Наша подлост
Сваког тренутка, сваким часом све више и више констатујемо нашу беспримерну подлост.
Замислите само: После 29. маја сретне ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости:
— О, здраво!
— Здраво!
— Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.
— Е?!
— Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?
— Збиља?!
— Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам… Ух… Море, да оставимо то, знаш већ и сам, ал’ тек боли ме, не могу да заборавим — вели тај једад и одмахну руком као да се беде велике отреса.
Уздахнуо сам горко.
— Је ли? — пита ме.
— Шта?
— Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез-Михаилов? — опет ће он, а баш смо били пред спомеником.
— Ама, овај Обреновића споменик, велиш?
— Јесте, то је срамота, то ми не можемо равподушно гледати.
— Срушиће, јȁ шта мислиш! Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужник. А сад, сад се мора и историја порушити, ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историју, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. Досад су деца учила и доселење Срба и Бојку и жупане и краљеве и цареве и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлост прошлости, да одсад буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:
- Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
- После се не зна ништа.
- 29. маја почиње историја Србије.
- Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.
Тако ћемо ми, јер смо карактери.
—
Овакав разговор није редак. Сваки час наилазимо овакве и с њима се не може друкше разговарати.
Знам човека, знам га као злу пару, као отров од кога сам патио и боловао, а он мени очи у очи, а и он зна шта ја њему о њему мислим, каже:
— Ех, да не прегосмо да Александра срушимо, хтедоше да покваре план, и да мене није било, све би пропало. Ја сам, знаш, завереник.
Па то није један.
Кудгод се макнеш, све сам љути завереник. Рођену земљу да презре човек.
Хајде, носи ђаво све то! Али, шта мислите? Цвети. Позориште, мимо обичај, даје „Малог Лорда“. — Зашто?
Ваљда зато што је други устанак на Цвети, па се мења тај обичај. Јаој, ала смо одвратни!
—
О преком суду рекао ми је једном болно, тешко онај велики филозоф, разочаране, разбијене душе, Божа Кнежевић:
— Видите ли, Радо, шта се чини ово, за име бога Господа? Видите ли забога?
Видим, на жалост!
— Та, за име бога, ми смо гомила Цигана у којој се нађе понеки, понеки, поштен човек. Ситни смо забога, јадни, ситни… Да се бориш! С киме? То су стенице у нашем друштву, ситне и досадне бубице, које ти се под кожу зарију. Боли то, крв липти, али га не видиш за име бога, не видиш. Осећаш да су ти сву кожу нагризли, да те боли, али немаш, не можеш да се бориш! — рече Божа болно, па ућута. Затурио главу поносно, својски, провуче прсте неколико пута кроз косу, хуче, хуче, на свој неки особити начин:
— Ој, хој, хој, боже мој!
— Па, рекох, не ваљамо, али…
— Та оставите за име бога. Подли смо, гадни, нисмо достојни да се зовемо људима… Разумете ви ово: Није забога ова земља достојна да иде човек напоље на њу. Није ни толико достојна разумете ли? … Ахај, боже мој, није достојна ни толике почасти, тако ми бога! Хајдемо, Радо! … Ух, како смо гадни! Гомила Цигана, то нам је држава.
Божо, Божо, колико је ово много горко, још је више тачно.
Гасе се у нашем друштвеном, загушљивом смраду такви као што је Божа био.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Стража
Ратно време. Оскудица у војницима што су остали у нишком граду. Мора се бар неколико шиљбока одредити на друге послове, и то, разуме се, они шиљбоци, где није баш потребе да се стражари.
Стану се старешине договарати где се може учинити уштеда.
— Онај код Сахат-куле… — поче један.
— Е, то не може, то је важно место, вели други.
— Што важно?
— Како што? Ја сам толико овде и ту увек имамо шиљбока. Без тога не иде.
— А онај код барутане?
— Па зар барутана без страже? То не иде.
— Не иде, не иде, ту мора! — одобравају.
Заређају сва места, и нигде уштеде. Ал’ уштеде мора бити. Опет поново.
— Па добро— опет ће онај први — шта, брате, чува онај Сахат-куле?
— Па чува!
— Шта чува?
— Како шта? Чува, тако лепо, чува.
— Чува, чува! — вичу остали.
