Замена (2/2)
Није много прошло, а дође час да синови Милутинови пођу у бој.
Није тешко погодити како је мајка синове испратила. Осећала је да јој је срце из груди ишчупано, а још и горе. Ништа се не може поредити с осећањем мајке која синове шаље да погину.
Милутин је био намрштен, изгледао је пре љут него ожалошћен.
Кад га синови пољубише у руку, намршти се још више, и отпоче говорити тупим, промуклим и загушљивим гласом:
– Деда вам је погинуо у боју, а ја сам два пута био у рату… Немојте да гори од вас буду пред вама… Ту застаде, ћута дуго, као да не знаде ни сам ни шта је почео, ни шта ће даље рећи. Искашља се, и још загушљивијим гласом продужи: – „Срећан пут, децо, и дај, боже, да победите, а ако…“ Опет прекиде, и заврши рекавши само још једну реч, и то некако опоро, љутито: „Идите“. Срце му се стегло од бола, а сузе само што не кану.
–––
Борба започета.
Једнога дана, баш некако пред Божић, пуче глас по селу да је наша војска побеђена и да су многи војници изгинули.
Плач и кукњава настаде; многе су и живе оплакали и ожалили.
Код Милутина у кући беше неколико сељака, кад такав глас донесе из града момак што бејаше отишао да купује неке потребне ствари за кућу.
Мајка зацвиле за синовима; сељаци оборише главе и сваки се даде у бригу шта је са његовим рођаком, сином или својтом; Милутин се намршти, а очи му засијаше чудним жаром и цело лице доби израз страшне освете.
Настаде извесно време тајац. Само пламен пуцкара, а ветар напољу звижди.
– Јаој, тужној мајци до бога! – изговори загушено кроз плач жена Милутинова, не могући одолети болу срца.
– Одоше деца, те их поклаше и потукоше. Ах, да ми одосмо, тада би видели непријатељи шта су Срби… О, скотови погани, лако је децу победити. – Ту застаде, па јачим гласом додаде, погледав навише: – Даће бог да се ми кренемо!
Милутин је изговорио ове речи јаким, устрепталим гласом. Усне му дрхтаху од узбуђења; уз образе удари пламен племенита гнева и сујете, а очи севаху страшним жаром освете, мржње и бола.
у изразу његова лица огледаху се сва та осећања што их из душе покрете понос народни и љубав према деци. Иако му већ беше прошло педесет година, ипак не клону духом при помисли да су му синови изгинули. Он се сећао своје младости, снаге и храбрости. Нехотично је појам о Србину везивао за младост своју, па то исто жељаше, и несвесно, пренети и на синове. При помисли да је српска војска побеђена, да су му синови побеђени, осећаше као да је он лично осрамоћен и побеђен. Крв му ускипе у жилама, а сва снага младићка као да се обнови у њему. Осети се исто тако свеж и крепак као кад је у младости нагонио коња да прескаче, под њим, столове на свадби. Зажеле да су му непријатељи близу, па да одмах опреми Брњаша, узме оружје, и јурне у најгушће редове; да се сит накоље „паса“ и да им покаже ко су Срби, ко је отац побеђене деце.
– ’Рâниш га, негујеш га, па га пошљеш да га кољу по белом свету!… Јаох, тужној мајци!… – набраја очајно жена Милутинова, грувајући се у прса.
– Не кукај! – викну Милутин љутито, јер га то трже из осветничких мисли, па му чисто изгледаше како ће плач и кукњава све његове планове покварити…
– Само срце кука!… – одговори му жена, можда први пут у животу.
– Мајка је то!… – прошапута неко од сељака.
Потом сви ућуташе.
Тишина чудно утиче на душу. Милутин крадом погледа жену немим, укоченим погледом. Као да за часак осећање родитељско надвлада све остало. Погледи им се сретоше, и она разумеде мисли његове па заплака и покри лице рукама. Милутиново се чело натушти, обори главу и загледа се у пламен, што је заносним пуцкарањем прекидао мртву тишину. Није се љутио што жена плаче. Иако бејаше намрштен, и изгледаше љут, ипак му некако гођаше души плач њен.
–––
Неколико дана после тога бејаше заиста донет у болницу повећи број рањеника, махом из те околине.
Одмах се Милутин спреми, те оде у град. У бисазима је понео разних понуда за рањенике, а нарочито лепа дувана.
Основна школа у граду претворена је у болницу. Ту где се, пре три месеца, у дворишту могла чути само весела граја, смех и песма веселе, безбрижне деце, где сретасте дечја округла и румена лишца, пуна среће и детињске, чисте ведрине, без икаква, па и најмања трага туге: ето, у том истом дворишту гледате сада старце и бабе са мутним, уплаканим очима, у којима трепери блед, слаб пламичак, који се гаси, па ипак у тужноме његовом одсјају гледате љубав родитељску, страх, очајање, жалост, боле, јаде, а кроз све то, као да је преплетена нада са изразом: „Жив је можда“, и тешка слутња: „Већ је мртав!…“ Видите озбиљна, суморна лица са оштрим цртама или дубоким борама старости, или патње. Изрази мрачни, очајни, плачни, а понегде са тужним, леденим задовољством: „Видећу га бар мртва!“ И до таквог стања долази душа људска. Не чује се у том друштву више весела граја и смех, већ, место тога, тужни уздаси, јаук, плач. С времена на време је мртва, гробна тишина, у којој као да осећате како рањена душа трепери. То је родбина рањеника који су ту, или оних који су још у боју, или изгинулих. Многи од ових истих родитеља долазили су ту, у школу, код деце своје, а та иста деца сада су самртни рањеници у истој можда соби где су некада као ђачићи седели за школском клупом. Чудан је живот, чудна судбина!… Да ли се и они на самртној постељи сећају тога?…
У болници није тужније него пред болницом.
Неки од рањеника већ оздрављују, па се разговарају; неки се шале својим унакаженим удовима. То су страшне шале, које се говоре онда кад душа плаче. Неки у самртничким мукама јаучу и шкрипе зубима; неки опет у заносу бунцају помињући своје миле; понеки издишући залепрша рукама, скупљајући последњу снагу живота да се отме грозној смрти из наручја.
Милутин сеђаше крај постеље неког Ђурђа из оближњег села. Лако је рањен, те се с њиме, бар у прекидима, могло разговарати.
– Шта је са мојим Васом и Миланом? – пита Милутин, и као да осети, први пут, да му глас задрхта од тешке слутње.
– Милан је у мојој чети. Остао је здрав, кад ја бејах рањен…
– Па зар наша војска устукнула? – упита још уздрхталијим гласом Милутин, јер не смеде одмах питати за Васу. Некако се бојао.
Војник причаше о самој борби у најмањим појединостима, прекидајући често стењањем због болова.
Милутин није ништа чуо. Био је занет другим мислима. Војник престаде причати. Милутин ћуташе дуго. Неко од рањеника јаукну, те се Милутин трже из мисли, прибра се и упита тихо, једва чујно:
– Шта је с мојим Васом?… – Његов рођени глас му се чињаше туђ, стран, пун слутње, те се чисто трже и уплаши од тога гласа, као да је кривац који очекује, слути црн глас о смрти својега детета.
– Први позив још није ступио у борбу…
– Хоће ли скоро?
– Ко зна?… Али, Васа је твој утекао из логора пре месец дана. Оглашен је за војног бегунца, и ако га ухвате – биће стрељан!…
За Милутина бејаше ово много црњи глас но што је и могао очекивати, те изненадно паде на душу његову таквом силином и јачином, па потре и уништи сва осећања. У тим првим тренуцима он ништа не осећаше, не разумеваше. Поглед његов неодређено и глупо луташе од предмета на предмет, а он не знађаше где гледа. Осети се као човек који хоће нешто, а не зна шта хоће. У ушима као да му брује гласови: „Страшан је то глас, то је велика срамота!“ А он не зна шта све то значи, и откуда он ту, и куда ће одатле? – После осети потребу да му ваља некуд журити; да га очекује нешто страшно, да ће све пропасти, и куда да жури? Покуша да устане, а не може… Мало-помало, осећање се поче разбистравати и снага враћати, па осети као да се буди из неког страшног сна, у коме је врло дуго спавао, па не може да верује ужасима што их сањаше.
Сада му тек дође до ушију јаук рањеника, те се обазре, погледа око себе; погледа и Ђурђа. Све познато, али, као кад когод после неколико година дође у познато место, па му се обнавља у сећању све оно што је давно прошло. Сада тек разумеде речи Ђурђеве, и лице се поче преображавати. Сви се мишићи грчевито стегоше, очи страшно запламтише. Устаде намрштен. Очи му готово беху већ закрвавиле. а преко намрштена чела указа се набрекла жила. Изиђе, и оде, а не проговори.
Код куће није ни с ким проговорио. Сву ноћ не заспа. Безброј мисли кружаше по његовој глави. У часу се нагомила у души његовој такво осећање да би као ван себе скочио, стегнуо би песнице, изговарајући загушеним гласом:
– Убићу га, убићу!… Зар мој син!… Проклет нека је!…
Снага га изда, и он опет седне на постељу… Јарост се стиша и пред очима се укаже слика његовог првенца Васе, и у памети се изређа сећање целога детињства његова. Сећа се Милутин првог осмејка, првих корака, првога постања. Силна је то љубав. Колико ли веза везује њега за сина?! Васиним је рођењем осетио прву љубав родитељску, која је с часа на час, с дана на дан, бивала све јача; па зар има чега да ту љубав уништи? Како је он Васу пажљиво чувао и неговао, како ли се осећао кад га што заболи. Па сада – мишљаше Милутин – моје дете, моја крв – па негде у туђини на цичи и мразу, презрен од другова и целог света!…
Осећање се у души његовој опет нагомила, те осети тешко дисање, да га нешто дави, осети неизмеран бол, а слика Васина опет му се указа пред очима. Милутин се чисто трже, а презрење, јарост и гнев проговорише опет страшном клетвом: „Проклет био, ти си обрукао оца и деду и народ!… Иди, ниси син мој!“ А у часу, као да му Васин глас кроз плач проговори: „Зар си ме и ти презрео?“ Милутин клону, и први пут, кроз сузе прошапта: „Буди срећан!…“ Одмах затим се застиде тог благослова.
Најзад се у души његовој створи чврста одлука: „Морам ићи и погинути у боју! Ја ћу бити замена за сина; морам опрати срамоту што пада на кућу моју. Морам испунити аманет очев.“
–––
Сунце је на заранцима. Бледи, слаби зраци одблескују са снежне површине што се већ почиње корушити. Прекодан су јурили поточићи од истопљена снега, а сада се све почиње ледити. Стао ток, а гледате слеђене таласиће исто онако како се прекодан дизаху и веселим жубором тецијаху низбрдицом, па вам се чини као да гледате нагло пресечен живот, те вас обузима нека нејасна, тиха сета. По снегу, с једне и друге стране пута, виде се многи трагови, или мање пртинице што се укрштају на разне стране куда су људи прекодан ишли својим пословима. Погдегде се види сôник што одвојен од главног пута води кроз њиве шуми или каквој слами. На главном путу трагови од опанака, копита или папака; коловоз и сôник, на коме се понегде види и земља, углађена под тешким теретом што бејаше на соницама. По путу гдегде триње од сена, или читав навиљак спао с кола, или струк шаше, или зрневље жита овде-онде просуто.
Више вас пролети по каква чавка или врана, и пада даље од пута, крај каквог сена, око кога је утапкано и увршљано.
Хвата се сутон и мраз све јаче стеже. Снег цичи под ногама, а гора јечи од хладног ветра. Све пусто, немо, суморно. Погдеко задоцнио жури кући; иде пешке и увија главом од ветра то на једну то на другу страну; или коњаник, завијен у црно јапунџе, пројури у касу и изгуби се у сутону. Урликне вук, или дрекне лисица у каквом потоку у шуми, па се опет све утиша, и само голо грање у шуми јечи од ветра. Срце се стеже путнику од неке тихе сете, а душу као да терет притисне, нарочито ако је далеко од куће, па мисли на своје укућане што седе у топлој соби, ћаскају и очекују га на вечеру.
