Tag Archive | List

Домишљан

Позната је ова стара прича, али није згорег да је опет препричамо:

Неки домаћин у селу дао волу да једе трице из једног великог лонца. Во једући трице завуче главу дубоко у лонац, те некако заглави тако да се лонац није могао скинути. Мучио се домаћин да скине лонац, мучила се и остала чељад; позову и суседе у помоћ, пробају сви, довијају се шта се може учинити да не пропадне лонац, али што се не може, не може. Никако не могоше после толико саветовања и покушаја скинути волу лонац с главе.

Најзад рекоше да има у селу један досетљив, мудар човек, који се свему уме довити, свакој невољи одолети, па веле, најбоље би било да га домаћин позове и припита, да ако би се још он једини умео довити како се може спасти лонац.

Позове домаћин тога домишљана и пожали му се како су се сви мучили и пробали да скину волу лонац с главе, па све узалуд, и додаде:

— Кажу, брате, да си ти мудар човек, па те молим да ме посаветујеш како се може скинути волу лонац с главе.

— Ништа лакше, брате, то тек није ништа; ја сам мислио богзна каква те невоља снашла — рече домишљан и насмеја се.

Домаћин и остали зачудише се тој реткој досетљивости, јер знају колико су муке видели да лонац скину волу с главе, па све узаман.

— Па како ти мислиш, пријатељу, то учинити? — пита домаћин.

— Лако, брате, дај ми један велики оштар нож, па ћеш видети како ћу ја то за час свршити.

Домаћин му донесе велики, оштар ханџар. Домишљан узме нож и волу одсече главу.

— Шта ти то уради, ако бога знаш, уби вола и одсече му главу, а лонац опет оста на глави? Кажи ти мени како ћу лонац скинути?

— Лако, вели домишљан, дај ми сад један камен, па ћеш видети.

Дадоше му камен, он каменом разби лонац, те тако ослободи волу главу.

— Ето ти, сад је лонац скинут — рече задовољно.

*

Овај нам домишљан личи на Вељу Тодоровића.

По закону о штампи страни се листови не могу забрањивати, већ се у њима само она кажњива места морају замрачити.

Веља је имао свега два поштанска момка који су та места премрчавали, али како је таквих места, благодарећи паметној влади Цинцар-Марковићевој, повише, то два момка нису могли стићи да то врше.

Замисле се сви у кабинету како ће се тај посао вршити а да се не повећа број момака, јер је у њиховом програму штедња једна од најважнијих тачака. Хоће они да штеде јадном народу сваку пару, а ради су да се сва места у страним листовима, где се говори о њиховим погрешкама у раду, премрчавају. Деде сад ту да се нађе излаз. Кума-Милован је нешто предлагао како ће се то расплести, и веле, помињао је рипањски цемент и задругу за подизање зграда, али му нису усвојили разлоге. Она три војника су опет износила друге разлоге, па како су се запетљали у некаку јединачну обуку, то и тај излаз пропаде. Најзад се сетише Веље, те реше да га болна дигну и позову на договор, јер, веле, он је велики домишљан, па ће се моћи јаду досетити.

Диже се болни Веља, диже се ради добра отаџбине, узе један комад платна, те се уви као болани Дојчине да се њему кости не размину, седе у меке државне каруце и оде друговима на договор.

Пожалише му се и казаше шта је и како је, па рекоше:

— Ти си мудар и довитан, још ти ако умеш ово извести: и да се уштеди и да се премрчавају сва места у страним листовима која су за нас неповољна.

— Ништа лакше — рече Веља и насмеја се.

— Говори, брате, како ћемо, ако бога знаш! — повикаше.

— Ја сам мислио да сте ме због неке веће невоље кренули, а за то се не брините, то је бар лако! Она два момка у пошти нека премрчавају и раде колико могу стићи, а листове у којима не стигну да премрче кажњива места ја ћу забранити.

Сви се одушевише тако мудром предлогу, а г. Миловану Павловићу чак би криво што се он није сетио тако лепог излаза, већ му Веља преоте славу, те се он сети да погази закон о штампи мимо њега, старог витеза, који је и саме уставе газио и гутао.

И Веља, заиста, што рече, то и учини. Поче, мирне савести, забрањивати стране листове, јер, вели, да то чини да би уштедио јадном народу, који је и иначе оптерећен, коју пару више.

Али опозиција неће да зна за те разлоге, па стаде најоштрије протестовати како је влада могла и смела погазити закон и како сме забрањивати стране листове кад у закону о штампи јасно стоји да се у страним листовима само кажњива места премрче.

Састаше се опет министри и узеше већати шта сад да раде.

