Tag Archive | Život na selu

Шуле (слика са села)

— Треба га протерати, покварен је, лопов, разбојник! Што се то трпи у нашој општини?! Докле ћемо? Треба, вала, тај Шуле за врат да нам узјаши!

Оваке речи нису се само од једног домаћина у селу чуле у једној прилици. Сваки бољи домаћин имао је прилике да по сто пута ову познату песму отпева пред општинском судницом.

— Е, вала је, истина, брука! — додају остали, као дубоко замишљени и са неком врстом уздаха.

— Па шта је сад опет урадио? …

— О, брате, шта ће се с тим чудом?! … — пита кмет озбиљно, тупим гласом.

— „Шта је урадио? Шта је урадио?!“ Како то питаш, брате?! Тако може и моја стрина да кметује. Не знаш Шула? … Е, није, вала, озидао нову чколу, но украо Пајићу најбоље јагње… Е, па, брате, ако то тако иде, онда нек се зна да радимо за тога Шула, па то ти је… Ја, чуди се човек: „Шта је урадио?!“ — цикну Никодије, један од најимућнијих у целој околини, а на крају говора пљуну срдито далеко од себе, и баци штап на земљу.

— А што га ниси ти протерао кад си кметовао?! Што ниси кад знаш ’вако да причаш?! — одврати кмет још љутитије.

— Нисам, ниси га ти дао!

— А ти си га лани бранио!

— Лани је био љуцки.

— Љуцки што вама двојици није ништа ове године украо, вели Пајић, али, брате, не може да се трпи више. Што је много, много! …

— Онда да га протерамо — вели кмет.

— Да га протерамо — чу се са свију страна.

— Е, вала, знате шта је. То је пизма на мене. Сад кад служи код мене, онда ’ајд протеруј, а ко зна да л’ је Пајићу он украо јагње. Ја нисам приметио да је где врднуо док је код мене — заузе се неки Никола, код кога је Шуле служио.

— Е, брате Никола, не може тако. Лани га брани Пајић, кад је код њега био, ономлани ја, а сад ти, и тако откако ја знам тог Шула, он редом краде од свију.

— А што да га почнете јурити сад прво кад је код мене? — љути се Никола.

И тако се мало-помало отвори читава свађа између грађана. Једни држе страну Николи, једни хоће Шула да протерају.

Петнаест година је тако увек на дневном реду то Шулино питање, и никад да се оконча.

Једном су били озбиљно одлучили да се протера, па се покајали. Научили некако људи на њега, па то је све.

А њега и не може човек да мрзи. Повисок, витак, главе омалене, шиљасте, наврх које је и лети и зими забачен фесић, који, готово, више стоји на врату и затиљку. Испод фесића стрчи у бичевима плава коса и неуредно пада по челу. Обрва готово и нема. С једне стране има нешто мало, а место друге је ожиљак. Изгорео је некако кад је као мали пао на црепуљу. Испод тог крупног ожиљка, што захвата и чело с читава два прста, сијају два зеленкастожута ока, покретљивија од магнетске игле. Вечито је насмејан и виде му се бели као снег зуби, о којима се причају читаве популарне бајке „гризе Шуле стакло зубима“, „савије гвоз’ ка’ прс’ дебео“ итд.

Свађа у највећем јеку:

— А, ’оћеш да браниш лопова? — цичи Никодије.

— Крао си с њим заједно, мрсак вам очин!

Умало па да дође до гушања.

Док тек тресну нешто, као да је пао човек с грма. Сви се пренуше и окретоше, а то Шуле прескочио из Мијиног шљивара општински плот, па се зацерека и узе мигати раменима.

— Прескочи га? …

— Ама, зар прескочи, побогу брате?!

— Их, да зла брава, закон му његов! — чуди се и Никодије.

— Да бог сачува! … — чуде се сви запрепашћено, а види се како се еимпатије према Шулу повратише.

Кад се већ довољно ишчудише, рећи ће кмет достојанствено, строго:

— Оди-дер, Шуле!

Шуле приљуби руке уз бутине, исправи главу, и по војнички домаршира до кмета и салутира хитро, лако.

— Е, мани га! — шапћу једни.

— Да не краде, убио га Господ, вредео би Цариграда! — додају други.

— Е, бржи је од најбољег коња!

— Каки коњ, ако не стигне зеца на брзац — убио ме бог! — опет ће трећи. Сви га некако и с љубављу и са завишћу гледе.

— Ти си, Шуле, украо ноћас Пајићево јагње и појео га с Тозом и Кеном у Међицама, а кожу сте обесили о Маркову качару.

Шуле се брзо окрете око себе, намигну на неке и накељи се мало, па се намрштено обрати Пајићу:

— Ко ти је појео јагње, ’ча-Павле?

— Вала, Шуле, није ни министер, ни начелник дошао у село да украде Пајићу јагње, но то се зна чија су посла! — вели Пајић љутито.

— Добро ’ча-Павле, кајаћеш се што ме нападаш — вели Шуле, па се опет крадом накељи и намигну на неке.

Многи су се и прибојавали Шула, јер њему тако дође па дуне некуд у свет. Нема га по неколико месеци, па тек изненада трапи у село. А сви су се више бојали кад није ту него кад је међу њима. Држали су да много може: и хитар и млад (у ово време тек му је било двадесет и девет година).

— Пајић чувао то јагње за госте. И таман сутра му долазе, а Шуле га покрцка с Тозом! — нашали се неко.

Шуле се насмеја, али се брзо уозбиљи и намршти, па се прекрсти:

— Нисам, овога ми крста, не прекрстио се, а зна ’ча-Никола да сам сву ноћ био код куће.

— Је л’ дебело, Шуле, закон му његов? А? … — упита један и засмеја се.

— Е, вала, мислим у сам се лој саздало — додаје други и намигну на Никодија, а главом показује на Пајића.

— Их, што је Шуле сладио ноћас ка’ бег, а Пајић нек гули проју.

Сви прскоше у смеј, а и Шуле се савио од смеја и једва изговара:

— Нисам, бре, младости ми!

— Дај му полић ракије нек призна.

Из ме’ане преко улице донесе неко полић и пружи Шулу.

— Немо’ бре! — мршти се као Шуле и гура га лактом, а овамо пљеште устима и прави такав израз, чим завара кмету очи, као да би хтео рећи: „Јао, дај-де га овамо!“

Кмет то приметио, па му се допало.

— Попи’, попи’! — вели му.

Шуле узе стакло, прекрсти се брзо неколико пута, помилова га, шкљоцну на њега зубима и обзину грлић два-три пута, па га метну крај срца и узвикну: „Злато моје!“ Затим стаде мигати раменима и ишчуђавати се:

— Ух, колицно је, веру му његову!

Све да се поваља од смеја.

— То јагњетина тера на жеђ! — вичу многи.

Опет се смеј разлеже, па и Пајић се насмеја, који је дотле седео намрштен и пљуцкао од неке досаде.

— ’Ајде, бре, Шуле ’итар си, тркни дол’ до цркве, те зовни попа — вели кмет.

Шуле подврисну, подскочи од земље читав метар, и као муња јурну. Прескочи као срндаћ врљике на црквеном забрану, затутња му земља под ногама и разлеже се његов диван, јак глас, те одјекнуше брда:

Хај, да сам газда,
к’о што немам пара…
иујују уууу ух! …

— Ух, побогу, опак ли је!

— Мани га, ка’ ала једна! …

Таман се опет узеше сви чудити и разговарати о Шулу, док он одједном бану преко плота на истом месту, из Мијина шљивара.

— Ене де га, откуд одовуд овај ка’ с неба?!

Шуле подврисну и подскочи.

— Кад, бре, брже облете? Јеси ли ишао, бога ти, чак до цркве и обишао там около ка’ ви’ор?

Шуле се само смеје и мрда раменима.

— Тхе, час ја — ка ласица.

Пред ме’аном га опет почеше частити, па и кмет, и чак Пајић, а једнако му говоре:

— Признај, ‘бре Шуле, славе ти, нећемо ти ништа.

Шуле се смешка, испија, а час мете капу на уво па заигра.

— Е, чудо је, брате, како му ове ноге ’вако раде? — ишчуђавају се сви његовој лакоћи.

Шуле се мало ћевнуо, па ће се тек окренути Никодију, умиљавајући се:

— Дај ми, болан, ’ча-Никодије, једно јагње да га изем.

— Немо’ ми, бре Шуле, мали су ми, вере ми, даћу ти, богами, чим одвркну.

— Не једе Шуле маторо јагње, но ка’ господа дол’ у чаршији, кад је младо, па подебело! — рећи ће један, и сви ударише у смеј.

— Подај му, богами, боље ти је сам, но да ти дигне три! — узе се шалити и Пајић.

— А с Пајићем си, велиш, квит! — шали се кмет.

— С њим квит! Нисам жи’ м’, ’ча-Павле! — вели Шуле и заглади уста, па штрцну пљувачку кроза зубе, а Никодију намигну и прошапута:

— Слатко је било ка’ један шећер, сто му његови’! …

— Готово, мораћу му дати једно — смеје се Никодије.

— ’Оћеш један полић? — пита Шула газда Марко.

— Не помаже ти! — вичу други. — ’Оће да га подмити! Јагње, јагње! Мораш и ти да даш писанију Шулу.

Све да се поваља од смеја.

Кад дођоше, Шуле скочи преко једне врзине, подврисну и изгуби се у забрану, а разлеже се његова силна звонка песма:

С вечер сјала сјајна месечина,
обасјала зелену ливаду

Застали сви, па слушају.

— Е, алал нек му је оно ноћашње јагње! — узвикну Пајић одушевљен песмом.

— Море, кад ми запева негде, опростио би’ му, чини ми се, око да ми је извадио.

*

Није прошло од то доба ни месец дана, а Шуле се негде, по свом обичају, изгубио. Нигде га нема, нити ко зна где је. Жале га сви, и некако им необично без њега.

— Е жао ми га, гада му поганог, ка’ да ми је брат отишао! — чуло би се често кад би се повела реч о Шулу.

Пола године по његовом одласку стиже акт од начелника среза неког у београдском округу, у коме се вели како је неки Милован Степановић — Шуле (ретко му који знао имена) притворен због сумње што је на њега пала због неке крађе.

Милован се позива на Никодија Милосављевића, Николу Пајића, Марка Томића и Николу Весића, мештане села К…, где је и сам рођен и живео, који га познају да је владања добра и да ни за шта није никад кажњен, ни осумњичен.

— Шулова посла! — вели кмет.

— Е, није му то наша ова јаруга, но приапсе браћа.

— Жао ми га, гада! — вели Пајић.

— Жао га и мени, ал’ ето ти оно његово опет тера.

— Па шта ћемо?

— Да га избавимо несрећника, наш је опет, убио га бог и кад се таки саздао!

— И он сирома’ у туђем свету, па се опет свија овуда око нас — рећи ће Пајић.

— Наш је опет, куда ће од нас. Своје место, па своје, ком ће кукавац другом.

И општина изда уверење начелнику среза…

Суд ове општине уверава сваку надлежну власт које се тицало буде знати, а нарочито начелника среза … у вези акта истог среза № 4210 од месеца … год. 1896, да је Милован Степановић, који је био житељ ове општине, у свему владања примерна био и у свему поштен, за што тврди суд ове општине својим печатом.

Председник суда Митар Тошић

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Најтежа осуда (3/3)

(Претходни део)

— Тако се они вајно измирише, а и мени је, кад сам чуо, било мило као да сам богзна шта добио. Пред светом лепо са Јелом, не може друкчије бити. А Јела кад једном дође нашој кући, жали се опет пред мојом женом и вели:

— Све ме иека слутња обузела да се све ово неће добро свршити. Додуше, више ме не бије и не мучи и пред светом боље но икад, ал’ то ме баш стра’, јер код куће кад је, ћути као Турчин, и кад ме погледа, погледа ме некако крваво чудно да се сва следим и одсеку ми се ноге. Не можеш знати како је то неки страшан поглед, као да ме, боже сачувај, све ми се чини, смрт гледа, па ме зове. Е таки му је поглед, ка’ да ми, кажем ти, смрт из њега зјапи. Кад се тако усамимо, а то је ретко, а он ме тако погледа, а ја се лепо обнезнаним и дође ми да цикнем и побегнем ка’ од неке провалије. А он се тад чисто тргне, пребледи и сав уздрхти.

— Више пут’ — прича ми она сирота — дође ми да га питам, да та молим, да везујем, што кажу небо за земљу, ал’ ко сме проговорити кад сам ја, откад он ћути и тако ме погледа, на’ватала већи стра’ но док ме је онако мучио и био као скота. Пре сам се бојала и нисам, ал’ сад ми се све чини да нећу дуго живети. Не знам што, ал’ све ми тако у памети, па повазда, сирота, плачем и љубим децу, па стрепим и чисто, опрости ми боже грешној, као да чекам суђени час па ми се срце заледило и рачунам као да сам давно умрла, па се ’нако тек вучем по земљи као нека сенка… Дао бог, те и није често код куће. Некад оде, па га по три дана нема да дође кући, а кад дође, затвори се па опет тако сам седи у соби по два-три дана, као да је сишао с памети! …

Ме’анџија заћута и нешто се дубоко замисли, па после дужег ћутања предахну и некако меланхолично прошапута:

— И погоди јадница, бог да јој душу прости! Баш се човеку предскаже суђени час!

— Па шта је било с њом? — упитам, иако сам већ унеколико нагађао завршетак његове приче.

— Шта је било? … То је грозно човеку и да прича. Таког чуда ово село давно не памти.