Како ли је тек Милутину што у ово доба бејаше читав дан хода далеко од куће своје, коју остави с чврстом одлуком да је никад више не види.
Брњаш уморен иде ходом, климне покадшто главом и фркне на нос. Са знојавог његовог тела диже се пара, што се једва назире у сутону. Милутин запалио чибук, метнуо дизгине на ункаш, повио се мало напред по коњу, а поглед му блуди по пустом снежном пољу, тамом обвијеном. Лорда лагано каска са исплаженим језиком, пратећи господара на његовом последњем путу.
У то доба је жена Милутинова стајала пред кућним вратима, плакала, гледала у ноћ, и као да очекиваше да јој хладни северац донесе гласе о деци и мужу.
Пламен на огњишту пуцкараше заносно и весело, а крај њега је само Марко. Главу наслонио на колена, нем, без живота: као кип! С времена на време дубоко уздахне. Гусле висе на клину као и иначе… Жути мачак равнодушно дрема и тегли се опружен крај топлог огњишта…
30. октобра 1898. године, Београд
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Замена (1/2)
Мучно да би било кога у округу, нарочито од старијих људи, који није чуо за Милутина Первизовића. Довољно је рећи само газда-Милутин, па би већ сваки знао о коме је реч.
Он је живео у једном селу што лежи у присоју Рудника.
Богатству његову нема равна у целој околини, а поштењу и храбрости још и мање. Многи су га волели, а било их је те га мрзе; али не бејаше ниједнога што га не би поштовао. Сама појава његова нагони човека на то.
Висок, стасит, плећа широких, а глава сразмерна осталом телу, увек поносно усправљена на снажном врату. Велико, широко чело, од ког се одваја нос са једва приметним угибом у повијама, а на средини је нешто више испупчен; густе проседе веђе, са дугим длакама, мешају се са трепавицама, а испод њих црне очи пуне сјаја; густи проседи брци покривају готово уста и падају до рамена. Браду је бријао. На лицу свака црта оштро одређена. Цео израз показује сталност, одлучност и храброст, а уз то поштење, доброту и искреност. На лицу нема ничег неодређеног и нејасног, већ с њега би могли читати душу, као из књиге. Одело је на њему турског кроја, а од најбоље чохе.
Погледајте га на улици: корача лагано, крупним корацима, поносно исправљен, а прати га узастопце велики пас Лорда, без кога не би ишао ни пешке, ни кад јаше. У руци носи дугачак чибук са ћилибаром на врху.
За добра коња и оружје дао би све што има. Увек јахаше бесне и силне пастуве. Милина га на коњу погледати, нарочито на некаквом Брњашу. Каква је тек опрема, јахаћа?! Узда са раскошним свиленим кићанкама; седло турско, а преко њега чултон од најбоље чохе, извезен златом и окићен богатим ресама; о ункашу сребрњаци пиштољи у кубурама, чохом опшивеним, а по чоси извезено златом. – Бесан коњ рже и подиграва зечки, маше главом, и баца пену, а на њему замислите Милутина, оваквог као што вам га описах, па чик се уздржите, а да одушевљени не узвикнете: „Добра коња, још боља јунака!“
Необично је волео весеље, иако бејаше увек озбиљан. Неки пут се хтео и нашалити, али му шале беху чудне и незграпне. Једанпут ноћу, при повратку са неке свадбе, каже он свом суседу Тодору да га причека. Док Милутин испије с коња једну чашу код вратница за срећан пут, и опрости се са домаћином, сусед његов ободе коња, и умакне рекав сватовима: „Нека ме стигне са својим Брњашем! Ако ме стигне, нека ми убије коња!“ Казаше то Милутину.
– Неће умаћи! – викну Милутин, загрејан мало вином. Изрече то, па натуче капу на чело, пови се по коњу и удари га бакрачлијом. Брњаш скочи успропнице. Остали се сватови раздвојише и направише средином пролаз. Милутин још више полеже, ошину коња, и земља затутња. Изгуби се у ноћи, а до сватова допре само једаред његов јак глас: „Брњооо!…“ Постоја неко време, и одједном се гудуре проломише од пуцња Милутинова сребрњака. Стигао је Тодора и ранио му коња у сапи.
Кад Тодор сјаха, Милутин извади кесу и одброји тридесет дуката у злату. – Ево ти за коња, али други пут немој чикати!…
Најрадије се весељаше, летњих вечери, под ведрим небом.
Који походилац загушљивих ме’ана не би позавидео весељу његову?
Свуд је око куће његове шума, а велико, пространо двориште је на једном обрешку као пропланак.
Милутин изнесе пун бакрач вина, метне га на рудину, па около поседају и гости и он, те пију, певају и пуцају из пиштоља.
Куд год погледате, весело. На све стране брује прељске песме и припеви љубавни, праћени смехом и покличима момчадије.
Месец се величанствено помаља иза врха шумовитог брега, па журно хита висини на састанак звездама, што трепере заносно и мило у радости, и љупко се смеше на свога драгана. Одсјај те небесне љубави озарава цео свет, па и двориште Милутиново, и њих веселе крај руменог вина. Шума тајанствено хучи од поветарца, па вам се чини да чујете шапат среће, наде, љубави; шапат, пун слатке чежње и неке узвишене свете тајне љубавне.
Није се ни чудити што Милутин очува свежину и ведрину духа, те суморност, клонулост и очајање, те чудне болести нашег меког колена, никад не нађоше места у души његовој. Чедо рудничких планина, однеговано на крилу мајке своје, Милутин бејаше пун поноса и самопоуздања, пун одважности и наде, пун узвишеног нежног осећања.
Зимње вечери је провео крај огњишта. Он седне у прочеље; сдесне стране ватре стари слуга Срећко, те пева уз гусле јуначке песме, а остали укућани редом, по старешинству. Остале слуге, сем једног што служи вино, стоје или седе за прекладима, па чекају на наредбе домаћинове.
У кући Милутиновој ретко је кад било без гостију, странаца, путника, намерника са разних страна и сиротиње, која увек налажаше помоћи и усрдног дочека у дому његову, као и сви остали.
–––
Отац Милутинов погинуо је у двадесет петој години својој у оној тешкој и узвишеној борби за слободу нашега народа. За сина се с правом сме рећи: достојан је оца свога.
За оца знађаше само по причању материном.
– Зими, по Богојављењу – причаше она – баш у зору, отиде последњи пут од куће. Теби је било шест година, а Марку (млађи му брат) четири. Спавали сте обојица загрљени. Он сиромах приђе, па вас изљуби; поздрави се са мном, и ја заплаках као дете.
„Не плачи, јер ја морам бранити и тебе и ово овде од насиља турског!…“
– Ја још више у плач! Ухватим га око врата да га задржим. Он ме одгурну, загледа ми право у очи, па рече:
„Ако погинем, остављам ти у аманет синове. Учи их да буду ваљани људи, добри хришћани и Срби!… Чувај их као зеницу, и немој се удавати!…“
Опет приђе, поново изљуби и тебе и Марка, гледа вас дуго, па кад му сузе засијаше у очима, трже се, поздрави се још једном са мном, и оде, не проговорив ни речи.
– Никад га више не видех; нити знам куд му је тело, и где је погинуо.
И Милутин је ишао два пута у рат. Да сте га гледали кад је пред кућом јахао коња, полазећи да погине, не бисте на њему том приликом запазили ничег, готово, што иначе не видесте у изразу његову кад полажаше гдегод на весеље.
–––
Једног вечера сеђаше Милутин крај огњишта на своме обичном месту, а стари слуга пева уз гусле:
„Кад се шћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне…“
Старији му син, Васа, бејаше отишао да обиђе трла, забране, свињце, и да види шта раде свињари; а млађи, Милан, одјаха у град да купи соли за стоку.
У дворишту се чу коњски топот. Мало постоја и у кућу упаде Васа, блед и преплашен, као да га ко јури, а за њим и момак што бејаше пошао да ноћи у трлу.
– Што се враћате? – пита Милутин.
Васа не могаше проговорити од узбуђења, те момак узе причати: „Сретосмо код потока ’ча-Симеуна, па нам каже како те вечерас, за бусијом, чекају неки с пушкама, јер мисле да ћеш ти ићи да обиђеш свињаре. То нам рече ’ча-Симеун, и вели да се вратимо те ти кажемо да се чуваш!“
– Знам ја чије је то масло, али неће Милутина поплашити… – рече Милутин, па после кратког ћутања погледа Васу и упита строгим гласом:
– Па зар си се вратио, плашљивче?
Васа ништа не одговори. Стоји пред оцем, а сав се тресе од страха и стида.
– Па дете је, Милутине, – брани га мајка, изговоривши ове речи плачним гласом.
Милутин је погледа; она обори очи ћутећи.
– Тешко мени с таквим породом – рече Милутин гневно, набра обрве, поћута мало, па се тек окрете момцима, и оштро заповеди:
– Брњаша!…
Одоше да спреме коња, а он скиде с чивилука кубураше са сребрним јабукама, прегледа их пажљиво, метну у кубуре, па, пружив жени, не рече ништа; али, она је разумела: оде, те даде пиштоље момцима да метну на коња. Кад се врати, очи јој беху уплакане, а Милутину не смеде рећи ни речи, нити га замолити да не иде.
Брњаш спреман бије ногама о земљу, и вришти чекајући господара, а два момка га држе за вођице, јер би се од једног могао отети.
Милутин изиђе те узјаха. Отворише врата на дворишту; он окрете Брњаша, таче га бакрачлијом те се пропе, и бесно подскочи напред. Лорда скочи испод трема од коша, арлаукну радосно, па лајући појури за коњем. За часак се изгубише у ноћи…
–––
Објављен рат. Дође наредба да се купи војска. У кући Милутиновој вођаше се овакав разговор:
– Е, хајде, видећемо како ће се деца показати, вели Милутин и погледа Тодора, што бејаше
дошао да му понуди неке волове на продају.
– Шта ви велите?… – опет ће Милутин, погледав на синове.
Васа се замислио, па и не чу шта га отац пита.
– Није, богме, лако!… – вели Тодор и маше главом забринут, јер и он има сина што ће ићи у бој.
– Јунаку је и то лако! – додаде Милутин живо, па опет погледа синове.
– Тешко је то!… – рече Тодор развучено, и уздахну дубоко.
– Ми смо два рата издржали, па и не осетисмо! – опет ће Милутин.
– А они други?… – пита Тодор гледајући преда се, сети се погинулог брата, те му туга паде на срце.
– А они други, а они други, шта је с оним другима?… Нису их побили због разбојништва и крађе! Погинули су бранећи народ.
– Бранили, сироти!… – процеди Тодор кроза зубе замишљен, а осећаше као да му ко срце чупа. Сина ће морати испратити у бој.
– Тешко ономе што остане да жали и кука!… – умеша се преко обичаја жена Милутинова. Уздахну дубоко, погледа крадом синове, а страх и слутња јој притискоше душу. Осети се као да већ чује црне гласове с бојишта како су јој синови погинули. Погледа их опет жудним погледом, којим као да би их хтела вечно задржати ту, крај себе. Сузе јој се скотрљаше низ образе. То је срце материно проговорило. Још једном тежак уздах оте јој се са дна душе. Скиде поглед са синова и бојажљиво погледа: да ли је Милутин опазио.
– Онај што погине, бар пребрине све бриге, а оном што жали вечито остаје срце црно!… – одобраваше Тодор.
Васа је замишљао како је у боју, како ће погинути, а леш ће његов лежати далеко, далеко од куће на некаквом страшном, усамљеном месту. Мисли како ће његова млада и мајка бити у црним марамама, са исплаканим, црвеним очима; како ће кукати и нарицати! Како ће га сви помињати и жалити; али, они ће бити сви заједно, живи; само њега неће бити! Он их неће више никад видети.
