Tag Archive | Vlada

Strádie (8/12)

(předchozí stránka)

Přestože jsem měl v úmyslu jako dalšího člena vlády navštívit pana ministra osvěty, změnil jsem plán a vyhledal jsem nejdříve pana ministra armády; nesmírně mě totiž zajímalo, co soudí o těch krvavých tragédiích — či chcete-li barbarských zvěrstvech krvelačných skřípetarských hord na jižních hranicích Strádie.

Ministr armády, titěrný mužík s vpadlým hrudníčkem a pavoučíma ručičkama, se podle všeho zrovna domodlil.

Kanceláří se linula vůně myrhy a kadidla jako v nějakém svatostánku a na stole se povalovalo plno všelijakých náboženských spisů a starých ohmataných a vyšisovaných modlitbiček.

Nejdřív jsem se lekl, že jsem si spletl dveře, ale oficírská uniforma pana ministra žádnému omylu nenasvědčovala.

„Promiňte, pane,“ zapípal vlídně teninkým hláskem, „právě jsem dokončil svou obligátní modlitbu. Činím tak vždy, než usednu k práci. Zvláště pak v těchto dnech, kdy je modliteb mnohem více zapotřebí, vzhledem k těm Jobovým zvěstem z jižních území naší drahé otčiny.“

„Nemůže dojít k válce, pokud budou Skřípetaři pokračovat ve svých vpádech?“ šel jsem rovnou k věci.

„Žádný strach! Toho bohdá nebude…“

„Podle mého názoru takové nebezpečí hrozí, pane ministře! Vždyť oni loupí a drancují a vraždí den co den!?“

„Vraždit vraždí, to je pravda, ale na rozdíl od nich my, pěkně prosím, nejsme žádní divocí pohané… Je tu hrozná zima, nezdá se vám?, jako by odněkud táhlo… Co já se služebnictvu navykládám, že stálá teplota v místnosti má být minimálně šestnáct a půl stupně, ale všecko marné — já nevím, zač mě Bůh tak trestá!“ odbočil pan ministr od tématu, které nakousl, a zazvonil na sluhu.

Vešel sluha a vysekl poklonu, až se mu rozdrnčely metály na prsou.

„Pro Pánaboha našeho Stvořitele, neříkal jsem vám stokrát, že v mém kabinetu musí být bezpodmínečně teplota nejméně šestnáct a půl stupně?! A už zase je tu sibérie a navíc nějaký průvan; chcete, abych zmrzl?“

„Teploměr ukazuje osmnáct, pane ministře,“ uctivě namítl sluha a znovu v předklonu zařinčel metály.

„Hosana!“ zafistulkoval spokojeně pan ministr. „Tak spánembohem!“

Ještě jednou břinkly metály a sluha zmizel za dveřmi.

„Ta zpropadená teplota mi dělá velké starosti, věřte… Jakmile není teplota jak náleží, je s armádou amen! Právě jsem napsal v tom smyslu rozkaz pro všechna velitelství… Přečtu vám ho, chcete?“

V souvislosti s tím, že v poslední době přibývá ozbrojených vpádů Skřípetarů do jižních teritorií našeho státu, nařizuji: Vojíni nechť se každého rána na povel svých velitelů společně pomodlí k Bohu všemohoucímu, aby ochraňoval naši předrahou, námi všemi vroucně milovanou otčinu, prosáklou krví našich udatných předků. Modlitbu ať od případu k případu určí příslušný vojenský kněz. Na konci každé modlitby však budiž připojen tento dovětek: Kéž nejmilostivější Hospodin uvede rovnou do ráje duše našich spravedlivých a bohabojných bratří a sester, kteří padli za oběť bestiálnímu násilí divokých skřípetarských nevěřících! Kéž je jim lehká zemi Strádie, již tak upřímně a žhavě milovali! Sláva jim na věky věkův, amen! Danou modlitbu s uvedeným dovětkem nechť odříkají všechny šarže unisono a náležití zbožným a pokorným tónem; poté nechť všichni vypnou hruď a vztyčí hrdě a pyšně hlavy, jak se sluší na chrabré obránce naší země, a za troubení trubek a bubnování bubnů ať třikrát po sobi hromově provolají: Ať žije Strádie! Pryč se Skřípetary! Velitelům ukládám, nechť bděle dohlížejí, aby celý tento akt byl proveden vzorně, bez sebemenšího kazu či opomenutí, neboť na tom závisí blaho naší milé otčiny. Potom ať několik jednotek s rozvinutými prapory, v rytmu břeskných bojových pochodů vojenských kapel vyrazí řízným přehlídkovým krokem vítězoslavně do ulic. Očekávám vaše podrobné hlášení o splnění tohoto rozkazu, k čemuž vám dopomáhej Bůh. Zároveň co nejpřísněji nařizuji: v zájmu utužení bojeschopnosti naší armády nechť všichni, důstojníky počínaje a prostými vojíny konče, ostražitě střeží, aby teplota v kasárnách neklesla pod šestnáct stupňů Celsia. Amen.

„No to je… To je geniální!“ farizejštil jsem ostošest „Jen jestli všechna velitelství dostanou ten rozkaz včas?“

„Inu, musel jsem si připilit a Bůh požehnal mému usílování, takže dobrou hodinu před vaším příchodem byl už rozkaz rozeslán po telegrafu. Ranní ptáče dál doskáče, zvláště s pomocí Boží! Nebýt mého včasného účinného opatření, mohli jsme se, milý pane, nadít více egyptských ran než v Písmu!“

„Věru,“ přitakal jsem, přestože mě nenapadalo (snad by bylo vhodnější říci: za živého Boha jsem si nedokázal představit), jakých egyptských ran bychom se mohli nadít.

„Bohužel, milý pane, tak se věci mají! Nebýt mého obratného manévru, byl by mohl některý z velitelů v jižních oblastech zneužít svého postavení a přispěchat se svými oddíly na pomoc postiženému obyvatelstvu — a už by skřípetarská krev tekla proudem, ba stříkala až do nebes! Všichni moji důstojnici jsou toho názoru, že jen a jedině to je — řečeno slovy Kristovými — cesta pravá, protože nechtějí a v mnoha případech žel Bohu ani nejsou s to vidět věci z více zorných úhlů. Především je nutno mít na zřeteli, že naše vláda usiluje o mírumilovnou, vpravdě křesťanskou zahraniční politiku; žádné oko za oko, zub za zub, ale spíše ty do mne kamenem, já do tebe božím dárkem… Že se skřípetarští pohané dopouštějí na našich bratřích a sestrách nelidského násilí — nu, co jiného lze čekat od divé zvěře!, ponechme Pánu Bohu, co jeho jest, však on je za to ztrestá věčnými mukami a skřípěním zubů v ohni pekelném. A za druhé, milý pane, nesmíme zavírat oči před smutnou skutečností, že se naše vláda netěší u národa přílišné oblibě, čili my musíme mít k dispozici armádu hlavně pro naše vnitřní politické záležitosti. Jeli kupříkladu nějaký úřad v rukou lidí, co se za mrzkých třicet stříbrných zaprodali opozici, jsme nuceni použít ozbrojené moci, aby dotyční zrádci naší vlasti-mučednice došli spravedlivého trestu a aby se úřadu mohl ujmout některý věrný našinec…“

Využil jsem toho, že se pan ministr trošičku zakuckal:

„Kucinky, pane ministře! Ale co v případě, že útoky skřípetarských hord neustanou? Nebo že dokonce nabudou nežádoucích rozměrů?“

„Nemalujte čerta na zeď! Pak bychom museli podniknout ráznější kroky.“

„Jaké, pane ministře, smím-li se zeptat?“

„Jestliže říkám ráznější, neznamená to, že bychom začali jednat neuváženě nebo proti zásadám křesťanské etiky. Pro začátek bychom zkusili další celostátní akci s rezolucemi, tentokrát ještě ostřejšími. No a kdyby nedej Bože ani to nepomohlo, pak bychom museli neprodleně začít vydávat nějaký nový list s výlučně patriotickým zaměřením; prostřednictvím toho listu bychom zasypali ty zplozence ďábla ze Skřípetárie kanonádou příkrých, nesmlouvavě odsuzujících článků. Možná bychom je i párkrát šlehli nějakou satirou, ale ještě nevím, s tím se musí vždycky tuze opatrně… Chraň nás Pán Bůh a všichni jeho strážní andělé před takovými konci!“ zatípal zkormouceně a pokřižoval se; nato se utekl k tichoulinké, leč horoucí modlitbě.

