Сима пензионар (2/2)
Та је Лена чудновата жена. У кући је увек љута и набусита, а кад ко дође, онда се смеје, и то не отварајући уста сасвим; носила се лепо, и била је свакад свечано очешљана. По расту може се убројати у највећи број жена: развијена и снажна, с црвеним лицем, на коме су се прилично видели рубови костију, и великим црвеним носом; обрва није имала, тј. имала је, али су слабо биле приметне; очи су јој биле зелене, а на крајевима закрвављене.
Ушли су у собу. Сима је сео на кревет, пошто је прво узео чибук с лулом и напунио дуваном, зовну Ристу те му припали, па онда се мало завали на јастуке, а лула му до’ваташе чак до земље. Тако он сад, више, готово, лежећи но седећи, пушио је, и дремајући дао се у неке важне мисли: „Е, да сам само с оне стране метнуо на петицу, затворио бих га, он би морао да каже: даље, а ја бих после овамо на четворку, и био бих „аус“, а он би био надигран. Овако ми оде двајест пара за каву, а сутра ћу боље да „промозгам“. — Још је мислио о разним другим стварима, као: о старим „срећним временима“, и старој плати и поклонима, о неком купљеном прасету да ли је добро затворено и да ли га је скупо платио, итд.
Док је он тако размишљао, Лена је пристојно испијала сваку чашу.
— Ехе, па дај-де и мени коју чашу… ти све сама попи — трже се одједаред Сима из својих мисли.
— Слабо, богами, купи па ћеш пити!
— Е, баш нека луда жена — рече Сима дижући се. Потом остави чибук, поглади мало бркове, и додаде:
— Деде оне гусле донеси овамо да превучем, овај, који пут.
— Нисам ти ја слуга, дигни се па узми.
— Гусле ми дај овамо! — викну он заповедајући, а затим тош вишим тоном додаде: — док није ђаво био! Много се ти нешто сићиш!
— Ма каки ђаво, очију ти твоји’; деде, бога ти, пробај да видим тог твог ђавола — одврати она упорно и ма’ну два-три пута главом.
— Па, овај — поче мекше сад Сима устајући — могу ја и сам узети; ја сам, знаш, и млађи, ти си, овај, додуше, доста у годинама… ја…
— Ех, јадан, шта му се чини — одврати Лена чисто певајући.
Затим наста ћутање, само што се из друге собе чуло гласно смејање Перино, који је, читајући новине, наишао на ону Симину фразу: „Биће крвав рат, каквог још историја није на својим листовима забележила.“ Лена је чачкала уво једном плетаћом иглом, и гледала кроз прозор, а Сима трљао гудало тамњаном, и нешто гунђарио кроз нос, сигурно неку вародну песму коју ће отпевати, па, погледавши затим у Лену, прекиде ћутање.
— Знаш ли ти, бога ти, шта су гусле Србину, а?
— Добро кад ти знаш, а за мене је лако… но немој ми урлати ту.
— О, хо, хо, хо, видиш ти ње… ту прекиде удешавајући кобилицу на гуслама, опет је погледа некако блесасто, продужујући: — овај… а ја… знаш ли ти, бога ти, шта су Србину гусле? …
Лена се само намршти, али му не одговори ништа.
Сима се не хте оканити, али то не због тога што је инаџија, него тек онако, што нема друго шта да каже, још неколико пута додаде: „Баш ти не умеш мислити!“ Ово је изговарао полако и затегнуто, и не гледајући у њу.
— Ама ти тражиш, Симо, неког ђавола. Шта си ми се најмио ка’ луд! Шта не умем мислити?! Шта ти као мислиш?! — Ово је Лена изговорила врло оштро, зацрвенивши се у лицу као жар, а очи јој синуше као у дивље мачке.
— Јок, вала, ти баш не умеш мислити — продужи Сима удешавајући нешто око гусала, и не гледајући у њу.
Лена сад остави, управо баци игле љутито, и викну:
— Шта ’оћеш ти данас од мене? …
Он не одговараше ништа, већ, пошто удеси гусле, превуче гудалом преко струна и звуци се одазваше; узвикну једно громко и дугачко „Хоооо!“ Лена закрешта наново, али његов глас поклопи њено крештање.
Еј, кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…
Лена већ беше засузила од једа.
— Симо — крештала је она даље, али јој тек глас доби маха кад он сврши једну строфу и поче само гуслати… — Симо, главу ћу ти разбити тим гуслама! …
Сима сад прекиде, и, озбиљно је погледавши у очи, запита:
— А, овај, знаш ли шта су гусле Србину? …
— Шта, знам ли? Нећу ништа да знам, мене се не тиче, но немој се ту дерати ка’ луд! …
— А то ти, овај, к’о заповедаш баш, као да си ти, овај…
— Ја ти не заповедам, но ти љуцки кажем…
— А… ха, љуцки, па шта се дереш…
— Ти се дереш, ја лепо говорим.
— Е, па, овај, кад лепо говориш, слушај овамо: гусле су очувале Србину слободу! — То је изговорио пуноважно, и чисто се сам осећаше задовољан…
— Јадна твоја слобода! — додаде Лена, и ману главом, омаловажавајући га.
Потом опет наста тишина, само што се чуло из кујне звецкање тањира, које је Риста прао.
Обоје се задубише у мисли. Шта ли су у тај пар мислили? У том нешто тресну у кујни, и они се обоје пренуше, и погледаше једно у друго.
— Тако, онај мамлаз опет нешто разби! — рече Лена, и још се више наљути.
— Он ће, вала, и купити, оца му његовог! То ћу му на рачун! — додаде Сима, па се диже и поче ходати по соби, а Лена брзо изиђе у кујну, залупивши јако врата за собом.
У кујни наста ларма и врева, мислио би човек кућа се руши.
— А, свињо ли ти бугарска, тако, ти моју кућу упропасти; ти ме живу изеде… Ништа ми не требаш! … Шта да платиш, безобразниче један? … Умукни, шта се кезиш као будала! … Згромићу те! …
— Не се секираш, госпођо, не се љутиш, ће да платим! — прекидао је Риста чешће њену ларму, а то је њу доводило до беснила.
— Шта ће ти ова чинија овде; па још ни пола није опрао… О, Господе боже! … Па шта си радио? Гле, па ово метнуо на крај само да падне! … Ух-у-у-ух! … Видиш, кад узмем ову карлицу, па ти главу разлупам! … Па се опет смеје! … Шта да се не секирам? Ма знаш ли ти ком’ кажеш? … Умукни! …
Кад већ љутина беше превршила, она докопа кашику из лонца, који је на столу стајао, али како несмотрено повуче, он тресну на тањире који су били на земљи, и поразбија их. Лена беше ван себе, цикну као змија и дохвати карлицу, али Риста, сасвим равнодушно, слежући раменима и вичући „Боже сачувај шта ради“, изиђе дотле напоље и затвори врата.
Док се то дешавало, Сима је шетао по соби, гласно се накашљавао, колико тек да се не би заборавило да је и он ту, и два-три пута се накањивао да изиђе у кујну, али то није учинио. Ко зна зашто? Кад се ларма већ беше примирила, он, као љутит, нагло изиђе из собе, накашља се, и прво прогунђа два-три пута „овај“, па се опет искашља, и викну:
— Какви су то „чкандали“ по мојој кући? — То изговоривши, значајно погледа свуда унаоколо, а затим продужи… То ја нећу да трпим, јесте ли чули ви, ја сам господар овде!
— Иди ти у своју собу, па ћути, кад се тебе ништа не тиче, немој ми ту стајати на муке, док ти сад нисам платила за гусле! — цичаше љутито Лена.
— Хоћу мир у кући, јеси ли чула ти, ја овде судим! …
— Иди ми с очију! Шта ’оћеш ти? Жесток си да тражиш мир! Ко те као рачуна!
— Е, хе, хе, хе — поче Сима лакше — што је носи онај куси, ја, овај, једнако то гледам…
— Вала, Ристо, неће ти ни Сима ни Бог помоћи — док мени, знаш, моји ђаволи дођу, па почнем наопако!
— Где је тај Риста, оца му бугарског, да га ја питам шта бесни по мојој кући? — опет заоштри Сима. — Ристо!
— Чујем! — одазва се он и отвори врата те уђе унутра.
— А… ха, чујеш, чујеш, одидер овамо ближе… Шамар пуче.
— Тако ти, овај, много си нешто побеснео, а мени кад дођу моје лутке, оца би’ убио! Магарче безобразни! Шта радиш ти овуда? Научићу ја тебе памети.
Риста се опет некако чудновато смешкао и клатећи главом дохвати фес са земље.
— Више ми не требаш у кући; капу, па напоље из куће! — викну сад Лена.
— Ти ћути кад ја заповедам…
— Ти ћути…
— Кушуј, јеси ли чула, ја сам још жив, ја сам домаћин, јер ће сад да буде као са Ристом!
— Ма с ким ти то, пробај де само, пробај…
— Опет тебе носи ђаво…
— Кога носи ђаво?
— Ућути једаред, ти ми не требаш, он ми треба…
— Хо, муко, а што ти мени требаш. Ја, мислиш, цркох за тобом!
— А што си, овај, пошла за мене, кад ти као — умекша Сима гласом.
— Лепо, лепо, Симо, видећемо ми то…
— Е, брате, луде жене — још мекше додаде Сима излазећи из кујне.
Лена је остала наслоњена једном руком на зид и плакала. Риста је опет с накривљеним фесом, на коме је још стајала прашина, како је пао, смешкао се и уплашено и глупачки, купећи разбијену парчад од тањира.
