Злочинства професора Драгутиновића учињена путем штампе
Дошао Србин Пречанин у Београд трговачким послом са једним опет овдашњим Палилулцем. Ту се нађе са једним својим земљаком који је дуго година живео у Палилули.
Седели су сва тројица у кафани и ова два трговца, Пречанин и Палилулац, водили разговоре око својих послова. Наједном Палилулац не разумеде једну реч коју у говору употреби Пречанин, а онај родом из Прека што дуже живи у Палилули брзо објасни Палилулцу ту реч. Још је био и један обратан случај, и онај као стручан, као човек што зна оба језика, и палилулски и пречански, одмах објасни ту реч своме земљаку. Људи продуже даље свој разговор и, разуме се, потпуно разумевајући један другога као људи који оба говоре српски као матерњим језиком. Али ономе се пријатељу допала улога тумача, па који год од њих каже коју реченицу, овај је оном другом бајаги преведе:
— Со тим је, знате, господин хтео да каже…! — и понови оно исто што је и овај рекао.
Замислите сад најобичнији разговор:
— Мислите ли колико остати у Београду? — пита, рецимо, Палилулац.
— С отим је, знате, господин хтео касти колико ћете још бити овде — тумачи онај ревносно своме земљаку.
— Па, још два-три дана!
Овај и то сад тумачи овом другом:
— С отим је, знате, господин хтео касти да ће кроз кратко време, тако рећи за два-три дана, отпутовати.
—
Дивота од пријатна тумача. Наиђете на таквог па се смејете лудости, и на крају крајева му опраштате, ко велите, прост човек, шта се од њега може тражити.
И он то говори усмено, не потписује та своја луда тумачења и ми опет замерамо, чудимо се, а кад понеки професор тако исто што напише, потпише, штампа у угледном часопису или издању Књижевне задруге, ми се не смејемо, већ га гледамо с решпектом и кажемо: учена глава, вредан човек!
У овом погледу су филолози најдаље отерали. Има их доста, али изгледа да ће међу шима победу однети професор М. К. Драгутиновић.
Тај је написмено претекао оног усменог палилулског тумача.
Кога не мрзи, и ко има здраве нерве, нека узме само Песме Бранка Радичевића у издању Српске књижевне задруге. А то издање је приредио са дугачким предговором речени професор М. К. Драгутиновић.
Оставите на страну предговор, јер, најзад, како ко уме онако и пише. Он, сирома, није крив што је Задруга на њега натрапала. Тај избор је био његова срећа, а њена несрећа. Али завирите у текст, па погледајте тумачења овог учевног професора, па да се кривите од смеја или да кукате из гласа.
Ни мање, ни више, његова су тумачења између Бранка и публике читалачке иста као оног добричине у палилулској ме’аници.
Штета је да моментално немам при руци то смешно издање, али је довољно и оволико колико се сећам.
Ој ’тиче умилно што на грани стојиш,
окле тако силно срце мени својиш?
вели Бранко нама, публици; тумач професор ће као онај из Палилуле:
— С отим је, знате, Бранко хтео касти „…откуда ти ’тицо која си мила освајаш тако силно моје срце!“ Отприлике тако тумачи мудри професор.
Бранко вели:
Здраво и ти убаво Белило…
— Знате, он је с отим хтео касти здраво. Испореди са народним стихом: здраво, краљу од Маћедоније!
Бранко вели:
Дођи, види, чуј, па хајд у гроба!
А он тумачи:
— С отим је хтео нас подсетити на речи Јулија Цезара кад је победио понтијског краља Фарнаса (мени се чини да је Фарнак, али се не мешам у науке) и јавио: дођох, видех, победих! А с отим је хтео нас подсетити и на талијанску изреку: „Види Неапуљ, па умри!“ Бравос, мудра главо! Куд ти тако похвата трагове?!
Е, шта је с отим хтео господин професор, то нико не зна. Могао је цитирати и: Скочи срна иза грма. Испореди са стихом: Бој не бије свијетло оружје!
Ово нису ретке појаве у овом интересантном издању. Кипти то све оваком памећу.