– Ти, Васо, треба да одеш до забрана и кажеш момцима да обале један грм. Видиш да је омалило дрва – заповеди Милутин.
Васа се прену из мисли, па збуњено и расејано упита:
– С ким да идем?
Милутин понови наредбу.
Васа баци нехотично поглед на пламен од ватре на огњишту, па помисли: „Они ће се грејати, а можда и ћаскати весело, и онда кад ја будем смртно рањен лежао на каквој пустој, снежној пољани, без игде икога свога!“ Сав се стресе од те мисли; осећаше да не може никакав посао предузети, па ипак изиђе из куће да би се склонио испред погледа очева.
– Заборавили смо ми како је нама било пред рат!… – рече Тодор, кад Васа изиђе, скрушен и замишљен.
– Цмоља! – процеди Милутин кроза зубе љутито, сам за се, а за тим гласније додаде:
– Да су ми његове године!…
(Даље)
А хлеба!
Нема тога у селу ко није поштовао Милоја Лазаревића, а ваљан је и био. „Не рађа се више у нашем селу таквих људи!“ – слушао сам да говоре многи одмах по смрти његовој. Умро је лањске јесени.
И ја сам га необично волео још од детињства. Бејаше добар пријатељ мога оца, па често навраћаше нашој кући. Увек ће ми, кад дође, донети чега: или крушака, или шљива, или шећера. Неки пут ме метне на коња преда се, те одјашимо његовој кући. Ја га уз пут распитујем о свему што видим, а он ми казује. Код његове куће се играм са Божом. То му је најстарији син, а мој друг у основној школи.
Божу сам волео више од свију другова. Седели смо заједно један до другог, па и у игри смо били увек заједно. Игра и трчање, шала и смеј. Слатки су били ти дани! Врљамо по шуми, сечемо прутиће, тражимо ’тичија гнезда, пужамо се по дрвећу, јуримо један другог, те гледамо ко је бржи; нађемо какву ниску положену грану, па је јашимо; уморимо се, идемо кући, мојој или његовој, па једемо. Кад год једемо млека, а ми се засмехујемо, и ко се мање смеје, тај више једе. Често се толико смејемо, да по читав час не можемо да поједемо чанак млека.
– Благо вама, кад још не знате шта је мука! – сећам се да је једном рекао ’ча-Милоје (тако сам га звао), а ми се погледасмо па још у већи смех.
Ја сам по основној школи отишао у гимназију, а Божа остао у селу.
Кад сам по свршетку првог разреда дошао кући, једва чеках да га видим. Одмах сутра дан одем његовој кући да се играмо.
– Божа чува стоку, нема њему више игре! – вели ми ’ча-Милоје.
Одем и ја к њему. Играли смо се опет до миле воље у ливади, чувајући стоку. Неки пут се заиграмо, те стока оде у усеве. Божу изгрде, а и мени тешко, чини ми се, више но њему. Сутрадан се опет играмо, као да ништа није ни било. Неки пут му причам све што сам ја научио, а он слуша пажљиво, и распитује ме о свима појавама што су њему загонетне и нејасне, а ја објашњавам „научничким ауторитетом“. Покадшто се састави по десетину чобана. Ту се тек игра и шали. Кад пада киша, изујемо се, те трчимо боси по трави и барицама, или наложимо ватру у каквом пању, па се искупимо около те причамо или загонетамо. Кад стигну печењаци, онда је све то још пријатније.
Тешко су ми увек падали растанци с друговима кад дође време да идем у школу.
Година за годином пролазила, а ми све озбиљнији. Кад сам свршио матуру, онда сам с Божом ишао по лову, по ливадама где девојке беру зеље, на игре где се момци и девојке састају, или на прела.
Али дружење наше не беше тако често. Божа је већ радио увелико, а ја сам читао и одушевљавао се разним књижевним производима.
Баш те се године Божо и ожени; ’ча-Милоје нешто, стар, а нешто га издаде здравље, па не може да ради, и ко вели: да узмем радника у кућу.
–––
По свршеном своме школовању одем у село да се, после толиког рада у школској прашини за клупом, предам безбрижном животу целога лета; да се одморим и опоравим здравље на чистом ваздуху.
Како у месту рођења оживе све успомене из детињства! И шума и ливада и путови и стазице и цвеће и ’тице и потоци и куће и ограде и свако место и свака ствар опомиње ме на детињство и безбрижно играње. Бурјан, исто онако густ, нарастао више моје куће. Погледам, па ми се чисто учини као да је јуче било кад сам се по њему крио играјући „жмуре“ са Божом, и као да очекујем његов глас иза амбара кад у игри викне: „Је л’ зора?“
Упитам мајку за Божу.
– Вредан је као кртица, али посрнуше некако са имањем, а и отац му болестан! Зар ниси чуо да је Милоје много слаб? – каже ми мајка, па као да се нешто дубоко замисли.
– Сиромах Божа! – помислим, али не могох рећи.
Неке, тамне, неразговетне представе, пуне слутње, као да навалише на мене са свију страна, и почеше гонити оне слатке успомене детињства из мог и Божиног друговања. Осетих неки терет на души, а и сам не бих умео рећи откуда то осећање бола и јада, откуд се поче упијати у душу неки страх и зебња?
– И дете му зимус умрло!
– Коме? – упитам ја иосле дужег ћутања, чисто механички, занет својим чудним мислима.
– Па Божи!
Мени се учини све то нека неверица, или као какав непријатан сан.
Учини ми се као да неко тихо, лагано, с пуно слутње шапће на уво: „Такав је живот!… Божа више није дете!“ – И ја се отимам да у то не верујем.
Узмем пушку и изиђем у лов да се мало разгалим од тих утисака.
Нисам ни мислио где ћу наћи лова. Пушка ми о рамену, а ја корачам кроз забран, занет у чудно размишљање о животу. Без сумње је могло хиљадама ’тица летети око моје главе, и ја их не бих приметио, или се не бих сетио да ловим. Управо, није ми ни на крај памети било да сам у лов пошао. Божина слика из детињства непрестано пред очима, па не могу никако да за оно весело лице вежем све те нове беде живота у које је, како ми мати рече, запао.
Нисам ни сâм имао намеру куда да идем, па ипак сам случајно изишао на пут што води ’ча-Милојевој њиви, где сам толико пута проводио с Божом у веселом игрању.
Затекнем Божу да оре.
Чим ме угледа, заустави волове, пусти руцеље из руку, и усправи се.
Поздравих се с неким чудним трепетом у гласу.
Ћутали смо дуго. ’Тице цвркућу у шуми крај њиве, а ветрић тихо шумори кроз лишће, које је погдегде почело већ жутети, те као да шара зеленило разним прелазима боје од жуте ка жутоцрвеној. Сунце сија весело, небо се плави. Волови машу реповима, те се бране од мува. С времена на време махне један или други главом, те јарам крцка, а меденице о врату зазвоне.
Млађи брат Божин, дечко од десетак година, стоји пред воловима и гледа љубопитљиво у мене, мерећи ме од главе до пете. У једној му руци комадић црна хлеба, а у другој дугачак, дренов прут.
Ја се једва усудих да питам:
– Како је ’ча-Милоју?
Божа саже главу, а после подужег ћутања уздахну, изговори гласом који као да из земље долази:
– Тешко, богами!
Млађем његову брату ударише сузе на очи, па се котрљају низ свеже обрашчиће!
– Па даће бог, Божо, те ће оздравити! – тешим га ја, и загледах се у јато врана што се спусти на грање, па ми се чини као да оне донесоше слутњу што ме поче обузимати.
– Мучно!… До заранка неће саставити! – једва изговори Божо, погледа у брата, а глас му грца, као да кроз зубе говори. Очи му пуне суза, па само што не кану, а он се упиње да их уздржи.
Дете зајеца. Прут и хлеб испусти из руку, окрете се од нас и пође некуд, плачући гласно.
– И он данас оре! – помислим у себи, и као да не верујем да то очима гледам. – Отац му на самрти, а он оре! – понови се мисао у памети.
– Па што ореш?… Што не одеш кући да га припазиш?! – рекох му некако прекорним гласом. Настаде тајац.
Божа уздахну, потмуло и дубоко, а из уста се чу глас који није сличан људском гласу, глас потмуо, рапав, испрекидан, устрептао, као да смрт изговори једва чујно:
– А хлеба?! – погледа ме укочено, тужно, и ја прочитах у сузним очима све, разумедох онако страшан и очајан глас којим изговори ове речи. Две-три сузе скотрљаше му се низ образе. Опет уздахну, обори главу, загледа се у земљу, и као да онеме и окамени се.
И ја онемех.
Кад сам пошао кући, осећах се као да је сав терет живота људског пао на мене свом тежином својом.
– А хлеба?! – брујао ми у ушима онај очајни, самртни глас, глас јада и беде, и ја се стресох од слутње.
– И он ради и у таквом положају?!… Треба му хлеба! – мислим у себи, и та ми мисао не избија из памети, а осећам како ја то не бих могао издржати.
Тежак је живот, страшна је борба живота!…
Треба много снаге и здравих живаца!
Октобра 1898. године, Београд
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Смрт
Иван Тодоровић је ваљан сеоски домаћин. Већ му је близу шесет година, а кад му погледате прав стас, румене образе и светле очи, не бисте рекли ни педесет да има. Многи су завидели здрављу његову. Број година му ништа не сметаше да неуморним радом претходи синовима својим као пример вредноће. Мудром и строгом управом уз то учини да се задруга, којој је он старешина, не поцепа. У кући је владао највећи ред. Он је пре зоре увек на ногама те млађима изда наредбе шта ће ко тога дана радити, после чега сваки одлази на свој одређени посао. Ако би се морало где ићи с колима даље од куће, наредио би да се волови што ће се сутра укошкати добро одморе и нахране, а он би их два-три пута преко ноћ обишао, те видео имају ли хране и погледао у звезде, према којима одређује да ли је време поласку. Утежну стоку пазио је као и чељад своју и придавао епитет „’ранитеља“.
Тако је и ове године, на неколико дана пред светог Саву, наредио најстаријем сину да натовари двоја кола жита, што ће отерати у Крагујевац да прода. Увече је било све спремно. Око три по поноћи изиђе Иван из прегрејане собе само у кошуљи и стаде пред кућу, те погледа на звезде да ли је време путовању.
Ведра зимска ноћ. Мраз стегао, па чујеш како церићи пуцкају у шуми, а чини ти се да и звезде дрхте од хладноће.
Иван се стресе, затим се почеша по глави и погледа опет небу . . .
– Време је! – изговори за се и хтеде ући у кућу. Утом се чуше меденице из кошаре где су волови.
– Шта ли чине „моји ’ранитељи?“ – помисли Иван и отрча преко снега до кошаре.
Сутрадан је Иванова старица Стевана разговарала са својом пријом између осталога и ово:
– Ма нешто ми Иван од јутрос куња, и све га тера на жеђ!
– Но, исто, ви’ш, тако од ономад и мој Добро ништа не ваља: све трчи ватри… Боли ли Ивана глава и жали ли се како му се гади? – вели прија Станија.
– Ма јок, нешто се не жали да му се гади, но га неки ђаво ушинуо под леву плећку, па вели: кад ди’нем, а оно ка ножем да га удариш!
– Редњичина, убио га бог, тако се жали и Саво Перов – додаје Станија.
– Не знам шта му би одједном? – вели забринуто Стевана.
– Оно, и године су, пријо, па да ништа друго није. Ја баш ономад говорим са Добром за Ивана како паметно управља, па кажем: не дај, боже, кад би потегао да умре, одмах би се ови млађи изделили.
Стевана се замисли дубоко. Затим уздахну, одмахну главом и слеже раменима, па једва чујно изговори:
– Шта бог да! С богом се не можемо бити!
Иван је већ увелико болестан од запаљења плућа. Није више лежао у соби, већ као болесник, крај огњишта. Крај узглавља му седи Стевана, а остали су укућани сваки на своме послу.
– Где је Марко? – упита Иван за најстаријег сина и закашља се увијајући се од болова.
