(Претходни део)

Тешко је верно описати радост старих родитеља који дочекају сина што долази кући после свршеног школовања на највишем просветном заводу у земљи. Ко још може расплести збрку и смесу различитих осећања из силне љубави родитељске, чудног поноса и читавог јата нада и жеља.

Јана не могаше издржати и мораде подлећи своме осећању. Љубила је сина дуго, дуго, а гушила се у сузама.

Мита, напротив, дочека Стеву чак некако љутито. Пружи му руку намрштен, и чим он пољуби, трже је нагло и процеди кроз зубе: „Жив био!“ готово грубим гласом.

Одмах затим оставио је сина с мајком, а он уђе у собу, јер осећаше како му срце чудно бије и како му неко слатко осећање чисто мами сузе на очи.

*

О вечери тога дана кад Стева беше дошао, Мита је био весео, те није о оној препоруци ни говорио. Чак је изгледало да се он тога није ни сећао.

Стева је по вечери отишао у своју собу, а Мита и Јана у своју. Њих двоје, после дугог разговора и ковања разних планова, угасише свећу и легоше да спавају.

Мита не спава, већ отишао мислима богзна куд далеко. Замишља сина у великом положају и сав се топи од радости кад помисли како ће и Љуба морати скидати капу кад прође поред њега.

— Не могу они са мном — мисли он даље, а Стевина слика лебди му пред очима. Ко би могао изређати безброј ситница које су поред осталога кружиле Мити по памети.

— Свима ћу се осветити док Стева постане срески начелник — мисли он. — Чекај, после да видим тога Љубу како ће да шени (ту му се учини: тешко ће чекати, и желео би да се то сутра испуни). — Један по један ће да долази код мене, па ће тек да замоли за ово, за оно, а ја опет кажем Стеви: синко, ово овако, ово овако… Моје је дете, учини што год хоћу! — Он мора; ја сам га родио. Мисли су га далеко одвеле, и ко зна шта је још после тога размишљао?

И Јана није заспала; и она се удубила у мисли, и њу је машта далеко одвела у будућност. Замишљала је кућу пуну унучића, па снаху која је двори и слуша, и већ као да чује танке дечје гласиће: „Бабо, бабо!“ Једна суза среће скотрља јој се низ образ и она се окрете на другу страну, покушавајући да заспи, али, уместо сна, све се лепше и лепше слике ређаху пред очима.

— Спаваш ли? — пресече је Мита у мислима изненадним питањем.

— Море, разбио ми се сан, неки ђаво, па не могу да тренем.

Мита упали свећу и сави дуван, а то је значило да се и њему не спава.

Безмало те их и зора није у разговору затекла.

*

И Стева није те ноћи могао дуго заспати. И он је размишљао о многом чему, а нарочито о томе како, ма под коју цену, мора отићи у Женеву, где ће продужити своје студије, па кад се добро спреми да се врати у живот, у борбу, да се бори и да радом користи своме народу и отаџбини.

*

— Дакле, писмо ниси предао? — упита Мита сина кад су ујутру изишли на теферич да пију кафу.

— Па није потребно, јер ако бих ишао у Женеву… — поче Стева.

— Биће теби Женева да ћеш се пушити! — пресече га Мита љутито.

Њему је било главно да Стева што пре постане чиновник.

— Ја мислим, оче, да… — започе Стева објашњавати.

— Ти мислиш! … Срамота, срамота! Ти да мислиш, па лепо да одеш код таког човека, па лепо: Помози бог, господине! (ту Мита скиде понизно капу, као кад стоји пред старијим) па њему писмо цап у руку, па те он пита чији си, па шта си; па се лепо упознаш с главешином (важна личност) једном! … Ништа ти не знаш — говори Мита љутито.

— Ал’, ја тако не мислим, ја се не бих ни примао службе — опет ће Стева.

— Ти си луд! — викну Мита, и сав задрхта.

— Ја бих сматрао за понижење да одем и да на тај начин…

Стева опет не доврши реченицу, јер га отац прекиде вичући:

— Ти знаш шта је понижење?! — ’Оћеш да будеш као они мангупи што праве демонстрације по Београду, а нећеш чиновник!