Кад ствари тако стоје, онда се морало као последица десити оно што ћемо причати.
На молбу Бранкову образован је суд, који је имао да иследи кривице М. К. Драгутиновића. Судије су биле: Савест, Морал и Правда.
Прочитана је тужба приватног тужиоца Бранка Радичевића у којој тужи кривично суду за злоупотребе које је с његовим песмама починио оптужени Дратутиновић. Тужи га даље за клевету нанету њему у његову раду и за увреде нанете његовој поезији и за злочинство извршено над невином омладином. На крају вели да се позива као на сведока на јавно мњење наше публике, а као доказ кривице подноси у прилогу под ./. корпус деликти — издање Бранкових песама у Српској књижевној задрузи под редакцијом оптуженога. Суд саслушава оптуженога:
— Како се зовете?
— М. К. Драгутиновић.
— Колико вам је година?
— Тридесет осам.
— Јесте ли кад оптуживани по каквој кривици?
— Нисам.
— Чиме се занимате?
— Професор
— Вас оптужује г. Бранко Радичевић из Брода:
- За злоупотребе његових песама.
- За клевету.
- За увреде.
- За злочин према невиној омладини.
Шта имате да кажете у своју одбрану?
Професор се брани како је он радио из племенитих побуда и како мисли да у његовом раду нема кривице.
После тачног ислеђења, суд удаљи парничаре и сведоке и донесе пресуду с обзиром на то што г. Драгутиновић као оптужени има две јаке отежавајуће околности:
- што је професор;
- што је филолог,
па на основу закона, изложивши судске разлоге, пресуђује: да се г. Драгутиновић осуђује на моралну смрт и вечно презрење јавног мњења.
Књижевна задруга као саучесник осуђена је укором, и да буде три године под присмотром надлежне власти.
Апелате нема.
„Страдија“
1. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Скасування пристрастей
Ми, серби, хвалити милосердного бога, впоралися з усіма своїми справами і тепер можемо на дозвіллі позіхати досхочу, дрімати, вилежуватись і спати, а коли нам і це обридне, можемо для забави поцікавитися, що діється в інших, нещасливих країнах. Кажуть, — хай бог милує нас од такого лиха й напасті, щоб нам цього ніколи не знати! — ніби є країни, де люди безперестану б’ються і сваряться за якісь права, за якусь свободу і недоторканність особи. Волосся дибом стає, коли подумаєш про нещасних, які досі в себе вдома порядку не навели, бо ми-то вже дійшли до того, що наводимо порядки навіть у Китаї чи Японії. І з кожним днем сягаємо все далі, скоро наші кореспонденти присилатимуть повідомлення з Марса, Меркурія або принаймні з Місяця.
—
Я також син цього щасливого народу і ось, щоб іти в ногу з модою, збираюся розповісти вам про одну далеку, дуже далеку неєвропейську країну і про те, що в ній відбувалося давно, дуже давно.
Невідомо точно, де була ця країна, як називався народ, що жив у ній, але, в кожному разі, це було не в Європі, а народ міг називатися як завгодно, тільки не серби. З цим погоджуються всі давні історики, а новітні, можливо, стверджуватимуть і протилежне. Зрештою, це не наша справа, тому я й утримаюсь від її розгляду, хоча й прогрішу, отже, проти звичаю говорити про те, чого не розумієш, і робити те, до чого не здатний.
Напевне відомо, що цей народ був дуже зіпсований, неслухняний, аморальний і сповнений поганих пристрастей; ось я й розважу вас розповіддю про ці його вади.
Звичайно, дорогі читачі, ви не можете отак, ні сіло ні впало, повірити мені, що коли-небудь було стільки зіпсованих людей, то знайте: усе, що розповідаю, я почерпнув із старовинних записів, які і зараз зберігаються в мене.
