Савремени песник
Стајали смо у ходнику Министарства просвете и чекали да по реду пријаве изађемо пред министра Светозара Милосављевића. С нама је био и Воја Илић, песник. Поведе се реч о његовим песмама. Један му стаде замерати зашто узима мотиве за своје песме из живота Грка и Римљана, а оставља неопеване славне личности из наше прошлости и садашњости које би у сваком потледу издржале утакмицу са старим херојима.
Воја забацио шешир, метнуо руке у џепове, иронично се смешкао и пажљиво слушао свога срдитог професора из Паланке 3. Кад професор заврши протест, Воја га упита:
— Дакле, ти би хтео да опевам старе и нове српске хероје? Добро. Рецимо да те послушам и да опевам наше савремене хероје; да будем савремени песник.
— Да оставиш класичне мотиве и да будеш наш песник, па певај старе, нове, које хоћеш, само нека су српски хероји… знаш како се каже: „Сваком своје, па макар од проје!“ — додаде професор, нешто ублажен, а мало и поносит: и ту је, како му се чинило, обрлатио Воју да се остави Грка и Римљана.
— Е кад је тако — настави Воја озбиљно — хоћу одмах, данас још, да отпочнем певати по твојој жељи, и то само нове, данашње српске хероје…
— А с ким мислжи започети? — упита га наивни професор раздрагано.
Воја му спусти руку иа раме, значајно га погледа и махне главом на министров кабинет, па тихо и дубоко, развлачећи изговори:
— С новим српским херојем Светозаром Милосављевићем! …
Професор се трже као опијен и стаде грдити Воју. У то позваше професора пред министра. Оде љутити професор пред новога хероја, а ми остасмо с Војом зловољно се смејући — себи и своме херојском добу.
Добро је казао стари Туцаковић: „Море, какви сте ви Енглези, ја сам још добар Гледстон! …“
„Страдија“
13. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ко је гладан?
Како за све невоље народне људи — прваци воде рачуна, то су и овде узели на се тешко бреме народни оци: да се „народ из’рани — јер отаџбини треба синова који ће је од зла бранити“. Писма црвене боје, упућивана народу од њихних пријатеља, чинила су своје, и, наједанпут, створи се гладна година како се нигде не памти, а то ли у Србији. Закон се створи. Поче решавање. Одбори општински заседали су ваљда и по десет пута — решавали и решавали; час је оскудних 15; час 45; некад 80, а богме последње решење нађе и „стотину оскудних“ — који ће поскапати ако им се не притече у помоћ. А што ли се ова решења мењају кад је закон све тачно определио?!! Сигурно ради тачнијег и правилнијег распореда. Звати су и попови и учитељи, и економи и капетани — и би решавања. Резултат је био овакав: гласањем се показало да општина неће никакво задужење, јер је за задужење гласало од 350 п. глава једва 35! Али после подуже бриге, резултат је сасвим промењен, јер је кукуруз добило 90 људи по 100 килограма!! Питате се — читаоци наше Страдије — откуда то? И као чудите се. Немојте, но се сетите да ми имамо све уређено, све исправно, тачно; сетите се да смо ми житељи Србије! Гладан је и онај ко је нашао педесет џакова чисте пшенице, 6 кола кукуруза, 20 казана ракије, 3 сена, и који има две добре краве и 12 брава оваца! Тако су решили, прогласили и њега за гладног, па квит.
И он је огладнео кад је вид’о „онак[в]о тачно разумевање закона“ и онак[в]о помагање гладних, па још ако је он зет председников, или одборников!
Гладан је и онај који има две краве, једног коња, седам оваца, пет казана ракије, једно сено, а порез држави није платио за пуних пет година.
Јест и он је гладан, јер му је један демагог казао, на његову жалбу, ово: „Морате сви добити по колико се има, ми морамо настати, јер нама ви требате.“
Гладан је и један што има седам ланаца најбоље земље, а цело лето спава у хладу свога дворишта, где га двори домаћица са крчагом хладне воде са „врела“. Овога узимају ђаци за пример кад прочитају пословицу: „Бог даје тежаку, а не лежаку.“ Први и други имају још десет ланаца земље, е али они су гладни. Последњи и не мисле на плаћање порезе. Гладни су и њих тројица што немају ни корена нити плаћају порез — ресићени су, иако су у пуној снази. Према овоме, глад је тако распрострањена да сумњам те неће опити цео свет. Сад се чуде ђаци у школи; чуде се учитељи и попови, чуде се добри и радни људи, па се чак чуде и нерадници — безјаци, најгоре лењштине сеоске, шта би и шта се ради.
