Судбина манастирске квочке
Некакав калуђер, отац Митрофан, у манастиру у Св. Гори, одређен је да чува манастирски виноград. Да би се како год разгалио у овој пустој, досадној, калуђерској самоћи, отац Митрофан насади квочку, која му изведе дванаест малих лепих пилића. Сваког јутра и вечера ’ранио би отац Митрофан ове мале симпатичне душице. То му беше најмилија забава. Миловао пилиће, тепао им, појио их водом из уста, а они су ту мало пијукали и тако му они беху одано друштво у тој самоћи, једина нежност и милошта. Куд би он кренуо, а пилићи би за њим, за својим хранитељем.
Е, али радост његова би кратког века.
Једног дана га потказаше управи. Бану у собу манастирски момак код архимандрита, поклони се и смирено рече:
— Заповедајте, старче, на сабор.
— Шта ли је то тако важно? Искупила се отмена свештена лица у салу. Један поче оптужбом како отац Митрофан, противно светој уредби манастирској, противно одлукама васељенских сабора, држи у винограду квочку. — Страшно! Та за име бога квочка је женско, то тек не иде!
И одлучише да се квочка закоље, пилићи хране до даље наредбе, а отац Митрофан да се отера у други виноград.
Ето како се гаји света вера, ето докле су дотерали свети испосници, јуре квочке да наместо њих држе младе слушкиње!
Чини ми се да је добро казао Љ. Вуличевић, кад је у својој давној, симпатичној књизи „Моја мати“, горко и болно узвикнуо:
— Постадох калуђером, престадох човјеком.
Страшно је то кад то вели човек који је и сам био калуђер и, како он сам вели, утекао је из манастира да би се вратио Богу, вратио светлости, правди и поштењу. Он их добро зна, а коментара овоме не треба.
„Страдија“
3. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наша подлост
Сваког тренутка, сваким часом све више и више констатујемо нашу беспримерну подлост.
Замислите само: После 29. маја сретне ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости:
— О, здраво!
— Здраво!
— Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.
— Е?!
— Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?
— Збиља?!
— Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам… Ух… Море, да оставимо то, знаш већ и сам, ал’ тек боли ме, не могу да заборавим — вели тај једад и одмахну руком као да се беде велике отреса.
Уздахнуо сам горко.
— Је ли? — пита ме.
— Шта?
— Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез-Михаилов? — опет ће он, а баш смо били пред спомеником.
— Ама, овај Обреновића споменик, велиш?
— Јесте, то је срамота, то ми не можемо равподушно гледати.
— Срушиће, јȁ шта мислиш! Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужник. А сад, сад се мора и историја порушити, ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историју, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. Досад су деца учила и доселење Срба и Бојку и жупане и краљеве и цареве и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлост прошлости, да одсад буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:
- Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
- После се не зна ништа.
- 29. маја почиње историја Србије.
- Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.
Тако ћемо ми, јер смо карактери.
—
Овакав разговор није редак. Сваки час наилазимо овакве и с њима се не може друкше разговарати.
Знам човека, знам га као злу пару, као отров од кога сам патио и боловао, а он мени очи у очи, а и он зна шта ја њему о њему мислим, каже:
— Ех, да не прегосмо да Александра срушимо, хтедоше да покваре план, и да мене није било, све би пропало. Ја сам, знаш, завереник.
Па то није један.
Кудгод се макнеш, све сам љути завереник. Рођену земљу да презре човек.
Хајде, носи ђаво све то! Али, шта мислите? Цвети. Позориште, мимо обичај, даје „Малог Лорда“. — Зашто?
Ваљда зато што је други устанак на Цвети, па се мења тај обичај. Јаој, ала смо одвратни!
—
О преком суду рекао ми је једном болно, тешко онај велики филозоф, разочаране, разбијене душе, Божа Кнежевић:
— Видите ли, Радо, шта се чини ово, за име бога Господа? Видите ли забога?
Видим, на жалост!
— Та, за име бога, ми смо гомила Цигана у којој се нађе понеки, понеки, поштен човек. Ситни смо забога, јадни, ситни… Да се бориш! С киме? То су стенице у нашем друштву, ситне и досадне бубице, које ти се под кожу зарију. Боли то, крв липти, али га не видиш за име бога, не видиш. Осећаш да су ти сву кожу нагризли, да те боли, али немаш, не можеш да се бориш! — рече Божа болно, па ућута. Затурио главу поносно, својски, провуче прсте неколико пута кроз косу, хуче, хуче, на свој неки особити начин:
— Ој, хој, хој, боже мој!
