Једнако „они“ у моди
Дешавају се извесне чудне појаве, појављују се понеки интересантни укази, којима се сви чудимо.
Прочитао сам ономад у новинама да је, између осталих, унапређен, на пример, и г. Данило Живаљевић. Иако смо готово дошли дотле да у овој земљи чак ни чудо није чудо, ипак се човек мора овде зачудити.
— Г. Данило Живаљевић, уредник Кола, тај господин кога је онако искрено и богато помагала краљица Драга, док су толики честити људи гоњени и отпуштани из службе, протеривани из земље и хапшени. Какве су то симпатије краљичине према Живаљевићу, чијој је деци чак и мајмуне поклањала? Ствар је јасна да је он имао неких заслуга за режим ондашњи, јер то доказује факт да га је тај режим награђивао, а близу је памети за сваког да један режим, ма који, не штити и не награђује неког који се бори против њега. Дакле, чисто је и разговетно да је радио за ондашњи режим, а чим је тај господин радио за ондашњи режим, он је радио против слободе, против добра ове земље, против данашњег стања. И шта треба да је последица тога? Кад би се пазило на морал, кад би се гледало поштено на ствари, онда је чисто и јасно да овај режим, против кога се борио г. Живаљевић, одстрани Живаљевића од државних послова. То се не чини; хајде онда нека га ђаво носи, затекао се ту, па нека га; а најзад „треба бити и толерантан“, што рекли радикалски богумили и патарени. Нека га на свом месту! „Види Бог!“ Али и тако није, него излази указ којим се, ни мање, ни више, већ награђује тај господин Живаљевић. Он данас, под овим режимом против кога се борио добија класу. Добија човек класу данас као и пре. То не разумем, те везе, те подземне гадне путање не знам и, разуме се да се чудим.
Чудим се ја, чуде се моји пријатељи, чуде се и Данилови пријатељи, чуде се самосталци, чуди се сваки, па, што је тек чудо над чудима, замислите, чуде се и најјачи старији радикали, чуде се те крупне личности што држе овај режим!
— Данило унапређен! Брука, тако ми бога, шта је ово? Ово није требало да буде. Тај се награђивао онда када сам ја вукао гвожђе, тај се, ето, награђује и данас… Срамота! — рече човек гњевно и слеже раменима.
Ето, сад нека може ко мозга има да ово појми; који је тај који помаже ове људе?
Откуд Данило и данас у моди? Ко, брате, ако ко бога једнога зна, уводи ову луду моду?! Какве су то чудне везе, које су чињенице и силе које у овом правцу дејствују.
Чуде се фузионаши, чуде се самосталци, није право никоме, па ко онда све то ради?!
Па да је један Данило, ни по јада. Рекли бисмо: случајно. Погреши и поп у књигу, а камоли министар у указ! Али то није случај, то није првина није то само један Данило, већ су ово редовне појаве, не само у тој него у свима струкама, систематски, стално, све више и више људи ове врсте као што је Данило улазе у моду и под данашњим режимом.
Па шта је ово, браћо радикалци, гледамо ли ми ово, видимо ли ова чуда! И чујемо и видимо, па ћутимо и слежемо раменима.
Нисам ја залуд рекао да смо ми назарени, да нас треба гонити као јерес, бестрага нам глава!
Слежемо раменима и на све сулудости шапућемо назаренски, бапски:
— Види Бог!
— Море, не види ни он, Боже ме опрости кад морам тако да кажем. Да смо ми људи, ми бисмо гледали, а не Бог, али бисмо овакве појаве гледали за кратко време.