*
Није од тога догађаја прошло ни три дана, Лена је већ била код зета у К… Сима је сам с Пером седео за столом и ручао, и дворио их верни му Риста.
Он је Ристу волео само стога што му је једино с њим било лако изићи на крај, а уз то га је и прилично јевтино служио. Истина, кад се узме у рачун „одбијање на штету“ и друге ствари, добијао је само колико тек да се обува; али о томе нећемо говорити.
Риста је, као обично, стајао крај стола под фесом, у исцепаној гуњи и широким господин-Симиним панталонама, и исто се онако кезио и кривио.
— Баш се госпођа, овај… деде, донеси то пржено месо… Вади ти, Перо… па суни, овај, и масти овде… Бога ми, ти баш умеш љуцки да спремиш… ја… па госпођа нам се наљутила…
— Хи, хи, хи, ће се одљути она — рече својим тоном Риста.
— А ти велиш, овај,… ’оће, ’оће… ја, морамо јој писати, а? …
— Морамо, господине — додаде опет Риста по своме.
*
Није дуго трајало овако затегнуто стање између Симе и госпође Лене.
Једног вечера добије, као одговор на своје писмо Лени, депешу од ње: „Сутра долазим. Чекај. — Лена“.
Изјутра се Сима пробудио рано, па гласно зева, као да зева по нарочитој композицији (у зевању је био прави уметник), лешкари у постељи, весео и задовољан што Лена долази, па, као човек који је скинуо тешку бригу с врата, зажелео се да мало размишља и о доколицама. Поглед му паде на један укуцан ексер у дувару, и њему, од некуд, дође чудна мисао на ум:
— Боже мој, како би било човеку кад би му неко укуцао онај ексер у главу?
— Зло и наопако! — изговори гласно, и устаде.
По ручку је већ седео с Леном заједно.
— Ти, овај, баш тако? — вели Сима.
— Тако!
— Ал’ опет ме тражиш! Хо, хо, хо! — засмеја се Сима.
— Ао, муко једна! — отеже Лена.
— Тражиш ме, јакако! Хо, хо, хо, хо!
— Нашла бих и бољи’ да ’оћу!
— О хо, овај, ти вала јок, а ја…
— Ћути, муко, ћути! — прекиде га Лена.
— Ал’, велиш, не можеш без мене… Хо, хо, хо, хо! — засмеја се Сима.
Лена зену гласно, и оде те леже на миндерлук, леже у виду полумесеца и за’рка.
— Заспа! — рече Сима гласно, па леже и он на други крај!
Ускоро су обоје у хармонији хркали.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сима пензионар (1/2)
Човек око својих педесет и неколико година; раста средњег, телом снажан и крупан; косе црне, која је већ почела седити; лица ни дугуљаста ни округла, већ обична; образа румених, управо црвених, са још црвенијом мрежом жилица на јагодицама; дуга носа. Обријане браде и крупних бркова, који су покривали уста, а на крајевима су мало, што веле, „уфитиљени“ и умазани помадом: — то вам је господин Сима, чиновник у пензији.
Њега можемо брзо наћи у вароши К…, где и станује, јер није од оних људи који желе свуда забости свој нос, који су час овде, час онде; он се креће готово сваког дана као по неком утврђеном распореду: или седи код куће, или је у „Марковој кавани“. У ту кавану дође рано изјутра, седне за један сто до прозора, поручи каву, запали дуван, па тако „густира“ и чита „Брку“, или ма какав други лист, или са господином Јовом игра домина. Тако ту проведе до десет часова, па онда изиђе мало на пијацу, где загледа пилиће, проба сир, скоруп, вина; цењка се, „пазари“, како он вели, али ће ретко кад шта купити. „Пошто ти је, снашо, ово шарено пиленце?“ — има обичај рећи, па ма то било и велико пиле, или: „Пошто дајеш, пријатељу, тај шилер?“ — па ма то било и добро вино.
Тако, дакле, прође он по пијаци до једанаест часова, па се упути кући. Лаганим, озбиљним, па баш, ако хоћете, и достојанственим кораком иде, носећи у левој руци цигару а у десној штап, којим не врти и не окреће као какав ветропировић, нити га носи тек онако, узалуд, већ као да њиме пребраја кораке, удара у земљу при сваком покрету десне ноге; главу држи усправљено, мада врат повије напред, и тек покадшто ће мирно и озбиљно климнути њоме, не скидајући свој црни „халбцилиндер“, с узвиком: „О, добар дан, добар дан!“ или ће га потпуно скинути па с осмехом прословити: „Добар дан желимо!“, што већ зависи од тога с киме ће се срести и поздравити. То већ другачије иде кад наиђе на улицу у којој станује. У њој он познаје све изреда, што но кажу и старо и младо, и мушко и женско, и поред кога било пролазећи рекао би по коју, на иример: „Како у школи, Милане, може ли се, а?“, „Шта правиш, Васо, можеш ли помало?“, „Сунчаш ли се, газда Јанко?“, „Добар дан, госпа Персо, спремате ли ручак?“ — или ма шта тако. Само, имајте на уму да он никад готово не изговори целу реченицу док мало не застане, а говори крупно и доста отегнуто. Долазећи, тако, до своје куће, застаће мало пред вратима, те трљне који пут ноге, па било суво или каљаво, потом се мало израче и испљује, па тек уђе у предсобље. Остави штап у један угао код собних врата па уђе у собу.
Соба у којој станује доста је пространа и видна, са намештајем који доста одговара његовом положају. Под је застрт шареницама, а до дувара који је спрам врата стоје два гвоздена кревета застрта зеленим засторима и таквим истим јастуцима; до прозора повелики дрвени сто, покривен, такође, зеленим чаршавом, поврх кога је раширен један број новина, а на једном крају стоје неколико комада лепо сложених књига као: „Грађански законик“, „Кривични законик“, „Устав“, „Вечити календар са рождаником и сановником“, и још неке, а на другом крају неколико табака чисте хартије, по среди дивит, пескаоница, кутија са жигицама, и још неке ситније ствари; поред стола две плетене столице; о зиду две-три прилично избледеле слике и гусле, а у самом углу скупоцена икона, испред које виси сребрно кандило, а покрај пећи, у једном куту, стоји дугачак чибук.
Пошто, дакле, уђе у собу, скине шешир, прође преко ње два-три пута и тамо и амо, затим, што врло често бива, али не увек, седне за сто, узме један табак чисте хартије, преко тога превуче два-трипут руком, одмери три прста с једног краја и превије, узме перо, загледне га, оцепи једно парче од новина које су на столу, избрише перо, умочи у мастило, и стави озго наслов. Рецимо: „Касационом Суду“, или „Суду Округа…“ и, кад то сврши, остави перо преко дивита, и изиђе у кујну, стане крај шпорета, подиже заклопце од лонаца и загледне шта се кува за ручак. „Охо, Лено, ти баш хоћеш да ме угостиш!“ — говорио би обично, па ма шта се кувало за ручак, а Лена — то је његова жена — обично би му на то одговарала или одмахом главе, или речима: „Ја се, богами, трудим, а ти слабо шта гледаш.“ — „Е, па, овај, ја сам, како да кажем, заслужнији, човек сам“ — или ма шта тако додао би Сима, и на томе се прође.
Тако му прође пре подне, а после подне готово исто тако, само што после подне или мало проспава, а затим доврши писање, ако га је пре подне започео, гуди мало и пева уз гусле, проговори коју са својом „бабом“, како је он то у шали волео да каже, мада се ретко кад сложе, па после узме штап, метне шешир на главу, и пошто се пипне два-три пут по џеповима од капута и по неколико пута се окрене загледајући по соби као да нешто тражи, накашље се и упути „Марковој кавани“.
Он, истина, дуго седи у кавани, али, да не бисте добили погрешно мишљење о њему, морам рећи да није велики трошаџија, јер је човек, као што сам вели, „зрео и прецеђен“, па зна да чува „беле паре за црне дане”. Цело пре подне попије каву, а после подне прво чашу воде, па, пошто се мало одмори, поручи опет каву. Толико попије за свој новац, а ако добије на домине, или ако му ко поручи још коју каву, разуме се да прими част као сваки човек, јер „две се каве неће свадити“, као што сам у таквом случају каже.
Бива да се кадшто поремети његов тих и миран живот, али таква бура брзо прође, и у његовом животу опет се поврати мир и задовољство.
*
Дошао, тако, једног дана из вароши; до ручка је провео као обично, а кад га позваше на ручак, свуче капут и, оставши само у прслуку, изиђе у кујну где је ручавао.
— Баш сам курјачки огладнео, а ти Перо? — питаше Перу седајући за сто.
Пера је био ђак који је био код њега у стану, а ту се и хранио; младић од својих седамнаест година, вижљаста тела, бледа лица, црних очију и дуге косе; добар и ваљан, само доста својевољан, али се ипак лепо слагао са својим „чика“ Симом, јер је овај увек попуштао, ако дође до спора.
— Па ја нисам баш тако гладан — одговори Пера, слегнувши мало раменима.
— ’Ајде, седај, Перо, деде ти, овај, Лено, дај то да се прожваће — рече пошто је сео, намештајући се на столици.
Пошто се тако лепо намести, узе салвету, развије и, искрививши врат и главу у страну, и зажмиривши мало на једно око, завуче један крај за оковратник, а два за прсник, затим мало засука рукаве на кошуљи и, погледавши значајно свуда по кујни, свечано и мирно проговори:
— Биће крвавог рата, каквог још историја није на својим листовима забележила! — ово је изговорио преко свог обичаја не одмарајући се, и још значајеије свуда поглвда, а поглед му се заустави на Пери.