— Ето ти, Вељо, шта си учинио: погазисмо закон да не бисмо узели још кога момка, ради штедње, па сад толика вика на нас; да узмемо још ког момка боље би било, не би нико на нас викао. Реци шта ћемо сад да радимо.

— Ништа лакше — вели Веља и насмеја се.

— Како ништа лакше?! — повикаше на њега.

— Тако, лепо: повећаћемо у пошти број момака, па нека одсад премрчавају у свима листовима — рече Веља поносно.

— Е баш је домишљан овај Веља! — рече радосно кума-Милован — тако и да чинимо.

*

Заиста је Веља домишљан, исто као и онај што је заклао вола и лонац разбио, те ни вола ни лонца.

Код Веље — ни закона, ни штедње.

„Одјек“
10. децембар 1902. године

„Ко угушује штампу?“

Овако се зове напис који је 40. броју Савременика послужио као уводни чланак. Молимо господу из поменутога листа да нам не замере што смо, силом околности, принуђени дрзнути се те узети исти натпис; ми им признајемо право проналаска.

Реч је, као што се види, о угушивању штампе, или, како је то велеумни газда Бојовић пре неки дан у своме честитоме листу, а у праведном гњеву, назвао угушивање јавне речи.

Уместо сваког другог одговора овим јавним гласилима, ми ћемо, ако нам полиција то допусти, приповедити овде једну малу, врло малу причу, која ће, на крају крајева, стојати у обрнутој сразмери са значајем својим.

Ко има уши да чује, нека чује.

*

Влажно октобарско вече спустило је нагло, без осетнога прелаза дана у ноћ, без сутона, своју црну копрену над тврдим градом Београдом…

Све је тихо, глухо, пусто…

Управа града Београда. У канцеларији, за столом, седи главни дежурни; главу заронио у обе руке и пустио мислима на вољу… Тишина, дубока, нема, тајанствена тишина царује у канцеларији.

Напољу, испред канцеларијских врата, у ходнику, одјекује потмули, тупи бахат тешких гарнизонских чизама жандарма одређеног на службу господину дежурном.

И он, жандарм, крупним одмереним, војничким кораком хода замишљено: већ је неколико ноћи како, сиромах, није ока склопио, јер је сва полиција у приправности.

„Зашто? Због чега?“ — лупао је он своју жандармску главу…

*

Звррррр… Звррр… — зазвони телефон.

Дежурни се прену, протрља очи, диже се и полете к телефону.

— Алô!

— Ко је ту?

— Дежурни. Шта желите, молим?

— Јесте ли данас узаптили који лист?

— Нисам; нисам још све листове добио.

— Знате ли да је дужност дежурнога да забрањује листове. Ако нисте знали, знајте!

— Разумем!

И звоно јави да је разговор свршен…

*

Тог влажног, октобарског вечера забрањена су од стране Управе града Београда само три листа: Одјек, Дневни Лист и Српска Застава.

*

Ко је био тога вечера главни дежурни у Управи града Београда не знамо, а баш нас се толико и не тиче; занимљиво је знати ко је она личност што је захтевала, управо наређивала забрану ма којег листа.

А зар је то тешко погодити.

Него, да поштоване „колеге“ из Савременика не би лупале своје и онако, од бога празне главице, ми ћемо им дошанути:

То је била — Његова Апостолска Екселенција, Господин Веља Тодоровић.

Само, нека господа ову тајну задрже за се; бојимо се чуће се, па куд бисмо ми, грдни, од Вељине силе?!

Ко угушује штампу? Пита се Савременик!

„Одјек“
29. октобар 1902. године

Овај чланак, као одговор на текст из „Савременика“, покренуо је још једну од многобројних распри између ова два листа. Који је тачно био њихов одговор, не знамо, евентуално ћемо потражити у Народној библиотеци, али знамо шта је Радоје одговорио два дана касније „Савременику“.

