Vodja (3/3)
Tako je minil prvi dan in z enakim uspehom je prešlo še nekaj dni. Nič posebno pomembnega, same drobne zapreke: skotalili so se v jarek, v globel, zadeli na ograjo, bodičje in trnje, ta in oni si je zlomil nogo ali roko, nekdo se pobil po glavi, a vse te nadloge so se dale prenesti. Nekaj starcev je pomrlo, pa saj so bili že stari. »Pomrli bi tudi, če bi doma sedeli, nikar šele na poti!« je dejal oni govornik in bodril ljudstvo, naj še dalje vzdrži… Nekaj manjših otrok enega do dveh let je izdihnilo, toda starši so stisnili srce, kajti — bog je hotel tako, pa saj je tudi žalost manjša, če so otroci manjši. »Veliko manjša žalost je to, le bog ne daj, da bi izgubili starši otroka, ki je dorastel že do poroke in ženitve! Če je že tako sojeno, bolje čim prej, ker je tudi žalosti manj!« jih je tolažil spet tisti govornik. Mnogi so šepali in se opotekali, nekateri so si zavili robce čez glavo ter si obvezali z mokrimi cunjami buške, nekateri so nosili roke v obvezah: vsi so bili že raztrgani in razcapani, da so jim visele krpe z obleke, pa vendar so korakali srečno dalje in dalje. Vse to pa bi že se prenašali, da jih ni tako pogosto mučila lakota. Toda morali so naprej.
Nekega dne pa se je zgodilo nekaj važnejšega.
Vodja je stopal spredaj, kraj njega najpogumnejši (izginila sta dva. Zanja niso vedeli, kam sta izginila. Splošno mnenje je bilo, da sta bila izdajalca in da sta pobegnila. Nekoč o priliki je tisti govornik tudi spregovoril o njunem sramotnem izdajstvu. Nekateri maloštevilni so menili, da sta medpotoma izdihnila, vendar pa so molčali in niso izrazili svojega mnenja, da bi se ljudstvo ne oplašilo), nato pa vsi drugi. Naenkrat se je prikazala pred njimi od sile velika in globoka kamenitna soteska — cel prepad. Breg je bil tako strm, da ni smel napraviti človek niti koraka naprej. Tudi pogumni spremljevalci so se ustavili in pogledali vodjo. Ta je s pobešeno glavo, mračno in zamišljeno molčal in pogumno korakal naprej, tapkajoč po svoji stari navadi s palico pred seboj zdaj levo, zdaj desno in to ga je, kakor so pravili mnogi, delalo se bolj dostojanstvenega. Nikogar ni pogledal, nič rekel, na njegovem obrazu ni bilo nikake spremembe, niti sledu kakega strahu. Čedalje bliže prepadu. Celo tistim najhrabrejšim med najhrabrejšimi so pobledela lica kakor stena, a živ krst ni smel niti z besedico opomniti pametnega, strogega in pogumnega vodje. Še dva koraka, pa bo vodja na robu prepada. V smrtnem strahu, z izbuljenimi očmi so se zdrznili vsi, najpogumnjši pa so že skušali zadržati vodjo, pa najsi bi se tudi pregrešili zoper disciplino, on pa je v tem hipu že napravil korak-dva in strmoglavil v brezno.
Nastala je zmešnjava, vpitje na pomoč, hrup, strah je objel vse. Nekateri so planili celo v beg.
»Stojte, kam pa bežite, bratje! Kaj tako držite dano. besedo? Naprej moramo za tem modrim možem, ki ve, kaj dela; saj menda ni blazen, da bi šam sebe pogubljal. Naprej za njim! To je največja in morda zadnja nevarnost in zapreka. Kdo ve, če ni že tu, ža to sotesko, kakšna prekrasna rodovitna zemlja, katero nam je namenil bog. Samo naprej, kajti brez žrtev ni ničesar!« Tako je spregovoril oni govornik ter stopil dva koraka naprej in izginil v prepadu. Za njim vsi najnrabrejši, za temi pa so planili vsi drugi.
Javk, stok, kotaljenje, ječanje po strmi steni te grde rupe. Človek bi prisegel, da nihče ne more priti iz tega prepada živ, nikar šele zdrav in cel. Toda človeško življenje je trdoživo. Vodja je imel redko srečo, da se je kakor vedno pri padcu ujel za neki grm, ne da bi se bil poškodoval, in posrečilo se mu je, da se je po malem izkobacal in prišel na breg.
