Певачев Ускрс
Он је у овоме месту где сада живи тек од пре три месеца. Никоме није причао откуда је дошао, а без сумње га нико за порекло није ни питао. Уосталом, ко ће га и питати? Он лепо пева и удара у тамбуру, а то је главно. Весело друштво се искупи и зове Перу. Тамбура зазвечи, а он запева, рецимо: „Од севдаха горег јада нема, ал’ севдах се са севдахом вида!“ или ма шта тако, и коме би онда крај вина и такве песме пало на ум да припита Перу одакле је и што је амо дошао.
Не верујем да би и теби, читаоче, стало било до његова порекла, па чак и до ове моје приче, само кад би чуо звук његове тамбуре и онај његов и сладак и силан глас. Та кад он запева коју песму што у срце дира, заборавиш и сам ко си и шта си, већ се сав предаш звуцима, који те опијају, час слатком тугом и чежњом, час бујном веселошћу, те се душа, устрептала, опијена од таква осећања, предаје валима звука на милост и немилост да је носе собом куда хоће.
Е, али кад њега нема да запева, онда можете допустити да бар ја о њему причам.
Није он случајно дошао у ово место, где га нико није познавао. То је тако морало бити. Пера је син доста имућних родитеља, без којих остаде још у осамнаестој својој години. Кад је постао пунолетан, ожени се, прими наслеђе и отпочне трговати. Он млад, наиван, невешт, добра срца и поверљив према сваком, а друштво рђаво, те злоупотреби те његове добре стране, и онда није никакво чудо што му се, кад је узео тридесету годину, продало све за дуг, а он остао сиромашак са женом и четворо ситне деце. Пријатељи и познаници га напустише и он бејаше остављен себи самом.
Заната никаква није знао, а породицу је требало хранити. Једино што је могао и умео, то је да вешто удара у тамбуру и лепо пева. Недаће живота уплетоше јад и тугу у његов, иначе ведар и весео дух, а баш та туга, чиста и искрена, даваше необичне дражи гласу његову.
—
И он остави место свога рођења и пође у свет, да тугом својом људе весели. Неколико година већ живи од те горке зараде, идући тако по местима где га нико не познаје.
Па ипак је храбро сносио своју тешку судбу; певајући другима, предавао се и сам песми свом душом, те за часак заборави све јаде. Жив човек се на све навикне, па и он је навикао да с мало буде задовољан, а зарађивао је то мало, колико му је за живот потребно. Кад он не би могао зарадити, жена је његова шила рубље богатијима, те зарадила она.
Али пре месец дана разболи му се жена. Ономад се тек она предигла, а занеможе дете. Имао је чак нешто мало упггеђена новца, и то све оде за лекове при жениној болести. Већ је неколико дана како није могао ништа зарадити. Једино још што је хлеб од пекара добивао на веру.
Осванула Велика субота, а он целе ноћи није тренуо. Била је будна и жена, али су проговорили једва неколико речи. Седели су у мраку, уз постељу болесна детета, које је стењало, јечало и покаткад мљацкало уснама.
Исток већ подбељује, а у соби се почеше назирати нејасне контуре предмета. И они тако назреше у полутами једно друго, и задрхта свако од својих црних слутња и мисли. Напољу сипи тиха, пролетња киша; петлови лупом крила и кукурекањем објављују зору. На улици се већ поче разлегати жагор и блејање јагањаца што их сељаци догоне на продају. Прозори суседног стана осветљени и кроз намакнуте завесе виде се сенке: час промакне рука, час глава, час цео труп. Све ово као да Пери наговештаваше неку несрећу, као да му потврђиваше бедно и мучно стање његово. Тако му се чинило.
Блејање јагањаца постајаше све јаче, а жагор и врева на улици све већа и већа.
— Купују јагњад. Данас ће сваки купити јагње! — помисли у себи и мисли га одведоше у прошлост, у дом родитељски.
Он је лежао у постељи у то доба и гледао кроз отворена врата у кујну, где мајка према свећи меси колаче. Као да је гледао њезино благо, пуначко лице, забрађено морастом шамијом; пред очима му је био сваки њен покрет. Врата се споља отворе, а улази отац и прича како је добро јагње купио, а он скочи с постеље и журно се облачи, и истрчи напоље да милује јагу и да одбира из велике корпе најлепша и најјача јаја за туцање.
Болесно дете јекну и поче мљецкати уснама, а жена некако тупо и очајнички уздахну. Перу то трже из снова и на душу му паде тежак терет. Осети да је сад отац и да он треба својој деци да припреми радости које он дететом уживаше.
Железнички воз писну на станици, која је ту у близини, а затим се чу оно монотоно хучање и клопарање. Пера чисто зажеле да некуд бега далеко, далеко —можда у прошлост своју.
Дете опет јекну и поче кроз плач бунцати:
— Мајко, Милан узео моје шарено јаје! …
— Ћути, благо мајци; мајка ће теби друго дати — рече жена да би умирила дете. Пољуби га, а сузе покапаше врело детиње чело.
— Бедно сироче моје! — прошапута Пера, и у том тренутку се опет сети свога детињства и својих радости тих дана, својих родитеља: сети се како је и сам припремао за тај дан док је имућан био, и на душу му паде таква тежина као никад дотле. Једва је дисао, челом му избио зној, уста засушила; непгго га под грлом дави, груди празне, а низ образе се скотрља неколико суза.
Из суседног стана чује се лупарање и шкрипање врата, затим одмерено лупање као да се размесује тесто, па онда звека тепсија…
Болесно дете опет поче плакати. Почеше се будити и остала деца.
— Данас се мора наћи новац — цикну жена кроз плач, љутита, а и сама не би знала рећи на кога.
И Пери се заиста учини како се може наћи, само ако се потруди. Љутио се на себе што већ није отишао некуд, него „дангуби ту скрштених руку“.
Пође од куће готово с чврстим уверењем да ће моћи много учинити.
Ишао је улицама, а и сам не зна куда, па ипак на души као да осећаше лакше, „јер се труди“ не би ли намерио какву прилику, а да га питате какву прилику то мисли, то вам ни сам не би умео рећи.
На све стране, куда год се окренете, видите журбу и припрему за сутрашњи велики празник. Понегде већ све спремно, само још каква жена, повезана шамијом, брише прозоре; негде ствари изнете у двориште, а соба још ономад окречена, па сад перу патос; овде, опет, из куће чујете како лупа тучак у металној ступици — то се туца шећер или ораси; онде, опет, осетите мирис пржене каве; прекопута у другој кући видите како се врата отворе и изиђе дечко с тепсијом колача, а за њим се помоли домаћица са засуканим лактовима и изговори: „Нека не прегори као оно прве!“ У неком дворишту, опет, видите како се искупила деца, ла гледају како се дере јагње. Свуда се осећа мирис варзила и чисто гледате како се деца окупила око мајке, па гледају како она шара јаја ћезапом и већ се за свако погађају чије ће бити.
На улици је тек прави метеж. На све стране блеје јагањци. Око сваког стада окупљено по двадесет-тридесет купаца. Ту се виче, ценка, алали, теслими. Куд се окренете, сретнете некога што носи јагње на леђима или у наручју, неки буренце с вином, неки корпу пуну ствари, шегрти проносе нове ципеле и одело. Трговине пуне: једни улазе други излазе, а сваки носи под пазухом какву приновљену ствар, завијену у хартију, и жури кући да проба како ће му стајати. Људи који су свршили посла седе пред каванама, срчу каву и разговарају какво је ко јагње купио и какво је вино набавио; удешавају унапред распоред провођења, а с лица им читате неку необичну срећу и задовољство.
Куд год погледате, све је другачије. Па и у каванама настала нека промена. И ту се бришу прозори, пере патос, износе столови, те гости седе напољу, или у каквој соби која је раније опрана. И нико се не љути; сваки још у овим променама налази неку необичну драж. Чак и ’ча-Тодор, стари бакалин, кога иначе увек видите пред дућаном где погнут и намрштен ћути и претура бројанице у рукама, оставио да млађи продају у дућану, а он, преко обичаја, сео пред кавану, поручио каву и, што је најчудноватије, отпочео причати неке своје обешењаклуке из младости, а сваки који га познаје радних дана мислио би да је тај заборавио и да говори, а камоли да се нашали. Е, али овакви дани преобразе човека.
А баш овакви дани, кад је све весело, теже падају ономе коме се у души јади свили, као сиротом Пери.
Он је непрестано врљао улипама. Гледао је све око себе као по каквој дужности, а та га је олшта радост све више жалостила и управо вређала, мучила. Једаред се умешао и тамо где купују јагњад, па гледао како други купују. Ту му паде на ум како га је дете питало:
— Кад ћемо ми да купимо малу јагу? — и осети како му лопта стаде под грлом, а на очи му се сузе саме отимају, учини му се као да сви у њега гледају, знају да нема новаца, а да је некад био имућан, богат човек. па му се смеју, и стид га обузе. Читавих неколико минута стајао је тако оборене главе, не смејући нигде погледати, а потом се крадом измаче из гомиле и чисто одахну душом.
