Tag Archive | Gramatika

Stradija (4/12)

(Faqja e meparshme)

Të nesërmen shkova për vizitë te ministri, i punëve të mbrendshme.

Para ministris nji turmë djelmoshash t’armatosun, me çehre të mrrolshme, çiltazi të pakënaqun që tash dy tri ditë nuk kishin rrahë qytetarët në kët vend me kushtetutë të rreptë.

Koridoret dhe sallat e pritjes rrestik me njerëz që dëshirojnë me dalë para ministrit.

Kush nuk gjindet këtu! Disa janë të veshun elegant, me cilindër në krye, njado, prap, të rreckosun e coplanë e disa të tjerë me dofarë uniformash të larme e shpata për bel.

Nuk deshta me u paraqitë menjiherë te zotni ministri pse deshta me bisedue pakëz me këta njerëz të ndryshëm.

Ma parë e ma dalë hyna në bisedë me nji zotni të ri, elegant dhe ai më tregoi se ka ardhë me kërkue që të hyjë në shërbim shtetnuer në polici.

— Ju, duket, jeni njeri me shkollë? Sigurisht do të ju shtijnë menjiherë në detyrë shtetnore — i thashë.

Djaloshi i ri u trand prej pyetjes sime dhe frigueshëm u suell rreth vedit për me u bindë a thue ndëgjoi ndokush dhe a ia vuni veshin pyetjes sime. Kur pau se gjithë tjerët ishin të nxanun tue folë me shoqi-shojnë, tue i rrahë hallet e tyne, i erdhi fryma dhe mandej më dha shej me krye që të flas ma ngadalë dhe më tërhoq kujdesisht për mange që të rrijmë pak me nji anë, më larg prej tjerëve.

— Edhe ju keni ardhë me kërkue punë, a? — më pyeti.

— Jo. Unë jam i huej. Dëshiroj me folë me ministrin.

— Për kët arsye ju thoni kështu haptas që si njeri me shkollë do të hy menjiherë në shërbim të shtetit! — tha ai me za t’ulët.

— Vallë nuk mund të thuhet kjo, a?

— Mundet, por kjo kishte me më damtue.

— Si kishte me të damtue, përse?

— Sepse në kët degë, këtu, në vendin tonë, nuk i durojnë njerzit me shkollë. Unë jam doktor në drejtsi, por kët punë e mshehi dhe nuk guxoj me ia thanë kurrkujt, sepse, sikur ta merrte vesh ministri, nuk do të më shtinte në punë. Nji sboq i imi, gjithashtu me shkollë, ka qenë i detyruem, për me hy në punë, të paraqesi vërtetim se nuk ka studjue kurr kurrgja, as nuk mendon me studjue — dhe kështu hyni në punë dhc përnjiherë në pozitë të mirë.

Fola edhe me disa dhe midis tjerëve edhe me nji nëpunës me uniformë, i cili m’u ankue se ende nuk ishte gradue, megjithse u kishte mbathë faje për trathti të naltë pesë vetëve që bajshin pjesë n’opozitë.

Unë e ngushllova për kët padrejtsi kaq të madhe që i bahej.

Mandej bisedova me nji tregtar të pasun, i cili më tregoi shum gjana për të kaluemen e vet dhe prej gjithë atyne mbajta në mend vetëm këte se si, para disa vjetësh, kishte mbajtë hotelin ma të mirë në nji pallangë dhe se si sharroi për shkak të politikës, sepse humbi disa qinda dinarë, por përnjiherë, mbas nji mueji, kur erdhën në fuqi njerzit e tij, muer disa kontrata të mira, prej të cilave fitoi nji kapital të madh.

— Në ndërkohë — tha ai — ra kabineti.

— Dhe prap sharruet?

— Jo, u tërhoqa nga fusha politike. Në të vërtetë, në fillim e ndihmojsha me pare fletoren tonë politike, por nuk shkojsha ndër votime as nuk shquhesha fortë në politikë. Nga ana ime ishte mjaft edhe kjo. Tjerët nuk kanë ba as kaq… Edhe më lodhi politika. Pse të dërmohet njeriu tanë jetën! Tash kam ardhë te zotni ministri me iu lutë që, në zgjedhjet e ardhshme, të më zgjedhin për deputet të popullit.

