Позориште у паланци (2/3)
У кафани код „Орача“ све је спремно. Направљена је бина од дасака уз врата читаоничка, на која ће глумци улазити и излазити пред публику.
Пред вратима каванским је г. Ивић, те причекује госте као управитељ.
— Нек ти је са срећом, Јово! — вели му једна тетка, улазећи унутра, врло озбиљно.
— Хвала! — одговара овај у басу још озбиљније.
— Почесмо, а? — говори г. Спира, здравећи се са управитељем.
— Трчи још за једну клупу — виче глумац чешљару.
— Па у име бога! — одговара Ивић Спири и окрете се унутра кафани, те рече да се иде код Стеве берберина за клупу.
Као што видите, ту шале нема. Дошла већ и публика.
Ушао и управитељ унутра, јер се не нада више посети. Чека се само на почетак. Један дечко носи вино у стаклету и по наредби управитељевој служи публици.
— Деде, служи г. Спири.
— Хвала; нека ти је дуговечно! — одговори овај, пошто испи чашу.
— Дај чича-Гаври једну.
— Нека, море, баш не могу нешто; тек дођох теби за љубав!
— Хвала ти, ал’ де попи једну: добро вино!
— Е ’ајде; срећно ви било и дуговечно! Дабогда на велики степен дошли! — благосиља Гавра.
— Дај боже! — одговара смирено Ивић сав срећан.
— Хајде, почињите, Васо! — викну кубеџијском калфици стриц, кад Васа извири на вратима читаонице.
Почела је и представа. Дечко служи и даље вино, а публика пије и смеје се, да већ мислиш све ће пући. Нарочито Јови што игра Пелу.
Срету шустера игра глумац, и да би га боље представио пијана, то се и сам опио.
— Како се овако направи пијан, па истина као пијан човек!? — чуди се чича-Гавра.
Остали глумци на бини прснуше у смех кад то чуше, а нарочито они што вире кроз ошкринута врата читаоничка.
Суфлер говори из рупе између дасака, која је томе и намењена, али глумци и запитају кад добро не дочују.
— Пела му полети у очи — говори суфлер.
— Не мувај се! — виче један у читаоници, јер хоће да га гурну они други, да боље види.
— Ћутите ви тамо, не чује човек! — саветује их суфлер, а Пела клима главом и чека да јој суфлер наново каже.
— Пела му полети у очи! — изговори Јово меланхоличним, тужним гласом, климајући главом.
Глумац севну очима од љутине и значајно одмахну главом док се тек Пела присети, цикну колико га грло доноси, и потрча на Срету.
Громогласан смех разлеже се у публици.
— Гле ти опаког Јове! — вичу неки.
Игра се даље.
— Пела кија! — виче суфлер.
— Пела кија — понавља Јова.
— Та кијај, мамлазе; чујеш што ти се каже! — гунђа глумац.
— Не кијам ја, ти треба да кијаш! — одговара му Јова љутито.
Глумац га крадом муну ногом испод стола и промрмља: — „Кијај, животињо!“
— Питај га ко кија? — брани се Јова.
— Пела, Пела — чује се суфлер.
Јова се сад намести, диже главу и кину.
Игра се настави даље.
— Готово да се иде — рече чича-Гавра и диже се. Глумци прекидоше часком игру и погледаше на ту страну.
— Седи још мало — задржава га г. Ивић.
Почеше да се дижу и остали, и опраштају се са онима што остају и са управитељем, па довикну и глумцима:
— Е, лаку ноћ! Баш се исмејасмо!
— Лаку ноћ! — одговоре они, да се не замере.
— Деде, попиј још једну, нуди управитељ понекога и на вратима да га придобије и за други пут.
И тако мало-помало одоше сви пре но што се представа свршила.
—
Даване су још две-три представе после тога, али посете све мање. Ко је био једанпут, тај не дође други пут, јер сваки држи да то треба једанпут видети, као год и чудовишта што приказују на вашарима.