Mým nitrem háralo v tom okamžiku ledacos, ale blažené religiózní vytržení to rozhodně nebylo; přesto jsem se pokřižoval, abych mu dělal společnost.

Zvláštní země, přemítal jsem. Na jihu jim hynou denně stovky nevinných bezbranných obyvatel a ministr armády skládá modlitbičky a medituje o založení vlasteneckých novin! Vojáky mají dobré, statečné, to se ukázalo v mnoha válkách — proč tedy nevyšlou nějaký oddíl k jižním hranicím a nezarazí řádění těch zákeřných skřípetarských hord?

„Zdá se, že vás můj plán nějak udivuje, pane?“ vyrušil mě z úvah páně ministrův diškantek.

„Bodejť by ne!“ neudržel jsem se, ale vzápětí jsem litoval své unáhlenosti.

„Nejste, milý a vážený, dostatečně zasvěcen do situace. Bezpečnost státu a obyvatel vůbec není to hlavní, pane, hlavní je bezpečnost vlády. Minulá vláda se udržela u moci měsíc, a my vládneme sotva tři týdny — přece si nemůžeme udělat takovou ostudu a položit se dřív! Naše pozice je velice vratká, nikde přítelíčka, milosrdní samaritáni už dávno vyhynuli, o naše mísy čočovice nikdo nestojí a laskavý Bůh je po čertech vysoko, neboli musíme se sami snažit a podnikat vše pro to, abychom se co nejdéle udrželi u moci.“

„A co podnikáte?“

„Totéž, co všechny vlády před námi. Na každý den chystáme nějaké překvapení, pořádáme slavnosti; momentálně si stojíme tak pekelně bídně, že budeme muset zase nastrojit nějaké spiknutí. Což o to!, spiknutí jsou naším, abych tak řekl, chlebem vezdejším. Do té míry, že když se někdy den dva pozdržíme s přípravou tohoto nejosvědčenějšího prostředku na vymítání ďábla opozice, naši občané, nejpokornější stádečko, co kdy žilo na tom božím světě, se dokonce opováží nahlas podivovat, cože se tak dlouho nekují žádné protivládní pikle. Nu a právě při všech těchhle vnitropolitických záležitostech prvořadé důležitosti — překvapeních, trachtacích a spiknutích, se neobejdeme bez armády. To, že na jihu umírají lidé, je vedlejší, milý pane; na má bedra či, chcete-li, na můj portfej vložil Hospodin naléhavější úkoly, mnohem prospěšnější pro naši vlast, než nějaké nesmyslné pranice se Skřípetary, Soudě podle všeho, vaše názory na tyto věcí jsou až předpotopně tmářské; žel Bohu, podobné zaostale smýšlejí i všichni moji důstojníci a celá armáda… Ještě štěstí, že my, členové vlády, jsme moderní lidé a máme v tom dokonale jasno.“

„První povinností armády je přece hájit vlast! To znamená i poskytnout ochranu před cizáckým násilím těm nebohým lidem na jihu! Vždyť i z těch končin posílají otcové a matky své syny na vojnu — a posílají je dobrovolně a rádi, neboť v armádě vidí svojí oporu,“ vyjel jsem si na pana ministra, i když se to nesluší; co naplat, každý občas šlápne vedle.

„Podle vás tedy armáda nemá nic důležitějšího na práci? Ať vás Všemohoucí neztrestá za to rouhání, pane!“ splynulo tiché pokárání z páně ministrových tenoučkých bezkrevných rtíků; vyčítavě, zarmouceně zavrtěl hlavičkou a změřil si mě, jako by si mě trošku ošklivil. „To bych do vás nebyl řekl, že jste takový bludař!“

„Ale já… prosím vás…“ blábolil jsem, nevěda, co mám na to říct; naštěstí páně ministrův falzetek důrazně přeťal mé rozpaky:

„A co třeba přehlídky, he?“

„Cože, prosím?“

„Blahoslavení chudí duchem… Prosím vás, člověče boží, co by si vláda, kterákoli, počala bez přehlídek?“ zapištěl pan ministr v svátém rozhorlení.

„Promiňte… o tom jsem jakživ nepřemýšlel… Ani neslyšel…“ breptal jsem na svou obranu.

„Neslyšel? Nebesa! Vždyť vám tu celou dobu horem dolem vykládám, proč musíme obyvatelstvo pořád něčím překvapovat, den co den pořádat různé slavnosti, průvody, trachtace a veselice a samozřejmě i přehlídky — jakpak bychom to všecko zvládli bez armády? To je momentálně její prvořadá povinnost: aťsi k nám vpadají nepřátelské hordy, čert je vem, hlavně když naši vojáčci pochodují, prapory se třepotají, bubny duní a polnice hlaholí jak u bran Jericha… Kdyby Strádii čirou náhodou hrozilo zvenčí nějaké větší nebezpečí, snad by trochu přiložil ruku k dílu i pan ministr zahraničí, pokud by ovšem na to měl zrovna čas. Je věčně věkův zavalen rodinnými starostmi: Pán Bůh mu chudákovi nadělil dětí jako smetí. Naštěstí se náš stát příkladně stará o své zasloužilé činitele… Mezi námi — zejména se synáčky má pan kolega učiněné peklo: moc špatně se učí! A tak jsme rozhodli, že budou studovat na útraty státu. Byl to skutek křesťanského milosrdenství, věřte! I o jeho dcerušky se postaráme: dostanou věno ze státní pokladny; eventuálně se jejich nápadníkům přidělí nějaké výnosné místo, na jaké by si pochopitelně jinak marně dělali laskominy.“

„Je krásné, když zásluhy dojdou spravedlivého ocenění!“

„Svatá pravda, milý pane! A my jsme v tom ohledu přímo světová rarita, nikdo se nám nemůže rovnat. Ať je ministr jaký chce, bohumilý nebo hříšný, vděčný stát se v každém případě postará o jeho rodinu. Já děti nemám, a tak stát pošle do ciziny studovat malířství mou švagrovou.“

„Slečna švagrová má talent?“

„Paní… Doposud nic nenamalovala, ale kdo ví, třeba jí to půjde od ruky. Pojede s manželem, ten také dostal státní stipendium. Seriózní, pilný hoch, od toho můžeme hodné očekávat.“

„Mladý nadějný pár, že?“

„Jsou ještě mladí, to rozhodně… V nejlepších letech… Švagr má šest křížků na zádech a švagrové táhne na pětapadesát.“

„Čím se zabývá pan švagr? Nepochybně vědou?“

„Ovšemže… Jinak je hokynář, ale tuze rád čte. Například po novinách je jak divý, neřku-li přímo ďáblem posedlý! Ten vám denně stačí přečíst snad všechny naše noviny! Přinejmenším je aspoň prolistuje. A všelijakých povídek a románů už zhltal, až Bůh brání! Hádám nejméně dvacet. Posíláme ho studovat geologii.“

Pak se pan ministr na chvíli odmlčel; zadumal se a začal přebírat svůj růženec; měl ho zavěšený na šavli.

