Досадан човек
Као да ниче из тротоара и нађе се преда мном на улици. У суром неком капуту, чија се боја чудно слагала са бојом лица; уопште, цео као да је премазан том суро-прљавом бојом. Поглед уморан, некако дремљив, коса у нереду стрчи у праменовима испод изгужвана шешира. Стоји преда мном, смеши се уморно, чисто некако мамурно, маше главом и гледа ме пријатељски.
— Гле, откуд ти овде? — рекох изненађен, јер збиља прошло је неколико година како се никако нисам ни сетио тог човека.
— Познајеш ли ме, бога ти? — рече смешећи се и мету обе руке на моја оба рамена, и гледаше ме неко време.
— Како те не бих познао! — рекох и почнем се мигољити не би ли он скинуо руке с мене.
Он ме узе љубазно дрмати за рамена и после подужег изражавања симпатија на тај чудан начин, понови:
— Ама, зар ме познајеш?
— Како не?!
Скиде руке, затури их на леђа, па ме опет узе мерити и махати главом, па ће тек:
— О, о, о, куд да те видим изненада. Откад се, болан, нисмо видели. О, о, о,! Па како си ми? Добро си ти! Ти си овде у Министарству.
— У Министарству.
Он ми опет стави једну руку на раме, примаче лице ближе моме и као шапатом рече:
— Ћути ти, топло је теби! … Е, баш ми је мило. Топло је теби, ћути, па уживај као бубрег у лоју, кад ти је бог дао. А ја, као што знаш, тако, ето као што ме видиш. Шта ћеш, ја, знаш, онако мојски… Тхе, не живи се сто година… О, баш волим што се видесмо… Знаш Божу?
— Знам рекох, иако се нисам опомињао на ког баш Божу мисли, јер сам имао многе Боже познанике и школске другове.
— И он са мном. Ономад смо се баш о теби разговарали. Божа онако, као што га знаш. Долазиће и он, мислим, скоро у Београд. Ми смо ти прави сељаци, ето овако као што ме видиш!
— Збиља, где беше ти оно? …
— Бога ти, не знаш? — упита и опет ме пријатељски продрма.
— Некако сам смео с … — почех.
— Ја сам у Левчу, учитељ, као што знаш.
— А ја сам мислио ти си у рудничком округу… Ти ћеш на више. Где долазиш на пиво? Хајде, видећемо се! — рекох тек да се нешто каже и колико да га се опростим, али он је моју десну руку држао својом десном, а леву ми метнуо на раме, па не пушта!
— Ти ћеш доле?
— Доле.
— ’Ајд’ баш да ти правим друштво. Давно се нисмо ни видели. Е, много ми је мило!
Пођосмо Теразијама ка Калимегдану.
— Уживај ти, топло је теби! — рече ми после извесног ћутања.
— Топло!
— Ћути, па гледај посла, топло је теби!
Опет заћутасмо.
— Је ли?
— Шта?
— Познајеш ли Павла?
— Кога Павла?
— Па Павла, брате?
— Знам ја многе с тим именом!
— Љотића?
— А, њега? Знам! — рекох очекујући даље шта ће ме питати.
После дуже паузе он ме повуче за пеш од капута.
— Је ли, молим те? — рече и устави ме на улици.
— Шта?
— Како стојите, онако, знаш, вас двоје.
— Који двоје?
— Ти и он!
— Који он?
— Па Љотић!
— А, Љотић! Шта имамо ђавола да стојимо, познајемо се, добри смо познаници.
— Е, па то ми треба. А како ти онако иначе стојиш код њега?
— Та добро, није он ваљда руски цар?
Он ућута.
Ја се замислио о нечему, па се чисто тргох кад ме опет повуче за капут.
— Замисли ти, молим те, дао ми тројку!
— Ко?
— Па он!
— Не знам, брате, ко?
— Павле, он је, знаш, надзорник код нас!