— Paj, ndoshta, deputetin e zgjedh populli?

— Paj, si t’ju them? … Po, ate e zgjedh populli, kështu asht mbas statutit, por zakonisht zgjidhet ai, të cilin e don policija.

Mbas nji bisede të këtillë me publikun, iu afrova shërbëtorit dhe i thashë:

— Dëshiroj me dalë para zotni ministrit.

Shërbëtori më shiqoi mrrolshëm, krenarisht, me njifarë përbuzje dhe më tha:

— Prit! A shef sa njerëz presin këtu?!

— Unë jam i huej, udhtar dhe nuk mundem me e shty punën për nji tjetër ditë — thashë njerzishëm dhe u përkula para shërbëtorit.

Fjala i huej pat efekt dhe shërbëtori shpejt, si i krisun, fugoi në zyrën e ministrit.

Ministri më pranoi menjiherë njerzisht dhe më tha që të rrij, mbasi para kësaj, kuptohet, i tregova, kush jam dhe si quhem. Ministri, ishte trupgjatë njeri i thatë, me shprehje të randë dhe t’ashpër në fytyrë që të largon prej vedit, megjithse orvatej me qenë sa ma i njerzishëm.

— E si po ju pëlqen këtu ndër ne, zotni? — më pyeti ministri tue u qeshë ftoftas, pa zemër.

Unë u shpreha në mënyrën ma lajkatare për vendin dhe popullin dhe shtova:

— Veçanërisht mundem me e urue kët vend të bukur për administratën e mençme dhe t’urtë. Vërtet njeriu nuk din se çka me admirue ma tepër.

—  Tëhe, mundet me qenë dhe ma mirë, na mundohemi sa mundemi — tha me mburrje, i kënaqun nga komplimenti im.

— Jo, jo, zotni ministër, pa lajka, të vret zoti me kërkue ma mirë. Populli asht, po e shof, shum i kënaqun dhe i lumtun. Për këto pak dit u banë aq shum kremtime e parada! — thashë.

— Ashtu asht, por në kët kënaqsi të popullit ka gisht edhe merita ime, sepse ia kam dalë në krye me shti në statut, pos gjithë lirive që i janë dhanë dhe garantue popullit plotsisht, edhe këte:

„Çdo qytetar i Stradis duhet patjetër me qenë i kënaqun dhe i gëzueshëm dhe me përshëndetë me gëzim me deputacione dhe telegrame çdo ngjarje me randsi dhe çdo akt të qeveris.”

— E dij, por si mundet kjo, zotni ministër, me u zbatue? — e pyeta.

— Shirni lehtë, sepse çdokush duhet me doemos me iu bindë ligjëve të vendit! — u përgjegj ministri dhe u fry si biban.

— Bukur — vërejta — por sikur të ndodhi ndonji gja e pavolitshme për popullin dhe interesat e tij si dhe për interesat e vendit? Qe, si për shembull, dje kam marrë vesh prej kryetarit të qeveris se asht ndalue në veri eksportimi i thive; si duket, vendi do të pësojë dam shum të madh prej kësaj pune.

— Gja s’e luen, por kjo s’ka pasë çare pa ndodhë; megjithate sot nesër kanë me ardhë shum deputacione prej të gjitha anëve të Stradis për me e urue kryetarin e qeveris për politikën e urtë dhe të marifetshme me at vend kufitar dhe mik! — tha ministri gëzueshëm.

— Kjo nuk hahet prej s’ambli dhe nji vend kësisoji t’urtë njeriu mundet vetëm me e dëshirue; jam i lirë edhe unë si i huej që të ju uroj sinqerisht për at ligjë gjeniale që duel në dritë për meritat tueja dhe e cila e lumxioi vendin dhe i prapsoi të gjitha brengat dhe hallet.

— Për çdo eventualitet, edhe sikur populli bash të harrojë diçka me krye detyrën e vet ndaj ligjës, tue parashique dhe kët rast ma të keq, veç u kam dërgue, para tri ditëve, nji qarkore serkete të gjitha zyrave policore në vend dhe i kam porositë rreptë që populii, për at rast, të vijë me numër sa ma të madh dhe ta urojë kryetarin e qeveris.