— Па, рекох, не ваљамо, али…
— Та оставите за име бога. Подли смо, гадни, нисмо достојни да се зовемо људима… Разумете ви ово: Није забога ова земља достојна да иде човек напоље на њу. Није ни толико достојна разумете ли? … Ахај, боже мој, није достојна ни толике почасти, тако ми бога! Хајдемо, Радо! … Ух, како смо гадни! Гомила Цигана, то нам је држава.
Божо, Божо, колико је ово много горко, још је више тачно.
Гасе се у нашем друштвеном, загушљивом смраду такви као што је Божа био.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Стража
Ратно време. Оскудица у војницима што су остали у нишком граду. Мора се бар неколико шиљбока одредити на друге послове, и то, разуме се, они шиљбоци, где није баш потребе да се стражари.
Стану се старешине договарати где се може учинити уштеда.
— Онај код Сахат-куле… — поче један.
— Е, то не може, то је важно место, вели други.
— Што важно?
— Како што? Ја сам толико овде и ту увек имамо шиљбока. Без тога не иде.
— А онај код барутане?
— Па зар барутана без страже? То не иде.
— Не иде, не иде, ту мора! — одобравају.
Заређају сва места, и нигде уштеде. Ал’ уштеде мора бити. Опет поново.
— Па добро— опет ће онај први — шта, брате, чува онај Сахат-куле?
— Па чува!
— Шта чува?
— Како шта? Чува, тако лепо, чува.
— Чува, чува! — вичу остали.
— Вала, брате, не чува ништа!
Зовнуше двојицу цивилних, који су придодати ту на службу за време ратног стања, и наредише им да иду до Сахат-куле и да питају стражара шта чува.
Наредба је. Одоше људи. Приближише се стражару, а стражар, као сваки ревносан стражар који нешто чува на живот и смрт, управи им бајонет од пушке у прси и грмну:
— Натраг!
Не гине се људима. Натраг, натраг! Шта да раде? Не да се војник ословити.
За срећу, у тај мах дође смена страже. Смени се онај кога су хтели питати, и они му приђоше:
— Је ли, војниче, шта си чувао овде, вере ти?
— Чувао сам — вели војник.
— Па шта си чувао?
— Чувао сам.
— Ама шта, брате?
— Па тако, чувам, наредба је.
У том наиђе један резервист.
— Је л’ не знате шта чува?
— Не знамо ни ми, ни он, ни официри, ни онај који издаје наредбу да се чува.
— Ја ћу да вам објасним. Кад је Ниш ослобођен, ту, на том месту, код Сахат-куле, била је јапија. Било је врло много јапије, те је наређено да војник чува да грађани не би покрали и разнели јапију. Ту су јапију разнели официри својим кућама, или су је можда и продали. Јапије је нестајало мало-помало, па је најзад и сасвим нестало, а стражар је остао и даље. Никоме више није ни падало на ум да се стражар уклони кад већ нема шта да чува. Нови официри који су дошли затекли су и стражара код Сахат-куле. Виде да нешто чува, а и не знају шта и од кога. Таква је установа, тако су затекли па тако и оставили; и ту се чува, шиљбочи, мења се стража за пуних седам година, а јапије нема пре толико година.
„Страдија“
23. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Познаници
Дружили су се и познавали свега годину дана један је чиновник а један трговац. Чиновник, као сваки чергаш, преместио се у Београд, а трговац остао у својој кући у једној варошици у унутрашњости. Прошло је две-три године како се нису видели. Можда се за цело то време нису један другог ни сећали.
Трговац, послом трговачким, дошао у Београд и случајно срете свог познаника чиновника. Прилази.
— О! Добар дан, господине Мико!
— Добар дан! — одговори чиновник и прибира сећање где је видео овог човека.
— Коле из… — поче трговац.
— А! Гле, а ја не могу да те познам! Променио си се нешто!
— Тхе! Mења се човек.
— Који ли беше ово? — мисли у себи чиновник, а гласно вели:
— Е, брате, откад се нисмо видели, па како ви тамо, како? — пита желећи да из разговора дозна у ком се месту познао с овим човеком. Био је у многим паланкама, па се личности измешаше.