— Е?! — рекох, правећи се као изненађен.
— Јест, тројку! — рече тужно и опет прекиде разговор.
После читавог часа шетње са таквим разговором чисто осетих вртоглавицу и станем смишљати план како да се опростим овог човека.
— Е, здраво — рекох му и пружим му руку — ја ћу да свратим код Коларца, знаш, имамо своје друштво.
— Па готово и ја ћу, знаш ми смо жељни разговора. Знаш како је у селу. Сељачка посла. Нигде нема сродне, интелигентне душе да измењаш мисли. Ја и Божа, и тачка. А ми смо већ све и сва један другом испричали… Е, е, е, баш ми је мило да мало с тобом поседим. О, брате, како да те видим случајно, а хтео сам да идем горе до Славије, па као за срећу хајд’, реко’, баш ћу да прођем овде, кад оно, ти пред мене.
Говори он, а његове речи падају као ударци на моју главу. Најзад, шта могу да радим! Да му клот на клот кажем: иди, брате, од мене, досадан си — не иде. Једна утешна мисао сину ми у памети. Заразговараћу се мислим — са другима, њему ће бити досадно у непознату друштву, па ће и отићи.
Уђосмо. Поздравих се с друштвом. Јави се и он, каза своје име и седе. Поручисмо пиво, поче се разговор. Он се налактио на сто, метнуо браду на шаке, па гледа час онога, час овога, час онога, час гледа преда се и на моју срећу ћути, не говори ништа.
— Но, боже помози! — помислих.
Таман најзанимљивији разговор о нашим односима с Бугарима и Аустријом, таман се развила дебата и ја с ватром доказујем:
— Ништа од нашег празног и лудог братакања кад они, господине мој, једно говоре а друго раде. Ту о заједничком, а још мање пријатељском раду нас и Бугара не може бити говора, кад они баш у доба наше слоге убијају тамо…
Осетим да ме неко дрма. Погледам, а он. Дрма ме и поверљиво ма’ну главом да има нешто да ми каже.
— Шта је? — рекох сагнувши се ближе њему. Он се беше некако измакао.
— Познајеш ли Перу (рече и неко презиме)?
— Не знам! — рекох осорно и продужим:
— Они убијају сваког дана наше људе, а ми се с њима грлимо, па чему онда…
Опет дрмања.
— Шта је?
— Он је, знаш учитељ.
— Ко?
— Па Пера?
— Који Пера?
— Тај што ти причам! — пита и говори шапатом, поверљиво.
— Па добро, шта је с тим? — обрецнух се опет, па продужим: који је већ ово пут како се покушавало то братство и заједница? Па какви резултати? Што се вечито варамо? …
— Знам, али ти заборављаш на најјачи факт… — прекиде ме један од другова.
— Факт? Какав факт? Факт је најјачи и најстрашнији да они убијају свакодневно наше људе, и ми доносимо резолуције! Ето, то је факт, и ништа друго!
Опет ме он прекиде и повуче за капут. Ја га одгурнух руком, па продужим да бих казао шта имам, пре него што ме ко прекине у говору:
— Ето, то је, господине…
Опет ме повуче још јаче и ману ми поверљиво главом.
— Шта је?
— Замисли — поче шапатом — дао му четворку!
— Ко брате?
— Он.
— Који он?
— Па Павле, дао њему!
— Коме опет њему?
— Пери!
— Који сад Пера?
— Па Пера учитељ, тај што ти причам сад. Дао му, замисли, четворку, брука једна.
Читаво пола сата прекидао је разговор и саопштавао своја питања. Разговор однекуд скрену на романе Толстојеве и Тургењев[љев]е.
— Толстој је велики песник, али никад није као уметник оно што је Тургењев! — препирем се с једним према мени. Двојица још говоре о Србији и Бугарској, а двојица се живо препиру о економској потчињености Србије према Аустрији.
— Чујеш! — опет ће он и повуче ме за капут.