— Po sikur mbrenda pak ditëve të çelet rruga për eksportimin e thive — atëherë çka mendoni me ba? — e pyeta njerzisht dhe me kureshtje.

— Nuk ka gja ma të thjeshtë: dërgoj nji qarkore të dytë sekrete, në të cilën e urdhnoj prap policin që të veproj poashtu me ardhë prap populli në numër sa ma të madh për urim. Kjo në fillim medoemos shkon bukur vështirë, por populli shkallë-shkallë mësohet dhe vjen edhe vetë.

— Ashtu asht. keni të dretë! — thashë i habitun prej përgjigjes së ministrit.

— Njeriu, zotni, mundet me ba çdo gja, vetëm kur don dhe kur ka bashkim. Na në qeveri ndihmojmë njani tjetrin që urditni i secilit antar të qeveris të zbatohet sa ma me përpikni. Qe shiqoni, sot ma ka dërgue ministri i arsimit nji qarkore të veten që edhe unë ta ndihmoj dhe t’u urdhnoj organeve poIicore që mvaren prej ministris sime që t’i përmbahen rreptsisht asaj qarkorjeje të Ministris s’Arsimit.

— Ndonji gja me randsi, nëqoftëse guxoj me ju pyetë!

— Gja me shum randsi. Në të vërtetë e domosdoshme; edhe unë i kam ba hapat e duhun. Qe, shifni, — tha dhe ma dha në dorë nji tabak letër.

Mora me lexue:

„Shifet se si tash disa dit gjithnji ma tepër e ma tepër ka nisë me u prishë gjuha në popullin tonë dhe madje disa qytetarë shkojnë aq larg sa, tue harrue nenin ligjuer që thot: „Gjuhën e popullit asnji qytetar nuk guxon me e prishë as me shtrembnue rendin e fjalëve në fjali dhe me përdorë disa forma kundër rregullave të pershkrueme dhe të fiksueme, të cilat i ka urdhnue këshilli i posaçëm i gramatikanëve”, kanë fillue madje edhe fjalën urrejtje, për fat të keq, brutalisht dhe pa asnji arsye me e shqiptue urejtje. Që edhe në t’ardhshmen mos të ndodhin këso dukunish të papëlqyeshme që munden me pasë rrjedhime shum të mëdha për atdhen tonë të dashtun, ju urdhnoj që me fuqin e pushtetit ta mproni fjalën urrejtje të cilën aq e kanë përçudë dhe të dënoni ashpër mbas ligjës cilindo që këte ose ndonji fjalë tjetër ose ndonji formë gramatikore të fjalës, e ndërron në krye të vet, tue mos kqyrë nenet e dispozitat e qarta ligjore.”

— Paj kjo gja a thue u dënueka? — e pyeta i shtanguem prej çudis.

— Ta merr mendja, sepse kjo asht nji gja shum e madhe. Për nji rast të këtillë dënohet fajtori — poqese gabimi vërtetohet me dëshmitarë — prej dhetë deri më pesëmbëdhetë dit burg.

Ministri heshti pak, mandej vazhdoi:

— Duhet të mendoni, zotni, pak kët gja. Ligja me të cilën kemi të drejtë me dënue kedo që përdor fjalët gabimisht dhe ban gabime gramatikore, ka nji vlerë të paçmueshme edhe nga pikëpamja financiare e politike. Mendoni thellë edhe do ta kuptoni si duhet tanë çashtjen.

Orvatem të thellohem në mendime, por asnji ide e urtë nuk më vjen në mend. Sa ma tepër mendojsha, aq ma pak kuptojsha kuptimin e fjalëve të ministrit, në të vërtetë gjithnji ma pak dijsha në lidhje me ate që mendojsha. Ndërsa mundohesha, tue ba orvatje të pasukseshme me mendue për at ligjë të çuditshme në kët vend ende ma të çuditshëm, ministri më shiqoi me buzëqeshje kënaqsije si të donte me thanë se të huejt as afërsisht nuk janë t’arsyeshëm, gjind mendehollë, si populli në vendin e Stradis, të cilit i vjen për dore me trillue gjana aq të mençme, saqë në nji vend tjetër kishin me u konsiderue madje, marrzi!