С времена на време опет срео би га неко па га сав срећан запита:
— ’Оћемо ли сутра једну да викнемо? …
— Како сам остао без пара, ја бих и сад, само да добијем који грош! — одговорио је Пера неким промуклим, тупим гласом.
— Ха, ха, ха! … Шта велиш, данас би још… ха, ха, ха! … Е, Перо, Перо… ха, ха, ха! … шта вели, данас би још! — изговарао је тај задовољно (продужив даље своју шетњу) кроз смех, којим се нарочито смеју људи који се реше да у извесним приликама буду весели и безбрижни, па се смеју свему. Он на сваки начин није разумео Перине речи.
Тако је Пера провео цео дан. Кући није смео ићи, јер му се све чинило да ће пропустити какву добру прилику која би му помогла да се спасе тог тешког положаја.
И поче се спуштати вече. Људи се журе кући, жагор дневни се стишава. Кроз сумрак се види још како измичу задоцнели сељаци. Једни терају заостале овце, с којима јагњад дотераше, а понеки опет на коњу прокаска, носећи пуне бисаге ствари, хитајући радосно кући. Чује се бат коњских копита и тужно блејање оваца које остадоше без својих сисанаца, те их блејањем траже.
„Како и овца тужи за својим породом!“ — помисли Пера и сети се свога болесног детета, па му се срце стеже од бола, а у очима се завртеше сузе. — „И што тражим ја, шта ми треба? Нека бог да да само дете остане живо. Зар ми је до провода, а оно готово на смрти? Ето, како и овца чак жали за својим „дететом“ — мишљаше даље, и одједном се окрете, те готово трчећи пође кући.
„Можда је дете умрло!“ — кресну му мисао кроз главу, и он пред очима гледаше своје бледо мртво дете, жену где се грува у груди и чупа расплетене косе, а осталу децу, ритаву и гладну, уплакану, где се шћућурила у углу собе, а соба мрачна, само се једва назиру предмети према месечеву одсјају. При тој помисли застаде, осети као да га неко удари ножем у срце. Малакса, клону, ноге му клецнуше, грло се запекло, чело хладно, нека га језа прође целим телом, и он се стресе.
Прозори на становима осветљени. Он гледа опет како промичу сенке: час мала детиња прилика, час велика људска, час само рука, час по две-три дечје главице, час женска повезана глава.
„Све је то срећно и задовољно“ — помисли, па не само нгго види сенке већ му се учини као да чује смех, шалу, радосне разговоре; као да слуша како деца запиткују матер час ово час оно: и када ће се сванути, и хоће ли обући ново одело, и колико ће јаја добити, и хоће ли чим се сване јести колача и гледати како се пече јагње на лози? Ту се и нехотице пренесе мислима у своје детињство и све оне радости, сви утисци, свака ситница, свака реч његова и његових родитеља оживе му у памети. Поред тако лепе слике из прошлости стајала је бедна, страшна слика садашњости. Он је окретао главу од ње, плашио се, желео да је одагна, па да саму прошлост гледа, али, као у инат, она постајаше све јаснија и јаснија, а слика прошлости све блеђа и блеђа. Остаде опет пред очима само слика горке садашњости, а она из прошлости повлачи се све више и више док се не изгуби у даљини и једва се види као каква тамна пега, која постајаше све већа и већа, примицаше се све ближе и ближе. Пера се загледа тамо, а неки његови стари познаници као да се помолише отуд и злобно засмејаше, вичући: ,,Трчи кући, несретниче, дете ти је на умору! Што бленеш ту по улицама као лудак?“ И Пера се чисто трже од тог гадног смеха и опет пожури кући. Мало помало, па се мисли опет заплетоше, прошлост се обнови и туга јаче слеже на душу. Бојао се да оде кући: осећаше да не може поднети сву тежину страшне јаве, тим горе што та страхота пада баш уочи Ускрса, дана за који су везане толике успомене радости, среће и задовољства.
—
Болест детиња пошла је нагоре. У сумрачној соби затекао је жену где горко јеца, више болесног детета, које је у сну јаукало, шкрипало зубићима, грчило се и бунцало нешто брзо, неразумљиво. Најмање дете је заспало уплакано и уздисало је у сну после многог плача за новом хаљиницом (као што је видело у суседове девојчице) и шареним јајетом, па најзад и за вечером; два старија мушкарчића су будна и седела крај ногу болесне сестрице плачући у глас, што је допуњавало материно јецање.
Месечеви зраци, што се пробијају кроз расцветану брескву пред прозором, шарају местимично сумрачну собу и дају још тужнији израз ове бедне слике породичне.
—
У зору забрујаше звуци црквених звона и објавише вернима Васкрсење Христово. Деца су још спавала. Најстарији мушкарчић се нешто смејао у сну, а болно дете, уморено болом, стење и тешко дише, а уз њега седе родитељи као два кипа: неми, без живота, без израза. На звуке звона трже се жена, устаде с постеље и, обрнув се истоку, откуд се и сунце рађало, клече према прозору, склопљене руке и поглед подиже небу, и стаде тихо шапутати молитву. Одблесак румене зоре озарава јој бледо, увело лице. Утом тренутку је изгледала као светитељка.
Сврши молитву, и умирена, чисто освежена, прекрсти се неколико пута, устаде и, с пуно уверења да је сад болном детету лакше, приђе његовој постељи, пољуби га и зали тешким сузама, па прошапута:
— Боже, не тражим ништа више, али бар на данашњи дан, када изобилно дајеш срећу свима, помози овом болесном детету! … Боже, молим ти се, опрости све грехе и нама беднима… — После тих речи опет се прекрсти, а сузе јој се сливају низ образе.
Њена молитва као да освежи и Перу, те чисто оживе као из мртвих, прекрсти се, и сам прошапута: „Боже, ти ме не заборави!“
Сунце је изгрејало и чисто злати природу и увеличава општу радост васкрса Христова. На улицама већ настала граја, трчкарање и усклици дечји и радосни поздрави срећних људи:
— Христос васкресе! …
— Бог је добар! — рече жена, некако умирена својом искреном молитвом. — Он ће и на нас погледати… Данас је свуда радост и весеље, моћи ћеш зарадити коју пару, па ће Бог дати да и дете оздрави!
Пера се трже од тих њених речи. Он је био утонуо у своје мисли. Пред очима су му се опет ређале слике из доба срећна детињства, а крај њих тужне слике садашњости — ледена, ужасна јава. Он се баш сећао како је дететом у то доба био срећан уз родитеље, трчкарао час тамо, час амо: гледао како се пече јагње, довикивао свог суседа Микицу да се туцају, загледао радосно ново одело и бројао новац што му отац дао да пије на сабору код цркве лимунаду и да купује шећерлеме. Утом, тек, пред кућом засвирају свирачи и он истрчи из куће, а још се мноштво деце искупи око тарабе. Мати његова изиђе и изнесе ракије, вина, меса, колача и да свирачима, па онда свакоме још шарено јаје, а отац им да новаца.
Ето, из таквих га успомена прекиде жена својим речима, те се трже, и загушеним гласом, којим говори онај што се уздржава да не заплаче и гласно зајеца, једва изговори:
— Могу! …
Дете је све теже и теже дисало. Пера се опет прекрсти, приђе дувару где је вешао тамбуру, узе је у руке и метну под пазухо, па ћутке отвори врата и изиђе из собе. Суза се скотрља низ његове образе. Свеж дах пролетњег јутра задахну га, и он се прибра, утре сузе и у себи промрмља:
— Па то ми је посао, а и морам радити за своју породицу.
—
Кад се појавио у каваии, весела момчадија дочека га усклицима. За столом је седело неколико младића. Ручали су, па пију вино, куцају се чашама и певуше тихо.
Наместише и Перу међу се, примакоше уза њ вина, меса, јаја и колача „да се најпре поткрепи, па да викне једну својски“.
Пера узе један комад меса, метну га у уста, али га не могаше прогутати. Нешто му стегло грло, па му све залогај враћа натраг.
— Зар ја да једем овако изобилно свега, а они тамо ни хлеба немају код куће! — кресну му мисао кроз главу и пред очима му се указа бедна слика његове породице.
— Једи, море; пиј то вино! … Хоћеш ли ракије? … Келнер, дај му шта хоће! — вичу расположени бећари.
Затим опет укрстише чаше.
— У њено здравље! — викну један, дирајући свог друга за неку његову драгану.
Разлеже се гласан смех. Испише чаше наискап.
— Викни ону: „Од севдаха горег јада нема!“ … — виче један — не, не, него ону: „Авај, драги, што ми већ не дођеш!” … — Остави њега, нека пева шта хоће, јер тада најбоље пева — предлаже трећи.
Пери донеше ракију. Тражио је, иако је никад није пио. Испи три-четири чашице на душак, да би се поткрепио за песму. Мора се зарадити.
