Tag Archive | Srbija

Демон (2/2)

(Претходни део)

Месец обасјао и звезде изгрејале. Лупају ветрењаче а прељске песме брује са свију страна Милина човеку погледати дивоте око себе.

Старица сама пред кућом плаче и моли се Богу, а мали Ивица седи на прагу, и игра се размотавајући клубе из бакине котарице.

Ђорђе је тад корачао пред жандармом, далеко од куће.

Није имао кад замишљен и потресен чудним догађајем да ужива у најмилијој му прељској песми.

Сјај месече, сјај ладе!

Тек млад сањалица може осетити тежину Ђорђевих мисли и осећања.

Неки сељак тера пред њима кола пуна жита. Меденице на воловима ударају јасно како волови кораче, а сељак пева наглас:

Тамна ноћи пуна ти си хлада,
срце моје још пуније јада!

Никад Ђорђе није тако живо и јако осетио и разумео ту песму, коју боли искресаше из груди народних.

Сутрадан, пошто је ту ноћ милошћу капетановом ноћио под надзором у кафани, стајао је гологлав, блед и изнурен од чудних мисли и неспавања, наш Ђорђе пред г. капетаном.

Капетан пита, а један практикант пише.

— Како се зовеш?

— Ђорђе Андрић.

— Чиме се занимаш?

— Учим школу.

Капетан му је сигурно то рачунао у отежавајућу околност.

— Колико ти је година?

— Двадесет и једна.

— Јеси ли кажњаван?

— Остао сам у затвору, кад сам учио 1. разред гимназије.

— Због чега?

— Звао сам једног друга Шиљом!

Капетан се нешто замисли, претура по књигама, па тек промрмља за се:

— Дакле, увреда части!

— Ко те казнио?

— Разредни старешина!

Капетан се трже и као да га би срамота самог себе.

— Је ли те грађански суд кад год казнио?

— Како ће ме казнити кад сам још ђак?!

Капетан опет ућута, мисли, мисли, па тек промрмља:

— Ово је кривица хитне природе — и продужи испит пошто се искашља, испуши целу цигару и попи чашу воде, као кад се човек спрема да предузме нешто крупније.

— Шта сте читали јуче?

— „Демона“!

— Пиши тамо! — цикну капетан.

— Јесте ли још коме читали?

— Нисам, али бих је препоручио сваком као врло лепу ствар.

— Размислите добро јер сте пред влашћу, и поновите да је то лепа, врло лепа ствар!

— Врло лепа!

— Смете да кажете?! Пиши тамо да је читао и да још тврди противно законима грађанским да је лепо оно што се забрањује.

— За име бога, господине, шта је то страшно рећи за Љермонтовљевог „Демона“ да је лепа ствар и зар закони то забрањују?

— Шта искрећеш? Ко те пита за Љермонтова? Пази да те не однесе ђаво, ти мислиш да тераш спрдњу с капетаном!?

— Па то је то о чему ме питате!

— О чему?!

— Па о Љермонтовљевом „Демону“ да ли је лепа ствар?!

— Па?!

— Ја велим да је то генијалан песник и да је прослављен.

— Немојте ви мени говорити глупости којекакве, већ ми кажите шта се вама допада у тој књизи, то ја хоћу, то ја хоћу, разуми! — виче капетан и лупа ногама о под, све се тресе.

Ђорђе се нашао у чуду, али мора да цитира, узе случајно стихове:

Кунем ти се зором раном,
првенчетом божјег створа,
кунем ти се белим даном
што по реду доћи мора.

— Доста! Немој ти мене правити овде лудаком да ми причаш и глупости! — викну капетан и тресну бесно руком по столу.

— Па ви то тражите!

— Знам ја шта тражим, него говори док ниси видео шта ја умем.

Ћата чачка зубе и гледа избечено у капетана и ђака чудећи се чуду шта се ради.

— Ја вас уверавам, да је то „Демон“! — говори Ђорђе а сав се узнојио од једа.

Капетан се стаде мислити, па тек упита:

— Даклем, то је у песми?!

— Јесте, Љермонтов је песник!

— Ти опет изврћеш!

— Па то је он писао!

— Ко?

— Љермонтов.

Капетан зазвони у звоно и нареди да се Љермонтов потражи у Полицијском гласнику.

— Превод је Змајев!

— Какав превод?

— Па те књиге.

— Шта је тај Љермонтов?

— Рус.

— А-ха, дакле то је Рус?! — вели капетан и избечи се од чуда не знајући шта да каже сада.

Врати се ћата и вели да нема тога у Полицијском гласнику.

Капетан после још дугог објашњавања се уразуми да се песници не сликају у Полицијском гласнику и да је то јавна књига свакоме приступачна.

Наредио је чак да се донесе из књижаре једна „Певанија“ Змајева да се увери да тога има тамо.

Напослетку узе мекши и готово љубазан тон:

— Добро, добро, господине, ми ћемо већ видети; ја ћу задржати, знате, за случај ону руску књигу, док је прегледам! Наш је посао, ето видите, тежак. Замерамо се људима и то све због званичног посла. Људи после не разумеју, мисле, то ја тако хоћу!

— Збогом.

— Збогом, поздравите код куће, ми вас баш намучисмо!

Ово је можда било негде, некада у некој чудној земљи, а можда и није било нигде на Земљи, ако случајно на Месецу има људи. Што је најпре веровати, ово је мој сан. Слатко ми је сањати и не желим да се разочарам као Ђорђе. Он сад већ мало другојачије мисли, а не сања само песме.

Београд, 16. септ. 1898.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Демон (1/2)

I

Слатки су дани детињства, слатки су снови младости. Благо ономе ко се никада и није будио и познао сву горчину јаве и живота.

Наши дани теку брзо, време лети, и догађаји јуре поред нас муњевитом брзином, па у чудном том вртлогу прилика и догађаја не може се ни сањати; мораш се пробудити, па ако ниси проспавао и најслађе снове најсрећнијих дана младости.

Наш се јунак још у двадесет првој години својој упознао са јавом живота, и то још као ђак Велике школе.

Настао је школски одмор, и Ђорђе оде својој кући да проведе лето уживајући у дивном шумовитом месту свога рођења, у загрљају својих родитеља!

Прво јутро по доласку своме изиђе уском путањом кроз шуму, што води извору на врху брега, са кога је диван изглед на целу околину.

Сео на клупу коју је сам направио под липом крај извора, па слуша жуборење, напаја се мирисом и свежим дахом летњега јутра. Гледа шуме, стазе и ливаде, по којима је толико пута дететом трчкарао. Гледа беле кућице својих сељана, што провирују из воћњака и шумовитих брежуљака. У души се његовој буди читав рој најдражих успомена детињства.

Чини му се да га у том крају све познаје, све воли, па га и сунце љупкије греје, и ветрић нежније пирка и као да га сва природа тихим шапатом кроз ромор врела и тајанствено шушкање лишћа поздравља: „Добро нам дошао!“

Хиљадама најлепших стихова кружило му је по памети, и он их заносно изговараше, те тиме као да је хтео наћи помоћи да изрази своје осећање.

Вратио се кући свеж и весео. Лице му блиста и одсјајује од унутарње среће и задовољства.

По доручку леже на један диванчић и узе у руке Љермонтова. То је његов најмилији песник, можда и зато што га сад тек чита, или и иначе.

У кујни седи његов отац и још два-три сељанина, па разговарају о ценама жита и осталог берићета.

Ђорђе је читао и није слушао шта говоре, иако су врата од собе што воде у кујну случајно отворена.

Прекидоше разговор и Ђорђе прекиде читање, па погледа на ту страну.

Неко назва бога и чу се звецкање сабље.

Сељаци поустајаше и скидоше капе.

— Мора бити да је срески писар — помисли Ђорђе равнодушно и продужи читање.

Стари Јаков, Ђорђев отац, одмах се похвали писару како му је дошао син с науке и пун среће и поноса уведе га у собу.

Ђорђу као да не би баш право што га узнемирише, прекиде читање, те се поздрави са писаром.

— Читате нешто, а ми вас узнемирисмо! — вели писар кад седе, скиде полицијску капу и заглади пажљиво косу.

— Ништа, ништа! Ја радо читам, али ми је и друштво још милије! — говори Ђорђе.

— Па да, ми школовани уживамо у томе! Ја веома много читам, прочитао сам, да не слажем, пуну онолику корпу књига! — рече писар поносно и показа корпу за веш под столом у соби.

Старац Јаков стао уз врата, па и не дише чисто од силне пажње уживајући како његов син уме да говори са великом господом.

Сељаци стоје; у кујни код собних врата, слушају пажљиво и као да очекују нешто ново и добро за њих, као о порезу или другом чему.

Ђорђе узе претурати по књизи лишће.

— Шта господин чита, ако смем питати? — прекиде писар ћутање.

— Љермонтова — одговори Ђорђе.

— Та…а…а…а…ко…о! Баш ми је мило, то је диван роман, ја сам га пре негде читао! Коју свеску ви читате?

— То је песник! — каже Ђорђе.

— Да, да песма, куд сам се ја пребацио! Ух, тако позната ствар! — изговори живо писар и удари се руком по колену, а затим се насмеја, чукну се прстом по глави и одмахну руком као да исмева себе кад заборавља ствар која му је позната као и име своје што зна.

— Која је свеска велите изишла? … Мислим и ја сам куповао до пете свеске!

— Ово су скупљени списи, а не излази у свескама!

— А, ја, ја право, управ тако, куд сам ја помислио на једну драму од Бранка Радичевића, баш ће тако бити… Које место баш сад читате?

— Сад читам „Демона“. Ствар ванредна, а стихови звучни не могу лепши бити! — вели Ђорђе.

Наједаред писар ућута и стаде трљати чело мрштећи се као кад се човек нечега сећа.

„Чини ми се да је то забрањена књига!“ — мисли у себи и одједном узе позитуру власти. Хтеде да скочи и зграби књигу, а Ђорђу да викне: — Напред у име закона!

Уздржао се, јер не беше сигуран да ли ће баш то бити, па се реши да то вешто полицијски иследи како Ђорђе неће ни приметити куд га он шиба и да одмах оде и реферише о свом важном открићу.

Опет се стаде смешкати и најљубазнијим гласом рече:

— Господин ће бити добар да ми прочита неко лепо место. Ја врло радо слушам такве ствари!

— С драге воље — вели Ђорђе, а и он рад што ће читати, само да не би с њим разговарао, јер му готово већ и досадило. Сети се да писар не зна руски, па га и не пита, већ узе Змајев превод „Демона“ и поче с почетка.

Тужни демон дух изгнања!
летео је брзим летом,
а над овим грешним светом
у мукама очајања.

Писару некако нејасно, па баш вели да у том и лежи опасност.

„Чекај да га мало закачим овако!“ — помисли у себи, па прекиде Ђорђа речима:

— Врло лепа ствар!

— Дивота! — каже Ђорђе.

— Ал’ некако да није само против постојећег стања у земљи!

Ђорђе га и не саслуша па, и не знајући шта овај хоће, продужи даље читати. Чита он, а писар слуша и тек понека реч изазове код њега грозне слике пуне страхоте.

— То је, то је! — мисли у себи, ал’ ипак некако му сумња у души због Тамаре!

— Која је то и откуд Тамара! — А, ха! — присећа се он у себи објашњавајући на свој начин — знам која је!

Црни душе, ко је тебе
у по ноћи звао амо?! …
Овде није твоје место,
Ту су чисте душе само!

— Е то је! — помисли писар у себи и устаде. Сад је више веровао но што је сумњао.

— Лепа, лепа ствар, баш дивота! — вели и смешка се, па се љупко извини како мора ићи, и баш му је жао јер се пријатно провео.

— Сад ћеш видети твоје весеље, рибице мала! — мислио је пун пакости кад је изишао из куће.

II

Велики заранци. Запад се румени, а шуме као да горе пламеном најлепших боја.

Ђорђе све дотле читао, па тек изишао у башту да се одмори и да ужива најлепше доба дана.

Сећао се Тургењевљевих описа таквих лепота у природи, па узе разматрати сваки облачак, сваку нијансу чаробних боја запада, шуму, небо, што се овде-онде види кроз шуму, као и сунце, што где јаче, где слабије продире зрацима и изгледа као да иза шуме тече нека усијана крвава маса. Гледа чак и гранчице што их ветар лагано нија, па и листак што трепери.

Чини му се као да цела природа има душу, неизмерну, силну, па да се душа његова с њом стопила, па се предала тихој, слаткој чежњи и тајанственој, великој, величанственој тишини и миру.

Одједном се зачу бахат коњски и он погледа уз пут. Два коњаника дојурише у облаку прашине и одјахаше пред његовом кућом.

Опет један писар из среза са жандармом.

— Добар дан! — процеди писар кроз зубе надувено и гордо, гледећи Ђорђа готово преко рамена, па и не чекајући отпоздрав упита још званичним оштријим тоном:

— Јесте ли ви Ђорђе Андрић, философ?

— Јесам — вели Ђорђе и гледа зачуђено у писара и жандарма што још важније напућен шетка тамо-амо крај њега.

— Ви протурате по народу некакве књиге које говоре против постојећег стања у земљи и данашње владе?! — говори писар ауторитетом власти.

— Ја?! — пита Ђорђе упрепашћен тако неочекиваним питањем и чисто човек не верује да се то све збива.

Жандарм се мало накашља, али тако важно као да хоће рећи: „Припази, и ја сам у униформи и свој сили и величини својој пред тобом!“

— Изволте у кућу! — нареди писар, а жандарм приђе ближе и испрси се.

— Али ја не знам шта ви хоћете, ја управо вас не познајем! …

— Упознаћеш ме сад! — дрекну писар и махну главом на жандарма.

Жандарм га ухвати за руку, гурну напред и изговори још важније:

— Улази кад ти се говори, шта се бенавиш! — показујући руком врата.

Ђорђе уђе.

У кући му била само мати и синовчић од три године, а остали укућани отишли на рад, па ће на њиви и остати да ветрењају целу ноћ.

Кад писар уђе, сирота старица се приклони и приђе смирено да се поздрави, али је овај и не погледа, већ уђе у собу за Ђорђем.

Жандарм истом надутошћу за њима.

Настаде претресање. Купе сваку књигу и хартицу. Смрче се. Запалише свећу па прерише и зграде и подрум, па чак и иконе подизаше, да нема чега под њима.

(Даље)

Освета

Право јој је име Љубица. Под тим именом до своје шеснаесте године живљаше у дому својих родитеља. Беше то дивно девојче у простом, лепом оделу, са лепо зачешљаном смеђом косом и великим ватреним очима, здравим и свежим образима, обливеним природним руменилом. Ведра и весела слушала је своје родитеље, а они је љубљаху као зеницу ока свога. Каткад би је отац у шали дирнуо да је већ стигла за удају, а њој би силна, млада крв јурнула у лице, те би се и онако румени образи зажарили и тако заруменели, е би рекао човек крв ће из њих канути; очи би оборила, а бујне и здраве груди би се узбуркале као таласи. Одмах би утекла постиђена, а отац би гледао за њом смешећи се погледом пуним среће и надања.

У шеснаестој години, баш тад када је време њених девојачких осећаја било најјаче, када је родитељи највише гледаху и чињаху јој на вољу, јер су се надали да ће је скоро удомити и одвојити од куће, изневери она оца и мајку, остави кућу њихову и одбегне са неким трговачким агентом, који се код ње казиваше да је прави трговац и да ће је узети за жену. По својој детињастој природи није ни на шта помишљала: ни на оца, ни на мајку ни на малог брата, који остаде сам с родитељима.

Пред очима јој је само трептео неки пун милина нов живот, срећан, пресрећан, а у мислима је представљала како ће се срећна и задовољна као невеста вратити са својим богатим мужем родитељима. Они ће се утешити и обрадовати кад виде усрећено чедо своје, благословити их, па ће сви бити срећни и задовољни.

Три године је негде у неком непознатом месту живела са својим вереником, који ју је на најразноврсније начине варао и лагао како очекује велико наслеђе па да се венча. Покадшто је за то време обузимаше тајна слутња, али је још непрестано нада побеђивала. За који тренут би се растужила за кућом и родбином, али је то брзо заборављала …

На крају треће године отпутује њен вереник, под изговором због неког трговачког посла и примања наслеђа… Чекала га је дуго, тужила, плакала, очајавала, али јој се вереник не врати никад више.

*

Ето то је стара прича, обични догађаји, што се све на готово један и исти начин почињу и свршавају.