— Вала, брате, не чува ништа!
Зовнуше двојицу цивилних, који су придодати ту на службу за време ратног стања, и наредише им да иду до Сахат-куле и да питају стражара шта чува.
Наредба је. Одоше људи. Приближише се стражару, а стражар, као сваки ревносан стражар који нешто чува на живот и смрт, управи им бајонет од пушке у прси и грмну:
— Натраг!
Не гине се људима. Натраг, натраг! Шта да раде? Не да се војник ословити.
За срећу, у тај мах дође смена страже. Смени се онај кога су хтели питати, и они му приђоше:
— Је ли, војниче, шта си чувао овде, вере ти?
— Чувао сам — вели војник.
— Па шта си чувао?
— Чувао сам.
— Ама шта, брате?
— Па тако, чувам, наредба је.
У том наиђе један резервист.
— Је л’ не знате шта чува?
— Не знамо ни ми, ни он, ни официри, ни онај који издаје наредбу да се чува.
— Ја ћу да вам објасним. Кад је Ниш ослобођен, ту, на том месту, код Сахат-куле, била је јапија. Било је врло много јапије, те је наређено да војник чува да грађани не би покрали и разнели јапију. Ту су јапију разнели официри својим кућама, или су је можда и продали. Јапије је нестајало мало-помало, па је најзад и сасвим нестало, а стражар је остао и даље. Никоме више није ни падало на ум да се стражар уклони кад већ нема шта да чува. Нови официри који су дошли затекли су и стражара код Сахат-куле. Виде да нешто чува, а и не знају шта и од кога. Таква је установа, тако су затекли па тако и оставили; и ту се чува, шиљбочи, мења се стража за пуних седам година, а јапије нема пре толико година.
„Страдија“
23. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Тежак задатак
За време рата наређено је да известан број пекара у Нишу, Белој Паланци и Пироту пеку ’леб само за војску. Тако је и било.
У Нишу се договарају у генералштабу како ће да тај хлеб спроведу на границу. Узели карту Србије, раширили, намрштили лица, па се важно и озбиљно договарају које је најпречи пут. После свестраног испитивања, решавања и договарања које је трајало читав дан, дозову коморџије и нареде:
— Ићи ћете одавде, па на то село, па онда на то, па тако редом до места где већ треба.
— Не може туда — вели један од коморџија — довде може, ал’ даље се не може ни на кози, а камоли с колима. Не може ни лети, а сад су нарочито сметови, па ни сам ђаво не може проћи!
— А, ууу-у! — узвикнуше господа. — Шта сад да се ради. Удри у ново размишљање, у тражење новог пута. Нађоше. Опет зову коморџије, опет им саопштише нову одлуку, опет ће један од коморџија:
— Не може ни ту!
— Што, брате?!
— Брдовито, камењар, не може ту ни мачка да прође!
Опет узеше брљати по мапи, док ће један коморџија из Лесковца, и мимо правила, иако се толико устручавао да не наруши дисциплину која је нарочито несретна за време рата. Оде глава за једну реч. Али човек не може равнодушно да гледа како се толики људи муче ни око чега. Заболе га срце па проговори:
— Ако ли, господо, да прозборим и ја једну?
— Говори, брате, говори! — викнуше очајно.
— Да л’ би могло, рачунам, да испошљемо те ’лебове на железницу.
— Па разуме се да може! — дрекну најстарији и удари се руком по челу. — А што не лајеш одма’ магарче један, него ћутиш. Па имамо железницу, шта се ваздан млатимо!
— Тхи, их! — узвикнуше остали. — Железница, разуме се, а ми ту ваздан млатимо празну сламу.
И тако се реши то важно питање.
„Страдија“
23. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Идеал сметене памети
Једаред ми причаше ову интересантну ствар један мој пријатељ:
Није ми било нешто добро, осећао сам главобољу, те отидем пешке у Топчидер. Шетња ми добро чинила. На једној усамљеној стази сретох свог колегу… Хајд, ништа, хоћу да видим да ли ћеш познати ко је?
Елем, сретох колегу. Иде сам, лагано, погнуте главе.
— Здраво, колега! — рекох, и он се чисто трже, па уједном застаде.
