Kraljevič Marko drugič med Srbi (5/5)
Okolica ima svoj vpliv na človeka in tudi Marko je moral v neki meri podleči temu vplivu ter je začel z drugimi svojimi vrlimi potomci vred sprehajaje se postopati, pljuvati predse in se prerivati pred ministrovimi vrati, s prošnjo v roki, čakaje, da stopi pred ministra in prosi za majhno državno službico, — samo toliko, da bo imel košček vsakdanjega kruha, belega seveda.
Jasno je, da to brušenje peta pred vrati ni trajalo malo časa, in čez nekaj dni so mu rekli, naj vloži svojo prošnjo v arhivu, da jo protokolirajo.
Markova prošnja je prizadela ministru obilo preglavic.
»O, brate, kaj pa naj počnem s tem človekom? Saj ga spoštujemo, recimo; vse, samo priti mu ne bi bila treba. To ni človek za naše čase.«
Navsezadnje ga je nastavil, upoštevaje njegov veliki sloves in njegov prejšnje zasluge, za praktikanta v nekem zakotnem okraju v notranjosti dežele.
Zdaj je Marko s težavo izprosil, da so mu vrnili orožje, v ministrstvu pa so mu izplačali celo plačo, da je šel poravnat stroške za Šarca.
Šarec navzlic dobri hrani še daleč ni bil več tak kakor prej; zelo je izbiral, pa tudi Marko je bil najmanj za tridest ok lažji.
In tako je Marko oblekel svojo obleko, si pripasal orožje, opremil Šarca, napolnil meh z vinom, ga obesil ob sedlo, zajahal Šarca, se prekrižal in se napotil na svojo službeno dolžnost po cesti, katero so mu pokazali. Mnogi so mu svetovali, naj bi šel rajši z železnico, toda tega Marko ni maral, če bi ga stalo glavo.
Povsod, kamor koli je zanesla Marka pot, te spraševal za oni okraj in navajal ime okrajnega načelnika.
Po poldrugem dnevu hoda je prispel v mesto. Krenil je na dvorišče okrajne pisarne, razjahal, privezal Šarca ob murvo, snel meh z vinom ter sedel v orožju, da bo v hladu posrkal svoje vince.
Biriči, praktikanti, pisarji so z začudenjem stežali svoje glave skozi okna; daleč naokrog so hodili ljudje okrog junaka.
Prišel je kapetan, kateremu so sporočili, da pride Marko v njegov okraj.
»Bog daj srečo!« je pozdravil.
»Bog ti srečo daj, junak neznani!« mu je odzdravil Marko. Kadar je prišel do orožja, konja in vina, je pozabil vse svoje gorje in se je pri priči začel ponašati po starinsko in govoriti v stihih.
»Si ti novi praktikant?«
Marko pove, kapetan pa mu reče nato:
»Eh, toda s tem mehom in orožjem ne moreš biti v pisarni.«
»Taka je med Srbijanci šega,
da v orožju mrko pije vino,
da v orožju tudi spanje spava!«
Kapetan mu je začel razlagati, da mora odložiti orožje če namerava ostati v službi in prejejnati plačo.
Marko je videl, da ni druge poti, kajti — kaj hoče človek, živeti mora, imetje pa, kar ga je imel, je skopnelo; toda domislil se je in vprašal:
»Pa je kakšna taka služba, v kateri se nosi orožje in v kateri bi mogel služiti?«
»Biriči imajo tako službo.«
»Kaj pa dela birič?«
»Uradnike spremlja z orožjem na poti, da jih brani, če jih kdo napade; na red pazi, da kdo ne dela škode drugemu, in podobne stvari,«, je rekel kapetan.
»E, tako! To je lepa služba…« se je navdušil Marko.
—
In tako je postal Marko birič. Tak pa je spet vpliv okolice, vpliv vrlih potomcev, da z žarko krvjo in z navdušenjem služijo svoji domovini. Toda Marko se tej službi ni mogel tako prilagoditi in niti od daleč ni bil tako sposoben, kakor bi bil najslabši njegov potomec, nikar šele kak drugi, boljši.
Potujoč tako s kapetanom po okraju, je videl Marko mnogo stisk in nadlog, in ko se mu je nekoč zazdelo, da tudi njegov kapetan ne dela ravno po pravici, ga je kresnil z dlanjo po obrazu in mu izbil tri zobe.
Zaradi tega so Marka po daljših vojnih praskah ujeli in ga odtirali v blaznico na pregled.
Tega udarca Marko ni mogel prenesti in vzelo ga je, ko je bil do dna razočaran in izmučen.