Ось у точному перекладі кілька донесень різним міністрам:
«Хлібороб Н. Н. із Кара сьогодні, закінчивши орати, подався до шинку і там пив каву та захоплено читав газети, у яких критикуються теперішні міністри…»
«Учитель Т. із Борка, щойно закінчуються шкільні заняття, збирас коло себе селян і намовляє їх заснувати хорове товариство. Крім того, цей учитель грає з підмайстрами в цурки, а зі своїми учнями — в гудзики, і через те він надзвичайно шкідливий і небезпечний. Деяким селянам читав книжки і пропонував купувати їх. Цього неподобства не можна терпіти. Він паплюжить весь округ, зводячи наклеп на спокійних і чесних громадян, ніби вони хочуть свободи, насправді ж він сам безперестану торочить, що над свободу нічого приємнішого в світі немає. Той учитель завзято курить і, коли курить, плюється».
«Священик Дж. із Сора після служби в церкві пішов на політичні збори до сусіднього міста».
Ось, бачите, і якого тільки страму в світі не буває!
Слухайте далі:
«Суддя С. сьогодні голосував за громадське врядування. Цей безсоромний суддя передплачує опозиційну газету і з насолодою читає її. Він насмілився на суді сказати, що селянин, який образив владу і вчинив їй опір, бо при свідках заявив, що нічого не купуватиме в крамниці старости Габора, ні в чому не винен. Крім того, названий суддя має замислений вигляд, а це непохибно свідчить, що він зіпсована людина і, безперечно, виношує якусь велику змову проти існуючого ладу. Його треба притягти до відповідальності за образу короля, бо він аж ніяк не може бути прихильником династії, якщо ходить пити каву до Мора, дід якого був добре знайомий з побратимом Леона, що підняв у Ямбі бунт проти управителя у дворі діда нинішнього короля!»
Були ще й гірші люди в тій нещасній країні. Зверніть увагу на цей донос:
«Адвокат із Тула захищав якогось бідняка, батька якого вбили минулого року. Той адвокат охочий до пива і ходить на полювання, але, що найгірше, він заснував у нашому окрузі якесь товариство допомоги бідним. Цей зухвалий виродок стверджує, ніби державні донощики — найпаскудніші люди!»
«Учитель Т. сьогодні гасав по місту разом з вуличною дітворою і крав у перекупок грушки, а вчора стріляв із рогачки в голубів і розбив вікно в казенному домі. Це йому можна було б вибачити, але він, крім того, ходить на політичні збори, голосує на виборах, розмовляє з громадянами, читає газети, говорить про державну позику і ще різні неподобства чинить на шкоду навчанню!»
«Селяни з Вара почали будувати нову школу і, як видно, цим пороком можуть заразити всю околицю. Потрібно негайно покласти край цьому віянню, шкідливому для держави!»
«Ремісники з Вара заснували читальню і щовечора збираються в ній. Ця пристрасть пустила глибоке коріння, особливо серед молоді, а старі плекають думку, крім читальні, заснувати ще й ремісницький пенсійний фонд. Цього не можна терпіти в нашій країні, бо воно спокушає всіх шановних громадян, які не лають міністрів!.. Один ремісник подумує навіть про розподіл праці!.. Небезпечні пристрасті!..»
«Селяни з Падоа вимагають громадського самоврядування!»
«Громадяни Трої хочуть свободи виборів».
«Багато тутешніх чиновників сумлінно виконують свої обов’язки, а один, крім того, грає на флейті і знає ноти!»
«Писар Мирон любить танцювати на вечорницях й пити пиво з солоним насінням. Треба його прогнати зі служби, щоб позбувся тих пристрастей».
«Учителька Хела купує щоранку квіти і тим спокушає ближніх. Цього не можна терпіти, бо вона розбестить молодь».
—
Хто б міг перелічити всі мерзенні пристрасті цього нещасного народу? Досить сказати, що в усій країні було лише десять гідних і чесних людей, а всі інші — і чоловіки й жінки, і старе й мале — були зіпсовані, як то кажуть, до самих кісток.
Як, по-вашому, почували себе ці десятеро добрих і чесних людей у тій зіпсованій країні?.. Погано, дуже погано, і особливо через те, що мусили дивитися на загибель своєї вітчизни, яку так палко любили. Ні вдень, ні вночі не спали вони, все думали: як виправити своїх грішних співгромадян, як урятувати країну від загибелі?