Пера, који се дотле сав зацрвенео уздржавајући се од смеха, устаде и уђе у своју собу, промрмљавши нејасно: „Куд ли ми је марама?“ — где се прилично задржао.
Риста, момак му, који се дотле, по обичају, кривио и смешкао, уозбиљи се и, с отвореним устима, гледаше уплашено у свога господина.
Само на Лену није никако утицала та висока фраза Симина — него га врло равнодушно пресече речима:
— Сипај, сипај, то, молим те, баш си ти нека историја!
— Ја, ка’ велим, да те почекамо док ту говедину исечеш, а ти, овај, баш не знаш реда — одговори Сима, и поче сипати супу.
— Сипај то, молим те, па ћути!
— Лепо, вала, ’ајде да сипам.
Затим наста ћутање, само што се чуло његово сркање супе. Пера, који је седео до њега, једва се уздржавао од смеха: Лена је седела на другом крају стола и ћутећи сипала супу. Риста је стајао мало подаље од стола: накривио главу, на којој је био мастан фес с кићанком, зинуо мало и чешао се руком по затиљку, гледајући непрестано блесаво својим подбулим очима, до којих допираше масна и улепљена коса, у господина Симу; сигурно је чекао да се опет поведе говор о рату, али залуд.
То ћутање прекиде Лена заповедивши Ристи да донесе вина из „малог буренцета“.
— Деде, донеси то вино, па ћу ти после нешто заповедити, деде брзо! — додаде Сима.
— Ма, је ли, Симо, ти још не купи вино, зар да ти једнако говорим! — отпоче опет Лена.
— Ја, овај, шта ћу да радим, заборавим некако.
— Ма немој ти, знаш, заборављати.
— Готово, овај — опет ће Сима — но деде ти дај ту говедину, ја знаш… шта велиш, баш морамо купити вина… но како да ти кажем… а, ево Ристе. Одидер овамо, па скини тај фес; како то стојиш под капом кад ти господар руча. То нећу више да видим. — Ту господин Сима заоштри мало гласом и труђаше се да изгледа што важнији.
Риста, кезећи се и клатећи главом, скиде фес, и прогунђа:
— Свеједно, господине!
— Није то свеједно, то је све два! Ти не знаш реда, ти си, овај… деде ти Перо вади то месо, ја баш овога не могу научити реду! Ја… но овај, иди код Марка у кавану, заборавио сам тамо мараму. Кажи: господин Симина марама, он зна — разумеш? Хај’ брзо!
— Разумео сам, господине — опет ће Риста кривећи се и смејући, па оде куд му је заповеђено.
— Па баш — опет продужи Сима, затим прекиде, узевши у уста једно парче говедине, па жвачући поче даље искрекидано — шта велиш, мора се купити… Ја и Пера… овај баш… и не пијемо, а ти, богами, претрпи се мало! Не мораш пити сваки дан! … Шта велиш ти, Перо?
— Шта, сваки дан — пресеча га Лена оштро — а шта ти радиш у Марковој кавани.
— Ти баш, Лено, оца му… овај… Охо, баш ти је добар овај кромпир — говораше вадећи кромпире — баш је као, као, као, овај, баш као неки.
Баш ти је овај кромпир као, као, као, овај, као — поче му се ругати Лена зажмиривши на једно око — као кромпир. Ћути, па једи! — додаде затим љутито.
— А, хо, хо, баш овај… шта беше оно, ти си због вина љута, па… — Сима не доврши реченицу. Наста ћутање.
Пера прекинути разговор окрете сад на другу ствар речима:
— Данас један наредник даде банку за пострадале Приштинце.
— Е, па, оно — поче Сима, па, пошто протрља руке, узе чашу с вином и, прогутавши један гутљај, обриса бркове, па продужи:
— Овај… ја… човек још… да кажем, нема дације… може он то…
— Многи може, ал’ не да — опет ће Пера… Зар Стева генерал не може, но дао два динара, срам га било! То је испод човечанског осећања!
— Е, па човек, можда… Охо, како ти то говориш, оно да, овај, не треба на сто страна; пара иде к’о ђаво.
— Та гладан човек да трпи — настави Пера — па да им… — али га ту Сима прекиде речима:
— Даћеш ти ’де треба, још ти туђим зубима једеш ’леб — а затим устаде, узе у уста један гутљај вина, па, пошто га мало промућка, прогута, оде у своју собу, поневши столицу.
Лена је одмах за њим, такође, отишла, поневши са собом стакло и чашу с вином.
(Даље)
Гласам за слепце (из школског живота)
До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.
Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:
Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…
*
Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:
— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.
Учитељ му не рече ништа.
После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:
— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.
— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.
И деда-Мијат обећа да ће доћи.
*
Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“
И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.
Испит тече правилним својим током.
Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.
Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.
Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.
— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.
— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.
Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:
— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…
— Врло добро! — рече учитељ.
Ревизор климну главом у знак одобравања.
Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:
— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…
— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.
— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.
— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.
— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!
Дете бризну у плач.
— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.
Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:
— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.
— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!
— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!
— Пази, ил’ ћу те отерати на место!
— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…
— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.
— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.
— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.
Испит се продужи испитивањем других ђака.
Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.
Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.
Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.
— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.
Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.
Пређе се на српски језик у четвртом разреду.
Ревизор прозва једног од бољих.
— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!
— Песму? … може.
— Коју песму знаш?
— Знам „Полазак на Косово“.
— Деде!
Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.
—Доста! — прекиде ревизор.
Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.
— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.
— Копљима, то је именица општа, заједничка.
— Врло добро!
— А у ком падежу?
— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.
— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?
— Кад, то је прилог.
— А шта су прилози?
— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.
— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?
— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.
— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.
— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.
Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.
— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?
— Вас или сав, то је заменица.
— ’Ајде даље!
Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.
— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?
— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.
— У ком времену? — пита ревизор.
— Куцкају — време садашње.
Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.
Идући ког прозваше продужи:
Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…
— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …
Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:
— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?
Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:
— Мора се тако, стари, тако је по програму.
— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!
Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.
— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наша посла (2/2)
Искупили се грађани, и богати и сироти, и виђени и незнани.
Један од најуваженијих од сазивача овога збора отвори збор речима:
— Господо, свима је вама позната невоља у коју западоше толики крајеви нашега народа. Не треба ни да вам говорим колико је огромни губитак претрпела наша земља, јер сви то добро знамо, сви осећамо; губитак који се не да надокнадити, то је рана која ће се тешко залечити. Али, господо, ако се не може надокнадити тај велики губитак, може се штета поделити, јер ћемо је лакше поднети сви скупа него појединци; може се, господо, убрисати многа суза, може се ублажити тешки јад и невоља толиких породица. Ми смо вас позвали овде да се братски, искрено договоримо и размислимо како ћемо најбоље, најбрже и највише моћи указати помоћи тим бедним породицама. Ја држим да нас све овде, без разлике нашег занимања и политичких убеђења, руководи заједничко осећање, које нам српско срце диктира, осећање узвишена Христова морала: „Помози ближњега свога као себе сама“…
На завршетку говора напоменуо је како је свуда ред да се избере председник, који ће руководити збором, и моли да му се дозволи да он кандидује, или да грађани кандидују сами из своје средине.
Настаде жагор.
— Нека сам кандидује! — вичу једни.
— Ми ћемо кандидовати! — вичу други, и већ се поче одвајати свет у групице.
— Будите ви председник, што ту да трошимо време! — вичу трећи.
Мишљења се укрстише, гласови све јачи и јачи, и најзад се из опште вреве није могло ништа разабрати. Онај говорник што је отворио збор лупа у звоно, моли да се утишају, дижу се руке из публике, циче гласови: „Молим реч!“ Вуку се за капуте, доказују један другом рукама, неки се наљутили и отишли.
— Седите, да се гласааа! — продра се неко који се беше пропео и метнуо руке с обе стране уста, а викнуо је толико да му све вратне жиле набрекоше.
И заиста, седоше сви. Председник (овај привремени) већ помутио очима и клонуо од умора, па једва говори, већ промукао:
— Молим вас, господо, овде имамо три предлога; гласаћемо за сваки редом.
— Немојте тако — пропе се опет онај и викну. — Него ко је да остане овај председник, нека седи, а ко је против, нека устане.
Већина седи, и тако оста председник овај исти који отвори збор.
— Господо, ви сте ме одликовали ретком почашћу, а ја ћу се трудити… — Тако је почео подужи говор, у коме се захвалио скупу на избору, а на завршетку је додао да је потребно „да се избере и потпредседник и два секретара, који ће водити записник“.
— Кандидујте ви! — вичу једни.
— За потпредседника Тому Томића — вичу други.
— Нећемо Тому! — вичу трећи.
Четврти кандидују секретаре.
Неки опет виче против те кандидације.
Мало-помало, опет лом, метеж, неспоразум.
— Устајањем и седањем! — продра се опет онај са столице.
Реши се да кандидује председник, и он, разуме се, као најпогоднијег кандидова оного што се пропиње и пење на столице.
Тако се до предвече изабра потпредседник и два секретара.
Они се, као што је већ у реду, захвалише скупу на избору и заузеше своја места.
— Како су исцрпене све тачке програма овога збора, то објављујем да је збор завршен…
Председник је још нешто хтео рећи, али му граја, која се подиже као по команди, прекиде реч. Чу се са свију страна:
— Шта је с „предлозима појединих чланова?“
— Није овај збор зато да се избере председник!
— Нећемо га!
— Дај ми реч! …
— Рееееч! — цичи један што се попео на сто, пропео на прсте, стегао песнице, разбарушио косу, зној му липти низ лице, опружио шију, па му све жиле вратне набрекле.