Удари у жице, звуци тихо забрујаше.
— Немој то, немој то! … Деде весело нешто, или нешто севдалијски! …
Почеше се погађати шта да се пева и сложише се да запева:
Нешто ми се Травник замаглио…
Опет јекну тамбура. Чаше се укрстише, громки усклици проломише ме’ану и свак с нестрпљењем очекиваше песму. Пера је ударао у тамбуру, али гласа не могаше пустити. Грло му суво и као задављено неком лоптом, која га гуши.
— Певај ваздан! … Пеееваааај! …
— Мора се зарадити! … — помисли Пера у себи, пред очима му се опет указа слика бедне породице његове, а при том му живци задрхташе од нестрпљења када ће је обрадовати заслуженим новцем. То му даде снаге, напреже се и пусти глас, који бејаше туп, загушљив, плачан, једва се чуо …
— А, Перо, зар тако?! … Не ваљааа… Бољееее… Покварио се Пера… Не уме да пева — почеше правити примедбе једни…
„Можда већ умире сироче, а ја певам!“ — кресну му мисао кроз главу.
— Друго нешто, брзо, весело! … вичу други. Међутим, Перин глас постајаше све тупљи, загушљивији, личаше пре на стењање, него на песму.
Сви га погледаше, а он у лицу бледомодар, усне му дрхте, очи засузиле, а под грлом му игра. Сви заћуташе. Настаде чудна тишина, која на Перу још горе утицаше.
Рука му клону, последњи акорди изгубише се у чудној тишини, глава му паде на груди, крупне сузе линуше низ образе.
Пера се загуши од плача и тешко зајеца.
Београд, 9. априла 1899.
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
На млађима свет остаје (1/6)
Мита и Јана су стари брачни пар. Венчали су се пре тридесет и две године. Њега сви готово знају само под именом ’ча-Мита, сем Јане и неколико старих другова, који га зову Димитрије. Презиме његово се чује само при чисто званичним пословима, а иначе га ретко ко зна. Кад би ко запитао за Димитрија Станимировића, трговца — баш овде где је он рођен и где живи — многи би рекли да тога не познају, или чак и да не постоји у том месту трговац са тим именом. А упитајте за ’ча-Миту, одмах ће вам сваки рећи: „Како не бих знао за ’ча-Миту?!“ Некако људима и необично и неприродно изгледа кад ко уз његово име дода још и презиме.
У своме дугогодишњем браку имађаху доста деце, али им у животу остаде само Стева, на кога пренеше сву љубав родитељску и положише све наде своје.
Али Јана се ипак сећа своје помрле деце са сузама, чувајући брижљиво неке њихове ствари у ормару. Ту су књиге њеног најстаријег сина, које она преврће често све лист по лист, задржавајући се дуго на свакој страни, те би чисто рекао човек да и сама зна читати. Свака мрљица и свако слово као да јој прича много и много о њеном сину, и она пажљиво слуша, па заплаче. Она, дакле, на особити начин умеђаше читати те књиге. Много је имала разних спомена, међу којима јој беше најмилија нека лепезица од сребрних листића, за коју вели да је правио неки Лаза кујунџија и дао њеној покојној Савки (најстарија кћи) кад бејаше проходала. Она је Лазу кујунџију волела кад је девојком била, те јој је та лепеза била двоструки спомен. Али, тешко је и замислити колико је остало још спомена на ту стару љубав пре толиког низа година, каква је та љубав била и зашто јој је, па ма и најблеђа успомена, сачувана као слатка и пријатна у Јаниној души. То нико не зна, нити ће ко знати! Баба ће умрети и из мале лепезе нико више неће видети какве то везе беху између Јане и Лазе.
Мита је ређе код куће, а Јана кад се усами, скупља око себе суседску децу. Наређа их једно до друго на дугачки миндерлук у својој спаваћој соби и тако је могла провести читаве часове.
— Чевљају деца, па ми некако веселија кућа! — каже она сама.
У кући носи увек чисту цицану реклу и сукњу, плаву кецељу (најчешће), и беличасту мараму укрсти преко рекле. Кад где изиђе, она метне фес са ћилибарским иглама, а обуче фистан и „либаде са шкуртељком“.
О својој младости ређе прича, али онда прича опширно, најчешће поредећи старе девојке са садашњим, и заврши како сад девојке нити имају стида ни образа, већ се „шетају са младићима и разговарају на прозорима, а пре није смела девојка ни да погледа на улицу“.
Кад јој дође нека жена у посету „са радом“ (кад плете или рецимо шије), онда би и Јана примакла из учтивости малу плетену корпу, која се с врха већ почела осипати, а у којој су маказе и клубад и чарапе поцепане; разни крпчићи (које при кројењу оставља да се нађе за закрпу) и замотуљци у којима је семе од цвећа, или, још чешће, од лубеница; а понекад се нађе у корпи и неки ексер, или ма што друго, склоњено да се не изгуби. Примакне, дакле, корпу, метне наочаре, те и она „протиње иглама“ и, поред кафе, претреса са гостом прошлост и садашњост, расплећући разна замршена питања о сродству. У таквој се прилици изређа безброј много биографија најнезнатнијих личности и исприча хиљадама сцена из породичног живота разних кућа. О свему се даје мишљење без много размишљања.
Док се Јана занима тако код куће, дотле Мита проводи у кафани. Наравно, он је муж и онда нема код куће посла, нити може да разговара „са женама њихова ситна, женска посла“. Он оде те се мало разговара са људима. Седи у кафани и пре подне чита новине и разговара са Миланом, бившим среским начелником. Све њега интересује: и колико који европски двор прима годишње плате, и како су односи Енглеске и Русије затегнути, и шта је рекао Бизмарк (претресајући са Миланом да ли је добро рекао), и како је руски цар казао да ће Србима помоћи. Све он разбере и докучи, као на пример: колико Турска има коњице, где је који научник држао предавање о пропасти света, које су пушке најбоље, где се претурила железница или утопила лађа, у ком се месту родило дете без уста, носа и очију („јадно“ рекла би Јана кад јој он то прича), како је негде нека жена родила „пола псето пола дете“. (У таквом се случају баба крсти и захваљује богу што се на њу смиловао.) Сем тога, унутрашњу нашу политику претреса Мита много опширније и темељније. Говори о свему и осуђује готово све, жалећи често што за новинаре не постоји закон, „чим нешто „рђаво“ каже, одмах на мацке, па фуска по туру, па ожежи бре, па ’ајд’ пиши сад опет!“ Често говори како је „брука“ што су сад изашли млади чиновници! „Како то? Ја стар, па пред једним балавчетом да се клањам“. Него до тридесет и неколико година, вели, да се нико не прими у службу. Једанпут опет доказиваше ватрено да за крађу треба да постоји смртна казна: „Чим украде, ’ајде кочић, па ће да се смире људи, а не ово: он краде, а држава га ’рани.“
Дакле, у многим стварима он се чак пуштао у „стручно оцењивање“ и додавао како неће бити среће у земљи докле све тако не буде као што он мисли.
„Политика се бистри“ пре ручка, а после ручка игра с Миланом домина или жандара у кафу или чашу вина.
Осем свега тога, њему остаје времена и за ствари чисто локалне.
Баба се никад не љути што он готово по цео дан није код куће. Још неки пут, кад код ње дођу жене у посету, а Мита се случајно ту задржи, она га сама тера од куће: „’Ајде ти гледај твоје мушке ствари, не слушај шта ми жене говоримо!“ То она не ради из љубоморе, већ само зато што не воли да јој муж буде „женски Петко“.
О ручку седе једно спрам другог и онда час Мита прича шта је читао у новинама, час опет она њему прича како се удавило, рецимо, пиле у сплачинама или како је Стана (или која друга) рекла да ће се Митино имање продавати на добош. Ућуте, и онда се само чује пљескање, док Јана не поведе говор о Стеви (сину), разговарају о томе и ућуте, па ће тек, Јана рећи:
— Ето, баш слађе једо’ сира него да ми је човек донео оку печења!
Мита би, рецимо, казао сасвим нешто девето после те њене реченице, као на пример:
— Ето, данас већ шести, а Тома (седи у његовом стану) још не доноси кирију!
— Данас баш бројим кол’ко је направио шубара! Чини ми се осам.
— Осам шубара по два динара… — отпочео би Мита рачунати.
— Не може, богами, по два! — рекла би Јана.
— Е па кад је добра цена… Ето, опет ниси со мет’ула на сто, а то треба прво метнути — прекинуо би Мита прву реченицу…
— Де сад, шта је било. Заборавим! — одговори Јана.
— Е, кад је добра цена може по два: то су, то су шеснаест динара — доврши Мита.
— Баш Стева не пише никако! — изговори Јана више за се, и замисли се.
— Израдио шеснаест динара, а има да плати тридесет! — рекао би Мита.
— Била данас прија Боса код мене. Жали се на зета, жали, каже рђаво живи с Персом — прича Јана.