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

Нигде спаса

Слушати предавања из латинске синтаксе и ошишати се на летњој врућини, нарочито код невешта берберина, то ми беху најдосаднији часови, јер никад ми живот није изгледао с мање смисла, глупљи, него у тим приликама. Никад не бих могао одлучити шта је теже од тога двога. Замислите само летњи врео дан кад се од жеге чисто и свест помути, пред очима трепери ваздух, тело малакше, отроми се, човек се једва креће од досаде, и сад, рецимо, у таквом стању клонете на берберску столицу. Берберин вас умота чаршавом и ви морате да се укочите као какав римски сенатор. Чаршав берберин заћушка око врата и онда настане страховита процедура. Зној цури низ лице, хоће у очи, муве безобразне салећу и падају час на нос, час на лице, час око уста, а вама руке под чаршавом, па само тек можете мрдати лицем, скупљати нос, увијати устима. По лицу, опет, улепљеном од зноја, падају ситне длачице испод маказа, па се лепе, падају преко очију, па чак и у уста, и тада настаје очајно пљуцкање. Уза све те муке, берберин вас мува тамо-амо и обрће вам главу као какву ствар, шкљоца око ушију маказама без икаква разлога и, с времена на време, тупе маказе очупају покоји прамичак косе; ви сркнете ваздух у себе, увијете се од бола, а берберин вас утеши: „Ништа, то није ништа, молим вас!“ и окупи енергачније шкљоцати маказама, мислећи ваљда да вам том музиком забашури бол. Како се у тако очајном положају очекује с нестрпљењем оно спасоносно бербериново „Наздравље, господине!“ Скине вам чаршав и осетите како вам се разведри пред очима, осетите блаженство, неисказану радост, као кад вам напречац престане јака зубобоља.

Тако се исто у очајању очекује звук школског звона, које вас одједном избавља оних несносних апсолутних аблатива и читаве поплаве нункова, квидова, квид квида и нунк нунка. И фамулуз који звони (њега сам увек сматрао за неко анђеоско биће) једним покретом руке, звоно једним звуком, звуком небеским, растера све те досаде. О, како ми се тај слатки звук упио у душу да га никад не могу заборавити!

Таман наставник вели:

— Такође је згодно употребити овде nec nec. Хајде, покушајте ви!

И онда покушавате, знојите се, бруји вам по глави сто чуда, а никако вам не иде у главу израз згодно, или још кад наставник вели интересантно. Таман муке ваше достигну врхунац, а тек зазвони звоно својим небеским спасоносним звуком.

*

Али се у животу, доцније, годинама, тек кад сам почео писати и штампати своје радове по листовима, почеше појављивати и досадније ствари, осетих теже муке.

Да вас не мучим много, јер знам шта је мука, причаћу вам нешто што ми се догодило пре непуну годину дана.

Било је лето. Дан пријатан, свеж, а ја посвршавао послове који могу узнемирити дух и нагнати човека да мисли, као што су менична отплата и томе слично, па се по подне раскомотио, лешкарим са запаљеном цигаром, срчем лежећи каву и осећам се тако задовољан што ме никаква мисао не узнемирава, како је то само Србину дато.

А и шта би ме могло узнемирити? Најдосаднијем уреднику дао сам свој рад, и тога дана сам ручао слатко, попио чашу-две вина, класу сам скоро добио, срчем каву, пушим дуван, регулисао сам меницу, преврћем се задовољно, час на једну, час на другу страну; не мислим, обузима ме пријатно осећање сна, а закон ми не забрањује да слатко заспим мирно, блаженим сном, и ја таман хтедох да употребим ту своју грађанску слободу и право, као што би сваки свестан грађанин учинио, док тек куцну неко на врата од моје собе.

— Дођавола! — промрмљам јетко, и моје слатко задовољство прште као пена.

Куцање се понови.

— Напред! — викнем осорљиво.

На вратима се појави човек са осмехом на лицу и љубазно ме поздрави док сам се ја осећао како сам у стању да му скочим за очи. То беше уредник једног пољопривредног листа.

— Ја сам дошао до вас с једном молбом. Нећете ме, надам се, одбити.

— О, молим вас, како бисте још посумњали! — рекох тако, ваљда по урођеној српској доброти, и покушам да мало ублажим кисео израз лица.

— Рад сам да донесем у листу један ваш чланак о гајењу винове лозе.

— Радо бих се одазвао, господине, вашој жељи, али, верујте, ја те ствари не разумем нимало.

— Како не разумете? Можете ви то. Популарно нешто: како треба што више гајити лозу и какве користи има земља од тога. Ето, молим вас, ја их напишем у сваком броју по неколико, а ја сам учио некад филологију.

Бранко сам се на све могуће начине, али уредник је упорно доказивао како сам ја уобразио да не разумем те ствари и, најзад, да их чак не треба ни разумевати, па ипак се може леп чланак написати.

На крају крајева морао сам обећати да за десетак дана спремим чланак.

Оде он, и моје се пријатно расположење поквари. Отуд, одовуд, тек мени на уму винова лоза.

У томе опет неко куцну на врата.

— Напред!

На вратима се појави повисок, блед, изнурен човек у извешталом оделу.

— Добар дан.

— Добар дан, господине!

— Ја се зовем Милан Милановић.

— Мило ми је! — и ја рекох своје име.

— Дошао сам к вама због једне важне ствари.

— Молим!