*

Ево је где седи у својој обичној, доста лепо намештеној соби једног хотела, на наслоњачи за столом, на коме је поређано пуно разних стаклића с мирисом, сапуна и неких лепих финих кутија са накитима.

Лице јој је бледо и увело, поглед помућен, а испод очију виде се тамни колути. Коса јој је умазана мирисима и спуштена у коврџицама на чело. Горња хаљина јој је без рукава, тако да су јој руке голе, а тако исто је и на грудима до половине отворена.

Јако је зловољна. Већ од неког времена постала је тужна, снуждена. Живот јој је постао досадан, дани дуги и тешки, друштво одвратно. Ничега нема више што би је могло задовољити, све јој је пред очима пусто и празно, без циља, без израза, без смисла, а опет је нешто гони напред, опет не може рећи: „збогом, животе“…

„Боже мој”, мисли у себи, „и ја још живим. Управо и не живим, ово је нешто чудновато, ни сан ни јава, ни живот, а опет ми изгледа живот. Не, не, ово није ништа, или је можда само сан, обмана.“ Поглед јој паде на флашицу с мирисом. „Мирис“, помисли она, и нехотично узе флашицу у руке, продуживши мисли: „Ја сам ово купила, и то ми још треба. Да се допаднем коме кад лепо миришем? Чудновато! Зашто се баш ја морам допасти? Управо, да ли се ја коме допадам?“ Погледа се у огледалу и сама себи се учини одвратна, гадна. Сва се стресе од те помисли. „Нико мене не воли — продужи даље — а и зашто да ме воли?! … И онда, нашта ти мириси и те све церемоније (ту руком одгурну од себе све ствари) зашто то све? …“ Ту је дуго мислила, али не могаше дати себи одговора, већ у тим мислима сети се неког налицканог глупака кога су другови смеха ради доводили њој и питали је хоће ли да буде његова жена. Лице јој се мало развредри и развуче на смех, али се одмах поврати у пређашње стање. „Па није он смешан“, мишљаше даље. „Сви смо се смејали. па и ја… Управо мене су више исмејали! … Јест, ја сам им само играчка.“ — Утом, крај прозора прође једна девојчица у жутој хаљини. Она погледа за њом и мисли је однеше у прошлост. — „Јест, мене сад исмевају, ја сам им за подсмех!“

— Ту шкрипну зубима и лупи руком по столу, са кога падоше неке ситнице. На очи јој ударише сузе од једа и зажеле да се бије с целим светом. Погледа опет кроз прозор у двориште. Црни пас спава пред кујном, а стари Лаза покућар изиђе с неком плавом чинијом, просу воду у којој беше неких пераја од лука те патке потрчаше за плен, а Лаза се врати и у пролазу удари пса ногом и кивно промрмља: „Још ми спаваш!“ Она се сети како је пас јуче том покућару појео најлепше парче печења, па се стаде смејати тако гласно да се чак и у дворишту чуло. Утом из суседног дворишта допре глас нечије песме. Лепо је чула почетак песме:

Сеја брата на вечеру звала:
Хајде, брате, да повечерамо.

Ту песму није чула још од првог детињства, а онда јој то беше најомиљенија песма. Свако вече певао јој је отац ту песму и миловао руком по глави, а онда би тако слушајући заспала.

Песма је јако потресе. Нагло скочи са столице; бледо лице дође јој још блеђе, а поглед постаде укочен и управљен кроз отворен прозор на ону страну одакле звук долази. Цело тело прође јој грозничава језа, а срце поче лупати као људима који се јако уплаше. Дуго је тако стојала. И поглед и слух и сва могућа пажња окренута је оном отвореном прозору откуд долазе звуци песме:

„…Ко! …“ — полугласно и бојажљиво једва изговори а затим са још онако укоченим погледом приђе отвореном прозору …

Све јој успомене из детињства оживеше. Све, па и најмање ситнице, све то у јасним и живим бојама затрепта јој пред очима, као да осети очеву руку где јој додирује главу и чује његов тих глас којим пева, те јој наново зазуја у ушима:

Сеја брата на вечеру звала…

Сва се стресе и уздрхта. Обузе је страх, стид и срам, приђе столу и покри лице рукама као да би хтела одагнати те старе успомене.

Успомене постајаху све јасније. Час види мајку како рани малог Мику, а он се смеши и пружа своје ручице њој — сестри. Час као да гледа оца како јој износи какву нову лепу ствар, желећи да је изненади, па је гледа нежним и очинским погледом, час опет мајку где стоји крај њене болесничке постеље и плаче и као да јој чује меки, пун нежности глас: „Хоћеш, ћеро мало воде? жедна си, горе ти уста“ — час опет чисто гледа малог братића како се игра с домаћим жутим мачком, а она са оцем и мајком гледа и смеје се. Све јој изиђе пред очи. У лицу је као смрт бледа и крупан зној пробио јој на челу. Осети тежину и малаксалост у целом телу, осети зујање у ушима и велики, тежак напон у глави; учини јој се соба тесна, мало ваздуха! Зажеле да је нестане!… Осети се немоћна, омрзе на саму себе и поче саму себе презирати, клону и готово више паде него што седе на столицу крај стола… У часу као да се мало примири, као оно кад болови за тренутак попусте… Погледа своје голе рук и крв јој јурну у лице.

— Ах — изговори немоћно, а затим помисли: ове су руке љубили моји родитељи! … Мисли се збркаше. Пред очи јој изиђоше многе личности. Учинише јој се одвратне, глупе, досадне. Зажеле да их све сруши и смлави… — Гадија — изговори гласно и наслони главу на сто… Сети се и негдашњег свога вереника и у часу јој целим телом пројури нека силна осветничка струја. На бледим образима осу се мало румени а очи синуше неким страшним жаром; стеже зубе и песнице а осети у себи снаге, силине и моћи, зажели крви његове; у глави јој се почеше оснивати планови на какве би га муке желела ставити! Ужасан би суд то био…

Опет клону и сузе јој пођоше на очи. Осети немоћ.

„Све сами гадови, нељуди“, мисли она, „нема људи! Ја их страшно мрзим… Ја их презирем све из реда… И мене сви презиру… Сви ме сматрају као животињу или нешто још ниже, и то много ниже. И ја сам још међу њима… Па где су они људи што их у детињству познавах. Онако добри, благи! Како ме вољаху. Они би ме избавили овог пакла. А ово? Нигде никога да ме бар пожали, да ми бар једну добру реч каже, па би доста било! Све лаж, све исмејавање, све притворност! Сви ме презиру… И ја упропастих све… Још траје ово мало бедна живота, али боље да га нема. Ово је горе од смрти, од пакла, од свега на свету… Ено, још стоји обијен дувар, где је онај пијани наредник ударио сабљом… Ја гледам то и седим у истој соби, и ја сам била у његовом друштву, морала сам се превијати и ласкати му на силу бога… За новац, за кору хлеба. Ах, тешке зараде… Моји родитељи! Шта они мисле сад? Може бити онако исто мирно и скромно живе животом пуним нежности и љубави наспрам мене и налог Мике… Сад њега гледају, а мене се сете каткад, и плачу. Ено их! Ја их видим… Можда и Мика плаче за својом сејом. Гле, сеја. Зар и за ме вреди још то име. Не, не би ме ни Мика више звао тим дивним именом. Ах да ми је чути онако као пре нежно да ме зове тим именом сејо, па да одмах умрем, нека ме одмах нестане. Али тога неће бити. Нико не осећа, сви су без срца, без душе, хладни као стене. А ја морам сваком ласкати! … Не, не морам.“ Ту нагло устаде са столице, усправи се и стеже песнице, а са лица јој се чита јака воља и одлучност.

„За што?“ — продужи даље, „за кору хлеба, за новац! Нашто ми тај новац, да ваљда живим! … Никад више, никад…“ Опет је сузе облише и као да гледа пред собом своје родитеље и малог братића… Друштво које је опкољава учини јој се још гадније и одвратније… Рашири руке и кроз плач посрћући пође постељи, једва шапћући од узбуђења.

— Оче, мајко, Мико, још вас љубим више од свега на свету, више од себе саме. Још има места у мом срцу за све вас! Ах, гадни људи, без срца и осећања. Презирите ме, гадна сам, гадна, гадна, сви ме мрзите.

Паде на постељу малаксала и немоћна.

На тој истој својој постељи, у истој соби где је четири године тонула у греху и разврату остављена и презрена од свију, сматрана за животињу, без срца, мисли и осећања, лежала је загрљена у мислима са родитељима и малим братићем. У њој су се пробудили јаки и чисти осећаји наспрам родитеља, у њој је оживела узвишена љубав сестрина.

*

Тако су дани текли.

Једнога дана и вереник Љубичин пропутује кроз исто место и одседне у истом хотелу где бејаше и Љубица. Љубица га је спазила и жудња за осветом порасте у души њеној до врхунца. Он је седео у башти, где је пио пиво са једном дамом око својих двадесет и неколико година. Разговарали су нешто живо и весело. Она је све то гледала кроз прозор и хиљадама осветничких планова јурило јој је кроз главу. Њен је „вереник“ ту и вечерао, а по вечери су пили и још слађе се смејали и ћаскали.

— Је ли овај господин овде одсео? — упита она момка што чисти ципеле.

— Ту је од јутрос и узео је собу за три дана.

Љубица је осећала као да је грозница тресе. Уста су јој се сушила, а пљувачка се запекла. Хтела је нешто рећи, али се чисто бојала да говори.

— Очистио си и његове и њене ципеле? — обрати се она опет момку.

— Ти си слаба — рече момак и погледа је зачуђено.

Одједном јој се лице разведри и сину неком радошћу. Једна мисао јој је синула кроз главу:

— Чини ми се да је онај пијани путник заборавио у мојој соби под јастуком џепни револвер…

Момак је гледаше зачуђено. Погледа и она њега па се трже и уплашено прошапута:

— Заборавио, јест! … Не казуј никоме. — Она утрча у собу.

*

— Траже воду у броју 8! — опомену момак Љубицу после једно два часа.

— Осам? — Дакле ту је он!

Љубица дође до врата бр. 8.

Из собе су се чуле речи:

— Али ја ћу те узети забога, чекам само наслеђе.

Љубици јурну крв у главу. Била је као у лудилу.

— Нећеш више чекати наслеђа! — прошапута стежући грчевито уста и бесно отвори врата собња.

— Наслеђе, наслеђе, наслеееђе! … — изговори она више ричући неколико пута, док јој глас на послетку промуче и утом се разлеже тресак револверског метка.

*

Исте ноћи се још Љубица сама предала власти због убиства.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Певачев Ускрс

Он је у овоме месту где сада живи тек од пре три месеца. Никоме није причао откуда је дошао, а без сумње га нико за порекло није ни питао. Уосталом, ко ће га и питати? Он лепо пева и удара у тамбуру, а то је главно. Весело друштво се искупи и зове Перу. Тамбура зазвечи, а он запева, рецимо: „Од севдаха горег јада нема, ал’ севдах се са севдахом вида!“ или ма шта тако, и коме би онда крај вина и такве песме пало на ум да припита Перу одакле је и што је амо дошао.

Не верујем да би и теби, читаоче, стало било до његова порекла, па чак и до ове моје приче, само кад би чуо звук његове тамбуре и онај његов и сладак и силан глас. Та кад он запева коју песму што у срце дира, заборавиш и сам ко си и шта си, већ се сав предаш звуцима, који те опијају, час слатком тугом и чежњом, час бујном веселошћу, те се душа, устрептала, опијена од таква осећања, предаје валима звука на милост и немилост да је носе собом куда хоће.

Е, али кад њега нема да запева, онда можете допустити да бар ја о њему причам.

Није он случајно дошао у ово место, где га нико није познавао. То је тако морало бити. Пера је син доста имућних родитеља, без којих остаде још у осамнаестој својој години. Кад је постао пунолетан, ожени се, прими наслеђе и отпочне трговати. Он млад, наиван, невешт, добра срца и поверљив према сваком, а друштво рђаво, те злоупотреби те његове добре стране, и онда није никакво чудо што му се, кад је узео тридесету годину, продало све за дуг, а он остао сиромашак са женом и четворо ситне деце. Пријатељи и познаници га напустише и он бејаше остављен себи самом.

Заната никаква није знао, а породицу је требало хранити. Једино што је могао и умео, то је да вешто удара у тамбуру и лепо пева. Недаће живота уплетоше јад и тугу у његов, иначе ведар и весео дух, а баш та туга, чиста и искрена, даваше необичне дражи гласу његову.

И он остави место свога рођења и пође у свет, да тугом својом људе весели. Неколико година већ живи од те горке зараде, идући тако по местима где га нико не познаје.

Па ипак је храбро сносио своју тешку судбу; певајући другима, предавао се и сам песми свом душом, те за часак заборави све јаде. Жив човек се на све навикне, па и он је навикао да с мало буде задовољан, а зарађивао је то мало, колико му је за живот потребно. Кад он не би могао зарадити, жена је његова шила рубље богатијима, те зарадила она.

Али пре месец дана разболи му се жена. Ономад се тек она предигла, а занеможе дете. Имао је чак нешто мало упггеђена новца, и то све оде за лекове при жениној болести. Већ је неколико дана како није могао ништа зарадити. Једино још што је хлеб од пекара добивао на веру.

Осванула Велика субота, а он целе ноћи није тренуо. Била је будна и жена, али су проговорили једва неколико речи. Седели су у мраку, уз постељу болесна детета, које је стењало, јечало и покаткад мљацкало уснама.

Исток већ подбељује, а у соби се почеше назирати нејасне контуре предмета. И они тако назреше у полутами једно друго, и задрхта свако од својих црних слутња и мисли. Напољу сипи тиха, пролетња киша; петлови лупом крила и кукурекањем објављују зору. На улици се већ поче разлегати жагор и блејање јагањаца што их сељаци догоне на продају. Прозори суседног стана осветљени и кроз намакнуте завесе виде се сенке: час промакне рука, час глава, час цео труп. Све ово као да Пери наговештаваше неку несрећу, као да му потврђиваше бедно и мучно стање његово. Тако му се чинило.

Блејање јагањаца постајаше све јаче, а жагор и врева на улици све већа и већа.

— Купују јагњад. Данас ће сваки купити јагње! — помисли у себи и мисли га одведоше у прошлост, у дом родитељски.

Он је лежао у постељи у то доба и гледао кроз отворена врата у кујну, где мајка према свећи меси колаче. Као да је гледао њезино благо, пуначко лице, забрађено морастом шамијом; пред очима му је био сваки њен покрет. Врата се споља отворе, а улази отац и прича како је добро јагње купио, а он скочи с постеље и журно се облачи, и истрчи напоље да милује јагу и да одбира из велике корпе најлепша и најјача јаја за туцање.

Болесно дете јекну и поче мљецкати уснама, а жена некако тупо и очајнички уздахну. Перу то трже из снова и на душу му паде тежак терет. Осети да је сад отац и да он треба својој деци да припреми радости које он дететом уживаше.

Железнички воз писну на станици, која је ту у близини, а затим се чу оно монотоно хучање и клопарање. Пера чисто зажеле да некуд бега далеко, далеко —можда у прошлост своју.

Дете опет јекну и поче кроз плач бунцати:

— Мајко, Милан узео моје шарено јаје! …

— Ћути, благо мајци; мајка ће теби друго дати — рече жена да би умирила дете. Пољуби га, а сузе покапаше врело детиње чело.

— Бедно сироче моје! — прошапута Пера, и у том тренутку се опет сети свога детињства и својих радости тих дана, својих родитеља: сети се како је и сам припремао за тај дан док је имућан био, и на душу му паде таква тежина као никад дотле. Једва је дисао, челом му избио зној, уста засушила; непгго га под грлом дави, груди празне, а низ образе се скотрља неколико суза.

Из суседног стана чује се лупарање и шкрипање врата, затим одмерено лупање као да се размесује тесто, па онда звека тепсија…

Болесно дете опет поче плакати. Почеше се будити и остала деца.

— Данас се мора наћи новац — цикну жена кроз плач, љутита, а и сама не би знала рећи на кога.

И Пери се заиста учини како се може наћи, само ако се потруди. Љутио се на себе што већ није отишао некуд, него „дангуби ту скрштених руку“.

Пође од куће готово с чврстим уверењем да ће моћи много учинити.

Ишао је улицама, а и сам не зна куда, па ипак на души као да осећаше лакше, „јер се труди“ не би ли намерио какву прилику, а да га питате какву прилику то мисли, то вам ни сам не би умео рећи.