— Лепо, онако по старом! — одговара трговац.
— А како ти, како ти деца, здрави сви?
— Немам ја деце.
— Аха, јес’, јес’, богами, а ја смео с ума.
— ’Ајде да свратимо да попијемо по једно пиво.
Свраћају и поручују пиво.
— Нека, ја ћу кифле да платим.
— А, не, то никако!
— Узми ти, дете, те паре!
— Не, не, то никако!
— Е, дед сад, то ћемо још да се свађамо, чудна ми посла!
— Добро, ал’ ја да платим пиво.
— Лако ћемо, море.
Попију пиво. Разговарају мало о опоредним неким стварима и разговор се исцрп’о.
Ћуте.
Један гледа кроз прозор, један по ме’ани. После неког времена трговац лупка прстима по столу, а ћуте обојица. Чиновник тражи од келнера новине.
Сукобе им се погледи, а трговац ће:
— Е, е, госпо’н Мико, дакле тако?
— Тако.
— Шта ћеш!
Опет ћуте, и после мале паузе опет ће трговац.
— Јȁ!
— Тако је то! — одговори чиновник.
— О, о, господин Мико, велим тако!
— Тако!
— Шта ћеш!?
— Тхе!
— Ој, боже мој, шта се ово чини!
Чиновник слегне раменима.
— Е, е, госпо’н Мико, госпо’н Мико, откад се нисмо видели.
— Давно!
Ћутање.
— О, о, госпо’н Мико, тако дакле.
— Тако!
— Шта ћеш?
И пошто се овакав дијалог разговора обнови неколико пута, растају се и ко зна кад ће их опет судбина саставити.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Идеал сметене памети
Једаред ми причаше ову интересантну ствар један мој пријатељ:
Није ми било нешто добро, осећао сам главобољу, те отидем пешке у Топчидер. Шетња ми добро чинила. На једној усамљеној стази сретох свог колегу… Хајд, ништа, хоћу да видим да ли ћеш познати ко је?
Елем, сретох колегу. Иде сам, лагано, погнуте главе.
— Здраво, колега! — рекох, и он се чисто трже, па уједном застаде.
— О, здраво! — рече и он, изненађен, чисто преплашен — а ја, овај, нешто се замислио, то јест, нисам се управо замислио, него онако, како да кажем, мислим се нешто!
— Што си се усамио тако? — упитам га, тек да нешто разговарам.
Он погледа око себе, па слежући раменима, рече:
— Па и нисам да видиш сам, то јест…
— Како ниси забога?! — прекидох та, јер заиста никог не беше с њим на тој стази.
— Знаш, како се узме, то јест, по правом рачуну сам сам, али, овај, ја кажем нисам сам, јер, знаш сад је био са мном Бобић, па ја одох, а он остаде, то јест, како да ти кажем, он остаде, то јест, ја одох, није него он управо оде, а ја остадох.
Ту више нема обзира. Умало нисам пао од смеја. Знаш га већ ко је!
— Знам, ко га још не зна! — узвикнуо сам.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Узор лењости
У једном селу живео је у старо време неки веома лењ човек. Ништа није хтео радити, па чак ни колико да себи корицу хлеба прибави. Ваздуги дан би лежао, и да у том селу не беху честити, вредни и душевни људи, тај би лењивац од глади умро.
Овако, добродушни људи га прихране, сваки по што приложи, те не дадоше да скапље. Време је пролазило, али онај лењи никако ништа да кључи. Прође двадесет и неколико година, а село непрестано храни своју лењштину. Навикли људи на то, па им чисто постала као нека обавеза да издржавају тог готована.
Али једне године удари поплава, те цело село остаде без хране, а друге године удари суша, те се овако исцрпе сва храна што су је чували за гладнe године у општинским кошевима.
— Више ону лењштину не можемо хранити. Ако хоће да ради, добро, ако ли неће, да га сахранимо! — предложи један сељанима, који се беху искупили код општинске суднице.
— Да га сахранимо! — рече већина.
Наредише да ее на гробљу ископа рака. Лењштини рекоше да, ако неће радити, морају га жива сахранити, па нека сад бира које је за њега лакше, мислећи да га тако застраше.