— Зар Стева мари за оца? … А, чекај синко, док затражиш паре! — љути се Мита на сина, а и не узима Јанино причање.
II
Иако Мита вољаше проводити време у кафани, ипак ноћу није ишао никуд од куће. Али се деси често, и преко његове воље, да се пре вечере заседи с друштвом, те дође кући око девет или девет и по часова. То по Јанином мишљењу беше једина његова мана, те би се на њега љутила и називала га „лумпачем“, нарочито кад још дође мало више загрејан од вина. (Мита је пре и после јела пио само вина.) Уосталом, по Јаниним појмовима је лумповање чим би се ко задржао у кафани ма и сахат ноћи.
Тако се и овог пута задржао Мита у механи до десет часова увече. Па и морало је тако бити, јер је тог вечера обновио пријатељство с Павлом Васићем, који бејаше прекинуо дружење с Митом још лани, кад се овај завади с Љубом кметом. Управо, Павле се дружио с Митом док Мита бејаше кмет, а чим се Љуба окмети, он поче ређе долазити Митиној кући, а Љубиној чешће. Утом се некако завадише Мита и Љуба, те Павле пређе на Љубину страну, а с Митом се чак није хтео ни здравити. Љуби је причао како га воли и цени и како је он прави кмет, а Миту је пред њим грдио што је горе умео.
Све је ово Павле чинио у намери да му Љуба помогне као кмет да се њему уступи зидање нове школе и општинске зграде, на чему би се дало зарадити доста новаца. Тако је некад облетао и око Мите и Милана, среског начелника, те су му као ондашњи пријатељи учинили да му се уступе неколике лиферације разних предмета за државну потребу, а и зидање касарне. Е, али код Љубе није могао извући ћара тако лако. Место свега тога. Љуба му једног дана рече да касарну није сазидао по уговору и да ће морати уговор испунити. Павле је давао Љуби двадесет дуката, те да ту ствар забашури и не потрже, али Љуба ни да чује, већ најодсудније тражаше да се уговор испуни или ће подићи тужбу против њега. Павле је видео да ту нема помоћи и никаква рачуна живети у пријатељству, те се с Љубом завади.
Тог истог вечера стане он викати у кафани како је Љуба глобаџија и није никакав кмет, и како га треба променити, јер ће упропастити општинску готовину. За Миту није могло бити повољнијих речи, те приђе Павлу, и тако се старо пријатељство обнови, па уз куцање чаша почну обојица грдити Љубу. Павле се, поред тога, исповедао како је увек говорио да је он најбољи кмет био и жалио се како га је Љуба наговарао да прекине с њиме дружење и како он тек сад види да од Мите нема бољег човека.
Утом дођу још неки добри пријатељи Митини из Неготина, те разговор постаде још пријатнији.
Ето тако, добро друштво, а згодна тема за разговор, и Мита се задржи до десет часова.
Враћајући се кући иђаше средином улице и, кривудајући час на једну, час на другу страну, прављаше крупне кораке.
Десну руку држао је у џепу од панталона, а левом запаљену цигару спрам уста. Црна шубара од јагњеће коже, коју Мита носи увек право и добро натучену на главу, стајаше му овог пута накривљена, по чему се може закључити ,,да нису чиста посла“, што је то врло лепо уочила његова домаћица.
Сем ноћног стражара, који дремаше врло ревносно наслоњен уза зид Периног дућана, није већ у ово доба никог било на улици, те би много јаче падало у очи спотицање и корачање газда Митино по рђавој калдрми, а јасније се чуло његово гунђање.
— То су свиње, то нису кметови! — Ову реченицу говори докле се не спотакне на какав камен, а чим се спотакне, или иначе посрне, онда псује оца свима кметовима на свету и додаје:
— Нека казни ко сме!
То је рекао баш кад беше спрам куће неког Јеше бакалина, а како су прозори његовог стана због врућине отворени, то је овај све лепо чуо, па одмах назу на ноге неке гломазне папуче и са страшним клопарањем изиђе у гаћама и кошуљи пред кућу.
Мита то ништа није осетио и продужи даље за свој рачун критиковати општинску власт.
— Ја, ћути данас, ћути сутра, па тако они вешти да гуле свет!
Опет му нога клецну и он опет скреса кмету оца.
— Зар баш оца, ’ча-Мито? — јави му се Јеша, кога он хтеде проћи.
— А није него ћу да му опростим? — одговори Мита брзо, као да се надао овом питању, и тек после загледа да види ко то говори, а кад угледа Јешу, чисто се збуни, али му ипак приђе ближе и метну једну руку на раме, а другом одмахну неколико пута, па се засмеја. На тај начин као да је хтео рећи како се добро провео.
Пошто се накашља и пљуну далеко од себе, поче поверљиво причати шапатом:
— Знаш, нађо’ се с неким Неготинцима, па ’ајде (ту показа руком као кад се испија чаша…). Знаш… ја волим… Ал’ ми један посао испао… Павле сад види шта је Љуба… Моја баба треба да ћути… Сутра, знаш, имам госте, па узео мало кафе (извади кафу из џепа и показа је Јеши). Ја сам зарадио, ја ћу да трошим… Мој Стева нека ради! … Данас ја… а чекај да ти кажем: све ће кметове у апс, па гвожђа на ноге, па по врату, па по врату… Нема више да се чувају лопови; сви ће на робију… Па и ове главешине, све ће катанац, па по врату (те последње реченице изговорио је јаким гласом)… Нема више, пропали су!
Митина је кућа тако близу Јешине, да је баба (његова домаћица) чула све ово са теферича, и кад виде да он не мисли престати с причањем тако брзо, прекиде га речима:
— ’Ајде, море, кући, не брини — све ће их поклати!
— Чује моја баба! — рече Мита и звизну устима као изненађено, и тек сад остави Јешу и пође кући.
— Камо кафа и сланина? — беше прво бабино питање кад већ Мита уђе у кућу.
— Ево кафе, све лепо, поштено!
— А сланина?
— Е, није него ротква! — љути се Мита, једва изговорив реч: ротква.
— Море, што ћу ја тебе по тој маторој тикви — ту баба принесе стегнуту песницу његовом челу, а кад је он озбиљно погледа, она се насмеја, пљесну га мало шаком по шубари и додаде растегнуто, као тепајући:
— Е, мој шамуто, што да заборавиш?
— Ти бабо, знаш, да будеш мирна или ћу ја други лист! — шали се Мита.
— Ух! — викну баба, почучну мало и рашири обе руке спрам његовог лица, а своју главу окрете на другу страну.
— Да се владаш као свака домаћица, бабо, а кад ја зенем, како знаш! — На крају Мита изговори нешто непристојно и баба га опет туцну по глави и додаде:
— Што ћу да ти подрежем језик што пред млађима лапараш! — (Баш у тај пар кад је он то рекао бејаше ушла служавка, да постави вечеру.)
Сели су за вечеру, и Мита започе опет причати жени врло опширно како се Љуба и Павле завадили, и како Павле тек сад види шта је Мита! …
— Е па доста сад, ’ајде вечерај, не мути сву ноћ с том кашиком по чанку!
— Лепо! — рече Мита развучено, поћути мало, сркну једаред чорбе, и одмах започе причати о гостима из Неготина и, мало помало, опет пређе на кметове и свађу Павлову са Љубом.
— Е па казао си; ћути сад па једи — љути се баба.
— Ћути, бабо, или ћу те за краке па кроз прозор! Ти знаш… А, чекај да ти причам (скрену говор), једна се лађа утопила и многи се људи подавили.
— Јадни! … који ли су, боже, да л’ се зна? — упита баба тужно, заинтересована овом новошћу.
— Ти, бабо, уживај овде на теферичу као голубица! — одговори јој Мита и поче опет мутити кашиком по чорби изговарајући: „Сад се тек види ко је Мита, а ко Љуба!“
Ућути за часак, те поче јести.
Замало, па тек опет поче причати о свему што му падне на ум. Прво је корео бабу како је гад, а затим говорио о некој својој, како он каже, ,,швалерци из младости“. После овог, поче жалити што му је мајка умрла, затим о свом наредничком животу, па о кнезу Милошу (и како је пио кафу у његовом дворцу). Ту неосетно пређе у говору на руског цара, и, после неколико анегдота из његовог живота, изведе закључак како је руски цар ваљан човек, а није гад и глобаџија као Љуба кмет! Затим опет поче говорити о Љуби, па о Павлу, и најзад заврши извињавањем како није могао наћи сланине.
Те исте ноћи пробуди се Мита после тешког сна.
Крај његове постеље увек стоји велика дрвена столица и на њој свећа, жигице, дуван и „вечити календар са сановником и рождаником“.
Напипа у мраку жигице и кресну једну, те упали свећу, зави дуван и припали, па замишљен гледаше у свећу, пуштајући кроз нос дебеле млазеве дима.
Ћути тако, мисли, мисли, па тек уздахне. Погледа Јану, а она спава мирно с полуотвореним устима.