На све стране, куда год се окренете, видите журбу и припрему за сутрашњи велики празник. Понегде већ све спремно, само још каква жена, повезана шамијом, брише прозоре; негде ствари изнете у двориште, а соба још ономад окречена, па сад перу патос; овде, опет, из куће чујете како лупа тучак у металној ступици — то се туца шећер или ораси; онде, опет, осетите мирис пржене каве; прекопута у другој кући видите како се врата отворе и изиђе дечко с тепсијом колача, а за њим се помоли домаћица са засуканим лактовима и изговори: „Нека не прегори као оно прве!“ У неком дворишту, опет, видите како се искупила деца, ла гледају како се дере јагње. Свуда се осећа мирис варзила и чисто гледате како се деца окупила око мајке, па гледају како она шара јаја ћезапом и већ се за свако погађају чије ће бити.

На улици је тек прави метеж. На све стране блеје јагањци. Око сваког стада окупљено по двадесет-тридесет купаца. Ту се виче, ценка, алали, теслими. Куд се окренете, сретнете некога што носи јагње на леђима или у наручју, неки буренце с вином, неки корпу пуну ствари, шегрти проносе нове ципеле и одело. Трговине пуне: једни улазе други излазе, а сваки носи под пазухом какву приновљену ствар, завијену у хартију, и жури кући да проба како ће му стајати. Људи који су свршили посла седе пред каванама, срчу каву и разговарају какво је ко јагње купио и какво је вино набавио; удешавају унапред распоред провођења, а с лица им читате неку необичну срећу и задовољство.

Куд год погледате, све је другачије. Па и у каванама настала нека промена. И ту се бришу прозори, пере патос, износе столови, те гости седе напољу, или у каквој соби која је раније опрана. И нико се не љути; сваки још у овим променама налази неку необичну драж. Чак и ’ча-Тодор, стари бакалин, кога иначе увек видите пред дућаном где погнут и намрштен ћути и претура бројанице у рукама, оставио да млађи продају у дућану, а он, преко обичаја, сео пред кавану, поручио каву и, што је најчудноватије, отпочео причати неке своје обешењаклуке из младости, а сваки који га познаје радних дана мислио би да је тај заборавио и да говори, а камоли да се нашали. Е, али овакви дани преобразе човека.

А баш овакви дани, кад је све весело, теже падају ономе коме се у души јади свили, као сиротом Пери.

Он је непрестано врљао улипама. Гледао је све око себе као по каквој дужности, а та га је олшта радост све више жалостила и управо вређала, мучила. Једаред се умешао и тамо где купују јагњад, па гледао како други купују. Ту му паде на ум како га је дете питало:

— Кад ћемо ми да купимо малу јагу? — и осети како му лопта стаде под грлом, а на очи му се сузе саме отимају, учини му се као да сви у њега гледају, знају да нема новаца, а да је некад био имућан, богат човек. па му се смеју, и стид га обузе. Читавих неколико минута стајао је тако оборене главе, не смејући нигде погледати, а потом се крадом измаче из гомиле и чисто одахну душом.

С времена на време опет срео би га неко па га сав срећан запита:

— ’Оћемо ли сутра једну да викнемо? …

— Како сам остао без пара, ја бих и сад, само да добијем који грош! — одговорио је Пера неким промуклим, тупим гласом.

— Ха, ха, ха! … Шта велиш, данас би још… ха, ха, ха! … Е, Перо, Перо… ха, ха, ха! … шта вели, данас би још! — изговарао је тај задовољно (продужив даље своју шетњу) кроз смех, којим се нарочито смеју људи који се реше да у извесним приликама буду весели и безбрижни, па се смеју свему. Он на сваки начин није разумео Перине речи.

Тако је Пера провео цео дан. Кући није смео ићи, јер му се све чинило да ће пропустити какву добру прилику која би му помогла да се спасе тог тешког положаја.

И поче се спуштати вече. Људи се журе кући, жагор дневни се стишава. Кроз сумрак се види још како измичу задоцнели сељаци. Једни терају заостале овце, с којима јагњад дотераше, а понеки опет на коњу прокаска, носећи пуне бисаге ствари, хитајући радосно кући. Чује се бат коњских копита и тужно блејање оваца које остадоше без својих сисанаца, те их блејањем траже.

„Како и овца тужи за својим породом!“ — помисли Пера и сети се свога болесног детета, па му се срце стеже од бола, а у очима се завртеше сузе. — „И што тражим ја, шта ми треба? Нека бог да да само дете остане живо. Зар ми је до провода, а оно готово на смрти? Ето, како и овца чак жали за својим „дететом“ — мишљаше даље, и одједном се окрете, те готово трчећи пође кући.

„Можда је дете умрло!“ — кресну му мисао кроз главу, и он пред очима гледаше своје бледо мртво дете, жену где се грува у груди и чупа расплетене косе, а осталу децу, ритаву и гладну, уплакану, где се шћућурила у углу собе, а соба мрачна, само се једва назиру предмети према месечеву одсјају. При тој помисли застаде, осети као да га неко удари ножем у срце. Малакса, клону, ноге му клецнуше, грло се запекло, чело хладно, нека га језа прође целим телом, и он се стресе.

Прозори на становима осветљени. Он гледа опет како промичу сенке: час мала детиња прилика, час велика људска, час само рука, час по две-три дечје главице, час женска повезана глава.

„Све је то срећно и задовољно“ — помисли, па не само нгго види сенке већ му се учини као да чује смех, шалу, радосне разговоре; као да слуша како деца запиткују матер час ово час оно: и када ће се сванути, и хоће ли обући ново одело, и колико ће јаја добити, и хоће ли чим се сване јести колача и гледати како се пече јагње на лози? Ту се и нехотице пренесе мислима у своје детињство и све оне радости, сви утисци, свака ситница, свака реч његова и његових родитеља оживе му у памети. Поред тако лепе слике из прошлости стајала је бедна, страшна слика садашњости. Он је окретао главу од ње, плашио се, желео да је одагна, па да саму прошлост гледа, али, као у инат, она постајаше све јаснија и јаснија, а слика прошлости све блеђа и блеђа. Остаде опет пред очима само слика горке садашњости, а она из прошлости повлачи се све више и више док се не изгуби у даљини и једва се види као каква тамна пега, која постајаше све већа и већа, примицаше се све ближе и ближе. Пера се загледа тамо, а неки његови стари познаници као да се помолише отуд и злобно засмејаше, вичући: ,,Трчи кући, несретниче, дете ти је на умору! Што бленеш ту по улицама као лудак?“ И Пера се чисто трже од тог гадног смеха и опет пожури кући. Мало помало, па се мисли опет заплетоше, прошлост се обнови и туга јаче слеже на душу. Бојао се да оде кући: осећаше да не може поднети сву тежину страшне јаве, тим горе што та страхота пада баш уочи Ускрса, дана за који су везане толике успомене радости, среће и задовољства.

Болест детиња пошла је нагоре. У сумрачној соби затекао је жену где горко јеца, више болесног детета, које је у сну јаукало, шкрипало зубићима, грчило се и бунцало нешто брзо, неразумљиво. Најмање дете је заспало уплакано и уздисало је у сну после многог плача за новом хаљиницом (као што је видело у суседове девојчице) и шареним јајетом, па најзад и за вечером; два старија мушкарчића су будна и седела крај ногу болесне сестрице плачући у глас, што је допуњавало материно јецање.

Месечеви зраци, што се пробијају кроз расцветану брескву пред прозором, шарају местимично сумрачну собу и дају још тужнији израз ове бедне слике породичне.

У зору забрујаше звуци црквених звона и објавише вернима Васкрсење Христово. Деца су још спавала. Најстарији мушкарчић се нешто смејао у сну, а болно дете, уморено болом, стење и тешко дише, а уз њега седе родитељи као два кипа: неми, без живота, без израза. На звуке звона трже се жена, устаде с постеље и, обрнув се истоку, откуд се и сунце рађало, клече према прозору, склопљене руке и поглед подиже небу, и стаде тихо шапутати молитву. Одблесак румене зоре озарава јој бледо, увело лице. Утом тренутку је изгледала као светитељка.

Сврши молитву, и умирена, чисто освежена, прекрсти се неколико пута, устаде и, с пуно уверења да је сад болном детету лакше, приђе његовој постељи, пољуби га и зали тешким сузама, па прошапута:

— Боже, не тражим ништа више, али бар на данашњи дан, када изобилно дајеш срећу свима, помози овом болесном детету! … Боже, молим ти се, опрости све грехе и нама беднима… — После тих речи опет се прекрсти, а сузе јој се сливају низ образе.

Њена молитва као да освежи и Перу, те чисто оживе као из мртвих, прекрсти се, и сам прошапута: „Боже, ти ме не заборави!“

Сунце је изгрејало и чисто злати природу и увеличава општу радост васкрса Христова. На улицама већ настала граја, трчкарање и усклици дечји и радосни поздрави срећних људи:

— Христос васкресе! …

— Бог је добар! — рече жена, некако умирена својом искреном молитвом. — Он ће и на нас погледати… Данас је свуда радост и весеље, моћи ћеш зарадити коју пару, па ће Бог дати да и дете оздрави!

Пера се трже од тих њених речи. Он је био утонуо у своје мисли. Пред очима су му се опет ређале слике из доба срећна детињства, а крај њих тужне слике садашњости — ледена, ужасна јава. Он се баш сећао како је дететом у то доба био срећан уз родитеље, трчкарао час тамо, час амо: гледао како се пече јагње, довикивао свог суседа Микицу да се туцају, загледао радосно ново одело и бројао новац што му отац дао да пије на сабору код цркве лимунаду и да купује шећерлеме. Утом, тек, пред кућом засвирају свирачи и он истрчи из куће, а још се мноштво деце искупи око тарабе. Мати његова изиђе и изнесе ракије, вина, меса, колача и да свирачима, па онда свакоме још шарено јаје, а отац им да новаца.

Ето, из таквих га успомена прекиде жена својим речима, те се трже, и загушеним гласом, којим говори онај што се уздржава да не заплаче и гласно зајеца, једва изговори:

— Могу! …

Дете је све теже и теже дисало. Пера се опет прекрсти, приђе дувару где је вешао тамбуру, узе је у руке и метну под пазухо, па ћутке отвори врата и изиђе из собе. Суза се скотрља низ његове образе. Свеж дах пролетњег јутра задахну га, и он се прибра, утре сузе и у себи промрмља:

— Па то ми је посао, а и морам радити за своју породицу.

Кад се појавио у каваии, весела момчадија дочека га усклицима. За столом је седело неколико младића. Ручали су, па пију вино, куцају се чашама и певуше тихо.

Наместише и Перу међу се, примакоше уза њ вина, меса, јаја и колача „да се најпре поткрепи, па да викне једну својски“.

Пера узе један комад меса, метну га у уста, али га не могаше прогутати. Нешто му стегло грло, па му све залогај враћа натраг.

— Зар ја да једем овако изобилно свега, а они тамо ни хлеба немају код куће! — кресну му мисао кроз главу и пред очима му се указа бедна слика његове породице.

— Једи, море; пиј то вино! … Хоћеш ли ракије? … Келнер, дај му шта хоће! — вичу расположени бећари.

Затим опет укрстише чаше.

— У њено здравље! — викну један, дирајући свог друга за неку његову драгану.

Разлеже се гласан смех. Испише чаше наискап.

— Викни ону: „Од севдаха горег јада нема!“ … — виче један — не, не, него ону: „Авај, драги, што ми већ не дођеш!” … — Остави њега, нека пева шта хоће, јер тада најбоље пева — предлаже трећи.

Пери донеше ракију. Тражио је, иако је никад није пио. Испи три-четири чашице на душак, да би се поткрепио за песму. Мора се зарадити.

Удари у жице, звуци тихо забрујаше.

— Немој то, немој то! … Деде весело нешто, или нешто севдалијски! …

Почеше се погађати шта да се пева и сложише се да запева:

Нешто ми се Травник замаглио…

Опет јекну тамбура. Чаше се укрстише, громки усклици проломише ме’ану и свак с нестрпљењем очекиваше песму. Пера је ударао у тамбуру, али гласа не могаше пустити. Грло му суво и као задављено неком лоптом, која га гуши.

— Певај ваздан! … Пеееваааај! …

— Мора се зарадити! … — помисли Пера у себи, пред очима му се опет указа слика бедне породице његове, а при том му живци задрхташе од нестрпљења када ће је обрадовати заслуженим новцем. То му даде снаге, напреже се и пусти глас, који бејаше туп, загушљив, плачан, једва се чуо …

— А, Перо, зар тако?! … Не ваљааа… Бољееее… Покварио се Пера… Не уме да пева — почеше правити примедбе једни…

„Можда већ умире сироче, а ја певам!“ — кресну му мисао кроз главу.

— Друго нешто, брзо, весело! … вичу други. Међутим, Перин глас постајаше све тупљи, загушљивији, личаше пре на стењање, него на песму.

Сви га погледаше, а он у лицу бледомодар, усне му дрхте, очи засузиле, а под грлом му игра. Сви заћуташе. Настаде чудна тишина, која на Перу још горе утицаше.

Рука му клону, последњи акорди изгубише се у чудној тишини, глава му паде на груди, крупне сузе линуше низ образе.

Пера се загуши од плача и тешко зајеца.

Београд, 9. априла 1899.

 

Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.

Идеалиста (2/2)

(Претходни део)

— Ето, дакле — продужи Марко — ово писмо нам јасно говори о жарком, чистом осећању, из њега се види какав пламен родољубља гораше у његовим грудима. То је Ђорђе писао баш пред полазак у мучну борбу, онда кад је био млад, свеж, бујан. После су дошле тридесет година рада, страдања, мука. Казао сам вам већ какав је изгледао кад сам га први пут познао пре пет година. Имао је шесет година, а изгледао је бар двадесет година старији. Он снагу није штедео, он није живео него горео.

— Неколико дана по своме одласку, седео сам са једним својим другом, учитељем, пред школом у школској башти. У тој згради је био други и трећи разред основне школе. Учитељ трећег разреда је тај мој друг. Његови ђаци су били пуштени на одмор, играју се, облећу као мушице око нас. Од учионице другог разреда отворени прозори, те се лепо чује песма, коју певају свежи и звонки дечији гласићи:

Зелени се мио брег…

— ’Ча-Ђорђе пева с децом — рече мој друг учитељ.

— Зар је то његов разред? — упитах зачуђен.

— Његов. Он сад само пева. Дође у осам, седне за сто, зарони главу међу руке, или седне ту уз пгрозор, гледа ово зеленило, а деца му певају. Па, и шта би? … Стар, изнурен… а и урадио је много. Кад бисмо ми урадили и десети део онога што је он урадио, добро би било.

— Зар он није у пензији?

— Није. Он је провео у овим крајевима више од петнаест година док још не беху ослобођени, па му те године нису урачунате у године државне службе. Рачуна му се само ово од ослобођења. Тако он има мању плату него многи млади људи који су му били ђаци, јер је последњих година добијао слабе оцене, те му нису давали ни повишицу. А и сад га држе, да би имао више година службе за пензију.

— Аха, учињена му та доброта. И то му је сва награда за труд што му је дозвољено да овако изнурен и даље ради! … — рекох, а туга ми притиште груди.

— Све ово што видиш грађана, све је то ’ча-Ђорђев ђак. Није он учио само децу, учио је и одрасле људе. Он је био о свом трошку подигао зграду, где је сад општина, и учио у пространој учионици и одрасле и децу. Причају стари грађани, који га знају из младог доба, да тај није знао за умор. Радио је дању и ноћу, а није за њега било празника, ни одмора! — причаше ми друг.

— И заиста сам приметио да је у тој околини врло велики проценат писмених. Ретко сам наишао чак и на старца, вршњака Ђорђевог, а да није писмен. Све је дакле то неуморни ’ча-Ђорђе створио.

— Када се и одрасли људи стадоше скупљати у његову учионицу, Турци му створе кривицу и затворе га, те је неколико месци лежао у затвору. Новац његов учинио је доста утицаја код турских власти, те га пусте из затвора, али му забране да се у школи скупљају одрасли, већ само деца. После тога је он дању учио децу, а ноћу одрасле, излажући се најгорим опасностима. Ноћу је он учио народ о славној српској прошлости, одушевљавао их, спремао за борбу, подгревао у њиховим срцима наду на боље дане, и уопште, казивао им све оно што је и сам знао. Баш на две-три године пред ослобођење, Турци дознаду за такав његов рад, и једино се бекством спасао од сигурне смрти, на коју би га осудили. За време рата он је прикупио добровољачку чету, и храбро се борио против Турака са српском војском. После рата постадоше ти крајеви слободни, и Ђорђе оста опет као учитељ.

