Tag Archive | Zemlja

Vodja (3/3)

(prejšnja stran)

Tako je minil prvi dan in z enakim uspehom je prešlo še nekaj dni. Nič posebno pomembnega, same drobne zapreke: skotalili so se v jarek, v globel, zadeli na ograjo, bodičje in trnje, ta in oni si je zlomil nogo ali roko, nekdo se pobil po glavi, a vse te nadloge so se dale prenesti. Nekaj starcev je pomrlo, pa saj so bili že stari. »Pomrli bi tudi, če bi doma sedeli, nikar šele na poti!« je dejal oni govornik in bodril ljudstvo, naj še dalje vzdrži… Nekaj manjših otrok enega do dveh let je izdihnilo, toda starši so stisnili srce, kajti — bog je hotel tako, pa saj je tudi žalost manjša, če so otroci manjši. »Veliko manjša žalost je to, le bog ne daj, da bi izgubili starši otroka, ki je dorastel že do poroke in ženitve! Če je že tako sojeno, bolje čim prej, ker je tudi žalosti manj!« jih je tolažil spet tisti govornik. Mnogi so šepali in se opotekali, nekateri so si zavili robce čez glavo ter si obvezali z mokrimi cunjami buške, nekateri so nosili roke v obvezah: vsi so bili že raztrgani in razcapani, da so jim visele krpe z obleke, pa vendar so korakali srečno dalje in dalje. Vse to pa bi že se prenašali, da jih ni tako pogosto mučila lakota. Toda morali so naprej.

Nekega dne pa se je zgodilo nekaj važnejšega.

Vodja je stopal spredaj, kraj njega najpogumnejši (izginila sta dva. Zanja niso vedeli, kam sta izginila. Splošno mnenje je bilo, da sta bila izdajalca in da sta pobegnila. Nekoč o priliki je tisti govornik tudi spregovoril o njunem sramotnem izdajstvu. Nekateri maloštevilni so menili, da sta medpotoma izdihnila, vendar pa so molčali in niso izrazili svojega mnenja, da bi se ljudstvo ne oplašilo), nato pa vsi drugi. Naenkrat se je prikazala pred njimi od sile velika in globoka kamenitna soteska — cel prepad. Breg je bil tako strm, da ni smel napraviti človek niti koraka naprej. Tudi pogumni spremljevalci so se ustavili in pogledali vodjo. Ta je s pobešeno glavo, mračno in zamišljeno molčal in pogumno korakal naprej, tapkajoč po svoji stari navadi s palico pred seboj zdaj levo, zdaj desno in to ga je, kakor so pravili mnogi, delalo se bolj dostojanstvenega. Nikogar ni pogledal, nič rekel, na njegovem obrazu ni bilo nikake spremembe, niti sledu kakega strahu. Čedalje bliže prepadu. Celo tistim najhrabrejšim med najhrabrejšimi so pobledela lica kakor stena, a živ krst ni smel niti z besedico opomniti pametnega, strogega in pogumnega vodje. Še dva koraka, pa bo vodja na robu prepada. V smrtnem strahu, z izbuljenimi očmi so se zdrznili vsi, najpogumnjši pa so že skušali zadržati vodjo, pa najsi bi se tudi pregrešili zoper disciplino, on pa je v tem hipu že napravil korak-dva in strmoglavil v brezno.

Nastala je zmešnjava, vpitje na pomoč, hrup, strah je objel vse. Nekateri so planili celo v beg.

»Stojte, kam pa bežite, bratje! Kaj tako držite dano. besedo? Naprej moramo za tem modrim možem, ki ve, kaj dela; saj menda ni blazen, da bi šam sebe pogubljal. Naprej za njim! To je največja in morda zadnja nevarnost in zapreka. Kdo ve, če ni že tu, ža to sotesko, kakšna prekrasna rodovitna zemlja, katero nam je namenil bog. Samo naprej, kajti brez žrtev ni ničesar!« Tako je spregovoril oni govornik ter stopil dva koraka naprej in izginil v prepadu. Za njim vsi najnrabrejši, za temi pa so planili vsi drugi.

Javk, stok, kotaljenje, ječanje po strmi steni te grde rupe. Človek bi prisegel, da nihče ne more priti iz tega prepada živ, nikar šele zdrav in cel. Toda človeško življenje je trdoživo. Vodja je imel redko srečo, da se je kakor vedno pri padcu ujel za neki grm, ne da bi se bil poškodoval, in posrečilo se mu je, da se je po malem izkobacal in prišel na breg.