— Ја сам науман, господине, да покренем један лист за сточарство…

— То вам је дивна идеја.

— Мени би необично мило било да и ви уђете у ред мојих сарадника.

— Мени би то чинило необичну част — почех — али ја се, господине, у сточарство не разумем.

— Знам, али ипак бисте могли! … Ви сте, забога, школован човек.

Бранио сам се, отимао, али онај не иде док му не рекох да ћу гледати да напишем штогод популарно о гајењу ждребади.

Таман сам мислио да сам се курталисао напасти кад, тек, опет неко куцну на врата.

— Напред! — продерем се осорљивије но икад.

На вратима се појави уредник једног патриотског листа.

— Ја сам дошао до вас с једном скромном молбом — рече он љубазно, са смешкањем — и надам се да ме нећете одбити.

— Све што могу учинићу.

— Мени треба једна кратка патриотска песмица, или причица, како хоћете. Не бих вам досађивао, али су ми сарадници заузети разним научним чланцима, а и ја морам спремити један некролог, па се сетих вас.

— Али ја не пишем песме, господине! Како ћу сад почети песме писати?

— Ништа лакше. Седнете, па напишете. Најбоље је епску неку, патриотску, или причу, још боље.

Није ми помагало никакво правдање ни извињавање, и ја побеђен, рекох:

— Најзад, и да вам учиним, али сам, верујте, заузет многим пословима.

— Не, не, ви ћете општој ствари морати жртвовати један тренутак свога времена. Ја ћу, дакле, доћи у четвртак; бићу тако слободан.

— Данас је већ уторак — опоменух га.

— Па да, кратку неку стварчицу — рече уредник и погледа ме тако љубазно, чудно, да се ја осетих као хипнотисан. Пред очима ми се почеше страховито комешати догађаји оживелих успомена, без реда, без везе, а ја очајно јурим по томе хаосу и осећам како морам, ни мање ни више, већ морам још у том тренутку да нађем идеју за причицу.

Не могадох ништа више проговорити. Уредник се учтиво поздрави и оде, изразивши наду да ће рад бити готов.

Легнем опет очајно, затворим очи и покушам да што друго мислим. Аја, што више гоним од себе мисли о патриотској причи, а оне све јаче наваљују. Пред очима ми само неки ханџари, копља, пушке, јури и врти се безброј лица, укрштају се неки страховити догађаји, страшне битке, падају главе, лепршају се заставе, букте запаљени кровови, скачу јунаци у шанчеве.

Осетим како ми чисто свест помрчала. Дигнем се, те се умијем. Не помаже. Сваки предмет, све што погледам, као да ме гони да тражим идеју патриотске приче.

Седнем за сто, засучем рукаве, склоним све са стола, метнем главу међу руке, затворим очи и станем размишљати о чему да пишем. Потрудим се да баш сад нарочито о томе мислим. Кад одједном, мало помало, разбегоше се све малопређашње мисли, сви догађаји, лица, све, све ама као по каквој команди. Што више мислим, а те патриотске мисли све даље од мене, а место тога почеше ми излазити пред очи све сами неки славујчићи, цвеће, поточићи, месечна ноћ, лепе женске главе.

— Идите до врага! — викнем љутито и скочим са столице.

— Та шта морам? Ко ме може нагнати да пишем?! — помислим и, решен да не пишем ништа, изиђем на улицу.

Шетам, а оно сад се тек почеше опет скупљати у памети сећања на све могуће патриотске догађаје и прилике које сам икад видео и за које сам у свету чуо и читао, али то тако страховито збркано, несређено јури и ври пред очима, тако брзо и силно, да ни један једини облик не могу јасно да уочим. Брже је то од свега, а ја осећам да се морам оријентисати у тој збрци, да морам ухватити из тога ма једну чисту мисао.

Све ми услед тога постане досадно, осећам се тешко, осећам јаку главобољу, и чак ми у ушима бруји као звека мачева и ханџара, пуцањ пушака, топова, шкргут зуба, трубе, јаук рањеника.

Одем у друштво да се разгалим. Ништа не помаже. Све јаче осећам своје муке. Ништа ми се не пије, не једе, не могу да разговарам. Осећам како ми узјашила за врат патриотска идеја, па ме не пушта да да’нем духом ни тренутак.

Опростим се од друштва и одем кући.

Постављен сто за вечеру.

— Хајде да вечерамо.

— Не могу.

Затворим се у собу, упалим свећу, седнем за сто, и осећам страшан, неодољив каприц да морам до зоре написати.