— Чујем!
— Замисли: његови глаголи и именице нису ни близу обрађени као моји. Његове именице нису ни слуга мојим.
— Чије?
— Перине!
— Добро!
Опет разговор: Тургењев, Толстој, Достојевски, Србија, економски односи, док он мене опет за капут.
— Шта је сад?
— Додуше, његове су заменице и придеви прилични. То му признајем. И моји су придеви добри, али његове именице нису ни слуга мојим именицама. А и глаголи ми обрађени одлично. У глаголима сам ја бог!
— Шта ћеш?! — рекох механички и продужим разговор, док тек у најбурнијој дебати прекиде ме епет вукући за капут.
— Шта ти је? — викнух гласно и љутито.
— И он њему с таквим именицама дао четворку, а мени тројку.
— Ама, коме, брате?
— Њему!
— Не знам коме?
— Па Пери!
— Коме сад опет Пери!
— Учитељу, тај што ти причам за његове глаголе и именице. Њему дао!
— Шта?
— Четворку!
— Ко му дао?
— Он!
— Који?
— Па Љотић, је л’ ти кажем, а моје именице…
— Иди до ђавола и ти и он, и Павле и ваше именице и заменице, шта се то мене тиче! Остави ме једанпут на миру! — дрекнух што ме грло доноси.
— Што се љутиш, ја ти лепо кажем, а ти…
— Видиш да разговарам, шта си ме сваки час окупио вући…
— ’Ајд’, ми ћемо после, кад пођеш кући, опширно поразговарати.
— Никако, остави ти мене, а ти разговарај с ким хоћеш! …
Продужим опет злоневољно разговор, док ме он дрмну опет.
— Шта ћеш?
— А како Паја стоји са Стевом?
— Да платим! — дрекнух. Платим и стругнем. Оставим и оне добре пријатеље без збогом.
Не можеш другачије. Превршила дара меру. Његови придеви! Обрадио своје заменице, као да су заменице краставци.
Не дао вам бог да се на овако чудо намерите!
„Страдија“
20. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Одговори уредништва
Г. Б…ском — Крагујевац. Дакле, ви имате тамо неког господина кога сте из милоште прозвали у Крагујевцу Бубац. То је све лепо и красно, јер носе, можда, бољи људи од њега гора имена. Звати се Бубац није тако страшно, и ви Крагујевчани на сваки начин немате ништа против тот његовог надимка, али вас буни друго нешто. Велите да је тај дивни господин Бубац био пре 29. маја у Тополи неким инжињерским послом, и да је као добар родољуб нашао за потребно да се звоно из тополске цркве, које је поклон кнеза Александра Карађорђевића, однесе у крагујевачку фабрику и да се прелије у неке друге полезније предмете. Добро, то је, велите, радио пре, а сада се труди да некаквим својим предавањима просвећује јадну публику. Није он сам такав, то мене не буни, има их таквих па и горих на сваком кораку, а наш Београд је у томе најплоднији.
Шта да му радите, нека га носи ђаво, а за све смо ми криви, јер смо по нашој назаренској ћуди некима од таквих дали чак и посланичке мандате, одликовали смо их поверењем да се старају о „милој отаџбини“. Па кад то видите, што вас буни тај некакав Господин Бубац.
Какви смо, неће ме ништа зачудити ако тај Бубац буде ускоро седео на посланичкој клупи.
Ми смо, радикали, назарени, господине, запамтите и посматрајте. Чисти, овејани, назарени!
Жалим само што је Русија уплетена у овај луди рат са Јапаном, па да нас гони као јерес, која иде против православља.
Данас треба гонити, као што је Немања гонио богумиле.
Ето, то ја мислим: Немања је за нас нове назарене. Нека Бупца! Види Бог!