Многи говоре да ће се добити и сланина, те да се и она дâ гладнима да се не затре нација. Чак је негде и један учитељ коме је и жена учитељица тражио 300 кила кукуруза. Кмет му је таст.
Ето тако се ради у Србији, тако се дели храна изгладнелом народу.
Безмало па да зажели човек да имамо каквог Мојсија, који би нас водио по пустињи докле год не изумре овај покварени нараштај.
Да ако би млађи бољи били, јер овако ћемо и на њих рђаво утицати.
„Страдија“
10. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Илија, удри!
…Занет дубоким, тешким и грдним сном, спаваше на једној дрвеној клупи, са сламним узглавником добри, вредни, и правични Бог. Спавао је мирно, спокојно… Било је подне! А преко чистога и безоблачнога неба лагано један за другим почеше да се купе црни као мрак облаци. Муње, грмљавина, и намах сложи град, тако крупан, тако велики. — Преко широких поља, доле на засејаној, обрађеној земљи, намах се навуче дебео плашт леда; све поломи, све покрха! … Разбуђен праском и хуком устаде стари и добри Бог, и убрисав руком знојно чело, хукну тако дубоко, тако жалосно: „Докле ћеш тако још увек, о ти громовни Илија“… Намах се створи Илија преда њ. „Ево ме“ — рече — „Господе, ево! Но не мисли да је Илија више стари Илија, не бије он више твој верни народ, он туче само врага и пустош“, — и изговорив то такну се руком за џеп на зубуну, извади једну карту — карту земаља и показав прстом рече: „Ево, Господе, добри Илија ову пустош туче! …“ Загледа стари и добри Бог карту, а то је била наша Србија. Благе црте лица његовог развукоше се тужно, тако жалосно! Он виде, истина, празнину на карти Илијиној, али авај! То беше лажна карта, то беше подвала!
„Ко ти је даде, Илија?“ — запита Бог. — „Андреја, мој добри Господе“, — рече Илија. „Иди га зови“ — рече му Бог. Илија оде… И није дуго прошло, а ето Андреје, поклони се и стаде… „А је ли болан, Андреја, што уради, тако ти Господа твога, зашто избаци народ овај.“ И ту му Господ показа прстом на карти. „Чуј ме, вели, Господе, истину ћу ти казати па ма ме одмах посекао! Чувао сам ја тај народ, бранио сам га, али зашто?! Дао сам му најлепше место, одвојио сам га светлом бојом на карти од осталих земаља, опет му није помогло! Гложио је се, крвио је се, изрод је био! … Брат на брата, син на оца, отимали су и пљачкали један од другог, никада слоге није било! То их је увек убило, то их је упропастило! … А што да их други туче кад већ пропасти мора, нека их туче Илија, он је бар жешћи, а што пре, то боље!“
Мисли се Бог дуго, мисли, па ће рећи:
— Превуци, Илија, то место златном бојом, превуци и чувај, па да ако се одсада и они једном опамете! …
Стадоше громови, стаде пуцњава, стадоше муње…
Одједном граја, свађа, псовка и ларма проломише ваздух.
— Шта је сад то!? — викну Бог љутито.
— Свађају се Срби; неке кризе, неки избори; самосталци, фузионаши, очи ће да поваде.
— Та то су неке будале! — викну Бог. — Илија, удри!
„Страдија“
6. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наша подлост
Сваког тренутка, сваким часом све више и више констатујемо нашу беспримерну подлост.
Замислите само: После 29. маја сретне ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости:
— О, здраво!
— Здраво!
— Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.
— Е?!
— Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?
— Збиља?!
— Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам… Ух… Море, да оставимо то, знаш већ и сам, ал’ тек боли ме, не могу да заборавим — вели тај једад и одмахну руком као да се беде велике отреса.
Уздахнуо сам горко.
— Је ли? — пита ме.
— Шта?
— Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез-Михаилов? — опет ће он, а баш смо били пред спомеником.
— Ама, овај Обреновића споменик, велиш?
— Јесте, то је срамота, то ми не можемо равподушно гледати.
— Срушиће, јȁ шта мислиш! Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужник. А сад, сад се мора и историја порушити, ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историју, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. Досад су деца учила и доселење Срба и Бојку и жупане и краљеве и цареве и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлост прошлости, да одсад буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:
- Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
- После се не зна ништа.
- 29. маја почиње историја Србије.
- Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.
Тако ћемо ми, јер смо карактери.
—
Овакав разговор није редак. Сваки час наилазимо овакве и с њима се не може друкше разговарати.