— То нису били мангупи! — рече Стева одлучно, а сав пребледе, јер је и он учествовао у неким демонстрацијама, пун идеала и младићског заноса.

— А и ти си од они’?! — викну Мита као бесан.

Стева задрхта од неког бола, а мишљаше: Бориш се, жртвујеш се за друге, не добијеш отуда ништа; желиш да помогнеш народу и дочекаш — да те за тако племенити рад назову мангупом.

— И ти ли си од тих мангупа?! — додаје Мита питање, запенушив од јарости.

Митини су појмови били: „Мој син, па ради оно што ја мрзим; долази у омразу с важним људима; а кад питају чији је тај младић, шта ће онда? Брука пада на њега. Није писмо однео. Сматра за понижење да оде код једне важне личности, а хоће да брани мангупе који праве нереде по Београду!“ Он није могао да замисли с каквих гледишта полази Стева и изгледаше му да је његов син пропао, а да се планови његови неће остварити.

— И ја сам био у демонстрацији! — изговори Стева доста јасним, али дрхтећим гласом.

Мити као да се окрете свет око главе. Ове речи Стевине толико га поразише да за читавих пет минута није речи проговорио.

— Тако је! — рече он тужно после тога, и уздахну.

Опет ућута. Ћути и Стева.

— Ја сам крив што школујем битанге! — рече Мита очајно, после краће паузе, и изиђе из куће.

Отишао је у кафану те нађе Милана, па му се пожали како нема среће у породу и како његов син не ваља.

— Нека, нека, и ја сам у младе године лудовао, па то прође! Ја ћу њему онако некад, кад га ухватим, да очитам вакелу, а ти с њим лепо! — Ја ћу то све њему да објасним — рекао је Милан кад се већ с Митом руковао и пошао кући.

И Мита оде кући прилично ублажен, али му око срца још бејаше хладно.

Стеви није ништа више о томе говорио, само је покадшто рекао, рецимо: — Зовите тог бунтовника да једе! — Или кад су заједно за столом, рекао би: — И ја с бунтовницима седим!

Прошло је више од месец дана од тог првога сукоба Стевиног с оцем.

Стева је за то време понајвише седео затворен у својој соби и читао, а кад изиђе, онда је бивао у друштву неког судског секретара, с којим се још с Велике школе познавао. С оцем је био у прилично затегнутим односима и о томе је чак и једном своме другу писао, јадајући се како су „настрани појмови данашњег друштва“.

Једанпут по ручку беше гостију код Мите, међу којима је и Милан. Сви седе на омиљеном теферичу, срчу кафе и „пијуцкају по мало вина“.

Гости су водили разговоре и шалили се, а нарочито на Љубин рачун.

— Ситничарење! — мисли Стева, који је све ово могао лепо чути кроз отворен прозор своје собе, и постаде зловољан, јер га прекидаху у читању.

Таман намисли оставити књигу и проћи се мало док гости не оду, а у собу његову уђе Милан, те после поздрава и обичних шаблонских запиткивања, стаде причати са пуно озбиљности како је та иста (баш у тај мах је прошла улицом) Љубина жена говорила код прија Босе да је он (Милан) у „недозвољеним односима са неком Јуциком шнајдерком, и то као ожењен човек!“ Ту, код тих речи, Милан застаде и чисто се претвори сав, што но веле, у знак чуђења, а да још више утиче на Стеву, метну и кажипрст десне руке на чело.

— Дакле-е-е?! — рече Милан држећи још прст на челу, а левом ухвати Стеву за рукав од капута.

— Ситнице! — процеди Стева зловољно кроза зубе и поче се мешкољити на столици од досаде.

— О! … Молим, младићу! — опет ће Милан развучено и скиде прст с чела.

