Tag Archive | Srbija

Наши електрични трамваји

Наши трамваји иду безмало тако брзо као добар пешак.

То је, како се чује, измислио и наредио управник Београда.

Интересантна наредба, нарочито за Београд. Према тој наредби, која је потекла из предострожности ваљда да се не деси какав несрећан случај, изгледа да је у Београду укрштенији и јачи улични саобраћај него у Берлину, јер тамо три пута брже јуре трамваји. А овамо у Београду можеш да спаваш на улици читаво пола часа да ти се не деси „штрасенунфале“, што рекао Шваба, ни кола, ни трамвај, ништа те неће узнемирити.

Боље би било да управник обрати пажњу на прече ствари, а да не тера шпортове са овако интересантним наредбама.

Још мало треба па да Београђани овако разговарају:

— Хоћемо ли трамвајем?

— Не могу богами, журим се, те морам пешке!

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Сигурна добит

Чика Јанчић из Параћина овако је оценио Србију за краљевања краља Милана.

„Србија — велики вашар. Шатру на томе вашару држи Јован Ристић. За коцкарским столом седе краљ Милан и митрополит Михаило. Први игра за рачун Аустрије; други игра за рачун Русије; паре даје Србија, а у пикслу меће шаторџија Јова. Како коме, тек шаторџији најбоље!“

Тачно!

„Страдија“
22. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Дивна варош!

Београд је, како изгледа, још мало па постао мустра подлости.

Пре новог кабинета пођите улицом, а пред вама је вазда људи, и само шале ради викните:

— Фузионаш, стани часком!

Одједном све живо на улици хитро се окреће и сваки се љубазно смешка.

А сад? Сад, каже ми један, викнух на улици:

— Фузионаш — стој де!

Аја. Нико се не окреће. Напротив, настаде једно дивље бежање да почем случајно не падне на кога сумња.

А само викни:

— Самосталац!

Цела улица се окреће. То је сада у моди.

„Страдија“
22. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Крв је крв

Познао сам га у Дрезди. Млад, свеж, леп и стасит Рус са елегантним манирима. Има тек двадесет и неколико година, а већ емигрант. Наше познанство је било случајно.

У маси света, у силној граји од немачког шпицастог језика у једној ресторацији, где обично долазе сви што посећују дрезденске сликарске галерије, допре ми до ушију силан, енергичан глас руског језика:

— Пси немачки!

Обратим пажњу, а жељан Словена у том мору германштине, решим се да му се приближим. Симпатично, отмено и интелигентно лице, дрзак осмех на крајевима усана и покретљиве нервозне усне, задобише моје симпатије за тога човека. По кретању његовом, по погледу, који чисто презриво гледа масу око себе, одма’ сам закључио да је племић.

Његов узвик на руском и та његова љутња била је због руског новца. Није хтео да промени новац, бацио је руску банкноту, келнерица није хтела то примити, и он је протествовао. На крају објашњења на немачком, додао је на руском оно „пси немачки“.

Пришао сам му и ословио га руски, али веома погрешно, не знајући добро руски језик.

Он ме погледа са сумњом, предомишљајући се некако шта да ми каже.

— Ви сте Рус?! — упита ме с подозрењем и лак, презрив осмех задрхта му на уснама.

— Не, само Србин.

На његовом лицу нестаде сумње, усне се развукоше у пријатан осмех, пун љубазности. Скочи са столице, тапну ме пријатељски по рамену, понуди ме да седнем и рече:

— Хвала, сит сам ове немачке жгадије. Ви, видим, слабо знате руски, а ја никако српски, но не чини ништа. Говорићемо полако, па што не разумемо, допунићемо, по несрећи, немачки. Је ли по вољи да испијемо флашу вина?

Спријатељили смо се као да смо се годинама познавали, и он отвори преда мном, жељан разговора, а пун руског бола, своју широку, племениту словенску душу.