— Па кад је тако, шта му знам, сахраните ме!
И понеше га гробљани носилима. Лењи ћути, не брани се. Кад на по пута, а сусретоше једног богатог домаћина из суседног села. Тера шест кола кукуруза да их прода у овој општини.
— Куда ћете с тим живим човеком на носилима? — запита зачуђено, пошто се с људима поздрави.
— На гробље!
— Па зар жива човека на гробље, бог вас не видео?
Попричају они овом добром човеку каква их невоља гони да сахране овога лењога жива.
— Станите, браћо, — рећи ће онај — немојте ако бога знате, сахрањивати жива човека. Ето, ја му поклањам ових шесторо кола кукуруза, биће му дуго да се храни, а кад то поједе, гледаћемо. Грехота би било то што ви намеравате.
Људи пристадоше и кажу лењом:
— Моли бога за здравље овог доброг човека. Поклања ти шест кола кукуруза, сад те нећемо сахрањивати.
— А је л’ кукуруз крупан!? — пита лењи кроза зубе.
— Није!
— Онда ми није вајде! Терајте ме даље! Морам бити сахрањен.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Поклон краљу (1/2)
Једном сељаку из Јасенице ојагњи се овца баш некако пред Св. Николу. Седне он лепо са својом домаћицом, па се стану договарати шта да раде. Да ли да се јагње прода или да га оставе, јер су и иначе с омало оваца.
— Ама знаш, човече, шта ми нешто паде на ум? — рећи ће нагло жена.
— Шта?
— Чини ми се, наш краљ слави Св. Николу.
— Слави.
— Е, ја би’ лепо отерала у Београд и овцу и јагње, па јагње поклонила краљу, а овцу продала. То ти може много вајдити. Ето, како Дишко сваки час код капетана, па код начелника, па им носи на поклон прасад, јагњад, врећу овса за коње, сира, ово, оно, па њему лепо. Он председник и виђен, и чувен. Оно што да капетану истера од света трипут толико, а ономад, видиш, добио орден! Ух, боже, што се изедо’ од неке муке! Па хајде он, но се и она његова белотрепа напела, па јој ни на лопати не можеш принети. Председниковица, шта ти мислиш?
Тодор (тако се сељак зове) замислио се па џара једним угарком по ватри. Ћуте обадвоје. Тодору заголица жељу председнички штап. Дишко није бољи од њега; ако није гори, мислио је, па кад он добије за председника што чини поклоне капетану, а шта се тек он може надати кад, ни мање ни више, већ поклони јагње самом краљу. А краљ узме златан „плајваз“, па запише његово име. Па га пита из ког је села, па како му име жени, па деци, а Тодор одговара све лепо. Па онда га краљ потапка по рамену и пита:
— Ама, вере ти, Тодоре, ко ви је у селу председник општине?
— Богами, Господару, није најбољи. Мучи и кињи свет, глоби народ.
— Шта кажеш, море!? — плане краљ, па тек зазвони у звонце, а министри тап, па пред њега. Он њих не гледа, већ ће Тодору:
— Како се, велиш, зове тај гад?
— Дишко, Господару.
— Ха, јесте ли чули! ’Оћу да ми се тај Дишко одмах истера из Србије! — цикне краљ и окрете се „министерима”.
„Министери” само играју пиперевку, а Тодор ужива и мисли: Тако, тако, чекај, синко кисели, да видиш како Тодор уме. Има, брајко, и над попом попа. Дед сад зуцни!
— ’Ајд’ сад напоље! — викне краљ на њих, а они се поклоне па брже на врата.
— Е, Тодоре, ти ћеш бити председник у твом селу докле си год жив, а на смрти предај коме год ти хоћеш! — вели му краљ.
— Ама, знаш, Господару, како би било да ми даш мало написмено од твоје руке, к’о велим сигурнија ствар.
— Не треба то ништа. Све сам ја то наредио, уживај ти само, па накриви капу.
— Е, ’вал’ теби, Господару! — поклања се Тодор, па као хоће да пође, докле тек краљ њему:
— Ехе, куд мислиш? Чекај да поручамо што је бог дао. Не иде то тако.
— Е, ’вала, Господару, баш сам сад кад пођо’ до теб’ вруштуковао дол’ код „Тетова”, знаш оног, Спиру ме’анџију, туна.