Сповнені високого патріотизму, незмірно доброчесні й благородні, вони були готові на будь-які жертви ради щастя вітчизни своєї. І ось одного дня, згнітивши доблесні серця, вони схилили голови перед невблаганним вироком долі, яка присудила їм нести важкий хрест, і стали міністрами, взявши на себе благородне завдання очистити країну від гріха і пристрастей.
Вони були вчені люди і все-таки добре наморочилися з цим питанням.
Нарешті найдурнішому з них (мовою цього народу означало найдотепнішому) стрельнула в голову думка скликати народну скупщину, у якій би всі справи вирішували іноземці. Усі підтримали цю чудову ідею і найняли на державний кошт двісті іноземців та ще стільки ж нахапали з-поміж тих, які випадково саме приїхали до цієї країни в торговельних справах. Вони боронилися, виривались, але проти сили не попреш!
Так набралося чотири сотні іноземців, які мали стати депутатами й вирішувати різні справи для добра країни, виражати народні сподівання.
Коли таким чином назбирали достатню кількість людей на ролі народних представників, одразу ж оголосили вибори посланців народу. Хай це вас не дивує — такий уже звичай був у тій країні.
Почалися засідання скупщини. Ухвалюють, виступають, дебатують. Не легко вирішувати таку важливу справу. Спочатку все йшло просто, швидко, але як тільки зачепили пристрасті, одразу постали труднощі. І це тривало доти, доки не знайшовся один, що запропонував прийняти ухвалу, яка б скасовувала всі пристрасті в країні.
— Хай живе промовець, хай живе! — вибухнув під склепінням скупщини радісний поклик.
Усі натхненно підтримали цю пропозицію, і було прийнято таку ухвалу:
«З огляду на те, що пристрасті заважають народному прогресові, народне представництво вважає за потрібне додати до нового закону ще й такий пункт: «Від сьогодні дія пристрастей припиняється і вони скасовуються як шкідливі для народу й держави».
Не минуло й п’яти хвилин, відколи було прийнято закон про скасування пристрастей, і знали про нього ще тільки депутати, а подивіться, які він уже зміни спричинив серед народу в усіх краях.
Достатньо буде процитувати вам лише один уривочок у перекладі із чийогось щоденника.
Ось слово в слово, що там було написано:
«…Курив я затято, просто-таки пристрасно. Щойно прокинуся — і мерщій за цигарку. Якось я прокинувся і взяв табакерку, щоб за звичкою скрутити цигарку. Але мені стало чомусь неприємно (тоді саме той депутат вносив пропозицію), а далі я раптом відчув, що рука моя затремтіла, і цигарка випала; подивився я на неї і плюнув з огидою… «Більше не буду курити», — подумав я, і тютюн став мені бридкий, глянути на нього не можу. Здивувався я і вийшов надвір. А там такі дива! У дверях стоїть мій сусід, непросипний п’яниця, який і хвилини не міг без вина прожити; стоїть тверезіш, дивиться поперед себе й чухає голову.
— Ось, приніс, — каже йому хлопець, простягаючи, як звичайно, пляшку вина.
Мій сусід схопив пляшку і брязнув нею об землю так, що аж скалки навсібіч розлетілися.
— Фу, яка гидота! — вигукнув він з відразою, дивлячись на розлите вино.
Довго мовчав, а потім замовив лимонаду.
Принесли йому, він випив і подався у справах.
Жінка його заплакала з радості, побачивши, що її чоловік раптом виправився.
Інший мій сусід, який пристрасно любив читати газети, саме сидів коло відчиненого вікна; дивлюсь — і він змінився, став якийсь дивний.
— Одержали газети? — питаю його.
— І дивитися на них не хочу — такі вони мені осоружні! Зараз думаю читати археологію або грецьку граматику!.. — відповів він.
Я вийшов на вулицю.
Усе місто змінилося. Один пристрасний політик подався було на політичні збори. Іде чоловік вулицею, та раптом повертає назад і мчить додому так, ніби хто женеться за ним.
Здивувався я, що з ним скоїлося, і запитую, чому він так швидко рушив назад.