Опет као и прошли пут. Све се изгуби од мене, па најзад дођем до таквог тренутак да не могу ништа, ама ништа, једну једину мисао да замислим, јер осећам како је неки грдан терет пао на мене, па ме притискао. Притискао ми и душу и ум, и то је терет под којим се осећа само једно: „Морам до зоре написати!“

Устанем, шетам по соби, лежем, седам опет за сто, па тек се одједном загледам у какав предмет, муке попусте, и ја почнем мислити, рецимо, како ту и ту књигу треба повезати, како је штета што сам покапао мастилом по чаршаву, и вазда тако ситних ствари. Па онда се сетим да сам се договорио с друштвом да сутра правимо излет, и тек одједном кресне она страшна мисао:

— Онда сад треба свршити ту патриотску причу.

Сад опет настану муке и патње. Уморим се, сан ме савлађује. Осетим главобољу. Соба пуна дуванског дима, на столу пуно кокица од цигара, попаљених машина, дуванског пухара.

Напрегнем све силе, а оно место патриотске идеје искочи у памети нека глупост:

— У мог дике чизмице на боре!

Којешта.

— Не морам да пишем, па квит посла! Шта ту ваздан. Рећи ћу му кад дође: „Не могу, господине“, или боље клот: „Нећу!“. Узмем са стола табак хартије на који сам напрежући се ставио сто неких глупих реченица и избрисао. Згужвам га љутито и бацим, па осетих неко необично задовољство.

Легнем у постељу. Сан ме савлађује, и таман да утврдим сан, а оно тек пред очима се појави неки Турчин с грдном чалмом и с пиштољем у руци: јури на коњу неко Српче, а оно бежи, бежи, па таман сирото да утекне у шуму, а тек из честе други страшан Турчин с ножем, па потеже дете у груди. Прсну крв и ја презнух.

— Није него роткве! — помислих љутито и затворим очи, па таман да заспим, а оно опет искрсне мисао:

— А патриотска прича?!

И, мало-помало, почне опет пред очима оно несрећно комешање оружаних људи.

И тако то мучење траје до пред зору.

Сутрадан устанем блед, ломан, уморан, као да сам целу ноћ вукао кола.

Већ сам тврдо решен да не пишем, али, ипак, осећам терет, неспокојство, чудан немир кад помислим да је сутра злосретан четвртак.

У четвртак приберем сву снагу и очекујем господина уредника да му кажем отворено и јасно:

— Идите бестрага, господине, и ви и ваш патриотски лист. Нећу да пишем, јесте ли ме разумели, а сад изволите напоље, јер ја хтедох умрети због тих ваших трица!

Горео сам од нестрпљења кад ће доћи да му то кажем и да ми лакне душа.

Утом чух куцање на врата.

— Напред! — продерем се љутито, да се и по гласу позна да сам готов и да се тучем, ако ми што пребаци.

Уредник уђе са оним истим љубазним осмехом, а ја га дочеках намрштен, као највећег крвника.

Кад ме погледа онако меко, благо, ја се чисто збуних од чуда. Некако ми изгледаше неприродно да се он тако љубазно понаша према мени, који бејах у стању да пуцам из револвера на њега.

— Дакле, готово је, је л’ те? … Хвала вам много! — додаде и не чекајући одговора.

— Извините, али, верујте, нисам могао… — почех се правдати гледајући преда се.

За чудо живо, ја оборих очи и чисто се осетих застиђен, као ђак кад не изради задатак, па не зна како да то каже благом и добром наставнику.

— Није готово?! — рече он очајно и погледа ме прекорно.

— Верујте да сам имао таквих сметња… — почнем опет извињавање…

— Задоцнићу с листом. Кад би могло до мрака бити, па макар ноћас да се слаже! — рече он очајно.

Ја извадих џепни сахат. Три часа.

— Биће сигурно! — рекох с таквим убеђењем да се он умири.

— Молим вас, пожурите. Ја ћу доћи у осам!

Извини се што ме мучи, насмеши се љубазно и оде.

Кад он изиђе, ја тек онда осетих сву тежину ове нове ситуације, која је кудикамо премашала дотадашњу.

Сад настану онаке исте, само страшније, јаче муке тражења идеје.

Написао сам око тридесет почетака, избрисао свих тридесет. И не осетих како је време пројурило.

Погледах у сахат. Седам и по часова.

Скочим као опарен, докопам шешир и јурнем на улицу. Обузео ме неки страх од овог уредника да бих радије чекао чету са запетим пушкама него њега.

Врљао сам споредним улицама, куд никада нисам прошао, нити сам мислио проћи, све од страха да не сретнем уредника. Искрсне, однекуд, неко слично лице, а мене текне нешто као нож у срце.