Па ипак се одушевљење код младих људи не хлади. Раде они неуморно.
Прођете поред чешљара Саве, а тек иза тезге се чује глас, рецимо:
— Ја част своју морам крвљу опрати!
То Тоша, његов калфа, учи улогу, а шегрт стоји на вратима, па пази да газда не наиђе.
Чудите се и идете даље; тек пред кубеџиницом вас тргне дрека:
— Удри, неверо, у ове слабе груди!
Још се више чудите кад тек наиђете пред мумџијски дућан, а оно се слегао силан свет, па гледа и слуша што није чуо.
Газда-Цоне ошамарио калфу, а овај протестује и прети како ће се осветити.
— Тој ли те плаћам, свињо погана, да ми се дереш по дућану као луд! Све ће ми муштерије попудиш!
— Немој ти никог да грдиш и да бијеш! — вели калфа.
— „Да ви’ш како Милош туче!“ … Да ви’ш ти сад како газда-Цоне туче! — виче газда-Цоне што га грло доноси.
Мадо-помало распали се и калфа, изгрди газду што боље уме, па оде из дућана.
Могли сте опет једном слушати како се куварица у кавани код „Плуга“ завадила с газдарицом.
— Ако ви тако мислите, мени позориште не гине! — прети куварица.
И збиља, само да оде, дочекали би је раширених руку.
Једном речи, преобразио се цео град. Мало у којој кући да нема свађе и галаме. Газде вичу на калфе и шегрте, оцеви на децу. Млађи и старији свет је на ратној нози.
Управитељ Ивић покрпао се са својом женом, па брука једна — пуца цео град. Није жени ни лако, ако хоћемо право. Откако је позориште отпочело, нема она мира по вас дан; а по сву ноћ, као што се она жалила сусеткама, седи сама као скот, ,,па и скот то не би трпео“ — говорила је она.
Код ње се једном искупиле жене, а она се жали:
— Те хајде шиј одежду, те хајде туцај смесу, те ово те оно; па чак јуче каже да му правим неке перјанице за војводе. Баш, верујте, не можеш да данеш; ето, нисам, откако то позориште дође, протнула иглом.
— Баш се и ми чудимо како можеш да поднесеш тај „штрапац“ толики?! — говоре оне остале.
— Море, то ништа, него чим вече, он у позориште, па до неко доба чекај, чекај; па кад дође, устај, те отварај врата, па прозебох, ето кашљем једнако!
— Мука, богами — вели једна — то није никакав живот!
— Па што му не кажеш да се остави! —предлаже друга.
— Коме, је л’ њему?! … Воли он позориште и оног брљивог глумца него мене сто пута! — рече јетко Ивићка, а сузе јој заблисташе у очима.
— Е, е, шта се учини, ако ко Бога зна! — вичу друге и климају главом тужно и као с неким изразом саучешћа на лицу.
Ето, из тих су се разлога дешавале свађе између Ивића и његове жене, и једно вече дошло је до тога да је Ивић опалио жени шамар.
Играо се „Бој на Косову“. Ивић седео по подне код куће и учио улогу Милоша Обилића. Он шета по соби из краја у крај, застајкује, лупа се у груди, изговара поједине реченице тако јако да се прозори тресу. Жена седи у крају, плете и гледа шта се чини од човека, а љута као ђаво.
— Ја невера никад био нисам! — виче Ивић, и дигао једну руку увис.
— Што не гледаш ти, бога ти, да купиш дрва? — пита га жена оштро.
— Излази Вук — говори лагано Ивић даље — не, не, Милош опет излази.
— Што ти је, бога ти, те излуде! — рече жена јетко.
— Ухватићу Вука Бранковића! … — декламује Ивић даље и не осврћући се на женине речи.
Дошло вече, а он се спрема да иде. Мора ићи. Како ће бити косовски бој без Милоша?
Жена стаде викати и псовати, и запрети да неће врата отворити.
— Мораш! — цикну Ивић и полете на њу срцем Обилића.