— Ето ти, па јеси л’ за вино? — пита краљ.
— Не могу, вере ми, пио сам и вина, пописмо два шишета ја и Спира. — Лаже Тодор, ал’ чува он образ. Куд би он пио код краља вино.
— Е, ’вала, Тодоре, каву баш мораш, па то ти је. Не знам, брате, чим да те угостим?! — вајка се краљ, па тек — тако Тодор замишља — викну краљицу:
— О, Драга!
— Ој?
— Одидер овам’ часом!
— Чекај, лечка, обувам се!
Изиђе краљица, а Тодор се као клања до земље.
— Ово је Тодор из… (каже село) — вели краљ краљици.
— А! То је Тодор!
— Деде, жено, бога ти, мети лонче за каву да пијемо по једну.
— Ама ја реко’, боље попите по једну љуту.
— Вруштуковао човек! — вели краљ.
— Е, добро, ’ајд’ да скувам каву! — вели краљица, изиђе да кува каву.
Тако Тодор мисли и замишља своју будућу срећу. Па тек кад се врати кући! Срце му поче јако лупати од узбуђења очи сијају, а образи успламтели од јаког узбуђења и јаког пламена на огњишту. Жена преде, врчи вретено, пламен пуцкара, а Тодор се сав предао слатким мислима.
— Вала жено, тако ћу и да урадим!
— Шта то?
— Па ово што говоримо.
— Морам да јавим Станији да дође.
— Остави сад Станију.
— Како остави, морам да гребенам.
— Ама ја говорим о јагњету.
— Аха, куд сам се ја дела! А ја нешто мислим за гребенање, па и заборавила. Па шта мислиш?
— Идем сутра у Београд. Ту друге нема. Спреми ми све што треба, па сутра, у име бога, сабајле.
Стигао Тодор у Београд. Одсео код „Тетова“, и пошто није лака ствар извршити тако крупну мисију „где глава игра“, како он замишља, то се још неколико пута преслишао шта му ваља рећи. Доцкан је стигао. Преноћи, пун слатких снова, а сутрадан поранио рано, и уз каву се преслиша још неколико пута. Кад је мислио да је добро научио шта треба, упрти јагње на леђа, па хајд’ краљу.
Код двора га обавесте да треба да се јави прво маршалу, па ће га он обавестити шта му ваља даље радити. Ето ти сад! Оно како је Тодор замишљао изменило се на првом кораку. Он сирома није ни сањао о некаквом маршалу. Какве сад везе, дођавола, у тој целој ствари има неки маршал, и шта се опет он испречио. Он је замишљао да дође до двора, да припита где је краљ, па кад добије одговор, да лупи на врата. Врата отвара момак и он улази. У соби седи, управо лешкари на свиленом душеку, краљ, пуши на чибук и срче каву, а сав у злату трепти. На златној троножној столици седи краљица и преде свилу. Кудеља сребрна, а вретено златно. Тодор се поклонио до земље и преда јагње краљу. Краљ узме јагње, милује га, попридигне се те начини места Тодору да седне и он, па започне разговор. Таман он пита те ово, те оно, а тек краљица прекине разговор:
— Немој, болан, да га кољемо, да га оставимо за запат.
— Женска посла! — вели краљ на то, па продужује с Тодором озбиљно разговарати о берићету, о председнику и другим стварима, а јагње блеји у краљевом наручју.
Е, али ево сад се све измени из основа, сад неки маршал, о коме Тодор није ни сањао.
Сад, шта је, ту је, кад није друге, јави се Тодор и том ђавољем маршалу, а већ после зна како ће и шта ће.
Пустише га пред маршала. Тодор с јагњетом па пред њега:
— Помага бог, господине!
— Шта је? — одсече се маршал љутито, шта ћеш с тим овамо? — и показа на јагње.
Тодор зна шта ради, не говори он много онде где му није вајде. Кад он има посла с главом, шта да се боји од репова, те ће рећи:
— На, однеси ово краљу, па кажи: то ти поклања Тодор из (каже село), а ја ћу већ с њим после имати разговор.
— Напоље! Зар ја да ти носим јагње?! Гледај ти безобразника!