— После ових речи мој друг учитељ заћута. Ћутао сам и ја. Он рече ђацима да уђу у школу — оде и он. Ја остадох сам.

— Из разреда ’ча-Ђорђевог једнако се чује песма. Престаде песма, настаде граја, урнебес, и весела деца потрчаше на одмор. Мало после изиђе и ’ча-Ђорђе.

— Шта сте се ви усамили? — рече ми ’ча-Ђорђе кад ме угледа.

— Гледам како имате лепу башту. — Утом дотрча један ђачић, и, плачући, исприча ’ча-Ђорђу како га је други ђак ударио штапом по глави.

’Ча-Ђорђе му приђе и нежно га помилова по главици својом смежураном руком.

— Проћи ће то! Није хтео он, воли он тебе… Треба да будете добри и мислите добро један другоме, и да се трудите да будете добри људи!

Дете утешено опет отрча у игру, а ’ча-Ђорђе се осмехну благо:

— Деца! … Ја волим кад се играју…

— Лепо певају.

— Ја волим кад ми певају, чисто заборавим на све… Ето, уморим се и само кад говорим… Певао сам и ја лепо кад сам био млад…

— Долазите ли редовно и пре и после подне?

— Долазим… али слабо радим. Не могу, доста сам и радио. Не бих ни ово радио, али због моје деце, због пензије… за њих, а ја сам своје свршио… Глас му је дрхтао, а очи су му биле пуне суза.

— Хоћемо ли у школу? — упита га једно ђаче.

— Доста је, децо, идите кући.

— Кући! Кућиии! — повикаше деца углас, и одјурише.

— Па и време је да се одморите! — рекох ’ча-Ђорђу.

— Одморићу се кад умрем. Јест, само кад умрем… Пре не.

— Пази кад се чита! Куд звераш ти у задњој клупи! — чу се јако глас учитеља из трећег разреда.

— А што да пази! — насмеја се ’ча-Ђорђе. — Не треба нико ништа да учи. Што човек мање зна, мање пати. Без знања живи срећније. Камо среће да ни ја никад ништа нисам ни учио!

— Немојте тако, забога! Ваше знање је користило стотинама, можда хљадама…

Он хтеде нешто да одговори, али реч запе у грлу, глава му клону на груди, и он дубоко уздахну и одмахну уздрхталом руком.

Зраци сунчани пробјају се кроз багреново лишће, и обасјавају његову као снег белу косу.

— Све је прошло… — рече он најзад — све је, све је прошло… Ви сте млад човек, тек сте ушли у живот… Ја вас слушах ономад како се одушевљено препирете о појединим друштвеним питањима… Ту застаде, и погледа ме оним тужним погледом, који ми јасно казиваше низ беда у животу.

— Ја у њему гледах каква ми може бити будућност, као да гледах крај, последње кораке свога живота. Срце ми се испуни страшном слутњом. Нисам ни речи могао проговорити.

— Ви се ватрено препирете, а ја се сетих своје младости…

— Дакле и он у мени гледа своју прошлост — помислих у себи.

— Мислио сам да се никад нећу уморити… — продужи он тихим гласом, који се једва чуо, па, прекинувши реченицу, заврши после неколико тренутака: — Сит сам живота, верујте ми да ја желим само смрт…

И он ћуташе.

— Страшна жеља! — помислих, и стресох се.

— Још се од њега, овако изнуреног, тражи да ради… Још да ради после толико и тако упорног рада! … Чудне награде што му се допушта да овако изнурен, клецајући долази до школе, да би својој деци осигурао који динар пензије кад умре. И он мора да ради, јер осећа сиромах да је и то родитељска дужност. Он се сада сигурно осећа као кривац пред својом породицом, те последње капи крви троши сад на њу, а себи никад ничега није желео — а сада има само једну страшну жељу — да умре, јер је сит живота! …

— Такве су мисли кружиле по мојој глави, гледајући ’ча-Ђорђа и његово поцепано, похабано одело, и обузе ме таква туга да хтедох гласно заплакати, зајецати. Не бих зажалио ни половину свога живота кад бих му могао повратити снагу и веселост. И нехотице ми се отеше речи:

— Добар је бог! Дочекаћете и ви још срећних дана… Стићи ће вам деца, имаћете потпоре, бићете срећни…

— Не марим ништа… Ја више не умем да се радујем… Много сам се и радовао и радио и патио… Било је свега, а највише муке… Сад више не осећам ништа, ни радости ни жалости — говораше он потмулим гласом, и додаде скоро шапатом:

— Само сад желим да умрем…

Из учионице трећег разреда опет се чу учитељев глас:

— Напоље, напоље, да стојиш… Не учи се тако! …

’Ча-Ђорђе се опет тужно осмехну.

Према школи је мала ме’ана. Пред њом седе неколико грађана, играју домине.

Лаганим, достојанственим ходом пролажаше окружни начелник. Жандарм иде за њим. Сви грађани скочише, и смерно скидоше капе.

— То је мој школски друг — осмехну се тужно ’ча-Ђорђе. — Ја сам био син богатог оца, он сиромашак. Ја одличан ђак, он рђав. Због тога изгуби право на школовање. Ја сам га искрено жалио. Он не доврши школу, а ја сврших с одличним успехом, и проведох још две године у Бечу. Ја сам наследио доста новца, и дошао у неослобођене крајеве потпуно школован, спреман. А он је доцније ушао у службу у ослобођеним крајевима, као несвршен ђак… И ја утроших и готовину и снагу и здравље, и намучих се по затворима, и сад, после тридесет година рада, имам сто динара месечне плате… а петеро деце…

’Ча-Ђорђе од кашља једва изговори последње речи.

— А он без школе и патње има огромну плату и више хиљада готова новца — продужи ’ча-Ђорђе. И њега сад ето сви поштују, и понизно скидају капе, а ја који сам толико радио, борио се, патио с њима, мучио се и помагао им… немам ничега, па чак ни поштовања! Кад ја прођем поред њих, они се смеју…

Глас му је ту задрхтао, чисто кроз сузе као да изговара… поћута мало, диже главу, па додаде живљим, још устрепталијим гласом, гледајући ме право у очи:

— Ви сте још млад човек; будите све, све будите, али вас једно молим… немојте само бити поштен човек…

Ја задрхтах од слутње и туге.

— Моји ученици, које сам и новчано помагао и на пут извео — неће сад да ме виде… Глобили су ме, разумете ли! А неки се подгуркују заједљиво кад ја прођем, и зову ме пропалицом… Свет не пита што сте пропали, али чим види у беди и сиротињи, одмах сте изгубили све… Дају вам само презрење…

Утом начелник прође поред ограде школске, погледа на ’ча-Ђорђа, и климну му достојанствено главом, па процеди кроз зубе:

— Како је, Ђорђе? …

— Како се мора! — одговори Ђорђе.

Начелник прође, а Ђорђе обори главу.

— Уосталом, шта имам да тражим… Жалим само своју децу… Радите, радите, ја се грешим… Будите добри, поштени, али не тражите захвалности — јер ње нема… Бићете вечити мученик…

Опет заћута — па се тек сети:

— Пре неки дан су ми продали виноград за порез а у општинској згради, коју сам ја општини поклонио, онај коме сам ја највише помагао и учинио, викну на мене, кад сам га молио да мојој деци не продају тај виноград:

— Ко ти је крив што си упропастио толике паре! … Све си појео и попио, па ми се сад ту превијаш…

Уздах му се оте из груди, и заврши промукло:

— Сматрају ме за просјака! …

Две сузе се котрљају низ бледе, смежуране, увеле образе…

— Не жалим — рече — ја сам свој дуг одужио. Жалим само што децу остављам у сиротињи. Ко зна, можда ће бити срећнија од мене… Или… нек буду као ја… нек буду добри, и сами себи изаберу пут… Мени је још смрт мила…

— Желим, збиља желим смрт! — Глас му је био потмуо и изгледаше збиља као глас из гроба, као глас смрти…

V

Последњи пут га видех оне зиме кад сам овамо премештен.

Беше хладан дан. Ветар разноси снег с кровова и тера га у лице. На улици ретко ко се виђа. Прођох поред општинске зграде, задужбине ’ча-Ђорђеве. Он стајаше пред вратима. Ветар му лепрша подрто одело. Главу оборио, а дрхти од зиме и старости.

— Шта радите ту, ’ча-Ђорђе? — упитах.

Он диже главу, гледа ме дуго, сузе му ударише на очи:

— Мучим се.

— Чекате неког?

— Дете ми болесно, па сам из општине тражио станарину за идући месец, да купим лекове, па не даду… Ишао сам и у срез, па не даду…

Сузе га загушише.

Ја извадих половину свога новца и пружих му:

— Немојте их молити, ево, ја ћу Вам дати… на зајам — додадох да би примио.

Он ме погледа, и чудан осмех му пређе преко лица, а у оку видех зрак наде…

— Будите ваљани… ја сам грешио! Можда ће код будућих генерација бити све више оних што цене врлину.

Сузе га загушише.

Клецајући уђе у апотеку.

*

— И ето сада се одмара. Жеља му се испунила, а облагодарна општина и грађанство полажу му венце у знак признања на гроб… Писали чланак, држали говоре, хвалили његов мучан рад…

… Доста и то, што би рекао ’ча-Ђорђе. Биће ваљда времена кад ће се врлина и за живота поштовати и награђивати — заврши своје причање Марко, с горким осмехом на лицу и сузом у очима.

6. марта 1899.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Идеалиста (1/2)

I

Велика пивница пуна света. Чује се само оно монотоно, опште брујање различитих гласова мушких и женских. Сви се поједини разговори (а шта се све ту не говори, прича и ћаска!) сливају у тај општи неразумљиви жагор, кроз који вам тек каткад допре до ушију понека реч коју разумете, сем разговора за столом где седите, а то келнери, што журно облећу око столова те разносе пиће, надмашају јаким гласом све остале, и изговарају као какву команду у војсци: „Плааати… Молим… одмааах… Чашу пива…“ Погледајте по гостима: неки се смеју, неки се намрштили, па жваћу кифле и читају новине; неки се тихо и важно разговарају; понеки се љути што још није добио пиво, лупа чашом о сто и гунђа; једни тек долазе, и у пролазу се јављају познаницима, а други облаче капуте и одлазе кући, те се врата стално отварају и затварају. Сем тога, ту је читав вашар. Око вас се стално мотљају Чивути са сланим семењем, колачима, или продају сапуне, слике, рамове кипове од гипса, и разне дрангулије. А сем њих је ту вазда других продаваца новина, књига, лозова, кифли, кобасица, пршута, ајвара, и чега још не. Неки од гостију купују, плаћају, цењкају се, други опет с досадом одмахну руком и продужују разговор.

За једним столом у углу те велике пивнице седело је нас неколико. Пред сваким чаша пива, а у руци новине. Читаво пола часа није нико говорио ништа. Пушимо, читамо, пијемо; новине шушкарају, и тек покатшто неко прекине ћутање, лупи, дозове келнера; или неко саопшти шта је прочитао; измењамо с времена на време новине, па се опет сваки ућути и чита, не обзирући се на ону општу вреву и метеж.

— Гле! … Сиромах ’ча-Ђорђе! — узвикну један од наших другова, Марко Симић. Измаче новине од себе, и замисли се дубоко, гледајући преда се…

Ми сви остависмо читање, и погледасмо у њега.

Он уздахну, ћута још минут-два, а изгледаше као да се нечега сећа, па поче тужним, устрепталим гласом:

— Бар се одморио сиромах од вечитог јада и беде… Тхе… Тако је то: мученик је био целог века, а за све патње и службу народу ево ово му је награда (ту застаде, и показа презриво један чланчић у новинама)… Ето, од те похвале и славе треба његова сирочад да живе — а он за живота није имао ни ту горку утеху! …

Ми га почесмо запиткивати: „Ко је? … Шта је то било? … Умро ваљда неко? …“

— Ево, прочитај ово — рече Марко једноме, и пружи му новине.

Сви се примакосмо, а онај нам прочита наглас:

„9. ов. м. у једанаест и по часова ноћу престаде за навек куцати једно од најплеменитијих срдаца, које и до последњег часа куцаше за род свој; заклопише се за навек очи великог родољуба, да никад више не види земљу, коју толико љубљаше; престаде тећи по жилама племенита крв човека који је никад није пожалио просути за свој народ, угаси се и последњи пламичак живота, што сагоре у вечној служби, на олтару просвете и народне слободе: немила смрт отрже нам понос и дику целога краја. Цео народ искреним и горким сузама оплакује смрт узвишеног родољуба Ђорђа Мирковића, једног од најстаријих и најодличнијих учитеља у овим крајевима, који издахну у шесет петој години мученичкога живота свога.

Благодарна општина сахранила је тело племенитог покојника о свом трошку. До вечне куће га отпрати цело грађанство, с тешким болом у грудима и сузама у очима. Многобројни венци, као израз поштовања и признања, положени су на његов гроб. На гробу се у име свију опрости с покојником г. Тодор Митровић, који у језгровитом посмртном говору изнесе цео мученички живот и велике заслуге покојникове. Сви су се присутни гушили у сузама, а осећање велике захвалности уреза се у срца наша, у којима ће покојник вечно живети. „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити. Виле ће се грабит’ кроз вјекове, да му в’јенце достојно оплету!“ Лепо се на њега могу применити ове речи песникове. Нека му је лака српска земља, коју је тако искрено и тако жарко љубио!“

— Јеси ли ти познавао тога човека? — упитасмо нас два-три, ради да чујемо коју реч више о њему.

— Благодарна општина га сахранила о свом трошку! … Народ лије горке сузе! … Приложили му и венце на гроб… ха, ха, ха! … Жалосно признање! … Од тога треба да живи сирочад што у њему изгуби оца! … Венци… признање у срцима! … Како судбина страшно иронише рад човеков на земљи! … — изговори Марко више за себе, у прекидима, с болним, жучним осмехом. У осмеху је било туге и презрења према друштву.

— Дакле си га познавао? — упита неко опет.

II

— Познавао сам га, али боље да га никад нисам познавао — отпоче Марко. Нема готово дана да се не сетим ’ча-Ђорђа и познанства с њиме. Ето и сад као да га гледам; као да видим оно бледо смежурано лице и наборано чело његово, испод кога су очи дубоко повучене, а из њих читате читав низ година борбе, страдања и разочарења. Цео израз његов: и повијен стас и поглед и глас, и масно, подрто рухо и окљоцана шубара, испод које вире праменови неочешљане, као снег беле косе; све, али све на њему као да вам прича дуге и тужне историје мучних, преживелих дана, па вам чисто душу обавија туга и срце јад стегне. А нарочито кад би га погледали како иде улицом: ноге поклецују, стас повијен, а глава скоро пала на груди; а тек чујете неког од грађана што седи пред кафаном, пуши дуван и срче каву, где му довикне:

— Како је, ’ча-Ђорђе? …

Он би, сиромах, подигао главу, погледао тужним погледом, пуним бола и презрења живота, осмехнуо се са иронијом разочарана паћеника, па би тек тихим гласом одговорио:

— Онако како се мора! — Затим би оборио главу, и продужио даље.

— Па кад си се познао с њим? — упита неко од нас Марка.

— То је било још пре пет година — продужи Марко причање — баш кад сам свршио школу и добио државну службу у Н…, ту у истом месту где живљаше и чича-Ђорђе. Боже мој, како се за кратко време човек промени! Већ је пет година како коракнух у живот, а чини ми се да ме вечност раздваја од тог доба. Управо, сад ми све оно што тад осећах изгледа као сладак сан, који се никад више неће повратити. Путовао сам ноћу. Железнички воз јури напред, хучи, клопара и покаткад звизне. Ја се завалио у седишту, затворио очи — да бих будан слађе сањао. Осећах у себи неку чудну, надземаљску снагу, а при помисли да идем „у живот, у народ, у борбу живота, да се борим“, крв силовито заструји по жилама, срце јако закуца, осетим као да добијам крила; жеље ме вуку све ближе, ближе мети, а нестрпљење ме тако обузме да ми се чини како железнички воз мили као пуж, те чисто зажелим да скочим с воза у ноћ, и идем пешке, трчим, летим. Тако ми бога, мишљах да бих претекао железнички воз. Па још кад воз стане на некој станици, нестрпљење достигне врхунац. Дође ми да се бијем с машинистом, а повикао бих из све снаге: „Терај, та терај брже, шта чекаш?!“ А у себи већ мислим како ме грађани тог места с нестрпљењем очекују, и како непрестано разбирају о мени. Чак мислим како ме замишљају какав ли изгледам, као ја њих што замишљам. Моји сапутници једва дочекају да воз стане, те излазе, купе што за јело и пиће. „Грозне животиње“, помишљао сам у себи, „живе само да једу и пију.“

— Е, дај онда у то име по једну чашу пива! — рече један из друштва келнеру.

