Tag Archive | Činovnik

Сима пензионар (1/2)

Човек око својих педесет и неколико година; раста средњег, телом снажан и крупан; косе црне, која је већ почела седити; лица ни дугуљаста ни округла, већ обична; образа румених, управо црвених, са још црвенијом мрежом жилица на јагодицама; дуга носа. Обријане браде и крупних бркова, који су покривали уста, а на крајевима су мало, што веле, „уфитиљени“ и умазани помадом: — то вам је господин Сима, чиновник у пензији.

Њега можемо брзо наћи у вароши К…, где и станује, јер није од оних људи који желе свуда забости свој нос, који су час овде, час онде; он се креће готово сваког дана као по неком утврђеном распореду: или седи код куће, или је у „Марковој кавани“. У ту кавану дође рано изјутра, седне за један сто до прозора, поручи каву, запали дуван, па тако „густира“ и чита „Брку“, или ма какав други лист, или са господином Јовом игра домина. Тако ту проведе до десет часова, па онда изиђе мало на пијацу, где загледа пилиће, проба сир, скоруп, вина; цењка се, „пазари“, како он вели, али ће ретко кад шта купити. „Пошто ти је, снашо, ово шарено пиленце?“ — има обичај рећи, па ма то било и велико пиле, или: „Пошто дајеш, пријатељу, тај шилер?“ — па ма то било и добро вино.

Тако, дакле, прође он по пијаци до једанаест часова, па се упути кући. Лаганим, озбиљним, па баш, ако хоћете, и достојанственим кораком иде, носећи у левој руци цигару а у десној штап, којим не врти и не окреће као какав ветропировић, нити га носи тек онако, узалуд, већ као да њиме пребраја кораке, удара у земљу при сваком покрету десне ноге; главу држи усправљено, мада врат повије напред, и тек покадшто ће мирно и озбиљно климнути њоме, не скидајући свој црни „халбцилиндер“, с узвиком: „О, добар дан, добар дан!“ или ће га потпуно скинути па с осмехом прословити: „Добар дан желимо!“, што већ зависи од тога с киме ће се срести и поздравити. То већ другачије иде кад наиђе на улицу у којој станује. У њој он познаје све изреда, што но кажу и старо и младо, и мушко и женско, и поред кога било пролазећи рекао би по коју, на иример: „Како у школи, Милане, може ли се, а?“, „Шта правиш, Васо, можеш ли помало?“, „Сунчаш ли се, газда Јанко?“, „Добар дан, госпа Персо, спремате ли ручак?“ — или ма шта тако. Само, имајте на уму да он никад готово не изговори целу реченицу док мало не застане, а говори крупно и доста отегнуто. Долазећи, тако, до своје куће, застаће мало пред вратима, те трљне који пут ноге, па било суво или каљаво, потом се мало израче и испљује, па тек уђе у предсобље. Остави штап у један угао код собних врата па уђе у собу.

Соба у којој станује доста је пространа и видна, са намештајем који доста одговара његовом положају. Под је застрт шареницама, а до дувара који је спрам врата стоје два гвоздена кревета застрта зеленим засторима и таквим истим јастуцима; до прозора повелики дрвени сто, покривен, такође, зеленим чаршавом, поврх кога је раширен један број новина, а на једном крају стоје неколико комада лепо сложених књига као: „Грађански законик“, „Кривични законик“, „Устав“, „Вечити календар са рождаником и сановником“, и још неке, а на другом крају неколико табака чисте хартије, по среди дивит, пескаоница, кутија са жигицама, и још неке ситније ствари; поред стола две плетене столице; о зиду две-три прилично избледеле слике и гусле, а у самом углу скупоцена икона, испред које виси сребрно кандило, а покрај пећи, у једном куту, стоји дугачак чибук.