У пивницу куда обично идем нисам смео ићи, а кући још мање.

Најзад ми се досади и обузе ме таква љутина да сам био готов побити се с првим кога сретнем.

— Отићи ћу кући и рећи ћу томе човеку да ме остави једном на миру, и изгрдићу га као магарца.

Са оваквом одлуком пођем кући.

Уз пут свратим у једну бакалницу да купим дувана. Бакалин, нешто узнемирен, усплахирен, презну кад ја уђох.

Потражим дувана.

— Ух, што ме преплашисте?! — рече човек кад ме боље загледа, и одахну.

— Што?

— Помислих од вас да је један други господин, што долази једнако, те ме тера да му пишем све што се сећам из рата.

— Па?

— Па тако. Обећао сам, да га скинем с врата, па сад тек мука. Куд сам ја за те ствари?! Ко ће радњу да ми гледа?

Он примети да га ја гледам с тако искреним саучешћем, па хтеде прићи да ме загрли.

— Па шта мислите чинити најзад?

— Чудим се… Данас сам затворио дућан, па утекао од куће. Ако овако потраје, зло и наопако! Па није један то, господине мој, него сам имао ја од многих такве муке.

— Заиста — помислим кад пођох — у Београду сваки други човек уређује понеки лист. Осетих необично очајање.

У мојој улици, баш пред кућом, сретнем момка.

— Куда ћеш?

— Обих ноге тражећи вас. Чека један господин више од два часа! Вели, мора вас наћи вечерас.

Смрче ми се пред очима.

— Ух, тај зли дух хоће да ме умори! — помислим и дође ми страшна идеја да јурнем у кућу и да га избацим из куће на улицу, али одмах затим осетих чудан страх — да нисам смео прекорачити прага.

— Кажи том господину да сам добио депешу од оца и да морам ноћас отпутовати. Или немој… Кажи му боље да ме ниси ни нашао! — рекох момку и окренем натраг да врљам даље.

Нисам смео ноћити код куће.

Сутрадан нисам ни ручао ни вечерао код куће, и тако сам се крио са страхом и презањем од сваког шума, све док не видех онај лист да је изишао.

Кад се повратих кући, нема ми момка. Био је то добар и ваљан момак.

— Знате ли куд је мој момак? — питам суседа.

— Био је ту до јуче, па пред вече утече од оне господе што код вас често долазе.

— Досадило му што ме једнако траже?

— Није, него окупили њега да им пише нешто за новине. Он се брани, брани сиромах, па утече некуд. Вели ми кад пође: „Идем у бели свет, само да се ове напасти спасем. Ја се чудим куд је мој господин, а оно и он се бранио, бранио, па лепо, бездушници одјурише човека од његове рођене куће.“

Мене обузе нека језа, страх.

— Нема се шта размишљати — помислих — јер кад је и мој момак утекао, ту за мене нема спаса.

Оставим и кућу, и све, па брже-боље погодим затворена кола и кажем кочијашу да тера што брже и што даље од Београда.

Железницом нисам смео путовати, јер сам се бојао да ме не ухвате на станици, а лађом тако исто.

*

Причао сам једаред некоме како је у некој земљи, давно, у стара времена, живео један калуђер који је многе говоре држао, и то становницима толико досади да сви што су још могли бежати оставе своју милу отаџбину и утекну у бели свет, те тако готово опусти земља.

Право да вам кажем, то некад, иако сам слушао од старих људи, нисам ни сам веровао, али како се намножише уредници и почеше кидисавати на мирне и питоме грађане, и кад видех чудо очима, како многе радње: ме’ане, дућани, пекарнице и друге банкротираше, како се позатвараше, само што ту они свраћају, онда нисам могао нимало посумњати да је због тог досадног говорника опустела земља.

Многи, слабијих живаца, подлегли су одмах.

Нападне тако слаба човека један уредник, па други, па трећи, док погледаш, а тек човек почне да вене.

— Шта ти би, брате? — питају га.

— Ето! — вели очајно и једнако шапуће и комбинира у памети чланак или какву причу за лист. Срећу га познаници, пријатељи, зауставе га, хоће да га разгале:

— Остави се, бога ти, лудорија; видиш да оста као биљчица!

Онај само гледа тужним погледом, уздахне дубоко и јекне, па продужи шапутати и смишљати тему.

И тако леца човек, леца, па најзад, у страшним мукама, тражећи тему, испусти своју племениту и намучену душу.

*

Наравно да сам врло опрезно бежао.

Тек у једном удаљеном селу хтедох свратити да се одморим, јер три дана како сам по путу ноћивао. Али најпре пошаљем кочијаша да се разбере детаљно да ли се и ту не уређује какав лист. Оде кочијаш. Чеках читав час, нема га. Прође други час, трећи, нема га никако.