— Јано! — викну он гласно, а она скочи уплашено са своје постеље.
— Шта ти је, бога ти, те не спаваш по сву ноћ као вештица? — љути се Јана, и додаде пошто зе’ну:
— Ти знаш како сам ја гадна кад ми се сан разбије, па после сву ноћ не могу да заспим.
Мита уздахну дубоко и не одговори ништа, а Јана, пошто опет два-три пута гласно зе’ну и протеже се, рече забринуто:
— Шта ли ради наш Стева сам сирома’?
Мита сад поче причати како је снио да је као „у некој великој кући, па кроз њу тече мутна, мутна вода као орање, и као у тој води његов Стева у белој кошуљи, па се као смеје и пева нешто“.
Сад и Јана уздахну и замисли се нешто.
— Не ваља! — додаде Мита после краће паузе. Ућуташе. Чуло се како кишне капљице ударају силно у прозоре.
— Опет киша! — изговори Јана и зевну, а затим замишљена рече:
— И ја сањам као неки свет, па неку воду велику и мутну, па као неке врапце хватамо по тој води ја и покојна Боса Тошина.
Опет ућуташе.
— Шта ти човеку не дође на сан! — додаде Јана и прекрсти се.
Мита узе сановник и поче претурати вичући гласно:
— Р… р… р… рака у сну видети… руже брати значи…
Претура натраг и говори даље: — н… н… н… Ноге дрвене имати… Ногаре… Новац наћи… Новце изгубити…
Чита даље чита, а баба га прекида речима:
— Новци! … Боже, а ја сањам неке беле паре! Он је погледа и продужи даље претурати.
— Хм! — изговори Мита и метну прст код речи вода. — Видиш, продужи он даље, воду мутну видети предсказује болест.
Јани су већ очи засузиле, а Мита само дубоко уздахну и трже два-три дима из цигаре, ћуташе дуго, и одједном поче викати:
— Никад не пише! Зар је то добар син? Да пише бар две речи, па да каже: Здрав сам, с поштовањем твој син Стева; ал’ он ни то неће, син, већ пише само за паре, кад хоће да измами!
— И чарапе је ја мислим поцепао, а ништа не јавља — рече више за свој рачун Јана и намести се у постељи.
Дуго су још били будни; разговарали се, тумачили снове једно другоме, и напослетку Мита угаси свећу и обоје заспаше.
Кишне капљице ударају и даље у стакла од прозора, те им то у неколико даје такт хркању и све их боље и боље успављује.
(Даље)
Гучов риболов (белешке из сеоске ме’ане)
Недељом је ме’ана у нашем селу до подне увек пуна сељака. Долазе општини, па сврате да се мало, к’о људи, поразговарају ,и дотоиоре о својим пословима, па да се покадшто, од све муке, и нашале и насмеју уз полић ракије.
И ја сам изишао до ме’ане да мало у шали са сељацима прекратим дуго досадно време.
Седео сам на ме’анском доксату с њих неколико.
Из почетка се, као обично, води међу сељацима разговор о порезу, о суши или киши, о кмету и власти док се мало не загреју ракијом, те се заборави мука и пређе на шалу.
— Гле га Гучо! — узвикну мој сусед, Милан, видећи Гучу где прође путем наниже.
— Хајде, Гучо, да ’ватамо рибу — додаде други, и сви се засмејаше.
Гучо, омален, дежмекаст човечић са ниским челом, плавим очицама, буцмастим лицем и плавим брчићима испод прћаста носа. Иде тромо, чисто с неком досадом, повлачећи ногама по земљи. Кад се засмејаше, он застаде и окрете се њима, хтеде нешто рећи, али не рече, већ одмахну љутито руком, окрете се и оде низбрдо, тромо, својски.
Настаде још јачи смех.
— Шта му се смејете? — упитам.
— Ћути, бога ти, ко се не би смејао. Кад се сетим за Гучов риболов, насмејао бих се да ми је све по кући побијено. Лани смо цело лето на раду протерали смејући се њему — рећи ће Милан, једва изговарајући речи од смеха, а затим узе причати:
— Лањске године, на неколико дана пред Св. Илију, окупио Гучо сваки дан причати како му се једе риба, па узео нудити кога год види да пођу једне недеље да ’ватају рибу у виру код Уветића воденице, док се најзад намери на Драгутина Павловог. Договорише се да на Св. Илију пођу у лов. Спремали се два-три дана. Позајмили мрежу, узели од Илије Стевановог коња, те га повели да им замути вир, одсекли дугачке мотке да чарају у чкаље, понели мотике да закопају крај обале рупу где ће метати рибу. Спремили се, не може боље бити, и отишли рано, у зору. Ја сам тога дана имао посла у општини, па свратих још с некима овде до ме’ане да мало поседимо. Кад би тако око ручка, ето ти Гуча. Кошуља му поцепана, гологлав, бос, загрнуо ногавице до преко колена, низ лице му крвава масница, па се слила крв по кошуљи спреда. Кад приђе ближе, погледасмо га, а он се сав надуо, а где год му прсла кошуља, види се на телу модрица од ударца.
— Ко те уби, несретниче? — питам га.
— Драгутин! — отеже он, а једва говори.
— Па зар нисте ’ватали рибу?
— ’Ватали смо!
— Зар се тако ’вата? … Тешко теби, ако ти тако свакад ’ваташ рибу!
— Па он ће да умре! — рече Милисав.
Погледам га, а он се нија на ногама, а у лицу модар као чивит, а очи му помућене. Скочих да га придржим, ал’ он дотле тресну о земљу као завезак. Брзо укошкам волове у моја кола, натоваримо га, и дадох детету да га отера кући да не умре на путу, несретник. Нагађамо ми шта ли је могло бити, док уђе Петар, а њему је кућа, као што знаш, до саме Уветића воденице, па нам узе причати кад га запитасмо.
’Ватали, вели, рибу донекле, па Гучу се досади и каже да је доста, него да поделе и иду кући. Драгутин неће да чује, већ хоће да ’вата и даље. Гучо се наљути, изиђе из вира и обуче се, па узме делити рибу.
— Рибу да ниси дирнуо! — виче онај из вира.
— Ако нећеш да делиш, ја ћу да узмем све! — виче Гучо, и узе трпати рибу у торбицу.
— Остави!
Гучо ћути и купи рибу.
Драгутин скочи из вира, па потрчи њему, а како је Гучо слабији, не смеде га чекати, већ извади пиштољић и запне га, па викне:
— Натраг, пуцам!
Драгутин пође њему, и Гучо окиде. Трешти пиштољ, задими се и замириса барут. Драгутин застаде, и поћута неколико тренутака, а Гучо запе бежати с рибом. Док ти се тек Драгутин прибра, докопа мотику, па за њим. Стиже га и узе ударати мотиком где стигне. Где удари пукне и кошуља и кожа, лепо уби човека. Оте рибу и врати се натраг онако го. Остави рибу где је и била, па продужи даље ’ватати. Ено га још, мислим, у виру.
Зато сад ми Гуча дирамо: „’оћеш Гучо рибе“; а кад му се то помене, теже му је него да га ко удари дланом — заврши причање Милан.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
У сеоској ме’ани (2/2)
Милосав мери и штап и полић, ћути замишљен дуго, налакћен на сто, а главом се наслонио на шаке. Ћути, мисли, а председник слегао раменима и добује прстима по кожним сарама својих чизама, па као да очекује важну пресуду.
— Незгодна ствар, оца му! — узвикну Милосав и удари длан о длан, и озбиљно се замисли.
— Незгодна! — додаде он опет развученим гласом, рашири руке и загледа се у полић, а изразом као да би хтео рећи: Ко му сад може то расплести?
— Кажем ти ја! — вели председник, задовољно се насмеја што је питање и за другог тешко, сркну из полића, па додаде: — Ето ти једно, ево друго. — (Ту дохвати руком прво штап, па полић, затури се на столици и стаде лупкати ногом о ципеле на поду).
Милосав опет зарони главу међу руке, па се уозбиљи и стаде размишљати. Председник га задовољно гледа и чисто се радује што ни Милосав не може да расплете ствар, а само што му очима не вели: „Мозгао сам ја то, мој брате, а ти мислиш тек од шале да решиш тако важно питање.“
Наједаред ее Милосав пљесну дланом по челу и, некако љутит на себе, узвикну:
— Главооо шашава! … Тхх, куд сам се ја део, а ствар проста и јасна као дан.
Председник се понамести на столици, налактио се рукама о сто и нестрпљиво очекиваше решење.
— Проста ствар, молим те! — продужи Милосав. — Пази сад. Капетан, велиш, наређује ово! (Подиже своју дрвену дуванску кутију на страну). Али министар, велиш, ’оће ово! (Подиже председникову шубару, па је опет метну на исто место)… Доброоо!… Е, сад, шта ћеш ти? …
— То и ја питам! — вели председник.
