Tag Archive | Odjek

Не бој се, народе! Бог чува Србију!

Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,

Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.

Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.

Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.

Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.

„Одјек“
12. јануар 1903. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Судбина

Грешна влада Цинцар-Марковићева! Поред војника и трговаца у њој, поред пуног поверења своје огромне странке, коју саставља Брзак, Крунослав Јовић, Комарчић и Петар Тодоровић — поред писменог органа свога Слоге, истакла је чак и величанствен програм, па опет ништа, опет лабаво стоји.

Просто да човек верује у судбину. Ако се ова влада није старала за опште добро наше јадне отаџбине, није ниједна. Она се прва сетила да снагу кабинета повећа са једном људском снагом више. Она се сети да ишчепрка из прашине давно забачене и затурене помагаче ранијих реакционарних режима и да им да службу у полицији. Погледајте на коју хоћете страну — све дивота! Просветом управља Лука, који додуше није мудар као Доситије [Обрадовић], али има и он две ноге, као Доситије! Полицијом управља Веља, славни Веља, који је славом назадњаштва бацио у засенак све претходнике. Финансијама суди кума-Милован, који је ради уштеде у дрвима издејствовао од Бога топло време! А они други! Не зна се који је бољи од кога. Ова патриотска влада ради штедње неће на изборе, неће скупштину. Не сме се то ни Вељи ни Луки споменути, а кума-Милован само сикће и цичи:

— Скупо је то, не дам ја паре, брате, не дам, јесте чули; не може народ, не плаћа! Не дам ја то!

Па не само да се ту штеди; свуд, свуд, свака пара. Веле да је један кварт овдашњи просио пред Божић, по ме’анама, како се то лепше вели скупљао прилоге од грађана да се купи нов намештај за канцеларије. О свему се добра влада старала. Чак је и листове забрањивала по закону и мимо закон да свет, вредан и добар српски свет, не дангуби читајући како славној влади страни и овдашњи листови измишљају чикарме да не ваља. Да се не кваре добра деца, ваљани грађани, „издајничким“ писањем, што рекао „поштени“ Петар.

Дакле, све на свом месту, па ипак рђаво стоји — криза! Е па, реците да нема судбине.

„Одјек“
31. децембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Кума-Миловановац

Милован Маринковић родио се у Барама, срезу лепеничком. Сељани тога села, из почасти према свом прослављеном земљаку, поднеше, како чујемо, молбу министру унутрашњих дела да се име села Баре замени лепшим називом Кума-Миловановац.

Ово ће бити севте где ће се Веља одазвати праведној жељи народној.

„Одјек“
18. децембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Није због зејтина

Многи су разбирали и нагађали зашто је Лука Лазаревић постао министар просвете.

Чули се на улици овакви разговори:

— Откуд Лука да буде министар?

— Мора да има неке заслуге.

— Какве су му то заслуге?

— Био је директор.

— Није то, и други су били директори.

— Да није због тога што је трговао са зејтином.

— Та какав те зејтин напао. Ко је још због зејтина постао министар.

— А што му као зејтин смета.

— Та не говори којешта забога. Какве везе има зејтин и просвета.

— Е, онда ко зна?! … Да није због глувонеме деце?

— Ето сад зејтин, глувонема деца, министар просвете, којешта!

— Ја не знам шта ти опет имаш против тог зејтина и глуве деце? Деца једу зејтин.

— Ама једу деца, главо, нек једу и зејтин, али што Лука да постане министар ако деца једу зејтин.

— Ал’ деца уче школу, па ту му лежи узрок.

— Е, ту му има мало смисла.

Мисле се обојица пријатеља што овако разговарају, ћуте, комбинују везу од сто руку, али аја, ономе једном никако није јасна ствар.

— Једу зејтин и матори људи! — узвикну.

— Ал’ деца кашљу — вели онај други.

— Па нека кашљу, шта се то овог питања тиче.

— А рибљи зејтин, будало једна.

— Ааа, то ти мислиш.

Нагађало се тако и ређало, те биће због вина, те због глуве деце, те због зејтина, те због високог раста, али ником не паде на ум прави узрок.