— Ani, nuk po mundeni me e sjellë ndër mend, a? — tha me buzëqeshje dhe më shiqoi me bisht të synit, tue më shqyrtue.

— Më falni, por nuk po mundem kurrsesi.

— Eh, shiqoni, kjo asht ligja ma e re që ka vlerë të madhe për vendim. Ma parë e ma dalë, dënimet për faje të këtilla paguhen në të holla dhe prej tyne vendi ka t’ardhuna të majme, të cilat i shpenzon për plotsimin e deficitit që gjindet n’arkat e miqve të nji parimi ose në fondin në dispozicion prej kah shpërblehen partizanët e politikës qeveritare; së dyti ajo ligjë, që duket aq naive, mundet me i ndihmue mjaft qeveris në zgjedhjet e deputetëve popullorë, që së bashku me mjetet tjera, të sigurojë shumicën e vet në parlament.

— Mirëpo, ju zotni ministër, thatë se me statut ia keni dhanë popullit të gjitha lirit?

— Ashtu asht. Populli ka të gjitha lirit, por ato nuk i përdor! Në të vërtetë, si të thom, ju e dini, na kemi shum ligjë librale, të cilat duhet të jenë në fuqi, por, diqysh, simbas shprehis ma me qejf i përdorim ligjët e vjetra.

— Po me çfarë qëllimi atëherë keni pru ligjë të reja? — u bana burr dhe e pyeta.

— Te na asht shprehi që sa ma shpesh të ndryshojnë ligjët dhe të ketë sa ma shum sosh. Në kët punë e kemi kalue tanë botën. Vetëm mbrenda dhetë vjetëve të mbramë, janë dhanë pesëmbëdhetë statute, prej të cilave çdonjani nga tri herë ka qenë në fuqi, asht hedhë poshtë dhe mandej prap asht pranue, kështuqë as na, as qytetarët nuk mundemi me u gjetë dhe me dijtë cilat ligjë janë në fuqi dhe cilat janë çfuqizue… Mue ma han mendja, zotni, se në kët punë qëndron përsosmenija dhe kulttira e nji vendi! — shtoi në fund të bisedës.

— Keni të drejtë, zotni ministër, edhe të huejt duhet të ju kanë lakmi për nji organizim kaq t’urtë.

Mbas pak kohe u përshëndeta me zotni ministrin dhe dola në rrugë.

(Faqja tjetër)

Обрасци лепога стила

„По нашем најдубљем уверењу, ово захтевање програма није ништа друго до претпоставка, да се влада томе захтеву неће одазвати, или ако се одазове, да ће јој се програму моћи замерити, те тако да се на један или други начин расцепи споразум, без да за то дотична група, која овом расцепу тежи, понесе какву одговорност.“

Ово је, од речи до речи, из „Савременика“ бр. 47. Ми смо једино подвукли оне четири речи, колико да се боље види како „Савременикови“ сарадници одлично знају да употребе најлепше реченичке конструкције нашега језика. Цитат је, наравно, из уводног чланка.

„Одјек“
5. новембар 1902. године

Опште право гласа

Гласало се за смрт краљева, гласало се за зечеве, гласало се да се страсти укину, гласало се за глуву и нему децу, гласало се за све на овоме свету, али се није гласало за што се данас гласа.

Парламентаризам. Земља уређена, али на ’артији, а оци отаџбине забринути. Цела земља упрла очи у њих, гледа шта ће они рећи, а оци отаџбине неми. Гласају, гласају, праве законе, благо овој земљи. Гласају за буџет, за зајам, за порез, за прирез од 40 од сто и најзад, кад већ немају шта да гласају, гласају за неке чудне ствари. Прешло им гласање у крв, па то ти је.

Земља мисли: они богзна како крупне послове свршавају, а они запели па гласају да ли је боље написати хрђав или рђав!

— Којешта! — рећи ће неко.