У један мах заћутасмо, заћутасмо што смо ћутањем најјаче могли под истоветним осећањем осећати нас два Словена у германштини, у туђини, опкољени леденим туђим елементима, под туђим небом. То наше ћутање био је говор. Ја сам отприлике нагађао шта он мисли, а у исти мах ја сам мислио о ономе што Толстој вели овако отприлике:

Немаштина је притисла генија нашег словенског ђубретом својим. И словенски геније се бори, напиње, пуцају му кости од напрезања да се дигне, да пробије кроз то ђубре германско, али то још није урадио, још он јадан прикупља снагу, још се спрема, ал’ ће једном морати да стресе то ђубре. Сећао сам се Андрије Болконског из Толстоја, кад пред битком на Бородину пред смрћу својом, лежи у шатору са оним страшним, са болним осећањем словенским.

Истим осећањем био је и он заузет. Наједаред прекине ћутање, нагло, нервозно.

— Ви сте Србин. Ја сам заволео тај народ, па нека цео свет осуђује крваво убиство краља Александра. Трпимо али се не да ни трпети. Ја сам прогнаник, ја морам да оставим земљу мојих дедова, да оставим мајку Русију. Боли то, боли душа мене за небом руским, за степама нашим, за оним добрим и јадним мужицима. А Русијом, што вели Горки, управљају свиње и будале. Сад су се заплели у овај суманути рат и послали магарце да командују добром и храбром руском војнику. Званична Русија, господине, то је легло зликоваца и ниткова. Дај боже да победе Јапанци, јер ће онда званична Русија изгубити; а народ и народне слободе морају добити.

Застаде, зарони главу у руке и ћутећи гледаше преда се. Наједном се исправи, тресну песницом по столу и узвикну:

— Ви сте Срби народ, а ми, ми још трпимо да православном Русијом управљају свиње и будале.

Опет настаде ћутање. Околни столови се заинтересоваше нашим разговором. Једни су шапутали, а једни су за повећим столом гласно говорили, пакосно, за инат овом плахом Русу, о поразу Русије и победи Јапана. Говорили су, како изгледа, баш с намером да Рус чује шта они говоре.

— Јест, радују се нашем страдању ове немачке стенице.

Уздахну и опет зарони главу међу руке.

Немци продужују разговор.

Све више и више настаје смех и најзад смех пакостан германски над поразом Словенства испуни цео локал.

Кроза смех се чује потмуло брујање клавира и лако певање двојице Хајнеовог Лорелаја.

Es dunkelt…
Und ruhig fließt der Rhein

Смркнуће се вама, ако бог да, а Рајна ће проносити мртва ваша тела

…fließt der Rhein

Ein Märchen…

Чује се непрекидно песма кроз урнебесан смех што га произведе неки шаљивчина представљајући како мали Јапанац бије гломазног Руса.

Рус скочи. Блед, разбарушене косе, играју му ноздрве. Искорачи пред онај сто и викну на немачком:

— Коме се смејете, пси германски. И Јапан и целу германштину тући ће православна Русија. И вас, и вас! Нека изиђе тај који се смеје да видим чему се смеје. Један козак је за двадесет Јапанаца. Нагајку ћемо ми за псе, и за вас и за њих, нагајку (ту реч руски изговара), кнуту, кнуту за псе.

— Нагајки! Ваљај, ваљај! Ваљај! — заврши руски показујући оштро руком како се бије.

Настаде тајац. Он се окрете, одгурну онога од клавира, који беше и иначе прекинуо песму, седе за клавир, удари бурно по диркама и зајеча руска химна силно и снажно потресајући ваздух у целом ресторану, а уз те звуке грмну силан глас, руски достојан заиста да репрезентира силну државу.

Боже, царја храни
силној держави

на страх врагам,
на страх врагам!

Грми глас Руса, глас изгнаника руског, а свом снагом удара прстима у дирке клавира, да му и он помогне у гњеву.

Цар православни
царствуј на страни.

Настала је тишина. Немци су с поштовањем посматрали овај увређени национални понос.

