Све према приликама
Ми све почињемо натрашке! Онде где други народи завршују, ми одатле почињемо. А кад нам ко то пребаци, ми се срдито раздеремо:
— Тако раде Французи, тако је и у Енглеза, тако је и у целом образованом свету.
Тако је у другом свету, али често, врло често, оно што се у другом свету може, не може, на жалост, да буде у нас, из простог разлога што ми морамо почети из почетка, а не са свршетка.
Ево једне ствари која најјаче карактерише ту нашу нервозну журбу.
Пре две године, чини ми се, говорило се у Скупштини о закону о чиновницима.
Кад се почело говорити о томе колико година мора да служи чиновник па да стекне право на пуну пензију, устао је један стручњак и говорио је много и дуго, а на крају, да би своје разлоге што јаче поткрепио, изнео је и статистичке податке како је то у Енглеској, Француској, Немачкој и другим културним земљама. „Тако је тамо, господо, овде цифре говоре, а кад је то тако тамо, у том паметном свету, зашто да не може и код нас да буде.“
Тако је завршио говор. И заиста, наш се свет збуни од овакве привидне очигледности. Ко сме у нас да се осуди, па да и онда, кад неко изиђе пред нас са статистиком како је ово, или оно, у другом свету, излетети па рећи:
„То је тачно, тако је у Енглеској, тако је то у Француској, тако у Немачкој, тако у целом културном свету, али, на жалост, код нас не може да буде тако, иако тврдо верујем у тачност статистичких података.“
Чиновник, рецимо, у Немачкој служи 40 година.
А прилике под којима служи, земљу у којој елужи, награду за коју служи, темпераменат, све се то заборавља кад неки стручњак лупи пред статистику.
Код нас је било често готово немогућно у раније доба саставити и десет година. Оно је истина било да је један чиновник — при претресу, кад је хајдук одговорио председнику да хајдукује седамнаест година — узвикнуо сред судске сале:
— Ау, побогу брате, а ја не могу већ толико времена да напуним десет година указне службе.
Тачно. Кад се све околности под којима живимо, све незгоде с којима се ненаграђени чиновник мора да бори, узму у рачун, онда је лудост помињати некакве сулуде статистике.
По тој њиховој логици, по таквој голој статистици без икаквих других обзира могло би и овако што да се деси:
Једнога дана потегне Народна скупштина, па ни мање ни више, већ донесе закон:
„Од данас сви људи, Срби, морају живети у води.“
Устану људи и нададу вику:
— То је немогуће, то је лудост!
И један стручњак распали пред забленути свет статистику:
— Шта не може!? А како рибе и толике друге животиње! Ето у том мору толико, у том језеру толико, у тој реци толико! Ето како то може!
Само тај што статистиком доказује заборавља да Срби немају шкрге.
— Овако је у Немачкој, овако је у Енглеској, овако овде, овако онде.
Оставите то, молим вас. Прво створите од Србије Енглеску, па онда заиста може и у нас да буде све као у Енглеској, ако се још и ми претворимо у Енглезе.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Једно те једно
Као што се оно у народној песми жали и јадикује:
„Арап ђевер, стари сват Арапин, а Арапин црни ђувегија.”
Тако је један Црногорац из племена Дробњака завапио:
„Пођи у племе на суд: тамо капетан Церовић; пођи у окружни и — тамо Церовић; пођи у велики суд — опет Церовић; пођи књазу — и тамо Церовић. Ја мним, и как на они свијет пођем, да ће ме и тамо дочекат’ стари Ново [Церовић]. Само кад тај пође на други свијет, саветовао бих му да не удара на Београд, јер може и ту наићи… Ајд ништа, само даље од Београда.“
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Мусини ђемови
Продавале се на једној лицитацији разне ствари. Ту је сваки понешто купио, и од свега еспапа остаде непродато само неколико ђемова. Њих није хтео нико, иако су нуђени будзашто. Напослетку по ниску цену купи их газда-Анта Муса, један од најбогатијих трговаца из те паланке. Крупна људина, у дубоким и сукненим чакширама и с цокулама на босим ногама; плати ђемове, забаци их на леђа и упути се ћутећи и полагано у дућан. За њим се орила подсмевка:
— У здрављу, газда Анто, да и’ носиш… и да се поносиш. Ха! Ха! Ха!… Не брини, ти, за газда-Анту… Има он јаке зубе… за ђемове…
У тој гомили било је и неколико богатијих сељака из оближњега села, који су се такође слатко смејали на рачун газда-Антин.