Ми смо већ рекли како се Лука мучио и патио трчећи на сто страна за плате и многе хонораре, јер је требала држава да му накнади штету на зејтину и вину. Јадна му накнада кад се човек жив намучи и изломи под старе године у толиком штрапацу. Да би се тај племенити човек спасао и избавио невоље, крајње је време било да се све плате његове и хонорари сконцентришу уједно, да све прима на једном месту. Бирали су положаје и звања и никако да се нађе тако згодна плата која би и изблиза одговарала свима његовим хонорарима и плати директорској. Једино министарски положај што је најближи, и због тога му предложе да буде министар. Опет је у штети две-три хиљаде динара, ал’ Лука је ту жртву принео на олтар отаџбини, коју жарко љуби. Увек племенит!

„Одјек“
16. децембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Добро урањени

Слога пре неки дан доноси како је Ламсдорф рекао да су Срби добро урањени, дебели.

Ништа друго није ни могао рећи кад је видео Брзака, Мићића, Андру Гавриловића, Перу Тодоровића (овај је више пупав него дебео) и остале утовљене индивидуе из владиних, пандурских листова.

Код таквих животних, разуме се, може бити говора само о телесној тежини.

„Одјек“
18. децембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Наши државници

Силни јунак Краљевић Марко није се бојао никога до бога, бога мало, а цара нимало, за везире никад и не мисли, а за пашу ко за Шарца свога, па ипак је било прилике да се и та сила збуни и застиди. Кад је отишао Леки капетану „и Лекину виђе госпоштину“, ту се Марко застидео и збунио. Тако исто канцелар силне руске империје прошао је много света, и што је земље на четири страна, свуд се дипломате збунише пред њим. Али се и гроф Ламсдорф збуни и препаде кад дође у земљу Србију и виде нашу госпоштину и сагледа наших девет министара, девет љутих под каменом гуја. А кад виде како су мудри и разумни, како су политику светску обикнули боље много него своје дворе, ту се Ламсдорф застидео, беше му мука и зазор, те не смеде ни гледати у њих, а камоли еглен да започне.

И морао се збунити, иако много зна и много разуме. Укрстили га, веле, препреденим и духовитим политичким питањима, па човек не може да се прибере.

— Богме в нас много холодно, зимааа! — вели му министар грађевина Денић, трља руке и трупка ногама!

Таман се Ламсдорф мисли како да одговори на то значајно политичко питање, док тек срете с друге стране Цинцар-Марковића.

— Сад при нас будет шо, понимајете что тако шо, ћепло хорошо, топло.

Ламсдорф гледа час једног час другог, док тек приђе Лука [Лазаревић].

— Јес ли ви, благородје, с виночкој терговаћ, и так штету имали. Ја бил терговаћ, а по том при глуво-немој ребјенок седит. Прошу похорно как при вас глуви ребјенки? … Скаљко њих?

— Же, не конпран па (не разумем) — једва промуца побеђени Ламсдорф, и поче измицати натраг.

— Сурд занфан, ђецој, глухој ребјенки скаљко, поњимајете?

Слеже Ламсдорф раменима, па ни маћи. Тако! Нек види какви су наши министри, лако је њему с Французима и Немцима. Овде да те видимо.

Покушава гроф да се прибере, док ето ти кума Милована [Маринковића], па гурну у чисто народском тону.

— Остави те глуваће, него цемент, цемент, господине, цене какве су, цене? Имамо ми у Рипњу добар цемент; умерене цене!

Миловану Павловићу веле допала се руска бунда, па је пипка и, мал’, мал’, па изговори:

— Добра бунда! … Пошто ли је?

— Цееене, цееене кажи ти мени! — цичи кума-Милован и трља руке.

Даље руски канцелар није могао издржати. Веле да је хтео пасти, да га нису задржали.

Све све, али га она видра из Бара лепеничких уби цементом и народним тоном. На све би се, кажу, још и довио да одговори, још би се можда и измигољио, али не даде кума-Милован да се извуче, већ потеже на тапет цемент, таап, па дед сад ако може!

Тај ће добро запамтити Србију и њене политичаре. Није се богме с њима лако изнети. Савладаше га шале ради, а шта ли би тек радио да му је Антонић подвикнуо „оштром командом!“ Зло.

Србо је ово.