— Ішов я на збори, і враз мені спало на думку, що краще вернутися додому, замовити якусь книжку з сільського господарства або вітчизняної індустрії, читати її та вдосконалюватися в праці. А що я робитиму на зборах? — відповів він і поспішив додому вивчати рільництво.
Ніяк я не міг надивуватися з того несподіваного дива, та й собі подався додому й почав гортати підручник з психології. Мене цікавило, що там сказано про пристрасті.
Знайшов сторінку, де було написано «Пристрасті». Тільки заголовок і залишився, а все інше щезло, ніби там ніколи нічого й надруковано не було!..
— Ой, що це, бога ради?!
У всьому місті не знайдеш жодної поганої та пристрасної людини, навіть худоба порозумнішала!
Тільки наступного дня прочитали ми в газетах рішення скупщини про скасування пристрастей.
— Ага, ось у чому річ! — вигукнули всі. — Ми дивуємося, що діється з нами, а це скупщина скасувала пристрасті!
Цього уривка досить, аби зрозуміти, що відбувалося з народом, коли в скупщині приймали закон про скасування пристрастей.
Потім це стало відомо всім і кожному, і здивування зникло, а вчителі в школах пояснювали своїм учням про пристрасті таке:
«Колись на діяльність людей впливали також пристрасті, і вчення про них було одним з найскладніших і найважчих розділів психології; але рішенням скупщини пристрасті скасовано, тому тепер цього пункту нема ні в підручниках з психології, ні в людських душах. Пристрасті скасовано такого числа такого року».
— Слава богу, що вчити їх не треба! — шепотять учні, задоволені тим рішенням скупщини, бо на наступний урок вони мають визубрити лише стілечки:
«Такого числа такого року рішенням скупщини скасовано всі пристрасті, і в людей їх більше нема!»
Хто вимовить це без помилки, той одержить відмінну оцінку.
Ось так цей народ одним духом позбувся пристрастей, виправився, і від нього, за деякими переказами, походять ангели!..
Джерело: Доманович, Радоє, Страдія. Подарунок королю, Дніпро, Київ 1978. (Пер. Іван Ющук)
Наш санитет
9. априла ове године јавља санитетско одељење директору београдске гимназије (ово београдске треба имати на уму, да се не мисли да је јављено некој гимназији која се налази на једном од ратних бродова Рождественскове флоте) — дакле јавља санитетско одељење, које се такође налази у Београду, а не на некој опет Тоговој лађи, да је ученику Н. Н. забрањено да долази у школу јер болује од врућице…
Е то је дотле лепо да није овога: Тај ученик се разболео 10. фебруара, боловао и оздравио до 20. марта. Тога дана дошао у школу и донео лекарско уверење да је потпуно здрав.
Дакле он 20 дана иде као здрав у школу, па тек онда наш мудри санитет распали ову хитну наредбу да се тај оболели не пушта у школу.
Па ако се санитет овако ревносно и хитро не стара о нашем здрављу ко то други уме и може.
Ако турски санитет није много бољи, гори не може бити. Ако га Турци немају и то им је боље него нама са оваквим санитетом.
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Није родом из синдиката
Купи човек јагње на Велику суботу. Јагње треба заклати и уредити, а он, чиновник човек, то не уме. Угледа на пијаци неколико људи од тога посла и запита првог:
— Хоћеш да ми уредиш јагње?
— Хоћу!
— Шта наплаћујеш за то?
— Динар.
— Е, то је много!
— Ниже нећу, ја сам из синдиката.
Пита другог, тако исто; пита трећег, опет ни кренути без динара, пита четвртог, опет динар, ни пара јевтиније, и сваки каже:
— Не може ниже, ја сам из синдиката.
Најзад наиђе неки Лала.
— Хоћеш да ми закољеш ти јагње? — пита чиновник.
— Та што га не би’ заклао? … Теште?
— Шта наплаћујеш?
— Та, шта дате, чудна ми посла!
— Јеси ли ти из синдиката?
— Нисам, господару, из синдиката, ја сам из Панћева!