„Страдија“
22. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Узалуд ваша радост

Опет криза.

Имала смисла, немала смисла, али је криза, и то још једна после многих.

Радикална се странка цепка и с разлогом и без разлога, а непријатељи демократије сеире и смешкају се, па к’о веле, то ће њих ослабити, а ми ћемо ојачати. Њима та радост изгледа да је с пуно разлога, али се љуто варају. Они не знају, нити могу знати, нашу радикалску крв. То је чудан сој.

Једном ми је један познаник, либерал по начелу, дивно то карактерисао.

— Чудни сте — вели ми — сој ви радикалци, права напаст. Кад се либерал одметне од своје странке, он улази изјавом у радикале или напредњаке; а ако се напредњак издвоји, иде у либерале или радикале. А ви јок. Кад се радикал покрпа са својима, а он потегне па заставу у ледину за свој рачун као онај Влах Алија, али опет радикал! Брука тако ми бога.

Ово је тачно.

И онда је слаба радост непријатеља демократије.

Сутра нека се пробуди Александар баш на ово „побркано“, како непријатељи веле „пометено“ стање радикалне странке, па ће се одмах видети шта је радикална странка.

Сва крила радикалне странке тог момента, као електризована, угасиће личне свађе и грдње и одједном ће се видети да се сва та силна војска креће на реакцију. Демократска труба трубила би истим гласом кроз целу земљу; труба демократије кад свира узбуну само је једна за све групе радикалске. То је једна једина труба, а једна иста мисао код војсковођа и војника свију радикалских група давала би снаге борцима, а ту би били они борци свију група који су вазда, увек искрено, без личне користи, без помисли на награду, излагали бајонетима своје груди, а из хиљада грла грмело би гласом трубе јерихонске:

— Доле тиранија! Живела слобода! То народ хоће!

А тај глас био је јачи од плотуна жандармерије.

Ту би опет пала свака тиранија, у то не сумњам.

А после?

После би опет дошли симуланти и шићарџије као и увек после рата — да ћаре. А кад се војска поодмори, онда се пређе на дневни ред:

— Е, сад имамо оно мало наших старих рачуна!

И рачуни би се опет претресали.

Смејте се ви непријатељи, али демократија мора да живи, слобода ће увек наћи искрених бораца у свим фракцијама радикалне странке. И бежаће многи, али они не могу као кукавице бити ни озбиљни противници.

Узалуд ваша радост.

„Страдија“
12. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Основ подозрења

Гадне су жеље! Бранко пева да су му жеље да има крила. Враг би га знао шта ће му крила. Ја сам желео да будем жандарм.

Није то шала.

Жандарм, и то пре него министар. Желим да ’апсим.

Кога?

— Кога, кога. Сваког! Само је ли Србин!

Бити Србин, то је отежавајућа околност.

Ах, што немам власти!

Што?

Прође ми живот, а немам права никог да у’апсим. И да имам власти, ја бих све по’апсио.

Питаш га:

— Ко си?

— Тај и тај!

— Јеси Србин?

— Јесам.

— А, е то је већ основ подозрења.

— Колико ти је година?

— 50.

— 50. То је страшно, Србин, а 50 година. То је знак да је на све готов.

— Е, кад је тако, ’ајд’ пријатељу у ’апс.

— Што?

— Зато што си Србин.

— Немам кривице.

— Како да немаш, кривица ти је што си Србин, а чим си то, имаш диспозиције за сва зла.

Уби[j] Србина чим напуни 30 година, јер кад свет позна, постаће нитков.

Ово је тачније него оно Гетеово:

— Распни сањалицу… (итд.)

„Страдија“
5. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Сецесија

У прошлом броју донели смо једну лепу песмицу Драг. Илића под насловом „Плави акорди“.[1] То је врло лепа и духовита подсмевка песницима шарлатанима, јер куда ће се више кад већ и „са ружице квочка пева“ а „на гранчици теле снева“. Ово је објашњење случајно изостало из прошлог броја, а било је потребно. Па сада, кад се већ повела реч о тој несрећној сецесији, није згорег да се том приликом још нека каже.