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Државни мислилац
Потребно је да неко мисли у овој земљи. Нема ту хоће, неће, него да мора да мисли. Мисли и Државни савет, мисли министарски кабинет, мисли неке јаде и Академија наука (она мисли крадом, кријући), мисли Главни просветни савет, али како? Све се то мисли онако, кад се хоће, с мене па на уштап, клај, клај, јаваш-јаваш; мисли ваљда још когод, али што је главно, нико не мора да мисли, није обавезан, и онда нам све тако и иде вашарски, на три ћошка. Ми се Срби знамо. Док нешто не морамо, ми га и не радимо, а кад морамо, е онда друга ствар. Ко би од нас учио основну школу, да основна настава није обавезна, да не мора; ко би то, као бајаги, служио војску из патриотизма, да то служење није обавезно, да се не мора; који би се то Србин одао на науке, да не мора, треба ’леба човеку, треба му плата. Каква наука, какви бакрачи. Кад се плате докопа, баци књигу у запећак. Ко би био од Срба луд да плаћа порез, да не мора, ко би плаћао дугове, да не мора; зар би сељаци кулучили, да не морају.
Елем, ми се бар знамо: радимо само оно што морамо; разуме се, добро радимо под морање, а зло од добре воље. Е, па кад су сва добра обавезна, кад Србин добро ради само кад мора, зашто онда и мишљење није још ни до сада обавезно, бар за неке и неке. Досад није било обавезно, па се мислило кад се хтело, или се никад није ни мислило, или се рђаво мислило.
Да би се избегле штетне последице немишљења у нашој земљи, треба да се установи ново звање, треба некоме одредити плату са дужношћу да мора мислити, и тако да се установи ново звање:
Државни Мислилац.
Хтео ко мислити, не хтео, тај би бар у Србији био обавезан, тај би морао да мисли, и за то би вукао, разуме се, велику плату.
Надлежни нека о овоме размисле, а ми ћемо се на ову ствар опет вратити, да детаљно претресемо то ново звање и да напоменемо какве дужности и права има „Државни Мислилац“.
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Савремени песник
Стајали смо у ходнику Министарства просвете и чекали да по реду пријаве изађемо пред министра Светозара Милосављевића. С нама је био и Воја Илић, песник. Поведе се реч о његовим песмама. Један му стаде замерати зашто узима мотиве за своје песме из живота Грка и Римљана, а оставља неопеване славне личности из наше прошлости и садашњости које би у сваком потледу издржале утакмицу са старим херојима.
Воја забацио шешир, метнуо руке у џепове, иронично се смешкао и пажљиво слушао свога срдитог професора из Паланке 3. Кад професор заврши протест, Воја га упита:
— Дакле, ти би хтео да опевам старе и нове српске хероје? Добро. Рецимо да те послушам и да опевам наше савремене хероје; да будем савремени песник.
— Да оставиш класичне мотиве и да будеш наш песник, па певај старе, нове, које хоћеш, само нека су српски хероји… знаш како се каже: „Сваком своје, па макар од проје!“ — додаде професор, нешто ублажен, а мало и поносит: и ту је, како му се чинило, обрлатио Воју да се остави Грка и Римљана.
— Е кад је тако — настави Воја озбиљно — хоћу одмах, данас још, да отпочнем певати по твојој жељи, и то само нове, данашње српске хероје…
— А с ким мислжи започети? — упита га наивни професор раздрагано.
Воја му спусти руку иа раме, значајно га погледа и махне главом на министров кабинет, па тихо и дубоко, развлачећи изговори:
— С новим српским херојем Светозаром Милосављевићем! …
Професор се трже као опијен и стаде грдити Воју. У то позваше професора пред министра. Оде љутити професор пред новога хероја, а ми остасмо с Војом зловољно се смејући — себи и своме херојском добу.
Добро је казао стари Туцаковић: „Море, какви сте ви Енглези, ја сам још добар Гледстон! …“
„Страдија“
13. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наша подлост
Сваког тренутка, сваким часом све више и више констатујемо нашу беспримерну подлост.
Замислите само: После 29. маја сретне ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости:
— О, здраво!
— Здраво!
— Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.
— Е?!
— Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?
— Збиља?!
— Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам… Ух… Море, да оставимо то, знаш већ и сам, ал’ тек боли ме, не могу да заборавим — вели тај једад и одмахну руком као да се беде велике отреса.
Уздахнуо сам горко.
— Је ли? — пита ме.
— Шта?
— Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез-Михаилов? — опет ће он, а баш смо били пред спомеником.
— Ама, овај Обреновића споменик, велиш?
— Јесте, то је срамота, то ми не можемо равподушно гледати.
— Срушиће, јȁ шта мислиш! Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужник. А сад, сад се мора и историја порушити, ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историју, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. Досад су деца учила и доселење Срба и Бојку и жупане и краљеве и цареве и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлост прошлости, да одсад буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:
- Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
- После се не зна ништа.
- 29. маја почиње историја Србије.
- Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.
Тако ћемо ми, јер смо карактери.
—
Овакав разговор није редак. Сваки час наилазимо овакве и с њима се не може друкше разговарати.
Знам човека, знам га као злу пару, као отров од кога сам патио и боловао, а он мени очи у очи, а и он зна шта ја њему о њему мислим, каже:
— Ех, да не прегосмо да Александра срушимо, хтедоше да покваре план, и да мене није било, све би пропало. Ја сам, знаш, завереник.
Па то није један.
Кудгод се макнеш, све сам љути завереник. Рођену земљу да презре човек.
Хајде, носи ђаво све то! Али, шта мислите? Цвети. Позориште, мимо обичај, даје „Малог Лорда“. — Зашто?
Ваљда зато што је други устанак на Цвети, па се мења тај обичај. Јаој, ала смо одвратни!
—
О преком суду рекао ми је једном болно, тешко онај велики филозоф, разочаране, разбијене душе, Божа Кнежевић:
— Видите ли, Радо, шта се чини ово, за име бога Господа? Видите ли забога?
Видим, на жалост!
— Та, за име бога, ми смо гомила Цигана у којој се нађе понеки, понеки, поштен човек. Ситни смо забога, јадни, ситни… Да се бориш! С киме? То су стенице у нашем друштву, ситне и досадне бубице, које ти се под кожу зарију. Боли то, крв липти, али га не видиш за име бога, не видиш. Осећаш да су ти сву кожу нагризли, да те боли, али немаш, не можеш да се бориш! — рече Божа болно, па ућута. Затурио главу поносно, својски, провуче прсте неколико пута кроз косу, хуче, хуче, на свој неки особити начин:
— Ој, хој, хој, боже мој!
— Па, рекох, не ваљамо, али…
— Та оставите за име бога. Подли смо, гадни, нисмо достојни да се зовемо људима… Разумете ви ово: Није забога ова земља достојна да иде човек напоље на њу. Није ни толико достојна разумете ли? … Ахај, боже мој, није достојна ни толике почасти, тако ми бога! Хајдемо, Радо! … Ух, како смо гадни! Гомила Цигана, то нам је држава.
Божо, Божо, колико је ово много горко, још је више тачно.
Гасе се у нашем друштвеном, загушљивом смраду такви као што је Божа био.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Узор лењости
У једном селу живео је у старо време неки веома лењ човек. Ништа није хтео радити, па чак ни колико да себи корицу хлеба прибави. Ваздуги дан би лежао, и да у том селу не беху честити, вредни и душевни људи, тај би лењивац од глади умро.
Овако, добродушни људи га прихране, сваки по што приложи, те не дадоше да скапље. Време је пролазило, али онај лењи никако ништа да кључи. Прође двадесет и неколико година, а село непрестано храни своју лењштину. Навикли људи на то, па им чисто постала као нека обавеза да издржавају тог готована.
Али једне године удари поплава, те цело село остаде без хране, а друге године удари суша, те се овако исцрпе сва храна што су је чували за гладнe године у општинским кошевима.
— Више ону лењштину не можемо хранити. Ако хоће да ради, добро, ако ли неће, да га сахранимо! — предложи један сељанима, који се беху искупили код општинске суднице.
— Да га сахранимо! — рече већина.
Наредише да ее на гробљу ископа рака. Лењштини рекоше да, ако неће радити, морају га жива сахранити, па нека сад бира које је за њега лакше, мислећи да га тако застраше.
— Па кад је тако, шта му знам, сахраните ме!