Vtem ko se je od zdolaj razlegalo tarnanje in javkanje ali pa se je slišalo zamolklo stokanje, je on nepremično obsedel. Samo molčal je in premišljeval. Nekateri tam doli so ga začeli potolčeni in razsrjeni zmerjati, on pa se niti za to ni zmenil.
Ti, ki so se srečne je zakotalili in se ustavili ob kakem grmu ali drevesu, so trudoma pričeli lezti iz brezna. Nekdo si je zlomil nogo, nekdo roko, nekdo si razbil glavo, drugi pa je imel ves obraz s krvjo oblit. Kakor koli že, nihče razen vodje ni ostal popolnoma cel. Mračno so s strani gledali vodjo in stokali od bolečin, ta pa niti glave ni dvignil. Samo molčal je in premišljeval, kakor vsi modrijani!
—
Prešlo je še nekaj časa. Število potnikov se je čedalje bolj manjšalo. Vsak dan je odnesel katerega; nekateri so se odrekli takemu potovanju in se vrnili domov.
Od velikega števila pomikov jih je ostalo še dvajset. Vsakomur sta se brala obup in dvom s shujšanega, od naporov in lakote onemoglega obraza, toda nihče več ni spregovoril. Vsi so hodili dalje molče kakor vodja sam. Celo tisti navdušeni govornik je začel obupno majati z glavo. Težka pot je bila to.
Tudi med temi se je pričelo število vsak dan manjšati in ostalo je še deset tovarišev. Obrazi so bili še bolj obupani in vso pot se je čulo namesto pogovorov samo vzdihovanje in stokanje.
Zdaj so bili že bolj pokveke kakor pa možje. Hodili so ob berglah, roke so imeli v obvezah, ki so si jih zavezali okrog vratu. Na glavah celi skladi ovojev, obkladkov, pavolnatih prevez. Tudi če bi hoteli prinašati še nove žrtve, ne bi mogli več, ker na telesu sploh niso imeli več prostora za nove rane in ubode.
Tudi najpogumnejši in najčvrstejši so že izgubili vero in upanje, vendar pa so stopali dalje, se pravi, premikali se na neki način s težkim naporom, stokanjem in bolestnim ječanjem. Kaj pa bi tudi drugega, ko niso mogli nazaj? Naj bi se mar po tolikih žrtvah odpovedali poti?!
—
Zmračilo se je. Majali so se tako na svojih berglah, ko pa so se ozrli kvišku, so opazili, da ni vodje pred njimi. Še korak in že so bili spet vsi v prepadu.
»Jejhata, moja noga!… Joj, mama moja, roko sem si zlomil!… Jojmene!« se je razlegalo tarnanje, nato pa samo hropenje, javkanje in stokanje. Nekdo je s pridušenim glasom začel zmerjati dičnega vodjo samega in obmolknil.
—
Ko se je zdanilo, je njihov vodja spet sedel tako kakor tisti dan, ko so ga izvolili za vodjo. Na njem ni bilo opaziti nikakih sprememb.
Iz prepada se je skobacal oni govornik, za njim pa še dva druga. Ogledovali so se okrog sebe vsi iznakaženi in krvavi, da bi videli, koliko jih je ostalo, pa so bili samo še oni trije. Smrtni strah in obup jim je prevzel duše. Svet je bil neznan, hribovit, golo kamenje in nikjer kake poti. Se pred dvema dnevoma so prečili neko pot in krenili stran od nje. Vodja jih je vodil tako.
Pomislili so na številne tovariše in prijatelje, na številne družine, ki so se pogubile na tem čudovitem popotovanju in prevzela jih je žalost, močnejša kakor bolečina v pokvečenih udih. Z lastnimi očmi so gledali svojo lastno pogubo.
Tisti govornik je pristopil k vodji in začel govoriti z onemoglim, tresočim se glasom, polnim bolesti, obupa in grenkobe:
»Kam naj krenemo zdaj?«
Vodja je molčal.