Потпредседник одгурну председника, па се и он попе на столицу и дрекну:
— На реду су још „предлози појединих чланова“.
Маса се умири. Скочи онај са стола, скиде се потпредседник са столице.
— Нека се јави ко ’оће да говори!
Сви се окретоше ономе што је са стола онако силно викао за реч. Он намести оковратник, промешкољи се, испружи врат, прогута с тешком муком пљувачку, зажмуривши и процеди:
— Хтео сам да кажем за предлоге.
— Па предлажи, брате! — цикну нервозно потпред седник.
— Ја немам засад ништа да предложим! …
Устаде један из буџака, ступи достојанствено мало напред, наслони се левом руком на столицу, а десну пружи за реч важно, некако кисела лица.
— Има реч Сима Симић.
Сима се накашља, прогута и он пљувачку, погледа око себе и поче тихо:
— Ја видим, господо, да овде не може бити споразума ни братског договора…
Настаде тајац.
— Изјасните се што сте тиме хтели! — викну потпредседник.
— Молим вас да ме не прекидате у говору…
— Да га саслушамо!
— Нећемооо!
Говорник скрстио руке, стоји као кип сред окршаја и вреве што се у тренутку подиже.
Стиша се граја.
— Ја, господо, поново напомињем да овде не може бити заједничког рада. (Глас је бивао све јачи…). Изгледа да су сазивачи хтели само да парадирају, а није им…
— Забрањујем му реч! — грмну потпредседник.
— Да га чујемо!
— Тако је!
— Доле с њим!
— Да се избаци напоље!
Укрстише се гласови, измешаше се руке, настаде свађа, грдња, поче један другом претити штапом. Потпредседник промукао и изломио звонце; онај, опет, са стола цичи: „Реч!“
Говорник хладан као стена, скрстио руке, па ћутећи чека резултат те страховите уке.
Како је већ било дубоко у ноћ, и свађа све већа и већа, јер се пређе на пречишћавање старих пикова и личних ствари, то се објави да је збор прекинут. Уосталом, то нико није ни чуо од чланова, већ су само председник, потпредседник и и секретари напустили своја места.
Једни већ иду кући, свађају се улицом, други пошли, па се враћају да кажу још што онима с којима су се препирали. Једна групица остала преко пола ноћи. Објаснили се на неки начин, и ударили у пиће. Пили и завадили се још два-три пут до зоре, и два-три пут измирили, па се разишли и они.
Сутрадан тек настаде шушкање, трчкарање, агитовање. Смешала се ту и политика и лична питања и инат и све на свету, а то се тек не може лако раскрстити. Новине неке нападоше Тому Томића и сазиваче: како су хтели „по свом старом обичају да ударе подвалу и овом приликом„, и додале: „На ову срамну појаву вратићемо се још једном да о њој кажемо коју више, а засад само бележимо по новинарској дужности.“
Друге, опет, новине донеше како је „признати родољуб и уважени грађанин Тома Томић са још неколико одличних грађана ове земље сазвао збор родољуба да се договоре како ће се помоћи пострадалим од поплаве. Г. Тома је тако изнео патњу становника опустошених крајева у свом кратком и разговетном говору, да ћемо га ми у идућем броју донети нашим читаоцима у целини… Али племенити овај рад сметоше познати букачи, на челу којих је озлоглашени Сима Симић… итд.“
И у новинама, и усмено у дугим ноћним договорима, ствар се све више и више заплетала, те почеше по новинама разна „припослана“, пуна грдње.
У току од петнаест дана држано је неколико зборова, који су бивали све бурнији и бурнији. Кажу да је једном дошло и до неких шамара.
Напослетку победи група коју је водио Сима Симић, а Тома и његови „дигоше руке“ и узеше грдити по новинама.
Сима Симић сазива збор. Искупило се више но икад.
Наравно да опет није без дебате. Опет бирање часништва, ужи избор, „устајање и седање“, „удаљавање од предмета“, „избор тројице да се овере записници“, лична објашњења, пола сата одмора. (На одмору се највише свађа.) „Да се реши!“ „Још да се говори!“. „Не може то питање тако, преко колена!“. „Јесте се договорили?“ „Јесте ли обавештени?“ и „Да се збор одложи за сутра!“ Гласа се и за то и разиђе се збор опет с грајом.
Сутра опет збор. Читање записника. „Има ли ко шта да примети?“ „Молим за реч!“ — „На дневни ре-еед!“
Пао је предлог да се оснује „Друштво за потпомагање пострадалих од поплаве“.
— Ја држим — узе реч један — да се не треба ограничавати само на поплаву, већ уопште пострадалих.
Брани први свој предлог, обара га овај други говорник. Носише се читав сат.
— Обавештени смо, да се реши! …
— Молим за реч!
— Не може више да се говори! …
— Имам нов предлог!
— Да решимо прво ово!
— Јавило се још десет говорника да говоре о овој ствари. Жели ли збор да их саслуша?
— Ауу! … Нећемо! … ’Оћемо! … Да се одложи!… Ставите на гласање!
Тако се то радило живо из дана у дан. О сваком питању се темељно размишљало и договарало. Ту су бирана лица која имају да оду личностима од положаја и да их умоле за ово и оно, па онда избори шесторице који ће направити „друштвене штатуте“. И ту већ на претрес сваког члана правила оде по неколико зборова. Па, онда, дође позив на упис у чланство; привремена управа, то јест најпре избор привремене управе, која има да сазове збор чланова у року од десет дана, и ту да буде избор сталне управе.
Изабрана стална управа после неколико бурних скупова, па онда дође на ред избор надзорног и контролног одбора, па избор двојице за преглед рачуна. А, већ, унето је у правила „надзорни одбор има права да сазове увек збор свију чланова друштва“.
И сад настаје конституисање управног одбора, а то тек не иде од ока, на брзу руку.
Свршено све, постало друштво, објављен позив на упис у чланство. Пада новац, чека се само да се намири округла сума, па да се пошље.
Тек, једног дана, ’рупи контролни одбор, прегледа рачуне и нађе да је на канцеларијски материјал много утрошено. Разуме се да се сазове збор. И ту настане обаљивање управе, нова свађа, нова граја.
Опет дуги ноћни договори, опет читав низ зборова.
За годину дана, и нешто више, било је збора и договора, али се сума није заокруглила.
Најзад, искрсну предлог, онако крај чаше пива, више приватно:
— Да, ми, брате, пошљемо тај новац ком треба, па мирна крајина. Ког ће нам ђавола друштво и те лудорије… Тандара, мандара, лудирамо се тамо, лармамо, а бар да знаш зашта!
— Право кажеш — додаде други. — Видиш, то треба да се договоримо једног дана кад се састанемо.
— Добро, онда да се састанемо једног дана, па да се договоримо лепо о свему, па да раскрстимо с тим трицама! — вели трећи.
— Ја сутра нећу моћи! — вели четврти.
— Не мора то сутра! … Наћи ћемо се једнога дана, па ћемо се договорити кад да се састанемо. Да се утврди тачно дан, па сви да се састанемо! — вели пети.
— Па, готово. могли бисмо сад. Сви смо ту! — вели шести.
— Е, сад, не иде то тако! Треба, брате, нарочито за то да се састанемо, а не да радимо нешто као од беде.
*
Прошло је дуго времена. Сума се заокругљавала, збацивале се управе, бирале се нове, агитовало се да се друштво растури, договарало се, свађало се, мирило се, па се чланови већ уморили, стишали и готово дигли руке од свега; нити плаћају, нити бирају, нити прегледају рачуне. Друштво за потпомагање пострадалих није додуше званично растурено ни укинуто, али у ствари не постоји, нема га. Нити се управа осећа управа, ни чланови члановима. Неки пут, онако у свађи, чује се тек где неко узвикне:
— Нека он не ларма, јер може да се потражи мало рачуна од оних друштвених пара! …
На том се сврши.
Већ се готово и заборавило на поплаву. Сељаци из оних села где је била поплава опоравили се и штета се готово више и не осећа. Чак су неки из тих села слали прилоге друштву за помагање пострадалим од поплаве и веле: „Знајући шта је невоља кад вода оплави крај и однесе усеве, шаљемо“ … итд.
Док одједном, из унутрашњости почеше слати разни одбори прикупљени новац друштву. Прочу се то и по новинама.
— Откуд сад ово? — забезекну се председник управног одбора.
— Мора да је нова поплава!
— Бог би га знао!
— Ваљда нису луди да шаљу због оне поплаве од пре четири године, кад већ и тамошњи свет заборавио, а многи из оних крајева шаљу и сами прилоге.
Многи су сматрали ту појаву за загонетку, а ствар је проста:
Срби су то, требало је и њима времена да се темељно договоре, јер није тек онако у ветар речено: „Договор кућу гради!“
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наша посла (1/2)
Губе се многи народни обичаји, али се дивни обичај наших врлих предака: пити изјутра врућу ракију, потпуно одржао у благодарном потомству и предаваће се ревносно с колена на колено докле тече сунца и месеца, докле дотраје последњег Србина. Многе су мудре изреке наших старих дотрајале, пропале, управо, ако се сме рећи, излапиле, оглупеле, и некадашње се глупости, мало-помало, дугим низом година промудриле. Тхе, шта већ можемо кад је тако; све иде с временом, мења се. Али, има једна изрека која, као и овај најлепши обичај, остаде у пуној снази, и не само што не пропаде, већ се сваким даном све више цени и поштује. Та је изрека: Договор куће не обара, или још боље: Договор кућу гради.