Знам човека, знам га као злу пару, као отров од кога сам патио и боловао, а он мени очи у очи, а и он зна шта ја њему о њему мислим, каже:
— Ех, да не прегосмо да Александра срушимо, хтедоше да покваре план, и да мене није било, све би пропало. Ја сам, знаш, завереник.
Па то није један.
Кудгод се макнеш, све сам љути завереник. Рођену земљу да презре човек.
Хајде, носи ђаво све то! Али, шта мислите? Цвети. Позориште, мимо обичај, даје „Малог Лорда“. — Зашто?
Ваљда зато што је други устанак на Цвети, па се мења тај обичај. Јаој, ала смо одвратни!
—
О преком суду рекао ми је једном болно, тешко онај велики филозоф, разочаране, разбијене душе, Божа Кнежевић:
— Видите ли, Радо, шта се чини ово, за име бога Господа? Видите ли забога?
Видим, на жалост!
— Та, за име бога, ми смо гомила Цигана у којој се нађе понеки, понеки, поштен човек. Ситни смо забога, јадни, ситни… Да се бориш! С киме? То су стенице у нашем друштву, ситне и досадне бубице, које ти се под кожу зарију. Боли то, крв липти, али га не видиш за име бога, не видиш. Осећаш да су ти сву кожу нагризли, да те боли, али немаш, не можеш да се бориш! — рече Божа болно, па ућута. Затурио главу поносно, својски, провуче прсте неколико пута кроз косу, хуче, хуче, на свој неки особити начин:
— Ој, хој, хој, боже мој!
— Па, рекох, не ваљамо, али…
— Та оставите за име бога. Подли смо, гадни, нисмо достојни да се зовемо људима… Разумете ви ово: Није забога ова земља достојна да иде човек напоље на њу. Није ни толико достојна разумете ли? … Ахај, боже мој, није достојна ни толике почасти, тако ми бога! Хајдемо, Радо! … Ух, како смо гадни! Гомила Цигана, то нам је држава.
Божо, Божо, колико је ово много горко, још је више тачно.
Гасе се у нашем друштвеном, загушљивом смраду такви као што је Божа био.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Стража
Ратно време. Оскудица у војницима што су остали у нишком граду. Мора се бар неколико шиљбока одредити на друге послове, и то, разуме се, они шиљбоци, где није баш потребе да се стражари.
Стану се старешине договарати где се може учинити уштеда.
— Онај код Сахат-куле… — поче један.
— Е, то не може, то је важно место, вели други.
— Што важно?
— Како што? Ја сам толико овде и ту увек имамо шиљбока. Без тога не иде.
— А онај код барутане?
— Па зар барутана без страже? То не иде.
— Не иде, не иде, ту мора! — одобравају.
Заређају сва места, и нигде уштеде. Ал’ уштеде мора бити. Опет поново.
— Па добро— опет ће онај први — шта, брате, чува онај Сахат-куле?
— Па чува!
— Шта чува?
— Како шта? Чува, тако лепо, чува.
— Чува, чува! — вичу остали.
— Вала, брате, не чува ништа!
Зовнуше двојицу цивилних, који су придодати ту на службу за време ратног стања, и наредише им да иду до Сахат-куле и да питају стражара шта чува.
Наредба је. Одоше људи. Приближише се стражару, а стражар, као сваки ревносан стражар који нешто чува на живот и смрт, управи им бајонет од пушке у прси и грмну:
— Натраг!
Не гине се људима. Натраг, натраг! Шта да раде? Не да се војник ословити.
За срећу, у тај мах дође смена страже. Смени се онај кога су хтели питати, и они му приђоше:
— Је ли, војниче, шта си чувао овде, вере ти?
— Чувао сам — вели војник.
— Па шта си чувао?
— Чувао сам.
— Ама шта, брате?
— Па тако, чувам, наредба је.
У том наиђе један резервист.
— Је л’ не знате шта чува?
— Не знамо ни ми, ни он, ни официри, ни онај који издаје наредбу да се чува.
— Ја ћу да вам објасним. Кад је Ниш ослобођен, ту, на том месту, код Сахат-куле, била је јапија. Било је врло много јапије, те је наређено да војник чува да грађани не би покрали и разнели јапију. Ту су јапију разнели официри својим кућама, или су је можда и продали. Јапије је нестајало мало-помало, па је најзад и сасвим нестало, а стражар је остао и даље. Никоме више није ни падало на ум да се стражар уклони кад већ нема шта да чува. Нови официри који су дошли затекли су и стражара код Сахат-куле. Виде да нешто чува, а и не знају шта и од кога. Таква је установа, тако су затекли па тако и оставили; и ту се чува, шиљбочи, мења се стража за пуних седам година, а јапије нема пре толико година.