Vtem ko se je od zdolaj razlegalo tarnanje in javkanje ali pa se je slišalo zamolklo stokanje, je on nepremično obsedel. Samo molčal je in premišljeval. Nekateri tam doli so ga začeli potolčeni in razsrjeni zmerjati, on pa se niti za to ni zmenil.

Ti, ki so se srečne je zakotalili in se ustavili ob kakem grmu ali drevesu, so trudoma pričeli lezti iz brezna. Nekdo si je zlomil nogo, nekdo roko, nekdo si razbil glavo, drugi pa je imel ves obraz s krvjo oblit. Kakor koli že, nihče razen vodje ni ostal popolnoma cel. Mračno so s strani gledali vodjo in stokali od bolečin, ta pa niti glave ni dvignil. Samo molčal je in premišljeval, kakor vsi modrijani!

Prešlo je še nekaj časa. Število potnikov se je čedalje bolj manjšalo. Vsak dan je odnesel katerega; nekateri so se odrekli takemu potovanju in se vrnili domov.

Od velikega števila pomikov jih je ostalo še dvajset. Vsakomur sta se brala obup in dvom s shujšanega, od naporov in lakote onemoglega obraza, toda nihče več ni spregovoril. Vsi so hodili dalje molče kakor vodja sam. Celo tisti navdušeni govornik je začel obupno majati z glavo. Težka pot je bila to.

Tudi med temi se je pričelo število vsak dan manjšati in ostalo je še deset tovarišev. Obrazi so bili še bolj obupani in vso pot se je čulo namesto pogovorov samo vzdihovanje in stokanje.

Zdaj so bili že bolj pokveke kakor pa možje. Hodili so ob berglah, roke so imeli v obvezah, ki so si jih zavezali okrog vratu. Na glavah celi skladi ovojev, obkladkov, pavolnatih prevez. Tudi če bi hoteli prinašati še nove žrtve, ne bi mogli več, ker na telesu sploh niso imeli več prostora za nove rane in ubode.

Tudi najpogumnejši in najčvrstejši so že izgubili vero in upanje, vendar pa so stopali dalje, se pravi, premikali se na neki način s težkim naporom, stokanjem in bolestnim ječanjem. Kaj pa bi tudi drugega, ko niso mogli nazaj? Naj bi se mar po tolikih žrtvah odpovedali poti?!

Zmračilo se je. Majali so se tako na svojih berglah, ko pa so se ozrli kvišku, so opazili, da ni vodje pred njimi. Še korak in že so bili spet vsi v prepadu.

»Jejhata, moja noga!… Joj, mama moja, roko sem si zlomil!… Jojmene!« se je razlegalo tarnanje, nato pa samo hropenje, javkanje in stokanje. Nekdo je s pridušenim glasom začel zmerjati dičnega vodjo samega in obmolknil.

Ko se je zdanilo, je njihov vodja spet sedel tako kakor tisti dan, ko so ga izvolili za vodjo. Na njem ni bilo opaziti nikakih sprememb.

Iz prepada se je skobacal oni govornik, za njim pa še dva druga. Ogledovali so se okrog sebe vsi iznakaženi in krvavi, da bi videli, koliko jih je ostalo, pa so bili samo še oni trije. Smrtni strah in obup jim je prevzel duše. Svet je bil neznan, hribovit, golo kamenje in nikjer kake poti. Se pred dvema dnevoma so prečili neko pot in krenili stran od nje. Vodja jih je vodil tako.

Pomislili so na številne tovariše in prijatelje, na številne družine, ki so se pogubile na tem čudovitem popotovanju in prevzela jih je žalost, močnejša kakor bolečina v pokvečenih udih. Z lastnimi očmi so gledali svojo lastno pogubo.

Tisti govornik je pristopil k vodji in začel govoriti z onemoglim, tresočim se glasom, polnim bolesti, obupa in grenkobe:

»Kam naj krenemo zdaj?«

Vodja je molčal.

»Kam nas vodiš in kam si nas privedel? Skupaj s svojimi družinami smo se ti zaupali in krenili za teboj; pustili smo svoje hiše in grobove svojih prednikov, da bi se kako rešili pogina v onih nerodovitnih krajih, ti pa si nas še huje pogubil. Dve sto družin smo odvedli za teboj, zdaj pa preštej, koliko nas je še ostalo?!«

»No, kaj niste več vsi po številu?« je stisnil skozi zobe vodja, ne da bi bil dvignil glavo.