»Kam nas vodiš in kam si nas privedel? Skupaj s svojimi družinami smo se ti zaupali in krenili za teboj; pustili smo svoje hiše in grobove svojih prednikov, da bi se kako rešili pogina v onih nerodovitnih krajih, ti pa si nas še huje pogubil. Dve sto družin smo odvedli za teboj, zdaj pa preštej, koliko nas je še ostalo?!«
»No, kaj niste več vsi po številu?« je stisnil skozi zobe vodja, ne da bi bil dvignil glavo.
»Kako pa to vprašuješ? Dvigni vendar glavo in poglej, preštej, koliko nas je še ostalo na tem nesrečnem potovanju! Poglej, kakšni smo tudi mi, ki smo ostali. Bolje bi bilo, da sploh nismo ostali živi, kakor pa da smo take pokveke.«
»Saj ne morem pogledati!…«
»Zakaj ne?!«
»Slep sem!«
Nastal je molk.
»Si medpotoma izgubil vid?«
»Saj sem slep že od rojstva.«
Oni trije so obupano pobesili glave.
Strahotno je zabučal jesenski veter na planini in prinašal velo listje s seboj; po hribih je ležala megla, skozi mrzli, vlažni zrak so zasustela krokarjeva krila in oglasilo se je zloslutno krakanje. Sonce se je skrilo za oblake, ki so se valili in jadrno dreveli nekam dalje, dalje.
Vsi trije so se spogledali v smrtnem strahu.
»Kam naj krenemo zdaj?« je iztisnil nekdo iz sebe z grobnim glasom.
»Ne vemo!«
Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)
Чудан човек
Враћао сам се доцне из града. Ваздух влажан, тежак, а пут раскаљан. Ветар хуји кроз оголелу шуму што је с обе стране пута. Вече тихо и дивна месечина, те одблескују барице овде-онде где је вода застала и види се пара што се сумпорно подиже с влажне земље у хладан ваздух. Коњ иде ’одом и ја удубљен у неке чудне мисли, што човека обузму у овак’е ноћи и слушам оно монотоно пљескање коњских ногу по блату. Падне сувар с висока ’раста или шушне што крај пута а коњ фркне на нос и презне у страну, те се и моје мисли за часак прекину. Путовао сам тако читав час и нигде живе душе да видим, те ме и нехотично почеше освајати и досада и страх; све оне страшне приче, што сам их још у своме детињству слушао, почеше се ми се врсти по глави. Наједаред коњ учуљи уши, подиже главу окренув је левој страни пута и фркну на нос. Погледам на ту страну и у залатку од једног великог ’раста назрех људску прилику повијену земљи као да нешто копа. Би ми непријатно, те изненађен викнух:
– Ко је?
– Ја сам – одазва се промукао, ’рапав мушки глас.
– Ја сам Вељко из Светлића, зар ти мене не познајеш? Ја сам те виђао, кад си долазио лане нашој цркви.
– Хоћеш и ти кући?
– Па можемо у друштву, а ја знаш волим некако сам! – одговори он и приђе ближе мени.
Био је човек омалена раста и несразмерно велике главе према висини тела, а тако исто му горњи део тела беше јаче развијен према ногама. На плећима му гуњ, а доле само гаће и кошуља. У руци је држао нешто што бејаше пушка или каква батина.
– А што волиш сам?
– Па, тако, знаш, волим, некако ми… ’нако… како да ти кажем… знаш… – поче он испрекидано и одједном прекиде и заћута.
Последње речи је изговорио чудним трепетом у гласу од кога се ја стресох од неког нејасног страха.
Заћутах и ја; корачао је и он крај мога коња и ћутао погледајући ме с часа на час. Тако је трајало неколико минута. Ветар хуји голим грањем, чује се тупо пљескање коњских ногу који се покаткад оплиза или презне од каквог шушња. Мене све више и више поче обузимати немир душевни, те чисто страшљиво упитах свог чудног сапутника још једном:
– А како то да ти волиш сам?
Он застаде, а и коњ застаде инстинктивно.
– Па, ’нако… некако ми боље… Сакријем се негде па гледам како људи пролазе, а мене не види нико, а ја сваког видим. Баш кад би’ хтео могао би’ убити човека из ове шуме па да ме нико не ухвати.
Ја ободох коња да убрза, а осећах како ми срце поче јаче ударати.