— Мора бити да су га они бездушници и овде ухватили! — сену ми страшна мисао кроз главу, и клонух.

— Нигде спаса! — помислим у очајању, видећи да се морам предати на милост и немилост страшној судбини.

Сасушен лист

Ich weiß nicht was soll es bedeuten,
Da ich so traurig bin;
Ein Märchen aus alten Zeiten,
Das kommt mir nicht aus dem Sinn.[1]
Heine

Прелиставајући Хајнеову Књигу песама, из које увек када мноме овлада суморност по штогод прочитам, наиђем на један сасушен лист остављен мојом руком међу листове те књиге. Тај листић је у мени одмах пробудио успомену на тебе, јер он је тврдо скопчан са твојим именом. Тај сасушени листић од лаворике као да ми одједанпут забрани да читам даље и ја се и нехотице упустих у размишљање.

Било је јутро у половини последњег месеца зиме. Снег је густо падао и засипао очи да се није ништа могло видети од њега. Јак, хладан ветар обесно се заигравао и дизао снег са земље на супрот ономе што је из облака падао.

Тог јутра сам испраћао тебе која си већ била спремна и полазила на пут, далек, недогледан пут са кога се још нико није вратио. Поред мртвачких кола, на којима је био мали, узан сандук, обојен крем бојом, ишао сам са осталим пратиоцима и ја, погружен и потонуно у мисли, у сећања на тебе…

…Сећао сам се једног зимског вечера, ускоро по нашем упознавању, кад смо сами стајали на доксату куће твога оца. Била је ведра, хладна зимска ноћ. Снег, који је тек пре једног сата престао падати, нападао је доста високо. Под нама се белила снегом преплављена земља. Оголело дрвеће као окречено тужно је савијало своје гране под тежином свога белог покривача. Кровови се нису могли распознати. Њихова белина изједначавала се са белином земље. Мало подаље пред нама се уздизала стрма коса белим застрта. Чиста бела светлост месеца и звезда одбијала се од овог снежног огледала и чинила да и небо изгледа бело. На овој белој пучини није се чуо ниједан глас. Владала је тишина смрти, тишина ноћи.

Ми смо тако жудно гледали ову безграничну, раскошно расуту светлост, као да смо дуго, врло дуго били само у мраку. Ћеретали смо; управо, ја сам ћеретао, а ти си ме слушала осмешкујући се. Иако тек што смо се упознали, ја нисам имао тајне за тебе. Али твој смех није био весео. Штавише, постао је тужан. Твоја сета зарази и мене и ја заћутах. Твоје крупне црне, иначе веселе очи имале су тада у себи нечега меланхоличног, нечега што подсећа на зиму. Црна, на средини главе раздељена коса уоквиривала је твоје нежно лишце, које ми је, ни сам не знам откуд, личило на лице Магдалене Покајнице. Ја сам те страшљиво гледао. Ти ме најпосле узе за руку, привуче себи и унесавши ми се у очи, са сузним погледом рече ми:

— Видите! Mоја душа и моје срце исто су овако пуни пустоши као ова хладна зимска ноћ. Само, ова зимска ноћ је ведра, а моја душа је мрачна. Ја се још тешим њеним особинама, јер нико бар неће прозрети у њу.

У исто време отворише се позади нас сниска врата и на њима се указа твој отац.

— Хајдете у кућу, рече, шта ћете тако доцкан напољу?

Ми се покорисмо ћутећи…

*

… Било је око половине последњег месеца лета. Требало је да први пут отпутујем из места свога рођења. Дошао сам да се опростим с тобом. Седели смо у твојој кући једући зелене шљиве које си ти својом руком убрала. Ја сам се тужио на то што морам одлазити. Ти си се осмехнула са пуно бола и приметила:

— Ох! Ви сте срећни јер ћете бар колико бити слободни. А ја? Ја никад не могу из она четири зида међу које сам по цео дан затворена. Моји родитељи ми никад не дају да се макнем слободна. Њихове строге, пуне претње очи вечито ме прате. Забрањују ми да се дружим, да разговарам са својим најбољим пријатељима. Кад би ме отац видео сад да говорим с вама, ако ме не би отерао одавде, погледао би ме тако да бих ја сама морала отићи… Ох! Да је проклет мој отац! …

— Не, вама није крив ваш отац, већ једино ви сами сте криви том положају вашем — рекох ја глупо-аукторативно… — Ви сте се сами затворили у собу и не излазите никуда.

И дадох се у саветовање као какав глупи апостол.