И понеше га гробљани носилима. Лењи ћути, не брани се. Кад на по пута, а сусретоше једног богатог домаћина из суседног села. Тера шест кола кукуруза да их прода у овој општини.
— Куда ћете с тим живим човеком на носилима? — запита зачуђено, пошто се с људима поздрави.
— На гробље!
— Па зар жива човека на гробље, бог вас не видео?
Попричају они овом добром човеку каква их невоља гони да сахране овога лењога жива.
— Станите, браћо, — рећи ће онај — немојте ако бога знате, сахрањивати жива човека. Ето, ја му поклањам ових шесторо кола кукуруза, биће му дуго да се храни, а кад то поједе, гледаћемо. Грехота би било то што ви намеравате.
Људи пристадоше и кажу лењом:
— Моли бога за здравље овог доброг човека. Поклања ти шест кола кукуруза, сад те нећемо сахрањивати.
— А је л’ кукуруз крупан!? — пита лењи кроза зубе.
— Није!
— Онда ми није вајде! Терајте ме даље! Морам бити сахрањен.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Патриотизам по наредби
Било је у Врању. По смрти попа Крстића, који је пао као жртва арнаутске обести, требало је да наш народ уложи протест против тог варварства у турској царевини.
Како, на који начин да се протестује? Да бисмо то решили, држали смо неколико конференција. После тих очајних дебата решисмо да један ужи одбор састави једну оштру резолуцију, коју ћемо на идућој конференцији детаљно претрести, па ће се онда прочитати пред великим окружним патриотским збором, пошто неколико говорника распале свет и објасне ствар.
Ето тако. А шта бисмо и знали друго?! На резолуције смо навикли. Шта ко ради, ми, да смо живи и здрави, доносимо разне резолуције, бирамо уже и шире одборе, управе, држимо говоре на зборовима. Испричамо се, излармамо, па ту и тутило.
Али потребно је било и пријатељско суделовање нежне и добродушне ондашње полиције да сељацима „љубазно“ објасне племениту сврху патриотског збора.
И заиста је полиција лепо објаснила свету. Пола округа скр’ало се на збор. Што вели песма: „и ратари рала потурише, и чобани стада оставише, девет стада оста на једноме!“
Председник отвори збор.
Устаде један професор и узе говорити о пространом царству Душановом, о тужном Косову, о ропским ланцима, о српским орловима, о шкргуту зуба и плачу бедне раје, тих потомака великог Марка. Лепо је човек говорио. После њега се диже други професор, те удри и он у патриотске жице, а заврши овако:
„Велики су зулуми што их дивљи Арнаути чине нашој браћи. Сваког дана арнаутска пушка угаси по један племенити српски живот, али ми ћемо будним оком пратити та варварства, па ако не помогне громка реч, онда ћемо с крвавим ханџарима наших дедова тражити правде за браћу своју“… Куда ћеш лепше. Вичемо ми: „Тако је! Сви ћемо напред!“ Ал’ сељаци’ ладно, мирно гледају с полуотвореним устима.
Устаде Урош адвокат. Њега сељаци познадоше. Као да оживеше. Он поче о поносном Скопљу, па таман зајечаше браћа, таман зазвечаше ропски ланци, таман он заплива у фразе, док тек један сељак с краја прогура се лактовима кроз гомилу, метну руку над очи, погледа боље говорника, па онда ради сигурности припита једног:
— Је л’ ово госпо’н Урош?
— Он, он!
— Аха! — узвикну овај, пропе се на прсте, метне обе руке на уста, па викну колико га грло доноси: —Госпо’н Урошу, Госпо’н Урошу!
— Пст! Ћут, ћут! — чу се са свију страна. Ал’ онај сељак се не збуни, већ довикну јаче:
— Проговори, вере ти, коју за горосечу! Излипца стока без лисје.
— Ћути, лудаче, зар се о томе говори?
— Што смо се па искупили но да си свако каже своју муку.
Занеме говорник, ми се сви забезекнусмо од чуда, а сељаци заграјаше:
— За горосечу, за горосечу!