– Ја му реко’ да оде у воденицу да смеље мало стрмна брашна.
– Добро си урадила – вели Иван шапатом – и ја сам мислио да ти то кажем.
– Има још доста пројина брашна, али нек се нађе и онога за сваки случај… – вели Стевана.
Обоје ућуташе. Само се чује како Ивану крчи у грудима. Он је размишљао шта ли би било од задруге да он умре и да ли би млађи умели све припремити што треба око сахране и даће. Срамота би било да оду људи недочекани кад умре такав домаћин. У памети је прелазио све могуће смртне случајеве, и сећао се како је где било спремљено.
Утом Стевана прекиде ћутање, те продужи онде где малочас застаде.
– И Марко уморан, тек се вратио из Крагујевца, али мора се ићи. Не дај, боже, да ти шта буде, па куд’ би дочекала људе са пројиним брашном.
– Затворите оно гараво назиме да се у’рани – једва изговори Иван од бола, мислећи у себи: „Нек се нађе за сваки случај. Године су, а слаб сам, па срамота немати ничега у кући!“
– А ја рекла деци да затворе и хране оног белог вепрића…
– Немој њега, оставите га за приплод. Ја сам га за то оставио! – вели Иван, једва изговарајући од болова.
Опет ућуташе. Дрва на ватри пуцкарају; Ивану кркља у прсима, покашто се закашље и јаукне од болова.
Стевана се опет нешто дубоко замисли и сузним очима гледаше на пламен од ватре.
Идућег дана је Марко ишао опет у Крагујевац. У путу се с једним својим сељаком овако разговарао:
– Шта ћеш ти, Марко, до Крагујевца?
– Неке ствари да узимам.
– Па ти, чини ми се, ономад бејаше у Крагујевцу.
– Био сам, но ми отац нешто слаб, па морам опет.
– Је л’ много слаб?
– Много, бога ми, а знаш стар човек, па не дај, боже, зла случаја, а понестало у кући каве, шећера, свеће, те реко’ да узмем све што ми треба…
– Шта ћеш да му чиниш!… Боље спремити све нек има него да се брукаш!
– Имамо, хвала богу, и вина и ракије, самлео сам и брашна, па реко’ да набавим и ове ситнице…
– Па ја, треба, брате, за таки случај, ка’ за славу, а и боље још. То што му издаш за душу, и његово нема ништа више, а човек текао целог века.
– Дај, боже, да се ово у здрављу поједе и попије – вели Марко, и као да му се суза засветли у очима.
– Ама, оно већ не дај, боже, зла случаја, но тек разговарамо!
– Вала, с богом се не можемо бити – додаде Марко.
Обојица ободоше коње и покасаше ћутке.
– Нешто ти се суља коњ! – вели онај Марку.
– Старокован! – одговори Марко после читавих неколико минута.
–––
Иванова болест иде све нагоре. Од јуче су почели већ неки и од суседа долазити.
Долазио је Никодије, друг Иванов још од детињства и готово први сусед.
Уђе у кућу, поздрави се са свима редом. Млађи га изљубише у руку, а затим седе крај огњишта.
– Шта је томе матором? – пита шалећи се.
– Бога ми, не ваља ништа! – вели Стевана.
– Ништа му неће бити без ушника – шали се опет Никодије, а затим поћута и озбиљније додаде:
– Вала смо се и наживели.
– Метите, децо, те угрејте ракију за Никодија – вели Стевана.
– Ма ја нисам ни знао да је слаб, но ми јуче деца причају, па реко’ ’ајде да видим шта му је!
Никодије приђе Ивану, дрмну га мало и рече:
– ’Ајде, бре, пи’ ову ракију, не истежи се ту, док нисам узео штап, па ћеш да скочиш као јелен.
Никодије се засмеја код тих речи, па се опет уозбиљи, поћута мало, па додаде тихим гласом:
– Море, па он, истина, слаб!
– Ноћас смо му свећу палили, тако му беше дошло.
Никодије одмахну главом, и не рече ништа.
– Не знам да л’ би било добро да оде Марко да упита доктора за неки лек? – пита Стевана.
– Но баш слаб много… Мучно, богме, да он преболи… Ал’ опет нек иде Марко, нек упита… Нема вајде много, но тек човек да не жали после што није и то пробао! – вели Никодије и прими чашу грејанице што му послужише.
– Имате ли још колико товара ове ракије? – прекиде наново ћутање Никодије.
– Па имаће још око двадесет товара – вели један од синова Иванових.
– Много добра ракија … Требали сте купити ракију за трошак и ’нако за случај, а ово да чувате. Подесила се у печењу много лепо – опет ће Никодије.
Пала ноћ. Ивану све теже. Пренели га поново у собу, која је пуна родбине, пријатеља, суседа, познаника. Очекују час када ће умрети и дошли да чувају болесника. На дрвеном столу гори лојана свећа и слабо осветљава готово најближе предмете. На дувару о једном ексеру виси воштаница. Ту је наместила Стевана „да буде на мети“. Она седи крај његове постеље и плаче. Синови стоје около ње гологлави, ћуте, стрепе и ослушкују сваки гропац болесна оца. Понека од суседских жена, или који од људи, приђе постељи, погледа, па тек одмахне главом и одмакне се, те оде на своје место.
– Како му је? – питају остали.
– До зоре мучно да састави – чује се одговор, и разговор се продужује где је и прекинут.
Никодије и још један од суседа разговарају о порезу и великим трошковима. Неки Симо Вељковић, Иванов брат од тетке, заспао у једном углу собе и хрче.
Неке од жена говоре о бојењу плетива.
Никодије прича даље како су ономад били на казану те пили, па кад су пошли кући, а Панто пао у неки јендек. Остали познаници болесникови почеше се смејати.
Симо се трже иза сна, зевну гласно, почеша се и зевну опет, па се диже те приђе болеснику и упита Марка, онако сањив:
– Како је бату Иву?
Марко слеже раменима.
Настаде тишина, чује се лепо како болеснику кркља у грудима.
– Нема ништа од њега – поче Сима. – Исто тако мој покојни бабо… крча, крча, бог да га прости па пред зору умре… Исто баш тако, као да гледам покојног баба…
– Тако је и покојни Закарије исто ка’ Иван био слаб, па умре и он сирома’! – узе реч Никодијева жена.
– Но, кажем ти – обрати се њој Сима – тако мој бабо покојни крча, крча сирома, па пред зору умре, бог да прости! – понови Сима своје мишљење, па се опет почеша па затиљку, зену гласно и оде у свој угао, те кроз неколико тренутака опет захрка у сну.
–––
Већ само што није зазорило. Петлови кукуречу и лупају крилима. Многи од гостију поспали или задремали, а тако и укућани. Само се Стевана држи будна и не одмиче се од постеље.
Поче се једно по једно будити. Поустајаше и укућани и искупише се у болесниковој соби.
Први зраци бледе зимске зоре забелеше кроз малени прозор. Свећа догорела и угасила се. Осећа се задах лоја, и густ млаз дима диже се у ваздух што се једва назире у првом освитку зорином.
Из суседне собе чује се детињи плач. То је најмлађе Иваново унуче.
Све се више и више развидељава. Поустајала и деца, те цела кућа ври од дечјих гласића. Старији већ трче и по пољу.
Најмлађа снаха оде с бакрачима на извор. Прође поред прозора Иванове собе. Чује се како бакрачи лупарају на обрамници.
Иван отвори очи и нејасан, укочен поглед упре у прозоре. Подиже суху, мртвачку руку и махну ка прозору.
– ’Оћеш да једеш нешто? – пита га Стевана тихо, меко.
Иван одмахну главом, а у грудима му све више кркља. Опет показа руком на прозор и нешто прошапута испрекидано.
– Мора да ’оће да отвориш прозор! – вели Никодије.
– Многи тако пред смрт ’оће да отворе прозоре. Зар их нешто гуши?! – вели неко од гостију.
Отворише прозор. Хладан ваздух јурну у собу, те као да освежи све ове што га чуваху.
Иван окрете главу на другу страну. Мало постоја, па се опет окрете прозору, и упре напоље поглед, диже једва руку и махну сину да дође ближе. Испрекидано прошапута неколико неразумљивих слогова.
Хтео је рећи да женско теле од шарене краве оставе за домазлук. Иначе је све друго наредио још док му је лакше било.
У том се закашља и крв му јурну на уста. Иван понесе руку устима и рука му клону …
Стевана закука, закукаше снахе, устумара се чељад, заврискаше унуци. Запалише воштаницу…
Иван је издахнуо.
Врањска Бања, октобра 1896.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Баба-Стана
Живела је толико да је готово и себе преживела. Давно су јој изумрла осећања, мисли и жеље што би се само ње лично тицало. Сада живи међу својим синовима, снахама, ожењеним унуцима и праунучићима… Своје дане давно је, што но веле, почела већ на прсте бројати, па ипак живи, и задовољна је. – Гледа око себе толико душа којима је она живот дала, па јој годи жагор кућевни, плач и писка мале деце; годи јој тај бујан, млад живот, што је окружава и трепти у пуној сили својој пред њеним клонулим, старим очима… Њој је увек у памети мисао: „Све је ово моје, све сам то ја подигла и одгајила!“… Живи за њихову срећу и напредак, а њој је доста што ће имати ко „да јој дође на гроб и запали свећу“, што често говораше; што „неће умрети у туђини, или под плотом, но међу својима…“ Што ће имати ко да јој „склопи очи и прекрсти руке“; што ће јој имати ко „уделити за душу и поменути је на богомољи у цркви“.
Колико она тек ужива у томе што може помоћи понешто у кући. Кад, на пример, довлаче жито, те стоварују у хамбаре, и она ће се ту наћи, те оно мало зрневља што се расуло, пажљиво покупи у суху, смежурану шаку, па оде до хамбара, изручи тамо и изговори: „Штета је да се расипа.“ Тако љушчице и ивериће по дворишту што је разбацано, скупиће, и онла би лаганим корацима, онако повијена од старости ушла и оставила их крај огњишта. Ако би ко пошао гдегод подаље од куће, она ужива у томе што ће му дати савета и, узгред, рецимо, очистити му какву мрљицу на оделу, говорећи како је срамота изићи тек како му драго у туђ свет, и како би свако рекао: „Сигурно нема ко да би га могао поучити!“, а мисли да би се сваки прекор морао најпре на њу односити…
Кад деца измрве при јелу, она пажљиво покупи мрвице, па ће их дати пилићима да поједу. „Боље је, вели, нека поједе пиле, него да се гази: грехота је!“
Особито јој годи, кад би је синови припитали понешто и тражили савета; или, кад је снахе запитају штошта о подизању деце, те би са највећим задовољством и поносом започела реченицом: „Е, све сам ја ово подигла“, а затим прича појединце о свој својој деци кад бејаху још у колевци: како их је неговала и подизала, а заврши речима: „Тако је то, децо, на млађима свет остаје, па ви после гледајте сами кад ја склопим очи!“
Када примети и најмању трунку непоштовања према себи, нарочито од унучића, јако се растужи, те јој сузе заблистају у очима.
Једном, држећи своје праунуче на крилу, разговараше са снахом. Дете је гребе ручицама по смежураним образима, изговарајући танким, нежним гласићем: „Баба, баба.“ Бејаше весела и гођаху јој те речи: „Да ли ће ме се и овај мали лола сећати?“ – а затим се обрати детету речима: „Хоћеш ли, благо баки?“
Децу необично воли. Кад је лето, носа их по дворишту, тепајући им на разне начине, а кад јој поштогод у дворишту скрене пажњу, тад би узгред, више за се, изговорила: „Гле, изнели корито напоље: може да прсне од сунца!“ – Или: „Морам да им кажем да затворе на огради ону рупу што су је пси направили; може ући нечије прасе па учинити штету.“
Угледала би тако неку кладу што неупотребљена стоји у дворишту, па помисли како је „штета да трули!“ Чује где рикне говече у обору и изговори: „Да ли су се сетили да их напоје? Полипсаће стока жедна.“
А кад уђе у кућу, обично уздахне и изговори: „Еј, децо, децо!“ жалећи у том тренутку што их неће имати ко да поучи кад она умре.