Пошто, дакле, уђе у собу, скине шешир, прође преко ње два-три пута и тамо и амо, затим, што врло често бива, али не увек, седне за сто, узме један табак чисте хартије, преко тога превуче два-трипут руком, одмери три прста с једног краја и превије, узме перо, загледне га, оцепи једно парче од новина које су на столу, избрише перо, умочи у мастило, и стави озго наслов. Рецимо: „Касационом Суду“, или „Суду Округа…“ и, кад то сврши, остави перо преко дивита, и изиђе у кујну, стане крај шпорета, подиже заклопце од лонаца и загледне шта се кува за ручак. „Охо, Лено, ти баш хоћеш да ме угостиш!“ — говорио би обично, па ма шта се кувало за ручак, а Лена — то је његова жена — обично би му на то одговарала или одмахом главе, или речима: „Ја се, богами, трудим, а ти слабо шта гледаш.“ — „Е, па, овај, ја сам, како да кажем, заслужнији, човек сам“ — или ма шта тако додао би Сима, и на томе се прође.

Тако му прође пре подне, а после подне готово исто тако, само што после подне или мало проспава, а затим доврши писање, ако га је пре подне започео, гуди мало и пева уз гусле, проговори коју са својом „бабом“, како је он то у шали волео да каже, мада се ретко кад сложе, па после узме штап, метне шешир на главу, и пошто се пипне два-три пут по џеповима од капута и по неколико пута се окрене загледајући по соби као да нешто тражи, накашље се и упути „Марковој кавани“.

Он, истина, дуго седи у кавани, али, да не бисте добили погрешно мишљење о њему, морам рећи да није велики трошаџија, јер је човек, као што сам вели, „зрео и прецеђен“, па зна да чува „беле паре за црне дане”. Цело пре подне попије каву, а после подне прво чашу воде, па, пошто се мало одмори, поручи опет каву. Толико попије за свој новац, а ако добије на домине, или ако му ко поручи још коју каву, разуме се да прими част као сваки човек, јер „две се каве неће свадити“, као што сам у таквом случају каже.

Бива да се кадшто поремети његов тих и миран живот, али таква бура брзо прође, и у његовом животу опет се поврати мир и задовољство.

*

Дошао, тако, једног дана из вароши; до ручка је провео као обично, а кад га позваше на ручак, свуче капут и, оставши само у прслуку, изиђе у кујну где је ручавао.

— Баш сам курјачки огладнео, а ти Перо? — питаше Перу седајући за сто.

Пера је био ђак који је био код њега у стану, а ту се и хранио; младић од својих седамнаест година, вижљаста тела, бледа лица, црних очију и дуге косе; добар и ваљан, само доста својевољан, али се ипак лепо слагао са својим „чика“ Симом, јер је овај увек попуштао, ако дође до спора.

— Па ја нисам баш тако гладан — одговори Пера, слегнувши мало раменима.

— ’Ајде, седај, Перо, деде ти, овај, Лено, дај то да се прожваће — рече пошто је сео, намештајући се на столици.

Пошто се тако лепо намести, узе салвету, развије и, искрививши врат и главу у страну, и зажмиривши мало на једно око, завуче један крај за оковратник, а два за прсник, затим мало засука рукаве на кошуљи и, погледавши значајно свуда по кујни, свечано и мирно проговори:

— Биће крвавог рата, каквог још историја није на својим листовима забележила! — ово је изговорио преко свог обичаја не одмарајући се, и још значајеије свуда поглвда, а поглед му се заустави на Пери.

Пера, који се дотле сав зацрвенео уздржавајући се од смеха, устаде и уђе у своју собу, промрмљавши нејасно: „Куд ли ми је марама?“ — где се прилично задржао.

Риста, момак му, који се дотле, по обичају, кривио и смешкао, уозбиљи се и, с отвореним устима, гледаше уплашено у свога господина.

Само на Лену није никако утицала та висока фраза Симина — него га врло равнодушно пресече речима:

— Сипај, сипај, то, молим те, баш си ти нека историја!