— Којешта, и ја мислим, али је министар полиције за хрђав, и довео је у питање свој опстанак. Ако скупштина не изгласа мимо сва граматичка правила хрђав, министар полиције пада. И сад настаде очајна, страшна борба. Нема ту више сељака и грађана, филолога и педагога. Сад је на реду прописна дисциплина, сад мора гласати уједно и филолог и сељак, нема сад ту граматике и њених правила. Промозга филолог по богу и души и прохесапи да је правилно хрђав, али кад је хрђав, бестрага му глава! Како хоћеш, брате мили, само нека је једанпут мир и ред.

Елем, хрђав! Ко сме сада мимо народно пре[д]ставништво писати рђав?! Деде да га видимо који је тај.

Наше скупштине све могу. Једним решењем донеше одлуку да се једна историјска личност зове Велики, и цео народ на то грмну „Велики“! Дижу се споменици, приређују концерти, скупља одбор дама, све за тог „Великог“, заслужног Србина. Е, али да наша скупштина решава сем зоолошких и историјских питања и граматичка, томе се нико није надао.

Не ваља ово, не ваља оно, не ваља нигде ништа сви смо очи упрли у Скупштину, а народно представништво прави кризе и гласа да ли је правилније хрђав или рђав.

— Тааа-ко! Е, то вам вреди! Дакле, ви другог посла немате, само још то да изгласате, и Србија је срећна.

Ништа ме неће зачудити ако једног дана прочитам овакву интерпелацију:

Господину Министру просвете.

Ми доле потписани народни посланици питамо господина Министра просвете следеће:

  1. У нашем народу је глад и невоља, а у том времену кад је гладна година, именица коњ мења се још једнако по првој врсти.
  2. Питамо господина Министра: зна ли он да се та именица још једнако мења по првој врсти на штету ове наше напаћене отаџбине?
  3. Мисли ли Министар укидати ту именицу у интересу штедње?
  4. Зашто та именица није досад за толике векове преведена у какву другу врсту, или што најзад није, ако је заслужна, аванзовала у глаголе, а ако није заслужна, зашто уопште није отпуштена из државне службе.

Народни посланици

„Страдија“
6. фебруар 1905. године

Ћути, па трпи!

Један учитељ из новоослобођених крајева прича ово:

— Једног дана приметим да је мали Станко сав крвав. Крв полази од косе, па се слила преко лица. Види се да га боли, стење, али трпи јуначки.

— Шта је то, Станко? — питам.

Станко устаде и рече кратко:

— Ништа!

— Да те није ко ударио, имаш ли да се жалиш на кога? — питам.

Станко ћути, слеже раменима. На сва моја наваљивања да каже шта му је било, Станко је упорно ћутао, као камен.

— Шта му је ово било? — питам његове другове.

— Ударио га Коце сас камен! — рече један.

— Ударио га каменом, а не сас камен! — исправих онога и укорим га што не пази, па се онда обратих Станку:

— Па што не говориш, већ ћутиш?

Станко заплака, па кроз плач завапи:

— Не смем, господине, ће ме тераш да ти зборим по граматику!

„Страдија“
16. јануар 1905. године

Као у Страдији… (3/4)

(Претходни део)

II СРПСКИ ЈЕЗИК

И овај се предмет засад дозлабога рђаво предаје. И буквар и читанчица и читанка, све је то пуно опасних реченица, које иду против управе земаљске, против правилног развитка ове наше намучене земље.

На пример, у буквару пише, и то крупним словима: „Један човек све не зна.“ „Више виде четири ока него два.“ „У ратара црне руке, али бела погача.“ Ето чему се, наопако деца уче још у седмој години. „Један човек све не зна.“ Гле’те, молим вас, то је тек лепа и красна школа. Молим лепо, а ако је тај један човек министар председник (јер ваљда се неће одрицати да је и он човек), то му онда, као, излази да он не зна све. Ту треба рећи: ,,Он све зна!“ Па онда, „Више виде четири ока него два“. Куд то може да буде?! То треба исправити и рећи: „Два генералска ока више виде него цео народ!“ Реченица „У ратара црне руке, али бела погача“ мирише на социјализам, чак нихилизам. То треба лепше рећи: „У ратара црне руке, али он не сме имати белу погачу.“ Каква би то тек земља изгледала да се у њој допусти да и којекакви сељаци, радници и каљогаже једу својим црним ручетинама белу погачу. То је анархија, гажење устава и закона, позивање народа на буну! Добар сељак треба да гладује и тек понеки пут да једе мало овсена скроба, а беле погаче су за власти земаљске!