— Нећу да отварам! Торњај се куд знаш као сваки луд човек!
— Ко луд?
— Ти!
— Зар ја луд! — цикну Ивић жаром Обилића, и шамар пуче.
Ко зна овакве прилике, тај само може замислити колико је злих последица било за Ивићеву кућу због тога шамара.
Главно је да знате да је Ивићева жена отишла оцу, а њега оставила.
Пошто је г. управитељ Ивић опалио шамар жени и отишао да игра Милоша, био је свестан свега што отуд може да изиђе. Нико није знао шта му је, јер су сви оценили, према игри, да је Милош незгодан.
Кад се врати с представе кући, затекне кућу празну; жене нема.
Да се ко од публике вратио за њим с представе, имао би шта гледати.
— Тако, будало! — дочекао га је прекорно отац још на вратима.
Онда га стаде грдити, а он оборио главу, па нити шта слуша нити шта уме да мисли, а осећа на себи терет, голем, преголем.
— Ето, шта учини с твоју млатњаву, шашавко! — грди га отац.
Ивић се у том тренутку осећао као у неком страшном сну, а презирао је и себе и позориште и глумца и цео свет.
— Ах, Јово, будало над будалама! — рече очајно кад му отац оде из собе, па паде на постељу. Ко зна шта је мислио, али тек сву ноћ није спавао.
Сутрадан се у граду говорило само о том догађају. Знао је он то, и то је чинило његов положај још тежим.
Није излазио никуд из куће, а позоришту је послао оставку, у којој вели да због слабог здравља и породичних ствари не може и даље остати управитељ. Интересантно је што и у таквим околностима стил његов гласи: „Много жалим што не могу да и даље будем на важној услузи својом спремом том позоришту.“
Настала је пометња у позоришту. Лаза и Стева су говорили, износећи разлоге, како треба да престану, јер нису ништа ћарили. Глумцу, Миливоју, Сими и кубеџији није ишло то у рачун, и они су зато да и даље раде, јер:
— Почетак је тежак! — вели глумац, пун поноса и поуздања.
У ствари, сви су они једино ту положили своје наде да се имају чиме хранити, а у ствари и Лаза и Стева су хтели да им то доноси личне користи, као каква трговина, па зато се и љуте што споро иде.
После дужег већања реше да позориште остане, али да сада позову у одбор неке од професора, учитеља, свештеника и имућнијих трговаца, који ће се заузети да одрже тако лепу установу.
И искупи се славни одбор од петнаест лица. Један млади професор, Воја, држи говор и запенио доказујући како је то дивна установа и школа за грађанство, како ће ту да се шири образовање, јачају карактери, свеже духови, јер, вели, и иначе је материјализам све и сва за наше грађане.
Ђакон Таса вели да се избере управа и изберу два лица да направе статуте, јер се њему не чека много. Говори то и слуша шта други говоре, а једнако погледа у сахат да не одоцни на опело.
— Нема овде за мене ћара — мисли Стева, председник читаонице, мезетећи леблебију, пијући комову и мотрећи на свој дућан да не наиђе ко да се брије или шиша!
Настаде жагор и разговор о томе шта ће и како ће. Мало-помало, па пређоше на сасвим друге ствари, и разговор се вођаше као обично у ме’ани, као да су и заборавили што су дошли.
Ђакон оде; Стеви уђе муштерија у дућан, па отрча и он.
— Чека те Томча за оне даске да видите! — јави шегрт једном трговцу из одбора, те оде и он.
Одоше многи, и сваки кад пође вели да ће пристати како се год реши.
Па што се могло и решити друго до да се за управитеља избере г. Воја професор, за потпредседника један учитељ, за благајника један трговац, за драматурга опет један млад учитељ, и четири трговца за надзорни одбор.
(Даље)
Гучов риболов (белешке из сеоске ме’ане)
Недељом је ме’ана у нашем селу до подне увек пуна сељака. Долазе општини, па сврате да се мало, к’о људи, поразговарају ,и дотоиоре о својим пословима, па да се покадшто, од све муке, и нашале и насмеју уз полић ракије.