„Zmínil jste se také o nějakých překvapeních, pane ministře. Mohl byste mi to blíže vysvětlit?“ upomenul jsem ho; jeho švagrová mi vcelku mohla být ukradená a švagr jakbysmet.

„Ovšem, ovšem, máte pravdu, malinko jsem odbočil… Pravdaže. Právě v těchto dnech vrcholí přípravy jednoho takového velkého překvapení, což, dá-li Bůh, bude mít nedozírný politický dopad.“

„O tom nepochybuji! Zřejmě celou věc prozatím držíte v největší tajnosti, že?“

„Co vás nemá! Právě naopak: rozhlásili jsme to po celé zemi! Víte, ono v některých případech spíše platí, že vědomost hříchu nečiní…“

„Předpokládám, že to překvapení přinese vaší zemi velké štěstí?!“

„Ano, vzácné štěstí… Celý národ se raduje a nadšeně oslavuje vládu a její moudrou, vpravdě vlasteneckou politiku; nikdo v celé zemi už o ničem jiném nemluví ani nepíše, jen o tom velkém štěstí, které nás co nevidět čeká.“

„Promiňte, že se ptám, jistě jste pro to udělali vše!, ale nemůže něco to očekávané vzácné štěstí ohrozit?“

„Tím jsme si zatím nijak hlavu nelámali, milý pane. I když nikdy není vyloučeno, že se stane zázrak a nějaké štěstí nám skutečně spadne z nebe… Nezměrná jeť milost Páně! Mimochodem, znáte to prastaré podobenství, jak jednou v jedné zemi vláda oznámila nespokojenému obyvatelstvu, že se vbrzku zjeví veliký Génius, Mesiáš, jenž jejich zemi zbaví dluhů a špatného režimu a lid vymaní z neštěstí a bídy a povede ho tou jedinou pravou cestou k šťasné budoucnosti? A jak se z těch obyvatel, bouřících se proti svým nehodným mocipánům, rázem stali krotcí beránci a v celé zemi se rozhostila radost a veselí? Mám vyprávět dál?“

„Ano, prosím vás! Je to velice zajímavé…“

„V cele zemi tedy zavládla nesmírná radost… Na jednom celonárodním shromážděni se obyvatelé dokonce usnesli, že uspořádají sbírku a za vybrané peníze zakoupí rozsáhlý pozemek a vybudují nádnerný palác, na némž bude stát: Národ svému velikému géniovi a spasiteli. Netrvalo dlouho a všecko bylo hotovo a připraveno a čekalo se už jen na Mesiáše…“

Tu pan ministr umlkl; chopil se znovu svého růžence a začal si špitat modlitbičku.

„A zjevil se Mesiáš?“ vyhrkl jsem napjatě.

„Ne.“

„Nikdy?“

„Zřejmě nikdy!“ típl pan ministr lhostejně; tak dovypráví mi to podobenství nebo ne?

„Proč?“

„Suď Bůh!“

„Nic mimořádného se tedy nestalo?“

„Ne.“

„To je divné!“ poznamenal jsem.

„Mesiáš se nezjevil, zato Hospodin seslal toho léta strašné krupobití, a to potlouklo veškerou úrodu,“ zapípal pan ministr nevzrušeně, s pohledem upřeným na jantarové kuličky svého růžence.

„A co bylo s tím národem?“

„S kterým?“

„No v té zemi, o níž mi vyprávíte to jímavé podobenství!“

„Nic.“

„Vůbec nic?“

„Co by bylo? Národ jako národ!“

„Já čekal, že se stane kdoví jaký zázrak!“ zabručel jsem zklamaně.

„Nu, a cožpak se nestal?“

„Já vám nerozumím…“

„Svatá prostoto! Národ žil alespoň několik měsíců v radosti a štěstí! Copak to není podle vás zázrak nad zázraky?“

„To je pravda!“ přiznal jsem kajícně — jak je možné, že jsem se nedovtípil dřív?

Ještě dlouho jsme si povídali o všem možném; mimo jiné se mi pan ministr zmínil, že v rámci oslav výše zmíněného nadcházejícího překvapení hodlá ještě téhož dne jmenovat osmdesát nových generálů.

„A kolik jich máte teď?“

„Slava Bohu na výsostech — ažaž!, ale je to bezpodmínečně jednak pro upevnění renomé našeho státu a jednak pro zvýšení lesku současných celonárodních slavností. Uvažte, jak to zní: osmdesát nových generálů za jediný den!“

„Vskutku, to imponuje!“ přikývl jsem uznale.

„Viďte? Cim více okázalosti, pompy a křiku, tím lépe!“

Andělíčku, můj strážníčku!

 (další stránka)

Strádie (4/12)

(předchozí stránka)

Druhého dne jsem navštívil ministra policie.

Před ministerstvem se poflakoval houf po zuby ozbrojených strážníků, evidentně mizerně naložených — už pár dní se jim nenaskytla kýžená příležitost někoho zmlátit, což v této přísně ústavní zemi patří k nejrozšířenějším tradičním národním obyčejům.

Po chodbách a v čekárně hlava na hlavě. Kdo všecko tu nečekal na slyšení u ministra! Apartní elegáni s cylindrem na hlavě, zchátralí otrhanci, příslušníci ozbrojených sborů v roztodivných strakatých mundúrech, opásaní šavlí…

Návštěva u pana ministra může chvilku počkat, řekl jsem si, napřed si trochu popovídám s těmi lidičkami.

Nejdřív jsem se dal do řeči se solidně vyhlížejícím mladým mužem; svěřil se mi, že přišel žádat o místo u policie.

„Jste zřejmě studovaný člověk, takže s místem pro vás určitě nebudou problémy,“ povídám.

Do mladíka jako když udeří hrom; vyděšeně se rozhlédl kolem, jestli nikdo neslyšel, co jsem řekl. Když se přesvědčil, že si nás nikdo nevšímá, že všichni mají plnou hlavu vlastních trampot a navzájem si o nich vykládají, oddychl si, položil prst na rty, abych mluvil tiše, a pro všechny případy mě ještě odtáhl za rukáv kousek stranou, z doslechu ostatních.

„Vy jste tu taky kvůli místu?“ zašeptal mi do ucha.

„Ne. Jdu za panem ministrem jen na zdvořilostní návštěvu. Jsem cizinec.“

„Tak proto jste mohl vypustit z úst takovou nehoráznost, že když mám školy, hned dostanu místo!“

„Co je na tom nehorázného?“

„Vcelku nic. Ale já bych se mohl jít pást.“

„Jak to?“

„Na rozdíl od jiných zemí, u nás pánové od téhle profese mezi sebou nesnášejí lidi s vysokoškolským vzděláním. Já jsem doktor práv, ale úzkostlivě to tajím; kápnout na to pan ministr, ten by mě hnal! Jeden můj přítel — taky absolvoval univerzitu —, aby tady dostal zaměstnání, musel napsat místopřísežné prohlášení, že nikdy nic nestudoval ani se nezanáší podobnými plány — a místo dostal hned, a jaké báječné!“

Pohovořil jsem ještě s několika lidmi, mimo jiné i s jedním policejním úředníkem, který si mi trpce stěžoval, že nebyl povýšen, ačkoliv vypracoval obžalobu z velezrady proti pěti lumpům, co se hlásí k opozici. Utěšoval jsem ho — bodejť by ne, taková do nebe volající nespravedlnost!

Mluvil jsem také s jedním zámožným velkoobchodníkem, dlouze a široce mi vyprávěl o svém pohnutém životě. Bylo toho moc; zapamatoval jsem si jen to, že před několika lety vlastnil někde na venkově prvotřídní hotel a že kvůli politice — proč a jak už nevím — na tom prodělal pár tisíc dinárů; naštěstí měsíc nato přišla k moci jeho strana a on se tím pádem dostal k šikovným kšeftům a nahrabal si pěkný kapitálek.