Коњ се клиза по каљаву путу и тешко вади ноге из блата, те не одмиче брзо, а мој сапутник иде уз коња и граби да не измакнем.
Не смедох га ништа упитати, а непрестано осећах потребу да треба нешто да га упитам.
– Чуо сам ја коњски топот издалека, па се сакрих да видим ко иде.
– А што се кријеш?
– Тако ме нешто вуче да се сакријем и знаш… баш… како би’ ти рекао? … – и он опет прекиде реч.
– Ја ћу да журим, – рекох му после краће паузе – а ти ћеш пешке лагано.
Он се насмеја тупо, сурово, као кад гавран гракне и тај чудан смех страшно забруја у мојим ушима, нарочито што бејах у тако мочарној ноћи на пусту путу.
– Ти се плашиш? – упита ме он изненадно.
– Па, – заустих…
– Плашиш се, плашиш. Од мене се сви у селу плаше. Никог нисам пипнуо, ал’ тако се нешто плаше од мене… А ја, знаш, идем ’вако сам…
Ућута читава два минута.
– Веле неки, страшно гледам, крваво чисто, а знаш и отац ми је стрељан као разбојник, па… – он опет прекиде реченицу и додаде нагло.
– Гледао сам једном из кукуруза како пролазе путом копачи, па све иду у ред један по један, па нешто мислим: вала кад се плаше могао би’ их снизати једног по једног као голубове… Мој брат је мек, мек, миран као буба, а ја сам, знаш… Оженио сам се, па ми жена добра, а деца љута ка’ ја ’вако… Е, ето, сад ми све крв… крв пред очима…
Ја се стресох и таман ми сену кроз главу да ободем коња и у галопу побегнем од мог лудог сапутника, док он одједном не подиже руке и гласом страшним викну:
– Научи ме шта ћу! … Никог не питам… Идем цркви те… Ето, ево, све ми крв пред очима, крв, па да ми је да убијем неког, ког стигнем… казуј ми…. Није ми свакад, али ми дође тако по некад… казуј ми…
Ја сам већ јурио далеко од њега у галопу и чујем за дуго кроз суморну ноћ његов страшан глас:
– Стооооој! … – а за њим онај грозан смех што личи на глас гаврана.
–
Кад сам то причао сељацима рекоше ми само:
– А, Веља! … Опак је, ал’ није ништа зло учинио, но му долази тако некад неко лудило, па ’оће да убије, и онда бежи куд знаш. Нико с њим и не сме да иде.
–
Није прошло ни месец дана, а причају ми да је Вељко убио жену и да су код суда констатовали да је то учинио у наступу лудила.
5. нов. 1899. год.
Београд
Извор: Рошуљ, Жарко, Једна заборављена Домановићева прича, Књижевна критика: часопис за савремену југословенску књижевност, година 21, број 1, Београд 1990.
Рођендан (слика из живота)
„…Сутра се навршује двадесет и три године мога живота! … Проћи ће и ово вече, проћи ће и сутрашњи дан тако исто глупо и незначајно, као што су ми ови прохујали! … Да, време јури напред и ја се без сврхе котрљам за њим по овом широком свету. Да се запитам шта сам ја урадио за двадесет и три године свога живота? — Ништа! — морам сам себи на то одговорити! … Грозно је то и помислити; страшно звони у ушима сама та реч: ништа! … Двадесет и три године постојати на овом свету и ништа не урадити! … Сви овде, у месту мога рођења, мисле да сам много и много урадио, а понеки ми још и завиде, мислећи да сам срећан… Како лепо мишљење имају о мени моји суседи, како ми они моју будућност проричу! Њима би смешно било кад бих им ја казао да са двадесет и три године нисам ништа урадио. „Толике године учи школу, красота, богами, срећан ће бити!“ — многи говоре, мислећи да и ја то исто мислим… А мој отац, како он још мисли! — О, мој тужни оче, ти си у мене положио сву своју наду, ти ме љубиш као зеницу свога ока или још више, више него и сама себе, ти се радујеш моме напретку, топиш се у блаженству мислећи како ћу ја бити срећан! Мислиш како ћеш се поносити мноме и радовати се кад ко каже да сам ја твој син; мислиш да ти то заслади последње дане живота… А мајка моја? — Ах, она још унапред ужива у томе како ће ме по свршетку школе видети срећна и задовољна; мисли како ће весело провести са мном остатак својих дана… А ја? — Ја само гледам своју будућност празну и пусту, као год што гледам у исту такву прошлост!
