Узалуд ваша радост
Опет криза.
Имала смисла, немала смисла, али је криза, и то још једна после многих.
Радикална се странка цепка и с разлогом и без разлога, а непријатељи демократије сеире и смешкају се, па к’о веле, то ће њих ослабити, а ми ћемо ојачати. Њима та радост изгледа да је с пуно разлога, али се љуто варају. Они не знају, нити могу знати, нашу радикалску крв. То је чудан сој.
Једном ми је један познаник, либерал по начелу, дивно то карактерисао.
— Чудни сте — вели ми — сој ви радикалци, права напаст. Кад се либерал одметне од своје странке, он улази изјавом у радикале или напредњаке; а ако се напредњак издвоји, иде у либерале или радикале. А ви јок. Кад се радикал покрпа са својима, а он потегне па заставу у ледину за свој рачун као онај Влах Алија, али опет радикал! Брука тако ми бога.
Ово је тачно.
И онда је слаба радост непријатеља демократије.
Сутра нека се пробуди Александар баш на ово „побркано“, како непријатељи веле „пометено“ стање радикалне странке, па ће се одмах видети шта је радикална странка.
Сва крила радикалне странке тог момента, као електризована, угасиће личне свађе и грдње и одједном ће се видети да се сва та силна војска креће на реакцију. Демократска труба трубила би истим гласом кроз целу земљу; труба демократије кад свира узбуну само је једна за све групе радикалске. То је једна једина труба, а једна иста мисао код војсковођа и војника свију радикалских група давала би снаге борцима, а ту би били они борци свију група који су вазда, увек искрено, без личне користи, без помисли на награду, излагали бајонетима своје груди, а из хиљада грла грмело би гласом трубе јерихонске:
— Доле тиранија! Живела слобода! То народ хоће!
А тај глас био је јачи од плотуна жандармерије.
Ту би опет пала свака тиранија, у то не сумњам.
А после?
После би опет дошли симуланти и шићарџије као и увек после рата — да ћаре. А кад се војска поодмори, онда се пређе на дневни ред:
— Е, сад имамо оно мало наших старих рачуна!
И рачуни би се опет претресали.
Смејте се ви непријатељи, али демократија мора да живи, слобода ће увек наћи искрених бораца у свим фракцијама радикалне странке. И бежаће многи, али они не могу као кукавице бити ни озбиљни противници.
Узалуд ваша радост.
„Страдија“
12. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Самосталци и старија браћа
Џиб-џабе људи изгибоше. Нека вичу, нека псују, ништа не вреди.
Запну они по зборовима:
— Пашић је оваки, Пашић онаки, они стари упропастише отаџбину.
Агитују, пекљају, спадну с ногу, а Пашић се смешка, па ко вели:
— Ако, дечице; трчите ви, то је све за мене… Кад се ви позавађате, онда ћете одмах да превичете: „Пустите ове старе нека се истроше“.
Отуд, одовуд, ко ће, шта ће се, Пашић образује кабинет. Пустили га млађи да се истроши.
Он се троши и влада, а ови се јачају и опет по њима.
Баталите, млађа браћо, ћорава посла. Не вреди вама ни Одјек, ни агитација, ни трчање, опет ће Пашић владати док је жив.
Запните из петних жила па доби[j]те све посланике, нека су у Скупштини све сами овејани самосталци, сем једног јединог, па опет ништа.
Какви сте, ви ћете одмах направити више фракција нег’ што то данас Одјека и одјекчића имате. Држаћете лонџе и конференције, па ће тек неко једва на једване јаде наћи „мудар политички резон“, неку нову моду на стари глас, па ће рећи:
— Браћо, ми морамо бити лукави, ми не можемо још да се примимо власти, ми треба још да јачамо и да се спремамо, а засада виши државни разлози и политички такт захтевају да пустимо нека владају стари док се потпуно не истроше, а затим ћемо доћи ми на чисту ситуацију.
Сасвим. Троше се.
И стари се троше, просто људи изгибоше трошећи се.
Чим млађи превичу:
— Пустите старе нека се истроше, — а ови се као мрште и одговарају:
— О, брате, шта ви хоћете од нас, ето, па радите мало и ви, ми смо уморни.
А млађи онда мисле:
— А, то ли је, видиш како им подвалисмо и доведосмо их у шкрипац, — па своју одлуку пуну такта опет оснаже и сутра опет подвикну:
— Ви владајте, а ми ћемо бити критичари рада.