— Једне ноћи око зимњег Светог Николе отиде Вићан у К… и кад пође, вели да ће тамо ноћити. Кад те исте ноћи у неко доба протутња коњаник поред моје куће и оде тамо на ту страну идући Вићановој кући. Мене нешто тек ледну у срце и обузе ме нека слутња, јер одма’ помислим, а и сам не знам што да помислим, кажем ти, не гледао сунца ако те слагао, одма’ ми тек нешто сену кроз главу: „Ноћас ће Вићан убити Јелу“… Брзо се обучем и потрчим његовој кући.

— Задуван онако од трчања, зауставим се пред његовом капијом, да мало повратим душу. Ослушнем да чујем шта, а они пси се, наврага, окупили из целе мале, па надали лавеж да не можеш ништа у бога чути. Хтедох ући у двориште, ал’ опет помислим: „Куда ћу ноћас, кад је можда баш све у реду, па би, знаш, могло изгледати рђаво; шта ја тражим ноћу по туђим кућама.“ За један часак престадоше лајати пси и до мене допре дечија писка. Испрва ми се учини неверица, али послушам боље и баш лепо чујем дечије гласове и познам глас оне најстарије девојчице где кука за мајком. Прескочим преко врљика па потеци унутра. И врата од ’одника и врата од собе беху отворена. У кући мрачно и само што се помало назире од слабе месечине што просијајва кроз прозоре. Ноћ тиха, а славуји певају у лугу иза куће као да није ништа ни било од онога што се у кући десило те ноћи. Упаднем у собу; кад тамо, имам шта видети. Према слабој месечини једва се назире Јелино тело где лежи на поду. Из друге собе, која је одмах до те и на којој су врата затворена, допире страховита писка престрављене деце. Такве писке никада више нећу чути. Помислим да је и њих несрећник напао и протрчим мимо Јелино тело, па јурнем тамо оној соби, повучем за кваку, ал’ закључана врата. Избијем шип и врата се отворише, а деца са још јачом писком и кукњавом јурнуше поред мене па потрчаше мајци и попадаше као ’тичићи по њеном телу. Једва сам одвојио децу од ње, узмем је дрмати, викати; аја, не одзива се. Узмем је за руке и подигнем је мало од патоса. Руке млитаве, а ’ладне као лед, а глава клону земљи. Видех да је мртва.

— Еј кукавице, шта дочека — изговорим кроз зубе, чини ми се, за себе, а деца још јаче писнуше, јер се као и беху примирила док сам је ја претурао и звао, па опет попадаше по њеном телу и узеше је љубити по лицу, коси и грудима. Обузе ме некако и стра’ и туга. Најгоре ми бејаше због деце, јер помишљах да позовем још кога и да се договоримо шта ћемо, ал’ не знадо’ како да оставим децу.

— Изиђем опет у двориште. Месечина још лепша, а славуји певају у шуми као и малочас. Овце се прибиле уз један крај тора па мирно преживају и покаткад зазвони звоно на овну.

— Глас ми дечији нагна сузе на очи, јер се сећам како је она за њих, кукавица, једино и живела.

— Еј, шта учини несрећник, земља му кости изметала, у једном часу. Па што бар не помисли на ову децу, ако ништа друго. — Мислим у себи и пођем онде до првог суседа да позовем њега и његову жену да се нађемо бар оној дечици на невољи.

— И дан-дањи ми чудо откуд ми се онако предсказа да ће је убити, те ми то паде на ум чим онај коњаник пројури поред моје куће — рече још ме’анџија после краћег ћутања.

— Па шта је било даље? — упитам.

— Шта је било? … Зна цело село да је Вићан удавио жену, па опет ништа…

— Како ништа? . . .

— Тако… Брат Јелин терао тужбом Вићана и позове за сведоке безмало пола села. Па и девојчица Вићанова прича све како је било: како их отац закључао у соби и како је био пијан, и како их тукао и претио да не смеју писнути о свему шта је било, а он опет сео на коња, па одјурио натраг у град. Сутрадан ми већ са’рањујемо мртваца, а он дође, па као божем поче кукати, чупати косу и грувати се у прса.

— Кад смо као сведоци пошли на суђење, договоримо се нас неколико како ћемо сведочити.

— Па како сте сведочили?

— Казали да ми не знамо ништа о томе! . . .

— А што, болан, тако, кад знате…?

— Е што, што? … Тако је морало да буде. Знамо сви, то јесте, али кад сведочимо против Вићана, онда би и њега отерали на робију и за кочић, те би деца, ем осташе без мајке, остала и без оца, па шта би с њима било. Тако смо ми мислили да ће се он тргнути, те бар да гледа ону дечицу да не пропадну и она. А ако је до казне, рачунали смо да то није ништа ако се испод суда извуче, јер бог је то видео, а од божије казне нико га неће спасти. Ту не могу ништа сведоци помоћи! …

Ме’анџија се замисли и уздахну.

— Па заклесте се? …

— Заклесмо се како ништа не знамо. Ту није грехота. Бог ће опростити јер зна да смо то урадили да спасемо ону дечицу да не страдају и она кад би њега стрељали.

— И суд га пустио? …

Пустио пошто није било доказа, али боље би било за њега да су га одма’ оног дана стрељали.

— Како боље?

— Тако, што се он после пропи, па сваки дан не зна ништа за себе, већ иде као луд и шкрипи зубима у пићу, ломи чашу зубима и једнако плаче.

Истерасмо га из кметова, и после изберу мене. Нико се с њим више није хтео поздравити на улици, а и који би се поздравио, то све некако преко рамена, ‘ладно. Децу његову узе себи његов брат, а он остаде сам у кући, као пусто дрво у планини. Ноћу кука, причају комшије, а некад узме те пева, па све трешти кућа, па тек одједанпут од песме пређе у кукање, или у плач. Сви смо мислили да је полудео. Тако је трајало то, богами, неколико месеци, док се одједном поче опет појављивати у његовој кући она несрећна девојчура, које беше од пре негде нестало, те нико не знађаше ништа о њој. Мислили смо да се поплашила те побегла да суд не би и њу осудио због Јелиног убиства.

— Па је ли још она код њега? — прекинем му причање.

— Венчао се он доцније с њом, па живео три-четири године и онда је једног дана испребијао на мртво име и одјурио од куће. Умрла је она већ пре неколико година.

— Изгледало је у једно време да се Вићан повратио и опоравио, ал’ се после опет окрете на зло, те поче пити све више и више. Много га је тиштало што сви зазиру и некако избегавају и да се сретну с њиме.

Једанпут, сећам се, седео је пијан баш за тим столом овде пред ме’аном па ме онако пијан погледа и упита:

— А што не дођеш мени, мојој кући?

— Не могу — реко’ му ја више опоро.

Он заплака као мало дете и поче викати:

— Право имате, нико нека ми не дође, и моја деца беже од мене…

— Зар су бежала његова деца од њега? — упитам љубопитљив ме’анџију.

— Како да нису. Отишао он једном његовом брату да види децу, а деца чим га спазе, ударе у писку па побегну као од чуме. То га је много болело. Чим се опије, а он шкрипи зубима, лупа рукама по столу, сече ножем руке и виче као у лудилу:

— Бежите децо, бежите од мене даље, даље. Мрзите ме, мрзите свињу оваку.

— Шта му је сад с децом?

— Они мали су скоро помрли, а она најстарија се удала па је ту пре две године умрла на порођају. Али док је год била жива, није хтела оца погледати. Шта није он радио да се удобри, ал’ га она није могла очима гледати. Чим га види како корача њој онако пијан посрћући, а она сва задрхти и утекне да се не сретне с њим. Онде се једном сусретоше на путу, па она окрете кроз њиву чим га угледа.

— Цале, Цале (тако је звао малом док беше, кад јој тепа) стани, твој те оца зове — виче он за њом пијан докле год већ не промукне.

— И куда ћеш гору осуду — продужи ме’анџија — куда ћеш горе него кад његово рођено дете бежи од њега, а камоли други свет. Имање испродава, деца после и помреше, па се тако ископа цела кућа, а он сам остаде да га још толико година гризе савест.

— Па шта сад чини? …

— Ништа, ето баги тера ту злоневољну кљусад, али ће му и она полипсати како их по три дана не гледа. Подрпан је, поцепан, обосио, мастан, мучан, сав рањав од неког јада, у лицу модар, а очи му крваве и избечене као у вампира. Кад иде, клецка, па му се тресе и глава и дрхте руке од пића. Иде тако по селу, па му опет даду ракије те пије овде мало, онде мало, док се напије, па после онако пијан врља по гробљу док се не сване или га често нађемо на гробљу где спава.

— Па шта тамо чини кад оде?

— Кука по сву ноћ и вуче се од једног гроба до другог. Час виче жену, час децу. Легне на женин гроб, па је зове по имену, плаче и лупа главом о плочу. Сва му глава изразбијана, све чворуге по њој. Гледао сам га ноћу једанпут тако на гробљу и слушао кад нариче и зове жену по имену, па се сажалим на њега несрећника.

— Жена се не одзива. Ко ће се одазвати на мртву гробљу. Ноћ, не види се прст пред оком и само мараме и пешкири на крстачама лепршају и петар хуји кроз грање и носи суво лишће што је нод јесен опало. Глас му дошао некако чудан, као да и он у гробу виче, а грца од суза. Он узме кукати па за срце уједа како набраја, кажем ти, да оплаче човек. Стане лупати о плочу главом па посрћући иде после па пада по дечијим гробовима и зове децу свако по имену. Опет се, разуме се, нико не одазива и само ветар хуји кроз голо грање у шуми, а лепршају мараме на крстачама, а он грца од плача и лупа главом по оним ‘ладним плочама, а понекад изговори:

— Прими Цале оцу, прими чедо моје, не бежи од мене!

Београд, 1899.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Најтежа осуда (2/3)

(Претходни део)

Прошла година отада; кад ја једном око велики’ заранака, баш у ово доба, некако око Светог Илије, беја’ пошао на гумно — продужи ме’анџија — па да се сретнем са Јелом Вићентијевом; она носила радницима ужину. Није ми род ни помози бог, што веле, ал’ баш кад је видо’ кака се кукавица начинила, дође ми тешко и нешто ме гану у срце, па ми само сузе пођоше. Она и онако ситначка и мала, па још ослабила, па је немаш шта видети, као биљчица остала сирота, а очи јој све подадуле и поцрвенеле од плача. На рамену јој обрамница и на њој велики лонци с неком чорбом, две котлајке кисела млека и две торбе с пројама, па, знаш, и ’нако слабачка, па се сва увија мислиш до земље, под теретом. Са њом иде њена Стаменка и носи ракију у бардаку. Велики неки бардак, па дете једва иде, а искривило се на другу страну и једнако преповаћа бардак те га намешта на кук. Паметно дете, а иста мајка, гледа ме као анђелак неки, а њему очи уплакане и црвене, а затурило се од врућине и зној му се само слива низ лице.

— Зар, ти Јело, носиш? — једва је запита’, тако ме нешто стеже у грлу од туге.

Она ме само погледа па јој грунуше сузе на очи, као да их просу човек из неког суда, и зајеца. Заплака и дете. Ја се сетим моје деце, па ми још теже дође и чисто ми се обртоше оне њиве око главе.

— Спусти то, јадна, па се одмори мало. А зар не држите момка? — упитам.

Она спусти обрамницу с рамена и, кад се исплака, погледа ме као да зове за помоћ, уздану, па ће рећи:

— Ето шта се учини од мене… — Као да хтеде још нешто да каже, али је сузе загушише.

Плакала је дуго, а ја гледам ћутећи час њу, час дете, па, богами, нећеш ми веровати, чисто и ја оплака кад помислим како је то живомученица жена, а двори опет оног несретника и пази га не мож’ лепше бити. Знао сам ја све како он с њом поступа! Цело село наше само о томе и говори и сви жале ову јадну жену. Хтео сам, знаш, да је тешим некако, ал’ куда ћеш је утешити. Није то, брате, лако гледати зло очима у својој рођеној кући: радити цео дан као роб, удворити и човека и дечицу, па још и ону проклетницу, коју не може очима да гледа.

— Па зар је узео у кућу? — упитам.

— Узео, но како! Његова добросретна жена, што ти реко’, ради као роб и двори и њу и њега, а он је још туче и закера те ово, те оно.

— Па кажеш ли му што јадна? — продужи ме’анџија причати — упитам је. Она уздану, право рећи јекну, па само слеже раменима.

— Па питаш ли га бар што тако чини, што упропашћава кућу и овако красну дечицу? …

— Шта ћу га питати црна и ојађена, кад не смем ни на сенку да му станем. Он ме сматра као скота, па и горе од скота. Нађе он кривицу мени па нек сам ка’ анђео, само да ме избије, а камоли да га што питам. Каменим се тако па само гледам зло очима и плачем несрећна за овом кукавном дечицом. Па не могу више ни да плачем. Вучем се тада као авет и сва некако као да сам се скаменосала, а немам, грешна, коме ни да се пожалим, но сама се гризем, па ми баш нека мука пала на срце, па ће лепо да ме живу умори.

Она опет зајеца и помилова девојчицу руком, па узе нарицати и оплакивати и себе и децу, као да је већ умрла, а ја слушам и мислим на своју децу па се чисто љуљам, а у глави ми само зуји, и све ми неки мравци уз леђа, а под грло ми стаде нешто па оће да ме удави.

Ал’ кад узе дете љубити и зацвиле:

— Јаој мени, сирочићи моји, ко ће да вас пази кад мајке немате! …

Мене обузе туга по хтедо’ утећи само да не слушам ту запевку. Жива оплака себе саму. Море, да си био то да видиш само, па никад ти не би с памети сишло. Закука и дете, па се приљуби уз њу и све цепти кукавче од неког стра’ и запомаже:

— Јаој, нано, не дам те, јаој, не дам те.

А слабачко и једно и друго, па да камен проплаче од јада.