„Одјек“
15. децембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Политички разговори по Олендорфовој методи

— Имате ли ви Срби једну добру владу?

— Не, ми Срби немамо једну добру владу, али г. Цинцар-Марковић има једне чизме.

— Имате ли слободу збора и договора?

— Не, ми немамо слободу збора и договора, али г. Веља Тодоровић има жандаре.

— Је ли ово једна клупа?

— Не, то није једна клупа, то је један министар просвете.

— Једе ли ваша стрина радо кисео купус?

— Наша стрина не једе радо кисео купус, али наша влада пише смешне програме.

— Има ли у државној благајни новца?

— Не, у државној благајни нема новца, али министар финансија радо чита словенску граматику.

„Одјек“
3. децембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Почасни хоџа

После оне здравице господина архимандрита Иларијона Весића (због чијег ћемо силног рекламирања морати напустити милу нам отаџбину), у турском јавном мњењу, а нарочито у турској штампи осетио се јак покрет. Сви турски листови, како нам неки из Цариграда причају, оштро протестују што г. Иларијон није одликован због онолике оданости падишаху, бар веле да му је ма чиме указана пажња. Ти праведни захтеви дотле су дошли да је, како бар причају људи, раздражена маса напала на шеик-ул-ислама и најодлучније од њега захтевала да тај заслужни каурски архимандрит добије и титулу бар почасног хоџе, ако ништа друго.

Грешни прости Турци нису ваљда ни знали да то не море бит’ по Корану и да би их Алах казнио за такав предлог.

„Одјек“
4. новембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Куда ћемо ми?!

Постоји легенда, да кад је Бог стварао народе, то заволи однекуд Шпањолце; награди их и обдари свима даровима природе. Дао им је благотворно небо, богатство плодова и животиња, лепоту жене, једном речју све што је потребно за потпуну срећу. Али, неблагодарни као свагда, Шпањолци потраже у Бога још и добру владу, паметне министре. Бог им то одрече, корећи их благо:

— То вам не могу дати, јер ако вам, поред свих благодети што вам их дадох, дам још и добру владу, онда би ми сви анђели побегли с неба у Шпанију.

И тако, веле, Шпанија нема никако добре министре, јер је тако од Бога остало. Анђели не беже с неба тамо, али анђели имају небо. Ми несрећни и проклети Срби имамо за министре Вељу [Тодоровића] и Ђоку [Николића], а немамо неба као анђели. Куда ћемо и шта ћемо ми јадници?!

„Одјек“
3. новембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

„Савременику“

Господа око Савременика као да су у боб врачала: одговор на њихов чланак „Ко угушује штампу?“ одиста је писала „једна песничка душица“. Само, та се „душица“, бар уколико је њој самој познато, нигде није „убијала доказујући да она не ради на овом листу“; штавише, она, ево, пред целим поштеним светом, свечано изјављује: да сматра за част што ради баш на овом листу, и, сем тога, још свечаније, изјављује: да никад и низашто на свету не би пристала да уђе у једно тако часно коло људи као што су господа из Савременика.

Но, при свем том, ми ћемо и по други пут лепо умолити поштовану господу из већ поменутог листа да нам не упишу у грех што ћемо их опет цитирати: они, тиме, само могу ћарити, пошто им ми, Одјековци, проносимо по свету надалеко чувену писменост, и славу. По стилу и дикцији, и по оном, генијалном инвенцијом срећном натрукованом парадоксу „јавно шапутање“ излази да су господа из тога листа, у најмању руку, ужасно неписмени и, међу нама речено, тупави. Овоме је потврда и она њихова молба којом нас преклињу да пишемо отворено да нас цео свет разуме, јер то је, како веле, дужност штампе.

А зар Вам, господо, није онај одговор довољно јасан, отворен, разумљив? Није? — Можда је и тако, само у том случају, ми Вам, покрај све добре воље, не можемо помоћи; молите се Богу да би Вас умудрио кад је већ погрешио те Вам дао и новац за лист.

„Одјек“
31. октобар 1902. године

Овај чланак написан је унутар полемике са „Савремеником“, која је започета Радојевим одговором на један чланак у том листу — „Ко угушује штампу?“, прим. В. Ж.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.