Ми Срби ниједан посао не предузимамо на брзу руку, онако тек натерсуме, већ о свему размислимо, договоримо се с овим, с оним: више очију, наравно, више виде. Обазрив, паметан народ. Чуо сам да ниједан други народ сем Срба и нема ову мудру изреку. Зато свима њима и иде тако добро, те долазе, што рекли наши, са свију страна код нас овде да се исхране хлебом. Е, али Србин неће ни пљунути док се не договори.
Имао сам ја у селу једног суседа који није хтео маћи с места без договора.
— Хоћемо ли данас окопати кукуруз? — питају укућани.
— Па, чекај да се договоримо.
— Дан не чека — вели жена. (То већ није права Српкиња, Неки изрод!)
— Треба да нађем Марка да се договоримо хоћемо ли данас код њега у позајмицу, а сутра код нас.
Иде и тражи Марка. Нађу се у ме’ани и седну да се договоре. Сркућу тако ракије и договарају се као паметни људи. Па разговор, као разговор, пређе на друге ствари, док тек погледаш, Марко се прекрсти и узе се нешто правдати:
— Тако ми овога крста што се крстим и овога ми пића, не нашло ми се у кући и пролазио куд и ова ракија, ако ја будем што против тебе говорио!
Испију чаше и куцну се.
И опет објашњавања, опет правдања и уверавање узајамно о пријатељству и љубави, опет куцање, и, безмало, у том прође цео дан.
— Па шта рекосмо за оно? — пита Марко при растанку.
— Договорићемо се сутра. До’ћу ја до тебе пре зоре.
Тако, дакле, мој сусед договарао о свему, па и најситније ствари није без темељног договора предузимао.
Био је то красан човек, прави Србенда.
Превлачио једном жито с гумна. Помаже му неки његов пашеног, опет у позајмицу. Дотерали двоја кола.
— Где ћемо стоварити?
— Чекај мало да да’нем, шта си навалила; и бог душу чека! Пропадо’ у послу цео дан.
— Сунце још мало да зађе! — опет ће жена.
— Нек зађе; то му је посао. Дајте, децо, онај бардак!
Седоше на једну греду пред качаром. Заглади брке, отпљусну из бардака, прекрсти се:
— Боже, помози и овесели и дај свако добро. Здрав си, пáшо!
Пију тако, крсте се и наздрављају, и, као вредни радници, воде разговор о свом послу и дотоварају се да ли да вуку и ноћу или да заноће на гумну, па сутра за дана.
— Досад би, вала, превукли откад се договарате поред тог бардака! — љути се жена.
— Е, што су жене будале, то је за чудо! Само блебећу, а ништа не мисле шта говоре. „Превукли би, превукли би!“ А не пита ни како, ни где да се стовари. Знаш ли да амбар још није довршен? „Стоварај, стоварај!“ Где ћеш? Дед стоварај кад знаш како треба и шта треба!
— Шта знам где ћеш, то ти треба да водиш бригу.
— А?! Ја да водим бригу?! Па шта ја друго говорим, слепце водила?! Видиш да се договарам с човеком и бринем шта ћу… ’Ајд’ очепи, па гледај свог посла… Здрав си, пашо!
*
Али све су то ситнице. Још се ту ни издалека не види шта је Србин, као што се види у стварима крупнијим, у питањима значајнијим, од шире вредности.
Кад би само Французи, Енглези, Немци и остали народи знали ко смо ми Срби, и шта вредимо, ја тврдо верујем да би се морали подавити или побити од туге и очајања што и њих бог није удостојио те ретке почасти и среће да се могу звати Србима. Шта да радимо? Ми им не можемо помоћи! Тако је бог рекао да буде.
Али, разговору краја нема. Да не трошим речи узалуд, већ да причам шта сам намислио. Бог свети зна да л’ сам ово досад уопште и требао причати, али ми ви, драги читаоци, нећете замерити, јер знате да нисам имао прилике да се с вама договорим. Ако ми не испадне ова ствар за руком како треба, верујте да и ја не смем замерити кад ви с праведном љутњом узвикнете: „Дабогме, тако је то кад човек пише без договора!“
*
На сваки начин се сећате оних страховитих поплава што наиђоше пре неколико година, и нашу земљу грдно оштетише.
Однети усеви, сена, кошаре, трле, на многим местима и куће разорене, или сасвим однете. Са њива на обрешцима снесена сем усева и земља, те остао го камен, а најплоднија земља, крај река, или засута грдним слојем песка и шљунка, или је река, изменивши корито, однела понеком беднику целу њиву, цело имање. Страховит утисак кад се одмах после поплаве посматра несрећни предео. Где су се жутиле пшенице, не видите веселе жетеоце, већ голет избраздану дубоким јаругама; где се крај река зеленеле ливаде, ту пустош, песак и шљунак. По врбама крај река, и иначе на многом снижем дрвећу и жбуњу гледате како је лишће каљаво, гране многе поломљене, или се некако тужно повиле на ону страну куд је бујица драла, а на гранама нанети читави навиљци поцрнела сена; између грана се уставиле даске, муље, пшенично класје, кукурузна пера, и вазда дроњака, крпа, чега не. Све то остављено стрчи из муља и блата, те целом опустошеном крају даје још тужнији, беднији израз. Стока изгладнела, пресукала се, па се чисто поводи кад иде. Нема ни птица тамо где дохвати поплава, и оне утекле од пустоши и отишле некуд у други крај, ваљда да својом веселом песмом не вређају очајне становнике.
*
Не беше човека иоле од срца кога оволика невоља толиких породица није потресла. По целој земљи се осети жив покрет и старање да се укаже што бржа помоћ пострадалим породицама.
Одмах су предузете најпотребније мере. Све новине донеше на челу листа дуге дирљиве чланке, пуне бола и искреног саучешћа.
„О, Боже! видиш ли вечни јад овог нашег намученог и напаћеног народа? Зар је мало маричке пропасти, зар ни Косово није довољно, зар ни петвековно робовање не може да задовољи ту злу, тешку судбину? …“ итд.
Тако једне новине. Друге, опет, ставиле мото: „Ал’ невољи на овоме свету, све је глуво до бога једнога“ (Змај), и почињу дирљив чланак: „И таман се поче подизати привреда, таман наш намучени и напаћени народ да дахне душом, таман да се оснаженом привредом и културом залече косовске ране, а гле, нашу земљу, земљу напојену крвљу врлих предака наших, снађе тежак удар немиле судбине. Из свију крајева драге нам отаџбине стижу црни, немили гласови, који нас до суза потресају, до очајања доводе…“
Треће новине: „Сваки прави родољуб који искрено љуби своју земљу поникао је главом и дубоко, од срца, уздахнуо пред овом немилом појавом, пред овом несрећом која нашу отаџбину задеси…“
Дакле, све су новине искрено, од срца, проговориле о овој невољи, и као да се утркиваху да што тужније, што дирљивије представе целу ствар. Све су завршиле чланак апелом на „родољубиве грађане, на Србе, који су увек умели показати да имају срца и да с правом могу стати раме уз раме са осталим цивилизованим народима“.
Сем чланака поврвеше дописи из унутрашњости. Латише се пера и они којима је давно зарђало, и узеше описивати глад, невољу и пустош. Није тим људма до славе, до имена, већ невоља човека свему научи. „Морам да се латим пера — како сами кажу — иако ми то није занат, морам, јер ме само срце нагони. Пишући, господине уредниче, ове редове, сузама их заливам. Ох, кад погледа човек ову пустош, кад чује писку нејаке гладне дечице…“ На крају дописа чисто гледам дописника како, бришући сузе, невољно пресамићен, убијен јадом, једва изговара кроз јецање оно: „Ах! примите, господине уредниче, и овом приликом уверење мога одличног поштовања!” Само смо срце!
Сем дописа испунише се новине изјавама саучешћа телеграфским путем:
„Народу округа… тога и тога… — Дубоко потресени великом невољом која задеси тај крај, не можемо пропустити да вам и овим путем не изјавимо своје топло саучешће. Грађани — (долазе силни потписи).“
Чим су се за неколико дана (каже се: да ко броји, и више би било) свршили тако ови најпречи, управо неопходни послови, одмах се пошло даље.
Поче образовање одбора, пододбора, а ту већ, разуме се, бирање управа, ужи избори, конференције, конституисање, и све остало потребно за озбиљан, темељан рад у тако важним приликама. Одбор госпођа, разуме се племенитих, одбор такође племенитих госпођица, одбор родољубивих грађана… Једним словом, цела се земља претвори у одборе.
Родољубиви писци похиташе да напишу тужне приповетке, песме и разне дирљиве саставе, и да то издаду на свет „у корист пострадалих“.
Концерти у корист пострадалих, забаве у корист пострадалих.
Пуне новине разних објава, позива на ово и оно, све у корист пострадалих. На пример: „Господин Н… Н… наш уважени научник, држаће у недељу 4. овог месеца своје јавно предавање „О ферментним гљивицама пливајућим у ваздуху“, у корист пострадалих од поплаве. Јављајући ово, апелујемо на родољубива срца наших грађана, којима се дала прилика да поред лепе забаве укажу помоћ невољнима. Надамо се да ће се грађанство у што већем броју одазвати и посетити ово научно и занимљиво предавање, јер „више вреди убрисати једну сузу сиротињску него пролити море крви“, како то дивно вели велики песник Бајрон.“
Изникоше, као из земље, читави легиони путника глумаца и глумица, који брже, боље полетеше на све крајеве наше отаџбине да се и они пострадалима у невољи нађу, дајући представе. „Чист приход од представа намењен је пострададалима од поплаве.“ Ту опет долази апел на родољубива и милостива срца.