Сад тек Милан настаде причати и објашњавати Стеви, износећи читаве историје разних сплетака, и таман Стева мишљаше у једно време да је све готово, јер Милан заћута, али он опет настави:

— Елем, знате, ја сам тад био богослов, наравно нежењен — дошло му је уз реч да исприча нешто из свог богословског живота.

Стева сад више није ни слушао, а од тешке досаде, место Милана, виђаше само пред собом тамну контуру.

Милан је управо дошао у намери да се договори са Стевом о једном новом допису против Љубе, те да би ствар испала „што зрелија“, отпоче мало поиздаље, како би Стеву што темељније посветио у целу ствар. Милан прича ватрено, доказује рукама, устај е, вуче Стеву за капут, и тек узвикне на појединим местима: „Замислите само!“ метне прст на чело и очекује од Стеве одговор. Стева се сав ознојио од страшне досаде и већ, што кажу, помутио очима те није ништа ни слушао, а кад га Милан продрма, он га погледа, из учтивости климне главом, као у знак одобравања, а у себи помисли: „Куд ме ова напаст снађе!“

Милан „постепено“ прилажаше у свом дугом говору све ближе и ближе главној ствари, док не дође где треба, па се обазре свуд око себе да ко не чује и поче шапатом надугачко и нашироко причати о узроцима и последицама првих дописа.

— Тек, овај, читали сте ви то, то је пуцало по целоме свету! — рече између осталог Милан с поносом.

— Нисам! — рече Стева хладно и готово љутито.

Милан се обезуми од чуда и с дивљењем изговори: — Нисте?!!

— Не интересују ме те ствари! — опет ће Стева јетко. Беше му се већ досадило.

— Чудновато! — изговори Милан некако забринуто и махну главом, слежући раменима.

— Е, онда ви сигурно радије пишете? — опет ће Милан после краће паузе.

— Дописе?!

— Дописе, дабоме!

— То ја никад не бих писао, нарочито у том смислу у ком ви желите! — рече Стева.

— Шта би? — упита их Мита кроз прозор, јер се већ и њему досади чекати.

— Код младих људи све нешто чудно! — одговори Милан, и насмеја се.

Мало после изиђе Милан да с Митом разговара, а Стева леже на диван, сморен од чудног разговора са Миланом. — И он био срески начелник! — мисли Стева лежећи, а чисто се стресе од гнушања.

Мита је дуго шапутао нешто са Миланом. Управо Милан је шапутао, а Мита је имао само лепе намере шапутом разговарати, али, загрејан од вина, не могаше то извести, већ викаше јаче него обично кад се говори.

То је ускоро нагнало остале госте да иду кући.

Оде и Милан, а Мита остаде сам с Јаном на теферичу.

— Немаш Мито среће! — виче он као бесан и лупа песницом по столу. — Много мене кошта тај крвник, ал’ мој син не мари за оца!

Јана плаче и некако механички изговори:

— Толики новци само на проклете марке!

Стева је све ово слушао, па осети силну тежину на души. Осети како га нешто гуши и нагони сузе на очи. Сав је дрхтао од чудног узбуђења. С једне стране вуче га љубав наспрам старих родитеља, и он се сети све њихове милоште; знао је да га они више воле него цео свет, те баш зато му беше тешко што је, по њиховом мишљењу, он узрок њихове несреће. С друге стране су га идеали његови вукли далеко од свега, по његовом мишљењу, ниског и прљавог; а при помисли да оца задовољи, па ма шта учинио, крв му јурне у главу и у ушима зазује страшни прекори. Сав се стресе од помисли да би „још прве године по свршеном школовању пао у брлог паланачких сплетака!“

— Не, не, то је гадно! Ма шта било, ја се у те ситне сплетке, пуне гадости, нећу мешати! — промрмља он полугласно, и устаде с дивана, те поче ходати по соби! …

— Место да развесели оца, а он га кида на парчиће! — виче Мита, а Јана још плаче.

Сутрадан није Мита пред Стевом ништа о томе говорио.

Прошло је неколико дана, а он ћути и ништа не помиње; али је често по сву ноћ мислио како ће сина извести на пут.