Настаде метеж, ћуткање, мување, објашњења и најзад неко се паметно сети, попе се на сто и прочита резолуцију.
— Тако је! — дрекнусмо ми патриотски и збор се заврши.
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш женски свет
Ни сам ђаво не зна што смо ми Срби богу требали. Сео ђаво па се чуди: Србин опанке нема, а купује кишобран, соли нема у кући, а има визит-карте, куће нема, а пазари прозоре, деца се гуше по мрачним и влажним избицама, а Срби се сетили да лече Русе чак на Далеком истоку. Заиста се ђаво не чуди џабе, а кад се и он чуди, онда се већ види колико је сати. Наш женски свет у Београду најактивније негује ову луду жицу наше расе.
Сутра нек напише писмо какав било занесењак из Америке, у коме би се жалио како нема добрих путева за нијагарски водопад, и шта мислите? Одмах би поникао одбор госпођа и госпођица. Главни одбор, пододбори, концерти, конфети, прогласи, троњавања женских срца. „Прилози за улепшавање путова у околини нијагарског водопада“.
Направите школе својој деци, родољубиве Српкиње. Не радите оно чему се и сам ђаво чуди, ако бога знате!
„Страдија“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Није због зејтина
Многи су разбирали и нагађали зашто је Лука Лазаревић постао министар просвете.
Чули се на улици овакви разговори:
— Откуд Лука да буде министар?
— Мора да има неке заслуге.
— Какве су му то заслуге?
— Био је директор.
— Није то, и други су били директори.
— Да није због тога што је трговао са зејтином.
— Та какав те зејтин напао. Ко је још због зејтина постао министар.
— А што му као зејтин смета.
— Та не говори којешта забога. Какве везе има зејтин и просвета.
— Е, онда ко зна?! … Да није због глувонеме деце?
— Ето сад зејтин, глувонема деца, министар просвете, којешта!
— Ја не знам шта ти опет имаш против тог зејтина и глуве деце? Деца једу зејтин.
— Ама једу деца, главо, нек једу и зејтин, али што Лука да постане министар ако деца једу зејтин.
— Ал’ деца уче школу, па ту му лежи узрок.
— Е, ту му има мало смисла.
Мисле се обојица пријатеља што овако разговарају, ћуте, комбинују везу од сто руку, али аја, ономе једном никако није јасна ствар.
— Једу зејтин и матори људи! — узвикну.
— Ал’ деца кашљу — вели онај други.
— Па нека кашљу, шта се то овог питања тиче.
— А рибљи зејтин, будало једна.
— Ааа, то ти мислиш.
Нагађало се тако и ређало, те биће због вина, те због глуве деце, те због зејтина, те због високог раста, али ником не паде на ум прави узрок.
Ми смо већ рекли како се Лука мучио и патио трчећи на сто страна за плате и многе хонораре, јер је требала држава да му накнади штету на зејтину и вину. Јадна му накнада кад се човек жив намучи и изломи под старе године у толиком штрапацу. Да би се тај племенити човек спасао и избавио невоље, крајње је време било да се све плате његове и хонорари сконцентришу уједно, да све прима на једном месту. Бирали су положаје и звања и никако да се нађе тако згодна плата која би и изблиза одговарала свима његовим хонорарима и плати директорској. Једино министарски положај што је најближи, и због тога му предложе да буде министар. Опет је у штети две-три хиљаде динара, ал’ Лука је ту жртву принео на олтар отаџбини, коју жарко љуби. Увек племенит!
„Одјек“
16. децембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Добро урањени
Слога пре неки дан доноси како је Ламсдорф рекао да су Срби добро урањени, дебели.
Ништа друго није ни могао рећи кад је видео Брзака, Мићића, Андру Гавриловића, Перу Тодоровића (овај је више пупав него дебео) и остале утовљене индивидуе из владиних, пандурских листова.
Код таквих животних, разуме се, може бити говора само о телесној тежини.
„Одјек“
18. децембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 