»Kako pa to vprašuješ? Dvigni vendar glavo in poglej, preštej, koliko nas je še ostalo na tem nesrečnem potovanju! Poglej, kakšni smo tudi mi, ki smo ostali. Bolje bi bilo, da sploh nismo ostali živi, kakor pa da smo take pokveke.«

»Saj ne morem pogledati!…«

»Zakaj ne?!«

»Slep sem!«

Nastal je molk.

»Si medpotoma izgubil vid?«

»Saj sem slep že od rojstva.«

Oni trije so obupano pobesili glave.

Strahotno je zabučal jesenski veter na planini in prinašal velo listje s seboj; po hribih je ležala megla, skozi mrzli, vlažni zrak so zasustela krokarjeva krila in oglasilo se je zloslutno krakanje. Sonce se je skrilo za oblake, ki so se valili in jadrno dreveli nekam dalje, dalje.

Vsi trije so se spogledali v smrtnem strahu.

»Kam naj krenemo zdaj?« je iztisnil nekdo iz sebe z grobnim glasom.

»Ne vemo!«

 

Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)

Vodja (1/3)

»Bratje in tovariši, poslušal sem vse govore, zato vas prosim, da tudi vi mene poslušate. Vsi naši pomenki in pogovori niso piškavega oreha vredni, dokler živimo v teh nerodovitnih krajih. Na tej peščeni in kamnitni zemlji ni moglo roditi niti kadar je bilo dovolj moče, nikar šele ob taki suši, kakršne bržčas živ krst od pamtiveka ne pomni.

Kako dolgo se bomo še tako shajali in mlatili prazno slamo? Živina nam crkava brez hrane, še malo, pa bodo tudi otroci začeli z nami vred poginjati od lakote. Izbrati si moramo drugačen način, boljšega in pametnejšega. Po mojem bo najbolje, če zapustimo te nerodovitne kraje in če se napotimo v beli svet, iskat boljšo in rodovitnejšo zemljo, ker nam tako ni več živeti.«

Tako je govoril nekoč na nekem zborovanju z onemoglim glasom nekdo izmed prebivalcev nekih nerodovitnih krajev. Kje in kdaj je bilo to, bi rekel, ne zadeva ne vas ne mene. Poglavitno je, da mi verjamete, da je bilo to nekoč in nekje v nekem kraju, in to mi je dovolj. Res je sicer, da sem bil nekdaj mnenja, kakor da sem si vso to stvar jaz sam od nekod izmislil, toda polagoma sem se oprostil te strašne zablode in zdaj za trdno verjamem, da je vse to, kar vam bom zdajle povedal, bilo in moralo biti nekje in nekoč ter da si tega nikdar in na noben način nisem mogel izmisliti.

Poslušalci so z bledimi, shujšanimi lici, z motnimi, že čisto nezavestnimi pogledi, z rokami pod pasom, kakor oživeli ob teh modrih besedah. Vsakdo se je že videl v kakem čarobnem, rajskem delu sveta, kjer se naporno in utrudljivo delo plačuje z obilno žetvijo.

»Tako je, tako je!…« so zašušljali onemogli glasovi z vseh strani.

»Je to b-l-i-z-u?« se je iz nekega kota oglasil zategel šepet.

»Bratje!« je pričel spet neki govornik z malo močnejšim glasom, »potrebno je, da takoj sprejmemo ta predlog, ker tako res ni več mogoče. Garali smo in se mučili, pa je vse zaman. Pritrgovali smo si od ust in sejali, a so prišle povodnji in nam odnesle seme in prst z našega krša, da je ostal sam gol kamen. Naj mar večno ostanemo tod ter se vbadamo od jutra do večera in bomo spet lačni in žejni, pa goli in bosi?… Kreniti moramo na pot in si poiskati boljšo, rodovitnejšo zemljo, kjer nam bo trdo delo nagrajeno z bogatim sadežem.«

»Kar zdajle pojdimo, nemudoma pojdimo, kajti tukaj ne moremo živeti,« je zašušljal šepet in vsa množica je kar krenila, ne da bi bala pomislila, kam in kod.

»Stojte, bratje, kam pa hočete?« se je oglasil spet prvi govornik. »Iti moramo res, a ne moremo kar tako. Vedeti moramo, kam hočemo, drugače nas bo še kaj hujšega doletelo, namesto da bi se rešili. Jaz predlagam, da izvolimo vodjo, kateremu se moramo vsi pokoriti in ki nas bo vodil po pravi, najboljši in najbližji poti.«

»Izvolimo ga, nemudoma ga izvolimo!…« se je oglasilo z vseh strani.