— Не дај ме, благо нани, не дај твоју нану, не дај, благо нани! — нариче кукавна жена и једва кроз плач да јој разабереш речи.

— Остави се, бога ти, ћорава иосла, не плаши то дете; виш’ како се узнезверило па само преза и трепери ка’ јасиков листак.

— Осећам ја да ће ми скоро доћи крај. Не може се овако — поче опет она кроз сузе. — Ево види само, рече, па подиже повезачу, те ми показа разбијену главу. — Ето, вели, а у телу сам сва испребијана. Уби ме крвник, крв га изела и убило га добро моје. А ја сам га пазила и дворила као бога, а роб сам куће и ове дечице наше, а он тако. Ономад опет до неко доба ноћи луњао некуд с оном дрољетином, земља јој, боже ти нареди, кости изметала. А не сметам им, грешна, но се склањам и правим мања од макова зрна за љубав деце; што видим, не видим, што чујем, не чујем, ал’ ме крвник опет не оставља. Удари ме чим до’вати. Дође доцне, готово после поноћи. Ја му поставила совру, спремила постељу, намирила децу, успремила сваки кутак, па меда да лазнеш како је чисто, зготовила вечеру не мож’ бољу бити, уточила вино и ракије, па метула на совру; свршила све, па седим те чекам. Деца поспала, а ја запалим кандило и станем пред икону те се молим богу да га окрене на боље само, и нека га умудри да мене остави на миру да гледам децу, па му све просто било. А и деца се сирота устравила па једнако презају из сна и запиште. Плаше се, па ме све стра’ пашће у занос ил’ у фрас. Јер он дође пијан свако вече, па претури совру ногом и изразбија стаклиће, па мене у’вати те туче за пра бога, а деца се тако чисто уџапила, па сву ноћ презају. Ако му опет не спремиш, онда се држи што не спремиш, а кад му спремиш, онда што си спремила. Кажем ти, дође ономад тако, па чим на врата, а он потеже ногом совру, па све прште под ногом у комаде. Ја стојим у буџаку па се тресем и чини ми се: дође ми суђени час. Дечица пођипаше, па узеше кукати и збише се око мене као пилићи, божем да их ја браним кукавица! …

Ту жена зајеца и једва опет продужи од плача:

— А он стоји, па се љуља пијан и шкрипи зубима. Ја ни да данем, а камоли да му што кажем.

— Што не купиш ове комаде, кучко, но дремаш? … — викну ми он и пође мени, па се саплете на сломљену совру и паде. Деца вриснуше и још јаче почеше уз мене приљубљивати, а мени срце да пукне за њима, а не смем ни да шушнем, а камоли да заплачем. Утом он скочи па посрћући јурну на мене и до’вати ме за косу, па ми поче ударати главу о дувар.

— Немој, Вићо, — почех ја молити — тако ти добра мога, немој, тако ти ове наше дечице, остави ме болан, само њих да гледам па све ти просто, све, све, све ти просто.

— Шта ми ти прашташ, курво? Ти да ми нешто опростиш? … — дрекну он, па ме узе још јаче грувати песницама по глави.

Још је она даље нешто причала, али то се од плача није могло разабрати…

Утом дођоше још два-три сељака, те механџија хтеде завршити своје причање речима:

— Море, много би имао човек да прича о томе: тридесет дана и тридесет ноћи да не станем и једнако би имао само да говорим, а камоли тек што други знају. Него, што тебе занима кад ти не познајеш никога одавде.

Ђогат зарза некако потмуло, да се тек једва чуло, а сељаци се насмејаше и један од њих ће рећи:

— Надај се, надај, скоро ћеш газду дочекати! …

Мене јако заинтересова та тужна историја кочијашеве породице и замолим ме’анџију да ми продужи причати. Она три сељака седоше за други сто да играју карата, а ме’анџија продужи причати:

— Много је Јела, сирота, пропатила, кажем ти, жао ми је као да ми је сестра рођена. Вићентију би боље било да је давно стрељан него што је овако дочекао, али њега ми и није жао. Жалим га сад несрећника, али, знаш, кад се сетим његови’ покора, а ја помислим: и горе муке треба за њега …

— А где је седела, велиш, та Вида, како ли јој беше име? … — упитам.

— Како где је седела? Седела, брате, ту код њега у кући. Да ти знаш како је у његовој кући био долазак: једни одлазе, други долазе, па то повазда, а Јела је умела да те дочека што мало ко, па ти се чисто мили да навратиш у так’у кућу. Ал’ како се Вида усели, а оно пресече долазак. И ко би случајно навратио, а Вићану није право, све гледа човека попреко, и баш му криво кад ко сврати, а пре је то био дружељубан човек, да вазда с њим седиш… У кући она богме, па још она права домаћица и газдарица, а Јелка је дворила као нека робиња. Знам како јој је било сиротој кад јој сузе капљу, а она јој, причају, поставља да једе, ал’ је морала да трпи тако кукавна до суђена часа, све, вели, због дечице. Е то је, слободно ти могу рећи, била мајка да јој и данас нема равне. И ако се вала и један двоножац што једе и пије ка’ човек посвети то је она морала постати светитељка… Долазила она крадом тако покадшто мојој кући, па се изјада код моје жене, а ту се, знаш, слегну све жене из комшилука, па све превичу, тако ми бога: „Е није га, друго, гре’ота ни убити ни отровати кад може тако да мучи и тебе и онаку децу!“ И заиста, што кажу, није било гре’ота, грешан је у бога, кад морам да кажем, ал’ она кротка ’нако само тек заплаче, зајеца као дете како, па тек вели:

— Е не би’ ја то урадила, па да ми круну метнеш на главу. Зар да оставим ону дечицу под таком бруком, а и отац им је, па каки је, таки је.

— Па што не бегаш, грдна, видиш да ће да те убије проклетник, бежи оцу и склони се за време док му прође лудило, па ваљда ће му доћи кад-тад памет — веле јој жене.

— Е — уздахне она, па тек превали жалостиво очима (баш сада као да је гледам сироту) — али куда ћу, друге, тешко мени и кад сам се родила ’ваке црне судбине мимо срећне моје друге: куда ћу кад он деце не да из куће, а коме ћу их оставити, црна и ојађена? Зар да их оставим оној несрећи и њему несрећнику? Да не да мој бог. Волим изгубити главу у оној кући, где сам децу изродила и подизала, но оставити ’наку слатку дечицу, као анђелке, да их пази и гледа баги она лоћа, а ја да се потуцам, после петнаест година од удадбе, од немила до недрага…

— Ишао је тако тај лом по њиној кући више од неколико месеци. Док неко докаже то Јелином оцу. А има она брата једног, млађи је мало од ње, ал’ ватра жива. Као да их није једна мајка родила: ова кротка, не би ни мрава нагазила, а онај јој брат као рис зао, а воли и њу и децу јој, све се куне њима, па како чује (а знаш отац је његов и крио дуго од њега зато јер зна каква ће се брука начинити) узјаши коња (њихова је кућа одонуд реке, под брдом, у Т… Има око три сата довден) па право те пред Вићанову кућу. Веже коња пред кућом, па отвори лагано врата и уђе унутра. Кад тамо, има шта и да види. Сестра му дошла као авет, да је не може познати. Седи као очајница, покупила децу око себе па нариче и плаче. Како угледа то, није могао ни сачекати да се поздрави с њом, но се, веле, одједном окрене натраг, изиђе из куће (а сестра ни деца нису га ни видела) па се прикрије у вајату да сачека док Вићан дође. Чекао тако до пола ноћи, док тек наиђе и Вићан са Видом. Он пијан посрће кроз двориште и псује све на свету што да удари ногу о дирек од капије и пронашао како му је и томе жена крива. Он грди жену, а Вида га придржава да не падне, па га и она још више дражи противу Јеле. Кад дођу код кутњих врата, он уђе унутра, а она право па у вајат, где је и брат Јелин прикривен чекао. Како она на врата, онај је ухвати за косе, па извошти на мртво име. Боловала је она дуго после од тога. Затим појури у кућу; кад тамо, види ужасан призор. Исто онако како је оно Јела причала код њиве. Ту се направи читав лом по кући. Вићан је био испребијан на мртво име, а глава му разбијена, те је остао онесвешћен лежећи кад је брат одвео сестру и децу својој кући. Ми смо тако сутрадан нашли Вићана крвава и онесвешћена, где сав надувен и модар лежи на поду, а по соби све у нереду и поломљено. Њега одвуку у болницу, а Јелиног брата, Марка, оптужи Вићанов брат, те га затворе и осуде годину дана затвора… Вида утекне, па је нико не виде докле је год био Вићан у затвору, а после тек дође однекуд и пређе опет код Вићанова брата у службу.

— Био је он тако сам без жене и деце више од два месеца, па кад виде како га се свет чисто поче клонити, отиде своме тасту, измири се са свима њима, а код суда обали тужбу и не хтеде ништа у име трошкова потраживати. Замоли их да му опросте и обећа да ће од тада боље са женом поступати.

(Даље)

Најтежа осуда (1/3)

На станицу б…чку стигао сам возом из Београда у четири часа изјутра.

Леп, шумовит предео својим свежим ваздухом зачињеним мирисом липе одмах ме разгали и освежи иако целе ноћи нисам тренуо у купеу препуном света и био осуђен да, поред монотоног ркања два-три моја сапутника, саслушам од једне дебеле даме неколико биографија њених рођака, који су богати и вићени људи и које је њен отац помагао док су се школовали и извели на пут, а сада они њу неће ни да виде, а камоли помогну. Одмах до станице железничке је мала, лепо окречена сеоска ме’ана, која се с пута једва назире кроз густе, гранате липе, које баш тада беху расцветале. Седнем за сто пред ме’аном и затражим каву од неког дремљивог дечка што ме дочека зевајући гласно и протежући се. Дечко је тек по мом доласку почео ложити ватру, те сам имао доста времена да разгледам шумовиту околину, коју обасјавају румени јутарњи зраци сунчеви.

— И заиста — мишљах — у оваком дивном шумовитом крају, у часу кад се природа буди из сна, кад осећамо овај свежи мирисав јутарњи дах, слушамо пој птица, остављају човека све ситне земаљске мисли и душа жели да се стопи с дахом природе и уздигне некуд високо, високо над земљом — чисто ми је изгледало да се у оваквој дивоти не може догодити ништа ниско, нечовечно, прљаво.

Можда би ме моје маштање далеко одвело да чак уобразим како ту само анђели станују, да ми не сметаше и нехотице брига о тражењу кола и путовању од неколико часова на припеци по прашљиву друму. Чим дечко донесе каву, одмах га упитах за кола. Он се опет протеже и почеша и као за се промрмља с подсмехом:

— А кола; то ће скоро бити!…

— Како скоро? — одсекох се љутито на дечка.

— Па овде има само један што вози.

— Па где је тај један.

— Е тај је сигуран — одговори дечко и насмеја се, па после мале паузе додаде:

— Тај пије, па дође с мене на уштап. Ено му тамо уз наш ар кола и коња. Ту их оставио још јуче у подне. Нити дао коњима да једу, нити их напојио. Ја их синоћ појио ту на реци: жао ми кљусади, а баш због њега не бих то учинио.

— Па шта он ради? — упитам.

— Он иде те пије поваздан по селу, а ноћу врља по гробљу. Жали се како нема посла, а и кад има којег путника, онда се он запије па не дође. Ено каква су му кљусад: саме кости и кожа од њих кукавних. Мора да омршају: коњу треба нега, па уредно појење, па сено, па зоб, а он веже ’нако ви’ш за плот, па их по два дана не види.

И нехотично погледам кљусад, мршаву, бедну, где дремају везана за плот крај механског ара. И кола бедна, изувезивана неким конопцима, а покривена поцепаним арњевима. Свуда крај плота нађикао густ коров и бурјан са купином, која се пење до половине плота, а на месту где су коњи везани црни се земља, из које овде-онде стрчи до земље готово стабљика бурјана, а са оструге оглодано лишће.

„Све што су могли појести, то су појели“ — помислим гледајући ова два бедна кљусета што више личаху на костуре коњске, па ме обузе туга и сажаљење према тим бедним створовима. — „И њихов госа их оставио, а он пије, опија се, попије оно што му ова два бедна скелета последњом још засталом снагом зараде, теглећи оне готово још бедније тарнице.“ И нехотично ми се код таквих мисли оте уздах из груди, а туга, нека чудна, нејасна туга поче ми све више и више освајати душу, те сва милина и лепота природе са својим свежим јутарњим дахом не могаху изгладити ове чудне утиске и повратити оно прво расположење.

Зовнем дечка и наредим му да однесе коњима сена, што он одмах учини. Чим коњи опазише да им се носи храна, почеше ногама тући о земљу и захрзаше некако благодарно и тужно.

„И та животиња пијанчи по селу” — помислим опет на кочијаша и дође ми нека жеља да га повалим онде баш на ону земљу где су кљусад опасла коров и опалим му двадесет батина.

Утом изиђе газда од механе, омален, врло угојен човек са плавим брчићима, плавим лицем и светлим малим очима неке шућмурасте боје. На глави му шубара, испод које вире праменови неочешљане косе. Одело му је само гаће и дугачка бела кошуља, лепо убрана, а запасан широким вуненим тканицама; на плећима сукнено јелече, а на ногама сукнени дизлуци преко којих су шарене подвезице и каиши од опанака. Назва ми бога и пошто разабра ко сам и откуд идем, седе до мене за сто. Ћутали смо дуго. Он лупка прстеном медењаком по столу, а ја са задовољством гледам како коњи халапљизо једу сено.