— Ја, ка’ велим, да те почекамо док ту говедину исечеш, а ти, овај, баш не знаш реда — одговори Сима, и поче сипати супу.

— Сипај то, молим те, па ћути!

— Лепо, вала, ’ајде да сипам.

Затим наста ћутање, само што се чуло његово сркање супе. Пера, који је седео до њега, једва се уздржавао од смеха: Лена је седела на другом крају стола и ћутећи сипала супу. Риста је стајао мало подаље од стола: накривио главу, на којој је био мастан фес с кићанком, зинуо мало и чешао се руком по затиљку, гледајући непрестано блесаво својим подбулим очима, до којих допираше масна и улепљена коса, у господина Симу; сигурно је чекао да се опет поведе говор о рату, али залуд.

То ћутање прекиде Лена заповедивши Ристи да донесе вина из „малог буренцета“.

— Деде, донеси то вино, па ћу ти после нешто заповедити, деде брзо! — додаде Сима.

— Ма, је ли, Симо, ти још не купи вино, зар да ти једнако говорим! — отпоче опет Лена.

— Ја, овај, шта ћу да радим, заборавим некако.

— Ма немој ти, знаш, заборављати.

— Готово, овај — опет ће Сима — но деде ти дај ту говедину, ја знаш… шта велиш, баш морамо купити вина… но како да ти кажем… а, ево Ристе. Одидер овамо, па скини тај фес; како то стојиш под капом кад ти господар руча. То нећу више да видим. — Ту господин Сима заоштри мало гласом и труђаше се да изгледа што важнији.

Риста, кезећи се и клатећи главом, скиде фес, и прогунђа:

— Свеједно, господине!

— Није то свеједно, то је све два! Ти не знаш реда, ти си, овај… деде ти Перо вади то месо, ја баш овога не могу научити реду! Ја… но овај, иди код Марка у кавану, заборавио сам тамо мараму. Кажи: господин Симина марама, он зна — разумеш? Хај’ брзо!

— Разумео сам, господине — опет ће Риста кривећи се и смејући, па оде куд му је заповеђено.

— Па баш — опет продужи Сима, затим прекиде, узевши у уста једно парче говедине, па жвачући поче даље искрекидано — шта велиш, мора се купити… Ја и Пера… овај баш… и не пијемо, а ти, богами, претрпи се мало! Не мораш пити сваки дан! … Шта велиш ти, Перо?

— Шта, сваки дан — пресеча га Лена оштро — а шта ти радиш у Марковој кавани.

— Ти баш, Лено, оца му… овај… Охо, баш ти је добар овај кромпир — говораше вадећи кромпире — баш је као, као, као, овај, баш као неки.

Баш ти је овај кромпир као, као, као, овај, као — поче му се ругати Лена зажмиривши на једно око — као кромпир. Ћути, па једи! — додаде затим љутито.

— А, хо, хо, баш овај… шта беше оно, ти си због вина љута, па… — Сима не доврши реченицу. Наста ћутање.

Пера прекинути разговор окрете сад на другу ствар речима:

— Данас један наредник даде банку за пострадале Приштинце.

— Е, па, оно — поче Сима, па, пошто протрља руке, узе чашу с вином и, прогутавши један гутљај, обриса бркове, па продужи:

— Овај… ја… човек још… да кажем, нема дације… може он то…

— Многи може, ал’ не да — опет ће Пера… Зар Стева генерал не може, но дао два динара, срам га било! То је испод човечанског осећања!

— Е, па човек, можда… Охо, како ти то говориш, оно да, овај, не треба на сто страна; пара иде к’о ђаво.

— Та гладан човек да трпи — настави Пера — па да им… — али га ту Сима прекиде речима:

— Даћеш ти ’де треба, још ти туђим зубима једеш ’леб — а затим устаде, узе у уста један гутљај вина, па, пошто га мало промућка, прогута, оде у своју собу, поневши столицу.

Лена је одмах за њим, такође, отишла, поневши са собом стакло и чашу с вином.