И Лала лепо уреди јагње и онај му, с обзиром на синдикат, да динар.
Врати се задовољан Лала у ме’ану, поручи ракију, па слади, а они из синдиката гледају пакосно и пљуцкају.
Према овоме изгледа да је боље бити из Панћева него из синдиката.
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Новости из престонице Страдије, најновије сецесион-Абдере
Реонско питање. Хука, бука, вика и демонстрације са овим оријенталним питањем. Те ’оће бити, те неће бити, и на крају крајева игијеничар и инжилир (инжењер) однесоше победу. Проширује се реон — слава им! „Било је колебања“ као што објавише новине сецесион-Абдере — али када проницателно пронађе [х]игијеничар „нека легла заразе“, „нека плућа градска“, и друге популарне пљоштице, а инжилир „густо“ насељење, јер на квадратном метру калдрме долази скоро читавих три килограма становника (не рачунајући ту и господу жапце, жабетине и жапчиће) — тада ишчезе свако колебање и код најмудријих међу мудрацима, оцима сецесион-Абдере. — Тада загрме одушевљено један од отаца општинских, који се одликује „са својих широких вилица“. Како су „тесногруди“ они који траже узан реон!!!
И би широко!
Регулација Дорћола. За део Дорћола који је насељен пацовима, жапцима и другом жгадијом са светитељском концесијом у сецесион-Абдери готова је униформа. Шнајдера ове униформисане регулације било је тушта и тма. Те одбори, те министарства, те ревизије и многобројних и многобројних ревизија ревизије итд. Међутим, дошла кланичка пруга, па све ове умотворине на мекотрпљивој хартији једним потезом уништи; — али дошли и нови шнајдери орни за рад, и хвала буди Свевишњему, стекосмо за тај крај нову новциту униформу.
Ево како је скројена та најновија униформа.
Ангажовано инжињерско удружење да донесе мишљење о тој регулацији; оно је изнело о томе своја начелна гледишта. Та се начела „у начелу“ примају од меродавних, али најмеродавније Министарство грађевина, поред тог одобрења „у начелу“ — обара у појединостима исто то начело.
Има начелних противника. Али има и то да једно исто начело у истом моменту може имати своје полеђине, тако да се исти људи толико загледају у ту полеђину да забораве на своје рођено начело. — Што рекао проф. Аца, уосталом како се узме начело или његова преврнута полутина, рецимо и да није начело, већ мода и укус кројача униформа.
Елем, како му драго, пресрећна Абдера може мирно да борави вечити сан праведника — живо се шнајдерише преко брда и дола, утрина и баруштина, далеко преко досадашњих скучених граница. Милина је гледати како се са вољом кроји и сецка, како се укрштају лењири и повлаче црте и цртице у свима могућим бојама и геометријским фигурама. Ускоро ће за ову кошницу вредних шнајдера бити сувише уско поље рада чак до Авале!
Светосавски храм и Парламенат. На све стране журно се спремају „свечани почеци“ разних „монументалних“ дела. То се одмах труби кроз новине, на пример, овако: „Свечан почетак. Сазнајемо да ће на свечан начин канализација Београда почети на први дан Духова или најдаље на Петровдан.“
Иако незгодна стилизација, ипак и мало дете Абдере зна да је ту говор о камену темељцу. Први идући камен темељац поставиће се за светосавски храм и око њега води се већ увелико жива новинарска кампања, што рек’о „баја Колча“. Потом на реду ће бити и парламентски камен, не мудрости, већ опет трупац, темељац, итд. редом „ситан камен до камена“. Борци за „општу ствар“ тзв. јавно једеније, како год дође који камен на тапет, спотичу се о њега, а „меродавни“ начуље ушеса и бодро мотре коме ће се царству приволети. Нису то само платонски борци, виспрени хермафродити „екоа“ из „Политике“, то су крваво заинтересоване мушке бештије, квартовне „Националне заставе“, и тада није чудо што „меродавни“ начуље ушеса. Милион динара заинтересовано је за откуп савиначког камена темељца, док за парламентски трупац не даје се за сада још ни пребијене мангуре. — Чудо је те и за речени трупац нису се још нашле „згодне“ окућничке прљуше, тамо негде око Чубуре, где су, рецимо, устави спаљивани?!