Наједаред се окрете и он на ону страну куда и сам гледам, па кад угледа да је коњима положено сено, викну љутито дечка и осу грдити:

— Зар ја да раним коње којекаквим бекријама и пропалицама; нека му полипшу кад је будала, и боље је и он да не живи кад је онакав.

— Ја сам казао да их нахрани; жао ми је да се муче онако везани за плот.

— То нисте требали, господине; мени су, знаш, и ови коњи некако, не умем ни сам да ти кажем: чисто не могу да гледам ни коње. Видиш оног ђогата, њему има више од двадесет и три године. Њега је он јашио још пре двадесет година, кад је био кмет овде у селу. Ух, да знаш како то беше бесно, урањено кљусе, па му се цакли длака. На њему је сваки дан долазио мојој кући. Онамо ми је кућа, ено онде, преко оних шљивара, где се оно црвени ћерамида на качари. Ту имам и сад два брата задругара.

— Па је л’ ти то о томе кочијашу говориш да је био кмет овде у селу? …

— Јес’, јес’, он; њему је име Вићентије, а зовемо га Вићан… Код мене је, знаш, била у кући нека Вида, синовица једног мог пашенога из Р… Њен отац је умро још кад је њој било два месеца, па је после узме стриц, тај мој пашеног, у кућу, заједно с мајком. Мајка јој је била једна, простићеш ме, како да ти кажем, шарена женска. С ким ти она није врдала, па се њеном деверу досади да му брука кућу, те дете задржи, а њу одјури из куће, те она оде оцу. И тамо ти је била така иста, па најзад утекне са неким Циганином што је био ковач у селу. Кад је детету било пет година, потегне те умре тај мој пашеног Сима и поручи ми да узмем Виду себи у кућу. Знаш, он није имао деце, па заволео то дете од брата му ка’ своје. Код мене је, готово рећи, Вида и одрасла с мојом децом, и нисам је одвајао од своје деце, већ сам је пазио, чини ми се, боље но моје рођено. Е, ал’ шта ћеш кад, што веле, сам ђаво не да мира, ни добра. Хтео сам је удомити као и своју Соку, ал’ се не даде, баш као да је неко проклетство, ил’, што ти рек’о, сам ђаво…

Ту се ме’анџија замисли као да тражаше дубља узрока свему оном што је намислио даље причати, па после подужег ћутања настави:

— Шта ћеш му? — ту одмахну руком, као да одбаци са себе сваку кривицу и слеже раменима, и као да би хтео тиме рећи: ја не дадох ником памети. И поћута потом још читав минут готово док продужи: — Шта ћеш му? Ја се трудио као за своје, а вала у мојој кући није могла примити ништа рђаво. Ето, имам и ја ћери, па чик ко ’волицко изнесе за њи’… Него и крв му, брате, така. Што но реч: как’а мати, так’а кћи!… — Приметим ја једном да она врдака са неким Милисавом, а то ти је најгори момак био у селу. Ето га сад је робијаш у Топчидеру. Украшће, што кажу, покров с Божје Мајке. Сатирао је јагњад по селу горе но курјак…

— Па шта је било с девојком? — опоменем га да се не би удалио те прешао причати о Милисаву.

— А, ја! … Приметим ја, кажем ти, да она с њим врдака. Девојка, знаш, у мојој кући, а на моју кућу нико није могао прст пружити за таке ствари. Куд сам могао да трпим, но намислим да притегнем и девојку и Милисава, а он ми и онако био се и овде попео (ту показа руком на теме) због крађе. Пре тога ми украо најбоље назиме, па га с неким несретницима испекао и појео ено баш онде под оним обрешком…

— Па шта си урадио с девојком? …

— Издеветам ја њу на мртво име и запретим да га више никад не сме ни погледати, а Милисава јавим кмету. Тај несрећни Вићентије беше онда кмет, а и за њега се говорило много таких ствари како иде код туђи’ жена. Он одмах потеже те уапси Милисава. Таман ја помислим: боже помози, кад не прође неко време, а Вићан учеста долазити нашој кући и чим улучи прилику, а он нешто шушка са Видом. Знам ја и њега и Виду, а и мајку јој несрећну знам, па одмах видим да ту нису чиста посла. У’ватим ја Виду опет, па ожежи, бре, па ожежи, и запретим јој да се не појави жива кад дође Вићан нашој кући. Опет ништа; само ме од то доба намрзе Вићентије, а кмет је, знаш, па ми је сто невоља правио, а долази опет сваки дан: јутро, вече, он ту окука. Веже, ви’ш, оног ђогата за крушку пред качаром, а он беше у бесу коњ: вришти па све се разлеже. Од то доба ми се, право да ти кажем, огади и коњ, па кад пођем кући с њиве и угледам ђогата везана за крушку или га чујем кад врисне, а мени све мрави уз леђа…

Ја и нехотице погледах ђогата.

— Тако, богами, то траја више од месец дана. Вида се променила као да није она девојка. Нити с ким говори, нити хоће што да ради. Што год јој заповедим, а она само одговори: „Нећу!“ или „Што да ја радим у туђој кући!“. Почне да се завади с чељади. Направи ми читав раздор по кући. Видим ја да она баш жели да је изјурим из куће, а неће сама да оде… Затвори се у свој вајат па не излази никако докле год не дође Вићан. А он опет, што ти велим, учестао па сваки дан по двапут, а све као има нека посла са мном због општине. Ја сам био одборник.

— А Вићентије није био ожењен? — упитам.

— Како да није био ожењен! Ожењен, брате, и имао троје деце као три златне јабуке, једног мушкарца и две девојчице. Мушкарац му најмлађи, тек пушља од четири године, а старија девојчица од осам година, Стаменка јој је име. Како су то била красна и паметна деца. Стаменка беше као кака маторка, а вредна као пршљен. Слободно би могао човек целу кућу на њој оставити, па да нико не позна да ту нема домаћице… На мајку су била деца, Јелка му се звала жена. То беше злато од жене, а из најбоље куће овде у нашем селу. Кротка, блага, чуварна, вредна као кртица. Како је она водила кућни ред и пазила децу и човека, то се не рађа више. На Вићентију најчистија кошуља, најлепше ишаране чарапе и тканине, а и деца чиста и одевена као цветићи. Повазда то створење у послу. Никуд не изиђе она да се проведе као њене срећне друге, но само тако послова по кући кукавица до суђена часа.

Па он је, додуше, све до то доба био ваљан, вредан, а и добар домаћин. Јесте хтео да врдне помало ’нако по женским пословима, ал’ опет је пазио жену и децу и водио домаћинске послове не може бит’ боље. Ал’ се загледа у несрећну Виду, лепо као да, боже ме прости, уђе онај куси у њега: лепо излуде човек. Батали се много; занемари и кућу и жену и децу и послове, све, ама све, брате. Само тако пригрне гуњић на једно раме па врља по селу и пије. Седне ту пред мејану, па полић за полићем. Затрчи девојчица те га зове на вечеру или га траже радници, а он псује све на свету. Дође неки сељак те се тужи вели ударио ме коцем Павле кад смо ’ватали рибу, а он слегне раменима, истресе полић, па одговори: „Удри и ти њега!“ Један опет, дошао те му се жали како су му украли јагње, а он одмах посла за оног несретника што је с Видом шуровао, па обали човека ту пред мејаном, потеже штап, па лепо уби: отеже се онај ко маче. Ништа му не помиње јагње, но само виче: „Тако, ’оће момак да вара девојке по селу!“ А већ то било пре толико времена и чак га апсио за то. Откако се то деси, нико није смео ни да се здрави с Видом на улици, па ни да је погледа љуцки; склања се сваки да га зло не снађе. А мене поједе срамота што је то чудо у мојој кући. Избегавају је и моји укућани, а и ја. Пролазимо мимо њу ка’ мимо гробље. Нико јој не каже ни црне ни беле…

— Па шта је било с њом? …

— Траја тако још неко време, па се зар и њој досади, те, ’вала богу, утече из моје куће и погоди се бајаги да служи код Вићанова брата. Уочи тога дана су она и Вићан шапутали нешто до неко доба ноћи иза моје качаре. Зар је он и научио да тако уради, јер знаш његовог брата кућу и његову само плотић раздваја.

(Даље)

Под храстом

I

Жубори река преко цветне ливаде, а над њом шири гране столетни храст, те се шумором својим с реком разговара. Ту, под његовим хладом, проведоше детињство момче и девојче, чувајући стада. Све од пролећа па до позне јесени, из године у годину, сваким даном од зоре до заранка.

Били су деца. Зора тек зазорила, а они већ под храстом, кроз чије се гране зора смеши на њихова весела, ведра лица и злати им плаве детиње косице што лепршају од јутарњег поветарца. У ручицама им комадић сира и ’леба, а под пазухом дугачки чобански прутови; уз дебло од храста прислоњене шарене ткане торбице и тиквице с водом заптивене зеленим лишћем. После таквог доручка до подне се трчи за овцама да не би зашле у туђе усеве, а кад се у подне овце окупе и полежу под храстом те пландују, и чобани добију времена за играње. Праве свирајке од врбе, бацају камичке у воду и броје колутове; љуљају се на љуљашци, која виси готово над самом реком о храстовој грани; беру цвеће; посматрају како мравићи вуку мрвице што заостану од њихова јела; милују јагањце и оплећу им венце од цвећа око врата; певају; смеју се кадшто свачему; воде невине детиње разговоре, а понеки пут се деси те обоје плачу ако се ма чије јагње или овца изгуби. Тад се лију искрене сузе, које се крупним капљама котрљају низ зажарене, свеже детиње обрашчиће.

Таквом невољом једаред зближени, заверише се деца да ће се узети.

Очице блистају, на трепавицама трепере још према сунцу заостале капи суза и деца гледају у реку, пуна нејасне наде детиње, па желе да порасту и да испуне своју реч.

Река жубори и протиче, пенуше се таласи и прште из њих бисер-капљице, а храст и даље шумори тихо и шумором својим с реком разговара.

II

Прођоше дани и године. Од чобанчади, од деце, порастоше момак и девојка.

Пала ноћ — летња, заносна, страсна ноћ. Путем крцкају натоварена кола и према корачању волова одмерено звоне меденице што им висе о врату; двојнице, путничке и прељске песме, клепет ветрењача — све се то измешало, па се слило са жубором реке, шумором шуме и мирисом липа у неку чудну, снажну драж, од које и ноћ трепери и страсно, узбуркано дише дахом пуним чежње, љубави, милине, дахом топлим, који опија, заноси, умара.

Момак и девојка што се грле у тој ноћи, озарени бледом месечином, која провирује кроз лиснате храстове гране, осећају целим телом како их задише тај силни дах. Срца јако бију, шапућу љубав своју нејасно, тихо, да ни ноћ не чује; сањају будућност пуну среће, пуну заносне дражи. И славуј са гране пева о срећи њиховој. И жеље њихове уз оне сребрнасте, пенушаве вале теку журно даље, даље — у будућност пуну среће, коју с нестрпљењем, са силном чежњом чекају пуни нада.

III

И опет протекоше дани и године. Река и даље жубори, а над њом храст шумори, али под његовим хладом више не седи момак са девојком у страсноме загрљају, већ озбиљан, брачни пар одмара се ту после тешког пољског рада. Лица доста изнурена, сунцем опаљена, препланула; црте оштре, а мучан живот избраздао мужу боре по челу. За храстове гране привезана љуљка, у којој плаче и праћка се ножицама дете тек од године, а један мушкарчић од осам година љуља „малог бату“ једном руком, а у другој држи чобански прут, којим враћа стоку да не оде даље са стрњике. Живот је мучан, напори тешки; њихови су погледи одмерени, хладни, уморни. Сиротиња их уз мучан рад прати толико година, али они су још млади, још душа није клонула. Ветрић им расхлађује знојаво чело, а тај исти жубор реке улива им нову наду и мисао мами собом, за током својим, за пенушавим таласима, некуд даље, даље — у будућност пуну среће. Погледају на децу, на ту потпору своју, па се надају, и жеље опет јуре за таласима, а срца се испуњавају надом на будућност.

И река жубори даље, искачу бисер-капљице из сребрнастих таласа, а храст шумори тихо и шумором својим с реком разговара и уљушкује уморне раднике у слатке снове срећне будућности.

IV

Опет прођоше многи дани и многе године.

Настала позна јесен. Кроз хладан ваздух диже се пара са влажне, раскаљане земље. Небо ниско, тмурно без сјаја, претиснуто тамним облацима; са истока се једва назире, кроз поцепане облаке, бледуњава, хладна румен сунца на умору; магла обмотала предмете и не да да погледаш у даљину — све ти пред оком затворено, стегнуто, и душа се стеже од нејасне туге; над главом тупо шуште гавранова крила и чујеш његов гробни грокот; река мутна, надошла, хучи страшно, пенуше мутни таласи. Под храстом, наслоњен на штап, стоји погрбљен изнемогао старац, збрчкана лица, угашена погледа; седу као снег браду и косу повија му јесењи ветар, а хладна измаглица бије га по лицу и меша се с последњом, можда, сузом што му се низ смежуране образе слива. Њу је сигурно сачувао да је ту пролије под храстом, испод кога је толике наде и жеље сновао и снивао слатке снове среће, ношен уз тај шумор и жубор реке на крилима наде даље, даље у будућност пуну среће. Храст оголео и почео се сушити, па тужно клопарају суви огранци.

То је будућност у себи крила — изнемогла, слаба старца који је покопао све мило и драго, те више жеља нема — до што смрт жели; а мисао не јури више у чаробну будућност, већ далеко, далеко у срећну — прошлост.