А стари се промешкоље, па тек ће као мрзовољно рећи:
— Па, најзад, хајде и да владамо, шта ћемо кад нема ко други!
Узалуд муке, самосталци, док једног траје од старије браће, ви ћете га пуштати да се истроши…
„Страдија“
8. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сецесија
У прошлом броју донели смо једну лепу песмицу Драг. Илића под насловом „Плави акорди“.[1] То је врло лепа и духовита подсмевка песницима шарлатанима, јер куда ће се више кад већ и „са ружице квочка пева“ а „на гранчици теле снева“. Ово је објашњење случајно изостало из прошлог броја, а било је потребно. Па сада, кад се већ повела реч о тој несрећној сецесији, није згорег да се том приликом још нека каже.
Нека је слава и хвала каквом било правом, великом уметнику, који изради што генијално, трајно у том новом, сецесион-жанру, али сецесион је постао заклон свију могућих незналица и шарлатана. Каква Штукова слика у сецесион-изложби исто је тако лепа као што су му величанствене и слике које нису сецесионистичке. Али маса којекаквих мазала, који по своме таленту не могу да буду ништа, крију своје незнање и неправилности под сецесију.
— Сразмера тела није правилна — реците таквој незналици, а он ће гордно да се испрси, да се подругљиво насмеши вашој тобож наивности, иц ће рећи:
— Несразмерни! Ха, ха, ха! Па то сам, молим вас, ја и хтео. Тиме сам баш изразио велику идеју, коју ваља разумети и појмити. У томе и јесте драж и величина. То је, ако нисте знали, сецесија.
Дивно измишљена новина. Свака лудост, свака накарада, свака неправилност, све је сада добило права на поштовање, сад је то модерно, то је, знате, сецесија.
— Па шта се то нас Срба тиче! — рећи ћете — ми то немамо!
Ама нас се то баш тиче. Код нас није реч о сецесионистичким сликама и песмама, код нас, у нашем животу друштвеном, у нашем друштву овладала је сецесија у највишој мери. Много штошта ми имамо у стилу сецесије.
Имамо сецесион-кабинете, сецесион-кризе, сецесион-политику и политичаре, сецесион-поштење, сецесион-карактере. Свуда видите нешто без реда, везе и смисла, па се чудите шта је све то што не можете да схватите и појмите, а оно нисте знали да је то у моди, да је то сецесија.
Био човек, јест, што би рекао Профаца, оно и није човек, али рецимо човек. Радикалној странци дошао преки суд, он се одрекао радикала и изјавио да с том зликовачком паликућском партијом неће убудуће имати никакве везе. Дотле разумемо. Долази 29. мај, а тај такозвани човек разјапио вилице: „Ми радикали, ми смо се борили. Ја сам страдао за начела, где сте ви, кучке, који сте изневерили начела радикалне странке. Ви сте одроди, ви сте издајници! Доле с таквима, хоћемо чисте људе!“ — Тако је тај братац разјапио и на велико чудо он иде у чистунце, такав рецимо постаје самосталац, и то од оних најватренијих. Е, то сад не разумете ни ви, ни ми. Чудите се и крстите шта је ово, на шта ли му ово личи. Не можете да схватите као кад бисте видели насликану магарећу главу на људском трупу, а под сликом пише: „Афрички лаф или шоља за чај“. И заиста се мора свако чудити ко не зна шта је то сецесија, ал’ кад зна, одмах каже за први случај: „А, то је сецесион политички карактер, то је модерно!“ За слику ће рећи: „Дивна идеја, велика мисао! Бадава – све сецесион, па сецесион!“
Ви знате врло добро шта је либерал, шта је напредњак, шта је монархиста, шта опет републиканац, па чак и Куртовић шта је, али једног дана наиђете на човека једног здравог, свесног и упитате га:
— Којој партији припадате?
А тај вам љубазно одговри:
— Ја? Е, ја сам знате дворски социјалдемократа!
Ви зинете од чуда, ал’ то није чудо, ето то је модерно и ново, то је — сецесион-партија.
Наиђе указ којим се за време данашњег режима чисто радикалског унапређују људи који су радикалима највише сметали, а ви се и ту чудите:
— Ама, зар Данило Живаљевић унапређен?!