Али полако де, тек је ономад проширен рејон, па још нису стигли смотаузи, разни калаузи и „пемиш-цирклаши“ да изшестаре центар градски.
Све у своје време, и све на деведесет деветом месту.
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Јавно мњење
Друштво је као велики роман у коме су живе личности. Као год што писац у роману има племенитих личности, има рђавих и подлих, тако је и у роману живота. Племенит, симпатичан јунак у роману, али писцу, да своју идеју изведе, треба да тај најбољи, тај идеални човек страда. И он мора да пропадне, да страда из дана у дан све више и, најзад, да падне као жртва ситних, гадних, подлих душа. Писац ове гадне мрзи, али их пушта, такав му је план, да победе. Племенитог јунака воли, али мора да га пусти да пропадне, па макар га и оплакивао.
Овако је и у животу. Јавно мњење има пред собом личности на овој позорници живота и гледа радње племенитих и рђавих. Као год што у роману, или драми, мора често да пропадне најбољи, тако је и пред судом јавног мњења. Извесни рђави, покварени људи греше, чине зло, и добро им иде и данас и јуче, и добро ће им бити и убудуће. Јавно мњење их гледа равнодушно и не мари што је њима добро. Тако треба да буде, такви су људи, друкчије и не може бити. Али на племените јавно мњење гледа као узоре. Оно симпатише тим људима, воли их, поноси се с њиховим херојством, са поштовањем помиње њихове муке, бол, патње и страдање. Жали их јавно мњење, воли их, виче на оне који су узрок да најбољи страдају, теши их да ће једном синути правда и обасјати добре и ваљане. Тако мисли, тако осећа, тако говори јавно мњење, а симпатије јавног мњења према узвишеним, идеалним личностима нису никада лажне, оне су напротив искрене.
И, рецимо, сину бољи дани. Срећа се мало, али врло мало, насмеши вечним страдалницима, онима што вечно пате правде и добра ради, а јавно се мњење одмах намршти, одмах хладни према тим људима.
Јавно мњење је критичар који оцењује тај роман живота. Оно неће да води рачуна о себи и о свом животу, оно је, рецимо, покварено, подло и труло, али оно оцењује оне племените с моралног и естетичког гледишта и осећа да би роман живота био рђав ако би онима племенитим било добро. Свирепо оно чека да они страдају до краја. Не само да чека него се труди да тако буде, да се роман заврши онако како они мисле да је најбоље. Ако је рђавима увек добро, то је тако у роману, тако треба да буде.
И они племенити падну. И после смрти њихове, кад је роман свршен, кад се прочитао и последњи лист кад се више не да ни кварити, ни поправљати, онда јавно мњење заплаче над племенитима, онда их жали горко и искрено, онда отвори своје срце и с тешким болом јаукне: — Штета!
Тако је, али није свуда баш тако. У нас је тако. Нису сви критичари једнаки, није свако јавно мњење једнако. Понегде јавно мњење баш тражи, мисли и осећа да племенити треба да победе на крају и да се тај роман заврши њиховом победом, а почиње страдањем, али то јавно мњење и тај критичар таквих погледа стоје на солиднијој моралној основи.
Наше јавно мњење не сме себе ради да заступа гледиште да добро побеђује, јер је сáмо рђаво, труло и покварено. Ето, отуд је у нас тај укус, то правило; да треба из неких принципа пустити да зло победи, зато се тек кад добро пропадне, искрено жали, жали од срца, јер је добро мртво и не може више злу бити на сметњи.
Па онда што се чудимо разним лудим појавама, кад ствар овако стоји?
Ето, да претпоставимо овакав случај:
Сутра изиђе из затвора Веља Тодоровић, и с њим видимо неког од првака радикалних да се узели руку под руку, па шетају по Калемегдану.
— Тхе, виша политика! — рећи ће јавно мњење.
Прекосутра осване указ о одликовању Веље Тодоровића за претрпљење муке и грађанску кураж.