Сви се насмејасмо, и пружисмо празне чаше келнеру да их наточи.

— Па ти заборави на ’ча-Ђорђа? — рекох Марку.

— Нисам. Али баш мислећи на њега, сетих се свога одушевљења при првом кораку у живот; јер кад се с њим познадох, ја бејах, као што велим, при првом кораку, свеж, бујан, пун лепих снова, надања, идеала, желео сам борбу, муке, патње, а осећао у себи толико снаге да све могу савладати, све препоне прекршити, разбити и допрети неком узвишеном циљу, неком светом задатку. И случај је ваљда хтео да познам ’ча-Ђорђа, човека на последњем кораку у тој „борби живота“. Он слаб, стар, изнурен под тешким ударима немиле судбине, и изгледаше ми, како би то песници рекли, као увео листак, што у позној јесени дрхти на голој грани, и повија се под најмањим дахом, а чека први ветрић да га обори.

— Ја сам био као тек разбуктао огањ, а он догорели огањ што се гаси.

— Е, то су најлуђе године, кад човек верује да може цео свет преокренути и поправити — рече неко из друштва.

— Тако ми бога, људи, кад сам био у тим годинама, па да ми је ко рекао: „Видиш онај град?“

— „Видим… Па? …“ упитао бих га. А он каже: „Ја мислим да се оно не може прескочити!“ Само то да каже, па бих био готов да узвикнем: „Ко, зар ја не могу?!“ — „Ти!“ — „Е пази!“ И не верујем, те се ја, тако у лудим годинама, не бих залетео и јурнуо у најтврђем уверењу да град прескочим као ништа — рећи ће други.

— Мало ко — продужи Марко — да не ступа у живот са тако много наде и идеала, са чврстом одлуком да се бори, пати, да страда, и са пуно наде и уверења да скрши све препоне и сметње, да стрпљиво поднесе све тегобе и да, напослетку, победи, и пронесе кроз живот бар половину идеала својих. Да, сваки полази тако у живот, све му то изгледа лепо и чаробно, пуно узвишености и поноса; све то изгледа тако лепо, па чак и те „патње и јади“, само зато што не зна живот, а и не може да схвати сву прозу и тежину његову. Јурне тако, па када се на нрвом кораку спотакне, падне и угрува се, осети бол, и увиди страшну и ледену јаву; увиди да није свеједно читати како је неки племенити јунак рањен у борби и како је препатио бол, и бити сам рањен, па то на себи осетити. Како то младој души лепо и чаробно изгледа кад се чита о таквом неком јунаку, који чак гладује и остаје доследан својим идеалима. Е, али кад одушевљени читалац осети да његова сопствена црева закрче од глади, тада се већ друкчије осећање јави. Лако је, дакле, са пуно лепих идеала јурнути у живот, сањати мучну и страшну борбу, али сва тежина долази онда кад се тако чаробни снови претворе у страшну јаву, у истинску борбу. Душевне слаботиње падају и малаксавају под првим ударцима судбине. Бацају под ноге и најсветије идеале своје, газе их, и пљују на њих као на одвратне и глупе заблуде. Мало их је који се могу помирити с мишљу да треба стењати од бола, трпети глад, сиротињу, подсмех, презрење околине — кад то не мора бити, и гледати друге како живе богато и раскошно, весело и задовољно, и још како су ти срећни, богати и задовољни, поштовани од целе околине — а баш ти поштовани су гори од нас; гори, и то много гори; гори по души и срцу. Јест, јест, живот нас стане запљускивати својим огромним таласима; на сваком кораку наилазимо на сметње и препоне: падамо, јаукнемо од бола, уморимо се, па не могући одолети општој струји, која нас вуче у свој ток, почнемо малаксавати, те нас хучна река живота носи, као и све што носи, у ништавило, у гроб. Мало их је тако уморних и малаксалих под првим ударцима, који признају своју слабост и немоћ, већ обично, сигурно да би своју свест умирили, почну доказивати да је све оно што им некада беше светиња — само обична, глупа заблуда младе памети, а доба својих идеала зову „доба пусте и луде младости, доба лудости“, Место тих „лудости и глупости“ почну се као „зрели и паметни људи“ заносити другим идеалима, које је лакше достићи, које је лакше остварити. Идеали постају: богатство, раскошан живот, ручак с много лепих јела, елегантан стан и силна послуга, богата и разноврсна гардероба, лаковане ципеле, висок положај и велике плате…

— Ја сам поштовао ’ча-Ђорђа, јер бејаше један он оних ретких људи који идеале младости своје могаше пронети кроз цео живот. Не завара га никад лажни блесак новца, сјаја, господског благовања. Ни патње ни беда га не одвратише од правог пута, па чак ни онај подсмех неразумне гомиле којим га предусреташе уместо захвалности; док другима, који су често непоштењем стекли новаца и господства, скидаше понизно капе. Он није победио друштво, али није подлегао друштву и друштвеним глупостима. Шесет пет година био је стена о коју груваху бесно и несмилостиво вали живота, али се увек одбијаху. Да је више таквих — па би сви лепи снови и идеали постали јава…

Марко застаде, зарони главом у руке, и изгледаше као човек који после неколико година случајним разговором пробуди утиске и успомене давно већ минулих жалости, па се тако пренесе у прошлост да осећа исто тако, као кад оно пре толиког времена гледаше свог неког најмилијег бледа, непомична, мртва. Изгледаше да није толико жалио ’ча-Ђорђа, колико оно што је он проносио кроз живот — његове идеале — а можда и своје.

III

Настаде неколико тренутака ћутање. Сваки од нас беше замишљен, и сећаше се нечег прошлог, минулог.

— Тхе! Tако то бива — прекиде Марко ћутање.

Нико од нас не рече ни речи.

— Докле се год друштво може користити тобом, оно се користи — продужи Марко даље. — Па кад те изнури, исцеди све животне сокове, оно те одбаци, као што се баца изношено рухо. Одбаце те исто тако, па се још често злобно и пакосно смеју твојој невољи, презиру твоју немоћ и изнуреност, назову те будалом и глупаком, који није умео створити себи бољу будућност.

— Та ти опет и сувише гледаш кроз црне наочаре на живот и друштво! … — прекидох реч Марку.

— Па природно је да тако мора бити! — додаде други.

— Разуме се да је природно онда кад саможивост светом влада: то је природно онда кад се почне порок награђивати, а врлина гонити, онда кад полтронство постаје највиша мудрост! Онда, драги мој, кад се о моралу и љубави према ближњем почне мислити као о заблудама старих векова, па се место тога одомаћи модерно паметно начело: „Све на страну, а корист преда се…“! — изговори Марко, зажарен у образима, уздрхталим, срдитим гласом. Опет настаде кратко ћутање.

— Тај ’ча-Ђорђе — продужи Марко опет после — тај, кога сам ја познавао на последњем кораку живота свршио је учитељску школу у С…, а потом је две године провео у Бечу и довршио тамо своје образовање. Био је још у школи вредан и одличан, а владао .је немачким и мађарским језиком. То је и сувише образовања за оно доба, с тим се могла правити сјајна чиновничка каријера. Бејаше син врло богатих родитеља, а млад и леп. Е, мој брате, докле ли би шпекуланти дотерали под тако повољним условима!

— А шта је урадио Ђорђе? Његове жеље беху да све што има, па чак и крв и ум свој стави у службу потиштене, неослобођене браће, што још носе туђинске окове; да оде у јужне неослобођене крајеве Српства, одакле му и дед вођаше порекло, да живи међу браћом својом, да дели с њима ропске невоље и горке уздахе, да се бори, да се истроши у тој борби, и користи своме роду.

— И отишао је пун жарка одушевљења, пун нада и идеала, пун силне, искрене љубави према потлаченој браћи. Никога он није питао: хоће ли ићи тамо? Нико му то није наређивао и заповедао. Он је послушао само своје срце. Није он разбирао за тешке услове, није се страшио борбе, није мислио на себе, није се при поласку погађао и цењкао за те муке, како се многи погађају и цењкају. Да, такви људи продају за новац свој патриотизам исто, али баш исто, као трговац за тезгом свој циц! Тргују људи! А чиме свет још не тргује! Све се продаје за новац! Ђорђе није трговао. У његовој души гораше најчистије, најузвишеније осећање бола и беде потиштене браће, и најплеменитија жеља да помогне и победи — или и сам страда.

— Три хиљаде дуката, што је добио као наслеђе од својих родитеља, утрошио је у тој борби. Неколико му је пута глава о концу остала. Морао је у чобанском оделу бежати из тога краја, да би само главу изнео читаву, а и да не рачунамо материјалне жртве, што их мораде поднети, подмићујући паше да његове „кривице“ блаже осуде или, што но кажу, погледају кроз прсте.

— Ја имам случајно код себе једно његово писмо, што га писаше једном од другова, још при поласку у те крајеве. Ево завршетка тога писма:

„— — — Ја бих осећао да ме савест гризе, био бих немиран, осећао бих грех на души кад бих дозволио себи да останем овде и у изобиљу и господству благујем, кад она — браћа моја, оно робље уздише и стење… Веруј ми да често, кад ноћ падне, месец изгреје иза шумовитог брега, а плаво, чисто небо оспе се ситним звездама, седнем на клупу под овом гранатом липом у нашем дворишту на селу, пустим да ми поглед блуди неодређено кроз ноћ, и да се губи тамо негде далеко, далеко иза оних мрачних горостасних брегова, с којима се, што се дању лепо види, азурно, лепо небо стапа у нежном загрљају. Тамо, преко тих брегова, преко којих ноћу ни мисао моја не сме да пређе, живе моја потлачена браћа. Али ја ипак у ове ведре, звездане, месечне ноћи, када се код нас на све стране разлежу весели поклици и клопот ветрењача, прелске песме и припеви, крцкање натоварених кола јесењим плодовима… и путничке песме праћене двојницама; … да, баш у такве ноћи кад ми се чини да овде све дише срећом, ја, у шуморењу поветарца кроз лишће, као да чујем тежак и горак уздах, као да чујем очајно стењање моје браће под јармом туђинским. Таман венац планина, обмотан црном тамом ноћном, не пушта кроза се мој поглед; па ипак ја се обраћам звездама и месецу, који гледају и преко планинског зида на моју тужну браћу. На сјајним звездама видим како одблескују сузе паћеничке, сузе раје под тешким ланцима, а са бледог месечевог лица као да се одблескује онај вечити тежак бол робља, што се, поверавајући немој ноћи јаде срца свога, обраћаше у големој тузи њему на висини, с молбом кроз сузе и уздахе да у мирном путу свом, бродећи преко неба, прича невоље слободној браћи. И месец испуњава молбе, и у бледим и тужним његовим зрацима којим нас обасипа, ја осећам одсев патње толиких векова… Учини ми се да чух многе уздахе и позив мученика у помоћ… И трепере и даље звезде, месец просипа зраке, ветрић шушка, шуми и уздише… Опет ми се учини да јасно чујем звуке ропских ланаца и загушљив глас роба: „Помоћ… помоћ, брате! Чуј, разуми! … Време је већ да разумеш!“ Ја морам да идем у помоћ… ја морам да послушам тај очајни глас. Савест ми не би била мирна да седим и ћутим… кад осећам дужност и кад сам разумео. Идем њима, идем јадној браћи својој.“

(Даље)

На раскршћу (слика из живота)

I

Веселин Савковић је некакав мали чиновник у једном великом надлештву београдском. Природно је, дакле, да је он утолико више морао радити, уколико му плата бејаше мања. Ну радио је он више него што је требало! Долазио би на дужност готово на читав час пре одређенога времена, а излазио последњи.

Сем вредноће, коју му је увек и сам шеф хвалио, бејаше он савестан чиновник, а спреман и вичан своме послу.

А и морао је такав бити да би радом и марљивошћу што боље осигурао кору хлеба себи и својој породици.

— Што си луд, те се сатиреш толиким радом?! … — рече му једном један од другова његових.

— Мора се — одговори Веселин и не дижући главе од посла.

— Знам да се мора, али то је преко мере! Ти радиш и код куће ноћу — рећи ће опет друг његов и извади кутију, те поче завијати дуван.

Веселин прекиде за часак посао и погледа га тужним погледом, па лако уздахну и рече:

— Имам ја породицу!

— Па шта је с тим? — пита онај.

— А да ме отпусте, куда бих са женом и четворо ситне деце?! — одговори Веселин, и пригну на посао.

Ућуташе. Друг Веселинов запали цигару, па пушаше ћутке и изгледаше нешто дубоко замишљен.

*

И заиста, труд Веселинов уроди добрим плодом. Једнога дана га позва шеф себи у канцеларију и рече му како је необично задовољан његовим марљивим радом и вредноћом, те га је првог од свију осталих предложио за повишицу плате, а сем тога је учинио да о новој години добије за непрекоран двогодишњи рад, као одлику од осталих, тантијему од сто динара у злату.

Веселин је једва чекао после те вести да стигне кући и обрадује своју жену изненадном срећом.

После вечере, кад су деца поспала, седео је до неко дoба ноћи и разшварао са женом, саветујући се како ће најбоље употребити тих сто динара. Направили су распоред шта ће се од тога коме детету купити.

— Баш бисмо могли Мики (најстарији синчић) купити нове ципелице — вели жена и поглади дете по образу.

— Па да му купимо — одобрава Веселин задовољан, па и сам приђе детету и пољуби га.

Утом мала Видица прокењка у сну и затражи воде.

— Шта смо тој малој одредили? — упита Веселин.

— Њој ће мама да купи нов капутић — вели жена.

— Ала ће да се загледа кад се обуче!

— Ћурчица мамина — изговори жена и пољуби дете.

Један део од тога новца решили су да оставе нека се нађе за случај нужде и слабости.

После тога су у разговору прешли на повишицу плате.

— Па то ћеш сада сваког месеца имати више по двадесет динара? — пита жена.

— По двадесет.

Жена је одмах почела у памети распоређивати тај вишак како се најбоље може употребити, а Веселин се мислима пренео још даље у будућност и сањао о још већој плати и лепом удобном животу.

— Боље, богами, да се почне штедети понека пара док су деца мала — саопшти жена закључак евога размишљања.

— Па онда ће бити и плата још већа — вели Веселин.

Обоје ућуташе. Чује се како деца дишу, те им је то годило као најзаноснија музика. Осећаху се срећни и потонуше у мислима у још срећнију будућност.

II

Није прошло ни месец дана од овог доба, па шеф опет позва Веселина у своју канцеларију.

— Звао сам вас због једне важне ствари… — поче шеф и застаде, мислећи шта ће даље рећи. По лицу му се могло видети да му не бејаше најпријатније оно што жели да каже. Протрља чело и очи руком, па продужи даље:

— То је управо ствар ваша лична, али… ја вас молим и хоћу само да вас упозорим… Уосталом, ви како хоћете… — Шеф се диже при том са столице, заћута и пушећи ходаше тамо-амо.

Веселину чисто стало дисање од неке слутње. Лице му час поцрвени, час пребледи. Обузе га чудно нестрпљење да што пре чује како ће шеф завршити почетак своје беседе. По челу му изби зној и он га обриса руком.

Шеф наједном застаде и погледа Веселина, па запита:

— Знате ли да је сутра избор општинске управе?

— Знам.

— За кога мислите гласати?

Веселин пребледе и чисто осети како га ноге издају. Ћутао је дуго, а и не сећаше се да шеф чека на његов одговор.

— Ви сте још млад човек, а вредни сте и тачни у својој дужности, те ћете имати лепу каријеру у државној служби, али само ако будете слушали све оно што се од вас тражи…

Шеф опет застаде. Веселин не одговараше ништа, нека чудна слутња му обави срце. Лепи снови његови о будућности прскаше као пена, а место тога му се указа пред очима слика у којој он гледаше своју породицу у беди и јаду. Он је већ унапред могао проценити на што ће се свести овај разговор његов са својим шефом.