—
Ko je stopil pred boga, se je bog zasmejal tako, da so se vsa nebesa stresla.
»No, Marko, si maščeval Kosovo?« ga je vprašal v smehu.
»Do kraja sem se namučil, a ubogo moje Kosovo, saj ga še videl nisem! Pretepali so me, v luknjo so me vtaknili, za biriča sem jim bil, nazadnje pa so me vrgli med norce…« se je pritoževal Marko.
»Saj sem vedel, da ne boš bolje odrezal!…« je rekel Gospod blago.
»Hvala ti, bog, da si me rešil muk; zanaprej pa niti sam ne bom več verjel jadikovanju mojih potomcev in njih joku za Kosovim! Če pa jim je treba biričev, imajo vsaj za to službo sami dosti izbire, same najboljše med najboljšimi. Bog mi odpusti, a zdi se mi, da to sploh niso moji potomci, čeprav me opevajo, marveč da so to potomci tistega našega Sulje Ciganina.«
»Njega sem jim tudi hotel poslati, če me ne bi bil ti tako goreče prosil, da bi sel. A vedel sem, da jim ti nisi potreben!« je rekel Gospod.
»Pa še Sulja bi bil danes med Srbi najslabši birič! V tem so ga vsi prekosili!« je rekel Marko in se razjokal.
Bog je težko zavzdihnil in skomizgnil z rameni.
Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)
Králevic Marko podruhé mezi Srby (5/5)
Kdo chce s vlky býti, musí s nimi výti… A tak se i Marko musel do jisté míry přizpůsobit zavedeným zvyklostem a začít po boku svých zdárných potomků přešlapovat, strkat se a uplivovat před ministerskými dveřmi a čekat, až ho přijme pan ministr, aby si vyprosil nějaké místečko, třeba mizerné — jen když bude mít z čeho žít.
Toť se rozumí, že to postávání a popocházení před páně ministrovými dveřmi trvalo pár dní, a pak mu řekli, aby žádost předal k zaknihování v archívu.
Pan ministr z té Markovy žádosti velkou radost neměl.
„Lidičky, co mám s tím člověkem dělat? Vážíme si ho, to prosím ano, komu čest, tomu čest, ale neměl se vracet z onoho světa. Není to člověk do naší doby.“
Nakonec mu s ohledem na jeho velkou proslulost a dřívější zásluhy přidělil místo policejního praktikanta v jednom okrese, kde lišky dávají dobrou noc.
Po velkém handrkování se Markovi podařilo získat zpátky oděv a zbraně a ostatní věci. Na ministerstvu je uprosil, aby mu dali jeden plat dopředu, a nejdřív ze všeho se vypravil pro Šarce.
Šarac, přestože si k posledku nežil nejhůř, nevypadal ani zdaleka jako kdysi, tuze sešel; ostatně i Marko byl o dobrých deset dvacet kilo lehčí.
Pak si Marko oblékl svůj oděv a brnění, ozbrojil se, osedlal Šarce, naplnil měch vínem, pověsil si ho na sedlo, nasedl na Šarce, pokřižoval se a vydal se, kam ho volala povinnost; po cestě, kterou mu ukázali. Hodně lidí mu radilo, aby jel vlakem, ale on o něčem takovém nechtěl ani slyšet.
Za necelé dva dny dojel k cíli. Vjel do dvora okresní policejní stanice, sesedl, přivázal Šarce k jedné moruši, sundal měch a po zuby ozbrojený se usadil v chládku a dal se do vína.
Vyjevení panduři, praktikanti a písaři vykukovali z oken a i ostatní lidé obcházeli junáka pěkně zdálky.
Objevil se náčelník; dostal sice hlášení, že mu byl přidělen nový praktikant, ale když ho viděl, vyhrkl:
„No pozdravpámbů!“
„Dejžto Pánbůh, neznámý junáku!“ odpověděl Marko. Jak měl zpátky svoje zbraně, oděv, Šarce a víno, všechno trápení bylo totam, hned se začal zase chovat jako za starých zlatých časů a mluvit v deseterci.
„Ty jsi ten nový praktikant?“
Marko se představil a náčelník mu povídá:
„S těmi zbraněmi a s měchem mi do kanceláře ne smíš!“
„Takový jet starý mrav u Srbů:
Ozbrojeni pijí rudé víno,
ozbrojeni k spánku uléhají!“
Náčelník byl ale neoblomný: ty zbraně musí pryč, pokud Marko míní vykonávat povolání praktikanta a brát plat.