Синовима врло често прича како су и они били исто тако мали као што су сада деца њихова.
– Све кад гледам малога Васу, а ја се сетим тебе кад си био овако мали… Ето, ако не знаш, исти си такав и ти био: пун, пун као јабучица, па сам те све крила, кад дођу, да те не би урекли!
Сваког јутра храни и поји кокоши дозивајући их тихим, изнемоглим гласом: „Пило, пило, пило!“ – Сипа им воду у мало корито што је пред кућом. Кокоши пију; издиже једна по једна главу; кљуца једна другу и грабе се која ће доћи пре на ред. Бака им тепа, или их благо прекорева.
– Де, ти, матори, – говори петлу – причекај мало; зар мораш све ти баш први?! – и махне руком на њега, а све кокоши прну, и за тренутак се наново искупе.
– Баш овај шарени враг – говорила би једном пилету – ретко долази на храну! Знам га, мршаво као грана.
Често седи у кући и гледа како јој снахе раде, бринући о свакој ситници. Кад хоће да посоле јело, а она би приметила:
– Упитај, дете, да није ко посолио? Бојим се да се не пресоли, па би била срамота изнети пред раднике преслано јело!
– Гле, како је прскао тај лонац – примети катшто. – Чувајте га, штета да пропадне тако добар лонац. Мислим да су више од цванцика дали за њега…
Кад купају децу, а она ће прићи и својом руком огледати воду да није много врела, или сувише хладна.
– Бог и душа, још мало хладне воде треба; опариће се дете! – Том приликом исприча како је тако једном опарила Марка (најстаријег сина) кад га бејаше купала.
Једног дана сеђаше у кући баба-Стана, њен син и снаха, са још два-три унучета. Остала чељад бејаше на раду у пољу.
Разговараху о разним стварима. Таман је баба-Стана почела говорити како треба изнети со из подрума, јер ће, вели, одвугнути и пропасти, а у том утрча уплашен и задијан њихов момак, па једва изговори:
– Упалио се хамбар!…
Сви троје као да онемеше. Дуго су гледали момка, бледа у лицу, са полуотвореним устима.
– Ах, боже, онолико жито!… – једва изговори, пошто се мало прибра, Марко, и одмах са женом изјури напоље, а мајци рече да седи са децом.
Настаде велика граја око хамбара. Једни трче те сазивају суседе, од којих понеки и сам трчи у помоћ, а још с пута даје савете вичући на сав глас. Чељад се устумарала на све стране, а баба-Стана чује тапкање ногу кад ко протрчи поред куће, а затим гласове: „Брзо, дај воду!… Трчи зови Јову и Илију!…“ „Бежи!…“ „Чувај се да те не убије греда!…“ „Где је бакрач?…“ „Брзо, брзо, похитај, сипај воду на ову греду!…“ „Вадите жито с оног другог краја!…“ „Пропаде све!…“, итд.
Еј, децо, децо! Толика мука!… – шапуће баба, и не могаде се уздржати. Затвори децу, па и сама похита да помогне.
– Морам и ја видети, јер су све то још деца – пропашће и она – све ће им изгорети!
Које од старости, које од страха и узбуђења једва се креташе, упињући се из све снаге.
Бежи ти, мајко – чуле би се речи кроза збрку осталих речи и гласова.
„Јест; бежи, мајко, а то нека пропада!…“ – мислила је.
Слаба, а погрбљених леђа од старости, једва се мицаше напред, а у старим очима, што су дубоко повучене у главу испод набранога чела, већ се блистаху сузе.
Снахе, унуци и остали протрчавају поред ње, а уплашени и узбуђени, тек узгред изговоре:
– Где ћеш, ти, мајко?… Иди у кућу!…
Она их поче псовати у својој љутњи, јер у том часу гледаше будућност своје деце разорену, упропашћену и уништену. Све су оне лепе мисли њене о срећи њиховој прсле као пена. Њом је овладала мисао да и она мора помоћи и да без њеног искуства не могу деца сама ништа учинити.
Увуче се у гомилу, где је због забуне била непримећена.
– Еј, децо моја, све ће вам пропасти!
Како јој тужно бејаше слушати оне очајничке уздахе своје деце, у којима налажаше потврде својим мислима. Упињала се из петних жила, сва дршћући, да се кроз гомилу остале чељади провуче и сама баш до хамбара, тврдо верујући да ће моћи много, врло много учинити и помоћи.
– Боже, молим ти се, ти их сачувај! – шапуташе тихо.
У општој галами неко је очепи; неко је гурне на једну, неко на другу страну. Она издржа све те напоре и продре до хамбара.
Може се већ разумети какав је утисак учинио упаљен и полуизгорео хамбар на баба-Стану. Дуго је гледала немоћна, тужна, а кад која греда прегори и падне, само би изговорила: „Изгоре и она!“ После тога сузе јој облију бледе, смежуране образе, уздах се отме из груди, а модре усне прошапућу молитву.
Напослетку се реши да обиђе с оне друге стране, те види има ли чега да се склони, „да бар не гори оно што се може сачувати“.
Нико је није приметио, и она лагано обиђе около и приђе с противне стране, где примети укопано корито баш уза саму зграду. (Из тога су корита хранили свиње). Приђе, те се стаде упињати из све снаге да корито извуче и склони, јер „штета би било да пропадне тако добро и здраво још!“…
Не бејаше помоћи.
Већ греде са треском падаху, а пламен биваше све силнији. Сви се уклонише даље, па сузним очима гледаху како им пропада дугогодишњи труд.
Почеше запиткивати да није које од деце изишло, па отрчаше у кућу.
Видели су децу, али баба-Стане нема…
Стадоше уплашено запиткивати:
– Где је?… Куда оде из дворишта?… Виде ли је ко?…
Неки казаше да је била код хамбара, само не знају где је отишла.
Почеше свуда тражити, и мало прође, па је нађоше крај онога корита – мртву.
Прегорела греда, пала на њу и убила је.
Брзо је извукоше да не би сасвим изгорела.
Београд, 9. марта 1894.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
На месечини (слика из живота)
Милица је осамнаест година. Дакле, у годинама је када снови девојачког заноса уводе душу у неке нове, непознате светове, препуне чари и милина; пред очима се рађају слике примамљивије за примамљивијом; чудни, смешани осећаји и јато жеља у грудима гоне се, стижу, ломе и стапају једно с другим као таласи узбурканог мора.
Може се мислити како је Милици кад у тим годинама мора проводити лето чувајући овце, а зиму у обичним домаћим пословима.
Али, тако мора да буде. Има старију сестру за читавих десет година, а још је неудата. Њу родитељи као старију изводе на саборе, где се скупљају момци и девојке из целе околине; облаче је у лепо одело; пуштају је на прела, комишања, мобе и разне сеоске игре; заклањају је од других послова да би што више могла нарадити дара и спреме за удају. Јако је воле и непрестано се журе и раде да је удоме; то им је постала прва и најважнија брига.
Пометени тако родитељи Миличини недаћом и „злом судбином“ прве своје ћери, а заузети послом око њене спреме и удаје, врло се мало обазиру на Милицу.
Давно су се пробудили девојачки осећаји у њеној души, давно се почела заносити тихим и слатким мислима о свом срећном животу, који је негде у будућности сијао пред њеним очима. Нада је била силна у њеној души. Када би увече враћала овце кући, она би сред пурпурног руменила залазећег сунца, посред вечерње вреве и жагора, запевала звучним и милим гласом какву песму, која би била одговор на тихе звуке двојница и свирала што би до њеног уха допирали, а јасни удари звона на стаду чисто јој ојачаваху наду.
Али откако се пре годину дана поче сумња уплетати у њене мисли, откако поче слутити да ће и она остати због старије сестре неудата, поче се из дана у дан губити веселост с лица, уступајући све више и више места тузи и сети.
Сад више не гони своје стадо ведра и весела, певајући, већ оборене главе, сетно и замишљено. Они исти предели са лепотом и зеленилом, они исти тичији гласови, они исти звуци звона на стаду, исте оне овце које гони јутром и вечером: све јој сад изгледа другојачије, све јој то сад предсказује јад и несрећу, а не, као пре, срећу и милину.
Колико ли је пута седећи усамљена међу овцама, које около чупкају зелену траву, плакала дуго и дуго, а сва природа што је окружава плива у радости.
У кући је збуњена, ћутљива и невесела. Родитеље и старију сестру погледа каткад крадом испод ока, мислећи о свом тешком положају. У таквом случају се још више збуни и узнемири: обори главу, образи јој се зажаре и као да чује речи: „Знамо шта ти мислиш.“
Због мисли да је родитељи не воле, све више почиње тужити. Обичне домаће ситне неприлике толико је понекад узнемире да по читаве ноћи не заспи, већ изађе у двориште под велику липу, те плаче и уздише до воље! … – Донеси, Милице, благо мајци, мало воде, па терај овце, нека Мара (њена старија сестра) ради. Срамота је да оде неспремљена! – рекла би јој понекад мајка.
„А мени не треба радити“ – помисли тада Милица – „сеја се спрема откад ја знам за себе, а ја још не знам ваљано ни да плетем.“ Што би јој којекаквих мисли, све тужнијих и тужнијих, јурнуло у главу, а врло често и помисао да она није права сестра Марина, већ само узета у ту кућу као своје, прохујала би као муња кроз збрку осталих мисли, и одмах се изгубила!
Никоме се никад није пожалила. Труди се увек да нико не примети њене мисли, а нарочито сестра и родитељи.
–––
Дани би јој били још тежи и досаднији да тугу своју није блажила понекад у разговору са Стевом, младим и лепим момком из истог села.
За њу су најсретнији часови када би се, терајући овце, срела с њим. Он је својим речима блажио њене јаде и она је убеђена да је само он воли и води рачуна о њој.
Мада Стеву воли из све душе, ипак се није смела усудити ни да помисли на удају пре сестре бекством из куће, како јој то он једном као у шали напомену. Увек би се у таквој прилици сетила неизмерне љубави сестрине, којом је обасипаше још од првог детињства па до последњих дана; такве би јој се мисли учиниле гадне и грешне! „Нећу, сејо, тако шта урадити, па ако ћу довек чувати овце!“ – решила би се у памети, а сузе би јој се завртеле у очима.
Пошто се исплака, Милица подиже главу и бојажљиво погледа око себе.
Час је у мислима одобравала свој поступак, а мало после љути се на саму себе што је тако учинила.
„Требала сам да му кажем да ћу побећи, мисли она, јер је овако много горе! – Погледа и на овце и, одманув руком љутито, додаде: – опростила бих се и њих једаред у своме животу!…“
При том је једно повеће црно јагње опомену на речи очеве:
– Ово ћемо јагње заклати за славу. Ако се не уда Мара, сви ћемо се заједно провести, ако бог да здравља. – Сети се како је и њу тапнуо тада по рамену и додао: – Ја и моја чобаница још дуго ћемо заједно живети!… Хоћемо ли, благо оцу?
То је јако узнемири, и стаде и даље мислити.
„Јест, они и не помишљају на моју удају, али ме воле, а ја се спремам да утекнем!“
Досад је непрестано гледала у оно црно јагње, а сад окрете главу на другу страну. Љутила се што да јој дођу такве грешне мисли у главу. Представља затим у памети каква би забуна настала у кући по њеном одласку на такав начин. Мислила је највише о томе како би јој тек сестри било. Наново се растужи и узнемири.
Кад јој поглед случајно падне на путању којом је Стева дошао, опет стаде мислити о њему и мисли јој за часак променише правац. Неки други осећаји обузеше је, и крв јој узавре у жилама!…
Дуго се борила у мислима. Кад сунце већ поче тонути у своје румено море, крену она овце и упути се кући.