— Чекај, молим те, то ћу и да ти кажем. (Сад опет понови малопрешње, и опет на крају додаде): Е сад лепо, то је така ствар… Сад шта ћеш ти, то је главно… Ти ћеш, господине мој (отклони од себе и шубару и кутију и штап, па као да је пребрисао таблу да на њој почне испочетка, продужи, после малог ћутања, с раширеним рукама и задовољним лицем)… Ништа лакше, ево овако: то је као и у војсци.
— Није то војска, драги мој. Општина, полиција, еј, главо, разумеј! Кака војска?! — рече злобно председник, сркну опет ракију, искашља се, пљуну далеко од себе и окрете се косо према Милосаву, као оно кад се човек с ким споречка.
— Општина и јесте, слушај ти само… Или, чекај, молим те, ево овако: ти си, рецимо, војник… Лепо! —започе Милосав.
— Нисам ја војник! — обрецну се председник.
— Лепо, молим те, свеједно, то је пример. Добро, ти си, рецимо, наредник; овај овде поручник (показа на једну празну столицу), а ја капетан.
— Ја сам резервни потпоручник. Што да сам наредник? Не можеш ти тек то: „рецимо”.
— Тхи, брате, свеједно је, молим те, то је пример.
— Али, молим ја тебе, не могу ја тако…
— Лепо, молим те: Шта си ти, велиш?
— Потпоручник.
— Добро, ти си, рецимо, потпоручник, онај овде (она столица опет) капетан, а ја мајор… Или овако: Ти си, Димитрије, капетан! Лепо, овај потпуковник, а ја пуковник, или, рецимо, он пуковник, а ја генерал, то је свеједно… Е, сад, лепо! (Ту заглади задовољно бркове, превуче рукама по столу и задовољно предахну као човек који је из честе срећно изашао на чистину)… Шта си ти?
— Ја сам капетан! — вели председник задовољно.
— Добро — рече Милосав и дохвати га руком по рамену — а шта је овај? — додаде и показа ону столицу.
— Пуковник — одговори председник, а Милосав, исто као њега по рамену, дохвати руком столицу.
— А ја? — пита даље Милосав и куцну се прстима о груди.
— Ти си генерал! …
— Е доброоо! … Ти си капетан, овај је пуковник, ја сам генерал! — понови Милосав задовољно као и наставник кога је ученик разумео и лепо поновио његово предавање.
— Е, сад пази: Ово је ракија! (Подиже он председников полић и метну га насред стола).
— Ракија! — понови председник.
— Добро! … Ти, као капетан, узмеш овако ракију да пијеш (принесе полић устима), али овај, као пуковник, дође, па каже: „Димитрије, не смеш да пијеш!“ … Шта ћеш ти?
— Ако наредба старијег није умесна, имам право да се жалим редовним путем! — расрди се председник, и лупи руком по столу.
— У, брате слатки, остави то. Ко те то пита? … Питам ја тебе шта ћеш ти кад теби пуковник каже: „Не смеш да пијеш!“ Нема ту тамо, овамо. То ти мени кажи.
— Ја ћу да кажем: „Разумем, госпо’н пуковниче!“ — продра се председник, пошто стаде мирно и салутира по војнички.
— То је оно: „разумем!“ и ништа више! — узвикну Милосав задовољан.
— Па шта је с тим? — пита председник.
— То је оно што не смеш да пијеш, а стоји ракија овако…
— Знам, брате, ал’ ако наредба.није умесна…
— Остави то, молим те; опет плећеш друге ствари! — узвикну љутито Милосав и отресе рукама. — Главно је, не смеш да пијеш. Лепо. Сад, стојиш ти, стоји овај пуковник (ту помаче столицу која представља пуковника), стоји пред тобом ова ракија, овако (тресну љутито и озбиљно онај полић преда се) али дођем ја као генерал (лупи се у груди шаком), па кажем: „Димитрије!“ — шта ћеш ти.
— Ја ћу да кажем: „Заповедајте, госпо’н’ генерале!“ — вели оштро Димитрије и салутира по војнички, а Милосав стоји и заузео генералско држање.
— Добро! — вели Милосав — а ја ти као генерал кажем: „Димитрије, попиј ову ракију“, и ти, разуме се, узмеш, и (пошто попи ракију из полића, Милосав заглади бркове, пљесну устима, па тек продужи) … попијеш!
— Тако је! — одобрава председник.
— Тако ти је и та твоја ствар: капетан вели ово (подиже опет кутију), а министар гуди ово (показа шубару) … Шта ћеш ти?
— Сад знам — вели председник посрамљено, — старији је старији.
Милосав сад узе понављати испочетка. Напослетку председник би задовољан што је то крупно питање лепо расплетено, поручи веће стакло ракије и две чашице, те исту ствар помоћу испијања чашице стадоше претресати на разне начине.
Радојка им донесе још једном ракије, скува мени „грејаницу“ и однесе расплакано дете, ваљда да га успава.
У сам сумрак уђе поп у ме’ану. Црномањаст, висок човек око тридесет и неколико година. Отресе ноге и капут од снега, растресе косу и браду, по којима је такође снег нападао. Поздрави се с председником и Милосавом. „Шта оно беше јуче?“ — рече председник, и сви се засмејаше. Кад мене угледа, изненади се мојим присуством. Приђе те се поздрави и каза своје име. Учиним то исто. После обичних разговора: „Како сам дошао?“ „Ружно је време данас било, а сад престао ветар, па само пада крупан снег“, итд. — дођоше питања где живим, јесам ли одатле родом, кога имам, познајем ли тога и тога, и вазда других ствари.
— Председниче! — викну га поп.
Председник се окрете.
— Ама, нешто сам заборавио: који беше дан јуче; сећаш ли се? Чини ми се четвртак! — опет ће поп, па се засмеја.
— Памтим ја шта је било јуче! Него, можеш ти, попе, да запамтиш данашњи дан — вели председник.
— Изгубио јуче шест гроша на „таблунету”, па га дирам — објасни ми поп шапатом. — Нек спреми Радојка тамо у соби да те слишам час, па да идем кући — продужи поп, а брзо потом додаде:
— Ако мислиш да изгубим, пусти из апса оног несрећника, па му нареди нек оде мојој кући да уди месо, ил’ да помогне штогод. Боље му је него У апсу.
Председник замоли Милосава да оде и каже пандуру да га пусти и да му нареди да иде поповој кући — да што послуша.
Док су они у соби играли карте. Радојка ми спреми вечеру, постави, те седнем вечерати.
Утом уђе Милосав с још тројицом, кицошки одевеним у оделу сеоскога кроја, али од шајака, украшену скупим гајтанима; о појасима висе им ланци од часовника. Поздравише ме подигнувши капе и климнувши главама, па уђоше у собу где председник и поп играју карата.
Док ја вечерам, Радојка узела игле, стала исто онако крај огњишта како сам је затекао кад дођох.
Чим се у соби разлегне граја, смех, трупкање, пљескање рукама, Радојка већ разуме да је једна игра свршена и одмах иде собњим вратима, одшкрине их, промоли главу унутра и пита:
— На чији рачун сад пијете? Ког су слишали? — и засмеје се као кад кокошка какоће. — Да нису попи очитали горопадну? — закакоће.
Затим улази у собу, изнесе празне полиће и унесе пуне ракијом. Тек тада настане врева и смеј, да уши заглухну. Радојка се врати и продужи плести.
— Долазе ли даљи са села у ме’ану?
— Долазе празником и недељом кад долазе цркви ил’ кад дођу општини, па сврате. Недељом ту не може да се окрене човек. И жене и деца и људи — све то из цркве наврати, па жене пију каву, људи ракију ил’ вино, па око подне нема никог. Па и то који су бољег стања, а сиротнији не пију у — ме’ани, они на казанима. Зими наврате, те се огреју кад иду из чаршије, заноћи понеки даљи, купи марјаш ’леба, попије ракију, па легне ту на клупу, те спава — прича Радојка.
— Слабо радите? — упитам.
— Па прилично. Они овде из комшилука ту су поваздан. Некад се заузму, па по целу ноћ играју карте. С њима седи мој човек. Не може да изиђе из атара. Комшије, па тако воде љубав. Долазе сви. Не знам што га вечерас нема уча. Мора да је отишао негде у село. Много добар човек. Шалџија, да пукне човек од смеја с њим. Има доста комшија: имамо и дућанџију и терзију и, сем тога, опет четири куће.
— Јесу ли сељаци ова тројица што уђоше с Милосавом? — упитам.
— Сељаци, ал’ се тако заузели са овим комшилуком што не ради у пољу, па и они се прогосподили. Долазе и они сваки дан, а приличног су стања. Ноћас су били до неко доба.
Распитам се о постељи, и Радојка ми објасни да је молила госте да иду раније, јер ћу, вели, ја спавати у тој соби где они играју карте, и напомену како ту и господин капетан спава. Кочијаш ће, рече ми, спавати ту на клупи. Ту, вели, спавају и пандури, па им ништа није.