Нека је слава и хвала каквом било правом, великом уметнику, који изради што генијално, трајно у том новом, сецесион-жанру, али сецесион је постао заклон свију могућих незналица и шарлатана. Каква Штукова слика у сецесион-изложби исто је тако лепа као што су му величанствене и слике које нису сецесионистичке. Али маса којекаквих мазала, који по своме таленту не могу да буду ништа, крију своје незнање и неправилности под сецесију.

— Сразмера тела није правилна — реците таквој незналици, а он ће гордно да се испрси, да се подругљиво насмеши вашој тобож наивности, иц ће рећи:

— Несразмерни! Ха, ха, ха! Па то сам, молим вас, ја и хтео. Тиме сам баш изразио велику идеју, коју ваља разумети и појмити. У томе и јесте драж и величина. То је, ако нисте знали, сецесија.

Дивно измишљена новина. Свака лудост, свака накарада, свака неправилност, све је сада добило права на поштовање, сад је то модерно, то је, знате, сецесија.

— Па шта се то нас Срба тиче! — рећи ћете — ми то немамо!

Ама нас се то баш тиче. Код нас није реч о сецесионистичким сликама и песмама, код нас, у нашем животу друштвеном, у нашем друштву овладала је сецесија у највишој мери. Много штошта ми имамо у стилу сецесије.

Имамо сецесион-кабинете, сецесион-кризе, сецесион-политику и политичаре, сецесион-поштење, сецесион-карактере. Свуда видите нешто без реда, везе и смисла, па се чудите шта је све то што не можете да схватите и појмите, а оно нисте знали да је то у моди, да је то сецесија.

Био човек, јест, што би рекао Профаца, оно и није човек, али рецимо човек. Радикалној странци дошао преки суд, он се одрекао радикала и изјавио да с том зликовачком паликућском партијом неће убудуће имати никакве везе. Дотле разумемо. Долази 29. мај, а тај такозвани човек разјапио вилице: „Ми радикали, ми смо се борили. Ја сам страдао за начела, где сте ви, кучке, који сте изневерили начела радикалне странке. Ви сте одроди, ви сте издајници! Доле с таквима, хоћемо чисте људе!“ — Тако је тај братац разјапио и на велико чудо он иде у чистунце, такав рецимо постаје самосталац, и то од оних најватренијих. Е, то сад не разумете ни ви, ни ми. Чудите се и крстите шта је ово, на шта ли му ово личи. Не можете да схватите као кад бисте видели насликану магарећу главу на људском трупу, а под сликом пише: „Афрички лаф или шоља за чај“. И заиста се мора свако чудити ко не зна шта је то сецесија, ал’ кад зна, одмах каже за први случај: „А, то је сецесион политички карактер, то је модерно!“ За слику ће рећи: „Дивна идеја, велика мисао! Бадава – све сецесион, па сецесион!“

Ви знате врло добро шта је либерал, шта је напредњак, шта је монархиста, шта опет републиканац, па чак и Куртовић шта је, али једног дана наиђете на човека једног здравог, свесног и упитате га:

— Којој партији припадате?

А тај вам љубазно одговри:

— Ја? Е, ја сам знате дворски социјалдемократа!

Ви зинете од чуда, ал’ то није чудо, ето то је модерно и ново, то је — сецесион-партија.

Наиђе указ којим се за време данашњег режима чисто радикалског унапређују људи који су радикалима највише сметали, а ви се и ту чудите:

— Ама, зар Данило Живаљевић унапређен?!

— Него шта мислиш?! То је сецесион-указ.

Ето, као што видите, сецесион игра велику улогу у нашем друштву. Штогод видите да је без реда, без смисла и логичне везе, знате да је то потребно због идеје, да је то сецесија. Наша цела земља је готово нека врста сецесион-земље.