И ја сам изишао до ме’ане да мало у шали са сељацима прекратим дуго досадно време.
Седео сам на ме’анском доксату с њих неколико.
Из почетка се, као обично, води међу сељацима разговор о порезу, о суши или киши, о кмету и власти док се мало не загреју ракијом, те се заборави мука и пређе на шалу.
— Гле га Гучо! — узвикну мој сусед, Милан, видећи Гучу где прође путем наниже.
— Хајде, Гучо, да ’ватамо рибу — додаде други, и сви се засмејаше.
Гучо, омален, дежмекаст човечић са ниским челом, плавим очицама, буцмастим лицем и плавим брчићима испод прћаста носа. Иде тромо, чисто с неком досадом, повлачећи ногама по земљи. Кад се засмејаше, он застаде и окрете се њима, хтеде нешто рећи, али не рече, већ одмахну љутито руком, окрете се и оде низбрдо, тромо, својски.
Настаде још јачи смех.
— Шта му се смејете? — упитам.
— Ћути, бога ти, ко се не би смејао. Кад се сетим за Гучов риболов, насмејао бих се да ми је све по кући побијено. Лани смо цело лето на раду протерали смејући се њему — рећи ће Милан, једва изговарајући речи од смеха, а затим узе причати:
— Лањске године, на неколико дана пред Св. Илију, окупио Гучо сваки дан причати како му се једе риба, па узео нудити кога год види да пођу једне недеље да ’ватају рибу у виру код Уветића воденице, док се најзад намери на Драгутина Павловог. Договорише се да на Св. Илију пођу у лов. Спремали се два-три дана. Позајмили мрежу, узели од Илије Стевановог коња, те га повели да им замути вир, одсекли дугачке мотке да чарају у чкаље, понели мотике да закопају крај обале рупу где ће метати рибу. Спремили се, не може боље бити, и отишли рано, у зору. Ја сам тога дана имао посла у општини, па свратих још с некима овде до ме’ане да мало поседимо. Кад би тако око ручка, ето ти Гуча. Кошуља му поцепана, гологлав, бос, загрнуо ногавице до преко колена, низ лице му крвава масница, па се слила крв по кошуљи спреда. Кад приђе ближе, погледасмо га, а он се сав надуо, а где год му прсла кошуља, види се на телу модрица од ударца.
— Ко те уби, несретниче? — питам га.
— Драгутин! — отеже он, а једва говори.
— Па зар нисте ’ватали рибу?
— ’Ватали смо!
— Зар се тако ’вата? … Тешко теби, ако ти тако свакад ’ваташ рибу!
— Па он ће да умре! — рече Милисав.
Погледам га, а он се нија на ногама, а у лицу модар као чивит, а очи му помућене. Скочих да га придржим, ал’ он дотле тресну о земљу као завезак. Брзо укошкам волове у моја кола, натоваримо га, и дадох детету да га отера кући да не умре на путу, несретник. Нагађамо ми шта ли је могло бити, док уђе Петар, а њему је кућа, као што знаш, до саме Уветића воденице, па нам узе причати кад га запитасмо.
’Ватали, вели, рибу донекле, па Гучу се досади и каже да је доста, него да поделе и иду кући. Драгутин неће да чује, већ хоће да ’вата и даље. Гучо се наљути, изиђе из вира и обуче се, па узме делити рибу.
— Рибу да ниси дирнуо! — виче онај из вира.
— Ако нећеш да делиш, ја ћу да узмем све! — виче Гучо, и узе трпати рибу у торбицу.
— Остави!
Гучо ћути и купи рибу.
Драгутин скочи из вира, па потрчи њему, а како је Гучо слабији, не смеде га чекати, већ извади пиштољић и запне га, па викне:
— Натраг, пуцам!