(Даље)

Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (4/5)

(Претходни део)

IV
XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ

Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава!

Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво, по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија, са нумерисаним актима под мишицама, а надлештво модерно уређено, па над вратима пише, на пример: Харамбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: Секретар; на трећим: Одељење за васпитање свирепих Турака; на четвртим: Послуга, итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна чиновника у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду неправилни глаголи у грчком и латинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе).

Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем.

*

Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде.

На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“

*

Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао.

Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: Управитељ хајдучке чете. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: Први српски хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“

Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као брудершафт. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершафте.

Станко запева у силном усхићењу:

„Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања.

Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши.

Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалификације одбити.

Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове.

Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам.

Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз племенит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу.

Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не.

Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство.

,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“…

Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи.

— Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину.

— Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат.

Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом.

— Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио.

Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио.

Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља.

Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан.

Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика!

Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук.

Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом.

После тог најбурнијег догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу.

(Даље)

Демон (2/2)

(Претходни део)

Месец обасјао и звезде изгрејале. Лупају ветрењаче а прељске песме брује са свију страна Милина човеку погледати дивоте око себе.

Старица сама пред кућом плаче и моли се Богу, а мали Ивица седи на прагу, и игра се размотавајући клубе из бакине котарице.

Ђорђе је тад корачао пред жандармом, далеко од куће.

Није имао кад замишљен и потресен чудним догађајем да ужива у најмилијој му прељској песми.

Сјај месече, сјај ладе!

Тек млад сањалица може осетити тежину Ђорђевих мисли и осећања.

Неки сељак тера пред њима кола пуна жита. Меденице на воловима ударају јасно како волови кораче, а сељак пева наглас:

Тамна ноћи пуна ти си хлада,
срце моје још пуније јада!

Никад Ђорђе није тако живо и јако осетио и разумео ту песму, коју боли искресаше из груди народних.

Сутрадан, пошто је ту ноћ милошћу капетановом ноћио под надзором у кафани, стајао је гологлав, блед и изнурен од чудних мисли и неспавања, наш Ђорђе пред г. капетаном.

Капетан пита, а један практикант пише.

— Како се зовеш?

— Ђорђе Андрић.

— Чиме се занимаш?

— Учим школу.

Капетан му је сигурно то рачунао у отежавајућу околност.

— Колико ти је година?

— Двадесет и једна.

— Јеси ли кажњаван?

— Остао сам у затвору, кад сам учио 1. разред гимназије.

— Због чега?

— Звао сам једног друга Шиљом!

Капетан се нешто замисли, претура по књигама, па тек промрмља за се:

— Дакле, увреда части!

— Ко те казнио?

— Разредни старешина!

Капетан се трже и као да га би срамота самог себе.

— Је ли те грађански суд кад год казнио?

— Како ће ме казнити кад сам још ђак?!

Капетан опет ућута, мисли, мисли, па тек промрмља:

— Ово је кривица хитне природе — и продужи испит пошто се искашља, испуши целу цигару и попи чашу воде, као кад се човек спрема да предузме нешто крупније.

— Шта сте читали јуче?

— „Демона“!

— Пиши тамо! — цикну капетан.

— Јесте ли још коме читали?

— Нисам, али бих је препоручио сваком као врло лепу ствар.

— Размислите добро јер сте пред влашћу, и поновите да је то лепа, врло лепа ствар!

— Врло лепа!

— Смете да кажете?! Пиши тамо да је читао и да још тврди противно законима грађанским да је лепо оно што се забрањује.

— За име бога, господине, шта је то страшно рећи за Љермонтовљевог „Демона“ да је лепа ствар и зар закони то забрањују?

— Шта искрећеш? Ко те пита за Љермонтова? Пази да те не однесе ђаво, ти мислиш да тераш спрдњу с капетаном!?

— Па то је то о чему ме питате!

— О чему?!

— Па о Љермонтовљевом „Демону“ да ли је лепа ствар?!