„Страдија“
17. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Лепо привређујемо
Дивни смо ми људи. Ми, на пример, не радимо ништа, а славимо као онај социјалдемократ празник рада. Ми имамо државне економије од којих имамо штете, ми имамо угледна добра за која морамо да плаћамо, ми имамо расаднике без расадника, ми имамо надзорника државних имања, али без имања. Све ми мудро и паметно имамо. И кад је тако, онда није ни чудо што се држава брине о њима. Мора држава да поднесе и тај трошак. Свети Трифун је као патрон рада. Не знам откуд баш он, ал’ тек он је патрон рада и Министарство привреде, да се не би огрешило о обичаје наших врлих и старијих, одобрило је буџет да свака економија прослави, попут социјалиста, празник рада.
Пуца се, пева се, пије се о државном трошку, прославља свети Трипун, прославља се празник рада, али ће рада бити, кад буде! За сада је доста да пуцамо и да прослављамо! Нек живи луда државна каса!
„Страдија“
17. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Отправник послова у Румунији
Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.
Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?
— Је ли Пашић?
— Је ли Стојан?
Ко је, питам, ко је тај?
Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?
Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.
Јаој, пуста мотко!
„Страдија“
17. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Празник рада
Затекох мог пријатеља за столом по ручку, пије каву и сам се смеје.
— Ти си врло расположен — рекох.
Он се смеје.
— Да ниси добио на лозу?
— Седи молим те, седи, смејаћеш се и ти, само кад ти испричам ово чудо што ми се десило.
Седох, и запалих цигару.
— Познајеш ли ти мога брата?
— Перу?
— Јес’, јес’, њега!
— Познајем, како не бих познавао.
— Шта он ради?
— Колико га ја знам, изгледа да не ради ништа, а иначе, ко га зна, то ћеш ти знати боље.
— Ја га, као његов брат, знам исто толико. Мало је у селу, тамо врљка, пије вруће ракије, иде са сељацима по лову, прича им о социјализму и о новим идејама, па кад га сељаци изгустирају дође овамо у Београд. Седи код мене, ту руча, вечера, пије, спава, дам му по неку пару џепарац, па кад му се и залудничење на тај начин досади, он иде у село. Ето, откако је, тако живи. Синоћ је дошао овамо возом и важно, озбиљно, намрштен, преко свога обичата, рече ми: „Имам с тобом један важан разговор!“
— Какав? — питам.
— Доцније, кад вечерамо, рећи ћу ти.
— Ја се, као што ме знаш, закачио синоћ с друштвом, па вечерасмо у ме’ани, и литар по литар, седесмо к’о људи до три јутрос. Дођох кући и таман легох уморан, мамуран од пића, а таман ме поче хватати онај дубок, сладак сан после дугог неспавања кад трепти слатко и пријатно сваки дамар на телу, а човек осећа како чисто тоне, плива по постељи, рони дубоко, а пред очима се рађају пријатне, миле слике, док одједном неко ме узе дрмати, осећам како ме нека рука извлачи из тог слатког мира, осећам хоће да ме одвоји од среће, отимам се у сну, не дам се и заривам се дубље под јорган; не помаже, она рука опет ме гони, опет ме вуче све јаче и јаче, ја се јаче отимам, упињем се очајно да не подлегнем, као да се престола лишавам, али та гадна рука беше јача, и ја подлегох — и пробудих се, управо полубудан погледам ко је то што ме вуче. Угледам неко лице нада мном, видим руку која ме држи чврсто за раме и дрма, и дрекнем:
— Шта је? … Шта хоћеш од мене?
— Па јуче сам ти казао! — чух глас и учини ми се као да се цела непријатност на томе свршила; окренем се задовољно, заријем се у постељу и предадох се наново слатком сну, а оно „јуче“ изазва некако пријатне успомене. Док одједном опет дрмања, осећам како ме опет нека напаст одваја од мог спокоја, од раја, отимам се, не дам се, кријем се под покривачем, али не помаже надвладан сам, и ја дрекнем колико ме грло доноси:
— Остави ме на миру, безобразниче!