Мисли јој се прилично разведрише док стиже до куће. Затвори овце у тор и ушавши у двориште седе под липу.
Родитељи јој још нису дошли. У том њеном чекању већ се и ноћ спустила.
Лепа је ведра летња ноћ. Месец се пун и светао ваља преко неба осутог безбројним звездама. Његови бледи зраци једва продиру кроз густо липово грање.
Ноћна свежина својом тајанственошћу и благим духом као да је освежи… Жагор селски није се стишао, на све стране разлеже се рика говеди, блејање стада и лавеж паса, а са пута допиру звуци девојачких песама и свирала.
Милица се осети слободна, те сад пусти на вољу својим мислима, које опет почеше лутати с предмета на предмет и у часу се јако збркаше. Слутња јој наново обави душу, али је одмах помисао, ако је одиста у рђавом положају, може одбећи за Стеву, надахну издржљивошћу и свежином.
Мало затим стаде се љутити што да и она не буде на сабору, па да се с осталим девојкама и момцима враћа сад кући с песмом, шалом и смехом, али, сетивши се да је Стева, кога она једино љуби, остао због ње и сам код куће, лице јој се разведри а мисли умирише.
Стаде слушати тајанствено шушкарање лишћа и звуке двојница који долажаху с пута. Све јој више и више звуци освајаху душу, а затим као да је узнеше собом некуд високо изнад земље, изнад свега, тамо где највише звезде трепере и љубе једна другу.
Она их гледа, а ове као да се смеше и саопштавају јој своју срећу и радост, а месец се величанствено и тихо ваља преко неба.
Њене се груди испунише тихом радошћу. Звуци је све више и више освајаше, а при том и мисао да то можда Стева свира даде јој моћи и слободе.
Срце јој јако закуца, и крв све јаче и јаче стаде кружити телом. Из груди се изви, први пут после толиког времена, најпре тупа, неразумљива, а затим све јаснија и јаснија, док се не претвори у размуљиву у звонку песму:
На тихој, ведрој ноћи
на јасној месечини…
Груди јој се као у заносу све више надимају, а јасан глас све силније и силније дрхти кроз тајанствену ноћ. Желела је да песмом одагна све јаде са своје душе, да звуке песме слије са чарима и свежином ноћном, па да их узнесе тако до самих звезда, којима ће саопштити да се и на Стеву онако мило и слатко смеше.
Дуго је певала и не примећујући да су јој родитељи и сестра давно ушли у двориште па је гледе препуни радости.
Јарушице, августа 1893. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Страдија (12/12)
Сирота нова влада одмах је морала мислити, а томе занату министри у Страдији нису вични. Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле им и напаћене Страдије; а кад ноћ падне, онда се приређују сјајне и скупоцене гозбе, где се пије, пева и држе се родољубиве здравице. Али кад се државна каса потпуно испразни, почеше господа министри озбиљно мислити и договарати се шта да се предузме у тако очајном положају. Већ за чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да и глад јуначки трпе; лиферантима, предузимачима и сваком другом добром грађанину срећне Страдије лако је рећи да исплата њихових рачуна није ушла у овогодишњи државни буџет. Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има доста ствари које су прече од Страдије.
Забринули се, и дошли на мисао да треба оснажити привреду, те се због тога решише да земљу задуже повећим дугом; али како се око закључивања тога зајма мора потрошити доста новаца за скупштинске седнице, за путовања министарска у стране земље, то министри решише да покупе за ту цељ све депозите државних каса, где је депонован новац приватних лица, да на тај начин помогну отаџбини која цвили у невољи.
У целој земљи настала пометња: у неким листовима се говори о кризи министарској, у неким како је влада већ повољно свршила преговоре о зајму, у неким и једно и друго, а владини листови пишу како никад земља није била у бољем благостању.
Све више и више стаде се говорити о том спасоносном зајму, новине све више и више пунише своје ступце расправљањем тога питања. Настаде на све стране јако интересовање и замало те дође дотле да готово стадоше сви послови. и трговци и лиферанти и чиновници и пензионери и свештеници, све је то у неком грозничавом, напрегнутом очекивању. На све стране, на сваком месту само се о томе говори, запиткује, нагађа.
Министри трче час у ову, час у ону страну земљу; час један, час други, час по два-три заједно. Скупштина на окупу, те се и тамо дебатује, решава, и најзад одобрише да се зајам закључи пошто-пото, и одоше сваки својој кући, а очајна радозналост све већа и већа у јавном мњењу.
Сретну се двојица на улици, па место поздрава одмах:
– Шта је са зајмом?
– Не знам!
– Преговарају?
– Сигурно!
Министри све јаче учестали похађати стране земље и враћати се натраг.
– Дошао министар? – пита један.
– И ја чујем.
– Шта је учињено?
– Ваљда повољно!
Док, једва једном, објавише владини листови (влада увек има по неколико листова, управо сваки министар свој лист – један, или два) да је влада довела до краја преговоре са страном једном групом, и да су резултати врло повољни.
С поузданошћу можемо потврдити да ће за који дан зајам бити потписан и новац увезен у земљу.
Свет се мало смири, али владини листови јавише да ће за два-три дана доћи у Страдију пуномоћник те банкарске групе г. Хорије, те ту потписати уговор.
Сад тек настаде усмено и писмено препирање; запиткивање, очекивање, сувишна, нервозна радозналост и силно полагање наде у тог једног странца, који се очекиваше да спасе земљу, беху достигли врхунац.
Ни о чему се другом и не говори и не мисли до о том Хорију. Пронесе се глас да је приспео и одсео у том и том хотелу, и маса радознала света, и мушког и женског, и старог и младог, јурне хотелу, јурне тако журно и бесомучно да старе и слабије изгазе и изгрувају.
Појави се на улици какав странац, путник, и тек неко рекне другом:
– Гле, странац неки! – и погледа друга значајно, лицем и погледом као да га пита: „Да није то Хорије?“
– Да није он? – вели онај други.
– И ја нешто мислим.
Са свију страна посматрају странца и закључе да ће баш он бити. Пронесу после ту вест кроз варош да су видели Хорија, и та вест се тако брзо пронесе и проструји кроз све слојеве друштва да ће после једног-два часа цела варош с поуздањем тврдити да је он ту, да су га људи лично видели и с њим говорили. Устумарала се полиција, узнемирили се министри, па трче на све стране да се са њим састану и укажу му поштовање.
Нема га.
Сутрадан доносе листови да јучерашња вест о доласку Хоријевом није истинита.
Докле је то дошло, видеће се из овог догађаја.
Једног дана ишао сам на станицу где стаје једна страна лађа.
Приспе лађа и почеше излазити путници. Ја се нешто заговорио с једним познаником, док, одједном, маса света се пови ка лађи тако силно да ме умало један што се затрчао не обори.
– Шта је то?
– Ко је? – стадоше многи један другог запиткивати.
– Он! – одговарају.
– Хорије?
– Јест, дошао!
– Где је, камо га! – жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе.
Заиста приметим једног странца који је молио и запомагао да га пусте јер има журна посла. Једва човек говори, стење управо, потиснут и згњечен радозналом светином.
Полицајци су одмах разумели своју праву дужност и одјурише да о доласку његовом известе министра председника, остале чланове владе, председника општине, главара цркве и остале великодостојнике земаљске.
И, замало, а у маси се зачуше гласови:
– Министри, министри!
И министри се доиста појавише са свима великодостојницима земље Страдије. Сви у свечаном руху, са свима лентама и силним орденима, а све не носе у редовним приликама, већ по неколико само. Маса се расклопи на све стране, и тако странац остаде сам у средини, с једне стране, а с друге се стране појавише министри идући му у сусрет.
Министри се зауставише на пристојној даљини, скидоше капе и приклонише се до земље. То исто уради и маса. Он изгледаше нешто збуњен, преплашен, а у исто време јако зачуђен, али се с места није мицао, стајао је непомично, као статуа. Министар председник иступи један корак још напред и отпоче:
– Врли странче, твој долазак у нашу земљу историја ће забележити златним словима, јер тај знаменити долазак чини епоху у нашем државном животу; твој долазак доноси срећну будућност нашој милој Страдији. У име целе владе, у име целог народа, ја те поздрављам као спаситеља нашег, и кличем: живео!
„Живео! Живео!“ проломи се ваздух од усклика из хиљаде грла.
Затим главар цркве отпоче певати побожне песме, и забрујаше звона на храмовима главног града земље Страдије.
Кад се и тај део званичног дочека сврши, онда министри, са љубазним осмехом на лицу, с понизношћу приђоше странцу, руковаше се редом, па се остали измакоше и стадоше гологлави с приклоњеним главама, а министар председник узе његов куфер у наручје, с неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему сигурно судбоносни уговор; управо, у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна будућност целе једне земље. Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије. Главар цркве, као човек богом обдарен великим духом и умом, одмах је и сам увидео важност тога куфера, те са осталим првосвештеницима опкружи министра председника, и запеваше побожне песме.
Спровод се крете. Он и министар финансија напред, а куфер у наручју министра председника, опкружен првосвештеницима и гологлавим народом, за њима. Иде се лагано, свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне и пуцају прангије. И тако лагано главном улицом, идући дому министра председника. И куће и кафане и храмови и канцеларије, све се испразнило, све је живо изишло да суделује у том епохалном дочеку великог странца. Чак ни болесници не изостадоше; и они су изнети из станова да виде ту ретку свечаност; чак и из болница све болеснике изнели на носилима; па и њима чисто секнула бољка: лакше им кад помисле на срећу своје миле отаџбине, и деца на сиси изнета, и она не плачу, већ упиљила своје очице у великог странца као да осећају да се та срећа за њих спрема.
Док стигоше до куће министра председника, већ и вече паде. Странца више унеше него што га уведоше у кућу; уђоше сви министри и великодостојници, а маса остаде да пиљи радознало у прозоре, или просто да блене у кућу.
Сутрадан почеше да стижу депутације из народа да поздраве великог странца, а већ још у зору пред кућу министра председника докрцкаше лагано тешко натоварена кола разних одликовања за врлог странца.
Странац је, разуме се, одмах изабран за почасног председника министарства, за почасног председника општине, Академије наука и свију могућих хуманих друштава и удружења у Страдији, а њих има сијасет, па чак и Друштво за оснивање друштава. Све га вароши изабраше за свог почасног члана, сви га еснафи признадоше за добротвора, а један пук војске у почаст његову прозва се „Силни пук Хоријев“.
Сви листови га поздравише дугим чланцима, многи донеше његову слику. Многи чиновници беху у почаст тога дана унапређени, многи полицајци и одликовани и унапређени, многа нова надлештва отворена и нови чиновници постављени.
Већ два дана како траје бурно весеље по целом граду. Свира музика, звона звоне, пуцају прангије, брује песме, расипа се пиће.
Трећег дана, министри, иако мамурни од весеља, морадоше жртвовати одмор тела свог за срећу земље и народа, те се искупише у пуну седницу да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални уговор.
Најпре, као увода ради, почели су приватан разговор (у весељу заборавих рећи да се куфер чува под јаком стражом).
– Хоћете ли дуже остати овде? – пита га министар председник.
– Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!
Министре збуни та реч дуже.
– Мислите, дуже ће трајати?
– На сваки начин. Такав је посао.
– Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! – рече министар финансија.
– Сметњи? – рече странац уплашено.
– Да, држим да их неће бити!
– И ја се надам!
– Онда можемо одмах потписати уговор! – рече министар председник.
– Уговор!
– Да!
– Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а, пре свега, ја ћу вам и сада и довек бити захвалан на оваквом дочеку. Искрено да вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. Додуше, у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити овако дочекан. Ја још држим да сањам.
– Потписали сте, дакле, уговор? – викнуше сви у један глас, одушевљено.
– Ево га! – рече странац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај обвезује да му лиферује толику и толику количину шљива за кување пекмеза, до тог и тог дана…
Шта се у једној цивилизованој и паметној земљи и могло друго учинити, већ да се странац, после тако глупог уговора протера из Страдије, тајно, а после три дана да владини листови донесу белешку:
„Влада енергично ради на остварењу новог зајма и сви су изгледи да ћемо још до краја овог месеца примити један део новца.“
Свет се мало распитивао о Хорију, па престаде, а затим опет све по старом.