— Мора да је овај први до краља! — помисли Тодор и ноге му се одсекоше, па ће преплашено, збуњено:
— Опрости, господине, ако сам што рђаво рекао, ми смо знаш прости људи, па из простоте и погрешимо. Ете, знаш, ја сам рад да нашем господару поклоним ово јагњенце за његовог светог да га у здрављу изе са његовом домаћицом, а нашом госпођом краљицом.
Маршал се насмеја:
— Е, то не иде тако, пријатељу. Ти мораш да тражиш аудијенцију, па да питаш Његово Величанство хоће ли примити поклон, па тек онда…
— А где ли му је та уденција? — прекиде га Тодор.
— Мораш написати молбу мени, и у молби рећи да желиш да изађеш пред Његово Величанство, а у цељи тој и тој, рецимо ради питања да ли смеш учинити поклон. Ту молбу и твоју жељу ја ћу саопштити Његовом Величанству, па ако он допусти, ја ћу ти јавити у које ћеш време моћи бити примљен.
Тодор разрогачи очи, па не може од чуда да се прибере. Наједном завапи очајно, хита да му шта овај горе не би казао:
— Ништа ти то ја не умем, а нисам ни писмен, него молим ти се, господине, ујдуриши ти то мени, па ћу ти дати шта кошта.
Маршал се насмеја. Види с ким има посла, слеже раменима и написа лепо човек сам себи молбу.
— Иди ти сад, Тодоре, — рече — а ја ћу ти јавити кад ће те Његово Величанство примити.
Тодор извади кесу из памуклије, одвади два гроша, врати кесу натраг, па се поклони:
— Хвала теби, господине, ево ово да попијеш каву, а боже здравље, нећемо учинити жао један другоме, ако добро не учинимо.
Маршал баци она два гроша. Да је дао бар за једну меничну отплату, па и да прими, ђене-ђене, а овако нема ни за листу и бланкет. Изгрди Тодора и изјури. Тодор савршено збуњен оде „Тетову“ да очекује страшни суд. У тој забуни нити је маршал питао Тодора где је одсео, нити је Тодор знао да то треба рећи.
Чекао Тодор до ручка, па никаква авиза. Кад нема, он сео те поручао као човек. После ручка чека, нема опет никог. Постаде Тодор нестрпљив. Мало, мало, па тек изиђе на врата и погледа на ону страну где је двор. Све му се чини: сад ће однекуд помолити маршал. Гледа, гледа, враћа се, ичлази поново, ал’ маршала нема.
Поче се Тодор жалити људима. Ко вели, моћи ће га ко и усаветовати. Више људи више и знају.
Већ се смркава, а маршала нема. Тодор изгубио сваку наду. Куне у себи и себе и жену и маршала и судбину и јагње, па чак и краља. Премишља како је и зашто све то тако рђаво испало и најзад дође до закључка да су све покварили она два гроша.
— Е, брате, — мисли у себи — не можеш ни овод господи у’ватити крсна имена. Тамо код нас ако не даш на пиће коју пару, не можеш у селу свршити посао па да дречиш, а овај те опет зато истера напоље.
Мисли се стадоше развијати у том правцу, и уједном му сену кроз главу страшна мисао:
— Кад ме онај истера због два гроша, а ако се краљ дрне кад му дам јагње, па кад дрмне у меденицу, а министри ђипе, па пред њега, он цикне:
— Овога лопужу обесите!
И министри га сподбију за врат па поведу на вешала, а један узео јагње за задње ноге, па Тодора јагњетом по глави: Пупе! пупе! пупе!
И Тодор се стресе од такве страшне мисли.
И Тодор већ замишља како су га обесили, како га код куће жале, како жена нариче:
— Убио ме бог и кад помену јагње!
Наједном приђе Тодору један човек у кожном неком масном капутићу, са шубарицом на глави:
— Помози бог, пријатељу!
— Бог ти добро дао!
— Што си тако невесео, нешто си као замишљен? — вели онај човек и седе за Тодоров сто.
Тодор отвори срце. Није му ни лако. Исприча он и како му се овца ојагњила, и колико има оваца, и каква му је кошара, и како је са женом разговарао, и шта је јео кад је пошао и како је био код маршала и шта му је казао, исприча човек све по реду, не прескочи ништа, а на крају додаде:
— Шта ћу сад, ако ко бога зна?!
— Тхе, није ти лако, знам ја то — вели онај и трља руке.
— Па шта да радим?