— Па?!

— Ја велим да је то генијалан песник и да је прослављен.

— Немојте ви мени говорити глупости којекакве, већ ми кажите шта се вама допада у тој књизи, то ја хоћу, то ја хоћу, разуми! — виче капетан и лупа ногама о под, све се тресе.

Ђорђе се нашао у чуду, али мора да цитира, узе случајно стихове:

Кунем ти се зором раном,
првенчетом божјег створа,
кунем ти се белим даном
што по реду доћи мора.

— Доста! Немој ти мене правити овде лудаком да ми причаш и глупости! — викну капетан и тресну бесно руком по столу.

— Па ви то тражите!

— Знам ја шта тражим, него говори док ниси видео шта ја умем.

Ћата чачка зубе и гледа избечено у капетана и ђака чудећи се чуду шта се ради.

— Ја вас уверавам, да је то „Демон“! — говори Ђорђе а сав се узнојио од једа.

Капетан се стаде мислити, па тек упита:

— Даклем, то је у песми?!

— Јесте, Љермонтов је песник!

— Ти опет изврћеш!

— Па то је он писао!

— Ко?

— Љермонтов.

Капетан зазвони у звоно и нареди да се Љермонтов потражи у Полицијском гласнику.

— Превод је Змајев!

— Какав превод?

— Па те књиге.

— Шта је тај Љермонтов?

— Рус.

— А-ха, дакле то је Рус?! — вели капетан и избечи се од чуда не знајући шта да каже сада.

Врати се ћата и вели да нема тога у Полицијском гласнику.

Капетан после још дугог објашњавања се уразуми да се песници не сликају у Полицијском гласнику и да је то јавна књига свакоме приступачна.

Наредио је чак да се донесе из књижаре једна „Певанија“ Змајева да се увери да тога има тамо.

Напослетку узе мекши и готово љубазан тон:

— Добро, добро, господине, ми ћемо већ видети; ја ћу задржати, знате, за случај ону руску књигу, док је прегледам! Наш је посао, ето видите, тежак. Замерамо се људима и то све због званичног посла. Људи после не разумеју, мисле, то ја тако хоћу!

— Збогом.

— Збогом, поздравите код куће, ми вас баш намучисмо!

Ово је можда било негде, некада у некој чудној земљи, а можда и није било нигде на Земљи, ако случајно на Месецу има људи. Што је најпре веровати, ово је мој сан. Слатко ми је сањати и не желим да се разочарам као Ђорђе. Он сад већ мало другојачије мисли, а не сања само песме.

Београд, 16. септ. 1898.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Демон (1/2)

I

Слатки су дани детињства, слатки су снови младости. Благо ономе ко се никада и није будио и познао сву горчину јаве и живота.

Наши дани теку брзо, време лети, и догађаји јуре поред нас муњевитом брзином, па у чудном том вртлогу прилика и догађаја не може се ни сањати; мораш се пробудити, па ако ниси проспавао и најслађе снове најсрећнијих дана младости.

Наш се јунак још у двадесет првој години својој упознао са јавом живота, и то још као ђак Велике школе.

Настао је школски одмор, и Ђорђе оде својој кући да проведе лето уживајући у дивном шумовитом месту свога рођења, у загрљају својих родитеља!

Прво јутро по доласку своме изиђе уском путањом кроз шуму, што води извору на врху брега, са кога је диван изглед на целу околину.

Сео на клупу коју је сам направио под липом крај извора, па слуша жуборење, напаја се мирисом и свежим дахом летњега јутра. Гледа шуме, стазе и ливаде, по којима је толико пута дететом трчкарао. Гледа беле кућице својих сељана, што провирују из воћњака и шумовитих брежуљака. У души се његовој буди читав рој најдражих успомена детињства.