Оно, додуше, и у буквару и у читанкама школским има и врло лепих места. Њих треба оставити и даље и само их мало боље прокоментарисати.

Ето тако је лепо оно место у буквару:

Изела коња трава. Изело зрно коку. Изео купус јарца. Изео старац јарца.[1] Тако нешто већ се може разумети, то је за младеж.

Између учитеља и ђака овако се води на часу разговор.

— Кад кока уђе у амбар где стоји жито, кажи ти мени, мали — пита учитељ — шта треба онда радити? А ђак одговара:

— Кад кока уђе у амбар где је жито, онда треба коку добро чувати.

— Зашто треба коку чувати?

— Коку треба чувати од зрневља, јер је може неко зло и опако зрно ухвати, рашчерупати и појести.

— А каква је кока?

— Кока је добра и милостива, она свако зрно воли, чува и пази, као своју децу.

— А какво је зрно?

— Зрно је неваљало, оно је крвожедна и опака зверка, оно не поштује добру коку, која се брине о њему, већ је то неблагодарно створење удави и поједе. Зато треба добру коку чувати од неваљалог зрна.

— Тако је, мали! Иди сад на место.

Тако исто учитељ има да слиша друге ђаке о старцу и јарцу, о коњу и трави, о јарцу и купусу. Јарцу исто тако треба стража да га чува од неваљала и прождрљива купуса, јер купус ће га иначе, по својој дивљој ћуди, заклати и појести, а трава већ коња прождере где га види!

Исто тако може остати место из читанчице:

Ко тражи правицу, изгуби кравицу!

— Је ли боља правда или крава? — има да пита учитељ, а ђак одговара:

— Боља је крава!

— Што је боља крава?

— Крава је боља, јер од краве добијамо свеже и укусно млеко, а од млека се справља сир, скоруп, масло.

— А шта добијамо од правде?

— Због правде добијамо батине, ’апсу и главобоље!

— Тако је. Ти си добро научио лекцију. А сад ми кажи: је ли боље јести млека, сира, скорупа и масла или јести батине и бити у ’апсу.

— Боље је јести млеко, сир, скоруп и масло, него јести батине и бити у ’апсу.

— Чему нас учи ова изрека?

— Она нас учи како треба да поштујемо краву више него правду.

— Каква је крава?

Крава је добра, и ми је волимо.

— А правда?

Правда је зла и неваљала, и ми треба да је мрзимо!

— Мрзи ли добро дете правду?

— Добро дете мрзи правду и презире сваког оног који је тражи!

— Лепо, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин. Такви ђаци могу и министри постати.

И граматика се не учи данас како треба. Примери су незгодни, непробрани, па чак и опасни по српску државу. Треба у свему бити пажљив, обазрив, јер лепо се вели: ђаво нити оре, нити копа. Данашња граматика кипти опасним речима. Именице су додуше прилично лојалне, али и међу њима има понека тако опасна да се не може трпети, јер смета правилном и мирном развијању наше земље. Што је најгоре, те дрске именице у друштву с неваљалим, немирним и смутљивим елементима из групе глагола и придева могу изазвати преврат у земљи. А то не би у нас било ново. Причају за једну земљу, у којој су неколико речи, не знам тачно које су, ал’ ми се све чини биће придеви (они су, кад се осиле, гори од бесних паса), хтеле да упропасте земљу и престо, но дао бог примети то некаква родољубива влада, и спасе милу отаџбину државним ударом! Опасни придеви су били одмах избрисани из речника и граматика, а указом је објављено да нико, у интересу круне и отаџбине, не сме употребљавати, нм усмено ни писмено, те ужасне речи. И мирна крајина! Народ је, истина, грцао у беди, али се осећао срећан без тих речи, а држава се почела у миру тако развијати и напредовати да од мале земље постаде велико, моћно царство.