— Не знам шта ћеш — вели онај и мисли као шта би се могло предузети у тако тешкој ситуацији. Тодор га гледа као у бога и очекује шта ће га усаветовати овај мудар човек.
Човек мисли, меће ногу преко ноге, час једну, час другу, налактује се час на једну, час на другу руку, па некад мане главом, некад слегне раменима, а Тодор као на угљевљу. Најзад онај започе:
— Шта ћеш сад, друго ти не остаје ништа! … Мораш тако! … Тхе, тако је то имати с господом посла. Лажу они, брате! Они хоће да је само њима добро, па макар ми поцркали!
— Лажу, лажу! — додаде Тодор.
— Лажу, ја шта раде — продужи онај — нити је тај маршал јавио то краљу, нити ништа.
— И ја мислим — додаде Тодор — краљ би ме одмах, рачунам, призвао, а овако…
— Него знаш шта ја мислим? Продај ти лепо то јагње, па се дигни сутра, па кући. Да је хтео онај, ти би већ досад био пред краљем, овако се не надај, ето које је доба.
— Право велиш! — одобрава Тодор — само ако ми цена буде по вољи.
— Ето ја ћу ти дати за јагње и овцу 25 динара. Мислим да је толико доста.
Настаде пазар. Отуд одвовуд, те се погодише за 26 динара. Теслими Тодор, узе паре, седе задовољан пазаром, те поједе порцију говеђег паприкаша, попи пола литра вина и леже. У ме’ани пуно сељака. Једни пију и лармају, лупају штаповима по столу, једни разговарају и седе налакћени, једни већ легли. Меанџија уноси асуре и простире, један дремљив дечко меће дрва у пећ, други меанџија, ортак Алемпије, пребројава пазар и свађа се с онима што пију, тера их да спапају, па вели: сутра боже здравље, а сад да се спава. Већ лежу. Једни лежећи пуше и разговарају, једни већ хрчу, неки легао на леђа, неки потрбушке. Ваздух загушљив, кисео. Тодору се задрема. Ухвати и он једно место с краја, прекрсти се и леже.
— Одакле си, пријатељу? — пита га један што лежи до њега.
— Из Јасенице.
— У, ух, брате, из далеко! — рече онај и зевну.
— Далеко! — вели Тодор и зену и он гласно.
— Па куд идеш?
— Ех, куд?! И Тодор исприча своју невољу.
Проразговараше се тако, окретоше се један од другог и заспаше.
И док је Тодор спавао, може се чак рећи мирно спавао, дотле је полиција претурала, што веле, небо и земљу тражећи га. Маршал је саопштио краљу Тодорову жељу и краљ одреди аудијенцију за сутра у дванаест и по часова. И тек кад маршал изиђе од краља, кад у својој канцеларији нареди да се напише Тодору позив, онда се тек сети да он зна само Тодорову адресу у селу, али не овде у Београду. Шта је знао друго радити, већ јави телефоном Управи града Београда како сељак из (село) жели да поклони краљу јагње, али да није назначио у молби адресу ме’ане где је одсео, те моли Управу да се што пре потражи и да му се саопшти да га краљ прима у аудијенцију и да радо прима јагње као поклон.
Управник часа не почаси. Сместа објави свима квартовима и нареди да жандарми траже сељака Тодора који је донео јагње за краља и да га краљ прима.
Запну жандарми из ме’ане у меану: питај, гледај, тражи, разбирај, нигде никог што је какво јагње донео. Најзад натрапа доцно у ноћ један код „Тетова“.
— Има ли ту каквог сељака што је донео јагње за Његово Величанство Краља?
— Ето га тај ту с краја што лежи, до вуруне.
Жандар дрмну Тодора.
Тодор скочи, протрља очи, и кад угледа жандарма, следи му се крв у жилама. Није то шаљиво имати с њижа посла.
— Јеси ли ти тај Тодор што си донео јагње на поклон Његовом Величанству Краљу?
— Ја сам! — рече Тодор збуњено.
— Дакле, Његово Величанство Краљ прима твој поклон и позива те он себи сутра у 12 и по часова. Јеси ли разумео?
— Разумем! — вели Тодор тупо, промукло, а хладан га зној облио.
Жандар отиде нагло да саопшти члану радосну вест, а Тодор остаде запањен. Наједном се сруши на земљу и јекну као рањен, а кроз главу му се укрстише страшне мисли.