— Е, баш и нека и не пише! Чудо, к’о да ћете се угојити од његовог писања! — рекла му је Јана једном приликом.

— Не ваља! — уздахнуо би Мита забринут.

— Што ви њега мешате у ваш посао, ви радите за себе! — брани Јана сина.

Мита би се том приликом извикао, па отишао од куће.

— Па напиши, сине, да те не муче, убио их бог, кад морам да им тако кажем! — говори Јана сину.

— Та ћути, мајко, бога ти; кад би имало смисла, ја се не бих устезао!

— Љути се отац!

— Па шта ћу му ја кад он нема друга посла, већ прави од једне ситнице читаво чудо!

Јана уздахне очајно, јер јој то посредовање нигде не налази одзива.

Стева је о свему што се десило писао своме другу, и на завршетку рекао: „Ја сам, драги Саво, разочаран још на првом свом кораку!

Ето видиш, дакле, какви могу бити појмови о овоме свету кад на првом месту мој отац тражи од мене да само задовољим његове жеље, и ако то нећу, онда сам рђав син. Нигде нема оне љубави коју сам ја замишљао. И сама родитељска љубав није ништа друго до најгаднији егоизам!“

После овога Стева добије одговор од друга, у коме поред оеталог беше и ово:

„… потпуно разумем твоје осећање, али, дозволићеш да ти кажем: ти ниси ништа ново пронашао. Тако је откако је, и тешко нама ако уобразимо да за један дан можемо изменити данашње друштвене појмове. Ту треба времена. Ми морамо гледати ствари онакве какве су и да се старамо да их бољима направимо. Погрешно је и лудо замишљати да све мора бити савршено, па кад се разочарамо и видимо да није, а ми у том случају да ттадамо у очајање и оплакујемо судбину света, а нећемо ни прстом маћи у намери да поправимо оно што не ваља. — Ти си, канда, већ и заборавио на своје обећање да ћеш ме известити о тамошњој читаоници и о људима с којима би се могло радити. Рече ми ономад Милорад да је тамо неки Љуба Тасић, човек на кога би се умногоме могли ослонити. Разговори с њим о свему, па одмах пиши.“

Ове су речи повољно утицале на Стеву, те се чисто разгали и расположи.

Још тог истог дана оде у читаоницу у намери да се са Љубом састане, па ма како о њему отац мислио, у случају да за то дозна.

Тек што Стева бејаше измакао од куће, а дође Мита однекуд „из чаршије“, вичући још кроз двориште што га грло доноси.

— Научићу ја те лопове како се ради! … Може Мита и више платити, ал’ ћемо се после питати! …

Вичући тако попе се уз басамаке и седе на теферичу за сто.

Јана изиђе из кујне са засуканим рукавима, па стојећи пред Митом изговори више за се кроз плач:

— Опет она рђа!

— ’Оће да ме уапси! … Нећеш, синко кисели! Мита има паре, али се држи кад Мита тебе ошине.

Изговори ове речи, пун жестине и поуздања, али му одједном кресну мисао у главу:

„Баш мој Стева ни да чује за оца! … Како ћу се ја стар осветити? … Па, кажу, подижи децу и надај се одмени! … — После овакве мисли осети малаксалост, немоћ и непоуздање. Мржња према Љуби узе још јаче маха у души његовој, али у толико порасте и јарост према сину, те узе још јаче викати:

— Стева син?! … Ништа он није! Требало га је задавити чим се родио! …

Ућута. Сећаше се Стеве док је млад био, сећао се и Љубе. У толиком низу година је био надмоћнији, јер то беху деца, те понос и самопоуздање као да поврати сву снагу његову…

— Деца, каква деца? … У њих зар да се надам, још Стева треба од мене да изгледа, још сам ја онај који сам био! Све ћу ја то дотерати у ред, дотераћу ја то, па ће да се чуде! … Мене он да уапси?! … Ха, ха, ха, деца да ме уапсе?! … Увреда части у штампи! … Балавци ’оће част! … Зар он од мене да тражи част, а до јуче сам га шамарао! … (Ту опет мало застаде, мишљаше дуго, па продужи јачим гласом:) Бићу га, насред улице, шамарима, па ко ми шта може?! (То му изгледаше сасвим природно…)

— Убио их бог што се не откану!? — прошапута Јана, а сузе после тога облише њене бледе, смежуране образе. Страх и плач дају некако у овој прилици њеном лицу и смешан и тужан израз.