Газда Анта ћути и одмиче, а у себи мисли: „Добро, геџо, добро! Доћи ћеш ти код Анте да глођеш ђемове, али и’ нећеш лако преглодати.“
—
Прошло од тога доба три године. Удариле поплаве две године узастопце; стигла неродица; стока се испродавала за храну, па дошло време да се потражи зајам у чаршији. Неколико од оних сељака дођу газда-Анти, и: — ти па Бог! Сви јемствују један за другог; уреде се облигације, и газда-Анта им броји дукате. Кад је дошло до последњега дуката, а он пред свакога сељака по један ђем.
— Шта је то газда-Анто? — вичу зачуђени сељаци.
— Па то вам је као и дукат… ако нећете, ништа није ни било: мени моји дукати и ђемови, а вама ваше облигације.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Читаоцима
Изгледа ми, драги моји читаоци, да се ми још нисмо добро разумели. Страдија неће бити лист који ће измишљати разне ствари тек колико забаве ради, колико вица ради. Страдија ће бити лист који има да жигоше све оно што не ваља у нашој земљи.
Према томе, молим све пријатеље добра и напретка да ми са свију страна, из свих слојева друштва достављају све оно што у нашем друштву не ваља, све што треба жигосати.
Ако ми се одазовете, унапред знам да ће тај материјал бити огроман, и ја ћу из тог материјала одабрати оно што је најкарактеристичније по наше прилике, што је најцрње зло, које се у нас најчешће понавља и што се у ширем слоју друштва простире.
Сматрао сам за дужност да ово напоменем и далеко од помисли да препоручујем свој лист, јер лист ове врсте саме прилике стварају, прилике ме саме нагоне да стварам лист ове врсте.
Ако би лист пошао добро, пошао боље, тада ћу лист повећати на цео табак, а излазиће чешће. Тада ћу из сваке струке узети по једнога који ће имати по једну рубрику Страдије, који ће писати, одабирати материјал и уређивати своју рубрику. А дотле док ви, читаоци, не будете предусретљиви, Страдију, морам пунити сам, она мора бити овако мала и поред много и много ствари које треба жигосати и ради морала износити на видик пред јавно мњење.
У данашњем броју доносим ову песму из далеке Индије. То се нас не тиче, али доносим је из предострожности да се код нас овако шта у далекој будућности не би дешавало, да за времена зло предупредимо.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ново занимање
У нашој земљи има толико чуда да је постало једно ново занимање.
Ја познајем једног господина који има то ново занимање. Долази редовно у редакцију Одјека тачно у 8 изјутра и онда се чуди час овоме, час ономе! Тако се чуди и ишчуђава до 12. Тада огладни и иде на ручак, одмори се мало и тачно у 2 иде опет на дужност — да се чуди до 6 по подне. Тај господин ништа друго не ради, он се искључиво занима чуђењем!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Кандидујте
У Немачкој постоје кључари. Деси се човеку да заборави или изгуби кључ. То је непријатно. Мора човек у невреме у хотел или да лупањем узнемири своје суседе. Општина, којој грађани дају прирез, постарала се да њени грађани имају и ту удобност. Кључари — по двојица — обилазе сваки своју улицу свака два сата: у 10, у 12, итд. Ко заборави кључ, чека време кад пролазе кључари и онда иде пред своју капију. Ако је неко из расејаности заборавио да затвори врата, кључари закључавају. Дивна установа.
Претпоставимо случај да и наша општина установи кључаре. Који би људи у нас имали то поверење да имају кључеве од Београда?