И, заиста, још нисам ни довршио вечеру, а гости са смејом изиђоше.
— ’Оћете да пијете што, господине? — пита поп, па се заведе од смеја.
— Подноси ми кеса, могу и да плаћам! — рече љутито председник и седе за сто где кочијаш вечераше, где је и малопре с Милосавом седео.
— Радојка, донеси свима, нека пије ко шта ’оће!
— Одма’, председниче, сад! — ужурба се Радојка.
Председник баци динар на сто, устаде и без поздрава изиђе на врата, за њим и Милосав.
Поп се засмеја и узе лупати ногама по поду, па се потом поздрави са мном и изиђе. За њим изиђоше и она три кицоша. Подигоше капе и поздравише се при поласку са мном.
Радојка изиђе за њима. Остадосмо ја и кочијаш.
На среди кафане мала лампа виси о таваници, кроз прљаво стакло једва продире светлост. Тиња ватра на огњишту. У плеханој пећи бубње и пуцкају разгорела дрва. Ветар треска прозоре, јер се врло слабо приклапају.
Наједаред се врата с треском нагло отворише. На вратима се указа омален, дежмекаст човек, подбула модрикавоцрвена лица, коса му пала у нереду испод накривљене шубаре. На њему одело раздрљено, у нереду, по коленима и изгужваном раскопчаном зимском капуту виде се трагови од снега, како је негде падао. Ветар духну на отворена врата, стаде се повијати и трнути пламен од лампе, која и иначе слабо светли. Лампа се угаси и светлост још бацају разгорела дрва од пећи кроз отвор на вратима. Трепери пламен из пећи и игра се његова сенка по поду, таваници и зиду, дајући час слабији, час јачи одсјај.
Онај човек, посрћући, коракну неколико пута. Упаде Радојка и заплака.
— Напоље, кујо, напооољеее! — продра се онај и замлатара рукама. — Ја служим госте… Напоље! …
Радојка изиђе.
Он, посрћући, приђе огњишту. Кочијаш уђе у собу, упали свећу и метну је пред мене.
Онај се човек окрете, па, нијајући се, подиже руку капи, рука му клону, и он процеди:
— … б… вешеее! (То је ваљда требало да буде: „Добро вече!“).
Затим поче нешто баратати око огњишта, док се, тек, претури џезва, чвркну вода по врелу пепелу и диже се пурњак.
— Брррр — пу! — учини он и махну рукама по лицу, тресну затим џезву о под, опсова нешто гадно, и с неразговетним, срдитим гунђањем пође посрћући вратима, која при изласку тако залупи да се свећа умало не угаси, а из пећи куљну густ млаз дима.
Мало постоја, па се, тек, из побочне собе зачу тутањ, вика, кршење. Чу се детиња вриска, па онда лупише врата и пред вратима од ме’ане зајаука жена и стаде запомагати, а за њом се скрши неко стакло што удари у врата од ме’ане.
— Знам ја ту будалу! — рече кочијаш и отрча на врата.
Жена, с грдном модрицом више ока, упаде у ме’ану и зацика:
— Помагајте, уби, уби ме! … Јаој! …
Излетим и ја тамо. У соби газда-Тасиној (тако се зове ме’анџија) мрачно, само што се из пећи мало осветљава, али и отуд, због отворених врата, куља више дима него светлости. У једном углу вришти дете, а у другом углу једва се назиру две контуре: кочијаш стегао Тасу преко паса и вуче га у кревет, а овај се отима, млатара и рукама и ногама, псује, грди, прети пушком, док, најзад, промуче — и настаде само кркљање с неразговетним, испрекиданим гласовима. Кочијаш га савлада и баци у постељу. Онај застења, пљесну неколико пута уснама — и захрка.
— Савладаше га куси! — рече кочијаш, узе дете које се већ заценило од плача и унесе га у ме’ану.
— Мааамааа! — завапи дете кад угледа Радојку, и пружи јој руке.
— Јадно моје, кукавче сиње! — зацвили кроз сузе Радојка и узе дете, седе у један крај на клупу, те му даде сисе.
И мајка и дете јецају. Радојка га кроз сузе пољуби, а оно пусти дојку, па јеца и загледа се плавим, уплаканим очицама у матер.
— Зашто то тако ради твој муж? Шта му је?
— Није то њему првина! — рече Радојка и уздахну, а затим додаде: — Сад ћу ја вама спремити постељу, само док дете намирим.
— Да те опет не нападне? — упитам.
— Сад он спава, топове не би чуо! — рече, и однесе дете.
— Не знате ви њега? — рече кочијаш кад она оде.
— Не.
— Знам га ја још из Крагујевца. Тај је упропастио и своје и туђе. Био је и бакалин, па пропао, па после држао пекарницу, па пропао, па дође овамо и узе ту из села ову красну женицу. И сад има свега. Она је као кртица: цепа дрва, носи воду чак оздо с бунара, служи госте, двори њега, пере, плете, шије, никад не стоји. Она је све зарадила. Он иде од куће до куће, пије, дође својој кући, избије жену, па тако из дана у дан.
*
Немирно сам спавао те ноћи, иако сам доцно заспао. Нека туга ме обузела од ових утисака и једва сам чекао да отпутујем сутрадан.
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
У сеоској ме’ани (1/2)
Зима јака, коњи мога кочијаша слаби, а кола покривена расклиматаним арњевима. Сеоски неутрвен пут; снег нападао преко замрзла чагља, те кола одскачу тако јако да сам држао да ће ми се џигерица откинути. Ветар диже и развејава читаве облаке смрзнута, пршава снега и бије њиме у арњеве, који иначе због неравна пута и ветра посрћу на све стране, тако да сам сваки час очекивао да ми падну на главу. Кроз отворе на арњевима убацује ветар снег и у кола, те ме готово више завејао него да сам на отвореним колима путовао. С једне стране пута дубока и широка јарута, чије је корито обрасло шипрагом, а погдегде стрчи по који високи цер, или граница, а с друге стране се беле њиве под снегом, који је погдегде пресечен саоником што води каквој слами или сену, ограђеном високим врљикама, или преко целца укрштају пртинице и воде кућицама, усред белих шљивара, на чије широке димњаке бију густи млазеви дима. Ретко где се види да по таквој пртиници промакне сељак, повијен под снопом шаше, где корача кошари да положи стоци, а снег завејао и њега и шашу што му је на леђима.
— О, Господе Боже, чудне несреће! — рече кочијаш, окренув се мени, мислећи на време.
— Терај до прве ме’ане, па за данас даље нећемо. Сад је већ подне — рекох му, јер сам и сам осећао да се даље не може путовати.
Кочијаш се сваког минута готово окретао мени и чудио се несрећну времену, или је сам за се псовао и снег и ветар и кола и „пут и онога који је пут први измислио“! А највише је грдио и псовао „првог кочијаша на свету, и ко се први сетио да упрегне коње у кола“.
— Боље је да ме мајка родила без руку него да њима држим дизгине (ту опсује, разуме се, и онога што је први измислио дизгине); онако бих, бар, био просјак! — гунђа кочијаш за свој рачун.
Напослетку поче да псује сељаке.
— Стока, као стока: направили меану где нико паметан не би направио! — продужује кочијаш монологе са својим филозофисањем о свету. — Шта им је стало, да ми је само знати, да овде на овој равници направе меану? … Дивно место! … Али они јок, него је скрали доле у думачу! …
После тих лепих размишљања, разљућен кочијаш стаде псовати „првог божјег сељака”.
Како тако, после два часа путовања, управо мучења, стигосмо до ме’ане.
— Ево је, дабогда изгорела! — рече кочијаш срдитијим гласом него дотле, а, већ, прву ме’ану и првог ме’анџију није заборавио да нарочито наружи.
До механе је општинска судница, ограђена прошћем, а на једном јој крају дворишта апсана од брвана, без прозора, с једном само малом баџом уза саму стреју. Из ње се чује страшан људски глас, урла неко као вук, псује кмета и прети како ће му „отворити пенџер на трбуху“! Мало даље је од општине попова кућа, школа, дућанчић; још даље на брегу две-три кућице, а у дољи црквица.
Ме’ана доста пространа. Свуд око зида су широке клупе, углачане дугом употребом, али су свега два дрвена стола: један на једном, други на другом крају ме’ане. У среди је велика плехана пећ. На зиду с леве руке, гледајући при улазу на врата, вазда је излепљено неких слика, повађених из разних календара и слика с колача вашарских. Све то пожутело, заједно с ме’анским правом, које се једва распознаје кроз стакло што су га муве упљувале. Према том зиду, у удубљењу другога, уздигнуто је огњишгге, на њему ватра, уз коју је велика џезва с водом и један земљани лонац у коме се крчка купус. Више огњишта, на прљаву зиду, виси неколико мањих џезава разне величине, и једно дрво величине писаљке, виси о канапу закаченом на ексер. Тим дрвцетом се меша кава, те је све црно.