— О, здраво! — рече и он, изненађен, чисто преплашен — а ја, овај, нешто се замислио, то јест, нисам се управо замислио, него онако, како да кажем, мислим се нешто!
— Што си се усамио тако? — упитам га, тек да нешто разговарам.
Он погледа око себе, па слежући раменима, рече:
— Па и нисам да видиш сам, то јест…
— Како ниси забога?! — прекидох та, јер заиста никог не беше с њим на тој стази.
— Знаш, како се узме, то јест, по правом рачуну сам сам, али, овај, ја кажем нисам сам, јер, знаш сад је био са мном Бобић, па ја одох, а он остаде, то јест, како да ти кажем, он остаде, то јест, ја одох, није него он управо оде, а ја остадох.
Ту више нема обзира. Умало нисам пао од смеја. Знаш га већ ко је!
— Знам, ко га још не зна! — узвикнуо сам.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Благо српској деци!
Један наш пензионовани директор гимназије, који живи у Београду, позвао је ово дана у свој дом неколико својих другова, пензионованих директора и професора да им саопшти своју последњу жељу.
— Господо — говорио је директор својим друговима — молио сам вас да ми дођете, и ви сте се одазвали. Хвала вам! Ето, видите, ја сам болестан и једном ногом у гробу. Нисам се женио, немам никога свога, па сам се решио да све што сам за четрдесет година уштедео оставим српској деци. Мислио сам и мислио на који начин да помогнем српској деци, па сам смислио ово: Наша средњешколска омладина у Београду нема великих сала за гимнастику, за библиотеку, за концерте и позоришне представе, места за клизалиште и удобно купатило. Чекало се да ту потребу подмири држава, па ето где се не дочека да то држава уради. Куда ће пре?! Али што држава не може, то ће моћи појединци, као што је и у осталом свету. Елем, ја желим да се ове године чим настане пролеће, отпочну зидати две велике зграде, на два супротна краја у Београду, како би за све ученике било подједнако удаљено. Обе те зграде са свима потребама стаће двеста хиљада динара; у резервни фонд за обдржавање зграда у исправном стању, као и за плате надзорницима, ући ће сто хиљада динара. Купатила би се издржавала улозима имућније деце. Ето, јесте чули моју жељу и молим вас да ми помогнете да је извршимо.“
Место одговора другови, пуни узбуђења, стадоше грлити и љубити свога великога Србина.
— О срећнога часа — повикаше углас. — О, благодарно чедо миле мајке Србије! О душо св. Саве! Потпомоћи ћемо те, украсе наше, све ћемо дати за љубимују Доситијеву јуност!
Пошто се поумирише, наста писанија. Њих шесторица уписаше пола милиона. Једно свештено лице, најодушевљенији приложник, запоја танким и лепим гласом: „Сеј ден јегоже сотвори Господ: возрадујем сја и возвеселим сја воњ!“
Благо српској деци и душама великих добротвора. Њихове ће душе на небу царовати ка’ им име на земљи царује…
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Главна ствар
— Ово је којешта! Шта то значи, шта крпате џабе овај свет чак овамо у Београд? — љути се један радикалац из унутрашњости и пита свог пријатеља из Београда после оног радикалног митинга.
— Како којешта?
— Тако, само смо се џабе крпали, ви сте по Београду кукавице!
— Не разумем! Састали смо се, свршили посао, па сад кући; шта више да радимо?
— Како шта, треба свршити главну ствар!
— Која главна?
— Главну ствар; да сам знао какве сте кукавице, не бих ни долазио овамо.
— Ништа не разумем!
Онај се окрете пажљиво, осврте се на све стране, па пришапта овоме на уво:
— Да рушимо, брате, Александра, ето то је главна ствар коју ја хоћу, али ви не смете.
— А ха, то ли је?! … Море, иди кући, па гледај посла, остави ти ту главну ствар другима.
—
Дође атентат[1], оковаше прваке и бацише их у тамнице.
Онај што хоће главну ствар распалио из народа изјаву како слави бога са својом породицом што промисао божја спасе врлог родитеља дичног нам краља, како му жели много среће и живота, како је све до атентата, не знајући с ким је, припадао Радикалној странци, али је после овог догађаја увидео да су радикалци разоравајући елеменат, да раде на преврату у земљи, и он се заклиње да више никад неће имати везе с тим зликовцима и убицама, већ остаје веран и одан своме краљу.