Имамо Универзитет без медицинског факултета, без игде ичега и са многим наставницима који не би били ни за гимназију. Па зар и то није сецесион-Универзитет.

Ми имамо научника који нису иишта писали па зар то није сецесион-научник?

Дакле, као што видите сецесија где год се човек мрдне и окрене.

Па кад је тако, онда се и нама могло да „Страдија“ задоцни један четвртак. Није могао број изићи, у ствари, зато што је уредник морао важним послом отпутовати, али то, у ствари, не треба тако рећи; треба да се и „Страдија“ користи новином да прави узрок прикрије модерно, па да каже читаоцима:

— Тако је и требало да буде, то је, ако нисте знали, сецесион-излажење листа, исто отприлике тако као што имамо сецесион долажење у канцеларију код државних саветника.

Али ми то нећемо. „Страдија“ се неће бранити сецесијом и излазиће уредно усред ове неуређене земље, а и без ње наша отаџбина неће трпети оскудице у разним сецесион-приликама и пословима.

„Страдија“
7. април 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

 

[1] Та песма, непотписана, изашла је у 25. броју Страдије. Она гласи:

Премалеће пуче рано,
Заиграло небо шарно.
Кроз природу дахћу чари,
Под облаком слон шестари,
Цвркуће му нежни глас;
Са ружице квочка пева,
На гранчици теле снева,
Премалећа то је час.
О, да л’ појмиш, душо мила,
Те красоте, такав дан?
Погле бика лакокрила
И лептирак несташан,
Надлећу се,
Наднећу се,
Један другог варакају,
Око руже облетају,
Да јој сишу медну сласт.
Ој, ал’ лептир брже хита,
На бика се ногом рита,
А млад песник нових дана
Из књижевног ђулистана
Свеж и ведар као пласт,
Слуша цвркут нежног бика.
Па очаран дух му плови,
Јер сад нађе акорд нови,
Нови израз, нови слик;
И пресретан песник млади
Жури све то да пресади
У књижевни — у Гласник.

Једнако „они“ у моди

Дешавају се извесне чудне појаве, појављују се понеки интересантни укази, којима се сви чудимо.

Прочитао сам ономад у новинама да је, између осталих, унапређен, на пример, и г. Данило Живаљевић. Иако смо готово дошли дотле да у овој земљи чак ни чудо није чудо, ипак се човек мора овде зачудити.

— Г. Данило Живаљевић, уредник Кола, тај господин кога је онако искрено и богато помагала краљица Драга, док су толики честити људи гоњени и отпуштани из службе, протеривани из земље и хапшени. Какве су то симпатије краљичине према Живаљевићу, чијој је деци чак и мајмуне поклањала? Ствар је јасна да је он имао неких заслуга за режим ондашњи, јер то доказује факт да га је тај режим награђивао, а близу је памети за сваког да један режим, ма који, не штити и не награђује неког који се бори против њега. Дакле, чисто је и разговетно да је радио за ондашњи режим, а чим је тај господин радио за ондашњи режим, он је радио против слободе, против добра ове земље, против данашњег стања. И шта треба да је последица тога? Кад би се пазило на морал, кад би се гледало поштено на ствари, онда је чисто и јасно да овај режим, против кога се борио г. Живаљевић, одстрани Живаљевића од државних послова. То се не чини; хајде онда нека га ђаво носи, затекао се ту, па нека га; а најзад „треба бити и толерантан“, што рекли радикалски богумили и патарени. Нека га на свом месту! „Види Бог!“ Али и тако није, него излази указ којим се, ни мање, ни више, већ награђује тај господин Живаљевић. Он данас, под овим режимом против кога се борио добија класу. Добија човек класу данас као и пре. То не разумем, те везе, те подземне гадне путање не знам и, разуме се да се чудим.

Чудим се ја, чуде се моји пријатељи, чуде се и Данилови пријатељи, чуде се самосталци, чуди се сваки, па, што је тек чудо над чудима, замислите, чуде се и најјачи старији радикали, чуде се те крупне личности што држе овај режим!

