Tag Archive | List

Mrtvo morje (5/5)

(prejšnja stran)

Ta mala neprilika, ki jo je pretrpela ta vrla družba, ni ostala osamljena. Minilo je nekaj časa, pa se pojavi neki mlad človek, ki je izdal svoje znanstveno delo.

»Glej no, spet nekaj: znanost! Čudovito!«

Seveda spet ni hotel nihče brati spisov mladega znanstvenika in vsakdo je začel z globokim in celo odkritosrčnim prepričanjem dokazovati, da Bekić (tako se je pisal znanstvenik, če ga prevedemo na srbski jezik) ničesar ne zna.

»Bekić pa znanstveno delo!« samo to je bilo treba izustiti, pa je že vsa družba bušila v smeh.

»To je pri nas popolnoma nemogoče. Kakšna znanost in če jo še kak Bekić piše!« so govorili ljudje in si bili edini v tem, da more kaj takega, kakor tudi vse drugo, nastati samo v tujem svetu.

In mladi znanstvenik ne samo da ni žel uspeha, marveč si je vse, kar je bilo živega, nekako nagonsko stelo za svojo dolžnost, da je z nejevoljo sprejemalo ta pojav.

Vsa družba je gledala v tem kakor neko kužno bolezen, se jela upirati in brezupno boriti zoper to nevarnost.

Vprašal sem nekoga, kaj mu je storil ta znanstvenik.

»Nič,« mi je dejal.

»Kaj pa tako vpiješ nanj?«

»Tako; ne morem gledati, da bi se vsaka mevža šopirila.«

»Kaj pa se šopiri? Človek se ukvarja z znanostjo in ni nikomur storil nič žalega.«

»Ne poznam ga, brate. A prosim te, kakšna znanost? To vendar pri nas ni mogoče.«

»Zakaj?«

»Tako. Saj vem za vsakogar, koliko je prida.«

»Pa si bral?«

»Bog varuj; menda nisem na glavo padel. Znanost in Bekić!« je rekel ironično in bušil v smeh, nato pa se je prekrižal in skomignil z rameni, z rokami pa začel mahati, kakor bi dejal: »Bog nas varuj take sramote!« ter pristavil:

»Saj je toliko ljudi, ki so pametnejši od njega, pa se ne delajo znanstvenike. On pa kakor da je; kakšna neznanska sreča to za vse!«

In spet so se vrstile podobne zgodbe kakor prej s pesnikom.

O mladem znanstveniku se je raznesel celo glas, da je zaradi nekakšnih znanstvenih raziskavanj kradel hruške pri nekem branjevcu. S tem se je nekaj dni zabavala vsa družba in se od srca smejala, nato pa je izbruhnil nov škandal.

»Veš kaj je novega?« je vprašal nekdo.

»Znanstvenika smo dobili!« je odgovoril drugi.

»Beži no, to je že staro kot lanski sneg. Zdaj je dobil znanstvenik kritika.«

»Čeden posel! Kdo pa je spet ta trap?!«

»Bogme, da ne, pameten kritik, ravno pravi za Bekićevo znanost!«

»Kdo pa je?«

»Bekićka!«

»Njegova žena?«

»Jasno. Prekrasno ga je skritizirala. Zdaj hodi z obvezano glavo po mestu. Morda ga bo le spametovala. Boljše kritike mu ni treba.«

»Kaj pa je bilo?« je radovedno vprašal drugi in se že ves nestrpen pripravljal, da bo ponesel to novico dalje.

»Nič, samo neke Toricellijeve cevi mu je zlomila na glavi.«

In jasno je, da je spet sledil sladek smeh; prijatelja sta se urno razšla, da bi raznesla to prijetno novico dalje.

To je postalo dušna paša za vso družbo.

»Slišal sem, da si se posvetil znanosti?« vpraša v šali prijatelj prijatelja.

»Lahko se,« odgovori žena vprašanega; »samo varuje naj se, da se jaz ne posvetim kritiki.«

In spet smeh.

Pogosto seje kaka družba ves večer zabavala s pripovedovanjem smešnih anekdot o znanstveniku.

Razen tega so mlademu znanstveniku seveda povsod nagajali, kamor koli se je obrnil. Vsakdo je imel za svojo nalogo, da ga je sprejemal rezkeje kakor poprej samo zategadelj, ker se je opletal z nečim, česar ne počenja nihče drug, a nihče drug kajpa kot pameten človek ne počenja bedarij, ker je pri njih na veke utrjeno pravilo za vse, kar bi kdo storil.

»Daj no, prosim te, tega vendar med nami ni in ne more biti!«

Znanstvenik se je boril, boril in opešal. Družba je premagala tudi njega, premagala ga zaradi lastnega ugleda in znanstvenik se je nekje izgubil. Nihče ni ničesar več slišal o njem.

»Saj mi je hudo za ubogega grešnika!« so ga pomilovali. »Ni bil tako napak človek.«

»The, kdo pa mu je kriv!«

Čez nekaj časa je nastopil neki mlad slikar. Razstavil je slike in pričakoval sodbe javnosti. Slike niso bile slabe. Kot tujec sem si jih edino jaz ogledal, od domačinov ni maral nihče na razstavo. Ponovilo se je isto, kakor prej s pesnikom in znanstvenikom in spet so, čeprav živa duša ni videla slik, trdovratno trdili:

»Slikar, bedarija! Pusti te marnje, prosim te!… Saj kaj takega pri nas ne more biti!«

Javnost je obsula slikarja s cepci in kamenjem, kakor pravijo, vse je stopilo v bojno vrsto proti temu novemu pohujšanju. Ta grozna mrzlica je trajala vse dotlej, dokler se rudi mladi slikar ni nekam izgubil in je družba, utrujena od tolikšne borbe, da bi odvrnila to nadlogo od sebe, nadaljevala svoje sladko dremanje.

Družba je bila ravno sredi najslajšega sna, kar jo je prebudil neki mlad skladatelj z igranjem svojih novih skladb.

»E, to je pa res že prenesramno!« je zavpila užaljena družba in si pomela oči.

»Od kod pa spet to pohujšanje?«

Toda z njim so kar na kratko opravili. Oblast (tudi ta je malo legla, da bi sladko in mirno zadremala) je iztaknila, da podžigajo te skladbe ljudstvo k uporu in so mladega komponista, kakor se razume, zaradi njegovega skladanja zaprli kot revolucionarja.

»Prav je tako, jasno, kaj pa žveglà kakor kak pavliha!« je zadovoljno dejalo javno mnenje, sladko zazdehalo, se obrnilo na drugo stran in pošteno zadremuckalo svoje prijetno globoko spanje.

Pametni ljudje to: kakšna muzika neki, kakšni bobni! »To vendar pri nas ni mogoče!«

Še kake dve-tri takšne zgodbe so se pripetile in to je bilo vse.

Tako se je v tisti družbi godilo vsakomur, ki se je hotel lotiti kakega dela. Bodisi politik ali ekonom ali industrijalec — vsak je moral propasti.

Spomnil sem se nekega znanca, Srba, in pri nas je dosti takih. Bil je dokaj imovit človek, ki je živel od svojih dohodkov: jedel je, pil in bil ves zadovoljen ter ni trpel nikogar, ki je kaj delal in on sam ni delal ničesar. Rejen in zavaljen je z lenimi koraki stopical po ulici in obraz mu je bil kisel in čemeren. Razjezil se je na vse, kar je bilo le za las podobno kakemu opravku in delu. Šel je mimo štacune. Ustavil se je, zaničljivo zmajal z glavo in strupeno spregovoril:

»Štacunar!… Figo! Ta mi bo štacunar, kakor da ga ne poznam! Razstavil je tri-štiri krožničke, pa se igra trgovca! Kar jeza me popada!«

Šel je, recimo, mimo železninarja in se ustavil. Pogledal je z enakim zaničevanjem in spregovoril strupeno in hudobno:

»In ta je železninar! Svoje tri-štiri verižice je obesil na zid pa se igra trgovca… Imenitna reč!… Kar žolč me popada nad takim bedakom!«

Tako je pobajal po vsem mestu in pred vsako delavnico, najsi je bila kakršna koli in čigar koli, se je ustavil in srdito zagodrnjal:

»Presmešno, tudi ta se z nečim ukvarja, kakor da ga ne poznam!?…«

Če ste mu pripovedovali o čemer in o komur si bodi, ki se je lotil kakega dela in podjetja, nad vsakim se je posmehoval in ga omalovaževal.

»Poznaš Miko?«

»Poznam!« je odvrnil s pustim, kislim obrazom.

»Tovarno postavlja?«

»Bedak! On pa tovarna!… E, to bo res pravi tovarnar. Smešno!«

»Marko ustanavlja list,« ste mu rekli.

»Marko ustanavlja list?!… Trap neumni! Kakor bi ga ne poznal!… Figo, ne pa Marko in list! O, kako me grizejo vsi taki norci!«

Nihče ni bil nič prida zanj. Vsakogar, če bi samo pomislil na to, da bi se lotil kakšnega posla, je pri priči proglasil za bedaka.

Škoda le, da nimamo še več takih, vendar pa polagoma napredujemo in ne bo minilo veliko časa in je že na vidiku, da bomo dosegli ono idealno deželico, v kateri sem prebil nekaj časa.