„Vtom ale naše vláda padla.“

„Zase jste prodělal?“

„Ale kdepak. Stáhl jsem se z politického života do ústraní. Vlastně nějaký čásek jsem ještě finančně podporoval náš list, ale volit jsem už nešel; prostě pověsil jsem politiku na hřebík. Co by ne?, jiní neudělali ani tolik, a já už byl z té usilovné politické činnosti celý vyčerpaný, Člověk se přece nemůže celý život štvát jak zvíře, říkal jsem si. A vidíte, zas mi to nedalo: zrovna jdu požádat pana ministra, aby mě národní masy o příštích volbách zvolily za poslance.“

„To snad je věc mas, koho si zvolí, ne?“

„Jak bych vám to vysvětlil… Ovšem, národní poslance volí národ, tak to stojí v ústavě, ale praxe je taková, že je zvolen ten, kdo přirostl k srdci policii…“

Moc zajímavě jsem si popovídal! Ale všeho dočasu, a tak jsem šel za sluhou.

„Rád bych mluvil s panem ministrem.“

Sluha po mně sjel nadutým, nerudným pohledem a pak se znechuceně uvolil odpovědět:

„To jsou mi kvalty! Nevidíš, co je tu stran?“

„Jsem cizinec, nehodlám se ve vaší zemi dlouho zdržet a nemohu tedy svou návštěvu odkládat,“ vysvětlil jsem sluhovi zdvořile a uklonil jsem se mu.

Což bylo zcela zbytečné, neboť mocné slovo cizinec již zapůsobilo: sluha se střemhlav vrhl do ministrovy kanceláře.

Ministr mě okamžitě přijal a pohostinné mě vybídl, abych se posadil. Zapomněl jsem říct, že jsem se mu předtím představil, ale to se snad rozumí samosebou.

Byl to vyčouhlý kostlivec s hrubými, surovými rysy; čímsi odpuzoval, přestože se snažil jednat co nejpřívětívěji.

„Tak jakpak se vám u nás líbí, pane?“ A vycenil na mne zuby v mrazivém, křivém úsměvu.

Nešetřil jsem slovy chvály o zemi i o obyvatelích a nakonec jsem zdůraznil:

„Ve vaší zemi člověk skutečně neví, čemu se obdivovat dřív! Ale ze všeho nejvíc mě snad uchvátilo vaše prozíravé a moudré státní zřízení.“

„Nu, není ještě všechno tak, jak by mělo být, ale děláme, co můžeme,“ zachrastilo z něho polichocené.

„Nene, pane ministře, myslím to zcela upřímné: nic lepšího si už vůbec nedovedu představit! Obyvatelstvo je, jak pozoruji, nadobyčej spokojené a šťastné. Za těch několik dní, co jsem zde, jste měli takových slavností a veselic…“

„To je pravda, ovšem na všeobecném dobrém rozpoložení mám svůj nepatrný podíl i já. Podařilo se mi totiž docílit, aby byl do ústavy k článku týkajícímu se našich mnohých a zcela zaručených svobod dodán ještě následující bod:

Občané Strádie jsou povinni nepřetržité jásat, radovat se a veselit a neméně bujaře – formou hojných deputaci či pozdravných depeší – vyjadřovat nadšeni nad každou významnou událostí a každým počinem vlády.“

„Je něco takového vůbec možné uskutečnit v praxi?“ zapochyboval jsem.

„Kdyby bylo všecko tak snadné! Zákon je zákon; jen ať někdo zkusí neposlechnout,“ poučil mě a tvář mu ztuhla v nepříjemné (skoro bych řekl posmrtné) masce důstojného hodnostáře.

„Budiž,“ nevzdával jsem se, „ale co v případě nepříznivých událostí, které poškozují zájmy obyvatelstva i státu? Například včera jsem se dozvěděl od pana ministra zahraničí, že jste nuceni stornovat vývoz vepřů k vašim severním sousedům, což bude mít pro váš stát nepochybně velice neblahé důsledky…“

„Jistěže — ale už se stalo! A uvidíte, co nevidět se začnou ze všech krajů Strádie kvapně sjíždět deputace, aby panu ministrovi zahraničí blahopřály k jasnozřivě taktickému politickému tahu vůči dotyčnému spřátelenému státu!“ zarachtal triumfálně čelistmi.

„Bravo! Nesmírně prozíravé řešení! Záviděníhodné… Dovolte mi, abych vám jakožto cizinec vyslovil svůj obdiv a blahopřál vám k tomu geniálnímu, vaší zásluhou zdokonalenému zákonu, jenž beze zbytku zažehnal starosti a trápení ve vaší zemi!“

„Pro jistotu, kdyby obyvatelstvo náhodou zliknavělo v plnění svých občanských povinností — nevyloučil jsem ani tuto nejzazší eventualitu, já vždycky myslím na zadní kolečka! — rozeslal jsem už před třemi dny všem policejním stanicím důvěrný přípis s přísným rozkazem, aby se v tomto případě gratulační deputace dostavily ve zvláště hojném počtu.“

„Dovolíte-li, vážený pane ministře, měl bych ještě jednu otázku: dejme tomu, že za několik dni vaši severní sousedé s vámi obnoví smlouvu na dovoz vepřů — co pak?“ maskoval jsem zdvořilostí svou nemístnou zvědavost.

„Nic jednoduššího! Rozešlu policejním stanicím další přísně tajný oběžník s rozkazem, ať patřičně zapracují, aby se zástupci obyvatelstva dostavili v co nejhojnějším počtu vzdát hold příslušným vládním činitelům. Zpočátku to jde pochopitelně trochu ztuha, ale lidé si postupně zvyknou, zvyk — železná košile, není-liž pravda?, a začnou nám pak holdovat sami od sebe.“

„Přesně tak…“ ohromením jsem se nezmohl na jinou odpověď.

„Všecko jde, pane, stačí jenom chtít a táhnout za jeden provaz. V naší vládě existuje v tom ohledu vzorná, přímo bratrská spolupráce. Třeba právě dnes mi pan ministr osvěty poslal svůj nejnovější výnos, abych přispěl svou hřivnou — mohu-li to tak nazvat — k jeho důslednému provádění. Již jsem učinil potřebné kroky; nařídil jsem všem policejním orgánům, aby co nejpřísněji dohlížely na plnění posledních směrnic pana kolegy.“

„Něco důležitého, smím-li se zeptat?“

„Mimořádně důležitého. Přímo akutního. Posuďte sám!“ A vrazil mi do ruky jakési lejstro.

Začal jsem číst:

S politováním jsme zjistili, že poslední dobou dochází mezi naším občanstvem k častým případům przniní mateřštiny. Někteří jedinci již dokonce mravné poklesli tak hluboko, že nedbajíce zákona, který mj. nařizuje, že „žádný občan nesmí zanášet nešvary do jazyka našeho staroslavného vznešeného národa, svévolně měnit vétný slovosled či používat jednotlivých slov jinak, než je stanoveno v platných hláskoslovných a tvaroslovných pravidlech, předepsaných zvláštní komisí jazykozpytců“, začali dokonce bezostyšné vyslovovat vembloud místo velbloud, chlívák místo chlévák a čunitel místo činitel. Těmto nežádoucím jevům je nutno učinit přítrž. Nařizuji vám proto s okamžitou platností, abyste mocí zákona chránili svrchu zmíněná, různými zvrhlíky znevážená slova – činitel jakož i velbloud a chlévák – a přísné stíhali každého, kdo by se dopustil těchto či dalších podobných přečinů.

„Tohle že je trestné?“ zalapal jsem po dechu.