Мита се занео мислима у прошлост. Чињаше му се као да је јуче било кад је Љубу тукао баш овде пред својом кућом, кад је дирао псе кроз тарабу. (Хм! Част у штампи! — промрмља опет код те мисли.) Сећао се даље како се тај исти Љуба — под овом истом липом у његовом дворишту — играо толико пута клиса са његовим покојним Војом. („Да ми је он жив, ко зна како би било“? — кресну му при том мисао и он дубоко уздахну.) Деца се заваде, а он тек викне: „Мир, децо!“ и она се стишају. („Баш ми се чини да је Воја био јачи, а ја сам га још бранио кад би се потукли!“ — помисли опет и чисто се љућаше на самог себе.) Прође „алваџија“, а Воја га моли да му да пет пара за алву, а он би дао и њему и Љуби, (А сад ’оће част! прогунђа при тој помисли гласно и љутито) а они га пољубе у руку…

Хиљадама разних ситница оживеше у души Митиној, те поче поново викати:

— Зар је то држава?! … До јуче га вукао за уши, а сад ми суди! … Какав суд! … Трице су то! … Бићу га шамарима усред суднице! … Мој Стева?! … Нећеш, синко, куд ти ’оћеш! … Још ти ја судим… Ја сам родио, ја ћу и да убијем ако не ваљаш! … Да убијем, убијем… Није грешно! … — виче он сав црвен од јарости, па му и очи крваве, а десном ногом лупа о под тако силно да се стакла од прозора тресу у кући.

И Јана је имала некако сличне мисли, али јој ипак беше жао Стеве, а место јарости и помисли да се све то може повратити као што је било, као што Мита мисли, она очајно плакаше, уздисаше и шапуташе молитве.

Све ово направише проклети дописи.

Милан је послао још један нов допис против Љубе, у коме је, сигурно да би стил био китњастији, назвао Љубу: лопужом, лоповом, глобаџијом, чанколизом и распикућом. Овако „дивни епитети“ што служаху Милановом „сочиненију“ као „украси“ стила, морали су, што се само по себи разуме, коштати као и сваки украси врло много. Љуба тужи суду за неке клевете и увреде части, и онда Мита, који је и потписао допис, буде осуђен — по тој кривици — на нека плаћања и затвор од неколико дана.

—

У једном писму Стевином, што га је писао другу после овога догађаја, стајало је и ово:

„…Тек, што је главно, наше ствари иду доста добро. Љуба је врло бистар човек, одлучан и заузимљив. Он за наш град вреди много, и без њега, како ми се чини, не би се могло много учинити. Многи грађани већ долазе у читаоницу и узимају књиге на читање.“

„Читао си онај гадан допис против Љубе. Њега мрзе сви овдашњи старији људи, а нарочито Милан (писао сам ти о њему) и мој отац. Тај допис је писао глупави Милан, а потписао мој отац, те је сад осуђен због клевете и јавне увреде части. Сад је постао готово несносан: виче и на улици и у кафани на Љубу, а код куће, још кад попије коју, не може да се сноси. Све то мени и Љуби ништа не смета, па ипак, мени је тешко и чини ми се да дуго не могу издржати. Морам доћи у Београд да тражим државну службу ма где, само да се од куће уклоним. Не можеш ти да разумеш сву тежину положаја у коме сам ја. Давно бих био отишао, али ми је матере жао. Не знаш како ми је кад чујем оца да виче и видим њу како плаче, а сузе јој теку низ бледо, смежурано лице. Воли ме она много, а и отац ме воли, па ипак… Не, не, не можеш ти да све то разумеш. Веруј ми да по читаве ноћи не могу да заспим…“

(Даље)