Шеф извади из џепа један табак хартије где беху исписана имена кандидата и пружи Веселину с речима:

— За ту листу морате гласати! … Уосталом, немојте мислити да вас ја желим присилити! То је ваша воља. Ја бих вам само као старији саветовао да гласате за ове честите људе, као и ја што ћу. Незгодно би било да ви, као млађи, будете мимо толике више чиновнике… Сад се ви размислите о свему. Учините како хоћете… Можете гласати и за противнике данашњег режима, али онда бисте морали себи приписати све зле последице које би могле наступити услед таквог вашег поступка… Сада идите… Ја сам вам само хтео пријатељски посаветовати… — Ту шеф прекиде реченицу.

Веселин је држао онај табак хартије у руци и бесвесно гледао имена која су тамо исписана. Речи шефове направише читав хаос у души његовој…

Настаде ћутање. С времена на време зазвони звонце у ходнику, а потом се чују кораци Симе послужитеља, шкрину врата на овој или оној канцеларији, чују се и гласови; врата се опет затворе, а Симине чизме залупарају, па се тек за часак све утиша.

Веселин некако позавиде Сими, а и сам не знађаше што, чисто бејаше вољан да му уступи свој положај, а он да се прими његовог.

— Јесте ли жењени? — прекиде шеф ћутање.

— Имам већ и четворо деце — одговори Веселин и погледа кроз прозор на двориште.

У дворишту тестераш струже дрва. Веселин се загледа у тестеру, која се живо креташе кроз дрво, из кога ветар разноси струготину од које је засут и поцепан капут тестерашев, што лежи крај ногара.

„Струже — помисли Веселин — па ипак храни своју породицу… Сигурно и он има породице?! …“

Престругани комад дрвета паде на земљу. Тестераш се исправи мало, затим остави тестеру и подиже са земље свој капут, те извади из њега дуван, и баци га опет на земљу, мало подаље од ногара.

„Нико још није од глади умро“ — мишљаше даље Веселин, па опет у мислима пређе на своју породицу, и чисто се осети прибранији, јачи.

Док се Веселин бавио таквим мислима, шеф му је говорио како треба добро да размисли шта ће радити, јер му, вели, од тога зависи будућност.

— Тим пре — заврши шеф — треба да отворите добро очи, јер имате, као што видите, већ и четворо деце. То сам имао да вам кажем. Сада можете ићи на посао.

„Од јуче ми се почела рачунати плата са повишицом… Како се моја жена радује… Она је сирота већ решила да од прве повишице купи себи лице за хаљину… Па и нема лепе хаљине! … Како је то радује! … Она и не слути шта би могло наступити кроз који дан!“ — мислио је Веселин улазећи у своју канцеларију.

Он по начелима својим припадаше политичкој странци која бејаше у опозицији. Тог истог јутра бејаше у новинама прочитао позив свима члановима странке да у што већем броју дођу на биралиште и гласају за кандидате који су истакнути у листи опозиције. Поред осталога вели се тамо:

„На биралиште морају доћи сви чланови наше странке и гласати. Који не буде дошао, биће као недостојан искључен из странке.“

Веселин је претурао акта што беху пред њим на столу у намери да почне радити.

Али од рада не могаше ништа бити. Изгубио је свако стрпљење, те не могаше ни врсте написати.

Час је мислио на беду која би га снашла губитком службе, а час на оне речи: „Биће као недостојан искључен из странке.“

III

Веселин, удубљен тако у мисли, наслонио се главом на руку, па гледа кроз прозор у двориште. Крупно снежно прамење промиче поред прозора, а он се загледао у то, па му некако годи тихо падање без гласа, без шума. Онај тестераш још струже, а снег затрпава и њега и ногаре и дрва. Већ се поче сутон хватати, а Веселин и не примети како му време брзо прође. Поче се нагло смркавати. Према прозорима Веселинове канцеларије је некакав приватан стан, од кога се прозори осветлише и светлост се разасу по дворишту одблескујући са снежне површине, а снежно прамење заблиста на оним местима где светлост најјаче продираше. Осветли се и једна страна некаква дрвета испред прозора, те снег на осветљеној страни засија као бисер. Изгледаше да Веселина све ово необично занимаше, те је, као никада дотле, посматрао сваку ситницу, па ипак кроз све те утиске бејаше испреплетана мисао о породици његовој и части грађанској. Он бејаше збуњен, па је чисто и нехотично у свему тражио обавештења, и као да га добијаше. Гледајући тако час у ово, час у оно, осећаше се ублажен, освежен.

„Па гласаћу, ма ме отпустили…“ — мишљаше у себи гледајући на оне осветљене прозоре кроз које притом угледа неку женску прилику што промаче и изгуби се као и сенка што се протеже по осветљеном делу снежне површине у дворишту…

Њему се одједном учини као да је то нарочито удешено да се он сети жене и деце, па га наједном обузе нека клонулост. Он уздахну дубоко. Утом уђе момак и унесе лампу, па је као и увек метну на сто пред Веселина, који се чисто трже и изненади, па као да би хтео погледом запитати:

„Зар ти ништа не знаш о мојој муци, већ равнодушно уносиш лампу као и свако вече? …“

Читав час је још седео, а није кључио пером да што напише. Хтео је два-три пута устати да пође, али осећаше неку тежину на себи, а сем тога се страшио да оде кући. Чињаше му се да ће тек кад кући оде, породица његова осетити сву тежину јада, па чисто жељаше да је што даље од породице своје, само да би она била што срећнија, што задовољнија…

Ко зна докле би он остао тако у своме размишљању, да не уђе момак, те по обичају рече:

— Сви су већ отишли.

— Зар већ? — изговори Веселин више за се, и устаде са столице.

— Увек се у ово доба излази — вели момак.

„Сутра у ово доба ће већ бити све решено!“ — помисли Веселин излазећи, и зажеле да што пре прође ноћ и цео сутрашњи дан.

,Да ли ћу и кроз неколико дана овуда силазити?!“ — мишљаше он силазећи низ басамаке, па му се и басамаци и ходник и она лампа у ходнику, што увек стоји мало накренута, и оне силне објаве, повешане по зиду, и Сима служитељ у великим чизмама и онај његов свакодневни глас „лаку ноћ“ — све, али све што му до јуче бејаше тако познато, блиско, с чиме се већ бејаше сродио, учини сада некако непознато, страно, туђе, а нарочито оно Симино „лаку ноћ“, у чему као да разумеде неки заједљив смех.

На улици се срете са једним својим познаником и мимоишао би га да га онај не заустави.

— Што си тако покисао? — пита га онај и удари га пријатељски по рамену руком.

— Добро нисам и горе! — одговори Веселин, смешећи се назор.

Онај га позва у механу на чашу пива. Веселину се то допаде, само да што доцније стигне кући.

— Знаш ли да је сутра гласање?

— Знам — одговори Веселин.

— Они ће пропасти на избору.

— Ко зна? — прихвати Веселин после краће паузе, некако расејан и замишљен.

— Па хоћеш ли и ти гласати?

Веселин чисто задрхта од овог питања, те хтеде утећи, само да ништа не одговори, али у исто време осећаше срам и понижење, те се упе из све снаге и једва процеди кроза зубе.

— Па хоћу!

— Сутра ћемо видети многе што су се толико разметали; све ћу бележити ко је утекао с гласања, па да му после натакнем на нос кад се опет почне хвалити како страда за идеју! — говораше ватрено познаник Веселинов.

„И ја сам већ казао да хоћу! … А моја породица?“ — мишљаше Веселин, па се сав стресе од такве помисли. Осећаше се непријатно, па и нехотице се диже да пође.

„Куда ћу?“ — мишљаше кад изиђе опет на улицу. — „Сигурно ћу жени однети лепе гласове, као оно пре, па треба још да похитам! …“ При тим мислима зажеле да се опет врати натраг, и успори кораке. Што год бејаше ближе кући, све је лакше ишао, а када дође до врата, застаде.

Из оближње кафанице чује се песма и свирање.

„Веселе се људи!“ — помисли он завидљиво.

Отвори врата кућна и, трудећи се да изгледа расположен, уђе унутра.

— Па што не долазиш, забога? … Вечера се већ охладила! — рече му жена, а деца потрчаше у сусрет оцу и обискоше о њега.

Веселин се у том тренутку осети побеђен, а у памети му се створи одлука:

„Нека гласа ко нема породице!“ — па поче миловати и љубити децу.

— Па шта радиш досада? — понови жена своје питање.

— Случајно се нађох с једним другом — вели он, а у ушима као да му забубњаше речи онога познаника: „Видећемо сутра како ће многе кукавице утећи“, а, сем тога, она његова рођена реченица:

— Па и ја ћу гласати!

„И ја сам рекао да ћу гласати!“ — мишљаше даље, а преко лица му се навуче сета, и чело се набра…

Деца узеше тражити од њега слике, а најстарији мушкарчић му завуче руке у џепове и стаде преметати.

— Мир, децо! … Шта се не смирите? — викну он одједном срдито и одгурну дете од себе.

Мала Видица напући усташца, а у очима јој засветлише сузе. Веселин погледа дете, па му се ражали, мислећи у себи: „Нису деца крива. Што на њих да вичем?!“ Приђе детету и пољуби га, а друга мисао кресну му кроз памет:

— Како могу гласати?! Зар се тиче дечице моја част; њима треба хлеба и ја сам као отац дужан набавити. Ја сам онда требао остати нежењен ако хоћу да се тако држим!

„Па и ја ћу гласати!“ — чује опет своју страшну одлуку коју саопшти другу у кафани, и осети се сломљен, изнурен.

„Шта се кога тиче твоја породица! Ти мораш бити на првом месту човек частан, а ако не можеш своју децу хранити, то је твоја ствар. Нико те није био по ушима да се жениш, па сада да свој кукавичлук заклањаш за породицу. На тај начин, драги мој, сваки би могао наћи изговора, и онда би лепо било. Кад се решавају више ствари, ствари од општег значаја за све, онда се не узимају у обзир те ситније бриге о породици…“ Такве га мисли обузму, па их опет детињи гласић, плач, или поглед, поколебају.

*

Заспала је и жена, а и деца спавају безбрижно. Веселин је био будан. Лежи у својој постељи, пуши цигару за цигаром, а, с времена на време, тешко уздахне. Све што који час више промицаше, обузимаше Веселина све јаче немир и страх. Несређене и узрујане мисли гоне једна другу и потискују. Час једна надвлада, час опет друга.

Исток се обли руменилом, а Веселин је још будан, занет у своје тешке мисли: „Куда ће и на коју страну!“

Тешко је наћи се на раскршћу, а не знати пута!

1. јануара 1899.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

На млађима свет остаје (2/6)

(Претходни део)

III

Сутрадан тек што сунце бејаше одскочило, сеђаше Мита на своме теферичу, чекајући кафу.

Снови су га узнемирили и бацили у бригу за Стевом, али се ипак не могаше уздржати а да бабу не прекори што није скувала „кајмакли кафу“.

Јана се као обично сваког јутра извињаваше да је тако навикла са женама.

— Ал’ у Нишу што праве… Иш, иш, Пајкан, Пајкан, јури пилиће, благо чичи, ето уђоше у башчу! — рече Мита дечку свога кирајџије, прекинув прву реченицу.

— Јуче се опет једно удавило — додаде баба снуждено.

— Гле, Панта купио рибу! — рече нагло Мита кад угледа овога да прође улицом носећи једног шарана.

Пожури и сам на пијац толико да чак заборави понети дуванску кутију, а то се Мити врло ретко могло десити.

Рибу бејаше донео неки сељак, и кад Мита стиже, затече само још једног шарана, те одмах брже боље ступи у погодбу да му не би тако лепа прилика пропала.

Ценкао се дуго, те најзад погоди шарана за девет гроша, рече сељаку да однесе његовој кући, па да онда наврати у кафану код „Русије“, где ће му платити. Сељак однесе рибу, а Мита оде у кафану. Седео је тамо читав сахат, а сељака нема. Чудо Мити шта је са сељаком, па оде до куће да види је ли однео шарана. Одмах пред кафаном га срете Павле, па му исприча како је сељак препродао рибу Љуби кмету.

Мита задрхти од једа и стаде псовати тако јако да се већ свет поче окупљати око њих.

— Није сељак крив, вели Павле, већ Љуба салетео и готово оте човеку рибу из руку.

— Је ли сељак казао коме је продао? — запитаће Мита нижим тоном.

— Каже сељак, али Љуба ни да чује, и вели (баш сам лепо чуо), зар је за Миту риба?!

— Зар за мене није, а за којекакве пропалице, што гроша у џепу немају, јесте? Срам га било, а до јуче сам га вукао за уши, а сад ми је за њега риба! … Видеће он с киме има посла! … — виче Мита као ван себе.

— Вала, да је мени то учинио, вели Павле, познао би ко сам, па се више не би сетио ни како му је име…

’Ча-Мита јурну као бесомучан Љубином дућану. Готово је више трчао него ишао. За њим се крете читава поворка радознала света, а нарочито деце.

— Шта је ово, те овај свет трчи на ту страну? — упита Павле зет Љубе кмета, који баш утом изиђе из кафане.

— ’Ча-Митина посла! — поче Павле причати — луд човек, оде сад да се свађа с Љубом. Ја га одвраћам и кажем му да Љуба није крив колико ја и ти, ал’ ко ће њему доказати. Сељак препродао рибу, а Љуба ништа човек није ни знао о томе.

У ствари, тако је и било. Павле је само хтео да јаче распали свађу међу Митом и Љубом, те је Мити другојачије причао. Њему је то годило да ко Љубу изгрди, јер се и он с њиме свадио пре два-три дана и омрз’о га, али сада, кад се расхладио и поразмислио, увидео је да је требао кришом радити против Љубе, јер се бојаше да му као кмет још и више не нашкоди, па се зато и понашао тако код зета његова.

— Куд би Љуба правио такве лудорије?! — рече са чуђењем зет Љубин.

— Ето, ја сам се с њиме свадио — говори Павле. — Знаш како је, живи смо људи! … Али, ако хоћемо право, ми од Љубе нисмо имали бољег кмета, а ја га опет волим као брата! … Мита је стар човек, излапео, па, вели, све мора да буде како он хоће! …

Одмах после тога Павле је разговарао с Миланом и причао му исто онако као Мити, говорећи како се „зулуми Љубини не могу трпети!“

— Ето, шта мени зла начини ни криву ни дужну — додао је очајнички при завршетку.

*

Мита је онако љут одјурио правце у Љубин дућан.

— Камо га тај силеџија? — викну одмах с прага.

— Шта хоћете? — упита Љуба хладно, али одсечно.

— Ти ли се нашао, балавче један, да отимаш оно што ја купим! … Немам ја, мислиш, паре, шта ли? … Говори, говори! … Не можеш ти код мене да продреш. За трице ћу да те купим — виче Мита и све подскакује од љутине.

Свет се скупи код врата од дућана.

— Немој викати као луд да се купи свет као на чудо, већ кажи шта ’оћеш, или се вуци из моје радње! — рече Љуба озбиљно, строго и одмереним гласом.

— Зар мени да кажеш да се вучем напоље, балавче, рђо?! … Да мене није било, твом би се оцу ударила црвена реза на дућан, а сад си ти бољи!

— Кажем ти да будеш учтив и да лепо кажеш шта хоћеш од мене, иначе се вуци напоље! …

Мита бејаше бесан до јарости, а поче псовати, викати, лупати штапом по поду, претити, и шта још не.

Љуби се досади, те га избаци из дућана.

Мита не беше више свестан онога што говори. Викао је толико да је већ промукао…

— Тако ли се почитују стари људи?! — рече на завршетку тихим, промуклим, уздрхталим гласом, пуним бола, а мисао му паде на сина, и сузе му заблисташе у очима, а душом опет завлада понос и бес освете…

„Тераће те мој Стева за свог оца док ти душу чује!“ — помисли опет, и опет му сузе засијаше у очима и чисто зажеле да се одмах створи Стева пред њим да је свршио школу, па да је у каквом моћном положају…

— Имаћеш посла док те ја ожежем! — викну опет Мита силним гласом. — Нагнаћу те да клечиш преда мном. Није Мита као печурка сам! … Имаћеш посла, осветиће се Мита свима! …

После ових речи Мита оде кући, а руља света, коју он није готово ни приметио, поче се разилазити.

Љуба је одмах пошто је Мита отишао, сео мирно и ’ладнокрвно, те прегледао неке рачуне у својој радњи, а о том догађају није ни речи проговорио.

— Хоће он код мене силу да покаже! — викну Мита кад стиже кући. — Нема код мене југовине. На нос ће ти изићи шаран, синко кисели! Син би ми био, срам га било, па напада на старе људе! … Зар децу да пустим да ми се натресају? … Зар је то правда да балавци суде, жаре и пале.