Na mirni gladini postane, smrdljive vodene mase, ki jo je pokrila zelena mrena, se je prikazalo in dvignilo nekaj valčkov, hlepečih, da bi se iztrgali, se pognali nekam više, a so se hitro vrnili nazaj k masi, spet je zelena mrena pokrila vse in pokojne gladine ne vzburka nobena stvar več, nikak valček se več ne dvigne.

Uh, kako zaudarja ta smrad po prestani vodi, ki se nikamor ne giblje. Duši in davi. Burje je treba, da se razgiblje ta nepremična gnila masa!

Niti sapice nikjer…

 

Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)

Stradija (3/12)

(prejšnja stran)

Toliko da sem zaprl vrata za seboj, odložil s sebe vso to šaro redov in sédel ves utrujen in zbit, da bi se od srca oddahnil, že se je začulo trkanje na vrata.

»Naprej!« sem rekel. Kaj pa sem mogel drugega?

V sobo je vstopil gosposko oblečen človek, z očali na nosu. Da ne bi moral neprenehoma ponavljati, je treba imeti na umu, da je bil vsakdo, nekdo bolj, nekdo manj, ves našarjen z redovi. Ko sem šel s tistim pandurjem v hotel — moram še pripomniti — sem videl, kako so vlekli nekoga v zapor, ker je ukradel par čevljev v prodajalni, a tudi ta je imel red okrog vratu. »Kakšen red pa ima ta?« — sem vprašal policista. — »To je red za zasluge na prosvetnem in kulturnem polju!« — je odgovoril resno in hladno. — »Kakšne zasluge so to?« — »No, veste, bil je kočijaž pri bivšem prosvetnem ministru. Nadarjen kočijaž!« — je odgovoril policist.

Prišel je torej človek z očali na nosu, se globoko poklonil (kar sem napravil, kot se razume, tudi jaz) in se predstavil kot višji uradnik ministrstva za zunanje deželne zadeve.

»Drago mi je!« sem rekel presenečen nad tem nepričakovanim visokim obiskom.

»Vi ste zdaj prvič v naši deželi, gospod?« me vpraša.

»Prvič.«

»Ste tujec?«

»Tujec.«

»Prišli ste nam kakor nalašč, verjemite mi!« je vzkliknil višji uradnik navdušeno.

Mene je to še bolj zbegalo.

»Izpraznjeno mesto za konzula imamo. Tu bi imeli, kar je poglavitno, dobro plačo in dobre doklade za reprezentanco, kar bi, razume se, porabljali za svoje osebne stvari. Star izkušen človek ste in vaše opravilo je lahko — propaganda naše narodne ideje v krajih, kjer živi naš narod pod tujo upravo… Prišli ste res kakor po naročilu; že delj kot mesec dni se trudimo, da bi našli prikladno osebnost za to važno mesto. Za druga mesta imamo hvala bogu tujce: Žide, Grke, Cincarje (od kod neki ti?!) A kakšne narodnosti ste vi, če smem vprašati?«

»Pa saj prav tega, kako naj vam povem, še sam ne vem!…« sem rekel osramočeno in se že lotil pripovedovanja svoje bridke družinske zgodbe, kar mi seže mož v besedo, navdušeno ploskne z dlanmi in od veselja zapleše po sobi.

»Krasno, prekrasno!… Ne bi moglo biti bolje!… Tako boste lahko šele prav vestno izpolnjevali tako sveto nalogo. Precej pohitim k ministru in čez nekaj dni se že lahko odpravite na pot!« — izgovori višji uradnik ves iz sebe od radosti in zdirja iz sobe, da bi sporočil svojemu ministru to važno odkritje.

Toliko da je izginil, sem sédel in si z rokami podprl glavo. Kar ne morem in ne morem verjeti, da je vse to res, kar sem doslej videl v tej deželi, že je spet nekdo potrkal na vrata.

»Naprej!«

V sobo je vstopil spet drugi elegantno oblečen gospod in se predstavil kot višji uradnik nekega ministrstva. Rekel je, da prihaja po naročilu gospoda ministra z važnim opravilom; in jaz sem izrazil svoje nenavadno veselje in srečo zaradi take časti.

»Vi ste tujec?«

»Tujec.«

Spoštljivo me je pogledal, se ponižno do tal poklonil mi že začel govoriti. Jaz pa sem mu segel v besedo:

»Prosim vas, gospod, povejte mi, kako se imenuje ta vaša dežela?«

»Ne veste tega?!« vzklikne oni ter me pogleda s še večjim spoštovanjem in ponižnostjo. »Strádija!« — pristavi in se umakne za korak.

»Čudno naključje, da se je prav tako imenovala tudi ona vzvišena viteška dežela mojih prednikov!« sem pomislil pril sebi, toda njemu nisem rekel nič, marveč sem ga vprašal:

»S čim vam morem biti na uslugo, spoštovani gospod?«

»Ustanovili smo novo službeno mesto upravnika državnih posestev, zato sem tako prost, da vas v imenu gospoda ministra prosim, da prevzamete ta visoki in patriotski položaj… Gotovo ste bili doslej že nekajkrat minister?«

»Še nikdar, ne«.

»Nikdar ne!«… je vzkliknil on ves osupel od začudenja! »Pa vsaj na visokem položaju, z več plačami?«

»Nikoli še.«

Višji uradnik je kar onemel od začudenosti. Ne vedoč, kaj bi podvzel v tem nepričakovanem primeru, se je opravičil, da me je nadlegoval, rekel, da bo obvestil gospoda ministra o najinem razgovoru ter je odšel.

Naslednji dan so že vsi listi pisali o meni. V enem je stala tale notica:

»Pravo človeško čudo«. V našem mestu se že od včeraj mudi neki tujec, ki mu je šestdeset let in ves ta čas ni bil še nikdar minister, ni bil odlikovan niti z enim redom in ni bil celo nikdar v državni službi, niti ni nikoli prejemal plače. Vsekakor edinstven primer na svetu. Kakor smo zvedeli, se je nastanilo to čudo v človeški podobi v hotelu »Pri mili naši domovini«. Mnogi so ga že včeraj obiskali in trdijo, da se prav nič ne razlikuje od drugih ljudi. Potrudili se bomo, da se kar najpodrobneje informiramo o življenju tega skrivnostnega bitja, kar mora biti na vsak način nadvse zanimivo za naše spoštovane bralce, hkrati pa se bomo potrudili, da priobčimo tudi njegovo sliko v našem listu.«

Drugi listi so objavili približno isto z naslednjim odstavkom:

»…Razen tega smo z zanesljive strani zvedeli, da je prispel ta čudni človek tudi v važni politični misiji.«

Vladni list je vljudno demantiral te vesti takole:

»Bedasto opozicijsko časopisje si v svoji brezglavosti izmišlja razne neresnice in razširja vznemriljive glasove, kako je v našo deželo prispel neki tujec šestdesetih let, ki ni bil kakor trdijo ti tepci še nikdar minister ne uradnik in je tudi brez vsakršnega odlikovanja. Take nemogoče in vseskozi neverjetne stvari si morejo izmišljati in jih v svojem hudobnem namenu razširjati samo omejeni, borni in slaboumni možgani sodelavcev opozicionalnega tiska; toda tudi ta manever se jim ne bo posrečil, ker je hvala bogu že teden dni minilo, kar je prišel ta kabinet na vlado, a se mu položaj še niti enkrat ni omajal, kakor žele to bedaki opozicionalci.«

Okrog hotela, kjer sem se nastanil, so se začeli po teh člančičih v listih zbirati ljudje. Stali so tam, gledali; zijali, nekateri odhajali, drugi prihajali in tako je vsak čas stala okrog hotela cela truma, med njo pa so se motovilili kolporterji listov in brošur in na ves glas tulili:

»Nov roman: »Človeško čudo«, zvezek prvi!«

»Nova knjiga: »Doživljaji starca brez odlikovanj!«

Bilo je še na kupe takih knjižic.

Neka krčma si je celo nadela firmo: »Pri čudežu v človeški podobi«, in na velikem izvesku je bil naslikan moški brez odlikovanj. Svet se je začel zbirati okrog te prikazni in policija je hočeš nočeš že zaradi javne morale prepovedala tako pohujšljlvo sliko.

Naslednji dan sem moral menjati hotel. Ko sem stopal po ulici, sem moral biti spodobno opravljen, vsaj z nekaj redovi, in tako mi niso posvečali posebne pozornosti.

Kot človeku iz tujine mi je bilo omogočeno, da sem se takoj seznanil z vidnimi osebnostmi in ministri in kmalu prodrl v vse državne skrivnosti.

Takisto me je kmalu doletela čast, da sem obiskal vse ministre v njihovih kabinetih.

Najprej sem odšel k ministru za zunanje zadeve. Vprav ta hip, ko sem prišel na hodnik, kjer je bila že cela gruča onih, ki bi radi k ministru, je služitelj razglašal in na ves glas vpil:

»Gospod minister ne more nikogar sprejeti, ker je malo legel na divan, da se odpočije!«

Občinstvo se je razilo, jaz pa sem stopil k fantu rekoč:

»Če je mogoče, povejte gospodu ministru, da bi rad neki inozemec govoril z njim.«

Ko sliši fant besedo »inozemec«, se spoštljivo pokloni in odide v ministrov kabinet.