Хајде, читаоци, кандидујте ви!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш социјалиста
Ко се сећа летошње жеге. Погореше усеви, спржила се трава, пожутело лишће пре времена, извори пресушише.
На те вреле дане, кад жега хоће све да помори, смуца се кроз београдске улице једно чудовиште.
Разбарушена коса готово до рамена. На глави прљава шубара. Брада као у страшила стрчи у нереду, а почиње од самих очију. Не иде у дужину као у друга света, већ иде у ширину. На широким плећима прашљив капут са поврнутом јаком. Панталоне ужасне, чизметине гломазне не виде се од блата. Каљав човек до колена.
— Ко је ово чудо, ако ко Бога зна? — упитах једног.
— То је вођ наших социјалиста! — рече ми тај.
Ја се прекрстих.
— Па где нађе блата на овој жези?
— Кад нема блата, он га „замијеси“ у саксији, па се искаља и тек онда излази из куће, веран својим начелима.
Да га види Бебел и да чује шта је, би човека капља ударила!
О, Господ му судио!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Адмирал флоте
Баш нам Бугари не даду маћи. Ми, по угледу па просвећени Запад, спекљасмо чак и дом за глунонему децу, а то је, узгред буди речено, као кад би онај што иде бос купио цилиндер и глазе рукавице, ал’ Бугари одоше даље. Чујте, ако бога знате, шта да радимо ми Срби? Бугари, ни мање ни више, имају адмирала црноморске флоте!
То не смемо тако оставити. Шта ће о нама рећи културна Европа кад чује да чак кнежевина Бугарска има адмирала, а ми га још немамо? Ми имамо неколико чамаца код Аде Циганлије и комотно можемо то прогласити за дунавску флоту. Чамцима дати имена великих ратних бродова: Страшни, Грозни, итд., и одмах да буде постављен адмирал. И онда, разуме се, умолили бисмо г. Балугџића да пошље неколико телеграма страним листовима: „За адмирала српске дунавске ратне флоте постављен је господин…“ (име овога који буде те среће). Ми се на тако лак начин репрезентирамо. Зар ће, ваљда, потегнути Енглези из Лондона у Београд да се распитају о нашим ратним бродовима? Боже сачувај!
А, нешто се мислим, не би било згорега да имамо и министра марине. Један министарски портфељ више. А то би донело доста добра, јер би било мање галаме и свађе, а и једна политичка фракција мање.
Надлежни нека о овоме добро размисле!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Још један прилог угледној економији
То је било — прича мој пријатељ — године 1901. Био сам у комисији за оцену неких земљишта у Мачви. Стално сам седео у Богатићу. Ту је начелник срески мој школски друг, а порезник ми је блиски рођак, те сам с њима по свршеном послу седео по вечери, ћаскао и тако смо сви кратили досадно време. Једног вечера, сем ове двојице, дође један млад, елегантно одевен човек. При поздраву рече име и презиме, представим се и ја њему и онда седосмо сви. Разговор је текао живо: час о овоме, час о ономе, па се поведе реч и о пољским добрима, о њиховом уређењу, о економији, и онај млади човек говори о томе са необичним стручним разумевањем. Покренем говор о расадницима, кад ал’ онај млади господин ту тек разви читаву теорију, стручно предавање.
— Ви сигурно имате имање? — упитам га.
— Зар вам изгледам тако богат — рече смешећи се лукаво — немам, господине, ни стопе земље. Камо среће да имам.
— Видим да се добро разумете у тим стварима, те због тога помислих…
Он се засмеја, а и капетан и порезник ударише у смех.
— Па то је, забога, наш економ — рече капетан — он управља среским расадником.
— Тако, дакле! — рекох збуњено — сад тек разумем. Пардон, господине!
— О, молим!
— А где вам је расадник?
— Расадник?
— Да, господин капетан рече да ви управљате среским расадником.
— То јесте, постављен сам за то, али расадника још немамо.
— Среско имање?