„Jistěže! Jde o závažné provinění. Na pachatele, je-li jeho vina svědecky prokázána, může být v těchto případech uvalena vazba deseti až patnácti dní.“

Po významné pauze se jeho čelisti rozcvakaly dál:

„Nu jen o tom přemýšlejte, pane! Tenhle zákon, jenž nám dává právo trestně stíhat každého, kdo se dopouští mluvnických chyb, je přímo nedocenitelný i z finančního a politického hlediska. Přemýšlejte a uvidíte, že mi dáte za pravdu!“

Poslechl jsem a pokusil jsem se o tom hloubat, ale nic chytrého mě nenapadlo. Čím víc jsem sí lámal hlavu, tím míň jsem chápal smysl ministrových slov, a nakonec i to, o čem vlastně přemýšlím. Prostě mi nad tím zákonem zůstal rozum stát — jako nad mnoha věcmi v téhle zvláštní zemi. A pan ministr se zatím škodolibě cenil: Jste na nás krátcí, páni cizinci! Kdepak, mozky, jako máme u nás ve Strádii, se hned tak někde nevidí!

„Nic vás nenapadá?“ škeřil se dál a provrtával mě očima.

„Promiňte, ale ne.“

„Tak já vám tedy vyložím, v čem tkví nedozírný přínos tohoto zákona. Především v tom, že delikventi se v tomto případě mohou z trestu vyplatit, z čehož státu plynou pěkné příjmy. Těchto finančních prostředků vláda používá jednak k úhradě deficitů v pokladnách osobních přátel, jednak na dispoziční fond, z něhož jsou odměňováni stoupenci vládního politického kursu. Za druhé se tento zákon, který na první pohled působí možná naivně, vládě hodí při volbách národních poslanců jako jedna z pomůcek, abych tak řekl politických heverů, jimiž si zabezpečuje většinu v Národním shromáždění.“

„Ale pane ministře, vždyť jste říkal, že ústava u vás zaručuje občanům veškeré svobody?“

„Samozřejmě! Občané mají zaručené veškeré svobody, ale nevyužívají jich. Vlastně, jak bych se vyjádřil přesně?, my sice máme nové, svobodomyslné zákony, které by měly platit, ale jaksi ze zvyku — a také že je nám to tak milejší — jsou stále v platnosti zákony staré.“

„Nač jste tedy vydávali ty nové?“ odvážil jsem se zeptat.

„Vydávat nové a nové zákony, abychom jich měli co nejvíc, je u nás dlouholetá a neobyčejně osvědčená tradice. V tom ohledu jsme předběhli celý svět. Jen za posledních deset let vyšlo patnáct ústav, z nichž každá třikrát vešla v platnost, třikrát byla zavržena a pak znovu přijata, takže ani my, ani občanstvo se v tom nevyznáme, nevíme, které zákony zrovna platí a které ne… Podle mého názoru, vážený pane, právě to je znakem vyspělosti a kultury naší země!“ dmula se panu ministrovi pýchou žebra, totiž hrud’.

„Zajisté, pane ministře… Jak už jsem podotkl, my cizinci vám musíme vaše moudré státní zřízení jen závidět!“

Nato jsem se s panem ministrem rozloučil a opustil jsem ho.

(další stránka)

Још тражи карактер!

У нашој земљи, као што сви знамо, било је доба изјава, потписа, уписа у странку. Неко је то радио милом, неко силом. Неко да изјаву да се одриче својих начела, да би спасао породицу од глади, морао је, а неко је то чинио из подлости, или ради ћара. Еле, то доба знамо.

Скоро је било да једна влада затражи преко власти да чиновници морају дати изјаве да прелазе у владину странку. Неки су давали такве изјаве, неки нису, али том приликом деси се овакав интересатан случај.

Једноме чиновнику доносе такав владин оггисак да га и он потпише. Сирома човек, деце повише, шта да ради грешник, већ зажмури и потпише своје име и презиме.

— Ставите и ваш карактер (занимање) поред имена! — примети му онај који му је списак поднео.

— Какав карактер?

— Та ваш карактер за Бога, поред имена додајте и карактер!

— Какав мој карактер, магарче један. Откуд ја имам карактера? Да ја имам карактера, не бих ти ја то ни потписивао! — плану љутито чиновник и баци списак од себе не бележећи своје занимање.

„Страдија“
7. април 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

„Из публике“ (3/4)

(Претходни део)

БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Ти знаш мене, ја знам тебе. Сувише је излишно, да не кажем смешно, кад ме ти питаш у каквом сам ти својству упутио питање: „да ли као овлашћени бранилац данашњег режима, или као приватно лице?“ Кад већ питаш, онда ти морам и то рећи. Ја се никад не бих стидео да браним данашњи режим кад га ко неправедно нападне, нити бих се устезао да укажем прстом на мане, ако их има. Данас су на влади радикали, а ти ваљда знаш, да сам и ја радикал. То ти је бар јасно.

Овлашћени бранилац нити сам био, нити сам сада, нити могу бити. Та ти је реч чудноватија и неразумљивија за мене него и цело твоје питање. Ваљда хоћеш да ме доведеш у сумњу пред јавним мњењем?! То тек ти не можеш, јер сви они чијег би[х] се суда страшио били су са мном заједно у борби против прошлих режима, а ти с нама ниси био. Не замерам ти, али бар онда буди политички скромнији. Ако си ме често одушевио твојим причама како шуште шалваре, и жуборе потоци, то ти нимало не даје права да овако нескромно питаш мене: јесам ли овлашћени бранилац режима.

Ја сам ти упутио питање као човек, као пријатељ, како теби тако и Јанку. Побуде су моје пријатељство и љубав према људима који раде исти посао као и ја, с једне стране, а љубав према земљи, с друге стране. Вас сте двојица оном нотицом Правдином компромитовани, и ја вас на то упозоравам. То је једно, а друго: оном нотицом, сем тога, Правда жели да неправедно и ружно карактерише данашње прилике у земљи, а ја и то не дам, не као овлашћени, већ као човек, ако баш хоћеш и као радикалац, јер за ово данашње, боље стање, нису се борили сарадници Правде, него ми. Је л’ ти сад јасно?

Разговор прекинут засад, овим одговором на твоје питање, продужићу, а како, зависиће од твог и Јанковог одговора.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
18. новембар 1904. године

(Неколико дана касније, у истој рубрици „Самоуправе“ објављен је и Станковићев одговор)

РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Писац поменуте белешке у Правди нисам, пошто до сада нисам био сарадник никаквог политичког листа. О „конференцији“ није ми познато, као ни о одлуци. Али, сада, изазван, поменуту белешку о „Сувишним људима у Србији“ примам, слажем се с њоме и одобравам употребу мога имена у њој.

А разлога зато ево:

Кад сам за време бившег Краља и Краљице био изабран за њиховог питомца, ради упознавања стране литературе, пред полазак био сам денунциран. Денунцијација је била у овоме: да мислим да идем у Женеву и потајно ступим код данашњег Краља. И тад а и сада, када бих имао рачуна да овако шта признам, одбио сам и одбијам. То мој посао није, нити ће бити.

После 29. маја привремена влада послала ме је на страну. Чак са већим додатком него што бих пре имао: са стипендијом из Министарства Просвете и из Министарства Финансија, поред моје плате још и једном помоћи у виду месечног хонорара за Финансијски Преглед.

И сада ево шта се дешава:

Г. Милић Радовановић, министар финансија одузима ту помоћ из Ф. Прегледа. Али не само да се ја о томе на време у Паризу не извештавам, већ за то не зна ни мој начелник г. Сава Кукић. Кад сам га пред нову годину, чувши за то с приватне стране, упитао и потужио му се, он ми одговара: да то он прво од мене чује и да о томе он не зна. И кад сам, на основу таквог одговора свога надлежног, у Паризу и даље остао, и даље задржао све издатке на рачун мога прихода, после два месеца, место новца, добијем извештај: да ми је заиста помоћ одузета и да је заиста о томе постојало г. Радовановићево решење још пре четири месеца. Одмах сам на овакво понашање, не због самог одузимања помоћи, већ због неизвештавања о томе, послао г. министру финансија оставку на државну службу. Оставку нису уважили, већ ми се начелник извинио, уверавајући ме како заиста о том решењу није знао. Помоћ ми је послата још за два месеца. У томе је и нов буџет донесен и у њему партија на Финансијски Преглед била укинута, и тако сам остао на цедилу. И сада, нека се замисли мој положај у Паризу, па још и са породицом!