— Али важно је, ево већ свиће! — рече тај.
— Па што ме се то још тиче?
— Па знаш ли шта је данас?
— Остави ме, или… — почех.
— Јеси ли луд, молим те, знаш ли шта је данас, а ево већ свиће!
— Ја само знам то да ме оставиш на миру! — дрекнем и скочим на нападача онако мамуран, дремљив и сањив. Нападач је, тек познадох, био мој брат.
— Који ти је ђаво? — викнем. — Што ме не оставиш на миру? …
— Па знаш ли шта је данас?
— Шта је, да је, ја хоћу мира, торњај се напоље!
— Молим те, данас је први мај.
— И ако је, торњај ми се с очију!
— Па дај ми банку.
— Какву банку, битанго!?
— Па први мај!
— Па зар, ако је први мај, морам да ти дам банку?!
— Дај ми, молим те, ето већ свиће, данас идемо сви ми другови у Топчидер да прославимо Празник рада! Данас је Празник рада, зар не знаш?
Од све муке ударих у смеј. Дадох му да купим себи мира. Он оде; а мене тек онда узе смеј. Празник рада! Целог века ништа не ради, али Празник рада енергично прославља! Ето, то ми сад нешто дође на ум, па се сам смејем.
Нисам се смејао. Мене растужи оно што сам чуо.
Колико ли њих, боже мој, прослављају овакав Празник рада!?
„Страдија“
13. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Дивна економија
Некакав Господин Тричко, који управља дворском економијом изгледа да је за управљање узео мустру из министарства привреде и да се школовао у државним економијама. Господин министар привреде не треба да оклева, не сме пропустити ову ретку прилику, већ треба што пре да употреби способности овог Господина Тричка на „ползу“ државних интереса. О његовом ретком дару круже по чаршији читаве легенде, које нити можемо, нити имамо места, да их све донесемо, али ћемо прибележити једну од последњих. Кажу и причају да је направио диван пазар.
Поручио је 8 гарнитура точкова по дуплу цену. Наши мајстори Срби израдили би тај посао готово у пола цене са гаранцијом од годину дана, али он то није хтео, већ је поруџбину учинио код Браће Пинкас Штајн и платио 48.000 динара посао, који се могао свршити за 20, до 22.000 динара.
— На први поглед ово изгледа расипање, распикућство, или лудост, али кад паметан, крштен човек мете прст на чело, доћи ће до убеђења да ово има свог смисла и дубљег значаја. Сад се закључује трговински уговор са Немачком, и име Пинкас Штајн мало му другојачије звучи него неки на ић.
То ће за уговор и за топове, много да нам вреди. Просто је дошло као поручено!
Све у своје време!
„Страдија“
13. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Јединствен парастос
Попови пију, попови се бију, попови уцењују, поп један ударио свечара у цркви славским колачем по глави, поп један устави брзи воз за опкладу од десет литара вина; поп један од приложеног чаршава за часну трпезу на коме пише: „За покој душе мојој доброј матери“ направио швалерки кошуљу; поп опет један свети водицу кроз прозор из шприца; поп један опсовао црквењаку бога у олтару и ударио га ногом у трбух; поп, опет, неки тужен за педерастију. О, Господе боже, шта се још није чуло и шта се неће чути о овом или оном попу. Али, да је неко због наших попова морао ићи у другу земљу да даје парастос, то још није било како смо, ваљда, из Бојке дошли у ове крајеве.
Па, замислите, десило се и то чудо, и то где да се деси. Десило се, ни мање ни више, већ усред Београда, ту где је и сам архипастир, где је главар цркве, где је наш дични митрополит Инокентије.