Tedaj pa je nastala razprtija, popolna zmešnjava. Vsakdo je govoril in nobeden ni poslušal, niti ni mogel slišati nikogar. Nato so se začeli cepiti v skupinice: vsaka je momljala nekaj sama zase, dokler se niso še skupinice razpršile in sta se po dva in dva prijela za roke ter drug drugemu govorila in dokazovala, vlekla drug drugega za rokav in si metala roko na usta. Potem pa so spet stopili vsi skupaj in začeli vsi hkrati govoriti.

»Bratje!« se je zdajci s poudarkom oglasil neki krepkejši glas in preglasil druge zamolkle, otopele glaske, »ničesar ne moremo ukreniti, če vsi govorimo in nihče nikogar ne posluša. Izberimo si vodjo! A koga tu med nami bi mogli izbrati? Kdo pa je že kdaj potoval kam, da bi poznal pota? Saj se vsi dobro poznamo in jaz s svojimi otroci se prvi ne bi zaupal nikomur, kar nas je tu na tem zborovanju. Zato mi povejte, kdo izmed vas pozna tegale popotnika tam zunaj, ki sedi že od ranega jutra v senci ob cesti?…«

Nastala je tišina, vsi so se obrnili proti neznancu ter ga pričeli meriti od glave do peta.

Tisti človek, srednjih let, mračnega obraza, ki pa mu ga zaradi dolgih las in brade sploh ni bilo videti, je sedèl in molčal kakor doslej ter nekako zamišljeno tapkal z debelo palico po tleh.

»Včeraj sem videl prav tegale človeka z nekim dečkom. Držala sta se za roko in hodila po cesti. Snoči je odšel tisti deček nekam skozi vas in ta je ostal zdaj sam.«

»Pusti no te drobnarije in bedarije, da ne izgubljamo časa. Najsi bo kdor koli, gotovo je popotnik od daleč kje, ko ga nihče od nas ne pozna. Čisto gotovo dobro pozna najbližjo in najboljšo pot, da bi nas vodil. Kolikor ga morem presoditi, je zelo pameten videti, ker samo molči in premišljuje. Kak drug švigavec bi se že najmanj desetkrat vmešal med nas ali pa začel s kom pogovor, on pa že toliko časa čisto sam sedi in samo molči.«

»Pri moji veri, da kar molči in nekaj premišljuje. To res ne more biti drugače, kakor da je zelo pameten,« so zaključili tudi drugi ter spet jeli ogledovati tujca in vsakdo je odkril na njem in njegovi zunanjosti kakšno odlično lastnost, kak dokaz njegove nenavadno ostre pameti.

Niso se dolgo razgovarjali in vsi so se zedinili v tem, da bi bilo najbolje prositi tega popotnika, katerega jim je, kakor so govorili, sam bog poslal, da jih bo povedel v svet, da bi si poiskali boljše kraje in rodovitnejšo zemljo, da jim bo vodja, ki ga bodo brezpogojno poslušali in se mu pokorili.

Izbrali so iz svoje sredine deseterico, da stopi k tujcu in mu razodene sklep zborovanja ter svoje bedne razmere in da ga poprosi, naj jim bo za vodjo.

Desetorica je odšla, se spoštljivo poklonila pred modrim tujcem in nekdo izmed njih je pričel govoriti o nerodovitnem svetu, o suhih letinah, o revnem stanju, v katerem žive, ter končal takole:

»To nas je prisililo, da se izselimo iz svojih krajev in svojih hiš in da odidemo po svetu iskat si boljše domačije, In prav zdaj, ko se nam je prikazala tako srečna misel, je bilo, kakor da se nas je bog usmilil in nam poslal tebe, modri in vrli tujec, da bi nas ti povedel in nas rešil vseh rev. Zato te v imenu vseh prebivalcev prosimo, da postaneš naš vodja, da pojdemo za teboj, kamor koli pojdeš ti. Ti poznaš pota, gotovo si se tudi rodil v srečnejši in boljši domačiji. Poslušali te bomo in se pokorili vsaki tvoji odločbi. Ali bi hotel pristati, modri tujec, in rešiti naše duše propada, nam biti vodnik?«

Ves čas tega ganljivega govora modri tujec niti glave ni dvignil. Ostal je do konca v istem položaju, kakor so ga zalotili: s pobeseno glavo, mračen, molčeč, tapkajoč s palico po tleh in premišljujoč. Ko je govornik končal, je tujec, ne da bi spremenil svoj položaj, kratko in hladno stisnil skozi zobe:

»Hočem!«

»Lahko torej potujemo s teboj in si poiščemo boljših krajev?«

»Lahko!« je nadaljeval modri tujec, ne da bi bil dvignil glavo.