— Тхе, имају и други гори одличја, што, опет, да се Вељи не да? Шта је он коме крив. Онда је било так’о време. А који је опет тај што је без греха! Нису ти ни ови од њега утекли. — oбјашњава јавно мнење.
После пет дана Веља постаје министар.
— Па ако хоћемо, он и није био рђав! — објасни јавно мњење. Свет пред Вељом љубазно и понизно скида капе, и цео свет дође до закључка да тако треба да буде.
Ја се први надам да се овоме што слично деси, и ако се деси, то није првина. То све бива по принципима нашег јавног мњења.
И сад: ко је крив?
Крив је брлог и глиб друштва нашег у коме смо рођени, одрасли, у коме смо текли и стекли ове наше јадне и бедне појмове.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Још тражи карактер!
У нашој земљи, као што сви знамо, било је доба изјава, потписа, уписа у странку. Неко је то радио милом, неко силом. Неко да изјаву да се одриче својих начела, да би спасао породицу од глади, морао је, а неко је то чинио из подлости, или ради ћара. Еле, то доба знамо.
Скоро је било да једна влада затражи преко власти да чиновници морају дати изјаве да прелазе у владину странку. Неки су давали такве изјаве, неки нису, али том приликом деси се овакав интересатан случај.
Једноме чиновнику доносе такав владин оггисак да га и он потпише. Сирома човек, деце повише, шта да ради грешник, већ зажмури и потпише своје име и презиме.
— Ставите и ваш карактер (занимање) поред имена! — примети му онај који му је списак поднео.
— Какав карактер?
— Та ваш карактер за Бога, поред имена додајте и карактер!
— Какав мој карактер, магарче један. Откуд ја имам карактера? Да ја имам карактера, не бих ти ја то ни потписивао! — плану љутито чиновник и баци списак од себе не бележећи своје занимање.
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сваког чуда у нас
Два пријатеља пролазе поред Управе фондова. Било је вече. Цело надлештво осветљено, као и сва у Београду, електричним осветљењем. Они нешто у разговору застадоше баш пред самим вратима Управе.
У тај мах изиђе један од чиновника Управиних, и одједном се осети страховит задах гаса. Онај чиновник што изађе из надлештва осветљена електричним осветљењем сав смрди на гас, као да се у гасу окупао.
— Откуд то да сад овај тако удара на гас? — упитаће први у чуду.
— Ваљда се просуло какво буре с гасом у Управи фондова. Они сигурно купују на више за осветљење да их јевтиније кошта! — објашњава други пријатељ.
— Ама какво буре с гасом у Управи фондова? Видиш ли да светли електрика?! — опет ће први.
— Чудновато, онда не разумем!
— Ни ја вала! Овај се морао купати у гасу.
— Тхе, уосталом сваког чуда у нас!
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Није благо српској деци!
Једаред смо с радошћу јавили вест како је један стари директор у пензији, кад је осетио болан преболан да му се ближи крај животу, позвао у свој стан два своја друга, опет пензионисане директоре, који као и он располажу великим капиталима и имањем. Кад су ушли к њему, он им сузним очима причао како треба учинити омладини, школи, како ваља основати дом у коме ће сиротни становати и имати храну и потребе. Сви су плакали, и сви су, како смо били извештени, написали тестаменте, завештали по стотину хиљада динара на тако племените цељи.
— А и коме би? — рекло је јавно мњење. — Они немају своје деце, нигде никога свога, а век су свој у школи провели.
Служили су за живота школи и просвети, па су, штедећи од уста, учинили да и после своје смрти дуго и дуго, вечно служе омладини српској.
Сви смо се радовали, тада смо донели белешку „Благо српској деци“.
Али, на жалост, није тако. Та три матора Србина, та три човека без икога свога, они који су век у школи провели, сада имају, како смо извештени, прече ствари од просвете, од омладине српске.
Један од њих спрема се да завешта прангију Вазнесенској цркви.
Други је поручио неком митрополиту двадесет пето џубе са поставом од хермелина.
Трећи оставља виртшафтерки.
Као што видите: није благо српској деци код оваквих.
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 