— Данило унапређен! Брука, тако ми бога, шта је ово? Ово није требало да буде. Тај се награђивао онда када сам ја вукао гвожђе, тај се, ето, награђује и данас… Срамота! — рече човек гњевно и слеже раменима.

Ето, сад нека може ко мозга има да ово појми; који је тај који помаже ове људе?

Откуд Данило и данас у моди? Ко, брате, ако ко бога једнога зна, уводи ову луду моду?! Какве су то чудне везе, које су чињенице и силе које у овом правцу дејствују.

Чуде се фузионаши, чуде се самосталци, није право никоме, па ко онда све то ради?!

Па да је један Данило, ни по јада. Рекли бисмо: случајно. Погреши и поп у књигу, а камоли министар у указ! Али то није случај, то није првина није то само један Данило, већ су ово редовне појаве, не само у тој него у свима струкама, систематски, стално, све више и више људи ове врсте као што је Данило улазе у моду и под данашњим режимом.

Па шта је ово, браћо радикалци, гледамо ли ми ово, видимо ли ова чуда! И чујемо и видимо, па ћутимо и слежемо раменима.

Нисам ја залуд рекао да смо ми назарени, да нас треба гонити као јерес, бестрага нам глава!

Слежемо раменима и на све сулудости шапућемо назаренски, бапски:

— Види Бог!

— Море, не види ни он, Боже ме опрости кад морам тако да кажем. Да смо ми људи, ми бисмо гледали, а не Бог, али бисмо овакве појаве гледали за кратко време.

„Страдија“
24. март 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Одликовање

Оно мало неодликована света у Србији мисли да је богзна какво задовољство прикачити орден на груди, или се свакодневно прсити са каквом розетном и орденском значком.

Али није то баш тако дивно. Кад човек добије орден, тек тада се обзире око себе и гледа ко још носи тај орден тог истог степена. Гледа човек у каквом је друштву. И кад добро разгледа и размисли, онда се грдно разочара, озлоједи се, и место задовољства, изгуби вољу и на орден и на живот. Иде кући суморан, затвара орден у фиоку да га никако више не види очима.

Замислите, рецимо, овакву сцену.

Човек метнуо на груди орден за књижевне заслуге, шепури се и кокори мислећи у себи: „Е, вала, овај бар орден не добија сваки. Ово је бар стечено трудом и радом. Треба и бити поносит на овакво одликовање!“ Улазите гордо у ресторацију на чашу пива, а унапред уживате како ће се келнер збунити пред вашим отечественим лицем. Келнер равнодушан, није му нимало необично да виђа „важне и заслужне људе наше отаџбине.“ Њих је бар Србија пуна. Ваша се радост помути, а понос почиње малаксавати. Гледате по ме’ани, кад ал’ пуно „заслужних“. Још вас теши мисао да тог ордена нема, он је бар редак. Кад одједном се врата отворе, а улази непознат човек у црном оделу, на глави му цилиндер, на ногама лаковане ципеле, а груди краси, ни мање ни више, већ орден за књижевне заслуге.

— Но, како ја овога не знам — мисли јадни књижевник и прибира мисли да би се опоменуо свога непознатог колеге.

Онај седе надувено, гледа све око себе с висине, преко рамена.

Књижевник прилази и представља се као колега, наглашујући да обојица носе исте ордене и како треба да се изближе познаду.

— Мило ми је, господине, изволите сести! — вели онај надувено.

— Господин пише?! — пита књижевник.

— Да!

— Романе?

— Не!

— Песме?

— Боже сачувај, то ми тек треба!

— Бавите се науком?

— Немам за то времена.

— Па шта пишете?

— Извештаје, господине!

— За Академију?

— Не, за полицију.

— Чудновато!

— Мене чуде ваша питања, господине!

— Ја питам због ордена.

— А, због ордена, јест ја чиним услуге српској држави.

— Молим за ваше име!

Он каза име.

— Дакле, ви, велите, пишете извештаје за полицију?