Kakor bi trenil, se odpro dvokrilna vrata in med njimi se prikaže čokat, zavaljen, majhen človek, se pokloni smehljaje in prilično bedasto ter me osebno povabi noter.

Minister me povede k fotelju in me povabi, naj sedem, on sam pa mi séde nasproti, si prekriža noge in se zadovoljno pogladi po vzbočenem trebuhu ter prične razgovor:

»Res mi je drago, gospod, da ste me obiskali, saj sem že mnogo slišal o vas… Hotel sem, veste, malo leči in se odpočiti… Kaj pa bi drugega?… Dela nimam in tako od dolgega časa ne vem, kaj bi.«

»V kakšnih odnošajih ste s sosednjimi deželami, če smem vprašati, gospod minister?«

»E, kako bi vam rekel?… V dobrih, dobrih, na vsak način… Da vam po pravici povem, še sam nisem imel prilike razmišljati o tem: toda, če pretehtam položaj, prav dobro, prav dobro… Nič hudega se nam ni pripetilo, razen da so nam na severu zaprli izvoz svinj, na jugu pa vdirajo in plenijo po naših vaseh Anuti iz sosednje dežele… Pa to ni nič… To so malenkosti.«

»Škoda je za ta izvoz svinj. Slišim, da jih imate veliko v deželi,« — pripomnim vljudno.

»Imamo, hvala bogu, veliko jih imamo: a vseeno je; bomo pač te svinje doma pojedli, bo še ceneje; in navsezadnje, kaj pa bi bilo, če bi svinj sploh ne imeli?!… Živeti bi vendarle morali!« mi je ravnodušno odgovoril.

V nadaljnjem razgovoru mi je pripovedoval, da je študiral gozdarstvo, zdaj pa rad bere članke o živinoreji in da si namerava omisliti nekaj krav in rediti teleta, ker morajo biti pri tem dobri zaslužki.

»V katerem jeziku pa največ berete?« ga vprašam.

»V našem pač. Drugih jezikov ne ljubimo in jaz se jih nisem maral nikdar učiti. Pa tudi se mi ni pokazala potreba po znanju tujih jezikov. Posebno na tem položaju mi to ni potrebno; če pa bi se pokazala taka potreba, lahko naročimo strokovnjaka iz inozemstva.«

»Natančno tako je!« sem potrdil te njegove duhovite, izvirne misli, in sam nisem vedel, kaj bi mogel drugega storiti.

»Saj res, ali vam ugajajo postrvi?« me vpraša po krajšem molčanju.

»Nikdar jih še nisem jedel.«

»Škoda, to je preodlična riba. Naravnost specialiteta. Včeraj sem jih dobil nekaj kosov od nekega prijatelja. Izredno dobra stvar…«

Ko sva še nekaj časa tako govorila o važnih zadevah, sem se opravičil gospodu ministru, da sem ga motil s svojim obiskom nemara v važnih državnih poslih, se poslovil in odšel.

Ljubeznivo me je spremil do vrat.

(naslednja stran)

Nikjer rešitve

Slediti pouku iz latinske sintakse in se dati sredi najhujše letne vročine striči posebno pri kakem neizkušenem brivcu, to so bili zame vedno zoprni trenutki, kajti življenje se mi nri zdelo nikdar bolj nesmiselno in bedasto, kakor ob takih prilikah. Živ dan se ne bi mogel odločiti, kaj je hujšega kakor to dvoje. Predstavljajte si samo žgoč poletni dan, ko se vam kar možgani v glavi kuhajo od pripeke, vam trepeta zrak pred očmi, se vam telo vse omehča in ohromi, da se človek komaj premika od naveličanosti, in tedaj, denimo, v takem stanju se pogreznete na brivski stol. Brivec vas omota s prtom, da morate otrpniti kakor kak rimski senator. Brivec vam zadrgne prt okrog vratu in nato se prične strašna procedura. Po licih vam lije pot, sili v oči, muhe vas nesramno obletavajo in padajo zdaj na nos, zdaj na obraz, zdaj okrog ust, vi pa imate roke pod prtom in lahko samo zmrdujete z obrazom, grbite nos, zvijate usta. Po obrazu, lepljivem od potu, pa vam padajo drobne dlačice las izpod škarij, se vam lepijo na njem, padajo na oči, pa celo v usta, da morate obupno pljuvati predse. Ne glede na vse te muke pa vas brivec smuka sem in tja in vam vrta glavo kakor kako mrtvo stvar, vam brez vzroka škrta s škarjami okrog ušes in kdaj pa kdaj vam tope škarje iztrgajo kak pramenček las: slastno srknete zrak vase, se zvijate od bolečan, brivec pa vas tolaži, češ: »Saj ni nič, nič, prosim vas!« in začne še bolj energično škrtati s škarjami, misleč si nemara, da vam bo s to muziko potešil bolečino. Kako potrpežljivo pričakuje človek v takem brezupnem položaju tisti brivčev odrešilni: »Hvala, gospod!« Odveže vam prt im vi kar čutite, kako se vam je zjasnilo pred očmi, občutite blaženost, neizrekljivo veselje, kakor če vas nepričakovano neha boleti zob.

Prav tako obupano pričakuje človek glas šolskega zvonca, ki vas kakor bi trenil na mah resi vseh ornih neznosnih absolutnih ablativov in cele povodnji nuncov, quidov, quid quidov in nunc nuncov. In ko šolski famulus pozvoni (tega sem imel vedno za neko angelsko bitje) z enim samim gibom roke, vam zvonec z enim samim zvokom, z nebeškim glasom, razprši vse te negodnosti. O, kako se mi je ta sladki glas vpil v dušo, da ga živ dan ne morem pozabiti!

Pravkar je učitelj dejal:

»Prav tako je na tem mestu prikladno postaviti nec nec. Dajte vi, poskusite!«

In jamete poskušati, se potite, po glavi vam brni sto čudes, a vam nikakor ne gre v glavo izraz prikladno, še manj pa, če pravi učitelj interesantno. Pravkar so vaše muke dosegle svoj vrhunec, pa pozvoni zvonec s svojim nebeškim odrešilnim glasom.

Toda v življenju so se mi kasneje z leti, ko sem že začel pisati in v listih tiskati svoje stvari, pričele kazati še bolj nadležne stvari in sem občutil še hujše muke.

Da vas ne bom preveč mučil, ker vem, kaj so muke, vam bom povedal nekaj, kar se mi je pripetilo pred pičlim letom dni.

Bilo je poleti. Prijeten, svež dan in jaz sem končaval neke opravke, ki utegnejo človeku vznemirjati duha in ga prisiliti k mislim, kakor je na primer menično odplačilo in temu podobno, zato sem se popoldne razkomatal, se zleknil s prižgano cigareto, lepo leže srkal kavo in se počutil nad tem, da me ne vznemirjajo nikakšne misli, tako zadovoljnega, kakor je dodeljeno to samo srbskim ljudem.

In kaj bi me moglo vznemirjati? Najbolj sitnemu uredniku sem izročil svoj rokopis in ta dan sem slastno pokosil, popil čašo vina ali dve, napredoval sem v službi, zdaj srkam kavo, kadim tobak, menico sem uredil, zadovoljen se obračam zdaj na to, zdaj na drugo stran; ne mislim na nič, prijeten občutek zaspanosti me prevzema, a postava mi ne brani, da ne bi z mirnim blaženim spanjem sladko zadremal in že sem se hotel poslužiti te svoje državljanske svobode in pravice, kakor bi bil storil to vsak vesten državljan, kar ti potrka nekdo na vrata moje sobe.

»Za vraga!« sem strupeno zamomljal in moje ugodno zadovoljstvo se je razpršilo kakor pena.

Trkanje se je ponovilo.

»Naprej!« sem kliknil osorno.

Med vrati se je prikazal človek z nasmehom na licu in me ljubeznivo pozdravil, vtem ko sem jaz imel občutek, da bi mu bil zmožen skočiti za vrat. Bil je urednik nekega poljedelskega lista.

»Prišel sem k vam z neko prošnjo. Upam, da me ne boste odbili.«

»O, prosim, kako bi mogli dvomiti?« sem rekel morda iz prirojene mi srbske dobrohotnosti in poskusil, da bi malo ublažil kisli izraz na licu.

»Veselilo bi me, če bi lahko priobčil v listu kak vaš članek o gojenju vinske trte.«

»Rad bi ustregel vaši želji, gospod, a verjemte mi, da se niti malo ne razuanem na to stvar.«

»Kako se ne razumete? Lahka stvar. Nekaji popularnega, kako je treba gojiti čim več trte im kakšne koristi ima dežela od tega. Glejte, prosim vas, jaz jih napišem za vsako številko po nekoliko, a sem študiral svoje čase filologijo.«

Otepal sem se na vse mogoče načine, toda urednik mi je trdovratno dokazoval, kako sem si samo v glavo vbil, da ne razumem te stvari in nazadnje, da jih celo sploh ni treba razumeti, pa se vendarle lahko napiše kar čeden članek.

Na koncu koncev sem mu moral obljubiti, da bom čez deset dni pripravil članek.