И река даље хучи, срдито пенуше мутни таласи, јесењи ветар јечи, а храст тужно клопара сувим огранцима, те с реком прошлост препричава; крила гавранова тупо шуште кроз влажни ваздух над старчевом главом, а кроз процепане облаке и маглу једва се назире блеђани зрачак умрлог сунца.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Поред ватре (2/2)

(Претходни део)

— Не даде мени ђаво да почекам мало, но чим ме затворише, а ја нађох неку шину па гурнем резу одовуд из подрума, спаде реза а Дика те руком за резу; ја се наљутих, па потегнем оном шином те њу преко руку; паде она и поче да кука, а моја мајка дође те притвори врата добро и удари одонуд клин на резу, а посла једно дете за оца. Кад рече она: „Идите једно за Василија“, а мене тек узе неки стра’, онда се сетих шта сам урадио. Да утекнем, не могу, да пропаднем у земљу, још горе; уплашио се ја, а срце лупа, рекао би човек, да искочи. У оном стра’у не знадо шта ћу друго, а ја зовнем мајку; дође она до врата; започнем ја да молим да ме пусти, аја, не да она поменути; кажем јој ја „мене ће отац да убије, па ако те није жао а ти ме остави!“ Не знам шта ћу друго, а ја превичем: „Пусти ме, јер ћу сад да извадим чеп из овог бурета од хиљаду ока, па ће све да се проспе”, кад она опет, ништа, каже: „Извади, а Василије ето га где иде.“ Ја кад видо’ да сам му већ пао у руке, што кажу, одем те се завучем у једну празну бачву. Дође он пред подрум па одмах запита „’Де ти је онај Турчин?“ „Ето га у подруму“ — рече му моја мајка. Он викну момка те донесе једну столичицу и чибук; пуши он пред подрумом, а ја овамо у бачви дрхтим као прут. Док наједанпут звецну реза, и он са мајком уђе у подрум; гледа свуд около, ал’ не може да ме угледа, па тек се окрете мојој мајци и рече: „Па онај је несретњик опет утекао и одавде.“ „Није утекао — каза моја мајка — но је се сакрио.“ Викну ме он два-три пут, ја ћутим, док се он наљути па викну: „Излази ако си ту, јер ако те нађем, убићу те, тако ми бога!“ Ја изађох из бачве, а погледам испод очију час њега час мајку, е не умем просто да ви кажем како ми је било, и чини ми се неће ни доћи гори час у животу. Покуњим главу па стојим пред њима.

— Где си ти, куд бегаш? — викну мој отац.

Ја ударим у плач па поче’: „Не смем да идем у школу, бије много учитељ, а ти ме овамо бијеш, па морам да бежим. а више нећу у школу или, ако ме примораш, ’оћу да скочим у Крчмару и да се удавим.“

Изговори ја то па ућута, а загушио се од плача, и он ћути па ме гледа, гледа, ништа не говори, плачем ја, он ћути, тек ’укну па рече: „Еј учитељу, закон ти твој и са школом, де ми отера дете у ’ајдуке.“ Ја још плачем, а он опет заћута мало, па ме после упита:

— А ’оћеш ли ти да учиш?

— ’Оћу, рекох му ја, само нећу више у овој школи.

Он опет заћута мало, а затим ми рече да идем у кућу па ће сутрадан да ме води у Чумиће учитељу Совронију. Одем ја у кућу; легнем увече, кад, сутрадан, пробуди ме он и рече да се спремим па опет да идем у ову школу. Ја ћутим, ништа не реко’. Спреме ми они све што ми треба, а отац извади два гроша те ми даде: „На, вели, те купи нешто у дућану тамо, а ја ћу учитељу да пошљем једно буренце ракије па ћу га замолити да те не бије.“ Не смем да кажем нећу, а већ сам унапред смислио да се вратим од пола пута.

— Па је си л’ се вратио? — упита га газда Мијаило.

— Вратим се са пола пута кући. Ко сме учитељу на очи; таман да сам отишао, био би модрији од чивита; него одем ја до пола пута па се оданде вратим; кажем оцу да не смем да идем за живу главу, па нека ради од мене шта ’оће.

— Па јеси ли учио још после? — упитах га ја.

— Одведе ме после отац у Чумиће, те тамо сам учио до краја, а у ову школу не смедох никако. Бије и тамо учитељ као стоку, ал’ сам морао да трпим, немаш куд више; лијаш, лијаш, па најзад долијаш! Ето тако сам пропатио муку због школе – заврши Никола причање, а потом накрете тикву с ракијом.

— Море да стане човек да прича све шта се радило, да бог сачува — предузе газда Марко. — Кад уђе учитељ да слишава, то све дрхти као прут, друкше није. Узмеш да читаш па само мало замуцни, а он потегне штапом по глави, е чини ми се мозак се окрене кад удари, па после једнако рукама преза ђак и погледа у њега, мисли: сад ће да пукне штап по глави.

— Вала, нема ти нигде лако ни данас, куд год се обрнеш — зло — умеша се и газда Таса.

— Гледа он нас овако, гледа — продужи Никола — па тек рече: „Ко ’оће да донесе „реграцију“ нека спусти руку“, а ми сви спустимо руке.

Једва чекамо, човече, да одемо кући, па да је казао гази по ватри, ја би’ газио. Кад наљути се, он па викну: „3нам ја да би ви сви кући, али то ја не дам, него ћу само неке да пустим, а ви ћете да останете.“ Ми се сви скуњисмо као побијени, док он поче да одваја ко ће да иде кући: „Никола Цукић нека иде кући, Павле Поповић и он, Живојин Марић и он, и још нас неколико поброја.“ Нема, ја само што не скачем од радости! „Ајд ви идите кућама, али ко ми сутра пре подне до осам не дође, петнаест му је батина и биће два дана без ручка; а сваки нека понесе реграцију.“ Истрчимо ми сви у оџаклију те узмемо торбе, па ’ајд кући; све сам готово трчао од радости. Дођем ја кући, а мајка ми седи под орајом у ’ладу и плете; приђем ја, пољубим је у руку, а и она весела, весела ка’ да је бо’ зна шта добила; уведе ме у кућу, узе од мене торбу те обеси о клин, па ми изнесе млека, па сира, па скорупа: све што најлепше има; па крушака неки спремила, па ме запиткује: „Како у школи? Па је ли тешко; шта си научио, сине“ — а ја се хвалим не може бити боље. Она остала деца што не иду у школу једва чекају да ја једем, па да се играмо; ја једем, а они сви поседали около па ме гледе.

— Деде, Никола, натегни једанпут ове ракије; боље ћеш да причаш! — прекиде га газда Мата.

Овај узе тикву, наздрави ономе до себе, па пошто прилично натеже, пружи му је узвикујући: „О, хо, хо“, а затим продужи своје причање:

— Једем ја мало, па онда у игру с децом; легнемо увече: заспим као јагње; сутрадан недеља, опет ја игра се с децом, брасмо крушке цео дан тако; проведо’ се не може боље бити; легнем увече, ал’ после све мислим како ћу сутра да пораним па да одем на време и однесем пуну олбу љуте ракије учитељу; мислим ја тако, мислим и утом заспим; кад сутрадан пробудим се ја, скочим из губера, погледам, а оно већ сунце припекло па гори! Ух моје муке! Као да ме човек уби из пушке. Ћутим ја и поче’ да се спремам, а све мислим за школу како ћу. Спремим се ја; мајка ми спремила у торбу пун заструг скорупа и један сира, па погачу, испекла пиле: спремила не може лепше бити и још пуно стакло ракије, могло је више од оке да у’вати, а ракија препеченица, има јој три године, па се жути као дукат!

— Е ти је Мијајло не би могао окусити? — прекиде му причање газда Таса.

— Аја, баш је не би лизнуо! — одговори му овај.

— Па шта би после Никола? — рече газда Мата.

— Ништа, спреми ми тако ту ракију да понесем учитељу, а оно мени. Препртим торбу, узмем оно стакло с ракијом, па пођем; мајка ме испрати до вратница на капији, па се врати, а ја те право школи. Идем путом а тако ми је као да носим кућу на леђима, е није ми друкше но као да идем у гроб. Сећам се ја путом како бије учитељ, после и оно што је казао да ће да удари петнаест батина ко задоцни! Мислим, мислим: аја, не смем у школу за живу главу! Уђем у Никодијев забран, па завучем ону ракију у једну шупљину од грма; решим се да не идем у школу! Кренем се одатле па право у Међице, а знате как’и је луг онде, ништа се не види ни дању.

— Па што ниси отишао кући? — упита га ја.

— Какој кући; био сам ја на две ватре, овамо не смем од учитеља, јер сам гледао како се бије: У’вате четворица за руке и за ноге па оволико издигну од земље, а он узме дренов штап ка мој палац па кад стане да удара, убије, лепо све кожу одере, а кући да одем, не смем од оца за живу главу. Останем тако ја у Међицама три дана; ту сам и ноћивао, а бејасмо ми онда у школи повелики, није ка’ ово сад што су ђаци. Само ме ноћу беше стра’ од лисица, а онако ништа, а имао сам у торби јела оно што сам за школу спремио. Тако проведем ја ту три дана; кад четврти дан, нестаде мени ’леба и јела, а не смем ни тамо, ни тамо. Трпе, тако до после подне гладан па се решим да идем кући, па макар ме отац убио, а опет ме мало окуражи то што сам мислио да он и не зна да ја нисам био у школи. Рачунам ја да одем и да ноћим, па сутра као опет да пођем у школу, а овамо би право у Међице. Кренем се богами ја одатле, па хајд, хајд, те кући. У авлији седи мој отац и пуши на чибук. Погледам га ја, а он весео беше; „е помози, боже“, помислим у себи и приђем му руци. „Жив био ђаче, жив био!“ „О, Анице“, викну он моју мајку, „ево ти га ђак дошао.“ Изиђе ми мајка те узе торбу од мене па пођемо у кућу. Кад, не лези враже, а мој отац је опет викну: „О, Анице, ја одох мало до мејане, а ти спремај вечеру!“ Ја се следи’ кад то чух! Мејана, као што знате, близу школе, и ја се одмах сети’ да ће он да се нађе с учитељем и да чује да ја нисам био у школи. Диже се он, бог и душа, остави чибук, узе штап и дуванкесу па оде. Остадо’ ја, а једнако мислим како ћу да утекнем опет, тако мало док се ја заиграм са децом па то и заборавим. Увече вечерамо ми, а он још није био дошао. Мислим ја шта ћу и како ћу па се решим да легнем да спавам, а ујутру рано да пораним па да бегам, а мислим у себи: „Неће ме, ваљда, бити у сану кад спавам.“ Таман ја лего па ћутим и начинио се да спавам, кад ето ти га мој отац. Погледам ја овако крадом испод губера, а он љут као ватра. Намрштио се, само ћути и седе на кревет где је он спавао; а ми смо деца спавали сви на земљи. Викну он моју мајку:

— О, Анице.

— Чујем.

— Оди де овамо!

Она дође.

— А где ти је онај Турчин!

— Који Турчин? — упита она у чуду.

— Никола, знаш који.

— Па што где је, легло дете па спава.

А ја све слушам и једнако гледам у њега испод губера, па не дијам чини ми се, па да ми је да се провали земља да пропаднем у њу. Он заћута мало, наслонио се главом на руку па ’уче. Па тек док се подиже, па опет запита:

— Па знаш ли где је он био ова два-три дана.

— Шта ти је, бога ти, Василије? — чуди се опет моја мајка; она сирота не зна шта је овамо у ствари.

— Било дете у школи, ја где је?

— Какој школи, закон му његов — викну он опет — чабрењак ми дај овамо да убијем пса! — и пође право мени!…

— Ја зажмурим и приљубим се уз моју млађу сестру, Дику покојну, а свега ме проби зној од стра’, чисто се обнезнани’.

— Немој га сад — превика моја мајка и у’вати га за руку: — може дете да падне у врас кад га бијеш у сну.

Он се врати натраг, седе опет на кревет и стаде да ’уче и да трља чело. Ја гледам шта он ради, а сав се тресем од стра’. Он рече да му моја мајка донесе чибук. Она му донесе чибук, ватру и једну бакарну тацну, где стресе пу’ор из чибука. Напуни он чибук, запали му моја мајка; он поче да пуши; пуши тако пуши и ћути, а све једнако намрштен. Она донесе пред њега те мету и совру постављену да вечера. А он гледа у ону совру; одби још неколико димова и ’укну, па се још горе намршти па потеже ону совру ногом; све пукоше тањири и комади куд који. Мени овамо није друкше него да ме човек сече, сав дрхтим. Узе моја мајка да купи оне комаде, а он једнако ћути, истресе лулу на ону тацну, напуни другу, па запали и опет стаде да пуши. Попуши и ону, па после поче да се свлачи, мени као да поче неки терет да се скида с леђа. Свуче се он, пирну у свећу и леже; мени као да се свану. Мислим ја после чим он заспи а ја да се дигнем па да бежим, док се ја тако у оном стра’у преварим те заспим као јагње. Кад се сутрадан пробудим, погледам, а он се дигао па се облачи.

— Ето ти сад несреће — прекиде га газда Мијаило.

— Е то је било зло — додаде и газда Мата.

— Зло, бога ми, те велико — продужи опет Никола. — Облачи се дон, а ја мислим како ћу да се дигнем па да побегнем онако само у гаћама и у кошуљи. Смислим ја да се дигнем па да му кажем да ћу напоље. Устанем полако из губера, док ме он погледа и запита: „Где ћеш ти ’ајдуче.“ „Напоље“, рекох, а сав дрхтим. Викну он мог старијег брата те му заповеди да ме изведе напоље и да ме врати натраг. Изведе он мене напоље и врати ме оцу. Мој отац стаде овако пред мене па ме запита: „’Де си ти бре.“ „Ја у Међицама“, рекох, а сав се тресем, „нисам смео од учитеља да идем у школу.“ Испричам ја ту све како је и шта је. Кад ја сврши’, он ми опали два-три шамара и рече да се спремам; ’оће он да ме води у школу. Спремим се ја, а мајка ми опет спреми у торбу шта треба, па се кренемо: ја напред, а он за мном. Срце ми зна како ми је, ал’ морам, да утекнем не могу. Дођемо ми тако до школе; викну он учитеља, учитељ изиђе.