Кад сам узео размишљати о овом последњем догађају, необично ми се допадаше општа хармонија у Страдији. Не само што су министри симпатични и ваљани, већ сам приметио да је и главар цркве уман и духовит човек. Ко би се могао у згодном тренутку, управо најсудбоноснијем тренутку, кад се решава судбина земље, сетити да запева побожне песме над куфером оног пекмезара и да тиме моћно помогне трудољубивој влади у великим подвизима. Код тако сложног рада мора бити среће.
Одмах се решим да првом приликом одем мудром оцу, главару цркве, те да изближе познам тог великог Страђанина.
(Крај)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Страдија (11/12)
Сутрадан чујем да је кабинет пао. На све стране, по улицама и механама и приватним становима, разлеже се весела песма. Већ са свију страна Страдије почињу долазити депутације да у име народа поздраве нову владу. Многи листови препуњени депешама и изјавама оданих грађана. Све су те изјаве и честитке налик једна на другу, готово рећи разлика је само у именима и потписима. Ево једне:
Председнику Министарског савета, Господину…
Господине председниче,
Ваше родољубље и велика дела у корист наше драге отаџбине познати су широм целе Страдије. Народ овога краја плива у веселу и радости због доласка Вашег на управу земаљску, јер је сваки тврдо убеђен да сте Ви са вашим друговима једини у стању да земљу нашу изведете из ових мучних и тешких прилика, из ове беде у коју је бацише рђавим и непатриотским радом Ваши претходници.
Кроз сузе радости кличемо: Живели!
У име пет стотина потписа
(потпис једног трговца).
Или изјаве, обично овакве:
До данас сам био приврженик прошлог режима, али како сам се данас, доласком новог кабинета, потпуно уверио да је прошла влада радила на штету земље, и како је садашњи кабинет једини у стању да земљу поведе бољим путем и оствари велике народне идеале, то изјављујем да ћу од данас свим силама потпомагати данашњу владу и да ћу свуда и на сваком месту осуђивати прошли злогласни режим, кога се гнушају сви поштени људи у земљи.
(Потпис).
У многим новинама, у којима сам до тог дана читао чланке у којима се хвали сваки поступак прошле владе, сад видим чланке у којима се најоштрије осуђује прошла владавина, а у звезде кује нова.
Кад сам узео те листове и прегледао бројеве од почетка године, видео сам да се доласком сваке владе понавља све једно те једно. Свака нова влада буде на исти начин поздрављена као једина ваљана, а свака прошла осуђена и названа издајничком, гадном, штетном, црном, гнусном.
Па и изјаве и честитке исте, од истих људи, сваком новом кабинету, а и у депутацијама су стално исти људи.
Чиновници нарочито журе с изјавама оданости свакој новој влади, сем ако који сме да противним поступком доведе у опасност свој положај и да рескира службу. Таквих је мало, и о њима јавно мњење има врло рђаво мишљење, јер кваре тако леп обичај који у Страдији постоји већ од дужег времена.
Разговарао сам с једним добрим чиновником о једном његовом другу који не хтеде честитати новој влади долазак на управу, те је због тога отпуштен из државне службе.
– Изгледа паметан човек – рекох.
– Будала! – одговори овај хладно.
– Не бих рекао!
– Та оставите, молим вас, занесењака. Воли да гладује с породицом него да, као сви други паметни, гледа своја посла.
Кога год бих упитао, добијем тако исто мишљење о таквим људима, па чак их свет гледа са сажаљењем, али и презрењем.
Како је нова влада имала неке своје хитне послове, а потребно јој је било да јој народ преко посланика изјави пуно поверење и у исти мах да осуди рад прошле владе и скупштине, то задржаше исте посланике.
Ово ме јако изненади, те нарочито нађем једног од посланика и поведем с њим разговор:
– Без сумње ће кабинет пасти, пошто остаје иста скупштина? – упитам.
– Не.
– Знам, али како ће влада имати пуно поверење ове скупштине?
– Изгласаћемо!
– Онда бисте морали осудити рад прошле владе, па и ваш. То значи осудити свој рад!
– Који наш рад?
– Рад ваш са прошлом владом?
– Осудићемо прошлу владу!
– Знам, али како ћете то ви, исти посланици, кад сте до јуче помагали прошлу владу?
– Не мења ствар.
– Не разумем!
– Врло просто и јасно! – рече равнодушно.
– Чудновато!
– Ништа није чудно. Неко ће то морати урадити, па било ми, било други посланици. Влади треба само та формалност. То је тако заведено ваљда по угледу на остале стране земље, али, у ствари, скупштина и посланици код нас раде само оно што хоће влада.
– Па нашто онда скупштина?
– Та је л’ вам кажем, само ради форме, колико да се каже да у нашој земљи има и тога, и да влада изгледа парламентарна.
– Е, сад тек разумем! – рекох још више изненађен и збуњен одговором.
И, заиста, посланици су показали да умеју ценити своју отаџбину, јер за њу жртвоваше и свој лични понос и образ.
– Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу само част своју да жртвујемо! – узвикнуо је један посланик.
– Тако је! – одјекну са свију страна.
Послови су у скупштини текли журно.
Прво, новој влади изгласаше пуно поверење и осудише рад прошле, а затим влада изнесе пред Народно представништво предлог да се у неколико закона учине измене.
Предлог се прими једногласно, и усвојише предложене измене у законима, јер су закони без тих измена и допуна сметали неколицини министарских рођака и пријатеља да заузму неке више положаје у државној служби.
Најзад се унапред одобрише сви издаци које ће влада учинити преко буџета, и онда се скупштина распусти, и посланици, уморни од државног посла, одоше кућама да се одморе, а чланови кабинета, пошто срећно пребродише све препоне, и задовољни пуним народним поверењем, приредише свечану другарску вечеру да се уз чашу вина, у весељу, и сами одморе од тешких брига око уређења земље.
(Даље)
Страдија (10/12)
Када сам обишао све министре, наумим да обиђем и Народну скупштину. Народна се зове по неком заосталом обичају, а, у ствари, посланике поставља министар полиције. Чим се влада промени, одмах се расписују нови избори, а то значи бар месечно једном. Реч „избори“ значи у оваквом случају: постављање посланика, и води своје порекло још из патријархалног друштва кад је народ збиља имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника. Некад су се тако примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира место народа, а народ не дангуби, не брине и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.
Тако изабрани народни представници окупљају се у главни град Страдије да решавају и већају о разним питањима земаљским. Влада – разуме се, свака патриотска влада – и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на себе сву дужност. Кад се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што боље одиграти своју улогу.
Све то изгледа као припрема за представу у позоришту.
Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге, – разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, „за“, или „против“. (Ово се друго врло ретко дешава, и то онда кад се подражава природности, те се, по свршеном гласању, броје гласови да се види која је страна победила; а у ствари је то одређено много пре него што је и држана та скупштинска седница). Некима, који се не могу ни за то употребити, одређују се неме улоге, кад се гласа устајањем и седањем. Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући и спремају се за седницу. Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике како уче своје улоге.
Устао сам био рано изјутра и одем у градски парк да прошетам. Тамо пуно ђака, деце из нижих школа и младића из виших. Једни шеткају тамо-амо и читају наглас сваки свој предмет: ко историју, ко хемију, ко веронауку, и тако даље. Неки се, по два и два, слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија. Приђем ближе једном старцу у народном оделу, послушам, а он понавља читајући једну исту реченицу.
„Господо посланици, приликом претреса овог важног законског пројекта, побуђен сам и ја, да после лепог говора поштованог друга Т… М…, у коме је изнео сву важност и добре стране оваквог закона, проговорим неколико речи, и да, управо, унеколико допуним мишљење поштованог предговорника.“
Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет:
„Господо посланици, после поштованог друга у коме су…“ – Ту застаде, намршти се, ћута дуго, присећа се, па наново узе оне хартије, те опет прочита гласно исту реченицу. Опет затим покуша да је изговори напамет, али без успеха, погреши. Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.
Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике:
„Ова корисна биљчица расте по мочварним пределима. Њен се корен у народу употребљава и као лек…“
Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га:
– Научи твоје?
– Научих.
– Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!
Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?
Радозналост моја постаде толико јака да сам најзад, не могући објаснити ово чудо сâм, морао прићи оном старцу, те из разговора с њим дознам да је народни посланик и да му је одређено у клубу да научи говор, од кога је малочас понављао прву реченицу…
После учења лекција долази слишавање, а затим се држе пробе.
Посланици дођу у клуб и ту заузме сваки своје место. Председник клуба седи за нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. До његовог стола је сто за чланове владе, мало даље сто за секретаре клуба. Прво један секретар прозове све редом а затим се почиње озбиљан рад.
– Нека устану сви који имају да играју улоге опозиционара! – нареди председник.
Устаде њих неколико.
Секретар изброја седам.
– Куд је осми? – пита председник.
Нико се не јавља.
Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!“
Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну:
– А, па овај овде је добио улогу опозиционара.
– Ја нисам, шта ме бедиш!? – вели онај љутито, а гледа у земљу.
– Па ко је? – пита председник.
– Не знам.
– Јесу ли сви ту? – пита председник секретара.
– Сви.
– До ђавола, па мора неко бити!
Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, па чак и онај кога проказаше.
– Нека се јави који је!
Нико се не јави.
– Ти си, што не устајеш? – рече председник ономе осумњиченом.
– Он је, он је! – узвикнуше остали и чисто одахнуше, као човек који скине с леђа велики терет.
– Ја не могу да играм улогу опозиционара – јекну онај грешник очајно.
– Како не можеш? – пита председник.
– Нека буде други опозиционар.
– То је свеједно, ко било.
– Ја волим да сам уз владу.
– Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију.
– Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.
Председник се узе објашњавати с њим надугачко и нашироко и једва га приволи, пошто му један од министара обећа неку богату лиферацију где се може много зарадити.
– Но, хвала богу! – узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу.
Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те га једва приволеше, она седморица седоше.
– Е, сад устаните сви опозиционари! – рече председник задовољно и отре зној са чела.
Стоји само онај један.
– Та шта то значи, где су сад остали? – викну председник, ван себе од љутине.
– Ми смо уз владу! – гунђају она седморица.
– Е, баш је оскудица у овој опозицији! – узвикну очајно министар полиције.
Настаде тишина, досадна, мучна тишина.
– Уз владу сте – поче сада љутито министар полиције. – Па да нисте уз владу, не бих вас ја ни изабрао! Хоћете, ваљда, да сад ми министри играмо улоге опозиције? Идућих избора нећете ми ви доћи. У тих осам места ја ћу оставити да народ сам бира, па ћемо бар имати истинске опозиционаре!
Најзад, после дугог објашњења, и пошто свакоме обећаше по штошта, пристадоше и она седморица да узму на се те мучне улоге. Неком обећаше положај, неком велику зараду, тек сваки доби награду за тако крупне услуге влади, којој је стало до тога да скупштина колико-толико изгледа истинска.
Кад се све то срећно сврши и отклони се најтежа препона, председник узе слишавати опозиционаре.
– Шта је твоја улога? – пита првог.
– Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо.
– Шта ће на то влада одговорити?
– Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу.
– Шта ти имаш на то да кажеш?
– Ја на то имам да кажем да сам са одговором владе потпуно задовољан и да молим десеторицу посланика да ме потпомогну.
– Седи! – рече председник задовољан.
– Каква је твоја улога? – пита другог.
– Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко реда и имају по неколико великих плата и многих додатака, док су други, способнији и старији чиновници, у малом положају и не унапређују се толико година.
– Добро, шта на то има влада да одговори?
– Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и луде за које су се заузимали њихови присни пријатељи, и никог више.
– Шта ћеш ти на то рећи?
– На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан.
Председник пита трећег шта је његова улога.