Odšel je in moje prijetno razpoloženje je bilo skvarjeno. Hočeš-nočeš, po glavi se ti plete vinska trta.

V tem spet nekdo potrka na vrata.

»Naprej!«

Pri vratih se je prikazal visok, bled, izmozgan človek v ponošeni obleki.

»Dober dan!«

»Dober dan, gospod!«

»Ime mi je Milan Milanović.«

»Drago mi je,« sem tudi jaz povedal svoje ime.

»Prišel sem k vam v neki važni zadevi.«

»Prosim«.

»Moj namen, gospod, je, da pričnem izdajati list za živinorejo…«

»Čudovita misel.«

»Nenavadno drago bi mi bilo, če bi tudi vi stopili v krog mojih sodelavcev.«

»To bi billa nenavadna čast zame, gospod,« sem začel, »vendar pa se na živinorejo prav nič ne razumem.«

»Vem, toda vseeno bi lahko pomagali!… Saj ste vendar šolan človek.«

Branil sem se in otepal, a tisti človek se ni dal ganiti, dokler mu nisem dejal, da bom skušal napisati kaj popularnega o gojenju žrebcev.

Pravkar sem mislil, da sem se že osvobodil skušnjavcev, že je znova nekdo potrkal na vrata.

»Naprej!« sem se zadrl še bolj osorno kakor le kdaj.

Pri vratih se je prikazal urednik nekega patriotičnega lista.

»Prišel sem k vam z neko skromno prošnjo,« je rekel ljubeznivo in se nasmihal, »in upam, da me ne odbijete.«

»Storil bom vse, kar mi bo mogoče.«

»Potrebna mi je kratka rodoljubna pesmica ali zgodbica, kakor hočete. Ne bi vas bil nadlegoval, a moji sodelavci so zaposleni z raznimi znanstvenimi članki, jaz pa moram pripraviti neki nekrolog, pa sem se domislil vas.«

»Pa saj jaz ne pišem pesmi, gospod. Kako naj začnem zdaj pisariti pesmi?«

»Nič lažjega. Sedete, pa jo napišete. Najbolje bi bila epska patriotska pesem ali pa še bolj zgodba.«

Ni mi pomagalo ne opravičevanje ne dopovedovanje in premagan sem dejal:

»Nazadnje, da vam ustrežem, a verjemite mi, zelo sem zaposlen.«

»Ne, ne, splošni stvári že morate žrtvovati trenutek svojega časa. Prišel bom torej v četrtek; tako prost bom.«

»Danes je že torek,« sem ga opomnil.

»No, saj, kakšno kratko stvarco,« je dejal urednik in me tako ljubeznivo in čudovito pogledal, da sem bil kar hipnotiziran. Pred očmi so se mi zaceli vrtinčiti dogodki oživelih spominov brez reda, brez zveze, jaz pa sem obupno grabil po tem kaosu in čutil, kako moram, ne manj ne več, moram še ta trenutek najti idejo za zgodbico.

Ničesar več nisem mogel spregovoriti. Urednik se je vljudno poslovil in odšel, ko je izrazil upanje, da bo delo napravljeno.

Legel sem obupan nazaj, zaprl oči in poskusil misliti na kaj drugega. A kaj, čim bolj odganjam od sebe misli na rodoljubno zgodbo, tem huje me naskakujejo. Pred očmi mi plešejo bodala, kopja, puške, dirja in vrti se nešteto oseb, križajo se strahotni dogodki, grozne bitke, glave padajo, zastave vihrajo, visoko puhte goreče strehe, junaki skačejo na okope.

Kar čutim, kako se mi je pomračila zavest. Dvignil sem se in se umil. Nič ne pomaga. Vsak predmet, vse, kar pogledam, kakor da me priganja, naj poiščem idejo za patriotično zgodbo.

Sédel sem za mizo, zasukal rokave, zmetal z mize vse, si oprl glavo med dlani, zaprl oči in začel premišljevati, o čem naj pišem. Trudil sem se, da bi ravno zdaj mislil o tem. Kar so se mi iznenada malo po malem razpršile vse misli, ki sem jih imel malo prej, vsi dogodki, vse osebe čisto kakor po nekaki komandi. Čim bolj premišljujem, tem bolj se oddaljujejo te patriotske misli od mene, namesto tega pa se mi prično prikazovati pred očmi slavčki, cvetje, potočki, mesečna noč, lepe ženske glave.

»Vrag vas vzemi!« sem zavpil jezno in skočil izza mize.

»Zakaj pa bi sploh moral? Kdo me more prisiliti, naj napišem?!« sem pomislil, sklenil, da ne bom napisal. In odšel sem na ulico.

Hodil sem po cesti in že so se mi začeli spet v glavi gomiliti spomini na vse mogoče domoljubne dogodke in okončine, ki sem jih kdaj videl na svetu, in o katerih sem slišal in bral, a vse mi je tako strašno zmedeno in neurejeno plesalo in vrvelo pred očmi, s tako jadrno naglico, da nisem mogel niti ene oblike dobiti jasno pred oči. Ta naglica je bila hujša od vsega, jaz pa sem čutil, da se moram orientirati v tem vrvežu, da moram pograbiti iz tega bodisi eno samo čisto misel.

Od tega se mi je vse kar pristudilo, slabo sem se počutil, čutil sem, kako močno me je začela boleti glava in še v ušesih mi je zvonilo kakor žvenket mečev in bodal, pokanje pušk, topov, škripanje zob, bobnanje, stokanje ranjencev.

Odšel sem v družbo, da bi se raztresel. Nič ni pomagalo. Čedalje hujše muke čutim. Ni mi, da bi kaj jedel, kaj popil, ne morem se pogovarjati. Venomer čutim, kako mi je domoljubna ideja zajahala vrat in me ne izpusti niti za trenutek, da bi se iz dna duše oddahnil.

Poslovil sem se od družbe in krenil domov.

Tam je bila miza že pogrnjena za večerjo.

»Pojdi, gremo večerjat.«

»Ne morem.«

Zaprl sem se v sobo, prižgal svečo, sedel za mizo in začutil v sebi strašno in nepremagljivo kaprico, da moram do zore napisati.

Vse spet kakor prvikrat. Vse se je izgubilo v meni in nazadnje sem prišel do trenutka, ko nisem mogel ničesar, da, prav ničesar. Zamisliti si nisem mogel niti ene misli, ker sem čutil, kako je neko ostudno breme legalo name in me tlačilo. Potlačilo mi je dušo in um, in to je bilo breme, pod katerim je človek čutil samo eno: »Do jutra mora biti napisano!«

Vstal sem, se jel sprehajati po sobi, legel, spet sedel za mizo in komaj sem se za hip zagledal v kak predmet, že so muke ponehale in začel sem misliti, kako bi bilo treba dati to in ono knjigo vezati, kakšna škoda je, da se mi ije s črnilom pomazal prt in cel kup drugih takih drobnih stvari. In nato sem se spomnil, da sem se bil zmenil z družbo, da pojdemo jutri na izlet in kar na lepem se mi vkreše ona strašna misel:

»In zdaj je treba izgotoviti ono patriotično zgodbo.«

In so spet nastopile muke in bolečine. Utrudil sem se, spanec me zmaguje. Čutim, kako me boli glava. Soba je polna tobakovega dima, na mizi polno cigaretnih ogorkov, zapaljenih vžigalic, tobakovega prahu.

Napel sem vse sile, toda namesto domoljubne ideje mi pride na misel neka budalost: »Pa moj ljubček ima škorenjčke nabrane!«

Lepa reč.

Ne morem pisati, pa basta. Kaj bi se trapil! Rekel mu bom, ko pride: »Ne morem, gospod«, ali pa še bolje kar: »Nočem«. Z mize vzamem polo papirja, na katero sem, napenjaje se, vrgel sto bedastih fraz in jih prečrtal. Jezno zmečkam ta papir in ga vržem v kot in začutim pri tem neko nenavadno zadovoljnost.

Legel sem v posteljo. Spanec me premaguje, a komaj da se pogreznem vanj, že se mi prikaže pred očmi neki Turek s strahotnim turbanom in s pištolo v roki: jahaje preganja nekega srbskega fantka, ta pa beži, beži, in ko je že hotel siromak pobegniti v gozd, je planil iz gošče drug strašen Turek z nožem in ga zabodel otroku v prsi. Brizgnila je kri in jaz sem se zdramil.

»Larifari!« sem pomislil togotno in zatisnil oči, a komaj sem zasipal, že se je spet dvignila misel:

»A domoljubna zgodba?!«

In pomalem je spet začelo pred očmi migotati ono nesrečno mrgolenje oboroženih ljudi.

In tako so trajale te muke do zore.

Naslednji dan sem vstal bled, zlomljen, utrujen, kakor bi bil vso noč vlekel težek voz.

Za trdno sem se odločil, da ne bom napisal, pa vendar čutim breme, nemir, čuden nepokoj, ko pomislim, da bo že jutri zlosrečni četrtek.

V četrtek sem zbral vse svoje sile in pričakoval gospoda urednika da mu odkrito in jasno povem: »Pojdite k hudiču, gospod, vi in vaš domoljubni list. Ne bom napisal, ste razumeli, a zdaj izvolite svojo pot, ker sem ze skoraj umrl od teh vaših marenj.«

Ves sem gorel od nepotrpežljivosti, kdaj pride, da mu bom povedal in si olajšal dušo.

