она га милује прљавом и знојавом руком по прашљивој, улепљеној коси.

— Које добро, Мијате? — упита га поп.

— Није добро, господин-попо, рђаво.

— Дете ни слабо, попо — рече жена.

Дете поче јаче кењкати и јаче се приљуби уз матер.

— Имали смо мало да дорадимо, те дорадисмо раније, па свратисмо на тебе да овом детету очиташ.

— ’Оћеш малу ил’ велику молитву?

Муж и жена се погледаше и као да се погледима договарају.

— Само да је вајде, па како било, боље велика — вели му Мијат.

— Велика је скупа.

Мијат обори главу и загледа се у земљу, а његово изнурено лице дође још тужније. Жена погледа у дете и притиште га јако руком уза се и баци на попа поглед жалостан, молећи, пун бола и очајања. Мијат диже главу и маши се руком у недра, те извади прљав пешкир, па га поче дрешити зубима.

— Колико имаш пара? — упита га поп.

Мијат одреши пешкир, извади из њега цигло пола динара, па ћушну празан пешкир у недра. Погледа жену. Сукобише им се тужни погледи, али су ипак казивали једно другом да се сав тај новац што су га изнадничили мора дати за дете.

— Ето то — рече Мијат и погледа бојажљиво у попа, чисто молећи да не тражи више, а затим погледа болно дете, погледа се опет са женом, па обоје оборише очи.

— Е то је мало. А и од зимус ми имаш за водицу да платиш још два гроша.

— Нема се, попо, даћу док сад овог лета зарадим који грош.

— Сви ви тако, а овамо ни мени не извире. Како ћу ја да живим кад нико не плаћа.

Мијат гледа у земљу.

— Ето, пођите ти и жена сутра код мене да радите, а и овај мали може ми, доцније кад оздрави, купити један дан шљиве, па таман да ми одужиш оно од зимус и да одрадиш сад молитву што ћу детету да очитам. Рачунам ти молитву само десет гроша што си сирома, а другима је три динара, и стара два гроша то с мало муке одрадиш тако рећи рубљу.

— Сутра сам мислио да радим код Милоја за паре. Славимо скоро, па колико-толико да спремим, реко’ да се слава помене.

— Ради други пут.

Мијат ћути дуго, гледајући час преда се, час у дете, па најзад тихо, промукло, стидљиво изусти:

— Много је две наднице, господин попо, наше, и једна мала, детиња.

— Много ти је. Ето какви сте ви људи. Жалиш за своје рођено дете да дадеш. Прави хришћанин помаже ближњем свом, а ти нећеш свом рођеном детету. Ја бих за своје дете дао живот, а камоли надницу. Ко ти је пречи од детета?

Мијат повуче жену у страну. Шапуташе нешто, погледаше се затим ћутке, погледи им падоше на болесно дете, које јечаше и стењаше у ватруштини, а модре жиле играју непрестано на црножутом вратићу.

— Па добро, рече Мијат, кад велиш тако. ’Ајде, очитај му. Шта ће човек. Морам детету помоћи макар и не јео и не преславио.

— Поведи дете овамо у собу. Извините ме за час — додаде поп обратив се мени.

Одоше у кућу.

Отуд се брзо чу оно уњкаво, неразумљиво, брзо читање, где се тек двадесета реч изговори. После пет минута се вратише.

Мијат, жена његова и дете пољубише попа у руку и одоше.

После пола сата опростио сам се с попом и кренуо даље колима с дубоким болом у души, с новим тужним осећањем.

(Даље)