Мити Лазаревићу, трговцу, умро отац. Он јави митрополиту да свог попа не трпи и моли главара цркве, разуме се с таксеном марком, да му одреди друге попове, а ономе ће платити онако, само нек је даље. Тако и буде. Даје он после четрдесет дана помен своме оцу, а на десет дана раније опет моли (с таксеном марком) Господина Митрополита да му одреди другог попа, јер, вели, његов поп није био учтив, али ће и њему, иако не врши помен, платити његово. Тако и би. Сад долази полугодишњи помен. Извести он о томе митрополита, поднесе молбу на десет дана раније, снабдевену опет прописном таксеном марком, да му се одреди други свештеник.
Секретар љубазно изјави како ће му се учинити по жељи и Мита оде кући без бриге. После два дана оде да се код митрополитовог секретара извести који је поп одређен, али овај му такође љубазно рече:
— Е, знате, овај, Господин је казао да ће вам духовни суд одредити попа. Идите њима.
— Одем тамо. Седе часни оци — прича човек — саопштим ја њима шта ми је рекао секретар, саслушаше они мене пуноважно, па се накашљаше, и онда ће ми један рећи:
— Е, видите, то је незгодно, ми не можемо осудити човека да губи своје право док не испитамо у чему је он крив.
— Али, молим вас, ја њега нећу никако, а ја њему плаћам што би му платио и кад би вршио обред.
— То ми не можемо и нећемо, јер треба да извидимо ту ствар.
— Па ви сте, господо, имали шест месеци за то, а не сад да испитујете, ово није моја прва молба да ми се да други свештеник.
— То је, господине, ствар… Чекајте да видимо…
Узеше отварати нека еванђеља, неке требнике и часловце, гунђаше, мајаше главама, и најзад рекоше пуноважно:
— Идите ви лепо Господину Митрополиту, он вам може учинити, ако хоће.
Одем натраг секретару и кажем шта веле у Духовном суду.
— Не може тако! — вели секретар — они морају да одреде другог попа. Хајдете са мном.
Одосмо опет. Опет ништа.
Ја се наљутим, одем и, разуме се, објавим да ћу давати оцу парастос у Земуну.
Узмем лађу за своје госте и парастос свршим тамо.
У Земуну и на лађи били су један прота и један поп да виде да ли ћу истина давати тамо парастос, шуњали се око цркве и шпијунирали!
Ако ко уме да разуме ову појаву, ово је више него страшно.
Попови, шта ви велите? Изгледа да се нашег многоуваженог старине Инокентија не тичу овакве ствари! Право има, то му плату не крњи!
„Страдија“
13. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Одликовање
Оно мало неодликована света у Србији мисли да је богзна какво задовољство прикачити орден на груди, или се свакодневно прсити са каквом розетном и орденском значком.
Али није то баш тако дивно. Кад човек добије орден, тек тада се обзире око себе и гледа ко још носи тај орден тог истог степена. Гледа човек у каквом је друштву. И кад добро разгледа и размисли, онда се грдно разочара, озлоједи се, и место задовољства, изгуби вољу и на орден и на живот. Иде кући суморан, затвара орден у фиоку да га никако више не види очима.
Замислите, рецимо, овакву сцену.
Човек метнуо на груди орден за књижевне заслуге, шепури се и кокори мислећи у себи: „Е, вала, овај бар орден не добија сваки. Ово је бар стечено трудом и радом. Треба и бити поносит на овакво одликовање!“ Улазите гордо у ресторацију на чашу пива, а унапред уживате како ће се келнер збунити пред вашим отечественим лицем. Келнер равнодушан, није му нимало необично да виђа „важне и заслужне људе наше отаџбине.“ Њих је бар Србија пуна. Ваша се радост помути, а понос почиње малаксавати. Гледате по ме’ани, кад ал’ пуно „заслужних“. Још вас теши мисао да тог ордена нема, он је бар редак. Кад одједном се врата отворе, а улази непознат човек у црном оделу, на глави му цилиндер, на ногама лаковане ципеле, а груди краси, ни мање ни више, већ орден за књижевне заслуге.