— Ево, довео сам ти овога мога ’ајдука што бежи по лугу, па гледај шта ћеш.

— Нек иде он у школу, а ми да одемо мало до мејане, рече му учитељ.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Поред ватре (1/2)

Бејаше ведар зимски дан, а мраз, што веле, „пуца дрво и камен“. Ја сам се враћао из лова. Нигде живе душе да видим; све пусто и немо, само што чујах шкрипање снега под ногама и бесно звиждање ветра, које ми тада, озеблом, уморном, и љутом због рђавог лова, изгледаше као погребна песма мртвој природи у белом покрову. Решим се да свратим у кућу неког Мате Илића да се мало огрејем и одморим. — Уђем у двориште: под једним колима стајаху два пса, који се окретаху у вези скичећи од мраза; кад ме спазише, лануше по два-три пут’, а затим опет продужише своју стару песму; под тремом од коша угледао сам повише кокошака, које беху по једну ногу подигле и завукле у перје; накострешиле се, повиле главе једна под другу, па мирно сносе своју судбину. Прошавши тако кроз двориште дођем до кућњих врата, где закуцам, а на то ми један глас изнутра одговори: „слободно“.

Био сам већ у кући. Једна велика дрвена клупа на којој су стајали бакрачи с водом; у једном углу гломазни орман (долап), на коме беху две-три дебеле проје; о зиду неколико полутака сланине, сланица и још неколико венаца лука и паприке: то је било све што се на први мах може видети од ствари. На среди је горела велика ватра, око које су на троножним столичицама седела четири сељака. Сви су били у сукненим гуњама, чакширама и дебелим вуненим марамама око врата. Пошто се са свима поздравих, понудише и мени једну троножну столичицу, те седох и ја крај ватре. — Мало што слађе и пријатније може бити него озеблом ловцу или путнику лепа ватра поред које се одмара и греје озебле удове, а гледа како се весело извија пламен и слуша пуцкарање дрва у њему.

— А одакле идеш, вере ти? — запита ме газда Таса, који сеђаше с увијеним ушима белим пешкиром, раширеним рукама према ватри и мало на страну окренутом главом због дима.

— Из лова.

— Е пропао си, знам зацело! — додаде опет газда Таса.

— Како, човече, ово је зло! — рече и газда Мата пружајући тикву с ракијом газда Мијаилу.

— Море мани се, отпоче и газда Марко, једва, брате дођох од моје куће довде, умало се не смрзох на путу! — Пошто то изговори, саже се и стаде намештати опанак на левој нози.

— Да бог сачува! — додаде газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.

— Несрећа вала са сваке сваке стране, а шума готово сва исечена — рече газда Мата, а затим, погледавши у ватру, додаде — чарни де, бога ти, Мијаило, тај угарак: ближи си тамо.

— Настале, брате, велике дације, па посекоше људи гору! Мора се, шта да се чини! — рече газда Мијаило чарајући ватру.

— Јаком ће; ово је цвеће! — умеша се и газдa Таса.

— Право велиш, Тасо, јаком ће, како се свет обрнуо натрашке, предузе газда Марко чешући се по затиљку.

— Вала, док смо ми живи, биће дрва, па после шта буде! — додаде газда Мата и погледа у мене.

Тај разговор прекиде Никола Цукић, ушавши у кућу. Човек око четрдесет година: обична раста, широких прсију, висока чела, правилна лица, густих малих бркова и црних светлих очију. На њему беху чакшире с великим туром, чохана памуклија и јелек, а поврх овога дебео вунени шал.

— Помаже бог — рече овај улазећи.

— Бог помогао, Никола.

— Како сте сви тако, шта радите?

— Ето, хвала богу! Шта ти радиш?

— Нека! Хвала богу…

Понудише и њему једну столичицу те седе крај ватре, па пошто се поновише разговори слични онима као кад сам ја ушао, отпоче он окренувши се мени:

— Кад си ти отуд дошао?

— Пре неколико дана.

— А је л’ тешка тамо наука, вере ти? — упита ме за тим газда Таса.

— Па… — одговорих ја слегавши раменима, не знајући шта ћу друго.

— Е вала богу, како да није тешка! — умеша се газда Мата.

— Наука је брате! — додаде и газда Мијаило, а затим пљуну на страну.

— Ситна памет ту треба! — додаде и газда Марко загледајући до ноката догорелу цигару, коју је држао између палца и кажипрста баш пред самим устима.

— Па, мислим, умео би ти сад да певаш у цркви? — упита газда Мата.

— Како да не би умео! — одговори газда Марко, док ја смишљах одговор.

— Па не би ја то умео; ми то не учимо — одговорих му ја.

Сви се некако чудно згледаше, а на лицима им се читало велико изненађење!

— Па, овај — једва се поврати газда Мaта — ја шта ви учите?

— Друге науке — одговорих му ја на то чудно питање.

— Друге су то науке, Мато; шта ти питаш за певање! — рече газда Мијаило погледавши у газда Мату.

— Ма знам ја то, но тек ’нако питам.

— Пита само човек; није то рђаво питати — додаде газда Марко.

— А још колико имаш да учиш? — упита ме опет газда Мата.

— Још једну годину.

— Дадено, брате, понеком те може да учи! — додаде газда Таса.

— Е вала богу, природ’ човека вуче! — рекоше остали.

— Вала да сам ја отишао у чколе, жестоко би изучио — поче газда Мијаило.

— Изучио би ти да ’оће буре за тобом! — дирну га газда Марко.

— Био би досад капетан! — примети газда Таса.

— Хо!… Хо!… Хо!… Хо!… — сви ударише у гласно смејање.

Наста мало ћутање. Тиква с ракијом кружила је од руке до руке; дрва су на ватри пуцала, а ветар је напољу звиждао. Ћутање је прекидано само речима: „спасај се“, „на спасеније“ и доста јаким узвицима „О, хо… хо!“

— Шта каже, био би капетан! — отпоче први газда Марко и намигну на Николу.

— Вала, нисам учио, а да сам учио, не би ме носили у чколу на чабрењаку! — одговори газда Мијаило.

Опет се сви на то гласно насмејаше.

— Да ли је истина то било? — упитах ја радознало.

— Како да није истина, питај све што су учили чколу.

— Е то је да бог сачува! — повикаше остали једва изговарајући од смеха.

— Е људи, што јес’, јес’, носили су ме на чабрењаку, али то није било до моје кривице — започе озбиљно газда Марко — сви смо пропадали као кучке! … Ето, брате, овога Животу из нашег села окова учитељ у коњске букагије, па кад иде по школи, оно само чини: врр … врр … врр…! Шта ће човек да чини, мора да трпи шта га снашло, а човек је тврд као псето! Много може да трпи и да подноси!… И Живота је много бегао… Сви смо бегали, али морали смо; учитељ да побије по школи као говеда!

— А зашто, зашто си ти бежао? — упитах га ја.

— Био ме много учитељ, па сам морао. Ево како је то било: имали смо за алексију баш катикизис; дође учитељ да слишава, те ме упита за колико је дана бог створио свет? Ја реко’ „за шест дана“, а он ме потеже шамаром колико је игда могао, а ја главом па о таблу: сву главу разби! … Каже: не одговара се тако, него се лепо каже: „Бог је створио свет за шест дана.“ Ударим ја у плач, а он викну: „Шта ми слиниш? Нисам ти ја нана да ти дам сисе“, па мени још један шамар и остави ме без ручка. Ништа богами, кад увече почесмо да учимо, а ми смо, знаш, онда и ноћу учили. Сваки мора да купи по литру свећа лојаних па то стоји код вамилијаза, па кад потрошимо, ми купимо опет… Учимо ми, све то ћути, нико не сме да зуцне, а учитељ шета по школи и држи штап, па и ко погледа на другу страну, он штапом па по глави!… Док мени испаде плајваз и ја се сагнем да доватим, таман се ја подиго, а штап ме стиже: лепо сву главу ми разби… Не смем да кукам но гледам у књигу, а суза само капље на ону књигу. Припрети, богами, он мени како ћу сутра да повучем мачка за реп, а сад, вели ми, плачи колико хоћеш… Сутрадан ја потегнем, па чим се сване, а ја побежи кући… Дође сутрадан вамилијаз, сирома’ покојни Јова и још два ђака да ме воде, а ја побежим у шљивар; окупе они мене те у’вате, али ја легнем па ни да макнем, док они отпасаше канице па ме увезаше и протну чабрењак па понеше тако донекле, а ја их после моли, кука, те ме пустише и одведоше онако у школу… После је тек било зло! — заврши газда Марко.

— То је онда пропас’! — додадоше остали.

— Море, да станем ја да причам моје муке — започео Никола.

— Деде, вала, и онако смо залудни, шта ћемо друго овде поред ватре, додаде газда Мата.

Никола се понамести мало на столичици, трже два-три дима, и започе:

— Баш смо били у трећем разреду овде у овој школи. Умирили се ми сви па чекамо учитеља да дође да „не“ пусти кућама, а ми онда нисмо ишли кућама сваки дан но кад не пусти учитељ; у недељи дана кад пусти по једанпут, кад не пусти… Кад ето ти учитеља, па на врата; седе он на столицу па рече: „Ко ’оће кући, нека дигне руку увис.“ Ми деца, ка’ деца, једва чекамо да идемо кући, па сви подижемо руке!

— Е, вала богу, деца су, брате, к’о свака деца — примети газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.

— Уђем ја у школу, оста мој отац напољу, а учитељ те за мном у школу, па узе пред ђацима да ме пита:

— Је ли ти тешка читанка, је ли рачуница, је ли катихизис, што бежиш?

Ја само ћутим.

— Наплатићемо се ми — рече опет учитељ и пође вратима — а ви старији ђаци спремите добар прут.

— Оде он с мојим оцом у мејану, а ја стадо те гледам на прозор док они замакоше; чим их изгуби испред очију, а ја викнем па напоље, па оданде све у трк до Међица. Заборавим у школи и торбу и фес нов новцат. Останем у Међицама цео тај дан, ту и ноћим, па пред зору а ја се открадем до куће па полако отворим млекар, те украдем скорупа и сира, напијем се млека, па опет натраг. Тако ја проведем два дана, трећи дан таман ја дођем до у ону ливаду испод наше куће, па сам оданде опет мислио да идем да украдем што за јело, кад, ту беше нека бара, а по њој жабе вичу кре-кре-кре-кре-кре-кре, а мени не даде ђаво мира, но накупим камења па почнем да гађам оне жабе по бари.

— Оно што кажу онај куси нит’ оре нит копа — примети газда Таса и сви се насмејаше.

— Гађам ја ту жабе, продужи Никола, док одједанпут чу где ме неко викну „О, Никола“. Погледам ја, кад мој отац стоји пред нашом капијом па ме лепо види. „О, Никола“ — викну он опет. Одзовем се ја. „А шта радиш ту несретниче?“ — „Ништа — реко му — ја гађам жабе.“

— Зар те то учи учитељ, закон ти твој — викну он, а ја испусти оно камење из руку.

— О, Анице — викну он моју мајку.

— Чујем!

— Не чула, кукавице, пушку ми дај да убијем пса — рече он па отвори капију и викну на псе „О Белов, уват’, држи, држи, уват’ Зеља, ху, а да ху, Мурга, уват!“ Ја сирома’ помислим истина, пси ће да га послушају те да ме увате, побежи ја што сам могао, а они за мном док ме они стигоше и протрчаше поред мене лајући, а ја онда надам за њима трк, почнем и ја да их туткам. Бежа’ ја тако сирома’ чак до Крчмаре; сломих се лепо; пређем воду па онда обиђем около и дођем баш уз плот наше куће. Сакријем се ту за један дуд па ћутим. Повирим ја иза дуда, а мој отац се спрема да иде у виноград, чујем да нешто наређује шта ће они да раде док се он не врати. Диже се он па на капију, оде у виноград да види шта раде копачи; чим он замаче, а ја прескочим плот па уђем у авлију. Мајке се нисам бојао, а мој старији брат Стева и сви снажнији отишли у виноград; код куће остала само мајка и ситна деца, мој један брат млађи и две сестре. Уђем у кућу а деца седе совром и једу млеко; узмем и ја једну кашику па седнем уз њих да једем; гледају ме деца као ’ајдука из шуме па их чисто стра’ од мене, док ће моја сестра Дика, она беше од свију њих понајстарија, рећи: „Што болан, Нико, бежиш“, а мени то дође криво, па дете кашиком те по глави: так, а оно удари у плач. Дође моја мајка споља па стаде на врата. Једем ја, а све погледам у њу, а она једнако на вратима. Пошто једо’, пођем ја вратима; таман дођох до ње, а она мене па преко среде у’вати а превика „држите га, децо“. Салетеше ме сви они: једно за руку једно за ногу, једно за леђа, мајка преко среде, ал’ ја опет јачи од њих, повучемо се по кући па падосмо, умало те нисмо у ватру; скочим ја брзо па таман да изиђем на врата а они ме пристигоше па ухватише остраг за кошуљу; вуци ја натраг, а ухватио се рукама за дирек, ал’ они не пуштају, док моја мајка викну неког Мату терзију, што шијаше мом оцу одело и нама, а седео у истој авлији у нашој кући; дотрча Мата, а носи конопац везао би десет људи у њега; ја некако до’ватим од њега један крај конопца те га ударим по носу, лину крв, а он пусти конопац па хтеде да се врати натраг, но моја мајка превика: „Држи Мато, побогу брате, ’оће опет да утекне.“ Врати се он опет те ме у’вати преко руку, а мајка са децом држе опет за кошуљу, те мене затворе у подрум.