Драгутин пође њему, и Гучо окиде. Трешти пиштољ, задими се и замириса барут. Драгутин застаде, и поћута неколико тренутака, а Гучо запе бежати с рибом. Док ти се тек Драгутин прибра, докопа мотику, па за њим. Стиже га и узе ударати мотиком где стигне. Где удари пукне и кошуља и кожа, лепо уби човека. Оте рибу и врати се натраг онако го. Остави рибу где је и била, па продужи даље ’ватати. Ено га још, мислим, у виру.
Зато сад ми Гуча дирамо: „’оћеш Гучо рибе“; а кад му се то помене, теже му је него да га ко удари дланом — заврши причање Милан.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Браћа (4/4)
Него ја се удаљих мало, јер, кад сам већ поменуо очево мишљење о мачкама и кокошима, ред је да испричам нешто што ми од свих сличних случајева остаде у најживљем сећању.
Једаред тако седи отац с једним сељаком те разговарају о куповини једне њиве, а тек уђе у кућу једна кокош из дворишта, па диже главу и заврљује, као нешто разгледа.
— Иш, викну мајка, а кокош подскочи, па се тек протресе и опет негде глупо запиљи и закакоћа.
— Та шта ми кречиш уз уши — викну отац љутито што му прекиде разговор и потегне ногом, те је лупи; кокош крекну, па јурну у један ћошак, где забоде главу.
— Иш, брљо — дрекну отац још љући, а кокош јурну из ћошка па на огњиште, мачак се поплаши, па скочи на прозор пун неких судова; кокош се разлети, закрешти по кући као да је побеснела, па на сто где су тањири. Сад настаје урнебес. Отац затвори врата, а нас изјури напоље.
Мајка излазећи тек процеди кроза зубе: ,,Ништа ли ти нема горе од луда човека!“ У кући лом, као да се двадесет туку: крше се тањири, бакрачи, тепсије, вика, крештање, маукање, док се тек отворе врата, а отац сав изгребан носи мачку па је тресне о басамаке; док се она истеже, ето ти оца натраг па тресне и кокош о басамаке, а она само зене.
— Тако славу ти твоју — викну он излазећи и шмукну некуд из куће.
Уђемо у кућу, а оно прави хаос. Све изразбијано и излупано, а по кући се дигла прашина, пепео, тако да задави човека, а по ваздуху лете перја и длаке од мачка.
— Тешко теби лудом — шапуће мајка купећи чапара и загледајући улупљене бакраче и тепсије — не кући се тако кућа.
Отац онако изгребан, љут, стао иза куће па виче како ће, колико сутра, побити из пушке све кокоши и мачке.
Мало постоја, а тек загрми низа сокак стричев глас. Погурио се онако крупан, у рукама му штап, па трчи са оним гломазним чизмама, а пред њим струже Миша низ брдо. Виче стриц да се разлежу јаруге: „Рекао сам ја теби сто пута да ми не везујеш псе за калеме… ’Оћу да те умлатим као пса…“
Стрина полако пристаје за њима, иде изнемогло, пресавијена, хуче очајно вичући: „Куку, де ми упропасти дете. ’Оће дете да се разболи од стра.“
— Шта се дере она матора будала по сокацима — викну отац љутито — не може човек да има у својој кући мира од њега.
— Ћути, ћути, браћа сте. Једна крв, изговори мајка јетко, изишав и она из куће.
— Ја бар имам за шта да вичем, а он поби децу због пашчића и калема. ’Оћу да се наљутим, па све оне трице да му посечем. Шта ми ту урла по сокацима. ’Оћу у кући да имам мира.
Стриц отрча тромо, спотичући се низ брдо и што му Миша више измиче, он прети све горе. Кад протрча поред великог дуда у дну школскога дворишта, пренуше кокоши и закречаше квочке, а из трњака с лева јурну Спирина крмача, грокну уплашена, а и стриц презну, па одадра крмачу штапом. Крмача сукну поред општинског грма. Скочи преплашен Тоза пандур иза сна бунован, са пругицама од траве на образима и закрвављеним очима, па се стаде у чуду окретати око себе, а кад стриц промаче, он слеже раменима и одмахну главом, чешући се по затиљку, као да би хтео рећи: „Будибокснама. Шта ме сад снађе.“ Затим леже опет и продужи сан на мекој трави.