Даље:

Кад сам се данашњем министру финансија г. Пачу-у обратио с молбом за продужење о[д]суства да бих довршио започети посао, јер услед оваквог ненадног одузимања помоћи, услед трзавица, испраћаја породице, коју сам морао натраг да враћам, морао се сваки посао да напушта — на ту молбу месец и по дана није било одговора. Онда сам му се обратио другом молбом којом сам га, пошто сам изложио све ово, молио: да, ако он не може и нема кредита, нека ову ствар изнесе пред Министарски Савет, и онда да ми се пошље извесна сума како бих могао платити дугове које сам учинио на основу писма свога начелника задржавајући се и даље у Паризу. И, уопште да ми се регулише овај двогуби положај: писар Министарства Финансија са стипендијом Министарства Просвете.

На ову другу молбу добио сам једно званично писмо државног правобраниоца г. Мих. Ст. Динића. Ненадлежно, пошто он мој шеф није, без нумере, без жига и у коме ми се поред осталих разлога, због који се не може г. министар одазвати мојој молби, наводи још и овај правни разлог: зато што ми он ту помоћ „није ни дао ни одузео“!

После десетину дана добија наше посланство депешу министра спољних послова г. Николе Пашића, да се имам репатрирати. Од посланства за то добијем писмо за конзулат. У конзулату ми се написмено саопшти да ми се више од 80—100 динара не може дати, а усмено ми рекоше: да је и то сувише, јер кад се репатрирам, онда добијам само карту, и то онда када буде воз полазио. Одмах сам по други пут послао оставку на државну службу, а у исто време и јаван протест преко овд. Дневног Листа. И ово моје понижавање и као државног чиновника и као књижевника ни твоју, нити ичију толиких пријатеља и познаника бар пажњу да сврати!

Па даље:

Вратио сам се у раскућену кућу, не свршив ништа, са дуговима без своје кривице, и понижен. Отишао сам у мин. финансија да и лично протествујем, Одговорено ми је: да је зато морао министар спољних послова да ме репатрира што је министар просвете г. Љубомир Давидовић одговорио моме министру, кад га је овај упитао о мени: „како ја никаква посла немам са министарством просвете“. Дакле, према томе изишло је да сам без ичијег знања и без икаква посла дунуо у свет!

Министар просвете г. Љубомир Давидовић после дужег одупирања кад сам му отишао узео списак питомаца, па кад је међ осталим питомцима видео и моје име почео ми се извињавати, обећавши да ће се заузети да се све поправи.

Али, после тога, не само да није ништа поправљено, него кад сам се овоме министру г. Пачу-у јавио, да га уверим како стоји са тврђењем министарства просвете, а да му целу ствар објасним, не само што ме није хтео примити већ ми је поручио: „да неће да ме прими, и да идем онамо и да се јављам ономе министру чији сам питомац и био“.

По трећи пут сам поднео оставку. После тога зват сам у министарство, где ми је саопштено да ћу бити премештен у министарство правде у суд. Одбио сам, наводећи: да сам свршио економско-политички одсек, дакле да је моја струка административна а не судска, и понова замолих да ми се оставка уважи. И ова трећа оставка ми је враћена, и тражена друга, проста, без икакве мотивације. На то нисам могао пристати, већ сам замолио да онда будем отпуштен из државне службе.

Ти си Радоје, за све ово знао. Знао је и г. Аца Станојевић, и г. Стојан Протић, и г. Љубомир Стојановић, и г. Љубомир Давидовић, и г. Јаша Продановић, и г. Добра Ружић, и толики други. Дакле, углавном, представници данашњег режима. Од свих добио сам искрено сазгчешће и обећање… И онда, овакву и оволику недаћу, а поред мојих квалификација, поред имена и поред толиких пријатеља, ја не могу ничим другим да објасним, до да сам постао заиста — сувишан! И ето зашта поменуту белешку у Правди „О сувишним људима у Србији“ примам и слажем се с њоме.

Борисав Станковић, књижевник
„Самоуправа“
23. новембар 1904. године

(Даље)

Као у Страдији… (4/4)

(Претходни део)

III ИСТОРИЈА

О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!

Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?

Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.

Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.

Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.

Какви су били стари Словени?

Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.

А шта је томе узрок да се у њих развије култура?

Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).

Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.

Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:

„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.

(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:

Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)

Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.

Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.

Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.

Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?

На то питање увек долази позитиван одговор:

— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.

— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?

— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.

Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.

Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.

Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.

Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.

Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.

Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.

Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:

Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.

Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.

Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.

Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.

— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.

— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.

— Е, лепо, а како је било пре Законика?

— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.

— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?

— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.

— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?

— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.

Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:

— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.

Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.

Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.

За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).

После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.

— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.

— Зашто је важно место Баре?

— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.

— Која су још важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.

— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?

— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!

— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.

Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.

Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:

„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]

Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

 

[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла. Примедба ауторова.

Као у Страдији… (3/4)

(Претходни део)

II СРПСКИ ЈЕЗИК

И овај се предмет засад дозлабога рђаво предаје. И буквар и читанчица и читанка, све је то пуно опасних реченица, које иду против управе земаљске, против правилног развитка ове наше намучене земље.

На пример, у буквару пише, и то крупним словима: „Један човек све не зна.“ „Више виде четири ока него два.“ „У ратара црне руке, али бела погача.“ Ето чему се, наопако деца уче још у седмој години. „Један човек све не зна.“ Гле’те, молим вас, то је тек лепа и красна школа. Молим лепо, а ако је тај један човек министар председник (јер ваљда се неће одрицати да је и он човек), то му онда, као, излази да он не зна све. Ту треба рећи: ,,Он све зна!“ Па онда, „Више виде четири ока него два“. Куд то може да буде?! То треба исправити и рећи: „Два генералска ока више виде него цео народ!“ Реченица „У ратара црне руке, али бела погача“ мирише на социјализам, чак нихилизам. То треба лепше рећи: „У ратара црне руке, али он не сме имати белу погачу.“ Каква би то тек земља изгледала да се у њој допусти да и којекакви сељаци, радници и каљогаже једу својим црним ручетинама белу погачу. То је анархија, гажење устава и закона, позивање народа на буну! Добар сељак треба да гладује и тек понеки пут да једе мало овсена скроба, а беле погаче су за власти земаљске!

Оно, додуше, и у буквару и у читанкама школским има и врло лепих места. Њих треба оставити и даље и само их мало боље прокоментарисати.

Ето тако је лепо оно место у буквару:

Изела коња трава. Изело зрно коку. Изео купус јарца. Изео старац јарца.[1] Тако нешто већ се може разумети, то је за младеж.

Између учитеља и ђака овако се води на часу разговор.

— Кад кока уђе у амбар где стоји жито, кажи ти мени, мали — пита учитељ — шта треба онда радити? А ђак одговара:

— Кад кока уђе у амбар где је жито, онда треба коку добро чувати.

— Зашто треба коку чувати?

— Коку треба чувати од зрневља, јер је може неко зло и опако зрно ухвати, рашчерупати и појести.

— А каква је кока?

— Кока је добра и милостива, она свако зрно воли, чува и пази, као своју децу.

— А какво је зрно?

— Зрно је неваљало, оно је крвожедна и опака зверка, оно не поштује добру коку, која се брине о њему, већ је то неблагодарно створење удави и поједе. Зато треба добру коку чувати од неваљалог зрна.