Tedaj je nastalo navdušenje in hvaležno so se zahvaljevali, toda modrec ni niti besedice črhnil na to.

Sporočili so zboru srečni izid ter pristavili, da so šele zdaj videli, kako globoka pamet tiči v tem človeku.

»Še z mesta se ni ganil, niti glave ni dvignil, da bi vsaj videl, kdo mu govori. Samo molčal je in premišljeval: na vse naše govore in našo zahvalo je spregovoril samo dve besedici.

»Pravi modrijan! … Redka pamet!…« so veselo vzklikali z vseh strani, trdeč, da ga jim je sam bog poslal kakor angela z nebes, da bi jih rešil. Vsakdo je bil tako za trdno prepričan o uspehu ob takem vodji, da ga nič na svetu ne bi bilo moglo prepričati o čem drugem.

In tako so na zborovanju kar zdaj določili, da že jutri ob zori krenejo na pot.

(naslednja stran)

Краљ Александар по други пут међу Србима (17/23)

(Претходни део)

Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.

— Је ли ово кугла земљина, молим лепо? — запита Александар неку чудну прилику, каквих на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што се зову људи на вашој Земљи.

То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.

— Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.

Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не насмеје.

— Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! — понавља једва кроза смех становник Марса.

— За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! — сети се Александар, како је чуо да се говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.

— На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! — мисли за се становник Марса и лепо да се отегне од смеја.

Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса, и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.

— Интересантно! — говори он опет кроза смех за свој рачун — како се то чешће догађало да има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали. Чудновато само како им је то падало на ум.

Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет види „свој драги народ“.

То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на неким другим планетама.

Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да му је на Месецу пупак одсечен.

Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.

Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.

Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари. Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.

— Београд, моја престоница! — прошапута — и ја је не умедох сачувати.

Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега допире потмуо шум још будна становништва.

Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.

Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје снага.

Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде неким тајанственим шумом говори:

— Знам ја све, овде су твоје жртве.

Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.

Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе подјармљени Срби — ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине, навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком. Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они једино кваре природу, кваре вечну истину.

И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.

Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као конкурент волу, да он вуче кола.

Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (16/23)

(Претходни део)

IV
АЛЕКСАНДАР ОПЕТ НА ЗЕМЉИ
Мало објашњење с публиком

Чујем опет да чекате, да чак тражите и љутите се што писац „Краља Алексаидра по други пут међу Србима“ не доводи на земљу Александра, што га не доводи међу нас. О, мила и драга публико моја, ти која си научила да мењаш „љубезнике“ своје, зар заиста ти то тражиш? Из ког разлога ти то тражиш, ја никако не могу да разумем. Ти тражиш оно што против тебе иде, ти тражиш да се разголите све ране твоје, ти тражиш… Остави се, ти не знаш шта тражиш. Остави се, буди стрпљива мила и драга публико, јер свега ће бити, само нас неће бити. Ти хоћеш да се разонодиш, ти хоћеш, кад после добра ручка легнеш на дивану и прочиташ какав подлистак у новинама да се насмејеш, да се забавиш да ти се ручак боље свари, па да опет мислиш онако исто шашаво како си и мислила, кад се после сна пробудиш.

Е, видиш, ја то нећу. Ја хоћу намерно, баш зато, публико мила моја да те мучим, само ако могу; ја не мислим да ти пишем да те разгаљујем, да те веселим, да ти правим ма какво задовољство; ја хоћу нешто друго, ја хоћу да пишем у књигу лудости твоје, ја хоћу да се насмејем болно и горко своме времену, кад већ немам моћи и снаге да водим по пустињи као Мојсије ово сумануто колено док не изумре, па тек будући нараштаји да учине што паметно, кад им ми затровани ваздухом овог лудог времена не можемо из гроба сметати.

— Што не доводи Александра на земљу, што тај човек који то пише малтретира нас искрене читаоце? — питају и љуте се.

Што? … Да вам ја кажем што. Мени је с њим тешко било, а без њега ми је верујте теже. Ја сам га по небу водио и то ми је лако било, јер на небу нисмо ми данашње колено и данашњи људи. Ја сам чак пишући први део мислио да сам проучио, да познајем наше ово лудо доба, да познајем прилике, и таман да приступим послу, а прилике се сваког тренутка тако мењају, тако ме нервирају, да ја не умем нити могу да ухватим ма и изблиза везу догађаја, везу политичких прилика које се дешавају по нашој земљи.

Па онда, кажите по души, кажите по срцу, немојте „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога“, јесам ли крив ја, који морам да пишем и описујем лудости моје рођене земље, или је крива моја земља и све њене лудости?