— Удри, жи’ми, г. попо, право имаш, шта ће по трње — вели Спира стојећи пред ме’аном, а у доксату меанском Лека дућанџија и два-три сељака, па пажљиво посматрају како попа јури дете, извијајући главама час тамо, час тамо, као да посматрају кошију. И отац изишао с муком пред нашу капију, па гледа и крсти се као чудећи се шта ради човек.
Стриц потече даље, заклапараше његове чизме, перја дуга коса и мантија, повио се у леђима па прави крупне кораке. Испод бреста, крај стазе што води цркви, расплашише се овце и пренуше куд која, збише се опет у буљук, зазвеча звоно и затутња земља; испод њихових ногу диже се облак прашине, коју ветар пови право на стрица. Он застаде и хукну, отресе љутито рукама, јер му овај облак прашине заклони Мишу, те га изгуби из вида.
Отац се крсти, крсти, па тек љутито изговори:
— Пази лудака шта чини. Изгази људима стоку по путу… Поп! … Да бог сачува и саклони.
— Ти се не мешај у његове ствари. Знаш да после испадне читава свађа… доста и било ваше кавге и то све тако почнете из ничега — рече му мајка.
— Како да се не мешам кад видиш лудака где хтеде да ми изгази пилиће.
Утом стиже до наше капије и стрина. Пресомитила се, па немоћно склапа и расклапа руке и вели очајно, запињући више но обично, а још тише:
— Баш ми дете упропасти. Тако га ономад чвокну штапом по глави, а оно тек само помодре, па се зацену. Дете је ка’ ћуре, чвокни га, а оно само заковрне.
— Вала њиног чуда нигде нема — додаје мајка, замишљена, као да се сећа нечег.
— Луд човек, зар ви не видите? Размлатарао се с оним штапом по сокаку као год да је утекао из луднице… Погази људима стоку по путу; хтеде да убије и крмачу…
— Но, виш истина, ја се уплаши убиће крмачу, па да плаћамо! Зар је мало трошкова, све се потроши на проклете коњине… И све страујем тако да не навуче неку глобу, па после плаћај довека…
— Море немам ни ја мира ту у својој кући… ’Оће да убије дете за калем! … Мени само док дођу моје лутке па доватим сикирче, па упаднем горе, па оне његове патрљке по авлији: фике, фике, фике, па ајт. Шта ми ту урла око куће… Изгази ми пилиће и квочке по путу.
— Марко, немој за бога… Немој викати… Чуће… Опет може изићи на велико… Браћа сте, за име бога… Мајчин глас трепери, говори шапатом, ухвати оца за руку да га уведе у авлију…
Стриц се враћа уз брдо, прашљив, знојав. Чуо је очеву вику, па ће љутито:
— Тако, тако! … Само се ти плећи у мој посао, па после Тодор крив! … Што је досад било, било, и свађали смо се и мирили, а што сад први задеваш. Да посечеш калеме… И то у твојој авлији ја сам калемио! … Да посечеш! … Пробај.
Пред механом се већ скупило још неколико на сеир.
— А ти моје пилиће смеш да газиш по путу?
— Не задевај ме. Немој да се кајеш… Мени и онако сад мало треба… ја теби ништа не говорим…
— А мени још мање треба… Млатараш се са том штапином као луд низ брдо… Изгази људма стоку! … Поп! … Замењује Христа на земљи да гази туђе пилиће и стоку и да бије Спирину крмачу.
— Што се тебе тиче за туђу крмачу?
— Не тиче ме се за крмаче, но не могу да спавам од будале у својој рођеној авлији! Направио човек толику узбуну за два-три сува патрљка!
— Ја чувам богами, а теби на женином имању исекоше грмове.