— Шта! — повика ти запрепашћена. — Дакле тако, и ви нећете да ме појмите? Преварила сам се у вама! … у вама! …

И поток суза просу се низ твоје лице, тако мило и тако лепо… Дуго си плакала и јецала, али то на мене није ни мало утицало. Ја нисам знао у чему те нисам појмио, а нисам ни хтео знати. Ја сам се сатански смешио на твоје сузе обузет неком злурадошћу, неком себичношћу, јер ту међу нама било је и биће које сам ја безгранично љубио и које ми је срећу причињавало својим присуством… Ја сам тада био срећан и нисам се обазирао на туђу несрећу…

Ти си ми на растанку дала бели каранфил који сам ја доцније бацио, јер сам више волео црвену ружу што ми је дала моја љубљена.

О, како сам је љубио!

*

… Било је туробно јесење јутро. Од магле се није могло видети више од три корака око себе. Пролазећи поред твоје куће спазих те у соби како си наслонила чело на прозорско окно и посматрала маглу. Приметивши ме, отворила си прозор. Ја сам пришао да те запитам за здравље јер од неког времена прилично си била болешљива и много си кашљала.

Како сам био пренеражен кад сам изблиза видео: прсти на рукама као тршчице, лице смршало, бледоцрно, земљасто, усне модре, очи, оне некад дивне, ватрене очи, угасле и утонуле у главу!

Чим сам пришао теби, осмехнула си се и запитала:

— Је л’ те да сад врло добро изгледам, не? Сад, на пример, не кашљем много, мало сам у лицу свежија, а и осећам се нешто лакше него пре.

Ја још једном погледах то тужно лице које се на силу правило ведрим, ту густу црну косу, још и сад дељену на средини главе, лабаво везану на потиљку, тако да су власи у нереду падале по челу и лицу, и с усиљеним осмехом одговорих:

— Да, да, сад много боље изгледате; чувајте се за неко време и потпуно ћете оздравити.

Ми обадвоје заћутасмо мало.

— Да ли се сећате оног дана кад сте одлазили у Београд, не? — прекиде ти прва ћутање.

— Сећам се.

— И свега што је тог дана било? — додаде она несигурно.

Ти си сигурно подразумевала своје сузе. Било те је можда стид од њих и волела би да сам их ја заборавио. Али ја никад нећу заборавити те тако искрене сузе, јер најискреније су сузе бола, сопственог бола душе.

— Свега! — одговорих кратко.

— Мислите ли и сад да сте онда имали право, не?

— Па, не мислим да сам имао потпуно право… али збогом сад, затворите прозор да не бисте озебли, јер ће вам сад и најмања хладноћа шкодити.

И брзо побегох безобзирце, посрамљен тим подсећањем на своје свирепство.

То је био и последњи наш разговор. Више те нисам видео.

Од тог дана учинио се читав преокрет у моме животу. Између осталог и моја љубљена, којој сам више веровао него самоме себи, оставила ме је. Био сам потпуно сам, усамљен, растајући се и са последњим пријатељем.

*

Из тих сањарија трже ме глас који ме је нудио да одменим носачицу венца, дивног зеленог венца са лаворовим лишћем.

Зар бих мотао одбити ту последњу, можда и једину услугу теби?

Носећи венац, пала ми је на памет мисао да откинем, да украдем од њега један лист те да га сачувам…

У том тренутку смо били крај гроба у који је требало спустити твоје некад тако дивно тело…

Тужна, ојађена твоја мајка превијала се од болова.

А твој отац, кога си на самртном часу проклињала…

Ја сам дуго стајао крај твога гроба укочен, нем, а сузе су се сливале низ образе као бујица која, дуго задржавана на врху какве стрмени, прокрчи једанпут себи пролаз и стрмоглави се доле.

Готово сваког вечера сам походио твој гроб. Чим су први пупољци љубичице исклијали из траве, ја сам пожурио да их уберем и однесем теби.

Често сам стајао дуго и непомично поред твога вечног стана, ноћу док ветар клопара малом гробљанском капијом, док разглобљене крстаче на гробовима шкрипућу, док вода испод мене хучећи разбија своје таласе о стене — стајао сам сам и очекивао да се појавиш. Не знам зашто, али сам једнако веровао да ћеш ми се ти једном појавити; желео сам загрлити те и у једном дугом, страсном, грозничавом загрљају сасвим постати твојим и не враћати се више овамо где никога нема, где су ме сви оставили, али сви…

Београд, 1. фебр. 1905.

[1]
Ја не знам шта треба да значи,
та тако тугујем
о некој старинској причи
једнако умујем.
Хајнрих Хајне, „Лорелај“