Заћута. Сави цигару и испуши, па онда намрштен отвори фиоку од стола, те поче претурати тражећи хартије да пише тужбу. Место хартије ту бејаше ваздан излишних ствари. Ту су комади од неког поцепаног сановника, ту једна корица од Устава, па неке уништене признанице; једна половина романа „Љубомир у Јелисиуму“, а однекуд некаква стара четка за ципеле, од које је готово остало само дрво: затим један фишек штирка (што Мита љутито баци на под); напипа још и бабину косу, завијену у стари мастан фес и обмотану канапом.

— Шта ће ми та лудорија?! — прогунђа Мита Јетко и тресну косу за врата. Претура, претура, а већ, готово од силне мешавине предмета, заборави и сам шта тражи.

— Шта ми се сад ова брава наврзла кога врага? … Да је тражим, не би је ту било! … — викну Мита и баци браву кроз прозор у двориште.

Хартије не нађе, те зловољан и сав узнојен од једа и муке поче викати на Јану како је све то она крива. Баба нађе однекуд табак прилично изгужване и попрљане хартије; донесе и мастило у једном малом уском стаклету, које личаше на напрстак. Сад све готово, али нема пера. После дугог тражења једва се и та сметња отклони.

Мита чисто одахну и чињаше му се да је сад већ сву муку скинуо с врата. Зави цигару, обриса зној с чела, засука мало рукаве од капута, ускрену се задовољно на столици; пушаше чекајући да се мало прибере за тако важну ствар коју је намислио извршити.

Протрља потом руком чело, искашља се и пљуну, метну хартију преда се, па превуче неколико пута дланом по њој, као да би је хтео мало исправити; одмери пажљиво једну шаку с врха табака и три прста са стране, и после дугог размишљања написа на средини: Тужба. Застаде, па даље ни маћи, никако онако љутом и увређеном не могаше доћи на ум како да почне и шта све да наведе. Устаде зловољан, па стаде ходати тамо-амо. Једна кокош утом поче какотати у дворишту, а то Миту толико разјари да дохвати бабину нову папучу испред врата и баци је свом силином на кокош.

— Море, кажи шта ћемо за вечеру, — вели Јана — а не бацај те папуче као луд.

— Гад баба! … промрмља Мита љутито и седе опет за сто.

— ’Оћу л’ чорбу? — пита опет Јана.

— Вуци се бестрага, рђо матора, и са вечером! — викну Мита, а у себи помисли: „Баш ми све поквари.“ Посла момка да му уточи ракије, па оде у собу с теферича, те леже на диван да размишља о свему.

— Само док ми Стева стигне, па нека се тера с мојим крвницима.

Мити чисто лакну при овој мисли што ће га имати ко заменити у борби. Међутим је чврсто решен да се дотле и сам бори са „крвницима“, а рачунао је да ће му и Милан моћи помоћи око писања тужбе.

У мислима га прекиде Јеша сусед, који дође да чује шта је све било.

Јеша је омален, плавушав човек са бледим лицем и светлим малим очима. Тек му је тридесет и две године, а већ је сед. Био је пре неколико година врло богат и трговао са свињама, али је, као што многи кажу, од добра осиромашио и морао да отвори бакалницу. Па и јесте од добра пропао. Потписивао је туђе менице верујући сваком на реч да ће платити, давао је новац на зајам без интереса, потпомагао све добротворне установе и био увек честит човек. Учио је мало и гимназију и волео је читати разне књиге и распитивати о разним стварима научним. Због тога се радо дружио с чиновницима, који су му објашњавали питања о богу, о звездама, о Месецу: да ли је велики и има ли, истина, људи на њему? Јеша их је све распитивао, као на пример: „Е, чујеш (то му је била узречица), кажи ми ти како је то да магнет привуче гвожђе?“ Или: „Што и сад коњи не лете? А, кажу, у старо време су летели коњи!“ Или ће тек запитати: „Колико ли има људи на целом свету?“ Или: „Да ли је здраво кад се човек зноји? Ја се, чујеш, много знојим.“ — Тако му они одговараху на та питања, а он им потписиваше менице и даваше новаца на зајам. Увек се бринуо о здрављу и сваким даном је уображавао како је болестан од ове или оне болести. Још ако сни какав ружан сан, одмах би ишао коме суседу да се пожали како је слаб и како нема ништа од њега. Он се није мешао ни у какве сплетке, али је био веома осетљив и частољубив. Како је пострадао у имању, слабо где и иде, сем код Мите, јер ту долази Милан, бивши капетан. Милан га је увек занимао и објашњавао му разна филозофска и богословска питања. А кад се Јеша пожали на слабо здравље, тад га Милан уверава како је „као вук“, а то је довољно било за Јешу да се цео тај дан пријатно осећа. Милан је то морао чинити, јер се осећаше обавезним према Јеши, коме је још од пре шест година дуговао повећу суму новаца. Јеша му није никад тражио.

Мита је са највећом жестином причао Јеши цео догађај, а овај готово није ни слушао, јер се осетио да га боле леђа, па се дао у бригу.

— Море, чујеш, мене нешто боле леђа, па бринем да није сушење кичме — рече Јеша кад Мита доврши причање.

— Мисли он са мном да игра коња — опет ће Мита ватрено.

— Лако је, море, теби! — додаде Јеша, завидећи добром здрављу Митином.

*

Другог дана по ручку је седео већ и Милан с њиме у соби. Размишљаху заједно шта би се могло предузети против тог насилника.

— Кадију тужиш, кадија ти суди! — вели Милан.

— Он ће мене тужити! — вели Мита.

— Овај — поче Милан неку реченицу, и ту реч тако отегну да је Мита, мислећи да он није чуо, поновио још једном своју реченицу.

— Јес… ама… овај… — отеже опет Милан трљајући чело.

— Шта?

— У новине да пошаљемо, па нека се он пуши. Ја ћу да напишем, а ти само потпиши.

Мити прелете радост преко лица. Одмах даде Милану хартију и перо, па он изиђе лагано.

После читава два часа изиђе Милан на теферич, сав у зноју, и седе да прочита допис.

Утом навратише на Миту Јеша и Павле.

Сви се наместише, и са страхопоштовањем слушаху „речи — које ће се штампати“.

„Господине Уредниче!

„Имајте доброту да у вашем цењеном листу одпечатате ово неколико скромних редака и наша пак цела околина слажућа се с овим редовима биће вам особито благодарна.

„Ми као да нисмо у цивилизованој Европи, као да нисмо у деветнаестом веку, када пак просвета и култура да предњаче требају већ као да живимо у средњем веку!! Грозно, и по сто пута грозно!!! Нек чује Европа, нек чује образован свет, какве ми имамо кметове и разне кметовске пришипетље и чанколизе. Љуба Тасић, кмет овог места, данас на најгрознији начин нападе мирног и поштеног грађанина и врлог патриоту Миту Јанковића, који толике године беше кмет на понос свију нас, а не да као неки трпа школски прирез у свој џеп и подмићује своје чанколизе да сведоче криво за оне даске што је општина купила од Марка Томића. Знамо ми те ниске ујдурме куда се новац општински троши. Знамо ми и за ону банку што је кмет узео од Петра Микића да му сина ослободи од војске, као и за својега што је дао назиме команданту и пет ока препеченице. За сада је довољно и оволико, а у будуће више.

„Примите, г. уредниче, и овом Приликом израз мог одличног поштовања.

Један посматрач.“

— Тако! — узвикну Мита.

— Е, чујеш, лепо срочено — додаде Јеша.

— Мало си и Васу дирнуо за сведочење.

— Ако си га закачио! — виче Мита. — Много се он напео.

— Сетиће се сви ко је писао! — рече Милан, правећи се замишљен, а лице му сијаше од задовољства и поноса.

— Е, Јано, спремај за довече да сви заједно вечерамо. Не марим сто дуката да потрошим, само кад је овако лепо испало.

Сви пристадоше на овако згодан и оштроуман предлог Митин.

— Е, баш је то добро, за инат Љуби. — Знаш и код њега ће, чини ми се, Јова на вечеру — рећи ће Павле.

— Јес’. Јова ће код њега. Долазило дете код Лазе овде, те однело тањире што Лаза узимао од њега ономад за славу, па рекао: „’Оће да нам дођу гости.“ А то мени јутрос прича Савка Лазина.

Све ово Јана исприча са задовољством, а сви је пажљиво саслушаше.

(Даље)

На млађима свет остаје (1/6)

Мита и Јана су стари брачни пар. Венчали су се пре тридесет и две године. Њега сви готово знају само под именом ’ча-Мита, сем Јане и неколико старих другова, који га зову Димитрије. Презиме његово се чује само при чисто званичним пословима, а иначе га ретко ко зна. Кад би ко запитао за Димитрија Станимировића, трговца — баш овде где је он рођен и где живи — многи би рекли да тога не познају, или чак и да не постоји у том месту трговац са тим именом. А упитајте за ’ча-Миту, одмах ће вам сваки рећи: „Како не бих знао за ’ча-Миту?!“ Некако људима и необично и неприродно изгледа кад ко уз његово име дода још и презиме.

У своме дугогодишњем браку имађаху доста деце, али им у животу остаде само Стева, на кога пренеше сву љубав родитељску и положише све наде своје.

Али Јана се ипак сећа своје помрле деце са сузама, чувајући брижљиво неке њихове ствари у ормару. Ту су књиге њеног најстаријег сина, које она преврће често све лист по лист, задржавајући се дуго на свакој страни, те би чисто рекао човек да и сама зна читати. Свака мрљица и свако слово као да јој прича много и много о њеном сину, и она пажљиво слуша, па заплаче. Она, дакле, на особити начин умеђаше читати те књиге. Много је имала разних спомена, међу којима јој беше најмилија нека лепезица од сребрних листића, за коју вели да је правио неки Лаза кујунџија и дао њеној покојној Савки (најстарија кћи) кад бејаше проходала. Она је Лазу кујунџију волела кад је девојком била, те јој је та лепеза била двоструки спомен. Али, тешко је и замислити колико је остало још спомена на ту стару љубав пре толиког низа година, каква је та љубав била и зашто јој је, па ма и најблеђа успомена, сачувана као слатка и пријатна у Јаниној души. То нико не зна, нити ће ко знати! Баба ће умрети и из мале лепезе нико више неће видети какве то везе беху између Јане и Лазе.

Мита је ређе код куће, а Јана кад се усами, скупља око себе суседску децу. Наређа их једно до друго на дугачки миндерлук у својој спаваћој соби и тако је могла провести читаве часове.

— Чевљају деца, па ми некако веселија кућа! — каже она сама.

У кући носи увек чисту цицану реклу и сукњу, плаву кецељу (најчешће), и беличасту мараму укрсти преко рекле. Кад где изиђе, она метне фес са ћилибарским иглама, а обуче фистан и „либаде са шкуртељком“.

О својој младости ређе прича, али онда прича опширно, најчешће поредећи старе девојке са садашњим, и заврши како сад девојке нити имају стида ни образа, већ се „шетају са младићима и разговарају на прозорима, а пре није смела девојка ни да погледа на улицу“.

Кад јој дође нека жена у посету „са радом“ (кад плете или рецимо шије), онда би и Јана примакла из учтивости малу плетену корпу, која се с врха већ почела осипати, а у којој су маказе и клубад и чарапе поцепане; разни крпчићи (које при кројењу оставља да се нађе за закрпу) и замотуљци у којима је семе од цвећа, или, још чешће, од лубеница; а понекад се нађе у корпи и неки ексер, или ма што друго, склоњено да се не изгуби. Примакне, дакле, корпу, метне наочаре, те и она „протиње иглама“ и, поред кафе, претреса са гостом прошлост и садашњост, расплећући разна замршена питања о сродству. У таквој се прилици изређа безброј много биографија најнезнатнијих личности и исприча хиљадама сцена из породичног живота разних кућа. О свему се даје мишљење без много размишљања.

Док се Јана занима тако код куће, дотле Мита проводи у кафани. Наравно, он је муж и онда нема код куће посла, нити може да разговара „са женама њихова ситна, женска посла“. Он оде те се мало разговара са људима. Седи у кафани и пре подне чита новине и разговара са Миланом, бившим среским начелником. Све њега интересује: и колико који европски двор прима годишње плате, и како су односи Енглеске и Русије затегнути, и шта је рекао Бизмарк (претресајући са Миланом да ли је добро рекао), и како је руски цар казао да ће Србима помоћи. Све он разбере и докучи, као на пример: колико Турска има коњице, где је који научник држао предавање о пропасти света, које су пушке најбоље, где се претурила железница или утопила лађа, у ком се месту родило дете без уста, носа и очију („јадно“ рекла би Јана кад јој он то прича), како је негде нека жена родила „пола псето пола дете“. (У таквом се случају баба крсти и захваљује богу што се на њу смиловао.) Сем тога, унутрашњу нашу политику претреса Мита много опширније и темељније. Говори о свему и осуђује готово све, жалећи често што за новинаре не постоји закон, „чим нешто „рђаво“ каже, одмах на мацке, па фуска по туру, па ожежи бре, па ’ајд’ пиши сад опет!“ Често говори како је „брука“ што су сад изашли млади чиновници! „Како то? Ја стар, па пред једним балавчетом да се клањам“. Него до тридесет и неколико година, вели, да се нико не прими у службу. Једанпут опет доказиваше ватрено да за крађу треба да постоји смртна казна: „Чим украде, ’ајде кочић, па ће да се смире људи, а не ово: он краде, а држава га ’рани.“

Дакле, у многим стварима он се чак пуштао у „стручно оцењивање“ и додавао како неће бити среће у земљи докле све тако не буде као што он мисли.

„Политика се бистри“ пре ручка, а после ручка игра с Миланом домина или жандара у кафу или чашу вина.

Осем свега тога, њему остаје времена и за ствари чисто локалне.

Баба се никад не љути што он готово по цео дан није код куће. Још неки пут, кад код ње дођу жене у посету, а Мита се случајно ту задржи, она га сама тера од куће: „’Ајде ти гледај твоје мушке ствари, не слушај шта ми жене говоримо!“ То она не ради из љубоморе, већ само зато што не воли да јој муж буде „женски Петко“.

О ручку седе једно спрам другог и онда час Мита прича шта је читао у новинама, час опет она њему прича како се удавило, рецимо, пиле у сплачинама или како је Стана (или која друга) рекла да ће се Митино имање продавати на добош. Ућуте, и онда се само чује пљескање, док Јана не поведе говор о Стеви (сину), разговарају о томе и ућуте, па ће тек, Јана рећи:

— Ето, баш слађе једо’ сира него да ми је човек донео оку печења!

Мита би, рецимо, казао сасвим нешто девето после те њене реченице, као на пример:

— Ето, данас већ шести, а Тома (седи у његовом стану) још не доноси кирију!

— Данас баш бројим кол’ко је направио шубара! Чини ми се осам.

— Осам шубара по два динара… — отпочео би Мита рачунати.

— Не може, богами, по два! — рекла би Јана.

— Е па кад је добра цена… Ето, опет ниси со мет’ула на сто, а то треба прво метнути — прекинуо би Мита прву реченицу…

— Де сад, шта је било. Заборавим! — одговори Јана.

— Е, кад је добра цена може по два: то су, то су шеснаест динара — доврши Мита.

— Баш Стева не пише никако! — изговори Јана више за се, и замисли се.

— Израдио шеснаест динара, а има да плати тридесет! — рекао би Мита.

— Била данас прија Боса код мене. Жали се на зета, жали, каже рђаво живи с Персом — прича Јана.

— Зар Стева мари за оца? … А, чекај синко, док затражиш паре! — љути се Мита на сина, а и не узима Јанино причање.

II

Иако Мита вољаше проводити време у кафани, ипак ноћу није ишао никуд од куће. Али се деси често, и преко његове воље, да се пре вечере заседи с друштвом, те дође кући око девет или девет и по часова. То по Јанином мишљењу беше једина његова мана, те би се на њега љутила и називала га „лумпачем“, нарочито кад још дође мало више загрејан од вина. (Мита је пре и после јела пио само вина.) Уосталом, по Јаниним појмовима је лумповање чим би се ко задржао у кафани ма и сахат ноћи.

Тако се и овог пута задржао Мита у механи до десет часова увече. Па и морало је тако бити, јер је тог вечера обновио пријатељство с Павлом Васићем, који бејаше прекинуо дружење с Митом још лани, кад се овај завади с Љубом кметом. Управо, Павле се дружио с Митом док Мита бејаше кмет, а чим се Љуба окмети, он поче ређе долазити Митиној кући, а Љубиној чешће. Утом се некако завадише Мита и Љуба, те Павле пређе на Љубину страну, а с Митом се чак није хтео ни здравити. Љуби је причао како га воли и цени и како је он прави кмет, а Миту је пред њим грдио што је горе умео.

