Tag Archive | Politikanstvo

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

Дај, Боже, згодан случај!

Опозиција „неразмишљено“ тражи изборе за народно представништво, а влада мудро и разумно вели:

— Скупо је то. Народ и иначе пропада од немаштине.

— А што не сазовете исту, прошлогодишњу скупштину? — љути се опозиција.

— Којешта! — вели влада.

— Како којешта?! — пита опозиција.

— А ова зима? — вели добра влада.

— То нема везе са скупштином.

— А што треба грејати скупштинску дворану, о томе не мислите! — вели гњевно родољубива влада.

— Хоће ли онда бити на пролеће скупштине? — пита опозиција.

— Ни онда, јер у календару се вели да ће и пролеће бити ’ладно.

— Добро. А у лето?

— У лето? Којешта! Ко ће оце отаџбине мучити по припеци и запари! — одговара влада.

— Па кад онда? — пита опозиција.

— Има кад. У згодном случају!

Дај, Боже, згодан случај.

„Одјек“
13. јануар 1903. године

Добро урањени

Слога пре неки дан доноси како је Ламсдорф рекао да су Срби добро урањени, дебели.

Ништа друго није ни могао рећи кад је видео Брзака, Мићића, Андру Гавриловића, Перу Тодоровића (овај је више пупав него дебео) и остале утовљене индивидуе из владиних, пандурских листова.

Код таквих животних, разуме се, може бити говора само о телесној тежини.

„Одјек“
18. децембар 1902. године

Наши државници

Силни јунак Краљевић Марко није се бојао никога до бога, бога мало, а цара нимало, за везире никад и не мисли, а за пашу ко за Шарца свога, па ипак је било прилике да се и та сила збуни и застиди. Кад је отишао Леки капетану „и Лекину виђе госпоштину“, ту се Марко застидео и збунио. Тако исто канцелар силне руске империје прошао је много света, и што је земље на четири страна, свуд се дипломате збунише пред њим. Али се и гроф Ламсдорф збуни и препаде кад дође у земљу Србију и виде нашу госпоштину и сагледа наших девет министара, девет љутих под каменом гуја. А кад виде како су мудри и разумни, како су политику светску обикнули боље много него своје дворе, ту се Ламсдорф застидео, беше му мука и зазор, те не смеде ни гледати у њих, а камоли еглен да започне.

И морао се збунити, иако много зна и много разуме. Укрстили га, веле, препреденим и духовитим политичким питањима, па човек не може да се прибере.

— Богме в нас много холодно, зимааа! — вели му министар грађевина Денић, трља руке и трупка ногама!

Таман се Ламсдорф мисли како да одговори на то значајно политичко питање, док тек срете с друге стране Цинцар-Марковића.

— Сад при нас будет шо, понимајете что тако шо, ћепло хорошо, топло.

Ламсдорф гледа час једног час другог, док тек приђе Лука [Лазаревић].

— Јес ли ви, благородје, с виночкој терговаћ, и так штету имали. Ја бил терговаћ, а по том при глуво-немој ребјенок седит. Прошу похорно как при вас глуви ребјенки? … Скаљко њих?

— Же, не конпран па (не разумем) — једва промуца побеђени Ламсдорф, и поче измицати натраг.

— Сурд занфан, ђецој, глухој ребјенки скаљко, поњимајете?

Слеже Ламсдорф раменима, па ни маћи. Тако! Нек види какви су наши министри, лако је њему с Французима и Немцима. Овде да те видимо.

Покушава гроф да се прибере, док ето ти кума Милована [Маринковића], па гурну у чисто народском тону.

— Остави те глуваће, него цемент, цемент, господине, цене какве су, цене? Имамо ми у Рипњу добар цемент; умерене цене!

Миловану Павловићу веле допала се руска бунда, па је пипка и, мал’, мал’, па изговори:

— Добра бунда! … Пошто ли је?

— Цееене, цееене кажи ти мени! — цичи кума-Милован и трља руке.

Даље руски канцелар није могао издржати. Веле да је хтео пасти, да га нису задржали.

Све све, али га она видра из Бара лепеничких уби цементом и народним тоном. На све би се, кажу, још и довио да одговори, још би се можда и измигољио, али не даде кума-Милован да се извуче, већ потеже на тапет цемент, таап, па дед сад ако може!

Тај ће добро запамтити Србију и њене политичаре. Није се богме с њима лако изнети. Савладаше га шале ради, а шта ли би тек радио да му је Антонић подвикнуо „оштром командом!“ Зло.

Србо је ово.

„Одјек“
15. децембар 1902. године

Бистрина г. Милићева

Господин Милић Радовановић рекао је у једном своме писменом саставу како сви јевропејски народи могу да завиде Србији на њеном беспримерном благостању.

Оваквом бистром и тачном запажању без сумње су припомогли масни хонорари, које уважени господин Милић вуче са неколико страна, сем плате коју је имао као професор Велике школе. Али такво запажање није ново. Ево слична примера.

Из Русије се вратила пре неколико година два српска ђака са студија. У друштву, после добре вечере, рећи ће један:

— Ето како је Србин чудан. Наједе се увече толиких јела, па после легне с пуним стомаком. То није здраво!

— А зар у Русији не вечерају? — упита једна дама радознало.

— Боже сачувај! — рече студент и погледа свога друга да му одобри истинитост.

— Паметни људи! — продужи студент. — Прави Рус ја л’ ће попити шољу чаја, ја л’ и не попије, па легне и спава мирно, а сутра је свеж.

— То је немогућно! — рече један из друштва. Баш напротив, Руси једу више него ми. Ево и у њиховим романима непрестано једу.

— Боже сачувај! Прави Рус никако не вечера: ја л’ ће попити чај, ја л’ га не попије! — брани, студент искрено своје.

Његов друг прсну у смех, па додаде:

— Вечерају Руси, мој брате, него ја смо и ти тако живели без новца, па ја л’ га попијемо, ја л’ га не попијемо, а Руси једу те још како!

Сви се засмејаше.

Тако и господин Милић мал’ што није рекао: сваки прави Србин има велику плату проф. В. школе, а сем тога по десетак хиљада динара разних хонорара.

Како ли ће тек сад писати о благостању Србије као министар!?

„Одјек“
9. октобар 1902. године

За часак радости

Влада д-р Вујића нити живи нити мре. Четврти дан је већ како се бори с душом. Дотле би умро и онај који има запаљење мозга. Међутим Цинцар-Марковићев кабинет неки с правом сматрају као побацај; није си ни родио, а већ је крепао. Управо дође му као мртворођено. Баш грдна штета! А јуче је онај несуђени беспортфељни бити имајући председник тако слатко разговарао на телефону као такав. И, да видите, лепо му је стајало. Тхе… судбина!

За један часак радости,
Хиљаду дана… хиљаду дана жалости.

„Одјек“
5. октобар 1902. године

Један министар пун племените иницијативе

Господин Милован Маринковић, бивши председник општине београдске по несрећи, предузимач општинских радова по занату, а данас министар народне привреде по чуду невиђеном, спрема се да промени поље својих индустријских предузећа. Ако се министар привреде г. Маринковић покаже само толико добар лиферант и концесионар колико се као председник општине показао добар предузимач, кабинет се не може жалити да ће му нови вредни члан, поред г. Вукашина Петровића, кварити духовно и морално јединство.

„Одјек“
5. октобар 1902. године