— Вала моје грмове нек секу, а ја ћу твоје калеме фике, фике, фике, па мирна крајина.
— Пробај ако смеш, па да видиш после: фике, фике… Пробај! … Излетео би главачке из авлије.
— Е, ја сам онај што не смем?
Стрина се грува у груди и куне час кад се родила и довела у луду фамилију, а мајци помодреле танке усне, а у лицу као крпа бледа. Моли кроз плач час једног, час другог да се оставе, да свет не гледа бруку… Не слуша је ниједан, само је одбаце од себе руком па продужују.
— Изгините, изгините, ајде узмите пушке, да се и ја барем смирим — изговори мајка кроз плач љутито, а сва цепти. — Ајде дете кући, а они ако су луди, нека изгину. Што сам ја луда да ме гура у ребра један по један — Мајка уђе у двориште и ја за њом. Она оде у кућу, а ја стадох те гледам кроз тарабу.
Они продужују:
— Пробај само да приђеш у авлију, а камоли да сечеш.
— Море, смео сам, синко кисели, да ударим капетану длан пред општином код толиког света, а не смем поп-Тодорове калеме да посечем.
— Не смеш дирнути као очи.
Отац јурну у авлију и на друга врата излете са сикиром, па право стричевој авлији у највећем трку.
Стриц стао па гледа запрепашћено за њим. Дојурише и они људи испред меане са Спиром, па се окупише на улици између наше и стричеве куће. Стрина куне и закука у глас. Мајка дотрча до врата од дворишта, али не изиђе на улицу. „Изгините!“ — изговори јетко; ударише јој сузе на очи; врати се опет у кућу.
— Море шали се, неће ваљда. Жалос’ је, брате, посећи струк кукуруза, а камоли ’вако подигнуте калеме — вели један од сељака озбиљно, развлачећи речи. Шуле, наш момак, скаче од радости у нашој авлији и подврискује задовољно и говори за се: „Ако, шес’ му гроша; оде господин да посече; извукао сам и ја много шамара због тих калема попових кад сам служио код њега.“
— Баш ће све да посече ама до једног — резонује други сељак.
Стриц се прибра од чуда, па се окрете и погледа по људима и рече:
— Е сад сте видели сви. Мени не доликује да се циганчим и бијем — глас му мек, некако смалаксао.
Отац се врати и опет пројури поред нас и упаде у двориште, баци сикиру, хукну као да се свршио важан, озбиљан посао.
— Тако! — изговори као човек који се ослободио неке муке што га давно тишти. Потом изиђе те седе на праг од капије и узе завијати дуван. Руке му се тресаху, дуван се просипа, а он се прави миран, прибран.
— Све су видели ови људи — вели стриц лагано.
— Што да не виде, нису слепци као ти! …
— Јеси чуо, Вићо, — обрати се стриц своме црквењаку. Вића, мали, црн, ситан човечић са масним фешчетом на врх главе, а кошуље носи краће него ико у околини. Забленуо се некуд, отворио по обичају уста, а тешко дише кроз нос.
— Е, нађе човека као и ти што си! Нека Вића мени остави још једанпут школску капију да ми изиђе теле, па ће он истина да чује и да се чуди како пуца длан.
— Не знам ја ваша посла — изговори Вића, а говори као да му је залогај у устима, па се обрте и оде низ брдо отресајући рукама од чуда…
Сад опет се свађа заоштри и то много горе него дотле. Пало је најгорих речи и с једне и друге стране и напослетку се једва разиђоше, али је сваки у својој авлији псовао и грдио до неко доба ноћи.
Сутрадан је већ Васа седећи с оцем под растом пијући ракију препричавао како се Вића уплашио кад му попретио отац дланом па „само чини пу, па… а…“ а не уме, вели, ни речи да каже. Отац се заведе од смеја, а мајка у кујни љутито тек процеди:
— Баш ме и од овог Васе увати нека мука кад узме да шулепа којешта.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 