— Но, како ја овога не знам — мисли јадни књижевник и прибира мисли да би се опоменуо свога непознатог колеге.
Онај седе надувено, гледа све око себе с висине, преко рамена.
Књижевник прилази и представља се као колега, наглашујући да обојица носе исте ордене и како треба да се изближе познаду.
— Мило ми је, господине, изволите сести! — вели онај надувено.
— Господин пише?! — пита књижевник.
— Да!
— Романе?
— Не!
— Песме?
— Боже сачувај, то ми тек треба!
— Бавите се науком?
— Немам за то времена.
— Па шта пишете?
— Извештаје, господине!
— За Академију?
— Не, за полицију.
— Чудновато!
— Мене чуде ваша питања, господине!
— Ја питам због ордена.
— А, због ордена, јест ја чиним услуге српској држави.
— Молим за ваше име!
Он каза име.
— Дакле, ви, велите, пишете извештаје за полицију?
— Јест, ја се цео дан бавим у Београду, а само преноћим у Земуну, па се рано изјутра враћам у Београд и подносим своје извештаје полицији из Аустро-Угарске.
— Ви шпијунирате другим речима?!
— Тако нешто.
— Па како ви знате ствари из Аустро-Угарске кад сте по цео дан у Београду.
— То ми је важније, господине, јер ја примам плату и тамо да њима доставим ствари из Београда. Могу да вршим обе дужности.
— А, па ви сте за тако дивне услуге одликовани орденом за књижевне заслуге?!
— Да, господине, тако је!
— Пардон, а ја сам мислио да ви пишете и радите на књижевности, или на науци. Збогом, господине, — вели разочарани књижевник.
— О молим, молим! — вели непознати и клања се љубазно.
Свршено и с поносом и са радошћу.
Али сад, после тога долази друга ствар, долази да се чаша горчине докраја попије.
Дошао први и сиромах књижевник иде да прими плату.
Дошли и други чиновници, неодликовани, „незаслужни“ за отаџбину.
Благајник сваком срачунао: „За порез, за Управу фонда, за редовни улог, обустава, за депешу, прилог манастиру…“ итд. Имате још толико и толико. Дође ред и на „одликовано лице“. И њему исти одбици као и другима, и сем тога „за орденску таксу“, рецимо, 32 динара.
— Но хвала лепо — мисли сиромах књижевник: Дакле, сад остајем без гроша, а пекару и млекаџији не могу платити.
— Да частиш, браво! — вичу остали.
— Ви имате рачуна да частите, јер имате 32 динара више у џепу.
Па реците сад да то није дивна почаст, зар је то мало задовољство бити на овако диван начин кажњен новчано.
Бежите, читаоци, од оваквих „отачествених заслуга“ и овакве почасти.
„Страдија“
3. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Похвално
Као што је познато, ученици I. београдске гимназије, после пада Порт-Артура, повукли су се на север. Пола их је под кровом, а пола под ведрим небом. За ову другу половину праве се на Малом Калемегдану земунице. Како су ове земунице и у Манџурији велика кубура, професори су одлучили да своје духовне воине у њих и не уводе, него су направили овакав распоред. Чим се укаже лепше време, сви професори и ђаци који, на смену, остају под ведрим небом, ићи ће изван Београда у шетњу до подне, или после подне, или на цео дан. У тим шетњама ученици ће добивати поуке из природних наука, географије, историје, практичне геометрије; трчаће, лопте се играти, певати, свирати и цртати с природе. Кад је ружно време, походиће се разне установе у Београду. Што је најлепше у овој невољи: разговараће се професори са својим ђацима и дружити се целога дана, што је до сада у нас сматрано као негда читање јеретичних књига! Дакле, враћају се и у вас стара, добра јелинска времена! Одиста срећна мисао! Како чујемо, највећа хвала за обнову ове старе школе припада професорима грчког и латинског језика у тој гимназији.
„Страдија“
27. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 