— Провео сам толике године за ђачком клупом. Док бејах у млађим годинама, био сам добар ђак, ал’ нашто то? — За последње четири године, проводећи живот у лумповању, разврату и картању, поборавио сам све што сам пре научио, а новога слабо сам што читао… Пре недељу дана истеран сам из свију завода у земљи! … И сад, шта све то значи? Шта је то? — Зар то не значи: двадесет и три године бити на свету, постојати и не урадити ништа! Ужасно! — Још нико не зна да сам отпуштен из завода. Данас при састанку нико није приметио моје нерасположење, а ја сам једва уздржао сузе у очима… Да, да, они су били врло радосни, а ја сам се мало с њима бавио, изговарајући се да волим да одем до извора и да мало прођем! … А кад дознају? … Па ја још постојим на овоме свету, још дишем, још мислим, а тако сам ништаван и безначајан, а поред свега још и гадан: варам родитеље, варам целу околину и желим чак и сама себе преварити! … Сад моји родитељи безбрижно спавају, а кад би знали каквог сина имају, целе ноћи не би тренули! … Сутра, на мој дан рођења, познаници ће долазити, те ми честитати, пиће и певаће у моје здравље; моји ће родитељи бити весели, — а ја? … Како ми је несносна и мрска та реч „ја“! … Самога себе презирем, гнушам се самога себе: ја сам велики кривац! Упропастио сам рођеног оца и мајку! … О, оче, и ти, мајко, да ли сте икад помислити могли да овако што може бити с вашом надом, с вашом узданицом! … Грешан сам, ја вам загорчавам последње дане живота!“
Овакве мисли врзле су се по памети Милану који је баш тога дана дошао из Београда родитељима у Н… Прошло је било пола ноћи, а он је седео сам за столом у својој соби с наслоњеном главом на леву руку, тужним погледом гледајући предмете около себе, али ниједан није могао видети јасно и распознати; десном руком одмахнуо би покаткад тако, као да би хтео рећи: „Нека иде бестрага све!“ Чело му се све јаче и јаче набирало; а с времена на време отео би му се из груди дубок уздах, који прекидаше мртву тишину што је у соби владала. Напослетку стеже песницу десне руке и удари се њоме по челу: очи заблисташе сузама и он, раширивши обе руке, блесаво погледа у пламен од свеће што тихо гораше на столу; уздахну јако и дубоко, а за уздахом изви се туп и загушљив усклик: „Тешко мени!“ и лицем му пређе неки грозничав и једак осмех, а модре усне задрхташе.
Он је у том тренутку гледао себе у својој прошлости, у часовима проведеним развратно и бурно, а у исти мах у тим истим часовима и своје родитеље како се хвале и поносе с њиме.
Затим му се учини као да види пред собом и оца и мајку како га гледају погледом пуним надања, пуним љубави и чињаше му се као да шапћу: „Ти си наша нада, ти ћеш нам засладити живот!“ — Није могао више издржати. Малакса и, заронивши главу међу руке, поче горко јецати, а суза за сузом котрљала се низ његове бледе образе.
Дуго је био у таквом положају: свећа је пред њим горела; у соби је владао потпун мир; месец је просијавао кроз прозор на месту где беше размакнута завеса, а споља допирао је глас веселе и тихе песме славујеве.
После тога диже се и пође постељи, у коју гледаше тако као што путник, уморан и измучен својим путовањем, гледа пред собом кућу своју, где мисли наћи склоништа и одмора, али ипак стрепи да се није каква несрећа догодила за време његовог одласка.
Веома се дуго свлачио; капут је неколико пута закопчавао и откопчавао док га је свукао, а тако отприлике ишло је и с осталим. Све је ствари у највећем нереду оставио разбацане по соби, а затим легао.