— Него шта мислиш?! То је сецесион-указ.
Ето, као што видите, сецесион игра велику улогу у нашем друштву. Штогод видите да је без реда, без смисла и логичне везе, знате да је то потребно због идеје, да је то сецесија. Наша цела земља је готово нека врста сецесион-земље.
Имамо Универзитет без медицинског факултета, без игде ичега и са многим наставницима који не би били ни за гимназију. Па зар и то није сецесион-Универзитет.
Ми имамо научника који нису иишта писали па зар то није сецесион-научник?
Дакле, као што видите сецесија где год се човек мрдне и окрене.
Па кад је тако, онда се и нама могло да „Страдија“ задоцни један четвртак. Није могао број изићи, у ствари, зато што је уредник морао важним послом отпутовати, али то, у ствари, не треба тако рећи; треба да се и „Страдија“ користи новином да прави узрок прикрије модерно, па да каже читаоцима:
— Тако је и требало да буде, то је, ако нисте знали, сецесион-излажење листа, исто отприлике тако као што имамо сецесион долажење у канцеларију код државних саветника.
Али ми то нећемо. „Страдија“ се неће бранити сецесијом и излазиће уредно усред ове неуређене земље, а и без ње наша отаџбина неће трпети оскудице у разним сецесион-приликама и пословима.
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Та песма, непотписана, изашла је у 25. броју Страдије. Она гласи:
Премалеће пуче рано,
Заиграло небо шарно.
Кроз природу дахћу чари,
Под облаком слон шестари,
Цвркуће му нежни глас;
Са ружице квочка пева,
На гранчици теле снева,
Премалећа то је час.
О, да л’ појмиш, душо мила,
Те красоте, такав дан?
Погле бика лакокрила
И лептирак несташан,
Надлећу се,
Наднећу се,
Један другог варакају,
Око руже облетају,
Да јој сишу медну сласт.
Ој, ал’ лептир брже хита,
На бика се ногом рита,
А млад песник нових дана
Из књижевног ђулистана
Свеж и ведар као пласт,
Слуша цвркут нежног бика.
Па очаран дух му плови,
Јер сад нађе акорд нови,
Нови израз, нови слик;
И пресретан песник млади
Жури све то да пресади
У књижевни — у Гласник.
Једнако „они“ у моди
Дешавају се извесне чудне појаве, појављују се понеки интересантни укази, којима се сви чудимо.
Прочитао сам ономад у новинама да је, између осталих, унапређен, на пример, и г. Данило Живаљевић. Иако смо готово дошли дотле да у овој земљи чак ни чудо није чудо, ипак се човек мора овде зачудити.
— Г. Данило Живаљевић, уредник Кола, тај господин кога је онако искрено и богато помагала краљица Драга, док су толики честити људи гоњени и отпуштани из службе, протеривани из земље и хапшени. Какве су то симпатије краљичине према Живаљевићу, чијој је деци чак и мајмуне поклањала? Ствар је јасна да је он имао неких заслуга за режим ондашњи, јер то доказује факт да га је тај режим награђивао, а близу је памети за сваког да један режим, ма који, не штити и не награђује неког који се бори против њега. Дакле, чисто је и разговетно да је радио за ондашњи режим, а чим је тај господин радио за ондашњи режим, он је радио против слободе, против добра ове земље, против данашњег стања. И шта треба да је последица тога? Кад би се пазило на морал, кад би се гледало поштено на ствари, онда је чисто и јасно да овај режим, против кога се борио г. Живаљевић, одстрани Живаљевића од државних послова. То се не чини; хајде онда нека га ђаво носи, затекао се ту, па нека га; а најзад „треба бити и толерантан“, што рекли радикалски богумили и патарени. Нека га на свом месту! „Види Бог!“ Али и тако није, него излази указ којим се, ни мање, ни више, већ награђује тај господин Живаљевић. Он данас, под овим режимом против кога се борио добија класу. Добија човек класу данас као и пре. То не разумем, те везе, те подземне гадне путање не знам и, разуме се да се чудим.
Чудим се ја, чуде се моји пријатељи, чуде се и Данилови пријатељи, чуде се самосталци, чуди се сваки, па, што је тек чудо над чудима, замислите, чуде се и најјачи старији радикали, чуде се те крупне личности што држе овај режим!