— Нема!
— Ничега?
— Немамо још места.
— А откад сте ви постављени?
— Биће година дана. Пре мене је био један други. Он је сад унапређен.
— Па шта ви радите?
— Ето тако. Заведем покоји акт. Дође, знате, покоји распис, наређење, и тако што. И онда ништа. Лепо ми је овде. Друштво добро.
— Имате добру плату?
— Па са додацима, око двеста динара на месец. Није богзна шта, ал’ богу хвала. А овде и није тако скупо. Може лепо да се излази на крај.
Не смем да се закунем, али ко зна? Није ни мало немогуће да се и дан-дањи задржала понека овако угледна економија!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Из публике“ (4/4)
БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Велиш јавно и отворено да си ти излишан Србији, а то зато што ти није у овој земљи добро, што си запостављен, што ниси награђен итд. Отприлике то излази из твога писма упућеног мени. Кад ти тако јавно напишеш и потпишеш, то је и сувише дрско, да не кажем да је размаженост.
Књижевник живи од књижевности. Признајем да су прилике у нас за књижевност још такве да је хлеб књижевников горак. Ко ти је томе крив? Тај си позив тако мучан за наше прилике изабрао сам, изабрало га твоје осећање. На то те није нико приморао, нити те је могао приморати. Признајем да се боље рентира трговати с јарећим и јагњећим кожама него писати приче, и ако хоћеш оно што се рентира ти бирај то, то је твоја воља. Нико ти неће стати на пут. Али, рећи ћеш, или ће ко други рећи: Знам, знам, пријатељу, у том случају држава је дужна да подиже и помаже таленте. Јесте. Тебе је помагало и ово доба пре 29. маја и зато му хвала. То једно добро не оправдава многа зла оног режима, али ја му то, можда једино добро, признајем. Долази 29. мај и револуционарни кабинет шиље те у Француску с платом као писара министарства финансија, са штипендијом министарства просвете и додатком из Финансијског Прегледа. То ти је држава могла учинити и учинила, а за наше прилике то није мало. Велиш одузет ти додашак из Фин. Прегледа. Јесте, ал’ зато што је Народна скупштина избрисала ту партију из буџета. То признајеш сам. И сад после одсуства од године дана, као чиновник по закону не можеш узастопце одсуствовати још годину. Ваљда нећеш тражити да се сви земаљски закони удешавају према теби. Сем твојих прича има ова земља и других важних, па и важнијих потреба. Давао си оставке, које како по твом писму изгледа, имају ружну мотивацију. Према теби се има обзира, не уважава се и ти примаш плату, коју још нису добили твоји школски другови, који су стручнији, спремнији од тебе као правници. Сем тога нико ти не забрањује да наплаћујеш хонораре. Књиж. задруга те прихвата и издаје твоје приче. Води се о теби рачуна. Што држава и друштво може то чини, а остало је твоје. Ти дакле ниси залишан, па кад то тврдиш, опет ти понављам изгледаш сувише нескроман, ћудљив, размажен.
Зар је залишан Јанко, који данас прима са државне касе око 5.000. Змај је примао 4.000, Љ. Ненадовић 4.000, а данас Милован Глишић, а ваљда тек он има и година и заслуга, прима 4.800. Ти у тим годинама не можеш бити председник касације, нити можеш тражити да се донесе закон по коме свака пореска глава у Србији мора купити по једну твоју књигу.
Па баш да те и власти и данашњи режим истински гоне, ти мораш имати љубави према земљи, ти се мораш томе мушки одупрети, веровати у том случају још пре, не само да ниси залишан, већ потребан. Пушкин и Достојевски нису кукали, већ се борили. Толико засад.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
25. новембар 1904. године
(Следећи дан, Бора Станковић је написао одговор којим се ова полемика завршила)
РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Јучерашњим твојим писањем ти: или не знаш шта хоћеш, или заиста имаш какву улогу и онда је човеку немогуће да с тобом има посла.
Борисав Станковић
„Самоуправа“
26. новембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 