Чини му се да га у том крају све познаје, све воли, па га и сунце љупкије греје, и ветрић нежније пирка и као да га сва природа тихим шапатом кроз ромор врела и тајанствено шушкање лишћа поздравља: „Добро нам дошао!“

Хиљадама најлепших стихова кружило му је по памети, и он их заносно изговараше, те тиме као да је хтео наћи помоћи да изрази своје осећање.

Вратио се кући свеж и весео. Лице му блиста и одсјајује од унутарње среће и задовољства.

По доручку леже на један диванчић и узе у руке Љермонтова. То је његов најмилији песник, можда и зато што га сад тек чита, или и иначе.

У кујни седи његов отац и још два-три сељанина, па разговарају о ценама жита и осталог берићета.

Ђорђе је читао и није слушао шта говоре, иако су врата од собе што воде у кујну случајно отворена.

Прекидоше разговор и Ђорђе прекиде читање, па погледа на ту страну.

Неко назва бога и чу се звецкање сабље.

Сељаци поустајаше и скидоше капе.

— Мора бити да је срески писар — помисли Ђорђе равнодушно и продужи читање.

Стари Јаков, Ђорђев отац, одмах се похвали писару како му је дошао син с науке и пун среће и поноса уведе га у собу.

Ђорђу као да не би баш право што га узнемирише, прекиде читање, те се поздрави са писаром.

— Читате нешто, а ми вас узнемирисмо! — вели писар кад седе, скиде полицијску капу и заглади пажљиво косу.

— Ништа, ништа! Ја радо читам, али ми је и друштво још милије! — говори Ђорђе.

— Па да, ми школовани уживамо у томе! Ја веома много читам, прочитао сам, да не слажем, пуну онолику корпу књига! — рече писар поносно и показа корпу за веш под столом у соби.

Старац Јаков стао уз врата, па и не дише чисто од силне пажње уживајући како његов син уме да говори са великом господом.

Сељаци стоје; у кујни код собних врата, слушају пажљиво и као да очекују нешто ново и добро за њих, као о порезу или другом чему.

Ђорђе узе претурати по књизи лишће.

— Шта господин чита, ако смем питати? — прекиде писар ћутање.

— Љермонтова — одговори Ђорђе.

— Та…а…а…а…ко…о! Баш ми је мило, то је диван роман, ја сам га пре негде читао! Коју свеску ви читате?

— То је песник! — каже Ђорђе.

— Да, да песма, куд сам се ја пребацио! Ух, тако позната ствар! — изговори живо писар и удари се руком по колену, а затим се насмеја, чукну се прстом по глави и одмахну руком као да исмева себе кад заборавља ствар која му је позната као и име своје што зна.

— Која је свеска велите изишла? … Мислим и ја сам куповао до пете свеске!

— Ово су скупљени списи, а не излази у свескама!

— А, ја, ја право, управ тако, куд сам ја помислио на једну драму од Бранка Радичевића, баш ће тако бити… Које место баш сад читате?

— Сад читам „Демона“. Ствар ванредна, а стихови звучни не могу лепши бити! — вели Ђорђе.

Наједаред писар ућута и стаде трљати чело мрштећи се као кад се човек нечега сећа.

„Чини ми се да је то забрањена књига!“ — мисли у себи и одједном узе позитуру власти. Хтеде да скочи и зграби књигу, а Ђорђу да викне: — Напред у име закона!

Уздржао се, јер не беше сигуран да ли ће баш то бити, па се реши да то вешто полицијски иследи како Ђорђе неће ни приметити куд га он шиба и да одмах оде и реферише о свом важном открићу.

Опет се стаде смешкати и најљубазнијим гласом рече:

— Господин ће бити добар да ми прочита неко лепо место. Ја врло радо слушам такве ствари!

— С драге воље — вели Ђорђе, а и он рад што ће читати, само да не би с њим разговарао, јер му готово већ и досадило. Сети се да писар не зна руски, па га и не пита, већ узе Змајев превод „Демона“ и поче с почетка.

Тужни демон дух изгнања!
летео је брзим летом,
а над овим грешним светом
у мукама очајања.