— Да мене сад оће ко да затворе у подрум, добро би било — прекиде му причање газда Таса и сви ударише у смеј.

— И ја се не би љутио, додаде газда Марко, још кад има добра вина.

— Пружиде ми, Мијаило, тај угарчић да запалим цигару — рече Никола.

Пошто запали, продужи опет своју причу.

(Даље)

Ловчев записник (4/4)

(Претходни део)

IV

Целог дана провео сам у лову, и кад се спушташе вече, био сам далеко од куће, на гумну код свог стрица.

Гумно је у једном крају велика забрана до пута. Нарочито је зато и искрчено. Вечерњи ветрић шушкара кроз лишће високих церова, клопарају суви огранци, а цела шума као да гори благом, нежном, руменом, рајском светлошћу, коју просипа сунце на умору. Из забрана, даље од гумна, чује се гукање голубова и гркање грлица, и што запад постаје блеђи, гукање све јаче. Путем се дижу облаци прашине. Чобани терају овце и говеда. Разлеже се рика и блејање. Чобанчад на каквом мршавом кљусету, без седла и узде. Кљусе чупаво, зауларено, тромо, чобанче босо, удара га голим ногама, вуче улар и псује, а кљусе тек забрљи главом у какав трњак да чупне још мало траве, онако узред, или да откине бурјан. На гумну сређено жито с плевом, око стожера зденута слама, чека се да изгреје месец па да почне ветрењање. У крају ветрењача, о једном клену повешане торбе и лонци. Под њим седи жена и доји дете, а један мушкарчић од неколико година вежба се да плете шешир од сламе. С другог краја, мало даље у забрану, дремају коњи, испрегнути из вршаја, по сапима и телу бели се скорео зној, као сапуница. Крај њих кола, и за јарам везани волови, леже мирно, преживају, помере се каткад те крцне јарам и зазвоне меденице што им висе о врату. Преко пута њива, из ње полазе жетеоци кући, жене с обрамницама преко рамена, о којима су празни чанци и лонци у торбама, а по некој и дете у љуљци на леђима. Девојке са пребаченим белим марамама преко главе, а једним крајем сукње придевене за појас, те се види дебела, тежињава, бела кошуља, иду загрљене две и две. О рамену им српови, а оне певају у том дивном вечерњем руменилу:

Мој јаране, боле ли те ране?

Ућуте, а момци са гуњићима преко рамена и срповима закаченим за појас иду за њима у својим сламним шеширима са широким ободом; знојава кошуља се залепила на плећима, а прашина и осаћ попали по знојаву лицу. Они одговоре девојкама, пуним мушким, некако болним гласом:

Да не боле, не б’ се ране звале.

Старији још мало застали, дошли амо код стрица, седе сви на трави у забрану.

Запад све блеђи, већ се кроз први сумрак укрштају слепи мишеви, пућне каква препелица и прне, голубови гучу све јаче. Стриц растреса о груди знојаву кошуљу, која се лепи о тело, а поцрнела од прашине и осаћа. Коса, бркови и брада му пуни прашине, а по лицу се зној измешао с прашином, па се слива. Обриса се крајем широка рукава дебеле кошуље. Ветрић га расхлађује:

— Дајте, децо, бардак.

Донесоше бардак пун ракије.

Он узе бардак, заглади проседе бркове, отпљусну мало из бардака, пошто извади из њега запушач од растова лишћа, прекрсти се неколико пута, и поче:

— Помози, боже, и овесели, помози сваком брату и вредном раднику, сељаку који ’рани, и црва и мрава и тицу из горе и чиновника. Ти га, боже једини, подржи и окрепи. Здрав си, Милоје! — наздрави свом суседу.

И онај се тако исто прекрсти, отпљусну из бардака, па благослови:

— Боже, помози и овесели, и дај нама свако добро и здравље!

Сутон све јаче хвата. Све се више губи из вида одређен облик даљих предмета, и мало-помало наста мрак. Ветрић све јаче пири и шушти кроз шуму. Једва се назире ветрењача у крају, коњи и они волови крај гумна, чује се само кад коњ фркне на нос, или зазвони меденица и крцне јарам.

Наста ноћ. На гумну остала два моја брата од стрица. Ту ће да ноће у слами. Остао и ја са њима. Полегали смо у сламу чим вечерасмо, и они поспаше чим легоше.

Ја легао на леђа, гледам звезде што се осуле по плаву небу и слушам оно тајанствено шуштање лишћа. Замало, па се појави пун месец иза шуме и заброди у висини звезданог неба, блеснуше његови сребрнасти зраци, те посребрише околину. Путем крцкају натоварена кола, из даљине се чује како лупају ветрењаче, уз крцкање кола бију меденице и плачу двојнице, и изви се песма уз двојнице:

Тамна ноћи, пуна ти си мрака…

Губи се песма у даљини и једва допире до мене те чујем:

Јад јадујем…

Изгуби се у ноћи. Док одједном груну прељска песма, снажна и силна, и потресе тишину ноћну:

Сјај месече, сјај ладе!

Груди ми се надимају од милине. Док одједном дрекну нешто у јарузи близу гумна, све јаче, јаче, све ближе, и најзад чух и шушкарање.

Подиђоше ме жмарци. Глас исто као оно што причају за дрекала.

Сва моја ученост оде без трага и осетих страх. Гурнух Лику, који спаваше до мене дубоким сном.

Он се презну, ослушну и препаде се, па ће тихо шапатом:

— То је дрекало. Јес’, тако ми бога!

И мени нешто хладно око срца, а све ми коса у дубац.

— Да пробудим бату?

— Пробуди.

Он га продрма. Скочи онај иза сна, ослушну, па скочи:

— Куд је она твоја пушка? — упита ме тихо.

Казах му, и он је узе. Нама рече да не мрднемо и да не проговоримо.

Загледа капслу на пушци, па тихо, нечујно, оде у шуму. Ми ћутимо и јежимо се од стра’, приљубљени један уз другог, а оно страшило са чудним гласом још дречи, и то све силније.

Одједном плану пушка, одјекнуше јаруге, и наста тајац. Мало после чусмо кораке, иде Гаро (тако се звао старији брат) и нешто вуче.

— Ево вам дрекала! — рече кроза смех, и баци пред нас кад дође лисца.

— Ама, зар му тако страшан глас?

— Ја мислим ви у школи учите нешто, а ти код толике школе не знаш ни какав је глас у лисице!

— Да ми је дуката колико сам их побио, био бих богат човек! — вели Гаро.

— Како је нађе?

— Знам им ја где мора да прође, зар ми је то сефте!

Гаро је заиста био у целој околини познат као први и најбољи ловац лисица.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Ловчев записник (3/4)

(Претходни део)

III

Радним даном сам морао ићи сам по лову, јер баш у то доба, по Петрову дне, бејаше време највећег пољског рада, који траје све до у позну јесен.

Пробудим се рано. Био сам већ на једном обрешку у шуми, а исток тек руди, а са земље као да се диже лагано, неосетно, ноћни тамни вео, а уместо њега се преко света разлива нежно руменило. Зора се мило смеши са истока, а од тог чаробног, нежног осмеха, као да све оживљава, све плива у срећи и блаженству. Осећам како се тај осмејак зорин прелио преко цвећа, преко траве, преко шуме, преко свега што погледам. Нека свечана тишина, дубоки мир. У души осећате и радост и дивљење, јер тај осмејак зорин што раскошно прелива свет срећом, није осмех тренутне радости смртног бића, осећате како је то тријумф бесмртне природе, вечности. Само ’тичице, ти мали невини створови, поздрављају својом милом песмом ову радост, али ми не осећамо да њихов цвркут ремети овај дубоки мир природе, већ му даје још више дражи.

Седео сам тако на једном обаљеном расту, који је ту скоро бура ишчупала из корена и посматрао лепоту око себе, удисао дубоко свежи дах јутра, и готово сам и заборавио чега ради сам пошао. Око мене је било вазда тица за лов. Гучу голуби, грчу грлице, кликћу жуње и обвијају се, пужајући око сувара на високим церовима, ударају силно кљуном о суво дрво и суво дрво одаје јасан, пријатан звук. И мој кер изгледа да бејаше пао као и ја у неко лирско расположење. Чучнуо крај мојих ногу, па се нешто дубоко замислио. Али њега то нежно осећање пре попусти. Стушти одједном као помаман у шуму и залаја силно, те одјекнуше јаруге. Погледам на ону страну, а веверица пред њим загреба уз дрво. Он дојури, поче скакати у висину, и стаде га писка, а веверица опружила реп по грани, звера очицама и мрда предњим ногама, док одједном скочи, са раширеним репом, кроз ваздух, те изгледаше као да прелете на друго, најближе дрво, одатле на треће, четврто, док се докопа високог цера. Кер као бесан јурну за њом и стаде још луђе безуспешно скакати навише, пратећи јој сваки покрет. Докопам пушку, па јурнем и ја за њима. Веверица час на земљу, час на дрво, час с дрвета на дрво, где је гушћа шума, а ми енергично за њом, док је истерасмо на чистину, где се препе на један усамљен цер. Ту се беше тако вешто опружила по грани да сам читавих по сата зверао док је приметих. Наперим пушку и узмем је на око. Тресну пушка, а она се не помаче, док кер лудачки стаде витлати у ковитлац по шуми. Опалим други метак, и она тресну о земљу. Кер заурла од радости и јурну на њу.

— Уби је? — чух иза мене познат глас неког Марка. То је пуки сиротан без игде икога свога, а служи у неког Николе, имућног сељака. Чува стоку, а ради и у пољу. У тој кући је још од детињства, и тако се саживео са кућанима да су га сматрали за члана породице.

— Уби’ ! — рекох поносито, пошто се окренух и видех где прескаче преко врљика из своје њиве.

— Има их пуно. Однеше све ораје на једама!… Да се једу бар, како су дебеле ка’ дулеци… Но да се једу, не би је могао човек нигде наћи, па да плаћа за сваку више но за најбоље прасе!

Говори ми то Марко, идући мени ближе, и кад се сасвим приближи, поздрави се:

— Здраво освануо!

— Здраво, шта ти радиш?

— Ти баш уранио, а?

— Па волим тако да гледам зору, а и због лова.

— Море, остави зору, бога ти, па спавај, кад ти је бог дао. Најслађе се у зору спава. Шта има да је гледаш, закон јој њен! Она ми досадила, јер чим зора, а мене чека мотика, ја л’ срп, ја л’ будак, тек ме од зоре добро не чека!

— Навикао си ти, па ти то обично, али, ако ништа друго, а оно те чека здравље од ове шуме и овог свежег јутра.

— Здравље?… Е, мој брате, како здравље! Радим од зоре до мркла мрака, пробију ме хиљаду знојева, па кад легнем увече, боли свака кошчица. Како здравље?… Но морам да сам здрав, ако ми се и неће. Нема сељак кад ни да лежи, ни да болује. Тресе ме некад грозница, па малакшем, поводим се кад идем, па опет морам у њиву.

Седнем на један снизак пањ, а кер леже крај мене и мету главу на опружене прве ноге. Марко чучи крај мене. Извадим кутију да савијем дуван. Пре него што вратих кутију у џеп, Марко протра дланове и погледа у дуван.

— Пушиш ли?

— Пушим на моју несрећу, и што год је скупљи дуван, све ми се више пуши. Кад оно беше дуван ’нако го, некако ми се није ни пушило. Пробао сам, ал’ баш ми га неће срце. А сад, како изиђоше ови несрећни паклићи, не пушим га, но га једем ка’ леб, боже ме прости!

Пружим му кутију.

Он је прво загледа са свију страна, па је остави крај себе на земљу. Протрља рапаве дланове, заглади бркове, па са неком свечаношћу и збиљом узе кутију. Отвори је, извади папир и, пошто остави кутију опет крај себе, стаде пирити да бииз целе књижице тако пирењем одвојио један листић. Пирење је трајало тако дуго, да се мени већ досади гледајући. Најзад му некако испаде операција повољно, и издвоји се један листић. Марко га узе, и залепи једним крајичком за доњу усну, коју прво овлажи језиком. Папир лепрша на усни од поветарца, а он пажљиво уреди књижицу папира, поравна листиће да буде све како је било и пре пирења, па онда папир спусти у крило од дебеле кошуље. После тога опет протрља дланове и узе кутију. Једном руком држи један крај отворене кутије, а другом руком удари неколико пута по другом крају. Затим крупнији дуван озго стеже прстима и наже кутију да се ситнина одвоји на једну страну. Кад и то срећно сврши, мету кутију на крило, па стаде с два крупна, груба прста вадити оно труње дуванско и метати га на длан леве руке. То је радио тако озбиљно, мирно и лагано, да је то вађење труња са два прста трајало толико да бих ја дотле две цигаре савио и попушио. Кад извади толико колико мишљаше да је довољно за цигару, стеже руку у коју је метао дуван у песницу, а оном другом затвори кутију да се не би случајно просуо дуван.

— Мислим да је скуп, жути се ка’ дукат? — упита, мислећи на дуван, па и не чекајући одговор, као да је нехотично изговорио ту мисао, узе дувати у песницу у којој му беше дуван.

— А што дуваш?

— Тако ми. Научили смо тако, и, знаш, овлажи се, па се дуван мање троши. Гори цигара дуже, а сув дуван проврви зачас.