Видиш ли ти, публико, бог те не видео, где ја доводим Александра? Зар ти навалице или назорице хоћеш да се правиш чак и луда да као и не видиш и не разумеш зашто га ја доводим овамо. Нисам ја, публико, будало једна, друштво за легално решење, па да радим на томе да макар и мртва Александра доведем на престо српски, да тиме обновим сву реакцију и сву невољу, која би мене међу првима ударила по глави. Ја, напротив, доводим макар и мртвог Александра, измишљам га, што велите, али не њега ради, него нас ради.

Ми не ваљамо, ми смо тек Александри, ми смо гори него хиљаду Александра одједном.

Зар не видиш ти, публико, да је цела земља, да је цео овај наш народ, да смо сви ми колико нас има стали на луди камен, што веле стари? Хајде гледајте, хајде ви посматрајте прилике, деде, ја вас чикам, да можете и за тренутак уочити ма и једну одређену фигуру у том политичком калеидоскопу.

Александра имам да доведем, дакле, међу нас, али где и како, ја се и сам чудим. Не чудим се за то што не умем да измислим, јер измишљати није мука, већ се чудим, ја се сам згрозавам страшног посла и материјала који је готов, који је пред мојим очима, кога не морам да измишљам, али који је толико шарен, толико разнобојан, толико огроман, да очи прелећу гледајући та чуда, ту огромну масу, која сваки час изгледа другог облика, па се очи засену. Е, па онда, видиш ли, публико, је л’ ти бар сада јасно да је најтеже оно, што ти мислиш да је најлакше?

Ја нећу себе да прецењујем, нећу да кажем да ја боље видим него цео свет, али ја назирем нешто мало пута, ја се колико толико прибирам да видим шта треба радити.[1]

Али, ако ми наше јавно лудо мњење буде сметало да будем паметан, ја му јамчим да ћу утећи у другу земљу да отуд будем користан и паметан за своју рођену земљу, за ову земљу за коју ме везују гробови предака, и свети гробови витезова и јунака српских, гробови мојих старих, који су од нас бољи били, а везују ме и колевке, у којима се одгајују деца наша, а за ту децу, надам се, пустите ме да се надам, да ће бити боље колено него ми данас што смо.

Опростите, преци, праштајте и ви будућа покољења, ја имам да се разрачунавам и да се свађам са овим покољењем, са овим својим прљавим временом, ја ћу да говорим о нама који изгледамо пре да смо сој Суље Циганина него Краљевића Марка.

(Даље)

[1] Овај и следећа два пасуса, одштампана у 65. броју Новог покрета од 24. априла 1906. године, на другој страници, недостају у трећој књизи Сабраних дела из 1964. године. Ову грешку, највероватније нехотичну, овом приликом исправљамо, и надамо се да ће у неком следећем штампаном издању садржај сатире „Краљ Александар по други пут међу Србима“ бити допуњен недостајућим делом.

Краљ Александар по други пут међу Србима (3/23)

(Претходни део)

— Дакле, чекнућемо дан-два да видимо хоће ли пасти овај садашњи кабинет св. Аранђела, па ако то не буде, тражићемо аудијенцију код Бога! — продужи краљица.

— А ако нас не прими! Ето видиш да нас руски цар није хтео примити, а камо… — поче Александар.

— То је нешто друго — упаде му Драга у реч — томе је крива царица.

— Ех, царица! — рече тужно душа Александрова, пажљиво слушајући онај тајанствени шум из облака.

— Јест, Саша, да само није било царице, нас би цар примио, то ја знам врло добро. Код Бога ћемо лакше добити аудијенцију, јер Бог нема Богињу.

Ту Драги паде на ум грешна и дрска мисао како би било да се она некако Богу додвори, па да је Бог прогласи за Богињу. Она заћута и сва се предаде тој мисли:

— Дивна идеја — мишљаше даље устрептала душа Драгина. — Ух како би то тек дивно изненађење било. Нико и нигде то на свету није могао ни сањати, докле тек Бог изда прокламацију целој васељени:

„Откад сам свет створио па до данас минуло је много и много векова, а небо не доби Богињу. Данас проглашавам и објављујем свима световима и свима створовима, свима живима и мртвима да сам бившу краљицу Србије поставио за Богињу. Ја сам тиме, драги моји светови, осигурао потпуно своје спокојство у дому божанском, те ћу убудуће све своје божанске силе употребити само за старање око добра и напретка миле ми васељене. Ја признајем са свога божанског трона да је у досадашњој мојој владавини било и грешака, било и недостатака, то се у свету и примећивало, те је отуда овде-онде у пространству бесконачне васељене бивало и роптања на мене, а нарочито у Србији, на коју сам готово био сасвим и заборавио. Али убудуће тога неће бити и ја ћу се старати у договору с Богињом да све те погрешке поправим.“