Дуго се превртао у постељи. Мисли су му лутале по бескрајности: час су га носиле у прве дане детињства, у најдаљу му прошлост, а час у будућност, у последње дане живота; по садашњости су јуриле муњевитом брзином. Пред очима су му се ређали многи и разноврсни предмети; познаници и пријатељи његови лебдели су му пред очима и он је слушао њихов безбрижан смех, слушао где му говоре: „Жестоко, жестоко, још мало па да свршиш школу!“ Они су сваки час губили свој облик и заузимали облик другог чега. Час се од његовог суседа Пере створи неки његов друг школски који зна да је он отпуштен, па му говори: „Еј, Милане, Милане! …“ Милан се трже на те речи, а пред очи му пројуре друга лица, други предмети, и одједаред му се учини да су се сви предмети претворили у слова, у нешто страшно написано, а његови родитељи јуре да стигну и прочитају. Он се опет трже, и свега нестаде, а пред очи му изиђе дуга, мрачна и страшна пољана на којој се види само један мали огорео пањић. Пањић се наједаред претвори у његовог оца, који му нешто прети… и он појури њему, кад тамо, а од његовог оца створи се неки кафеџија из Београда, који се гласно насмеја, потапша га по рамену и рече: „Не бој се, опасност је прошла!“ Милану пролете осмех преко усана, лице му се разведри… већ је заспао.
Сутрадан око 8 часова Милан је још спавао: дисање му је било дубоко и тихо, а бледо лице својим изгледом и тужном укоченошћу, на коме су се видели трагови проливених суза, чињаше се као земљиште на коме су свршавани страшни бојеви и глупе бесмислене игре, а по њему беше пробио крупан и хладан зној. Сунце је весело просијавало у собу кроз прозор и зраци су падали на Миланове руке, које беше пребацио преко покривача.
У кујни је владала велика ужурбаност: спремано је за дочек гостију, који ће тога дана доћи да честитају Милану рођендан; али су сви послови свршавани у највећој тишини.
— Лакше, немојте да пробудите Милана — шапутала је његова мајка, а топила се у милини спремајући за рођендан своме сину. Како је весело пословала по кући, како јој је изгледало све мило и лепо; чинило јој се као да свака ствар пева и некако друкче изгледа, па и саме муве није данас као обично мрзела и јурила: „Нека их — сигурно је помишљала у себи — данас је Миланов рођендан! …“
— Да пробудим бату, мајко? — упита Миланова сестрица, која утрча споља носећи у руци киту цвећа.
— Немој, благо мајци, нека спава још мало — одговори она, а затим помисли у себи: „Јадно дете, намучило се по школама учећи дан и ноћ; нека се одмара још!“ Лицем јој прође нека тренимична сета.
Дете затим опет весело отрча напоље и поче јурити једног лептирића.
— Лакше, благо мајци, да се не убијеш — рече му мајка гледајући неко време за њим, а затим полако на прстима уђе у Миланову собу.
Милан је још спавао у истом оном положају. Она стајаше крај његове постеље неко време и гледаше га погледом пуним љубави, како само мајка може своје дете гледати… Како је блед! Толике године над књигом баш се намучио, али још мало, па већ све да му се надокнади!“ — мишљаше она у себи; затим се саже те га пољуби у бледо чело и поглади му руком косу. „Сирото дете“ — прошапута она, и опет лагано, на прстима, изиђе у кујну, где се даде живо на посао.
Отац Миланов бавио се за то време у дворишту, наређујући како ће се уредити прасе и јагње што је за тај дан спремао. И он је био весео и помишљао како ће се идуће године на исти дан спремати да пође у госте своме сину, који ће дотле већ постати чиновник. Та га је мисао толико крепила и веселила да је мислио како би му било и немогуће без ње и постојати!
Око 9 часова устао је и Милан. Пошто се умио и обукао, изиђе у башту. Време је било дивно; сунце је на све стране сипало раскошно своје зраке; мирис цвећа јако се осећао, а из оближње шуме допирали су гласови птичјег певања. Он је био малаксао и немоћан, а у души му је било мрачно и пусто и чинило му се као да је сва та дивота лепог летњег дана само на то да он јаче осети своју бедност и ништавност. Бесвесно је гледао око себе. Врапци су се сунчали, прпушкајући се у прашини; кокоши су чепркале по цвећу тражећи какву бубицу или црвића, и он их није хтео јурити; један пас лењо се отегао у хладу под јоргованом, и тек би покадшто шкљоцнуо зубима за каквом мувом или се почешао шапом по врату; ’челе су зујале око цветова, завлачиле се у њихове крунице и излазиле натраг, и опет даље лете. Милан је свему ономе што је гледао завидео; све му је изгледало срећно и задовољно; он се осећао најнезнатнији и најништавији од свега што су његове очи гледале, па чак и од једног парченцета жуте хартије које је поветарац клатио на земљи. Сви гласови што су му допирали до ушију: и птичје певање и шушкање лишћа и зујање ’чела, па чак и рика говеда и тихо рзање коња у штали — све му се чињаше необично и тајанствено, све као да нешто прориче.