Све је ово Павле чинио у намери да му Љуба помогне као кмет да се њему уступи зидање нове школе и општинске зграде, на чему би се дало зарадити доста новаца. Тако је некад облетао и око Мите и Милана, среског начелника, те су му као ондашњи пријатељи учинили да му се уступе неколике лиферације разних предмета за државну потребу, а и зидање касарне. Е, али код Љубе није могао извући ћара тако лако. Место свега тога. Љуба му једног дана рече да касарну није сазидао по уговору и да ће морати уговор испунити. Павле је давао Љуби двадесет дуката, те да ту ствар забашури и не потрже, али Љуба ни да чује, већ најодсудније тражаше да се уговор испуни или ће подићи тужбу против њега. Павле је видео да ту нема помоћи и никаква рачуна живети у пријатељству, те се с Љубом завади.

Тог истог вечера стане он викати у кафани како је Љуба глобаџија и није никакав кмет, и како га треба променити, јер ће упропастити општинску готовину. За Миту није могло бити повољнијих речи, те приђе Павлу, и тако се старо пријатељство обнови, па уз куцање чаша почну обојица грдити Љубу. Павле се, поред тога, исповедао како је увек говорио да је он најбољи кмет био и жалио се како га је Љуба наговарао да прекине с њиме дружење и како он тек сад види да од Мите нема бољег човека.

Утом дођу још неки добри пријатељи Митини из Неготина, те разговор постаде још пријатнији.

Ето тако, добро друштво, а згодна тема за разговор, и Мита се задржи до десет часова.

Враћајући се кући иђаше средином улице и, кривудајући час на једну, час на другу страну, прављаше крупне кораке.

Десну руку држао је у џепу од панталона, а левом запаљену цигару спрам уста. Црна шубара од јагњеће коже, коју Мита носи увек право и добро натучену на главу, стајаше му овог пута накривљена, по чему се може закључити ,,да нису чиста посла“, што је то врло лепо уочила његова домаћица.

Сем ноћног стражара, који дремаше врло ревносно наслоњен уза зид Периног дућана, није већ у ово доба никог било на улици, те би много јаче падало у очи спотицање и корачање газда Митино по рђавој калдрми, а јасније се чуло његово гунђање.

— То су свиње, то нису кметови! — Ову реченицу говори докле се не спотакне на какав камен, а чим се спотакне, или иначе посрне, онда псује оца свима кметовима на свету и додаје:

— Нека казни ко сме!

То је рекао баш кад беше спрам куће неког Јеше бакалина, а како су прозори његовог стана због врућине отворени, то је овај све лепо чуо, па одмах назу на ноге неке гломазне папуче и са страшним клопарањем изиђе у гаћама и кошуљи пред кућу.

Мита то ништа није осетио и продужи даље за свој рачун критиковати општинску власт.

— Ја, ћути данас, ћути сутра, па тако они вешти да гуле свет!

Опет му нога клецну и он опет скреса кмету оца.

— Зар баш оца, ’ча-Мито? — јави му се Јеша, кога он хтеде проћи.

— А није него ћу да му опростим? — одговори Мита брзо, као да се надао овом питању, и тек после загледа да види ко то говори, а кад угледа Јешу, чисто се збуни, али му ипак приђе ближе и метну једну руку на раме, а другом одмахну неколико пута, па се засмеја. На тај начин као да је хтео рећи како се добро провео.

Пошто се накашља и пљуну далеко од себе, поче поверљиво причати шапатом:

— Знаш, нађо’ се с неким Неготинцима, па ’ајде (ту показа руком као кад се испија чаша…). Знаш… ја волим… Ал’ ми један посао испао… Павле сад види шта је Љуба… Моја баба треба да ћути… Сутра, знаш, имам госте, па узео мало кафе (извади кафу из џепа и показа је Јеши). Ја сам зарадио, ја ћу да трошим… Мој Стева нека ради! … Данас ја… а чекај да ти кажем: све ће кметове у апс, па гвожђа на ноге, па по врату, па по врату… Нема више да се чувају лопови; сви ће на робију… Па и ове главешине, све ће катанац, па по врату (те последње реченице изговорио је јаким гласом)… Нема више, пропали су!

Митина је кућа тако близу Јешине, да је баба (његова домаћица) чула све ово са теферича, и кад виде да он не мисли престати с причањем тако брзо, прекиде га речима:

— ’Ајде, море, кући, не брини — све ће их поклати!

— Чује моја баба! — рече Мита и звизну устима као изненађено, и тек сад остави Јешу и пође кући.

— Камо кафа и сланина? — беше прво бабино питање кад већ Мита уђе у кућу.

— Ево кафе, све лепо, поштено!

— А сланина?

— Е, није него ротква! — љути се Мита, једва изговорив реч: ротква.

— Море, што ћу ја тебе по тој маторој тикви — ту баба принесе стегнуту песницу његовом челу, а кад је он озбиљно погледа, она се насмеја, пљесну га мало шаком по шубари и додаде растегнуто, као тепајући:

— Е, мој шамуто, што да заборавиш?

— Ти бабо, знаш, да будеш мирна или ћу ја други лист! — шали се Мита.

— Ух! — викну баба, почучну мало и рашири обе руке спрам његовог лица, а своју главу окрете на другу страну.

— Да се владаш као свака домаћица, бабо, а кад ја зенем, како знаш! — На крају Мита изговори нешто непристојно и баба га опет туцну по глави и додаде:

— Што ћу да ти подрежем језик што пред млађима лапараш! — (Баш у тај пар кад је он то рекао бејаше ушла служавка, да постави вечеру.)

Сели су за вечеру, и Мита започе опет причати жени врло опширно како се Љуба и Павле завадили, и како Павле тек сад види шта је Мита! …

— Е па доста сад, ’ајде вечерај, не мути сву ноћ с том кашиком по чанку!

— Лепо! — рече Мита развучено, поћути мало, сркну једаред чорбе, и одмах започе причати о гостима из Неготина и, мало помало, опет пређе на кметове и свађу Павлову са Љубом.

— Е па казао си; ћути сад па једи — љути се баба.

— Ћути, бабо, или ћу те за краке па кроз прозор! Ти знаш… А, чекај да ти причам (скрену говор), једна се лађа утопила и многи се људи подавили.

— Јадни! … који ли су, боже, да л’ се зна? — упита баба тужно, заинтересована овом новошћу.

— Ти, бабо, уживај овде на теферичу као голубица! — одговори јој Мита и поче опет мутити кашиком по чорби изговарајући: „Сад се тек види ко је Мита, а ко Љуба!“

Ућути за часак, те поче јести.

Замало, па тек опет поче причати о свему што му падне на ум. Прво је корео бабу како је гад, а затим говорио о некој својој, како он каже, ,,швалерци из младости“. После овог, поче жалити што му је мајка умрла, затим о свом наредничком животу, па о кнезу Милошу (и како је пио кафу у његовом дворцу). Ту неосетно пређе у говору на руског цара, и, после неколико анегдота из његовог живота, изведе закључак како је руски цар ваљан човек, а није гад и глобаџија као Љуба кмет! Затим опет поче говорити о Љуби, па о Павлу, и најзад заврши извињавањем како није могао наћи сланине.

Те исте ноћи пробуди се Мита после тешког сна.

Крај његове постеље увек стоји велика дрвена столица и на њој свећа, жигице, дуван и „вечити календар са сановником и рождаником“.

Напипа у мраку жигице и кресну једну, те упали свећу, зави дуван и припали, па замишљен гледаше у свећу, пуштајући кроз нос дебеле млазеве дима.

Ћути тако, мисли, мисли, па тек уздахне. Погледа Јану, а она спава мирно с полуотвореним устима.

— Јано! — викну он гласно, а она скочи уплашено са своје постеље.

— Шта ти је, бога ти, те не спаваш по сву ноћ као вештица? — љути се Јана, и додаде пошто зе’ну:

— Ти знаш како сам ја гадна кад ми се сан разбије, па после сву ноћ не могу да заспим.

Мита уздахну дубоко и не одговори ништа, а Јана, пошто опет два-три пута гласно зе’ну и протеже се, рече забринуто:

— Шта ли ради наш Стева сам сирома’?

Мита сад поче причати како је снио да је као „у некој великој кући, па кроз њу тече мутна, мутна вода као орање, и као у тој води његов Стева у белој кошуљи, па се као смеје и пева нешто“.

Сад и Јана уздахну и замисли се нешто.

— Не ваља! — додаде Мита после краће паузе. Ућуташе. Чуло се како кишне капљице ударају силно у прозоре.

— Опет киша! — изговори Јана и зевну, а затим замишљена рече:

— И ја сањам као неки свет, па неку воду велику и мутну, па као неке врапце хватамо по тој води ја и покојна Боса Тошина.

Опет ућуташе.

— Шта ти човеку не дође на сан! — додаде Јана и прекрсти се.

Мита узе сановник и поче претурати вичући гласно:

— Р… р… р… рака у сну видети… руже брати значи…

Претура натраг и говори даље: — н… н… н… Ноге дрвене имати… Ногаре… Новац наћи… Новце изгубити…

Чита даље чита, а баба га прекида речима:

— Новци! … Боже, а ја сањам неке беле паре! Он је погледа и продужи даље претурати.

— Хм! — изговори Мита и метну прст код речи вода. — Видиш, продужи он даље, воду мутну видети предсказује болест.

Јани су већ очи засузиле, а Мита само дубоко уздахну и трже два-три дима из цигаре, ћуташе дуго, и одједном поче викати:

— Никад не пише! Зар је то добар син? Да пише бар две речи, па да каже: Здрав сам, с поштовањем твој син Стева; ал’ он ни то неће, син, већ пише само за паре, кад хоће да измами!

— И чарапе је ја мислим поцепао, а ништа не јавља — рече више за свој рачун Јана и намести се у постељи.

Дуго су још били будни; разговарали се, тумачили снове једно другоме, и напослетку Мита угаси свећу и обоје заспаше.

Кишне капљице ударају и даље у стакла од прозора, те им то у неколико даје такт хркању и све их боље и боље успављује.

(Даље)

Из бележака са села (4/4)

(Претходни део)

IV
ДОБРА ДУША

Неко се бори за власт, неко за господство, неко за богатство, неко да придобије љубав, неко за положај, неко за престо, неко за славу, а она се, јадница, борила целог века за сапун. И то не какав скупоцени сапун, већ сапун за прање рубља, пераћи, како га сељаци зову погани сапун. Ето, за тај сапун борећи се, провела је век.

Памтим је још док бејах дете. Малена, крупна, мало нарамкује из десног кука. Глава повећа, лице црножуто, грубо, увек исперутано због многе употребе сапуна; танка, влажна, широка уста; очице мале, симпатичне, жалосне, вире испод чисте шамије, коју готово на очи навуче. Откад ја памтим она је удовица. Живела је с браћом у задрузи и вршила је дужност дечјег команданта.

Она их храни, пева им, тепа; она их, како она стручно вели, „полаже“ да спавају, она их буди, она све. И она је ручала, вечерала и спавала у томе дечјем логору, иако је имала своју клету.

Ту тек да човек уђе, па да види да се она не бори узалуд целог века за сапун. Мирише чистота и босиљак, а и на њој све чисто од главе до пете. Свака крпица коју и у дворишту нађе (и то је радила), опрана и лепо сложена.

— Што? Требаће и ово за закрпу, а они бацили! — говори и дигне крпицу, али је не остави прљаву. Одмах сапун и воду, па то опере у три воде и три пут трља сапуном.

Седи усред дечје војске, жваће ’леб, а деца по двоје-троје на групице једу млеко, па се и заваде, побију се кашикама, па им косице све беле од млека. Она се умеша, расправља, деца је се не боје, не слушају, а она удари у плач и узме клети судбину, а деца у смеј. Тада у крајњем моменту тражи интервенцију страних сила и зове у помоћ мајке и очеве. Кад успостави ред, она опет певуши деци нека тепања на свој особити начин.

Нико никад с њом озбиљно није разговарао. Све што је, то се нашале на рачун њеног сапуна.

Једнако с децом, па и она годинама постала право дете. Час плаче ни за шта, час се смеје до суза.

Њене се жеље каткад простирале и на шамије и на по коју памуклију, иако је у сандуку имала неупотребљених нових шамија, које је на свадбама добијала пре толико и толико година, али она то чува, слаже. Сваки дан по десет ће пута повадити све из сандука и наново сложити.

Али сапун, пусти сапун! Мисао о сапуну је испунила целу њену егзистенцију, и ум и срце и Душу њену.

Као год што је Наполеон рекао: „Три су ствари потребне за рат: прво — новац, друго — новац, и треће — опет новац“; тако би и она, попут овог великог ратника, да је за ову фразу знала, узвикнула с пуним убеђењем: „Три су ствари потребне за живот: прво — сапун, друго — сапун, и треће — опет сапун!”

Сељаци су се често смејали и дирали је за ову њену манију за чистотом, али мени је то било симпатично. Сваки час се купа. А кад се умива, стани па гледај! По читав сат се умива. Десет пута ће се мазати сапуном и спирати га. Зато јој је лице и исперутано.

Чим ко из куће пође у варош, она одмах за њим:

— Купи, брале, мало сапуна!

— Какав сапун! Не може то једнако да се троше паре.

— Купи, вала, сад, па после, еј, чак там’ задуго нећу тражити.

Очајна је кад се онај што иде врати без сапуна. Онда иде у своју клетицу, па плаче као да је све покопала. А имала је увек у резерви бар два килограма, ал’ то не би утрошила до жива јада, тако рећи никад, па ма надничила ваздан за најмање сликче сапуна.

Ако дође ко од зетова или родбине у госте, а она одмах пред њега, па место поздрава:

— Аха! Ето мени мога зета, купиће он мени сапуна.

*

Доцније се браћа поделила. Њој су дали једну краву и 300 килограма жита као храну за годину. Она остаде код најстаријег брата. И даље се бавила око деце, и даље је молила и кукала за сапун.

Чим чује да је ко испросио, одмах она иде њему.

— А, жениш се, дан ти твој, а ниси мени купио сапуна!

Њој је то тражење прешло у страст, и у последње време она је људе делила у две групе: добри, који јој купе сапуна, и пропала бића, одроди, који јој никад нису купили сапуна.

Говорите ви њој о неком и истичите све врлине овог света да докажете да је добар, то све за њу не вреди ништа. Слушала је једном како њен брат разговара са сељацима да је за председника најбољи Павле…

— Их, што га погоди! И сина женио и ћер удавао, па никад да ми је купио сапуна! — добацила је она жучно.

Она је чак на неки начин сматрала да је то куповање њој сапуна обавезније за сваког српског грађанина него плаћање пореза.

*

Прошло је било десет година, а ја је нисам видео. Тад кад сам походио њину кућу, брат јој бејаше умро неколико месеци раније.

Седи на постељи где јој је брат спавао, па плаче, и нариче:

— Јаој, слатки брале, ко ће мени сапуна да купи? А ти купиш, па кажеш: ево сапуна! Јаој, добро моје! … А сеја теби дала њене даске, а не жали сеја за тебе! … У моје те даске са’ранили, добро моје! …

— Ћути будало! Шта ту пренемажеш? — обрецну се на њу један од братанића.

— Но, ћути! Ваљад’ ми купујете сапун, па да не жалим!

— А какве даске? — упитам.

— Па, знаш, она дала њене даске, те смо јадног оцу са’ранили — рече њен братанић.

— Па зар сваки има спремљене своје даске за мртвачки сандук?! — упитам зачуђен.

— Има, но! Кад су се из задруге поделили, они су из заједничког забрана узели јапију и отесали сваком даске.

— А где су његове?

— Па није имао Нино покојни, па јадан оца дао њему своје.

— Сејине даске, брале слатки, у њима да лежиш! Суве, брале, како су добре биле, сад онаке јапије нема, ал’ не жали сеја! — нариче она.

— Па отесаће и теби друге! — тешим је.

Она уздахну, па ће тихо кроз плач:

— Нема сад онак’е. Оно је, знаш, сува јапија била, па ми не би за дваес’ година у земљи иструлеле.

Купио сам јој килограм сапуна. Њена се туга мало ублажи од толике изненадне радости.

Јадница! Волела је „кило“ сапуна него престо руског цара.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.