Само се о томе пише, о томе говори, договара.
Разговарају госпе:
— Хоћете ли на забаву?
— Коју?
— Па, забога, ова велика забава у корист пострадалих од поплаве! Биће врло одабрано друштво. Прве госпође су у том одбору.
— Јух, јадни људи! … Баш треба ићи, али је трошак!
— И ми смо се, верујте, истрошили много, али, ипак, мој муж вели: за ту ствар не жали трошка. Морао је он себи правити одело и мени свилену хаљину за ту забаву, јер, дабоме, ту ће бити прво друштво, па мора и прилог дати већи него обично, па кола… Махните, молим вас, грдно то кошта. Ал’ опет помислим како је оним јадним људима тамо. Читали сте новине.
— Читала сам. Ох, боже, јадни људи, тако их жалим! Баш морамо и ми ићи.
Растану се, и сутрадан муж јури као бесомучан. Тражи жиранте, подноси меницу. Жена купује свилу, кроји се на брзу руку, ради се живо. Али, што веле, за тако племениту ствар мора човек и потрчати, жртвовати се, па, богами, и потрошити, јер није лако ни оним бедницима што очекују помоћ.
И заиста, та велика забава била је сјајно посећена. Како су новине објавиле, „потрошено је преко три хиљаде динара на декорисање сале, која је, благодарећи нежном укусу племенитих госпођа, била величанствено намештена, да човек није могао знати куда пре да погледа, чему пре да се диви!“
*
И одбори родољубивих грађана? — Раде они по целој земљи. Свуд је журба, не стоји се нигде.
Ја ћу вам од свега испричати само о оснивању друштва за потпомагање пострадалих од поплаве.
Није се ни три-четири дана говорило по новинама о тим „немилим појавама у отаџбини“, а већ срца српска ускипеше милосрђем.
Из почетка се само по ме’анама, уз чашу пива, водио разговор о томе, и договарали се овде-онде по њих неколико како би требало предузети мере и притећи у помоћ.
— Треба, брате, једном да се нарочито састанемо, па да се о томе озбиљно разговоримо и договоримо се шта да се ради — вели један.
— Е, па то је оно што ја кажем. Не иде то тек онако, него да се искупимо нас неколико, па да се договоримо — вели други.
— Лепо, а што се сад не договоримо? — вели трећи.
— Баш си ти луд човек! — опет ће први. — Како сад! … Деде, кажи шта да радимо!
— Нећу ја да кажем, него да се сви троје споразумемо.
— Није шија, него врат! Шта ми, опет, друго говоримо? … Напослетку, шта нас троје можемо (келнер, чашу пива!), молим те, шта ми сами троје можемо? Ту треба ангажовати и друге људе од ауторитета, па запети озбиљно. Не иде то овако, брајко, уз чашу пива, зачас, као прогутати овај гутљај… (Ту испи пола чаше.) Што не иде, не иде! …
— Добро, онда да позовемо Стеву, Милоја и још неколико наших, па да се искупимо једног дана и да се о свему договоримо.
— Е, то је већ друга ствар. Тако иде. Јер, овако, нас троје ништа! Ето, баш да дамо нас троје по банку, две, па и више, шта је то? … Ништа! … Знаш ти шта вреди пшеница на дану орања земље? …
Од тога се у разговору прешло на то како ће хлеб да поскупи, па на застој радња, па све даље и даље, и напослетку се води дуг разговор о томе како не треба пити младо пиво, јер пада на стомак као олово — и ту је, разуме се, сваки испричао по један случај из свога рођеног искуства.
Главна ствар остане на томе да се једног дана нађу и договоре о свему озбиљно.
Тако се размишљало и поиздаље припремало земљиште на много места, међу многим људима, док једног дана не груну позив преко новина:
„…Позивају се сви родољубиви грађани да у 3 часа по подне дођу (именује се локал) … итд.“ Ту се, наравно, апелује на срце, на родољубље. Напомиње се како ће се на томе збору заједнички споразумно изабрати одбор, који ће руковати прикупљањем прилога за пострадале од поплаве у целој земљи, а помагаће и пододбори, који ће се у тој цели засновати по осталим местима, ван престонице.
(Даље)
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (5/5)
V
УСТАНАК СПРЕЧИ СТАНКОВ КОРИСТАН РАД
Таман се наш племанити витез опорави и отпоче и даље вршити свој узвишени позив за срећу и спас отаџбине, али га изненадни, немили догађаји сметоше у том мирном, кротком, али успешном послу, на велику штету за целу земљу.
Букну устанак. Зацикташе љути џевердари и замириса барут, Србију покри тама од хитрога праха и олова; у тој тами зазвечаше мачеви — затресе се цела земља.
Настаде покољ и реком се проли турска и српска крв да се њом оперу греси и купи слобода. Настаде страхота.
Станко и Омир се узврдали, па узнезверено и преплашено гледаху куда ли ће, на коју ли страну.
— Ух, боже!.. Ах, мајн Гот! … Та овде убијају… Ах, грозно ли мирише барут! … Ух, ух! … Убијају… То се не може издржати! — шапуће Станко у свом племенитом гњеву, и преза од најмањег шума заједно са својим верним и тихим Омиром.
Ускоро наш даровити хајдук заборави и куфере и креозот, па без душе превесла у чамцу преко на обалу. Погоди кола, па право у Ириг.
Али његова хајдучка крв не даде му да се ту дуго скраси.
Препречен тим срамним и нечовекољубивим догађајима да оствари своју велику замисао, и тиме спасе грешни народ српски, осећаше ипак као човек широка срца и племенитих осећања да је позван да опет укаже помоћи и поднесе нових жртава на олтар велике мисли народне. Није могао седети скрштених руку, морао је помоћи, дакле, браћи својој, и он не почаси часа, већ оде у манастир Гргетег те се покалуђери, и усрдно се мољаше богу да опрости Србима за оне варварске и нечовечне поступке према Турцима.
Свега му је једном пала на ум грешна мисао, те зажеле да погине онај гад турски што оцепи лист од треће деклинације да њиме чисти чибук.
После неколико дана у тишини манастирској испусти своју племениту и намучену хајдучку душу. Прњаворци манастирски причају да се сва шума засијала и замирисала на тамјан и босиљак… Хајдук Станко се посветио…
То је онај св. Станко, кога као свога патрона, празнују неки наши храбри филолози.
Слава му!
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (4/5)
IV
XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ
Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава!
Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво, по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија, са нумерисаним актима под мишицама, а надлештво модерно уређено, па над вратима пише, на пример: Харамбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: Секретар; на трећим: Одељење за васпитање свирепих Турака; на четвртим: Послуга, итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна чиновника у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду неправилни глаголи у грчком и латинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе).
Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем.
*
Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде.
На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“
*
Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао.
Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: Управитељ хајдучке чете. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: Први српски хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“
Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као брудершафт. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершафте.
Станко запева у силном усхићењу:
„Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања.
Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши.
Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалификације одбити.
Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове.
Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам.
Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз племенит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу.
Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не.
Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство.
,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“…
Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи.
— Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину.
— Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат.
Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом.
— Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио.
Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио.
Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља.
Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан.
Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика!
Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук.
Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом.
После тог најбурнијег догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу.
(Даље)
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (3/5)
III
СТАНКО СЕ ОДВРГАО У ХАЈДУКЕ
У бањи Станко опорави своје порушено здравље, те поче у тишини дуго и дуго размишљати о пет-вековним патњама нашег народа под турским ланцима ропским. Његова давнашња идеја о хајдуковању узе сада јаче размере и не остављаше га ни ноћу ни дању. Сва се његова упечатљива душа испуни узвишеним осећањем бола према потлаченом народу и силном жудњом да треба једном осветити Косово. Ускоро сазри у њему чврста и ничим непоколебљива одлука да се одвргне у хајдуке, а та одлука постаде још чвршћа како му дође депеша из Ирига да је његов добри отац преминуо напрасно услед лупања срца.
Одложи, додуше, своју намеру још за неко време, докле, седећи у родитељском дому, не ожали свога доброг оца.
*
И доће време да се велика замисао оствари. Уреди претходно своје домаће ствари и изда кућу под кирију, како би имао што више сигурних прихода у свом тешком позиву, и поче се спремати на пут.
Прво дозва кројача и наручи пар новог салонског одела и неколико пари одела за штрапац и свечаник; исто тако наручи два-три пара лакованих чизама и ципела и неколико пари за штрапац. Кад све то би готово, сложише момци у велики куфер, а у мали куфер Станко сам својом руком сложи „ситнице“, јер не могаше то поверити момцима, да се не би што заборавило. Ту сложи нешто мало књига филолошких, неколико класичних песника, латинску и грчку граматику, живот и дела великих људи, и још неке друге књиге које му могу сваки час затребати; затим сложи флашице с колоњском водом и мирисима, зејтин за косу и помаду, четкицу за зубе и водицу за испирање уста, четку за косу, чешљеве, четке; за одело, самовар за чај, неколико паклића руског најбољег чаја, па онда неколико кутија пилула са креозотом, капљице за стомак, капљице против зубобоље, повећу количину кинина, сајдличког прашка, антипирина, и још вазда других потребних ствари које су сваком човеку неопходно потребне. Ништа није заборавио, све је било попаковано и сложено у куфере, а у велике дењкове увезене спаваће хаљине. Још само чека да се осуши опрани веш и попегла, па да се крене на мучан пут. Најзад, успркос кишовиту времену, бејаше и веш готов, осушен, уштиркан, попеглан и сложен опет у нарочити велики куфер. Станко направи неколико опроштајних посета својим добрим познаницима и виђенијим личностима у Иригу, узме пасош, крштеницу и сведоџбу о свршеној класичној гимназији, погоди фијакер и једна проста кола за пртљаг, и тако се крене на пут у двадесет другој години свога живота.