– Ја имам да нападнем најоштрије владу што закључује зајам под неповољним условима, кад су финансијске прилике у земљи и иначе тешке.
– Шта ће влада одговорити?
– Влада ће рећи да јој требају паре.
– Шта ћеш ти на то?
– Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором задовољан.
– Шта ти имаш? – пита четвртог.
– Да интерпелишем министра војног што војска гладује.
– Шта ће он рећи?
– Нема шта да једе!
– А ти?
– Потпуно сам задовољан.
– Седи.
Тако преслиша и остале опозиционаре, и онда пређе на скупштинску већину.
Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу.
Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим седницама приступити решавању најхитнијих ствари. Влада је тако исто правилно разумела своју дужност, те је, да се не би дангубило у ситним питањима, одмах изнела на решавање закон о уређењу морске флоте.
Кад сам чуо о томе, упитам једног посланика:
– Ви имате много морских ратних бродова?
– Немамо.
– Колико их свега имате?
– Засад немамо ниједан!
Ја се запрепастих од чуда. Он то примети, па и њему би то чудно.
– Шта вам је то чудно? – упита ме.
– Слушам да сте донели закон о…
– Јест, – прекиде ме он – донели смо тај закон о уређењу флоте, то је било потребно, јер ни до данас немамо тог закона.
– Допире ли Страдија до мора?
– Засад не.
– Па нашто онда тај закон?
Посланик се насмеја и додаде:
– Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.
– Е, то је нешто друго – рекох као извињавајући се. – Сад разумем, и могу слободно рећи да ће Страдија заиста постати велика и моћна, докле год се за њу тако искрено и својски старате и докле год буде имала тако мудру и родољубиву управу као сада.
(Даље)
Страдија (9/12)
У Министарству просвете све сâм овејани научник. Ту се тек ради темељно и смотрено. По петнаест, па и двадесет дана дотерује се само стилизација и најмањег акта, па, разуме се већ, ту су и језикословне ситнице, падежи свакојаки, с предлозима и без предлога.
Посматрао сам акта.
Један директор, на пример, пише:
Наставници ове гимназије већ шест месеци нису плату примили, и у такву су материјалну невољу доведени да ни хлеба немају. Ово се даље не може дозволити, јер ће се тиме убити углед наставника, па и саме наставе.
Учтиво молим Господина министра да што пре изволи порадити код Господина министра финансија за нужно наређење да нам се изда плата бар за три месеца.
На полеђини превијеног акта стоји:
Министарство просвете,
П. Н. 5860.
1. II 891.
Директор Гимназије …ске моли да се тамошњој гимназији изда плата за три месеца.
Испод тога другим рукописом реферат:
„Стил неправилан. Ред речи не одговара правилима синтаксе. Употребљене су стране речи: дозволити и нужно.“ (Те су речи у акту подвучене црвеном писаљком).
Испод тога министровом руком написано (рукопис ружан, нечитак, као што обично такав рукопис добије одмах истог момента сваки који год постане министар): „Просветном савету на мишљење.“
Испод тога стоји опет нов рукопис:
2. III 891.
Главном просветном савету
(Један тај Просветни савет је свега и био, а мислио би човек има их бар тридесет споредних).
У прилогу ./. шаље се Савету акт директора …ске гимназије да у њему проучи граматичке облике, синтактичке и стилистичке особине, па да га са својим мишљењем врати што пре Министарству просвете на даљу употребу.
По наредби министра
итд.
(Потпис)
Како је ствар хитне природе, то не прође ни петнаест дана, а Главни се просветни савет искупи у седницу. Између осталих предмета дође и овај, и Савет одлучи да се та ствар упути на оцену двојици стручњака. Одредише двојицу и ставише решење у записник, а деловођа има дужност да то изврши.
Сад долазе писма стручњацима:
Господине,
Према акту Господина министра просвете П.Н. 5860, од 2. III ове године, а према одлуци XV седнице Главног просветног савета, држане 17. III исте године СБр. 2, част ми је умолити Вас да проучите акт директора …ске гимназије у погледу граматичком, синтактичком и стилистичком, па да о томе у што краћем року поднесете Савету исцрпан реферат.
Примите, Господине, и овом приликом уверење о мом одличном поштовању.
Председник Гл. просветног савета
(Потпис)
Такве садржине писмо упућено је и другом референту.
После два месеца тек стиже Просветном савету исцрпан реферат о директоровом акту, на коме су заједнички радила оба стручњака. Реферат овако почиње:
Главном просветном савету:
Размотрили смо и проучили акт директора …ске гимназије и имамо част поднети Савету следеће своје мишљење:
Све у природи подложно је закону поступног развијања и усавршавања. Као год што се од првобитне монере, поступним развијањем и усавршавањем дугим низом векова долази до најсложенијег организма човечијег тела, тако се исто и језик развијао од неартикулисаних, животињских гласова док није дугим низом векова достигао висину савршенства данашњих модерних језика.
Да бисмо ствар боље и прегледније извели, то ћемо се служити овим редом:
I Општи део
- Говор и његов постанак
- Порекло данашњих језика
- Заједнички корени (санскрит)
- Цепање језика на главније групе
- Један део из упоредне филологије
- Историја науке о језику
- Развијање науке о језику уопште
II Наш језик и закони његова развијања
- Стара постојбина (историја)
- Сродни језици
- Заједничке особине и разлике сродних братских језика нашем језику
- Дијалекти заједничког језика у старој постојбини развијају се у засебне језике
- Дијалекти нашег језика
III Директоров акт
- Порекло и историја акта
- Особине језика у њему према особинама старог страдијског језика у старим повељама…
И тако даље. Ко би још могао све то и попамтити! То јест, ако је и ово добро запамћено.
Сада долази стручно разрађивање сваког дела сваке тачке по овом утврђеном реду, и после много, врло много написаних табака, долази се до речи дозволити. Даље гласи:
Дозволити, им. гл. санскр. dhard dudorh, скакати, скакуцкати, трчкарати (В. књ. III, ц. 15, 114, 118 б. Х. С.** м.) = pl. dontі, r. dutі, gr. εμαυριζω 1. canto, cantare, provoco, provocere (ѕіc) к. З х б, звати, звонити, звук, звер, (В. Расрди се тигар звери љута. Ђ. Л. П. 18) = Скочи срна иза грма = зволити са „до“: дозволити (Н. 16, У 3. С. Н. О. 4. Ђ. Д. 18, 5. књ. III. Види пример: ‘На јунаку рана седамнаест’).
Према овоме налазимо да реч ‘дозволити’ није наша и да је треба као штетну по нашу нацију избацити.
Истим начином долази објашњење и речи „нужно“, и долазе до истог закључка.
Затим су прешли на ред речи уопште, па посебно, на ред речи у акту директорову, и ту учинили стручне замерке.
Најзад: „Стил и особине стила у акту“, а завршено опширним текстом од неколико табака:
Паралела између језика и стила у акту директорову и стила у Омировој Илијади. (Ту су нашли да је стил Омиров много бољи).
Према свему овоме – веле – мишљења смо да се овај акт врати директору …ске гимназије да га према нашим примедбама свесно исправи, а потом се може по истом акту радити даље шта треба.
После читавих месец дана састане се Савет и размотри реферат, а затим донесе одлуку да се акт врати директору да га према примедбама стручњака исправи и наново пошље Министарству на даљи рад. Господи референтима се одређује по 250 динара одсеком, као хонорар за реферате, који се има исплатити из Фонда за пензије удовица чиновника просветне струке, или из буџета одређеног за плате послужитељима.
То своје мишљење Савет учтиво спроведе г. министру на даљи рад.
И акт се потом из Министарства (уз њега реферат у прилогу под ./.) врати директору да га исправи по напоменама и замеркама стручњака…
Тако се тамо, темељно, стручно, расправљају све ствари и води преписка пола године док се у акту не исправи и најмања граматичка грешка, и тек се онда приступи даљем раду по том предмету. Од најмањег акта силном преписком нарасте тако велики акт да га човек може једва на леђима понети.
Сви чиновници у Министарству, пошто су књижевници, онда, разуме се, пишу књиге; само господин министар не пише ништа. Пред њега нисам смео ни излазити, јер ме сви увераваху да тако дрзак покушај не чиним ако ми је глава мила. Господин министар, веле, ради поваздан гимнастику, врло је напрасит човек и воли да се туче.
Причају да се чак једног дана потукао са поглаваром цркве. И поглавар цркве, добар гимнастичар и страстан јахач, међутим напрасит човек и тако исто радо се туче. Једног је свештеника ударио штапом по глави у божјем храму из непознатих разлога. Он је ту своју напраситу нарав, како сви мисле, добио читајући многе свете књиге, те се његови испади правдају, и чак му нико и не замера. Први сукоб његов с министром био је због неке јахачке трке, па одмах дођоше на ред још многа друга питања побожна и просветна, од којих је зависило правилно васпитање омладине. На пример: главар вере је тражио да пошто пото у уџбенике школске о вери уђе и један део о гајењу ждребади, а министар је тражио да место тога уђе чланак о пливању. У тим важним питањима нико није хтео попустити и ствар, мало помало, дође дотле да један другог нису могли гледати. Министар, да би своме противнику што више напакостио, нареди да се чак ни у зоологији у школама не сме предавати о коњу, а место те одвратне животиње, кад она дође на ред у предавању, да се предаје о пливању у хладној води.
Али, то су већ ситније ствари што се мења једно место у уџбенику, јер се и уџбеници, па чак и целокупни програми за наставу мењају сваког другог дана.
Нема човека који је са службом у просветној струци, а да не пише уџбенике за школе; а сем тога, свако спреми по какву корисну књигу за награђивање ученика и за лектиру доброј деци.
Уџбеници, управо писци, чекају на ред. Треба многе помоћи материјално и према томе се и уџбеници откупљују или препоручују школама као обавезни за наставу. На првом месту министар подмири своје присне пријатеље и рођаке. Таман се прими један уџбеник и ученици га набаве, а тек сутрадан донесе министру други уџбеник неки његов приснији, и, разуме се, треба и њему учинити. Одмах истог дана распис:
Пошто се дугом употребом показао уџбеник (за тај и тај предмет од тога и тога) врло неподесан, то ће се, у интересу наставе, досадашњи уџбеник избацити из употребе, а узеће се уџбеник…. (име писца сам заборавио).
Хтео сам посетити и господина министра правде, али он није био у земљи. Био је у то време на одсуству, и отишао у иностранство да проучава школе за глувонему децу, јер се влада носила озбиљном мишљу да у земљи Страдији оснује неколико таквих школа, да би се тиме поправиле рђаве финансијске прилике у земљи. Како та ствар, као врло важна и значајна, није могла трпети одлагања, то су одмах предузети најнужнији кораци. Сем тога што је послат министар правде да проучава уређење таквих школа (са врло великим додатком уз плату), одмах је постављен управник школа за глувонему децу, са великом платом и додатком на репрезентацију; затим су постављени наставници, а већ увелико је започето зидање велике зграде која је намењена за стан управников. Разуме се да је одмах затим постављен економ за тај завод, лекар, шеф месне контроле, благајник, подблагајник, писар, три-четири преписача и неколико служитеља. Сви су, од управника до служитеља, примали ревносно плате и с нестрпљењем очекивали да започну посао у новој дужности, – сем управника, који је зуцкао, овде-онде, како ће он, преко једног свог рођака министра, издејствовати да се у тај завод примају потпуно здрава деца.
Тај завод, управо чиновници, јер завода није ни било, стајали су под управом министра правде, јер је министар просвете изјавио да неће да има посла „с којекаквим глуваћима“.
Министар правде је једино и имао бригу и старање око те школе за глувонему децу, а послове министра правде узео је отправљати министар војни, а дужност министра војног вршио је министар просвете, који је и иначе мрзео и књиге и школе, те је дужност његову као министар просвете вршила његова жена; а она је, као што сви знају, врло радо читала криминалне романе и врло радо јела сладолед с чоколадом.
(Даље)
Радоје Домановић 