— Јест, ја се цео дан бавим у Београду, а само преноћим у Земуну, па се рано изјутра враћам у Београд и подносим своје извештаје полицији из Аустро-Угарске.

— Ви шпијунирате другим речима?!

— Тако нешто.

— Па како ви знате ствари из Аустро-Угарске кад сте по цео дан у Београду.

— То ми је важније, господине, јер ја примам плату и тамо да њима доставим ствари из Београда. Могу да вршим обе дужности.

— А, па ви сте за тако дивне услуге одликовани орденом за књижевне заслуге?!

— Да, господине, тако је!

— Пардон, а ја сам мислио да ви пишете и радите на књижевности, или на науци. Збогом, господине, — вели разочарани књижевник.

— О молим, молим! — вели непознати и клања се љубазно.

Свршено и с поносом и са радошћу.

Али сад, после тога долази друга ствар, долази да се чаша горчине докраја попије.

Дошао први и сиромах књижевник иде да прими плату.

Дошли и други чиновници, неодликовани, „незаслужни“ за отаџбину.

Благајник сваком срачунао: „За порез, за Управу фонда, за редовни улог, обустава, за депешу, прилог манастиру…“ итд. Имате још толико и толико. Дође ред и на „одликовано лице“. И њему исти одбици као и другима, и сем тога „за орденску таксу“, рецимо, 32 динара.

— Но хвала лепо — мисли сиромах књижевник: Дакле, сад остајем без гроша, а пекару и млекаџији не могу платити.

— Да частиш, браво! — вичу остали.

— Ви имате рачуна да частите, јер имате 32 динара више у џепу.

Па реците сад да то није дивна почаст, зар је то мало задовољство бити на овако диван начин кажњен новчано.

Бежите, читаоци, од оваквих „отачествених заслуга“ и овакве почасти.

„Страдија“
3. март 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Државни мислилац

Потребно је да неко мисли у овој земљи. Нема ту хоће, неће, него да мора да мисли. Мисли и Државни савет, мисли министарски кабинет, мисли неке јаде и Академија наука (она мисли крадом, кријући), мисли Главни просветни савет, али како? Све се то мисли онако, кад се хоће, с мене па на уштап, клај, клај, јаваш-јаваш; мисли ваљда још когод, али што је главно, нико не мора да мисли, није обавезан, и онда нам све тако и иде вашарски, на три ћошка. Ми се Срби знамо. Док нешто не морамо, ми га и не радимо, а кад морамо, е онда друга ствар. Ко би од нас учио основну школу, да основна настава није обавезна, да не мора; ко би то, као бајаги, служио војску из патриотизма, да то служење није обавезно, да се не мора; који би се то Србин одао на науке, да не мора, треба ’леба човеку, треба му плата. Каква наука, какви бакрачи. Кад се плате докопа, баци књигу у запећак. Ко би био од Срба луд да плаћа порез, да не мора, ко би плаћао дугове, да не мора; зар би сељаци кулучили, да не морају.

Елем, ми се бар знамо: радимо само оно што морамо; разуме се, добро радимо под морање, а зло од добре воље. Е, па кад су сва добра обавезна, кад Србин добро ради само кад мора, зашто онда и мишљење није још ни до сада обавезно, бар за неке и неке. Досад није било обавезно, па се мислило кад се хтело, или се никад није ни мислило, или се рђаво мислило.

Да би се избегле штетне последице немишљења у нашој земљи, треба да се установи ново звање, треба некоме одредити плату са дужношћу да мора мислити, и тако да се установи ново звање:

Државни Мислилац.

Хтео ко мислити, не хтео, тај би бар у Србији био обавезан, тај би морао да мисли, и за то би вукао, разуме се, велику плату.

Надлежни нека о овоме размисле, а ми ћемо се на ову ствар опет вратити, да детаљно претресемо то ново звање и да напоменемо какве дужности и права има „Државни Мислилац“.

„Страдија“
24. фебруар 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.