Уз огњиште стоји ситна, бледа женица, погурених леђа и живих, црних очију. На њој рекла од калмука, поврх ње грудњаче од ћитајке; сукња од калмука, на ногама папуче за шаку дуже него што јој је нога, а подбрадила се жућкастом шамијом. Плете морасте чарапе на неке жуте игле, а крај њених ногу седи чупаво, прљаво дете од две године, плавих очију, и игра се материним клубетом, што је пало на под. Котрља клубе, цичи и млатара ручицама, а, мало-мало па тек стане клубе ћушкати у уста.
Око пећи стоје тројица: раширили руке, те се греју. На њима неке дроњаве памуклије, с којих виси памук, а ћитајка се ретко где и види. Чакшире им искрпљене разноврсним закрпама, па, чак, на једном и неким црним, избледелим ластиком, по чему се види да се често, или ревносно, налазе око сеоске господе. На једноме од њих и неки летњи прслук, препукнут на леђима, без дугмића, али га и поред тога, због гломазне памуклије, не би могао закопчати. Тај исти носи и неки мастан, окљоцан шешир, који му пада на уши, а испод шешира вири неочешљана, прљава коса, што пада у бичевима по челу. Дремљив, суморан израз, с мутним, крмељивим очима, којима и кад гледа, рекли бисте да није будан.
Други од њих мало окретнији, а трећи завио главу неким крпама, а с једне стране од тих крпа, па преко слепог ока и образа, стоји бразда сасушене крви, која се сливала и по врату и по масној, раздрљеној кошуљи.
Кад ја уђох, она женица остави игле и плетиво, па приђе и поздрави се са: „Како сте, шта радите?“ таквим начином као да смо стари познаници, а она тројица стукоше мало натраг, завукоше руке у поцепане ркмаче од чакшира и посматраху ме радознало.
Она женица хитро нађе неки чаршав, метну га по горњем крају једног стола, ману дланом преко седишта једне гломазне дрвене столице и понуди ме, те седнем.
— Зима, убио га бог! … Одакле идете, господине? … Бежите ви одатле, да чарнем вуруну… Зима… Намучили сте се, мислим? … Трчи, донеси, Весо, дрва (заповеди оном дремљивом с прслуком)… А како сте дошли, господине? … Лакше је ако сте на коњу…
Све ово, и још вазда, изговори она џарајући машицама по пећи, уз коју беше чучила, али не чекаше мој одговор на своја питања.
Веса донесе неколико трупчића сирових дрва, по којима се замрзао снег, баци их крај пећи на цигле, које су по поду место патоса, отресе снег с рукава, а рукама поче трљати о ивице пећи. Она жена метну три-четири дрвета у пећ, зачврча снег топећи се, запишташе потом дрва, а ветар врати дим кроз сулундар, те јурну на врата пећи и у густим млазевима стаде се ширити по ме’ани.
— Убио ти Господ и та сирова дрва — викну жена и стаде брисати очи крајем своје кецеље. Затим узе бакраче и крчаге и утрапи их оној здравој двојици да донесу воде а оног с разбијеном главом посла да нацепка сувих дрва.
Уђе и кочијаш и унесе амове. Прими она амове, баци их у крај, па и кочијаша намести да седне крај огњишта.
— Која су ово тројица? — упитам.
— Несрећници. Неће да иду горе у село код домаћина да служе зимус и да зараде бар обућу и одело и да се ис’ране, а траже их људи, но тако се смуцају овуда џаба. Слушају тако час код попа, час код учитеља, час овде по меани; дамо им те једу и попију по коју ракију, па толико.
— А онај један разбио главу?
— Разбио му опет један таки, као и они што су — Драгутин. Слушао попа, па му поп дао ракије, а он се напио, па допаде јуче овамо, довати једну облицу, па оног несрећника Леку по глави што игда може.
— Што га удари?
— Ђаво и’ њин знао. Каже, забашурио му Лека марјаш кад су летос, ту негде у кукурузу, играли карте! … Паде сирома’ Лека као свећа, а онај утече доле низ брдо. Одјутрос га у’ватили код ’ча-Павловог казана — опет мртав пијан.
— Па то је, ваљда, тај што у апсани виче?
— Јес’, он је, ако сте га чули?
— Па шта ће с њим?
— Ништа. Док се истрезни, пустиће га председник, па поеле код њега да одради неколико дана, док се опет напије, па тако. Лани је опет тако ударио ножем, баш овако у груди, овог Весу што оде на воду.
— Што?
— О Светом Николи слушали код попа, преносили му колаче славске из цркве — ко слави, пола поп узме код сече… Они преносили, па им поп дао неколико да поделе, и дао им бардак ракије, што су ваздан слушали, па се тако опили и завадили. Веса њега ударио бардаком посред главе, а он извади нож, па Васу у груди, али га, срећом, потреви у ову кост, те га не прободе.
Она тројица свршише одређени посао, пише ракије, и изиђоше некуд. Кочијаш оде коњима.
Мало после уђоше двојица у ме’ану. Обојица људи око четрдесете. Први плав, одевен у чохану памуклију, а поврх ње чохан јелек, сукнене потуре чакшире и дугачке чизме на ногама. Други у поабаном официрском шињелу, с кога су скинуте еполете, на глави му шешир, а на ногама поцрвенеле чизме. Обојица протрупкаше, те отресоше чизме од снега, климнуше на мене главама у знак поздрава и затим отресоше капе од снега о крај клупе, а за то време им „крчмарица“ принесе столице за онај други сто, те седоше. Прошапута она нешто с њима, они се окретоше те ме погледаше још једном. Онај први, како сам после сазнао, то је председник општине, Димитрије; а онај у шињелу и шеширу, неки, како је он причао, због неправде разрешени поручник, а једни веле да је праведно рашчињен као наредник. То се тачно, што вели механџика, сад не зна, али и она тврди да је мало учио школе, јер га зна израније, пошто је родом из истог села. У ово време живео је ту у селу код своје браће, који су доста слаба стања, и најозбиљније је преговарао с газда-Димитријем председником, да га узме за општинског писара. У селу, где се ради, не воли да седи, већ се махом налази у овом крају где је ме’ана, а где има за се доста залудна друштва.
Председник седи, озбиљно, хладно, с пребаченом ногом преко ноге, а обема се рукама ослонио о свој дебео кукљасти штап. Онај у шињелу, Милосав, налактио се и сав се прегао, управо легао по столу, и унео се у очи председнику. Јагодице му јако испале, поглед жив, нестрпљив, цело лице некако троугласто, а бркови мало проседи и уфитиљени; коса лепо зачешљана, а брада обријана.
Продужују разговор што су га, ваљда, још у судници почели.
— Знам, брате, али ти не знаш ове ствари… Дај, Радојка, полић ракије… Ти знаш војничке ствари.
— Администрација је, господине мој, администрација… Акт је акт… Фасцикула фасцикула. Нема ту друго ништа . . . Пише капетан општини. Лепо! Ја превијем табак, па кажем: „Суду општине те и те част је уз повратак овога акта одговорити …” — и даље већ што иде — говори одсечно Милосав, и показује руком по столу као кад се пише.
Радојка опет стала на своје место да плете, пошто умири дете, које се беше расплакало, а ја се правим као да и не обраћам пажњу на њихов разговор.
Председник узе лупкати руком по столу, и као да се нешто смишља. Подуже тако ћуташе док ће тек председник важно:
— Ђаволске ствари! Није то, брате мој, лак посао! Ето, ја сам толике године које кмет, које председник општине, па ми дође понешто, па му не знам крсна имена… Сад имам једну ствар, па се и сам чудим шта да радим.
— Ево како ти је то! — поче Милосав.
— Откуд знаш ти, кад ти нисам ни казао.
— Знам, брате, молим те, за онај пут!
— Уха, какви те пут нашао?! То зна и моја стрина! Него друга ствар! — рече председник и задовољно се насмеја, сркну мало из полића, па продужи:
— Чудим се, кажем ти, и сам шта да радим. Мислио сам, мислио — аја, не иде никако! (Остави штап на сто и намести прсте као човек који хоће нешто да набраја). Пази само несрећне ствари: капетан ми данас наређује једно, а распис господина министра полиције од октобра вели друго. (Та два гледишта представи полићем и штапом). Лепо! Послушаш министра, а капетан те мучи, послушаш капетана, а онај озго загуди, па де сад. Ево ти једно (подиже штап и лупи њиме о сто), ево, ти, опет, друго што вели! (Подиже полић, па и њиме лупи о сто и с раширеним рукама, у знак чуђења, проматра ћутећи и штап и полић)… Деде, сад шта да радиш? ’Оћеш ово (показа штап као капетанову наредбу), загуди овај (показа на полић као на министров распис)… Кажеш лако… Тешка је ова наша служба, мој брате; није то војска: лево, десно, напред марш! … Стој… Строј с’ улево полулеево! … То је друго, ал’ ово је чвор. Ту ми кажи: шта да радим?
(Даље)
Радоје Домановић 