Ето, дакле, да и код нас несрећне именице, придеви, заменице и глаголи (и понека свеза или предлог може да буде ужасна, потуљена животиња) могу да буду кобни по земљу и да омету ову родољубиву, бистру владу да оствари свој генијални програм. Залуд су Веља, кума-Милован, Лука и остали њихови другови легли овако енергично на посао да Србију усреће кад им одједном све то разори немилосрдна и непатриотска граматика.

Дакле, из граматике што пре треба избацити именице као што су: правда, слобода, збор, договор, устав, закон, и друге опасне, издајничке речи, које драже народ на буну!

Што деца то да уче, чак да те речи мењају по падежима, кад има бољих, патриотских именица! Мењаће се именице ваљане као што су: послушност (уз њу долазе придеви: безусловна, ропска, народна), укидање, гажење, распуштање, удар (с придевом државни), неодговорност, воља, ћеф, итд.

Тако исто треба о глаголима паметно и родољубиво предавати:

Глагола има прелазних (повратне не треба помињати, јер му та реч некако сумљива изгледа). Прелазни су глаголи они који траже предмет на коме ће се радња извршити. Али има многих глагола који траже нарочити предмет на коме ће се њихова радња извршити. Тако радње глагола: гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати траже себи за предмет да се на њему изврше, реч радикал (или опозиционар). Дакле: гонити радикала, протерујем радикала, бијем радикала. На другом се предмету не извршује радња ових глагола. Сложена реченица у којој би ови глаголи били прироци гласила би овако:

Ја (предмет врши радњу) ћу гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати (прироци, казују радњу, коју предмет врши) радикале (предмет, он трпи радњу, она се врши на њему)

Глаголи наградити, обдарити и још неки имају као предмет именице (у 4. падежу као обично) ласкавац, кретен, аминаш, министар, подлац, пандур и још неке.

Глагол укидати може имати више предмета: Устав, сенат, закон, скупштина, независност (ту долази придев судски, , ) и њима сличне. Радња глагола желети прелази на апсолутизам, послушност (долази по правилу придев безусловни, ропски) власт (и по строгом правилу синтаксе увек долази придев пун, -а, -о), већину. На пример: Влада жели већину. Подмет је реч влада, прирок, жели (време садашње) већину, предмет. Овде владину радњу трпи већина.

Од непрелазних глагола врло су важни глаголи: аминовати, клањати. Ови глаголи траже уза се именицу, или заменицу, у 3. падежу, без предлога.

Аминовати (власти). Власт, именица у 3. п. без предлога; клањати (некоме). Некоме, у 3. п. једнине, 1. п. гласи неко, нека, неко. Глаголску радњу од глагола: трпети, ћутати, мучити се, радити, и њима сличних, врши народ. Народ трпи. (Ето и народ врши радњу, и та је именица понекад подмет у реченици).

Глагол мислити треба укинути, јер је врло опасан по поредак земље и постојеће стање. Има именица, које понекад нису подмет у реченици где је глагол мислити прирок, као што су: Димитрије, Лука, Веља, Милован. Ова особна именица има у овом случају, по изузетку, стару двојину: ДВЕМА МИЛОВАНОМА.

На синтаксу се мора строго пазити. Овај сулуди предмет говори о реду речи у реченици. Куд се сме то деци поменути, јер то би значило да деца добију појам о реду, а то је већ опасно. У овој земљи ништа није у реду, све иде без реда, и сад се нашле речи да имају реда. Деци треба објаснити да је у старих Словена било неког реда речи, али то је социјализам у граматици. То се мора разорити у интересу престола и отаџбине. Стара синтакса је била штетна и револуционарна! У њој је, по неким глупавим правилима, могло бити да реч народ дође понекад у реченици на прво место. Народ мора и у животу и у историји па, разуме се, и у реченици, бити на последњем месту. Прво место заузимају влада (министри), полиција, жандарми, пандури и њима слични људи отмена сталежа.