V tem sem zaslišal trkanje na vrata.

»Naprej!« sem se jezno zadrl, da bi se že po glasu spoznalo, kako sem se odločil tudi stepsti se, če bi mi kaj očital.

Urednik je vstopil s prav tistim ljubeznivim nasmehom, jaz pa sem ga sprejel namrgoden kakor najhujšega zoprnika.

Ko me je tako mehko in blago pogledal, sem se od začudenja ves zmedel. Nekam nenaravno se mi je zazdelo, da se tako ljubeznivo vede proti meni, ki sem bil zmožen, da bi izprožil samokres vanj.

»Torej je gotovo, jeli?… Najlepša hvala vam!« je povzel, ne da bi pričakoval odgovora.

»Oprostite, a verjemite mi, da nisem mogel…« sem se začel opravičevati zroč predse.

Čudo božje, pobesil sem oči in se čutil popolnoma osramočenega, kakor dijaček, ki ni spisal svoje naloge in ne ve kako bi povedal to svojemu blagemu in dobremu učitelju.

»Mar ni gotovo?!« je dejal on obupno in me karajoče pogledal.

»Verjemite mi, da so nastale tako zapreke…« sem spet začel svoje opravičevanje…

»Zakasnil se bom z listom. Ko bi bilo višaj do večera gotovo, pa naj mi ponoči postavijo če je treba!« je rekel obupno.

Potegnil sem uro iz žepa. Ura je tri.

»Gotovo bo!« sem dejal s takim prepričanjem, da se je pomiril.

»Prosim vas, da se podvizate. Pridem ob osmih!«

Opravičil se je, da me je nadlegoval, se ljubeznivo nasmehnil in odšel.

Ko je odšel, sem šele začutil vso težo te nove situacije, ki je bila po možnosti še hujša od prejšnje.

Jele so me obhajati prav enake, samo še strašnejše muke pri iskanju ideje.

Napisal sem okrog trideset začetkov in črtal vseh trideset. In niti čudi nisem, kako jadrno je bežal čas.

Pogledal sem na uro. Pol osmih.

Skočil sem kakor da me je strela, pograbil klobuk in planil na ulico. Obšel me je divji strah pred urednikom, tako da bi rajši videl pred seboj četo vojakov z naperjenimi puškami, kakor pa njega.

Taval sem po stranskih ulicah, koder nisem še nikdar hodil in tudi ne nameraval hoditi, edino iz strahu, da ne bi srečal urednika. Prikazal se je od nekod podoben obraz in v srcu me je zbodlo kakor nož.

V pivnico, kamor sem navadno zahajal, nisem smel, in domov še manj.

Nazadnje se mi je vse tako priskutilo in me je obšla taka jeza, da bi se bil najrajši stepel s prvim kogar bi srečal.

»Domov pojdem in povem temu človeku, naj me pusti že vendar na miru in ga ozmerjam kot kapitalnega osla.«

S tako odločitvijo sem krenil domov.

Medpotoma sem stopil v prodajalno, da bi kupil tobaka. Prodajalec sc je ves vznemirjen in preplašen zdrznil, ko sem vstopil.

Zahteval sem tobaka.

»Uh, kako ste me prestrašili!« je dejal možak, ko me je natančneje pogledal in se oddahnil.

»Kaj?«

»Mislil sem, da je neki drugi gospod, ki prav tako prihaja in me venomer naganja, naj mu napišem vse doživljaje iz vojne, kolikor se jih spominjam.«

»In?«

»Tako pač. Obljubil sem mu, da bi se ga bil odkrižal, potem pa so se pričele prave muke. Kako neki bi bil jaz za te stvari?! Kdo pa bo pazil na prodajalno?«

Opazil je, da ga gledam s takim iskrenim sočustvovanjem, da je hotel skočiti in me objeti.

»A kaj mislite ukreniti na to?«

»Čudim se… Danes sem zaprl trgovino in pobegnil z doma. Če bo to še dolgo trajalo, pojde vse po zlu. In ni ta edini, gospod dragi, marveč mi jih je že mnogo prizadelo tako trpljenje.«

»V resnici,« sem pomislil, ko sem odhajal, »v Beogradu izdaja vsak drugi človek kak list.« Nenavaden obup me je obšel.

V domači ulici sem prav pred hišo srečal svojega fanta.

»Kam pa hitiš?«

»Vse pete sem si že obrusil, da bi vas našel. Že delj ko dve uri vas čaka neki gospod! Pravi, da vas mora še nocoj najti.«

Pred očmi se mi je stemnilo.

»Uh, ta zli duh me hoče umoriti!« sem pomislil in prišlo mi je nekaj strašnega na misel, da bi planil v hišo in ga treščil na cesto, kaj nato pa sem začutil čuden strah, da si nisem upal prestopati praga.

»Povej temu gospodu, da sem dobil očetovo brzojavko in da moram še nocoj odpotovati. Ali, rajši ne… Reci mu rajši, da me nisi našel!« sem dejal fantu in se obrnil, da bi še dalje brodil okrog.

Doma nisem smel prenočiti.

Naslednji dan nisem ne kosil ne večerjal doma. In tako sem se skrival v strahu in trepetu na vsak šum, dokler nisem dognal, da je tisti list že izšel.

Ko sem se vrnil domov, ni bilo mojega fanta nikjer. Bil je priden in vrl dečko.

»Vam je kaj znano, kje tiči moj fant?« sem vprašal soseda.

»Do včeraj je bil še tukaj, na predvečer pa je pobegnil pred tistimi gospodi, ki tako pogosto hodijo k vam.

»Morda se je naveličal, da me venomer iščejo?«

»Ne to, toda zdaj so navalili nanj, naj jim on kaj napiše za njihove liste. Branil se je siromak in se otepal, nato pa je nekam pobegnil. Ko je odhajal, mi je rekel: »Rajši grem po svetu, samo da se rešim te nadloge. Čudno se mi zdi, kje je moj gospodar, a tudi on se je branil in otepal in na vsem lepem so ga ti brezdušniki pognali z njegovega rojstnega doma.«

Velika jeza in strah sta me prevzela.

»Kaj bi bilo tu še razmišljati,« sem pomislil, »ker če je celo moj fant pobegnil, potem zame tu ni več rešitve.«

Pa sem zapustil hišo in vse, si najel v vsej naglici zaprto kočijo in velel kočijažu, naj oddirja čim prej in cim dlje iz Beograda.

Z železnico nisem smel potovati, ker sem se bal, da me ne bi ujeli na postaji, z ladjo pa takisto ne.

Pripovedoval sem nekoč nekomu, kako je živel v davnih in starih časih v neki deželi menih, ki je samo pridigal in pridigal in se je to prebivalcem tako priskutilo, da so vsi, kar jih je še moglo bežati, jeli odhajati iz svoje mile domovine in so pobegnili v beli svet ter je tako postala dežela skoraj popolnoma prazna.

Po pravici povedano, nisem mogel nekoč tega prav verjeti, čeprav sem od starih ljudi slišal to, ko pa so se razmnožili uredniki in začeli nadlegovati mirne in krotke državljane in ko sem na lastne oči videl čudo, da so mnogi obrati, krčme, prodajalne, pekarne in druge trgovine bankrotirale, kako so se zapirale, samo, ker so zahajali oni vanje, tedaj nisem mogel niti najmanj več podvomiti, da je postala zavoljo tistega priskutnega govornika cela dežela pusta in prazna.

Mnogoštevilni ljudje s šibkejšimi živci so pri priči podlegli.

Naskoči takega neodpornega človeka kak urednik, pa nato drugi in tretji, in kakor bi trenil ti začne tisti človek veneti.

»Kaj pa ti je, prijatelj!« ga vprašujejo.

»Saj vidiš!« odgovori on obupno in venomer nekaj šepeče in kombinira v glavi članek ali pa kakšno zgodbo za list. Srečajo ga znanci, prijatelji, ga ustavijo in ga hočejo razvedriti:

»Pusti no, za božjo voljo, te ábote; saj vidiš, da si postal že tenak kakor bilka!«

On pa samo pogleda z otožnim očesom, globoko zavzdihne in zaječi, pa spet nadaljuje s svojim šepetanjem in premišljevanjem.

in tako hira človek, hira, dokler navsezadnje, iskaje izhoda, v najhujšem trpljenju ne izpusti svoje plemenite in izmučene duše iz telesa.

Jaz sem iz razumljivih vzrokov bežal sila previdno.

Sele v neki oddaljeni vasi sem se hotel zadržati, da bi se odpočil, ker sem že tri dni kar na poti prenočeval. Toda najprej sem odposlal kočijaža naprej, da bi podrobno poizvedel, ali morda ne urejajo tudi tam kakega lista. Kočijaž je odšel. Čakal sem celo uro, a ga ni bilo. Minili sta dve, minile tri ure, njega ni bilo od nikoder.

»Gotovo se je zgodilo, da so ga ti brezdušniki tudi tam zalotili!« mi je šinila strašna misel skozi glavo in omahnil sem.

»Nikljer rešitve!« sem pomislil v obupu, videč, da se moram na milost in nemilost izročiti strašni usodi.