— Тако је, мали! Иди сад на место.

Тако исто учитељ има да слиша друге ђаке о старцу и јарцу, о коњу и трави, о јарцу и купусу. Јарцу исто тако треба стража да га чува од неваљала и прождрљива купуса, јер купус ће га иначе, по својој дивљој ћуди, заклати и појести, а трава већ коња прождере где га види!

Исто тако може остати место из читанчице:

Ко тражи правицу, изгуби кравицу!

— Је ли боља правда или крава? — има да пита учитељ, а ђак одговара:

— Боља је крава!

— Што је боља крава?

— Крава је боља, јер од краве добијамо свеже и укусно млеко, а од млека се справља сир, скоруп, масло.

— А шта добијамо од правде?

— Због правде добијамо батине, ’апсу и главобоље!

— Тако је. Ти си добро научио лекцију. А сад ми кажи: је ли боље јести млека, сира, скорупа и масла или јести батине и бити у ’апсу.

— Боље је јести млеко, сир, скоруп и масло, него јести батине и бити у ’апсу.

— Чему нас учи ова изрека?

— Она нас учи како треба да поштујемо краву више него правду.

— Каква је крава?

Крава је добра, и ми је волимо.

— А правда?

Правда је зла и неваљала, и ми треба да је мрзимо!

— Мрзи ли добро дете правду?

— Добро дете мрзи правду и презире сваког оног који је тражи!

— Лепо, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин. Такви ђаци могу и министри постати.

И граматика се не учи данас како треба. Примери су незгодни, непробрани, па чак и опасни по српску државу. Треба у свему бити пажљив, обазрив, јер лепо се вели: ђаво нити оре, нити копа. Данашња граматика кипти опасним речима. Именице су додуше прилично лојалне, али и међу њима има понека тако опасна да се не може трпети, јер смета правилном и мирном развијању наше земље. Што је најгоре, те дрске именице у друштву с неваљалим, немирним и смутљивим елементима из групе глагола и придева могу изазвати преврат у земљи. А то не би у нас било ново. Причају за једну земљу, у којој су неколико речи, не знам тачно које су, ал’ ми се све чини биће придеви (они су, кад се осиле, гори од бесних паса), хтеле да упропасте земљу и престо, но дао бог примети то некаква родољубива влада, и спасе милу отаџбину државним ударом! Опасни придеви су били одмах избрисани из речника и граматика, а указом је објављено да нико, у интересу круне и отаџбине, не сме употребљавати, нм усмено ни писмено, те ужасне речи. И мирна крајина! Народ је, истина, грцао у беди, али се осећао срећан без тих речи, а држава се почела у миру тако развијати и напредовати да од мале земље постаде велико, моћно царство.

Ето, дакле, да и код нас несрећне именице, придеви, заменице и глаголи (и понека свеза или предлог може да буде ужасна, потуљена животиња) могу да буду кобни по земљу и да омету ову родољубиву, бистру владу да оствари свој генијални програм. Залуд су Веља, кума-Милован, Лука и остали њихови другови легли овако енергично на посао да Србију усреће кад им одједном све то разори немилосрдна и непатриотска граматика.

Дакле, из граматике што пре треба избацити именице као што су: правда, слобода, збор, договор, устав, закон, и друге опасне, издајничке речи, које драже народ на буну!

Што деца то да уче, чак да те речи мењају по падежима, кад има бољих, патриотских именица! Мењаће се именице ваљане као што су: послушност (уз њу долазе придеви: безусловна, ропска, народна), укидање, гажење, распуштање, удар (с придевом државни), неодговорност, воља, ћеф, итд.

Тако исто треба о глаголима паметно и родољубиво предавати:

Глагола има прелазних (повратне не треба помињати, јер му та реч некако сумљива изгледа). Прелазни су глаголи они који траже предмет на коме ће се радња извршити. Али има многих глагола који траже нарочити предмет на коме ће се њихова радња извршити. Тако радње глагола: гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати траже себи за предмет да се на њему изврше, реч радикал (или опозиционар). Дакле: гонити радикала, протерујем радикала, бијем радикала. На другом се предмету не извршује радња ових глагола. Сложена реченица у којој би ови глаголи били прироци гласила би овако:

Ја (предмет врши радњу) ћу гонити, побити, разјурити, поапсити, протерати (прироци, казују радњу, коју предмет врши) радикале (предмет, он трпи радњу, она се врши на њему)

Глаголи наградити, обдарити и још неки имају као предмет именице (у 4. падежу као обично) ласкавац, кретен, аминаш, министар, подлац, пандур и још неке.

Глагол укидати може имати више предмета: Устав, сенат, закон, скупштина, независност (ту долази придев судски, , ) и њима сличне. Радња глагола желети прелази на апсолутизам, послушност (долази по правилу придев безусловни, ропски) власт (и по строгом правилу синтаксе увек долази придев пун, -а, -о), већину. На пример: Влада жели већину. Подмет је реч влада, прирок, жели (време садашње) већину, предмет. Овде владину радњу трпи већина.

Од непрелазних глагола врло су важни глаголи: аминовати, клањати. Ови глаголи траже уза се именицу, или заменицу, у 3. падежу, без предлога.

Аминовати (власти). Власт, именица у 3. п. без предлога; клањати (некоме). Некоме, у 3. п. једнине, 1. п. гласи неко, нека, неко. Глаголску радњу од глагола: трпети, ћутати, мучити се, радити, и њима сличних, врши народ. Народ трпи. (Ето и народ врши радњу, и та је именица понекад подмет у реченици).

Глагол мислити треба укинути, јер је врло опасан по поредак земље и постојеће стање. Има именица, које понекад нису подмет у реченици где је глагол мислити прирок, као што су: Димитрије, Лука, Веља, Милован. Ова особна именица има у овом случају, по изузетку, стару двојину: ДВЕМА МИЛОВАНОМА.

На синтаксу се мора строго пазити. Овај сулуди предмет говори о реду речи у реченици. Куд се сме то деци поменути, јер то би значило да деца добију појам о реду, а то је већ опасно. У овој земљи ништа није у реду, све иде без реда, и сад се нашле речи да имају реда. Деци треба објаснити да је у старих Словена било неког реда речи, али то је социјализам у граматици. То се мора разорити у интересу престола и отаџбине. Стара синтакса је била штетна и револуционарна! У њој је, по неким глупавим правилима, могло бити да реч народ дође понекад у реченици на прво место. Народ мора и у животу и у историји па, разуме се, и у реченици, бити на последњем месту. Прво место заузимају влада (министри), полиција, жандарми, пандури и њима слични људи отмена сталежа.

Није никакво чудо што народ тражи поштовање закона, што тражи да и догађаји у овој земљи имају реда (бар колико толико), кад ето чему се деца српска одмалена учила. Отвори коју год хоћеш књигу, свуд натрапаш на понеки закон, бестрага му глава. Закон, закон, закон! … Строго утврђена правила. Ред! И још узме учитељ па јавно говори: „У граматици, децо, као год и у животу, постоје закони по којима…“ Доста, ако ко бога зна. Е извин’те, „госпон“ учо, не можемо више тако: „Закон као и у животу, као и у друштву!“ Оставите се и ви професорчићи ћорава посла! И луд види куд ви циљате. Доста је ова земља патила од тих заразних и штетних струја, доста је народ јадан трпео и пропатио због таквих смутљивих елемената. Овој земљи треба мира да се може привредно и економски снажити!

И хајд’, напослетку, што се у тим предметима помињу закони, нек се помињу, да их ђаво носи, али, што је најгоре, нигде се деци не каже да се закони у науци сваки час мењају, према приликама, већ, напротив, како су ти закони стални.