Није никакво чудо што народ тражи поштовање закона, што тражи да и догађаји у овој земљи имају реда (бар колико толико), кад ето чему се деца српска одмалена учила. Отвори коју год хоћеш књигу, свуд натрапаш на понеки закон, бестрага му глава. Закон, закон, закон! … Строго утврђена правила. Ред! И још узме учитељ па јавно говори: „У граматици, децо, као год и у животу, постоје закони по којима…“ Доста, ако ко бога зна. Е извин’те, „госпон“ учо, не можемо више тако: „Закон као и у животу, као и у друштву!“ Оставите се и ви професорчићи ћорава посла! И луд види куд ви циљате. Доста је ова земља патила од тих заразних и штетних струја, доста је народ јадан трпео и пропатио због таквих смутљивих елемената. Овој земљи треба мира да се може привредно и економски снажити!

И хајд’, напослетку, што се у тим предметима помињу закони, нек се помињу, да их ђаво носи, али, што је најгоре, нигде се деци не каже да се закони у науци сваки час мењају, према приликама, већ, напротив, како су ти закони стални.

Одсад се мора овако деци предавати:

„Децо, ви сви знате да у нашем друштву, као и у сваком другом, нема нарочитих правила, неких нарочитих сталних закова по којима се управља, већ се закони и правила мењају сваки час; управо, закони и правила су жеље владине. Оно што влада преко својих власти нареди, то је за тај дан закон (закон наш дажд нам днес)! Тако је исто децо, и у граматици. Ту нема сталних правила и закона, већ то зависи од наредбе старијих.“

Како ће дивно таква предавања утицати на младе душе; такви ће ученици моћи бити ваљани, лојални грађани!

Примера ради, ради припремања ученика за будући живот у Србији, као грађана, то ће учитељ (или професор) српског језика мењати свакодневно правила о језику, а по могућству и више пута на дан. Што више, то боље. Једног часа предаје да реч народ иде по првој врсти, а влада по трећој, па другог часа каже да је тај јучерашњи закон о језику укинут и да сад реч народ иде по трећој, а влада по првој врсти и да је одсад именица народ женског рода, а влада мушког. (Дакле, мешаће се: народ, народе, народи као што се пре мењала реч жена, влада.) Једног часа ће рећи наставник „именице су речи које означавају имена…“, а одмах идући пут предаваће да су по најновијем закону именице речи којима се казује радња, бивање и стање. Па после неколико часова нека каже: „Децо, сад је ово правило које је штетило угледу српског језика укинуто и ступа у живот правило од прошлог четвртка. Више се правила неће газити, одсад ћемо се држати стално ових закона (поређа све). Сад ћемо, дакле, почети од почетка!“ Нашем језику треба мира да се може развијати и напредовати. А тај мир је ујемчен овим законима. Крајње је време да прегнемо да се језик српски спасе од трзавица које су га довеле до ивице пропасти.

А то ћемо једино моћи учинити ако прегнемо сви скупа да се ова спасоносна правила приведу и у живот. Живео српски језик!

Драга децо, пошто се увидело да ови садашњи закони иду на штету нашег милог српског језика, то се садашњи закони о језику замењују оним укинутим законима од претпрошлог четвртка. Ми ћемо се по њима владати, јер то захтевају интереси нашег језика, коме је потребна сређеност да се може мирно и снажно развијати и усавршавати!“

Тако ће се предавати, а тиме ће се, деца навикнути да буду ваљани и честити, мирни грађани ове земље, грађани који неће сањати о неким лудостима, као што су Устав, парламентарност, сталност и поштовање закона, правила, утврђен ред!

(Даље)

[1] Буквар Мих. Јовића.

Не бој се, народе! Бог чува Србију!

Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,

Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.

Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.

Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.

Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.

„Одјек“
12. јануар 1903. године

Гласам за слепце (из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

*

Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:

— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.

— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.

*

Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!

— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

— Пази, ил’ ћу те отерати на место!

— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.

— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.

— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

— Песму? … може.

— Коју песму знаш?

— Знам „Полазак на Косово“.

— Деде!

Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.

—Доста! — прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.

— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.

— Копљима, то је именица општа, заједничка.

— Врло добро!

— А у ком падежу?

— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.

— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?

— Кад, то је прилог.

— А шта су прилози?

— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.

— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.

— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.

— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

— Вас или сав, то је заменица.

— ’Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.

— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?

— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

— У ком времену? — пита ревизор.

— Куцкају — време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…

— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …

Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:

— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:

— Мора се тако, стари, тако је по програму.

— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.

— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.