— Данило унапређен! Брука, тако ми бога, шта је ово? Ово није требало да буде. Тај се награђивао онда када сам ја вукао гвожђе, тај се, ето, награђује и данас… Срамота! — рече човек гњевно и слеже раменима.
Ето, сад нека може ко мозга има да ово појми; који је тај који помаже ове људе?
Откуд Данило и данас у моди? Ко, брате, ако ко бога једнога зна, уводи ову луду моду?! Какве су то чудне везе, које су чињенице и силе које у овом правцу дејствују.
Чуде се фузионаши, чуде се самосталци, није право никоме, па ко онда све то ради?!
Па да је један Данило, ни по јада. Рекли бисмо: случајно. Погреши и поп у књигу, а камоли министар у указ! Али то није случај, то није првина није то само један Данило, већ су ово редовне појаве, не само у тој него у свима струкама, систематски, стално, све више и више људи ове врсте као што је Данило улазе у моду и под данашњим режимом.
Па шта је ово, браћо радикалци, гледамо ли ми ово, видимо ли ова чуда! И чујемо и видимо, па ћутимо и слежемо раменима.
Нисам ја залуд рекао да смо ми назарени, да нас треба гонити као јерес, бестрага нам глава!
Слежемо раменима и на све сулудости шапућемо назаренски, бапски:
— Види Бог!
— Море, не види ни он, Боже ме опрости кад морам тако да кажем. Да смо ми људи, ми бисмо гледали, а не Бог, али бисмо овакве појаве гледали за кратко време.
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Главна ствар
— Ово је којешта! Шта то значи, шта крпате џабе овај свет чак овамо у Београд? — љути се један радикалац из унутрашњости и пита свог пријатеља из Београда после оног радикалног митинга.
— Како којешта?
— Тако, само смо се џабе крпали, ви сте по Београду кукавице!
— Не разумем! Састали смо се, свршили посао, па сад кући; шта више да радимо?
— Како шта, треба свршити главну ствар!
— Која главна?
— Главну ствар; да сам знао какве сте кукавице, не бих ни долазио овамо.
— Ништа не разумем!
Онај се окрете пажљиво, осврте се на све стране, па пришапта овоме на уво:
— Да рушимо, брате, Александра, ето то је главна ствар коју ја хоћу, али ви не смете.
— А ха, то ли је?! … Море, иди кући, па гледај посла, остави ти ту главну ствар другима.
—
Дође атентат[1], оковаше прваке и бацише их у тамнице.
Онај што хоће главну ствар распалио из народа изјаву како слави бога са својом породицом што промисао божја спасе врлог родитеља дичног нам краља, како му жели много среће и живота, како је све до атентата, не знајући с ким је, припадао Радикалној странци, али је после овог догађаја увидео да су радикалци разоравајући елеменат, да раде на преврату у земљи, и он се заклиње да више никад неће имати везе с тим зликовцима и убицама, већ остаје веран и одан своме краљу.
После те изјаве нађе га у Београду онај пријатељ из Београда и покаже му новине с том изјавом:
— Је л’ ово она твоја главна ствар?!
Ето тај елеменат разорава странку. То су те политичке шићарџије, то су они који тргују с политичким акцијама као с јарећим кожама. Доста таквих има.
А данас? Данас се они највише гурају напред, највише дрече, од њихове дреке не можеш уста отворити, угушују искрену реч и поштен глас.
Одгурнимо то од себе, нек иду куд хоће, нек остане десет ваљаних, боље је, него имати с таквима посла. Нек се упишу у „Сељачку слогу”, бар за љубав старог радикалског пријатељства.
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] На Ивањдан 1899. године, радикал Ђуро Кнежевић, родом из Босне покушао је атентат на краља Милана Обреновића, лакше га ранивши. Прим. Д.В.
Једно те једно
Као што се оно у народној песми жали и јадикује:
„Арап ђевер, стари сват Арапин, а Арапин црни ђувегија.”