— Шта би човеку? — скочи ме’анџија и узе Тодора прскати хладном водом. Једва се Тодор поврати. Он има јаке, здраве нерве. Да су му јавили како су му сви по кући помрли, он би лакше поднео. „Божја воља!“ рекао би најзад, а тако и јесте, али ово је за њега био гром, ово је страшно, он тако што није могао на ногама издржати.
— Слагао сам краља! — мислио је с очајним страхом, а срце хоће да пробије и груди и памуклију.
— Шта ћу, Спиро, брате мој?! — викну Тодор као ван себе.
— Како шта ћеш?
— Јавио сам краљу да му поклањам јагње, а ја вечерас у први мрак продадо’. Мислио сам: неће краљ.
Спира се забрину. Ћути озбиљна, намрштена лица, па одмахну сумњиво главом, слеже раменима, и не проговори ништа.
— Пропао сам! Где сад да нађем друго јагње, а ко краља слаже, зна му се његово! — вели Тодор очајно.
— Тхе, шта ћеш. Јагњади сад нема… Него трчи те тражи онога што си му га продао.
Тодор скочи. Како се и није свлачио то му је било лако. Јурну на улицу без речи, као суманут, и изгуби се у ноћ.
(Даље)
Ћути, па трпи!
Један учитељ из новоослобођених крајева прича ово:
— Једног дана приметим да је мали Станко сав крвав. Крв полази од косе, па се слила преко лица. Види се да га боли, стење, али трпи јуначки.
— Шта је то, Станко? — питам.
Станко устаде и рече кратко:
— Ништа!
— Да те није ко ударио, имаш ли да се жалиш на кога? — питам.
Станко ћути, слеже раменима. На сва моја наваљивања да каже шта му је било, Станко је упорно ћутао, као камен.
— Шта му је ово било? — питам његове другове.
— Ударио га Коце сас камен! — рече један.
— Ударио га каменом, а не сас камен! — исправих онога и укорим га што не пази, па се онда обратих Станку:
— Па што не говориш, већ ћутиш?
Станко заплака, па кроз плач завапи:
— Не смем, господине, ће ме тераш да ти зборим по граматику!
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Члан „Сељачке слоге“
Био један вредан радник — тако се прича у народу — трудио се радио много, подмиривао лепо све своје потребе, а богами, остајала му по нека пара вишка, тек, што веле, злу не требало.
Али он није био задовољан својом судбином. Увек, кад се увече спрема да легне након трудна рада, уздахне и узвикне:
— Хај, судбино моја црна!
Судбини се ово досади, па једног дана пред њега:
— Шта ти је, брате?
— Тешко ми!
— Па шта хоћеш? Говори!
— Дај ми бољу памет.
— То ти не треба ништа у Србији!
— Ама, знаш, намеран сам да се женим, па к’о велим срамота је ако је жена мудрија од мене.
— Нека ти буде — рече судбина — куцну га по челу, и тај час онај постаде паметнији.
Опамећен тако узе даље размишљати о својој женидби и, разуме се, сад дође до закључка да се уопште нема смисла женити.
Сад је више разумевао, више осећао, и његов положај му постаде још тежи; сад још чешће узе уздисати:
— Хај, судбино моја црна!
Судбина му се јави.
— Шта ти је сад?
— Дај ми још бољу памет!
— Нека ти буде! — рече судбина, куцну га по челу и он постаде још паметнији.
Још теже, још горе. Опет он узе уздисати и вајкати се, живот му постаде досадан, суморан.
— Хај, судбино моја црна! — вајка се он.
Судбина опет пред њега.
— Шта је?
— Хтео бих бити најпаметнији — вели, мислећи да му је тешко од мало памети.
Судбина се наљути. Има и она своју ћуд. Лупи га љутито по глави и сву му памет из главе истера.
И онај човек се засмеја, засмеја се, зацену се од смеја, па се лепо за трбу’ ухватио.
— Јеси ли сад задовољан судбином? — пита га судбина.
— Ха, ха, ха, ха, ха!
— Но?
— Хи, хи, хи, хи! Задовољан сам. Охо, хо, хо, хо!
И постаде срећан човек.
Кажу да се одмах уписао у „Сељачку слогу“, те и дан-дањи живи срећно. Само се цери и смеје се.
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