Одсад се мора овако деци предавати:

„Децо, ви сви знате да у нашем друштву, као и у сваком другом, нема нарочитих правила, неких нарочитих сталних закова по којима се управља, већ се закони и правила мењају сваки час; управо, закони и правила су жеље владине. Оно што влада преко својих власти нареди, то је за тај дан закон (закон наш дажд нам днес)! Тако је исто децо, и у граматици. Ту нема сталних правила и закона, већ то зависи од наредбе старијих.“

Како ће дивно таква предавања утицати на младе душе; такви ће ученици моћи бити ваљани, лојални грађани!

Примера ради, ради припремања ученика за будући живот у Србији, као грађана, то ће учитељ (или професор) српског језика мењати свакодневно правила о језику, а по могућству и више пута на дан. Што више, то боље. Једног часа предаје да реч народ иде по првој врсти, а влада по трећој, па другог часа каже да је тај јучерашњи закон о језику укинут и да сад реч народ иде по трећој, а влада по првој врсти и да је одсад именица народ женског рода, а влада мушког. (Дакле, мешаће се: народ, народе, народи као што се пре мењала реч жена, влада.) Једног часа ће рећи наставник „именице су речи које означавају имена…“, а одмах идући пут предаваће да су по најновијем закону именице речи којима се казује радња, бивање и стање. Па после неколико часова нека каже: „Децо, сад је ово правило које је штетило угледу српског језика укинуто и ступа у живот правило од прошлог четвртка. Више се правила неће газити, одсад ћемо се држати стално ових закона (поређа све). Сад ћемо, дакле, почети од почетка!“ Нашем језику треба мира да се може развијати и напредовати. А тај мир је ујемчен овим законима. Крајње је време да прегнемо да се језик српски спасе од трзавица које су га довеле до ивице пропасти.

А то ћемо једино моћи учинити ако прегнемо сви скупа да се ова спасоносна правила приведу и у живот. Живео српски језик!

Драга децо, пошто се увидело да ови садашњи закони иду на штету нашег милог српског језика, то се садашњи закони о језику замењују оним укинутим законима од претпрошлог четвртка. Ми ћемо се по њима владати, јер то захтевају интереси нашег језика, коме је потребна сређеност да се може мирно и снажно развијати и усавршавати!“

Тако ће се предавати, а тиме ће се, деца навикнути да буду ваљани и честити, мирни грађани ове земље, грађани који неће сањати о неким лудостима, као што су Устав, парламентарност, сталност и поштовање закона, правила, утврђен ред!

(Даље)

[1] Буквар Мих. Јовића.

Као у Страдији… (2/4)

(Претходни део)

I НАУКА ХРИШЋАНСКА

Пре сваког предавања читаће се молитва коју ће влада саставити, а не као досад. Молитва ће гласити:

„Владо наша, која си на земљи, нека се слави име твоје; нека не прође власт твоја и нека буде воља твоја у Србији; хљеб наш потребни не дај нам никако, да теби буде више.

И не наведи нас у напаст, но избави нас од радикала[1].“

После молитве прелази се на учење.

Из науке хришћанске деца не могу учити ни Стари, ни Нови завет. Морају се учити неке измене. Деца су досад читала: „СВИ СУ ЉУДИ ПРЕД БОГОМ ЈЕДНАКИ“. То је тек најлепше: сви пред Богом једнаки! Зар једнаки пред Богом један којекакав сиромашак, надничар, сељак, или занатлија, тишлер, кројач, как’и било, и благородни господин, ђенерал Цинцар-Марковић; зар један практикант једнак са Милованом Маринковићем, зар пандур једнак са Вељом Тодоровићем? Што не иде, не иде! Тако „опасно“ место треба поправити, па да се деци овако предаје:

„Пред Богом нисмо сви једнаки, и тамо се задржавају ранг и чинови!“

Досад су деца учила: „ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА КАО СЕБЕ САМОГА“. Лепо, ал’ ако је тај ближњи, по несрећи радикал, и то још, сачувај боже, од оних неумерених, „опасних по поредак отаџбине“, шта ћемо онда. Какав, наопако, ближњи, далеко му лепа кућа! У таквом случају мора се деци поменути да у ближње треба рачунати: министре, жандарме, пандуре и друге богоугодне људе, или то опасно место, што је много боље, сасвим избацити из уџбеника.

Деца су досад учила да „НИКО НИЈЕ БЕЗ ГРЕХА, САМО ЈЕДАН БОГ“. Све лепше и лепше! Значи, ни мање ни више, већ уливати деци у главу мисао да и министри греше. Зар се сме рећи да Цинцар-Марковић, Веља, кума-Милован, Лука и остали министри греше. То место треба сасвим избацити, а место њега треба деци рећи: „Цео народ, сви људи греше, сем министара. Они су непогрешни.“

Затим деца могу учити овако прерађене идеје: „Ако те министар (или ко по његовој наредби) удари по једном образу, окрени му и други.

„Ако министри погреше и погрешком својом оштете земљу, колико пута народ треба да им опрости? До седам пута?“

„Не седам, него седам пута по седамдесет, па ако опет згреше, кажи цркви, па ако и њу не послушају, онда ћути па гледај посао!“

„Ако хоћеш савршен да будеш, а ти продај све што имаш у кући и окућницу и имање и стадо и кошуљу с леђа, па све то подај властима земаљским да плаћају шпијуне и граде ’апсане, а ти остави жену и децу и оца својега и матер своју, па иди у затвор кад те власт поведе, да благо ти буде и да долголетно поживиш!“

„У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше у вољи и воља бјеше у закону, и закони бјеше ријеч, а ријеч постаде закон.“

Тако исто треба у заповестима учинити измене.

Код заповести „НЕ УБИ[Ј]“ треба наставник да објасни да то не важи ако је реч о радикалима, и да дода: „јер заиста вам кажем, децо, пре ће камила проћи кроз иглене уши, него што ће се радикалима признати љубав према отаџбини, јер пре ће лицемјери и курве бити награђени, у овој земљи, него тај пород аспидни“.

Заповест „не укради“ треба изоставити, пошто школа има да спрема и чиновнике који рукују касама и бирачким кутијама. Место заповести: „Поштуј оца својего и матер своју…“ доћи ће оваква:

„Ако хоћеш, и ако ти буде потребно, поштуј оца и матер, а ако ти кадгод буде потреба да грдиш оца и мајку своју, ти назови мајку курвом а оца издајником, па ћеш бити награђен на небу. Можеш укинути заповијест божију за обичаје своје.“ Место заповести „Не сведочи лажно!“, учиће деца: „Сведочи лажно!

— Кад треба, децо, сведочити лажно? — има да пита наставник, а ђак да одговара:

— Лажно сведочимо противу радикала кад их власт невине окриви за велеиздају!

— Лепо, мали, а је ли то богоугодно дело?

— То је дело богоугодно, јер тиме чистимо земљу од ђавола.

— А ко је ђаво?

— Ђаво је радикал. То су отпадници од Бога, зли духови, пород аспидин!

— А ко су праведници и угодници божји?

— Праведници и угодници божји то су министри.

— Колико има данас у свету великомученика, праведника и угодника божјих?

— Великомученика, праведника и угодника божјих има девет и њих је Бог изабрао за своје пророке да преко њих саопштава грешном народу вољу своју.

— Хајде поброј све пророке?

— Пророк Лука Мироточиви[2], Пророк Димитрије Праведни, Великомученик Веља Преблаги, Пророк Милован Чудотворац[3], Рабъ Божји Милован Златоусти…

— Доста, мали, ти ћеш бити ваљан грађанин.

*

Тако ће се из науке хришћанске васпитавати омладина по новом владином програму.

(Даље)

[1] Реч ђаво има се стално заменити речју радикал.

[2] Миро, уље, зејтин, трговина. Види Вуков Речник.

[3] Није реч о гутању устава.