Тако је један Црногорац из племена Дробњака завапио:
„Пођи у племе на суд: тамо капетан Церовић; пођи у окружни и — тамо Церовић; пођи у велики суд — опет Церовић; пођи књазу — и тамо Церовић. Ја мним, и как на они свијет пођем, да ће ме и тамо дочекат’ стари Ново [Церовић]. Само кад тај пође на други свијет, саветовао бих му да не удара на Београд, јер може и ту наићи… Ајд ништа, само даље од Београда.“
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наши државници
Силни јунак Краљевић Марко није се бојао никога до бога, бога мало, а цара нимало, за везире никад и не мисли, а за пашу ко за Шарца свога, па ипак је било прилике да се и та сила збуни и застиди. Кад је отишао Леки капетану „и Лекину виђе госпоштину“, ту се Марко застидео и збунио. Тако исто канцелар силне руске империје прошао је много света, и што је земље на четири страна, свуд се дипломате збунише пред њим. Али се и гроф Ламсдорф збуни и препаде кад дође у земљу Србију и виде нашу госпоштину и сагледа наших девет министара, девет љутих под каменом гуја. А кад виде како су мудри и разумни, како су политику светску обикнули боље много него своје дворе, ту се Ламсдорф застидео, беше му мука и зазор, те не смеде ни гледати у њих, а камоли еглен да започне.
И морао се збунити, иако много зна и много разуме. Укрстили га, веле, препреденим и духовитим политичким питањима, па човек не може да се прибере.
— Богме в нас много холодно, зимааа! — вели му министар грађевина Денић, трља руке и трупка ногама!
Таман се Ламсдорф мисли како да одговори на то значајно политичко питање, док тек срете с друге стране Цинцар-Марковића.
— Сад при нас будет шо, понимајете что тако шо, ћепло хорошо, топло.
Ламсдорф гледа час једног час другог, док тек приђе Лука [Лазаревић].
— Јес ли ви, благородје, с виночкој терговаћ, и так штету имали. Ја бил терговаћ, а по том при глуво-немој ребјенок седит. Прошу похорно как при вас глуви ребјенки? … Скаљко њих?
— Же, не конпран па (не разумем) — једва промуца побеђени Ламсдорф, и поче измицати натраг.
— Сурд занфан, ђецој, глухој ребјенки скаљко, поњимајете?
Слеже Ламсдорф раменима, па ни маћи. Тако! Нек види какви су наши министри, лако је њему с Французима и Немцима. Овде да те видимо.
Покушава гроф да се прибере, док ето ти кума Милована [Маринковића], па гурну у чисто народском тону.
— Остави те глуваће, него цемент, цемент, господине, цене какве су, цене? Имамо ми у Рипњу добар цемент; умерене цене!
Миловану Павловићу веле допала се руска бунда, па је пипка и, мал’, мал’, па изговори:
— Добра бунда! … Пошто ли је?
— Цееене, цееене кажи ти мени! — цичи кума-Милован и трља руке.
Даље руски канцелар није могао издржати. Веле да је хтео пасти, да га нису задржали.
Све све, али га она видра из Бара лепеничких уби цементом и народним тоном. На све би се, кажу, још и довио да одговори, још би се можда и измигољио, али не даде кума-Милован да се извуче, већ потеже на тапет цемент, таап, па дед сад ако може!
Тај ће добро запамтити Србију и њене политичаре. Није се богме с њима лако изнети. Савладаше га шале ради, а шта ли би тек радио да му је Антонић подвикнуо „оштром командом!“ Зло.
Србо је ово.
„Одјек“
15. децембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
За часак радости
Влада д-р Вујића нити живи нити мре. Четврти дан је већ како се бори с душом. Дотле би умро и онај који има запаљење мозга. Међутим Цинцар-Марковићев кабинет неки с правом сматрају као побацај; није си ни родио, а већ је крепао. Управо дође му као мртворођено. Баш грдна штета! А јуче је онај несуђени беспортфељни бити имајући председник тако слатко разговарао на телефону као такав. И, да видите, лепо му је стајало. Тхе… судбина!
За један часак радости,
Хиљаду дана… хиљаду дана жалости.
„Одјек“
5. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Јефтино задовољство
Кад већ нико нема вајде од једног оваквог министарства, сем оно још мало људи без вредности и савести којима чини част бити министар и у данашњем режиму Србијином, онда је штета лишити људе са тако скромним и необјашњивим амбицијама једног необичног задовољства. Србија, на пример, не би ништа изгубила да су у данашњем кабинету г. г. Живојин Величковић или Мата Карамарковић, а како су ова два сиромаха провели последње две ноћи ослушкујући лупу фијакера — злотвор их злотвору не жели.
„Одјек“
5. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 