После овога опет се врати у своју собу, одакле се тешком муком усуди да изиђе у кујну.
— Што си се, сине, толико успавао? Ти треба данас да частиш! — рече му мајка меким и нежним гласом.
— Не знам, боли ме јако глава! — промрмља Милан, трудећи се да, што може више, прикрије своје јаде.
— Не мари, благо мени, проћи ће то. Јуче си путовао, па је зар због пута.
Расејано и тужно гледао је Милан шта се збива око њега: мајка му је намештала неке чаше на ормарчићу и беше се јако удубила у тај посао; момци су секли месо за ручак и разговарали о томе како је дебело јагње што је заклано за печење; Милица, жена која је помагала његовој мајци у послу, мешала је јело у лонцима и непрестано се жалила како је пресолила чорбу, те је то бацило у неку бригу. Споља се чуо глас његова оца: „Још мало, још мало, ха! … Тако, сад само да се припече, ала ће да буде красота! … Еј, Миловане, иди те зови гајдаша да бар данас мало поиграмо.“
Милану све то изгледаше глупо и чудно, изгледаше му као нека чудна игра после које ће све отићи у ветар, у прах! … „То је све због тебе“ — зујао му је неки глас једнако у ушима, и он жељаше да бега некуд — да се нигде не скраси, а у ушима му је зујао глас: „Зар си ти заслужио ово?“ — и он се грозио тога гласа.
Дошле су на ред и здравице.
— Да попијемо чашу вина у здравље Миланово — отпоче први г. Пера. — Прими, Милане, од мене ову здравицу, као од проста човека. Ја ти желим да будеш први до првога; да дочекаш велику славу и срећу, па да се сви с тобом поносимо, а највише твоји родитељи; нека ти да бог што зажелиш… Да бог да много и много година дочекивали данашњи дан у здрављу и весељу.
— Дабогда! … Амин, боже! — прихватише остали и започеше певати:
— Многаја љета, на многаја љета!
У том тресну пуцањ пиштоља напољу и гајдаш засвира.
Милана свега подиђоше мрави. Хтеде устати и отићи, али није могао ни смео, ни сам не зна зашто.
Опет наста куцање чашама, песма и смех. Гости су постајали све веселији и веселији, а Милану се сваки њихов глас чинио страшан и грозан, пун чудних прича, па се после претворио у глас: „Зар си ти ово заслужио?!“
Весеље све јаче и јаче. Устаде и Миланов отац, те стаде обасипати благословима свога сина, па затим и мајка.
— Дај, боже! — хорило се са свију страна. Опет запеваше „многаја љета“, опет пиштољ пуче, опет гајдаш засвира.
Милану се завртеше сузе у очима. Диже се и посрћући пође својој соби. Мајка му пристаде за њим и стаде га запиткивати:
— Је ли ти тешко, сине, боли ли те много глава?
— Боли — загушеним гласом одговараше Милан.
— ’Ајде лези, сине, благо мајци… нека гостију…. О, о, о, шта да буде детету?
Она га одведе у собу, намести на постељу врло пажљиво и покри.
— Спавај ти, сине, то ће да прође — рече она забринутим гласом полазећи из собе, пошто га пољуби у чело.
Весеље и даље траје, гајдаш свира, а гости се ухватише у коло. Милан је у другој соби лежао и гушио се од плача, а у ушима му је зујао онај глас. Зар је то све због тебе? … Јеси ли ти то заслужио?!“
—
Ноћ је мирна и ведра; звезде трепте на плавом небесном своду, немирни лахор тајанствено шушкара лишћем, цвеће мирише, а славуј извија своју тиху и веселу песму.
Београд, 1893.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.