Marko viděl, že nemá na vybranou; z něčeho člověk být živ musí, a i to málo peněz, co měl, už zase stačil utratit. Ale dostal nápad a povídá náčelníkovi:
„Znáš-li práci, jež zbroj vyžaduje, rci jen, reku, chutě se jí ujmu!“
„A co kdybys dělal pandura?“
„Jakéž pak má pandur povinnosti?“
„Doprovází úředníky na cestách a má zbraň, aby je bránil, kdyby je někdo přepadl; dbá na udržování pořádku, na to, aby nikdo nikomu neškodil, a podobně,“ povídá náčelník.
A tak se Marko stal pandurem.
—
Kdo chce s vlky býti… avšak tentokrát už se Marko nedokázal přizpůsobit svým zdárným čackým potomkům… Byl dokonce horším pandurem než ten nej horší z jeho druhů.
Jak tak provázel svého náčelníka po okrese, viděl mnoho zlořádu, neštěstí a bídy, a když se mu jednoho dne zdálo, že ani jeho náčelník si nepočíná, jak by měl, praštil ho, až mu vyrazil tři zuby.
Po dlouhém zápolení — toť se ví, že se Márko nedal jen tak! — ho přemohli, spoutali a poslali do blázince na vyšetření.
Tuto ránu už Marko nevydržel a skonal — doslova k smrti utrápený.
—
Když předstoupil před Pánaboha, Pánbůh se chechtal, až se třásla nebesa:
„Tak co, Marko, pomstil jsi Kosovo?“
„Zažil jsem strašného trápení, Panebože, a nešťastné Kosovo jsem vlastně ani neviděl! Prali se se mnou vsadili mě do vězení, musel jsem dělat pandura, a nakonec mě ještě strčili mezi blázny,“ vyléval si srdce Marko.
„Já ti to říkal, že se potážeš se zlou!“ povídá mu Pánbůh soucitně.
„Děkuju ti, Panebože, žes mě vysvobodil! Dostal jsem za vyučenou. Už vím, že na ty věčné nářky mých potomků, na to jejich hořekování nad Košovém se nesmí dát, že je to faleš nad faleš… A jestli potřebují pandury — na to mají lidí ažaž, jednoho lepšího než druhého. Odpusť mi to, Panebože, ale mně ti se zdá, že to snad ani nejsou moji potomci, i když mě tolik opěvují, že to jsou spíš potomci cikána Sulji.“
„Toho jsem taky měl v úmyslu poslat zpátky do Srbska, jenže tys mě tolik prosil… Já věděl, že ty jim tam nebudeš k ničemu,“ pravil Pánbůh.
„I Sulja by byl dneska v Srbsku tím nejmizernějším pandurem! Co je cikán Sulja proti Srbům!“ řekl Marko a dal se do pláče.
A Pánbůh si ztěžka povzdechl a pokrčil rameny.
Zdroj: Radoje Domanović, Cejch: výbor satirických povídek, Odeon, Praha 1984. (Sest. Irena Wenigová)
Краљ Александар по други пут међу Србима (18/23)
Пред Београдом
Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.
Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног окружног начелника министру Радивоју:
— Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.
И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у ноћи, сред природе, осети страх у души.
Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво доба ноћи.
Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним сребром витешке ране њихове.
И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:
— Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.
Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на колена и процвиле:
— Милост, не гледајте ме тако!
На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.
У Београду
После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.
Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати свих појединости, и не смеде одмах тамо.
Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.
Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и лупа добоша се изгуби.
Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга, једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће, јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би уловили, они би их зачас измислили.
Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.
Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном раднику што је оправљао калдрму.
— Добро јутро! — рече му Александар.
Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.
— А шта ви то радите? — упита Александар.
— Мучим муку! — одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи посао.
— Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?
Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив осмејак, па ће рећи:
— Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.
— То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.
— Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ ја бринем да ми деца не помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права анархисте! — заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му се од груди и он продужи посао. Александар је стојао подуго код њега, гледао како ради, посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека. Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег унутра.
Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.
И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.
Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.
Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада. Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или слушањем најмрснијих причица и анегдота.
За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се, ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се. Управи сву своју пажњу на ту препирку.
— Шта ти говориш?! — цикну један за столом — хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а честитао си Александру женидбу, срам те било.
— Ја потписао?! — брани се други — пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?
— Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.
— Море, оставите се људи — умирује трећи — што сада потрзати те прошле ствари. Шта је било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу, онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било лако.
— Е, то је оно што ја кажем — опет ће први — ја знам да није било лако, да је било тешко и претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или, што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину, без које они не могу да живе.
— Какви су ови разговори? — помисли Александар за себе и није могао од чуда да се прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима слушати.
— Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у затвор! — промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако одвратне разговоре.
Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и утеши и обрадује.
(Даље)
Радоје Домановић 