Фијакер се љушка преко равна поља, Омир подскакује уз кола, „а златан му литар подзвецкује“. Станко се, изнурен неспавањем од мисли и дугом припремом, извалио изнемогло на седишту, натукао цилиндер, те га саставио с обрвама, мет’уо ногу преко ноге и отворио књигу па чита, а с часа на час дигне главу и поглед му се изгуби у дугој равници, а мисао утоне у бурну будућност која га очекиваше.
Жао га бејаше свога места рођења, тешко је пао тај растанак на његову нежну душу, а нарочито што у Иригу остави своју милу Розу. Даде се тако у мисли, држећи отворену књигу на крилу, туга му испуни душу и сузе покапаше његове блеђане образе. Није могао читати, књига му испаде из руку и он извади из џепа од иберцига флауту, којој предаде сву своју болом и тугом љубавном устрепталу душу, и забруја дрхтав тужан звук његове флауте дивном мелодијом оне песме:
Nim dein Ring hin
Ehe wir scheiden…
*
Кад допутова до Саве, превезе се скелом и упути се право Шапцу. Чим стиже тамо, разбере за најбољи хотел, у коме одседне, да се после дугог путовања одмори.
Меанџија му даде доста лепу собу, и Станко се смести ту, пошто нареди да се претходно проветри. Пошто се умије млаком водом, затражи меланж, јер друго пиће сем воде није пио, из чистих хуманих разлога.
Сутрадан обуче Станко фрак, метне белу машницу око врата и беле рукавице на руке, те у званичним посетама обиђе виђеније представнике турске власти у Шапцу, представи се и учини познанства, јер то је био најобичнији ред учтивости. Он је хтео да каваљерством и добротом туче своје противнике. Затим направи још неколико посета виђенијим грађанима, и врати се уморан у хотел да озбиљно размисли шта му ваља даље предузети.
Иако хајдук-Станко бејаше чврста карактера, те не напушташе велику мисао да треба помоћи бедном народу, ипак му бејаше тешко изабрати начин борбе и освете. Управо, на освету није ни мислио, јер он се чак згрозио беседе неког простог, необразованог свештеника који у цркви, под одеждом, а с крстом у руци, заврши „варварским“ речима: „Нека небо прашта, али ми морамо пролити крв угњетача наших и осветити Косово.“
Још тада су подишли Станка жмарци, и његова племенита душа, напојена узвишеним узорима племенитих јунака са чистог класичног врела, згрози се при тако свирепим речима, којима се, још у храму господњем, где треба да се сеје чиста љубав и благост према ближњима, тако грозним тоном прокламује, зверска, дивљачка борба.
Станково лице онако као после отужна лека пребледе кад чу такве речи, сав се стресе, и отресе нервозно рукама, узвикнув:
„Ух, ух… крв… крв! Мајн гот… Ух… Ух… страшних дивљачких појмова!…“
Морао је, дакле, предузети ма што, морао је измислити ма какав начин борбе, али као што доликује племенитом, узвишеном хајдуку. Он се грозио и с одвратношћу мислио на оне крвожедне и крволочне хајдуке, ниске и свирепе, који проливаху крв људску, те њоме појаху своје осветничке мачеве, као што бејаше Старина Новак и остали, њему слични, крволоци са зверским ћудима. Он није могао ни помислити да интелигентан, племенит, узвишен хајдук сме употребити та ниска, нечовечна средства, која не вођаху правој мети, јер је још из детињства знао изреку, која му вечно бејаше у памети: „Nulla salus sine virtute…“
После дугог размишљања прохесапи и умом промисли да ће најбоље бити да разбере за какву добру и ваљану хајдучку чету, где би, наравно, могао бити у добру племениту друштву људи виших, хуманијих погледа на борбу са Турцима. Држао је да је већ прошло време дивљачке борбе ножем и пушком у руци, и да су модерни хајдуци племенити људи, високо образовани, који ће благошћу, смиреношћу и добротом победити неотесане варваре — Турке.
Ношен таквом мишљу, разабра за неку хајдучку чету која обитаваше на планини — Церу. (То му се већ није свидело, али шта је — ту је, није се имало куд.)
Спреми се увече за пут, погоди кола и спреми у мали, ручни куфер најнужније ствари, колико док оде и размотри ситуацију. (Наравно да пилуле од креозота није заборавио.) Сутрадан га на његову заповест пробуди момак, који донесе пред врата собна очишћене ципеле. Хајдук-Станко се обуче званично, јер излази пред харамбашу, и после многог дотеривања поручи меланж, нареди да се у кола метне куфер, кишобран и иберциг (пошто се нешто време мутило), а он у руци понесе свог омиљеног Хорација, да се мало и душевно наслађује у свежем планинском ваздуху.
„Ох, ал’ ће то пријати моме слабом здрављу“ — мишљаше задовољно у колима, возећи се за планину Цер.
Путем се често пипа за џеп да му не испадне и изгуби се молба коју је написао харамбаши хајдучке чете, и уз њу приложио крштеницу, сведоџбу о свршеној класичној гимназији и остала потребна документа.
„Ах, боже, само се бојим да ме не одбију, а то би тако добро чинило моме здрављу” — мислио је прегледајући сведоџбу, у којој је из грчког језика била врло добра а не одлична оцена. То га је пекло и једило целог пута, јер се бојао да то може бити узрок да га харамбаша не прими, пошто је то један од најважнијих предмета.
Кад стиже до планине, скиде се с кола, нареди кочијашу да га причека, а он узе штапић и рукавице у руке па звиждућући нежно и сетно: „Nim dein Reing hin…” пође узбрдицом, журно разгледајући где ће угледати надлештво, да се пријави својом визиткартом г. харамбаши.
Шетао је тако млади, даровити хајдук-Станко готово читав час и одушевљавао се романтичним пределом. И Омир се (њега наравно није заборавио) раздремао и живахнуо на свежем планинском ваздуху, те је Станко, гледајући га, морао с радошћу узвикнути неколико пута: „Е, просто друго куче! Ето, шта чини чист ваздух!”
Кад га умор савлада, седе крај неког извора, разуме се на иберциг, јер се бојао да не буде земља влажна, те одмарајући се, да не би пио воду уморан, узе читати Овидија. Омир се скутурио на крају иберцига, па одушевљено дрема крај свога господара, а Овидијеви га стихови уљушкују у блажен класички сан. Поветарац шумори гором, млаз студене воде бије из стене и са жубором пада по камену, а славуј се надмеће са латинским стиховима. Све се то преплело у дивну хармонију, која бејаше мелем Станковој души, изнуреној у бурном животу, а већ Омир, с наслоњеном главом на криве ножице, поче бунцати препун среће, сањајући како му олимпијски богови нуде место у сенату римском, а он с поносом одбија речима: „Волим у Србији бити куче него у Риму сенатор!“ Неки глас као удари у смех, а Омир на то патриотски залаја и трже се из слатког псећег сна, али се необично престрави кад угледа пред собом неколико непознатих људи у необичну оделу, а страшнога ока и погледа. Цикну љуто у свом племенитом страху и побеже господару, који од стра љута књигу испустио, па, пребледео, гледа нетремице, укоченим погледом у наоружане људе, што се беху упутили право извору.
Бејаше то шест људи мрка хајдучка погледа и опуштених брка; стасити, развијени, у лицу препланули; одело на њима од груба сукна; за пасом блеште јатагани и јабуке од пиштоља, а о рамену им дуге пушке; газе при ходу тихо, вучки. И они се изненадили Станковом вишљастом, прозрачном појавом са фраком, белом машницом, рукавицама и цилиндером на глави.
— Откуд ти, гаде, овде? … — продера се грубим гласом један од оне шесторице страшних људи, који бејаше међу њима најстрашнији, а најлепше одевен.
Станко се поклони дубоко, скиде цилиндер, и поче муцнати нешто што се није разбирало, а сав цепти као у грозници. Омир задро, по својој навици, кривим ножицама у ледину и затегао ланчић о врату, па пишти и вуче се натрашке.
— Где састави бог оваква два гада?! … — рећи ће један, показујући Станка и Омира.
— Душу дао за хајдука! — додаде други, и сви прснуше у смех.
Станко се једва прибра те, бришући бледо чело од хладна зноја, муцајући исприча шта га је, јунака тужна, натерало да се одвргне у гору зелену, наопако а по његову главу.
— Па тражиш мене, харамбашу ’ајдучке чете? … А с чиме си, грешниче, пошао у хајдуке? …
Станко место одговора извади своја документа и пружи их заједно с молбом харамбаши, поклонивши се учтиво, као млађи пред старијим.
— Шта је то?
— Документа и моја молба за упис.
Хајдуци прснуше у смех.
— А камо ти оружје? … — упита га опет неко од хајдука, и намигну на харамбашу.
Станко извади из џепа латинску граматику и показа је с поносом.
— Па он је јадник шашав! … — изговори један, и сви прснуше у смех.
— Па тебе ће Турчин убити дланом код те твоје књижице, злосретниче мој! … — примети харамбаша.
— Али, али… ово… ће, ово ће… њега образовати класички, па ће… па… па… ће Турчин сам оставити Србију! … — изговори Станко муцајући, а хајдуци опет у смех.