 

Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)

Домишљан

Позната је ова стара прича, али није згорег да је опет препричамо:

Неки домаћин у селу дао волу да једе трице из једног великог лонца. Во једући трице завуче главу дубоко у лонац, те некако заглави тако да се лонац није могао скинути. Мучио се домаћин да скине лонац, мучила се и остала чељад; позову и суседе у помоћ, пробају сви, довијају се шта се може учинити да не пропадне лонац, али што се не може, не може. Никако не могоше после толико саветовања и покушаја скинути волу лонац с главе.

Најзад рекоше да има у селу један досетљив, мудар човек, који се свему уме довити, свакој невољи одолети, па веле, најбоље би било да га домаћин позове и припита, да ако би се још он једини умео довити како се може спасти лонац.

Позове домаћин тога домишљана и пожали му се како су се сви мучили и пробали да скину волу лонац с главе, па све узалуд, и додаде:

— Кажу, брате, да си ти мудар човек, па те молим да ме посаветујеш како се може скинути волу лонац с главе.

— Ништа лакше, брате, то тек није ништа; ја сам мислио богзна каква те невоља снашла — рече домишљан и насмеја се.

Домаћин и остали зачудише се тој реткој досетљивости, јер знају колико су муке видели да лонац скину волу с главе, па све узаман.

— Па како ти мислиш, пријатељу, то учинити? — пита домаћин.

— Лако, брате, дај ми један велики оштар нож, па ћеш видети како ћу ја то за час свршити.

Домаћин му донесе велики, оштар ханџар. Домишљан узме нож и волу одсече главу.

— Шта ти то уради, ако бога знаш, уби вола и одсече му главу, а лонац опет оста на глави? Кажи ти мени како ћу лонац скинути?

— Лако, вели домишљан, дај ми сад један камен, па ћеш видети.

Дадоше му камен, он каменом разби лонац, те тако ослободи волу главу.

— Ето ти, сад је лонац скинут — рече задовољно.

*

Овај нам домишљан личи на Вељу Тодоровића.

По закону о штампи страни се листови не могу забрањивати, већ се у њима само она кажњива места морају замрачити.

Веља је имао свега два поштанска момка који су та места премрчавали, али како је таквих места, благодарећи паметној влади Цинцар-Марковићевој, повише, то два момка нису могли стићи да то врше.

Замисле се сви у кабинету како ће се тај посао вршити а да се не повећа број момака, јер је у њиховом програму штедња једна од најважнијих тачака. Хоће они да штеде јадном народу сваку пару, а ради су да се сва места у страним листовима, где се говори о њиховим погрешкама у раду, премрчавају. Деде сад ту да се нађе излаз. Кума-Милован је нешто предлагао како ће се то расплести, и веле, помињао је рипањски цемент и задругу за подизање зграда, али му нису усвојили разлоге. Она три војника су опет износила друге разлоге, па како су се запетљали у некаку јединачну обуку, то и тај излаз пропаде. Најзад се сетише Веље, те реше да га болна дигну и позову на договор, јер, веле, он је велики домишљан, па ће се моћи јаду досетити.

Диже се болни Веља, диже се ради добра отаџбине, узе један комад платна, те се уви као болани Дојчине да се њему кости не размину, седе у меке државне каруце и оде друговима на договор.

Пожалише му се и казаше шта је и како је, па рекоше:

— Ти си мудар и довитан, још ти ако умеш ово извести: и да се уштеди и да се премрчавају сва места у страним листовима која су за нас неповољна.

— Ништа лакше — рече Веља и насмеја се.

— Говори, брате, како ћемо, ако бога знаш! — повикаше.

— Ја сам мислио да сте ме због неке веће невоље кренули, а за то се не брините, то је бар лако! Она два момка у пошти нека премрчавају и раде колико могу стићи, а листове у којима не стигну да премрче кажњива места ја ћу забранити.

Сви се одушевише тако мудром предлогу, а г. Миловану Павловићу чак би криво што се он није сетио тако лепог излаза, већ му Веља преоте славу, те се он сети да погази закон о штампи мимо њега, старог витеза, који је и саме уставе газио и гутао.

И Веља, заиста, што рече, то и учини. Поче, мирне савести, забрањивати стране листове, јер, вели, да то чини да би уштедио јадном народу, који је и иначе оптерећен, коју пару више.

Али опозиција неће да зна за те разлоге, па стаде најоштрије протестовати како је влада могла и смела погазити закон и како сме забрањивати стране листове кад у закону о штампи јасно стоји да се у страним листовима само кажњива места премрче.

Састаше се опет министри и узеше већати шта сад да раде.

— Ето ти, Вељо, шта си учинио: погазисмо закон да не бисмо узели још кога момка, ради штедње, па сад толика вика на нас; да узмемо још ког момка боље би било, не би нико на нас викао. Реци шта ћемо сад да радимо.

— Ништа лакше — вели Веља и насмеја се.

— Како ништа лакше?! — повикаше на њега.

— Тако, лепо: повећаћемо у пошти број момака, па нека одсад премрчавају у свима листовима — рече Веља поносно.

— Е баш је домишљан овај Веља! — рече радосно кума-Милован — тако и да чинимо.

*

Заиста је Веља домишљан, исто као и онај што је заклао вола и лонац разбио, те ни вола ни лонца.

Код Веље — ни закона, ни штедње.

„Одјек“
10. децембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

„Ко угушује штампу?“

Овако се зове напис који је 40. броју Савременика послужио као уводни чланак. Молимо господу из поменутога листа да нам не замере што смо, силом околности, принуђени дрзнути се те узети исти натпис; ми им признајемо право проналаска.

Реч је, као што се види, о угушивању штампе, или, како је то велеумни газда Бојовић пре неки дан у своме честитоме листу, а у праведном гњеву, назвао угушивање јавне речи.

Уместо сваког другог одговора овим јавним гласилима, ми ћемо, ако нам полиција то допусти, приповедити овде једну малу, врло малу причу, која ће, на крају крајева, стојати у обрнутој сразмери са значајем својим.

Ко има уши да чује, нека чује.

*

Влажно октобарско вече спустило је нагло, без осетнога прелаза дана у ноћ, без сутона, своју црну копрену над тврдим градом Београдом…

Све је тихо, глухо, пусто…

Управа града Београда. У канцеларији, за столом, седи главни дежурни; главу заронио у обе руке и пустио мислима на вољу… Тишина, дубока, нема, тајанствена тишина царује у канцеларији.

Напољу, испред канцеларијских врата, у ходнику, одјекује потмули, тупи бахат тешких гарнизонских чизама жандарма одређеног на службу господину дежурном.

И он, жандарм, крупним одмереним, војничким кораком хода замишљено: већ је неколико ноћи како, сиромах, није ока склопио, јер је сва полиција у приправности.

„Зашто? Због чега?“ — лупао је он своју жандармску главу…

*

Звррррр… Звррр… — зазвони телефон.

Дежурни се прену, протрља очи, диже се и полете к телефону.

— Алô!

— Ко је ту?

— Дежурни. Шта желите, молим?

— Јесте ли данас узаптили који лист?

— Нисам; нисам још све листове добио.

— Знате ли да је дужност дежурнога да забрањује листове. Ако нисте знали, знајте!

— Разумем!

И звоно јави да је разговор свршен…

*

Тог влажног, октобарског вечера забрањена су од стране Управе града Београда само три листа: Одјек, Дневни Лист и Српска Застава.

*

Ко је био тога вечера главни дежурни у Управи града Београда не знамо, а баш нас се толико и не тиче; занимљиво је знати ко је она личност што је захтевала, управо наређивала забрану ма којег листа.

А зар је то тешко погодити.

Него, да поштоване „колеге“ из Савременика не би лупале своје и онако, од бога празне главице, ми ћемо им дошанути:

То је била — Његова Апостолска Екселенција, Господин Веља Тодоровић.

Само, нека господа ову тајну задрже за се; бојимо се чуће се, па куд бисмо ми, грдни, од Вељине силе?!

Ко угушује штампу? Пита се Савременик!

„Одјек“
29. октобар 1902. године

Овај чланак, као одговор на текст из „Савременика“, покренуо је још једну од многобројних распри између ова два листа. Који је тачно био њихов одговор, не знамо, евентуално ћемо потражити у Народној библиотеци, али знамо шта је Радоје одговорио два дана касније „Савременику“. Уредништво Пројекта.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Нигде спаса

Слушати предавања из латинске синтаксе и ошишати се на летњој врућини, нарочито код невешта берберина, то ми беху најдосаднији часови, јер никад ми живот није изгледао с мање смисла, глупљи, него у тим приликама. Никад не бих могао одлучити шта је теже од тога двога. Замислите само летњи врео дан кад се од жеге чисто и свест помути, пред очима трепери ваздух, тело малакше, отроми се, човек се једва креће од досаде, и сад, рецимо, у таквом стању клонете на берберску столицу. Берберин вас умота чаршавом и ви морате да се укочите као какав римски сенатор. Чаршав берберин заћушка око врата и онда настане страховита процедура. Зној цури низ лице, хоће у очи, муве безобразне салећу и падају час на нос, час на лице, час око уста, а вама руке под чаршавом, па само тек можете мрдати лицем, скупљати нос, увијати устима. По лицу, опет, улепљеном од зноја, падају ситне длачице испод маказа, па се лепе, падају преко очију, па чак и у уста, и тада настаје очајно пљуцкање. Уза све те муке, берберин вас мува тамо-амо и обрће вам главу као какву ствар, шкљоца око ушију маказама без икаква разлога и, с времена на време, тупе маказе очупају покоји прамичак косе; ви сркнете ваздух у себе, увијете се од бола, а берберин вас утеши: „Ништа, то није ништа, молим вас!“ и окупи енергачније шкљоцати маказама, мислећи ваљда да вам том музиком забашури бол. Како се у тако очајном положају очекује с нестрпљењем оно спасоносно бербериново „Наздравље, господине!“ Скине вам чаршав и осетите како вам се разведри пред очима, осетите блаженство, неисказану радост, као кад вам напречац престане јака зубобоља.