— После ове божије прокламације настаје — мисли краљица даље — преврат, као што рече Саша. Бог повеша анђеле, потрпа св. Аранђела и остале светитеље у пакао, а кабинету Мефистофеловом дâ дупло поверење. Громови и трубе небесне објаве световима „ту радост“, и већ стижу депутације. Прву депутацију предводе Срби из пакла (Бог је већ указом помиловао све грешнике) и држе говор пред престољем божијим. На божанском трону Бог и Богиња, а Србин један, што је био некад митрополит, држи говор како за васељену нема срећнијег тренутка од овога сада, а нарочито се могу Срби поносити. Бог им захваљује отприлике онако исто као што је то чинио и краљ Александар кад је примао депутације из народа, које исказиваху „радост“ што је себи за краљицу изабрао Драгу Српкињу. Затим стижу депутације из целе васељене, с Марса, Венере, Јупитера, с Месеца опет неки Срби предводе депутацију. Једним словом, са свију светова бесконачне васељене. Све је то Мефистофело са својом пакленом полицијом дотерао.

Бог прима по реду, а Богиња се клања грациозно и смешка се кокетно, а кроз васељену бруји силна песма:

„Слава Богињи на небесима!“

— Јест, то ћемо моћи — прошапта душа Александрова — јер на небу нема Богиње да нам смета. А жене су за све криве.

Душа краљичина се трже из сањарија, погледа љутито и презриво Александра, а у себи помисли:

— Ух, да се могу само овога блесана отарасити — а гласно додаде:

— На небу, Саша, није потребно објављивати „благословено стање“.

— Ах то „благословено стање“ — изговори тужно Александар, и душа његова задрхта од туге и бола.

— Ја нисам крива, Саша, ти знаш да сам ја била увек искрена и истину говорила, већ су криве брбљиве београдске жене. Оне су, Саша, узрок нашој несрећи! — И Драгина душа удари у хистеричан плач.

— Жене, све су заиста криве те проклете жене. Ако израдимо код Бога помиловање и ако ме реактивира, повешаћу о теразијско кестење све жене београдске! — плану душа Александрова.

— Ох, Саша, — поче краљица — ја ти за живота нисам све ни говорила колико сам пропатила. На људе не могу да се пожалим, али жене београдске су страшило. Ево, још дрхтим кад се њих сетим. Нико тако не може очима, погледом да говори као жене, а нико тај говор није могао боље разумети него ја. Кад се само сетим тога, просто ми се и не враћа натраг у Србију, па макар нас Бог и помиловао.

Ту Драга заћута и мишљаше за себе:

— Дође ми тако нека ранија пријатељица, или познаница, и ја, разуме се, морала сам чувати достојанство твога престола, па узмем гордо држање краљице. Морала сам по положају престати да будем Драга за свако раније интимно пријатељство и познанство.

И она се дубоко поклони преда мном као са поштовањем и говори ми:

— Ваше величанство!

Али кад се тако поклони, кад изговори оно „ваше величанство“, она и очима говори, и то говори разговетније него устима и гласом. Очима, погледом, целим изразом лица и једва приметним осмехом око крајева усана говори у исти мах и ово:

— Смешно ми је то кад и ти Драга дочека да будеш Величанство у овој земљи. Велим ти Величанство, а видиш како ту реч изговарам, зар не примећујеш ти то. Зар по мени не видиш да се у исти мах кад то говорим сећам како си носила воду са Тоскине чесме. Сећам се како сам ти давала по пола динара да имаш шта јести. Па зар ти мислиш да не знам каква си рита била. Честите сукње ниси имала.

Па хајде, то је сиротиња, а то није срамота, али шта се онда пућиш и шепуриш у хаљини царице Милице… ха, ха, ха, ха, хаљина царице Милице и Драга од Тоскине чесме… Властелинско одело за тебе, а знамо те све каквог си морала била. Платила си бедницима и подлацима да те у новнинама назову чак и Анђео Милосрђа. Ха, ха, ха, ха, Анђео Милосрђа. Од ове обичне блуднице и фукаре, коју знамо сви, направише плаћени подлаци чак и анђела.

Ето, то говори погледом и целим својим изразом, а ја сам разумевала сваку реч тога говора. А гласно додаје у исто време као са неким дубоким поштовањем:

— Како се осећа Величанство у благословеном стању?

И опет ме гледа и поглед даље говори.