„Страдија“
23. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Тежак задатак
За време рата наређено је да известан број пекара у Нишу, Белој Паланци и Пироту пеку ’леб само за војску. Тако је и било.
У Нишу се договарају у генералштабу како ће да тај хлеб спроведу на границу. Узели карту Србије, раширили, намрштили лица, па се важно и озбиљно договарају које је најпречи пут. После свестраног испитивања, решавања и договарања које је трајало читав дан, дозову коморџије и нареде:
— Ићи ћете одавде, па на то село, па онда на то, па тако редом до места где већ треба.
— Не може туда — вели један од коморџија — довде може, ал’ даље се не може ни на кози, а камоли с колима. Не може ни лети, а сад су нарочито сметови, па ни сам ђаво не може проћи!
— А, ууу-у! — узвикнуше господа. — Шта сад да се ради. Удри у ново размишљање, у тражење новог пута. Нађоше. Опет зову коморџије, опет им саопштише нову одлуку, опет ће један од коморџија:
— Не може ни ту!
— Што, брате?!
— Брдовито, камењар, не може ту ни мачка да прође!
Опет узеше брљати по мапи, док ће један коморџија из Лесковца, и мимо правила, иако се толико устручавао да не наруши дисциплину која је нарочито несретна за време рата. Оде глава за једну реч. Али човек не може равнодушно да гледа како се толики људи муче ни око чега. Заболе га срце па проговори:
— Ако ли, господо, да прозборим и ја једну?
— Говори, брате, говори! — викнуше очајно.
— Да л’ би могло, рачунам, да испошљемо те ’лебове на железницу.
— Па разуме се да може! — дрекну најстарији и удари се руком по челу. — А што не лајеш одма’ магарче један, него ћутиш. Па имамо железницу, шта се ваздан млатимо!
— Тхи, их! — узвикнуше остали. — Железница, разуме се, а ми ту ваздан млатимо празну сламу.
И тако се реши то важно питање.
„Страдија“
23. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Узор лењости
У једном селу живео је у старо време неки веома лењ човек. Ништа није хтео радити, па чак ни колико да себи корицу хлеба прибави. Ваздуги дан би лежао, и да у том селу не беху честити, вредни и душевни људи, тај би лењивац од глади умро.
Овако, добродушни људи га прихране, сваки по што приложи, те не дадоше да скапље. Време је пролазило, али онај лењи никако ништа да кључи. Прође двадесет и неколико година, а село непрестано храни своју лењштину. Навикли људи на то, па им чисто постала као нека обавеза да издржавају тог готована.
Али једне године удари поплава, те цело село остаде без хране, а друге године удари суша, те се овако исцрпе сва храна што су је чували за гладнe године у општинским кошевима.
— Више ону лењштину не можемо хранити. Ако хоће да ради, добро, ако ли неће, да га сахранимо! — предложи један сељанима, који се беху искупили код општинске суднице.
— Да га сахранимо! — рече већина.
Наредише да ее на гробљу ископа рака. Лењштини рекоше да, ако неће радити, морају га жива сахранити, па нека сад бира које је за њега лакше, мислећи да га тако застраше.
— Па кад је тако, шта му знам, сахраните ме!
И понеше га гробљани носилима. Лењи ћути, не брани се. Кад на по пута, а сусретоше једног богатог домаћина из суседног села. Тера шест кола кукуруза да их прода у овој општини.
— Куда ћете с тим живим човеком на носилима? — запита зачуђено, пошто се с људима поздрави.
— На гробље!
— Па зар жива човека на гробље, бог вас не видео?
Попричају они овом добром човеку каква их невоља гони да сахране овога лењога жива.
— Станите, браћо, — рећи ће онај — немојте ако бога знате, сахрањивати жива човека. Ето, ја му поклањам ових шесторо кола кукуруза, биће му дуго да се храни, а кад то поједе, гледаћемо. Грехота би било то што ви намеравате.
Људи пристадоше и кажу лењом:
— Моли бога за здравље овог доброг човека. Поклања ти шест кола кукуруза, сад те нећемо сахрањивати.
— А је л’ кукуруз крупан!? — пита лењи кроза зубе.
— Није!
— Онда ми није вајде! Терајте ме даље! Морам бити сахрањен.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Главна ствар
— Ово је којешта! Шта то значи, шта крпате џабе овај свет чак овамо у Београд? — љути се један радикалац из унутрашњости и пита свог пријатеља из Београда после оног радикалног митинга.