После те изјаве нађе га у Београду онај пријатељ из Београда и покаже му новине с том изјавом:
— Је л’ ово она твоја главна ствар?!
Ето тај елеменат разорава странку. То су те политичке шићарџије, то су они који тргују с политичким акцијама као с јарећим кожама. Доста таквих има.
А данас? Данас се они највише гурају напред, највише дрече, од њихове дреке не можеш уста отворити, угушују искрену реч и поштен глас.
Одгурнимо то од себе, нек иду куд хоће, нек остане десет ваљаних, боље је, него имати с таквима посла. Нек се упишу у „Сељачку слогу”, бар за љубав старог радикалског пријатељства.
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] На Ивањдан 1899. године, радикал Ђуро Кнежевић, родом из Босне покушао је атентат на краља Милана Обреновића, лакше га ранивши. Прим. Д.В.
Члан „Сељачке слоге“
Био један вредан радник — тако се прича у народу — трудио се радио много, подмиривао лепо све своје потребе, а богами, остајала му по нека пара вишка, тек, што веле, злу не требало.
Али он није био задовољан својом судбином. Увек, кад се увече спрема да легне након трудна рада, уздахне и узвикне:
— Хај, судбино моја црна!
Судбини се ово досади, па једног дана пред њега:
— Шта ти је, брате?
— Тешко ми!
— Па шта хоћеш? Говори!
— Дај ми бољу памет.
— То ти не треба ништа у Србији!
— Ама, знаш, намеран сам да се женим, па к’о велим срамота је ако је жена мудрија од мене.
— Нека ти буде — рече судбина — куцну га по челу, и тај час онај постаде паметнији.
Опамећен тако узе даље размишљати о својој женидби и, разуме се, сад дође до закључка да се уопште нема смисла женити.
Сад је више разумевао, више осећао, и његов положај му постаде још тежи; сад још чешће узе уздисати:
— Хај, судбино моја црна!
Судбина му се јави.
— Шта ти је сад?
— Дај ми још бољу памет!
— Нека ти буде! — рече судбина, куцну га по челу и он постаде још паметнији.
Још теже, још горе. Опет он узе уздисати и вајкати се, живот му постаде досадан, суморан.
— Хај, судбино моја црна! — вајка се он.
Судбина опет пред њега.
— Шта је?
— Хтео бих бити најпаметнији — вели, мислећи да му је тешко од мало памети.
Судбина се наљути. Има и она своју ћуд. Лупи га љутито по глави и сву му памет из главе истера.
И онај човек се засмеја, засмеја се, зацену се од смеја, па се лепо за трбу’ ухватио.
— Јеси ли сад задовољан судбином? — пита га судбина.
— Ха, ха, ха, ха, ха!
— Но?
— Хи, хи, хи, хи! Задовољан сам. Охо, хо, хо, хо!
И постаде срећан човек.
Кажу да се одмах уписао у „Сељачку слогу“, те и дан-дањи живи срећно. Само се цери и смеје се.
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Окрени, Боже, набоље!
Кад видите какву било установу која постоји на штету онога чија је — знајте да је то установа наше мудре државе. Имамо Сењски рудник и, разуме се, — штете; имамо Љубичево и од њега — штету. Топчидерску економију, опет ради штете, Државну штампарију — и од ње штету.
Па ипак, као и свуда, и овде има изузетака. Да видите једну вајду, па не знате шта пре да радите, да л’ да плачете ил’ да се смејете, ил’ да кукате изгласа.
Дивна вајда!
У Мајданпеку постоји државно имање које је велико 25.000 хектара. Наша мудра држава умела је… Шта мислите? Умела је, Србине брате, да има прихода од тог имања, на коме је по несрећи још око педесет кућа, и ме’ана, и још мајдан отворен, елем, поред толико неприлика, умела је чак да има вајде, чистог прихода, а да не утроши ни аспре да се то имање обдржи.
И то није приход одскора и није мали. Ни мање ни више, држава од тих двадесет и пет хиљада хектара, од тог рудника, од толиких кућа могла је да исхрани за годину дана једног државног саветника, ем’ да јој претекне нека пара. Имала је прихода 12.000 дин. годишње.