Тако се исто у очајању очекује звук школског звона, које вас одједном избавља оних несносних апсолутних аблатива и читаве поплаве нункова, квидова, квид квида и нунк нунка. И фамулуз који звони (њега сам увек сматрао за неко анђеоско биће) једним покретом руке, звоно једним звуком, звуком небеским, растера све те досаде. О, како ми се тај слатки звук упио у душу да га никад не могу заборавити!

Таман наставник вели:

— Такође је згодно употребити овде nec nec. Хајде, покушајте ви!

И онда покушавате, знојите се, бруји вам по глави сто чуда, а никако вам не иде у главу израз згодно, или још кад наставник вели интересантно. Таман муке ваше достигну врхунац, а тек зазвони звоно својим небеским спасоносним звуком.

*

Али се у животу, доцније, годинама, тек кад сам почео писати и штампати своје радове по листовима, почеше појављивати и досадније ствари, осетих теже муке.

Да вас не мучим много, јер знам шта је мука, причаћу вам нешто што ми се догодило пре непуну годину дана.

Било је лето. Дан пријатан, свеж, а ја посвршавао послове који могу узнемирити дух и нагнати човека да мисли, као што су менична отплата и томе слично, па се по подне раскомотио, лешкарим са запаљеном цигаром, срчем лежећи каву и осећам се тако задовољан што ме никаква мисао не узнемирава, како је то само Србину дато.

А и шта би ме могло узнемирити? Најдосаднијем уреднику дао сам свој рад, и тога дана сам ручао слатко, попио чашу-две вина, класу сам скоро добио, срчем каву, пушим дуван, регулисао сам меницу, преврћем се задовољно, час на једну, час на другу страну; не мислим, обузима ме пријатно осећање сна, а закон ми не забрањује да слатко заспим мирно, блаженим сном, и ја таман хтедох да употребим ту своју грађанску слободу и право, као што би сваки свестан грађанин учинио, док тек куцну неко на врата од моје собе.

— Дођавола! — промрмљам јетко, и моје слатко задовољство прште као пена.

Куцање се понови.

— Напред! — викнем осорљиво.

На вратима се појави човек са осмехом на лицу и љубазно ме поздрави док сам се ја осећао како сам у стању да му скочим за очи. То беше уредник једног пољопривредног листа.

— Ја сам дошао до вас с једном молбом. Нећете ме, надам се, одбити.

— О, молим вас, како бисте још посумњали! — рекох тако, ваљда по урођеној српској доброти, и покушам да мало ублажим кисео израз лица.

— Рад сам да донесем у листу један ваш чланак о гајењу винове лозе.

— Радо бих се одазвао, господине, вашој жељи, али, верујте, ја те ствари не разумем нимало.

— Како не разумете? Можете ви то. Популарно нешто: како треба што више гајити лозу и какве користи има земља од тога. Ето, молим вас, ја их напишем у сваком броју по неколико, а ја сам учио некад филологију.

Бранко сам се на све могуће начине, али уредник је упорно доказивао како сам ја уобразио да не разумем те ствари и, најзад, да их чак не треба ни разумевати, па ипак се може леп чланак написати.

На крају крајева морао сам обећати да за десетак дана спремим чланак.

Оде он, и моје се пријатно расположење поквари. Отуд, одовуд, тек мени на уму винова лоза.

У томе опет неко куцну на врата.

— Напред!

На вратима се појави повисок, блед, изнурен човек у извешталом оделу.

— Добар дан.

— Добар дан, господине!

— Ја се зовем Милан Милановић.

— Мило ми је! — и ја рекох своје име.

— Дошао сам к вама због једне важне ствари.

— Молим!

— Ја сам науман, господине, да покренем један лист за сточарство…

— То вам је дивна идеја.

— Мени би необично мило било да и ви уђете у ред мојих сарадника.

— Мени би то чинило необичну част — почех — али ја се, господине, у сточарство не разумем.

— Знам, али ипак бисте могли! … Ви сте, забога, школован човек.

Бранио сам се, отимао, али онај не иде док му не рекох да ћу гледати да напишем штогод популарно о гајењу ждребади.

Таман сам мислио да сам се курталисао напасти кад, тек, опет неко куцну на врата.

— Напред! — продерем се осорљивије но икад.

На вратима се појави уредник једног патриотског листа.

— Ја сам дошао до вас с једном скромном молбом — рече он љубазно, са смешкањем — и надам се да ме нећете одбити.

— Све што могу учинићу.

— Мени треба једна кратка патриотска песмица, или причица, како хоћете. Не бих вам досађивао, али су ми сарадници заузети разним научним чланцима, а и ја морам спремити један некролог, па се сетих вас.

— Али ја не пишем песме, господине! Како ћу сад почети песме писати?

— Ништа лакше. Седнете, па напишете. Најбоље је епску неку, патриотску, или причу, још боље.

Није ми помагало никакво правдање ни извињавање, и ја побеђен, рекох:

— Најзад, и да вам учиним, али сам, верујте, заузет многим пословима.

— Не, не, ви ћете општој ствари морати жртвовати један тренутак свога времена. Ја ћу, дакле, доћи у четвртак; бићу тако слободан.

— Данас је већ уторак — опоменух га.

— Па да, кратку неку стварчицу — рече уредник и погледа ме тако љубазно, чудно, да се ја осетих као хипнотисан. Пред очима ми се почеше страховито комешати догађаји оживелих успомена, без реда, без везе, а ја очајно јурим по томе хаосу и осећам како морам, ни мање ни више, већ морам још у том тренутку да нађем идеју за причицу.

Не могадох ништа више проговорити. Уредник се учтиво поздрави и оде, изразивши наду да ће рад бити готов.

Легнем опет очајно, затворим очи и покушам да што друго мислим. Аја, што више гоним од себе мисли о патриотској причи, а оне све јаче наваљују. Пред очима ми само неки ханџари, копља, пушке, јури и врти се безброј лица, укрштају се неки страховити догађаји, страшне битке, падају главе, лепршају се заставе, букте запаљени кровови, скачу јунаци у шанчеве.

Осетим како ми чисто свест помрчала. Дигнем се, те се умијем. Не помаже. Сваки предмет, све што погледам, као да ме гони да тражим идеју патриотске приче.

Седнем за сто, засучем рукаве, склоним све са стола, метнем главу међу руке, затворим очи и станем размишљати о чему да пишем. Потрудим се да баш сад нарочито о томе мислим. Кад одједном, мало помало, разбегоше се све малопређашње мисли, сви догађаји, лица, све, све ама као по каквој команди. Што више мислим, а те патриотске мисли све даље од мене, а место тога почеше ми излазити пред очи све сами неки славујчићи, цвеће, поточићи, месечна ноћ, лепе женске главе.

— Идите до врага! — викнем љутито и скочим са столице.

— Та шта морам? Ко ме може нагнати да пишем?! — помислим и, решен да не пишем ништа, изиђем на улицу.

Шетам, а оно сад се тек почеше опет скупљати у памети сећања на све могуће патриотске догађаје и прилике које сам икад видео и за које сам у свету чуо и читао, али то тако страховито збркано, несређено јури и ври пред очима, тако брзо и силно, да ни један једини облик не могу јасно да уочим. Брже је то од свега, а ја осећам да се морам оријентисати у тој збрци, да морам ухватити из тога ма једну чисту мисао.

Све ми услед тога постане досадно, осећам се тешко, осећам јаку главобољу, и чак ми у ушима бруји као звека мачева и ханџара, пуцањ пушака, топова, шкргут зуба, трубе, јаук рањеника.

Одем у друштво да се разгалим. Ништа не помаже. Све јаче осећам своје муке. Ништа ми се не пије, не једе, не могу да разговарам. Осећам како ми узјашила за врат патриотска идеја, па ме не пушта да да’нем духом ни тренутак.

Опростим се од друштва и одем кући.

Постављен сто за вечеру.

— Хајде да вечерамо.

— Не могу.

Затворим се у собу, упалим свећу, седнем за сто, и осећам страшан, неодољив каприц да морам до зоре написати.