— Зар ти, грешна и покварена жено од Тоскине чесме, не осећаш, зар не примећујеш да ти се подсмевам и кад кажем Величанство, а још више кад уз то изговорим и то твоје „благословено стање“. Ти блудница и свачија наложница једина можеш имати толико дрскости, толико одвратна цинизма, да у овој истој земљи у којој и дан-дањи пролазе поред тебе твоји бивши многобројни љубазници, измислиш и чак објавиш прокламацијом „драгом српском народу“ неко твоје „благословено стање“. О, јадни српски народе, шта ти је све суђено да трпиш.

И то није била једна таква, већ све редом. И зар сам онда могла бити ја краљица која воле земљу и народ. То није била моја кривица, све су то жене криве. Ах, кад би ми само пошло за руком па да постанем Богиња, како би[x] се љуто светила српским женама. Не би се та освета свршила са двадесетак жртава као оно на Калемегдану мартовске демонстрације. Жене су заслужиле од мене много љућу освету. Чини ми се да ми се још и мртво тело тресе кад помислим на те проклете београдске жене.

Ако сам на улици, у цркви, на забави, свуда где сам се год макла, осећала сам њихове погледе. А ти погледи били су страшни, ја сам их добро разумевала, те ми је увек кад се улицом провезем изгледало као да се све жене пакосно смеју, пружају прст на мене, и као да јасно и разговетно чујем како се целом улицом разлеже тај горки, подругљиви смех:

— Ха, ха, ха, ха, благословено стање.

Па зар онда имати милосрђа, зар се могу такве увреде заборавити и опростити. Чим бих постала Богиња, одмах бих телефоном дозвала св. Илију и издала му најстрожију наредбу да све небесне громове, колико их год има, стави мени на расположење, али савршено све громове, тако да ни један једини не употреби на што друго. И онда бих му рекла:

— Све те громове, који су ти до сада служили за све небесне просторе пустићеш на београдске жене.

Ето, то су заслужиле. Сада се тек горко кајем што нисам за живота с њима свршила. Саша ме је толико волео и слушао да би ми учинио све.

Тако је мислила душа Драгина, па се обрати краљу питањем:

— Саша, би ли ти за љубав моју учинио све што бих тражила?

— Све!

— А да сам ја пре неколико дана тражила од тебе да наредиш да се све београдске жене повешају о теразијско кестење, би ли ти наредио да их повешају?

— Зашто не, то бих и сам урадио да сам се само сетио. Повешао бих их све до једне. А ако ме Бог понова врати у живот, та твоја племенита жеља биће ми прва дужност.

— Је ли, Саша, да је то дивна идеја?

— Зато сам те и заволео што си увек умела да нађеш погодне идеје које мене чисто освеже. И сад ми жао што смо заборавили да приредимо и изненађење такве врсте. Знаш ли да би се о томе говорило у целом свету. Замисли само: „престоница без жена“! Ха, ха, ха, престоница без жена. Е, то је заиста интересантно. Само останеш ти једна једина, а све остале висе о кестеновима теразијским.

— А да ли би на то пристала влада?

— Како то говориш. Моја влада била ми је толико одана и послушна да бих ја могао рачунати да изврше и какву јачу моју жељу, а камоли такву једну ситницу. Зар би, мислиш, кабинет пао на тако једноставном питању. Шта је то, ситница једна. Нисмо се ми тога сетили, а ја се не бих бринуо да ли ће имати кога да ту дивну мисао изведе.

— Нека, Саша, — поче Драга — ако ништа, а оно ће бар жалити народ за нама. Да видимо ко ће им приређивати интересантна изненађења. Умели смо свакога дана, што се каже, направити по какав крупан догађај, а после нас тога не могу имати. Настаће досадна и монотона сталност, а то је досадно. А код нас је све то текло као у каквом фантастичном занимљивом роману. Сећаш ли се како је то дивно било?

Таман Срби помисле:

— Е, вала, ни краљ Александар не уме измислити више ниједно чудо. Сва су чуда већ била у нас, а ми потегосмо прокламацију „нашем драгом и милом српском народу” и објависмо моје благословено стање. И одмах разувериш свет да смо ми сва чуда већ починили и да више не умемо ниједно измислити.

Ето, ко би веровао да се може изммслити идеја да се све београдске жене повешају.

Не мислим, Саша, да се сами хвалимо, али што је Србија имала владара, то нит’ је која друга земља имала, нити ће имати, јер нико није тако интересантно и занимљиво управљао као ми. Увек нешто ново, сваки дан друго чудо, само изненађење за изненађењем.

(Даље)