Како смо навикли на штете, ово чисто изгледа неверица.
А тај закупник? Добро је кад је странац, да бар не подваљујемо нашем човеку.
Тај се лепо упропастио. Једва на једвине јаде узео човек од мајдана за седам година 1,300.000 динара, за попашу неких тричавих 111.000 динара, за кирију 26.000 динара и одсекао нешто мало дрваца, тако око 350.000 кубних метара.
Ђаво држава, како да подвали човеку.
Пошто се држава није могла дојанити са толиким имањем, то дође једна паметна Скупштина, па од тог имања поклони краљу Александру 8.700 хектара, тек колико и он да има неку бригу. (Ко ли сад с тим мучи муку?!)
И, шта мислите, шта је сад?
Остатак тога имања даје опет држава под закуп, па ипак штете нема! Има прихода 10.000 динара за годину. Опет може да исхрани једног саветника и једног коња. А да би закупнику што више напакостила, дала њему што више бриге, а са себе бригу отарасила, те је томе јаднику дала још 800 хектара државне шуме.
Ако ми нисмо мудри и досетљиви, не знам ко је.
Свака друга држава би овде имала штете, а ми ђаволи ћаримо.
Окрени, боже, набоље!
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Све према приликама
Ми све почињемо натрашке! Онде где други народи завршују, ми одатле почињемо. А кад нам ко то пребаци, ми се срдито раздеремо:
— Тако раде Французи, тако је и у Енглеза, тако је и у целом образованом свету.
Тако је у другом свету, али често, врло често, оно што се у другом свету може, не може, на жалост, да буде у нас, из простог разлога што ми морамо почети из почетка, а не са свршетка.
Ево једне ствари која најјаче карактерише ту нашу нервозну журбу.
Пре две године, чини ми се, говорило се у Скупштини о закону о чиновницима.
Кад се почело говорити о томе колико година мора да служи чиновник па да стекне право на пуну пензију, устао је један стручњак и говорио је много и дуго, а на крају, да би своје разлоге што јаче поткрепио, изнео је и статистичке податке како је то у Енглеској, Француској, Немачкој и другим културним земљама. „Тако је тамо, господо, овде цифре говоре, а кад је то тако тамо, у том паметном свету, зашто да не може и код нас да буде.“
Тако је завршио говор. И заиста, наш се свет збуни од овакве привидне очигледности. Ко сме у нас да се осуди, па да и онда, кад неко изиђе пред нас са статистиком како је ово, или оно, у другом свету, излетети па рећи:
„То је тачно, тако је у Енглеској, тако је то у Француској, тако у Немачкој, тако у целом културном свету, али, на жалост, код нас не може да буде тако, иако тврдо верујем у тачност статистичких података.“
Чиновник, рецимо, у Немачкој служи 40 година.
А прилике под којима служи, земљу у којој елужи, награду за коју служи, темпераменат, све се то заборавља кад неки стручњак лупи пред статистику.
Код нас је било често готово немогућно у раније доба саставити и десет година. Оно је истина било да је један чиновник — при претресу, кад је хајдук одговорио председнику да хајдукује седамнаест година — узвикнуо сред судске сале:
— Ау, побогу брате, а ја не могу већ толико времена да напуним десет година указне службе.
Тачно. Кад се све околности под којима живимо, све незгоде с којима се ненаграђени чиновник мора да бори, узму у рачун, онда је лудост помињати некакве сулуде статистике.
По тој њиховој логици, по таквој голој статистици без икаквих других обзира могло би и овако што да се деси:
Једнога дана потегне Народна скупштина, па ни мање ни више, већ донесе закон:
„Од данас сви људи, Срби, морају живети у води.“
Устану људи и нададу вику:
— То је немогуће, то је лудост!
И један стручњак распали пред забленути свет статистику:
— Шта не може!? А како рибе и толике друге животиње! Ето у том мору толико, у том језеру толико, у тој реци толико! Ето како то може!
Само тај што статистиком доказује заборавља да Срби немају шкрге.
— Овако је у Немачкој, овако је у Енглеској, овако овде, овако онде.
Оставите то, молим вас. Прво створите од Србије Енглеску, па онда заиста може и у нас да буде све као у Енглеској, ако се још и ми претворимо у Енглезе.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 