— Ако Турчина пушка и јатаган не опамете и не науче памети, неће га, бели, умудрити ни та твоја књижица, ни то кривоного псеташце! — опет ће харамбаша.
— Па… па… за… зар ви, молићу лепо, ако смем питати, убијате Турке? … — процеди Станко у страху.
— Ја шта ти мислиш, соколе? … А одакле си?
— Из Ирига.
— Смеш ли да избациш пушку?
— Јух, забога, немојте пуцати… ја… ја сам нервозан, знате… Молим вас лепо, немојте пуцати — препаде се Станко, и за сваки случај метну прсте у уши, а лице му дође као да очекује ударац по глави.
Српски хајдуци, простаци, људи са сељачким појмовима, који не знадоше други, узвишенији и племенитији начин борбе изабрати до ножем и пушком убијати непријатеље, не могоше схватити широки ум Станков и разумети његова племенита осаћања, што се високо уздижу над зверским крволоштвом необразованих хајдука до потпуне висине племените и узвишене душе правог витеза.
Тако се они, не схватајући, дакле, начин борбе младог, даровитог Станка, узеше нечовечно смејати и називати га у шали разним погрдним именима. Кад се одморише и пише воде, прошалише се још мало, па одоше даље, мислећи о Станку да је збиља какав лудак.
— Дивљаци! — процеди Станко кроза зубе кад они одоше, и нежно помилова свога престрављеног Омира.
С тугом у срцу увиде он да ће мучно за њега бити друштва у таквим зверским четама, те, намисли да сам склопи нову чету, са главним седиштем у Шапцу, а дружину (којој ће сам бити харамбаша) да пробере из најинтелигентнијих људи.
Осећаше главобољу, те узе један прашак антипирина, и пошто га то мало окрепи, стаде ту у слободној природи смишљати крупне реформаторске планове у хајдуковању, које мишљаше попети на степен праве науке.
(Даље)
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (2/5)
II
БУРНИ ДОГАЂАЈИ У МЛАДОСТИ СТАНКОВОЈ
Још онај страшни догађај са мишем, који се догоди у најранијој младости хајдук-Станковој, јасно је обележио трновиту и мучну стазу којом ће поћи овај наш јунак кротким кораком, још то бејаше страшан предзнак немилих бура и вртлога, које очекиваху ову трагичну личност на усколебаноме мору његова живота. Е, али: „Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“, као што беше душа младога Станка. Тешко је он подносио злу судбину, јер то бејаше нежна природа, која се као каква ретка, племенита биљчица одгаји, успркос непогодну климату, у саксији класичног образовања (како би се изразио, бар тако држим, г. Момчило).
Али, Станко је добро знао ону славну изреку, коју толико пута понављаше: „Nulla salus sine virtute…“ и то му је, уз темељно знање изузетака за трећу деклинацију, давало истрајности, нове снаге да корача и даље мирно и кротко по оштром трњу, што му га немила рука зле судбе по стази живота стере…
*
Израстао је младић бледа мршава лица, са сетним, болећивим осмехом и сањалачким, подвученим, управо дремљивим очима, под којима су плави колути чак до јагодица. Од темељног изучавања класика лице му добило некакав чудан израз, као лице у болесника који попије отужан лек. Повисок, танак, са уским грудима, и плава, накудрана коса пада по белу, таначку врату, на коме се примећује како некако тужно трепере дамари. Кад се креће, изгледа као да с муком пробија ваздух, те чисто видите како запиње и ногама и рукама, десно раме укоси и подигне, цело се тело гиба и увија с мучним напором. Чим је влажно време, или дуне ветрић, ил’ пропрска летња кишица, Станко би одмах метнуо белу свилену мараму на уста.
Леву руку при ходу умео је елегантно кретати, а на тој руци баш бејаше прстен (са скупоценим каменом) на малом прсту, на коме је Станко напустио нокат да израсте много дужи од осталих, па га лепо и чисто држи и дотерује на шпиц. Као што су многи знатнији људи имали своје навике, тако је и он волео у друштву стругати малим ножићем са седефским корицама свој нокат.
Господско одело на њему подсећа однекуд човека на оне стихове:
Каква ј’ красна Кајица војвода,
у каквом ли госпоцком оделу.
Наравно, његово одело не бејаше оно средњевековно као на Кајици, већ много модерније, и одговарало је њему и његовој појави.
На глави му цилиндер што се сија кано сунце јарко; на плећима жакет са дугим репом, на прсима бели уштиркан прсник, широко разрезан, те се на грудима блиста бела, као снег пеглана кошуља са порупчићима; око врата крагна од румбургерског платна, такође круто упеглана, а повисоко уздигнута, те чисто подупире главу држећи је под брадом, да не би јунаку клонула; преко крагне свилена машна розе боје, елегантно везана, и лепрша од најмањег поветарца, те „казује откуд ветар пуше“. На Станку су дивне панталоне од најфинијег штофа; на ногама лаковане ципеле са шкрипом а преко њих камашне, на руци му брилијантски прстен, пред којим се види писати и читати „у по ноћи кајно и у подне”; под мишицом држи витки штапић са сребрном држаљом и сребром поткован, „што но га је јунак куповао у Иригу у најжешћој болти“; у руци му рукавице од јеленске коже, а о врату виси лорњет од биљура.
Како је необично волео народну поезију, која је на његову младу упечатљиву душу имала много утицаја, то одушевљен песмом о Страхинићу Бану и карактером овог великог, племенитог јунака, изабра најјуначнију црту његову, те и Станко жуђаше још од ране младости да води са собом пса као и Страхинић свога Карамана. И ту је жељу остварио, те набави жуто неко псеташце са кривим ногама, само га не прозва Караман, већ именом омиљеног му песника грчког: Омир. Набави своме Омиру и златан литар и посребрен ланчић, на коме га води кад шета јунак тротоаром, и тада са заносом понавља шапатом оне своје најмилије стихове: „а злат-тан му лит-тар под-дзвецкује“.
Али чудна је игра судбине: уколико Страхинићу бејаше жути хрт Караман од велике помоћи, утолико жуто псеташце Станково Омир бејаше овоме узрок многих зала. Тај поступак и остварење велике идеје да води за собом псетанце са златним литром бејшпе управо трагична кривица нашег племенитог јунака.
Његово псетанце бејаше као и он, сушта благост и кротост; ако не иде та својим господаром, оно би дремало, и „грија се мирно спрама сунца“, а када шеће с господаром по Иригу, увија се и преза од сваког шума. Легне л’ гдегод украј пута псето, или ако што јаче лупи, Станко се нервозно стресе, а Омир задре кривим ножицама и затегне вратић о ланцу, па зацвили као гуја љута. „Жао Станку претила Омира“, па извади путер-кифлицу, те му да да га мало разгали, и пођу даље.
Мало који дан да се не деси тако по какав буран догађај у шетњи Станковој. Знао је Станко увек шта га чека чим се са Омиром појави; знао је он да Ириг никад није миран, већ да ће увек наићи на страшне заседе од разуздане дечурлије са каменицама (деца су уживала да плаше Станка и Омира), или каквих крупних паса, који нападну дивљачки на нежног кривоногог Омира. Знао је он све то, али га то подсећаше на оне заседе кад је од Задра Тодоре проводио сватове кроз морску отоку, која никад није „без хајдука ил’ без мрког вука“. И он је као трагичан јунак ступао отворено и смело својој судбини; све га то, дакле, није могло одвратити од шетње после дугог читања и размишљања о патњама и ропству српског народа.
Види му се мријет му се неће,
Ал’ јест нешто што га напријед креће.
Једног дана шетајући тако сусрете се с г-ђицом Розом, ћерком такође отмених и богатих родитеља. Скиде Станко цилиндер, поклони се дубоко и нежно принесе устима прстиће румене ручице Розине изговорив: „Кис ди ханд, гнедигес фрајлајн!“ Омир леже крај његових ногу и дремаше дакћући с исплаженим језичићем, а Станко подигао рамена, искривио главу у страну, подвукао очима, лице му као после попијена отужна лека, чапка лорњет, цупка левом ногом, коју је мало савио у колену, маше рукавицама, кашљуца покадшто ситно, фино, а при том меће свилену мараму на уста, смешка се и заносно облизује усне језиком, при чем мало зажмури, а г-ђица на сличан начин стоји према њему. Разговор се води нежно, слатко, мило, док одједном груну изненада неки рундов и докопа за врат Омира. Запишта и зацвиле Омир, врисну Роза и покри лице рукама, Станко испусти ланац, па закука. Умешаше се и несрећна дечурлија, те почеше тући псе каменицама, искупи се силество још паса и залајаше са свију страна, направи се читав лом и урнебес. Роза загребе низ пут преплашена. Омир се кукавни у бежању заглавио на једну рупу под неком тарабом. куда „шћаше да утече“, пси га напали са свију страна, а каменице лете на све стране. Пишти Омир као змија љута, а Станко раширио руке, па кука из гласа и виче за помоћ. У једно време, обрван жалошћу за Омиром, хтеде јурнути у борбу и употребити свој онај штапић, али му сену мисао кроз главу да он који се спрема за позив племенита хајдука (та га мисао већ бејаше поодавна обузела) мора бити узвишен у своме осећању над обичном масом, и рука му клону, а сузе сажаљења према Омиру покапаше његове бледе образе, и он стајаше храбро и непомично сред тог бојног окршаја.
„Права моја крв“ — узвикнуо је већ изнемогао од старости отац његов, кад Станко, после многих таквих доживљаја, паде у постељу и мораде ускоро отићи у бању да опорави своје нерве, истрошене у мучној борби његове бурне младости.
(Даље)
Радоје Домановић 