— Како којешта?
— Тако, само смо се џабе крпали, ви сте по Београду кукавице!
— Не разумем! Састали смо се, свршили посао, па сад кући; шта више да радимо?
— Како шта, треба свршити главну ствар!
— Која главна?
— Главну ствар; да сам знао какве сте кукавице, не бих ни долазио овамо.
— Ништа не разумем!
Онај се окрете пажљиво, осврте се на све стране, па пришапта овоме на уво:
— Да рушимо, брате, Александра, ето то је главна ствар коју ја хоћу, али ви не смете.
— А ха, то ли је?! … Море, иди кући, па гледај посла, остави ти ту главну ствар другима.
—
Дође атентат[1], оковаше прваке и бацише их у тамнице.
Онај што хоће главну ствар распалио из народа изјаву како слави бога са својом породицом што промисао божја спасе врлог родитеља дичног нам краља, како му жели много среће и живота, како је све до атентата, не знајући с ким је, припадао Радикалној странци, али је после овог догађаја увидео да су радикалци разоравајући елеменат, да раде на преврату у земљи, и он се заклиње да више никад неће имати везе с тим зликовцима и убицама, већ остаје веран и одан своме краљу.
После те изјаве нађе га у Београду онај пријатељ из Београда и покаже му новине с том изјавом:
— Је л’ ово она твоја главна ствар?!
Ето тај елеменат разорава странку. То су те политичке шићарџије, то су они који тргују с политичким акцијама као с јарећим кожама. Доста таквих има.
А данас? Данас се они највише гурају напред, највише дрече, од њихове дреке не можеш уста отворити, угушују искрену реч и поштен глас.
Одгурнимо то од себе, нек иду куд хоће, нек остане десет ваљаних, боље је, него имати с таквима посла. Нек се упишу у „Сељачку слогу”, бар за љубав старог радикалског пријатељства.
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] На Ивањдан 1899. године, радикал Ђуро Кнежевић, родом из Босне покушао је атентат на краља Милана Обреновића, лакше га ранивши. Прим. Д.В.
Наш социјалиста
Ко се сећа летошње жеге. Погореше усеви, спржила се трава, пожутело лишће пре времена, извори пресушише.
На те вреле дане, кад жега хоће све да помори, смуца се кроз београдске улице једно чудовиште.
Разбарушена коса готово до рамена. На глави прљава шубара. Брада као у страшила стрчи у нереду, а почиње од самих очију. Не иде у дужину као у друга света, већ иде у ширину. На широким плећима прашљив капут са поврнутом јаком. Панталоне ужасне, чизметине гломазне не виде се од блата. Каљав човек до колена.
— Ко је ово чудо, ако ко Бога зна? — упитах једног.
— То је вођ наших социјалиста! — рече ми тај.
Ја се прекрстих.
— Па где нађе блата на овој жези?
— Кад нема блата, он га „замијеси“ у саксији, па се искаља и тек онда излази из куће, веран својим начелима.
Да га види Бебел и да чује шта је, би човека капља ударила!
О, Господ му судио!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Адмирал флоте
Баш нам Бугари не даду маћи. Ми, по угледу па просвећени Запад, спекљасмо чак и дом за глунонему децу, а то је, узгред буди речено, као кад би онај што иде бос купио цилиндер и глазе рукавице, ал’ Бугари одоше даље. Чујте, ако бога знате, шта да радимо ми Срби? Бугари, ни мање ни више, имају адмирала црноморске флоте!
То не смемо тако оставити. Шта ће о нама рећи културна Европа кад чује да чак кнежевина Бугарска има адмирала, а ми га још немамо? Ми имамо неколико чамаца код Аде Циганлије и комотно можемо то прогласити за дунавску флоту. Чамцима дати имена великих ратних бродова: Страшни, Грозни, итд., и одмах да буде постављен адмирал. И онда, разуме се, умолили бисмо г. Балугџића да пошље неколико телеграма страним листовима: „За адмирала српске дунавске ратне флоте постављен је господин…“ (име овога који буде те среће). Ми се на тако лак начин репрезентирамо. Зар ће, ваљда, потегнути Енглези из Лондона у Београд да се распитају о нашим ратним бродовима? Боже сачувај!
А, нешто се мислим, не би било згорега да имамо и министра марине. Један министарски портфељ више. А то би донело доста добра, јер би било мање галаме и свађе, а и једна политичка фракција мање.
Надлежни нека о овоме добро размисле!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 