Опет као и прошли пут. Све се изгуби од мене, па најзад дођем до таквог тренутак да не могу ништа, ама ништа, једну једину мисао да замислим, јер осећам како је неки грдан терет пао на мене, па ме притискао. Притискао ми и душу и ум, и то је терет под којим се осећа само једно: „Морам до зоре написати!“

Устанем, шетам по соби, лежем, седам опет за сто, па тек се одједном загледам у какав предмет, муке попусте, и ја почнем мислити, рецимо, како ту и ту књигу треба повезати, како је штета што сам покапао мастилом по чаршаву, и вазда тако ситних ствари. Па онда се сетим да сам се договорио с друштвом да сутра правимо излет, и тек одједном кресне она страшна мисао:

— Онда сад треба свршити ту патриотску причу.

Сад опет настану муке и патње. Уморим се, сан ме савлађује. Осетим главобољу. Соба пуна дуванског дима, на столу пуно кокица од цигара, попаљених машина, дуванског пухара.

Напрегнем све силе, а оно место патриотске идеје искочи у памети нека глупост:

— У мог дике чизмице на боре!

Којешта.

— Не морам да пишем, па квит посла! Шта ту ваздан. Рећи ћу му кад дође: „Не могу, господине“, или боље клот: „Нећу!“. Узмем са стола табак хартије на који сам напрежући се ставио сто неких глупих реченица и избрисао. Згужвам га љутито и бацим, па осетих неко необично задовољство.

Легнем у постељу. Сан ме савлађује, и таман да утврдим сан, а оно тек пред очима се појави неки Турчин с грдном чалмом и с пиштољем у руци: јури на коњу неко Српче, а оно бежи, бежи, па таман сирото да утекне у шуму, а тек из честе други страшан Турчин с ножем, па потеже дете у груди. Прсну крв и ја презнух.

— Није него роткве! — помислих љутито и затворим очи, па таман да заспим, а оно опет искрсне мисао:

— А патриотска прича?!

И, мало-помало, почне опет пред очима оно несрећно комешање оружаних људи.

И тако то мучење траје до пред зору.

Сутрадан устанем блед, ломан, уморан, као да сам целу ноћ вукао кола.

Већ сам тврдо решен да не пишем, али, ипак, осећам терет, неспокојство, чудан немир кад помислим да је сутра злосретан четвртак.

У четвртак приберем сву снагу и очекујем господина уредника да му кажем отворено и јасно:

— Идите бестрага, господине, и ви и ваш патриотски лист. Нећу да пишем, јесте ли ме разумели, а сад изволите напоље, јер ја хтедох умрети због тих ваших трица!

Горео сам од нестрпљења кад ће доћи да му то кажем и да ми лакне душа.

Утом чух куцање на врата.

— Напред! — продерем се љутито, да се и по гласу позна да сам готов и да се тучем, ако ми што пребаци.

Уредник уђе са оним истим љубазним осмехом, а ја га дочеках намрштен, као највећег крвника.

Кад ме погледа онако меко, благо, ја се чисто збуних од чуда. Некако ми изгледаше неприродно да се он тако љубазно понаша према мени, који бејах у стању да пуцам из револвера на њега.

— Дакле, готово је, је л’ те? … Хвала вам много! — додаде и не чекајући одговора.

— Извините, али, верујте, нисам могао… — почех се правдати гледајући преда се.

За чудо живо, ја оборих очи и чисто се осетих застиђен, као ђак кад не изради задатак, па не зна како да то каже благом и добром наставнику.

— Није готово?! — рече он очајно и погледа ме прекорно.

— Верујте да сам имао таквих сметња… — почнем опет извињавање…

— Задоцнићу с листом. Кад би могло до мрака бити, па макар ноћас да се слаже! — рече он очајно.

Ја извадих џепни сахат. Три часа.

— Биће сигурно! — рекох с таквим убеђењем да се он умири.

— Молим вас, пожурите. Ја ћу доћи у осам!

Извини се што ме мучи, насмеши се љубазно и оде.

Кад он изиђе, ја тек онда осетих сву тежину ове нове ситуације, која је кудикамо премашала дотадашњу.

Сад настану онаке исте, само страшније, јаче муке тражења идеје.

Написао сам око тридесет почетака, избрисао свих тридесет. И не осетих како је време пројурило.

Погледах у сахат. Седам и по часова.

Скочим као опарен, докопам шешир и јурнем на улицу. Обузео ме неки страх од овог уредника да бих радије чекао чету са запетим пушкама него њега.

Врљао сам споредним улицама, куд никада нисам прошао, нити сам мислио проћи, све од страха да не сретнем уредника. Искрсне, однекуд, неко слично лице, а мене текне нешто као нож у срце.

У пивницу куда обично идем нисам смео ићи, а кући још мање.

Најзад ми се досади и обузе ме таква љутина да сам био готов побити се с првим кога сретнем.

— Отићи ћу кући и рећи ћу томе човеку да ме остави једном на миру, и изгрдићу га као магарца.

Са оваквом одлуком пођем кући.

Уз пут свратим у једну бакалницу да купим дувана. Бакалин, нешто узнемирен, усплахирен, презну кад ја уђох.

Потражим дувана.

— Ух, што ме преплашисте?! — рече човек кад ме боље загледа, и одахну.

— Што?

— Помислих од вас да је један други господин, што долази једнако, те ме тера да му пишем све што се сећам из рата.

— Па?

— Па тако. Обећао сам, да га скинем с врата, па сад тек мука. Куд сам ја за те ствари?! Ко ће радњу да ми гледа?

Он примети да га ја гледам с тако искреним саучешћем, па хтеде прићи да ме загрли.

— Па шта мислите чинити најзад?

— Чудим се… Данас сам затворио дућан, па утекао од куће. Ако овако потраје, зло и наопако! Па није један то, господине мој, него сам имао ја од многих такве муке.

— Заиста — помислим кад пођох — у Београду сваки други човек уређује понеки лист. Осетих необично очајање.

У мојој улици, баш пред кућом, сретнем момка.

— Куда ћеш?

— Обих ноге тражећи вас. Чека један господин више од два часа! Вели, мора вас наћи вечерас.

Смрче ми се пред очима.

— Ух, тај зли дух хоће да ме умори! — помислим и дође ми страшна идеја да јурнем у кућу и да га избацим из куће на улицу, али одмах затим осетих чудан страх — да нисам смео прекорачити прага.

— Кажи том господину да сам добио депешу од оца и да морам ноћас отпутовати. Или немој… Кажи му боље да ме ниси ни нашао! — рекох момку и окренем натраг да врљам даље.

Нисам смео ноћити код куће.

Сутрадан нисам ни ручао ни вечерао код куће, и тако сам се крио са страхом и презањем од сваког шума, све док не видех онај лист да је изишао.

Кад се повратих кући, нема ми момка. Био је то добар и ваљан момак.

— Знате ли куд је мој момак? — питам суседа.

— Био је ту до јуче, па пред вече утече од оне господе што код вас често долазе.

— Досадило му што ме једнако траже?

— Није, него окупили њега да им пише нешто за новине. Он се брани, брани сиромах, па утече некуд. Вели ми кад пође: „Идем у бели свет, само да се ове напасти спасем. Ја се чудим куд је мој господин, а оно и он се бранио, бранио, па лепо, бездушници одјурише човека од његове рођене куће.“

Мене обузе нека језа, страх.

— Нема се шта размишљати — помислих — јер кад је и мој момак утекао, ту за мене нема спаса.

Оставим и кућу, и све, па брже-боље погодим затворена кола и кажем кочијашу да тера што брже и што даље од Београда.

Железницом нисам смео путовати, јер сам се бојао да ме не ухвате на станици, а лађом тако исто.

*

Причао сам једаред некоме како је у некој земљи, давно, у стара времена, живео један калуђер који је многе говоре држао, и то становницима толико досади да сви што су још могли бежати оставе своју милу отаџбину и утекну у бели свет, те тако готово опусти земља.

Право да вам кажем, то некад, иако сам слушао од старих људи, нисам ни сам веровао, али како се намножише уредници и почеше кидисавати на мирне и питоме грађане, и кад видех чудо очима, како многе радње: ме’ане, дућани, пекарнице и друге банкротираше, како се позатвараше, само што ту они свраћају, онда нисам могао нимало посумњати да је због тог досадног говорника опустела земља.

Многи, слабијих живаца, подлегли су одмах.

Нападне тако слаба човека један уредник, па други, па трећи, док погледаш, а тек човек почне да вене.

— Шта ти би, брате? — питају га.

— Ето! — вели очајно и једнако шапуће и комбинира у памети чланак или какву причу за лист. Срећу га познаници, пријатељи, зауставе га, хоће да га разгале:

— Остави се, бога ти, лудорија; видиш да оста као биљчица!

Онај само гледа тужним погледом, уздахне дубоко и јекне, па продужи шапутати и смишљати тему.

И тако леца човек, леца, па најзад, у страшним мукама, тражећи тему, испусти своју племениту и намучену душу.

*

Наравно да сам врло опрезно бежао.

Тек у једном удаљеном селу хтедох свратити да се одморим, јер три дана како сам по путу ноћивао. Али најпре пошаљем кочијаша да се разбере детаљно да ли се и ту не уређује какав лист. Оде кочијаш. Чеках читав час, нема га. Прође други час, трећи, нема га никако.

— Мора бити да су га они бездушници и овде ухватили! — сену ми страшна мисао кроз главу, и клонух.

— Нигде спаса! — помислим у очајању, видећи да се морам предати на милост и немилост страшној судбини.

 

Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.