Дување је трајало дуже него готово све досад, и најзад отвори песницу, која се сва ознојила, и дуван више мокар у њој, но влажан. Истресе сад дуван у папир, али како на знојавој руци оста много залепљена труња дуванског, то метну папир с дуваном на кутију, која му стајаше у крилу, и стаде лагано и стрпљиво бискати са оне руке трунић по трунић и метати га на папир. Кад и то сврши, разговарајући узгред како је зло што давно нема кише, протрља опет дланове, узе онај папир с дуваном, наслони га на колено, и настаде савијање с таквом озбиљношћу, као лекар кад врши какву најопаснију операцију. Зави, помажући се тако и коленом, и улиза добро крај од папира, залепи, и опет озго олиза. Уфитиљи папир на оба краја цигаре, па је онда загледа, као што би уметник са задовољством загледао дело које је с муком и напорима створио. Тако готову цигару метну за уво, па онда узе кутију, отвори је пажљиво, уреди опет мало листиће од папира, метну га у кутију, и онда из крила пажљиво покупи сваки трунић расута дувана, те и то метну у кутију, па је онда затвори, и пружи ми је са речима:

— Лепа ти та кутија!

Пружим му кутију с машинама да запали. Дуго се опирао, и најзад га приволим да запали. Запали пажљиво, повуче дубоко дим, и после тога загледа цигару да види колико је изгорела, као што гладан човек загледа сладак залогај.

Уз цигару му се отвори разговор.

— ’Вала богу, како је то! Узме човек траву, па савије у папир ’вако, па пуши. А кажу чкоди за груди овај зифт. И ко ли то измисли први, да ми је да знам?

Док се ја смишљах како да му одговорим, а он продужи:

— Мислим се сад нешто како је то! Ето, сад стока, кучићи и ова друга створења не пуше, зар им састав друкчи, а човек и пуши и пије и свашта. Идем лани по винограду с мојим кером, па грожђе тек уполовачило. Ја се сит наједо, а куче неће да окуси! Није добро зрело. Тако гледам нешто, па, богами, простићеш, неки пут стока паметнија но човек. Одемо на казан па се напијемо, па, овога ми крста, не видимо један другог, а стока јок! Једе, па пије воде, па легне љуцки трезна. Ја ти овде код трле негде кад се напијем ракије, па би ме могао однети до Крагујевца, а пси трезни, па чувају и мене и трлу.

— Па не пије се сваки дан! — рекох, не знајући шта да му кажем.

— Пије се, но радним даном изиђе на зној пиће, па човек не може ни да се опије. Али на славама, и тако некад, или кад пеку казани, да ти је да видиш кад се то заседне око буце, па она цевка иде од уста до уста. Лани овај несрећни Леко пође у Крагујевац, па га надари ђаво да сврати на казан. А његов казан у његовом шљивару. Сврати као тек узгред, а тамо већ, ка’ на сваком казану, пре зоре има их десет. То се, знаш, иде један код другог, а нико никог не пита, нити се то зове, но свак иде ка’ на бунар. Тако онај код онога, а онај код онога. Заседне ту Леко, па мало-помало, те до мркла мрака. Заборавио и торбу с рамена да скине, све, к’о вели, ’ајд са’ћу да пођем. Кад се већ смркло, а он се диже, па тетур, тетур, изиђе из шљивара. Нико га не пита ку’ће. Мислимо ’нако оде. Кад он јок, но бâги пошао у Крагујевац.

— Прича он то и сам после. „Пођем, каже, ја, и то у Крагујевац, а и не пада ми на ум да се већ смркло. Како изиђем из шљивара, а мене она парњача удари у главу, па ни маћи! Шљивар велики, а около све плот, а ја се у’ватим плота, па запнем около. Падао сам, спотицао се, ал’ плот помаже те се држим. Иди, иди, иди сву ноћ драгу. Ал’ нигде пуста Крагујевца. Чудим се ја шта ће то да буде, сву ноћ погибох идући, а никако стићи у Крагујевац. Запнем поново, па ’ајде, ’ајде, аја, нигде Крагујевца! Сустадох, а које од оне несретне парњаче, које зар од умора, једва гледам на очи. Зора подбељује, петлови кукуречу, лепршају кокоши, слећу са седала. Гледам, а глава ми бучи од ракије, и све видим као кроз неку маглу. Чујем да шкрипе негде врата од куће. „Овде ћу, вала, да тражим преноћишта, па шта буде”, помислим, и рачунао сам да сам погрешио пут, па се откро чак негде у београдски округ. Викнем ја што ме грло доноси:

— Еј, домаћине!

— Еј — одазва се глас.

— Молим те, брате, да ме примиш па конак. Путник сам, а из далека, па сам погрешио пут, а овде не знам никога, нити знам где је меана.

— Одакле си?

— Чак из крагујевачке наије, из Шумадије, брате! — и каза село.

— Па то си ти, несретниче мој, улази у кућу, Господ те не убио! Јадно ти далеко, ниси ти од свог плота макао даље.

— Познадо’ глас моје жене, па се, вели, истрезних ка’ да нисам ништа окусио.”

Још ми је вазда Марко причао, и најзад рече како су већ три-четири лета прерадили у пољу уз смеј о том Лекином обилажењу око плота.

Ућутасмо.

— Да идем мало стоци — рече Марко за се, поздрави се и оде.

Дуго сам још седео сам уживајући чари свежа јутра у дивном шумском пределу, па се онда стрмом, уском стазицом вратих кући.

(Даље)

Ловчев записник (2/4)

(Претходни део)

II

У вишим разредима гимназије отац ми је дозвољавао да носим пушку, ал’ тад сам се, опет, морао крити од наставника. Кад сам хтео празником с друговима изићи у лов, то смо се по неколико дана морали о томе договарати и утврдити план како да пронесемо пушке кроз варош, а да нас нико не спази; баш као да вршимо какав највећи злочин. Терали, смо чак толико да смо цев од пушке увлачили у ногавицу од панталона, те нам једна нога при ходу изгледа као укочена, а кундак метемо под капут. Тек зора. На улици нигде живе душе, а ми се тако лагано прикрадамо и зверамо неће ли тек однекуд искрснути наставник латинског језика. Тај је, управо, једини и волео да хвата ко пуши, ко иде у меану, ко у лов, и у томе се толико извежбао да смо ми, и кад код куће запалимо цигару, загледали прво под кревет и по свима ћошковима да се осигурамо да и одатле не искрсне тај опасни наставник, и да не викне своје грозно:

— Е, наздравље ти, синко!… Посркао ти је ђаво чорбицу!

А коме год објави да му је чорбица посркана, тај више од јединице не може добити. Тако сам и ја, као и сви, морао врло пажљиво чувати оно мало своје веселе чорбице.

Тако са страхом, лагано, са по једном укрућеном ногом, пролазимо варош и зверамо на све стране, а као одбрану од опасности носимо у рукама латинску граматику и прибелешке, где беху нарочито чувени изузетци за трећу деклинацију.

Чим кога сусретнемо, а ми га сумњиво погледамо да ли је какав познаник тог наставника, те за сваки случај отворимо прибелешке и отпочнемо на глас читати изузетке.

Тако смо из обазривости готово поред сваког пролазили.

Кад тако срећно прођемо варош и изиђемо у поље, осетимо како нам неки терет спадне с леђа.

У пољу се распашемо, извадимо пушке, обесимо их о раме, и пођемо даље весело, с песмом.

Врљамо вазда, пушимо слободно, до миле воље, поносимо се пушкама о рамену, пуцамо сваки час, на свашта: на чворка, на косића, на сврачка, на врапца, на најмању ’тичицу божју, а пушке пунимо као за курјаке, те и кад убијемо по коју злосретну ’тичицу, од ње ништа не остане.

Све, све, али тек повратак увече бејаше страшан, јер изјутра кад смо пролазили, све спава, а с вечери, до неко доба ноћи, будни су сви у граду, свет врви улицама. Кад дођемо пред саму варош, осетимо страх, као да ћемо да скачемо у непријатељски шанац. Опет метнемо цев од пушке у ногавицу од панталона, озго опашемо каиш, а преко кундака закопчамо капуте. Идемо с латинском граматиком у рукама, и ко би нас год погледао, нама се одсеку ноге од стра’, и запрепашћени очекујемо питање:

— Куд сте били с пушкама?

Једном испаде тако пред кас онај страшни наставник.

— Наздравље вам! — рече, а ми скидосмо капе.

— Место да учите, а ви врљате у ово доба! — викну он толико да се поче около скупљати свет.

— Оде ми чорбица! — помислих у страху, и промуцам:

— Били смо у пољу, господине, учили латински.

Показах му књигу и прибелешке, а он побеђен и чисто застиђен промрмља:

— Добро, добро, децо, само се тако трудите! Лаку ноћ, синци!…

Измаче он, а ми осетисмо милину, као да смо се спасли од смрти.

Зато ми после положене матуре беше највећа срећа да смем јавно, усред бела дана, проћи кроз варош с пушком о рамену, и још водити кера, и то, замислите, ићи без икаквих изузетака за трећу деклинацију, сасвим као слободан човек.

Први дан, дакле, после положеног испита зрелости, кад примисмо сведоџбе, нас тројица се опремимо за лов. Свет врви улицама, а ми јавно, безикаква презања, носимо пушке, ловачке торбице, водимо керове о ланцу, и гледамо победоносно. Чисто ми беше криво што на нас нико не обраћа пажњу и што нас нико не пита:

— Куда с тим пушкама?

Чак, као за пакост, нигде да се намеримо на наставника латинског језика, иако смо нарочито седели пред једном ме’аном према његовој кући, и ту као ловци пили каву, договарали се на коју ћемо страну, и то све натенани, са запаљеним цигарама.

Млађи ђаци прођу, па нас гледају завидно, чудно, као да смо постигли рај, остварили крајње идеале људске тежње.

А нама чисто расте срце од милине.

Готово нам се и не иде сад у лов, већ бисмо да овако непрестано крстаримо по вароши с пушкама и запаљеним цигаретама.

–––

Лето, по свршетку гимназије, провео сам у селу код родитеља.

Никад нисам осећао више задовољства него тада. Пре неколико дана страховање, ноћна неспавања, глава као од олова; идем улицом, па завидим целом свету који нема испите. Завидео сам чак и псу мога газде код кога сам био у стану. Ја неиспаван, бунован, с леденом зебњом и страховањем: „Ако не положим?!” и још поред тога морам да учим сто чуда, а пас се отегао под хладом ора’овим, па спава слатко, мирно. Зазврје кола, а он тек погледа закрвављеним очима на улицу, па чак не сматра за дужност ни да лане, већ простење од задовољства, отегне се још лепше, и спава даље. Кад му се досади, устане, почеше се шапом по врату, отрчи до карлице с водом, налоче се слатко, како само куче уме, и врати се опет у хлад. Срамота је, али морам признати да сам био у стању да се у таквим тренутцима мењам с Лиском. само да ми изиђе онај метеж свију предмета нз главе и страховање из душе. По глави ми се мотљају без реда и везе сва могућа светска чуда: римске папе, Цезарови коњи, квадратни корени, торичелијеве цеви, па све могуће камење по свету, па животиње, па разни пресеци, па шта је јела покојна стрина Гундулићева. Све се то смешало, и камење и историјске личности и хемијске формуле и све могуће животиње, па чак и звезде. Изгледало ми је као да се сви људи који су год постојали искупили у мојој глави на вашар, па повукли са собом све могуће ствари на свету и подоводили све животиње, па то само ври и бруји.

Тако, дакле, пре тога на неколико дана, па, ето, по испиту све то као руком однето. Свршио се вашар и врева, све је отишло на своје место, а ја осећах необичну срећу и блаженство, као никад пре тога, што могу мирно спавати, устати кад хоћу, не бринути уз ручак докле је владао Карло Велики, и где се налази серпентин, и како се плоде пољски мишеви, и после колико би времена чули ми на земљи кад данас пукне топ на сунцу, и за колико би времена стигла тетка нама у госте да је, рецимо, јуче у подне тачно пошла железничким брзим возом с Марса. Од свега тога сад ништа, осећам се нормално, гледам на све ствари онако какве су. А сећам се чисто са стидом како сам разговарао с мајком, једном о ручку, кад ми је долазила за време испита.

Она руча, ја мућкам по тањиру, и замислио се.

— Једи, сине, благо мајци!

Ја не одговорих да не покварим мисао.

— Једи, лудо, не брини толико. Шта буде, буде. Убио ти бог и те науке!

Ја сркнух и, заборавив да скинем кашику с уста, забленут кроз прозор мишљах даље.

— Једи, сине, а дабогда све књиге изгореле! Нек си ми ти, рано моја, здрав!… Једи, благо мајци, видиш да ми оста као биљчица од те проклете науке! Једи, не мисли ништа кад је мама с тобом.

— Онако, нешто мислим.

— Па шта мислиш, сине, кажи твојој мајци, не кри од мене. Све ћу ти ја помоћи.

— Мислим се нешто, мајко, кад би ти била на месецу, а ја овде, па да си данас пошла к мени железницом, кад би стигла?

Мајка се прво прекрсти, па онда заплака. Слише јој се крупне сузе низ смежуране образе, а погледом пуним молбе, страха и очајања, погледа у мене, и ухвати ми главу, те ме пољуби у чело.

— Остави све… све… си… и.. не, па а-ај-де с мајком!…

И ја се заплаках.

Ето, дотле ме беше довела мука од науке и страх од испита, те ми баш зато тако слатко паде тих живот, дубок одмор, пуна слобода.

Да не дуљим вазда, што бисте ми рекли ви читаоци: „Шта нас, брате, гњавиш и мучиш тим лудоријама, већ ако умеш, причај што си почео!”

Право ми и кажете. Дакле, што је главно, постадох слободан човек, свој човек, који је смео и пушити и ићи у ме’ану, и, што је најлепше, јавно носити пушку, а не бојати се наставника латинског језика.

(Даље)