Писару некако нејасно, па баш вели да у том и лежи опасност.

„Чекај да га мало закачим овако!“ — помисли у себи, па прекиде Ђорђа речима:

— Врло лепа ствар!

— Дивота! — каже Ђорђе.

— Ал’ некако да није само против постојећег стања у земљи!

Ђорђе га и не саслуша па, и не знајући шта овај хоће, продужи даље читати. Чита он, а писар слуша и тек понека реч изазове код њега грозне слике пуне страхоте.

— То је, то је! — мисли у себи, ал’ ипак некако му сумња у души због Тамаре!

— Која је то и откуд Тамара! — А, ха! — присећа се он у себи објашњавајући на свој начин — знам која је!

Црни душе, ко је тебе
у по ноћи звао амо?! …
Овде није твоје место,
Ту су чисте душе само!

— Е то је! — помисли писар у себи и устаде. Сад је више веровао но што је сумњао.

— Лепа, лепа ствар, баш дивота! — вели и смешка се, па се љупко извини како мора ићи, и баш му је жао јер се пријатно провео.

— Сад ћеш видети твоје весеље, рибице мала! — мислио је пун пакости кад је изишао из куће.

II

Велики заранци. Запад се румени, а шуме као да горе пламеном најлепших боја.

Ђорђе све дотле читао, па тек изишао у башту да се одмори и да ужива најлепше доба дана.

Сећао се Тургењевљевих описа таквих лепота у природи, па узе разматрати сваки облачак, сваку нијансу чаробних боја запада, шуму, небо, што се овде-онде види кроз шуму, као и сунце, што где јаче, где слабије продире зрацима и изгледа као да иза шуме тече нека усијана крвава маса. Гледа чак и гранчице што их ветар лагано нија, па и листак што трепери.

Чини му се као да цела природа има душу, неизмерну, силну, па да се душа његова с њом стопила, па се предала тихој, слаткој чежњи и тајанственој, великој, величанственој тишини и миру.

Одједном се зачу бахат коњски и он погледа уз пут. Два коњаника дојурише у облаку прашине и одјахаше пред његовом кућом.

Опет један писар из среза са жандармом.

— Добар дан! — процеди писар кроз зубе надувено и гордо, гледећи Ђорђа готово преко рамена, па и не чекајући отпоздрав упита још званичним оштријим тоном:

— Јесте ли ви Ђорђе Андрић, философ?

— Јесам — вели Ђорђе и гледа зачуђено у писара и жандарма што још важније напућен шетка тамо-амо крај њега.

— Ви протурате по народу некакве књиге које говоре против постојећег стања у земљи и данашње владе?! — говори писар ауторитетом власти.

— Ја?! — пита Ђорђе упрепашћен тако неочекиваним питањем и чисто човек не верује да се то све збива.

Жандарм се мало накашља, али тако важно као да хоће рећи: „Припази, и ја сам у униформи и свој сили и величини својој пред тобом!“

— Изволте у кућу! — нареди писар, а жандарм приђе ближе и испрси се.

— Али ја не знам шта ви хоћете, ја управо вас не познајем! …

— Упознаћеш ме сад! — дрекну писар и махну главом на жандарма.

Жандарм га ухвати за руку, гурну напред и изговори још важније:

— Улази кад ти се говори, шта се бенавиш! — показујући руком врата.

Ђорђе уђе.

У кући му била само мати и синовчић од три године, а остали укућани отишли на рад, па ће на њиви и остати да ветрењају целу ноћ.

Кад писар уђе, сирота старица се приклони и приђе смирено да се поздрави, али је овај и не погледа, већ уђе у собу за Ђорђем.

Жандарм истом надутошћу за њима.

Настаде претресање. Купе сваку књигу и хартицу. Смрче се. Запалише свећу па прерише и зграде и подрум, па чак и иконе подизаше, да нема чега под њима.

(Даље)