Краљ Александар по други пут међу Србима (9/23)
Праведну жељу народну да и даље води борбу са Кара-Ђорћем пресекао је Милош. И он је у сујети својој и амбицији за власт лукавством успео да се у његов конак донесе глава Вождова. И тај Вожд, био је кум кнезу Милошу. Ваш српски народ зна добро шта је кум, како се кумство поштује, и Љубица, чиста душа непокварене српске сељанке, коју су однеговале муке и невоље поштеног српског народа и оне дивне песме Србинове, цикнула је престрављена кад је видела у конаку крваву главу свога кума и кроз плач и кукање викнула Милошу:
— Зар тако, Милоше, да видим кумову главу у нашој кући? Знај добро да ће та крв поштена, крв кумова, пасти на наш пород као клетва божија. Шта уради, Милоше! Затреће се племе твоје и име дома твога. Тешко је носити на души крв праведну.
И оно што је тада Љубица рекла, стекло се.
Михаило је погинуо, а после себе није оставио законитог порода, није оставио наследника престола од лозе Обреновића.
Ондашњим влаcницима било је, ради њихових личних добитака, потребно да пошто-пото измисле продужење лозе Обреновића, да измисле неког који ће бити немоћна фигура на престолу Србије, а да они управљају земљом на штету њену, а на корист своју. Гладан људски ум у стању је све измислити, јавно мњење лако је за извесно време обманути, и они су то успели, они су донекле обманули наивно јавно мњење. Ако се и нашао ко на земљи да је тој лажи ушао у траг, њега је или нестало, или је провео век свој у муци. Пред неправедним земаљским судовима у Србији, ту је истину смела само шапатом да збори сиротиња, а госпоштина да се каткад насмеши.
Ти, Александре, син си Милана Обреновића, Румуна, и Наталије Кешко, Рускиње. То си знао и ти ко ти је отац, ко ти је мајка, то је знала и цела земља, али цела земља, твоји поданици, нити су знали, нити су питали, нити су смели питати о пореклу твога оца Милана.
За њега су рекли да је потомак Обреновића, да су му преци Милош, Михаило и Милан, да је он веран традицији предака, а уствари, ничега од тога у истини нема.
Ево порекла твога оца Милана:
Он је син влашкога бојара Разнована и Влахиње Марије.
После смрти Разнованове, тадашњи румунски кнез Куза узео је Марију за дворску даму, која је у исто време била и метреса његова. То је познато целом румунском народу а утврђено и доказано оне историјске ноћи кад је буном народном кнез Куза морао потписати оставку на престо.
Али кнез Куза није знао да његова дворска дама Марија има дете, нити је она то кнезу, а своме милоснику, о томе шта причала. Њој је изгледало да ће љубав Кузина према њој бити јача и силнија ако он не зна да она има дете. Њен је рачун био погрешан. Куза је волео децу, а није их имао.
Једног дана, враћајући се у двор из подуже шетње, сврати се кући своје милоснице Марије. На тај корак нагнала га је љубав према тој жени.
Марију затекне са једним дечком од седам година и при изненадном, намерном уласку чује њен глас, који је са пуно страсне љубави мајчине, љубећи лепог мушкарчића, изговарао:
— Слатко чедо моје!
Куза је био изненађен, а Марија, не надајући се тој неочекиваној посети, збунила се. Место поздрава наступило је ћутање и немио разговор погледима.
Дечко је такође збуњен овим призором, гледао час мајку, час непозната човека, који им поремети срећан мир домаћи.
Ми овде на небу — продужи анђео даље — не морамо да детаљно описујемо те сцене љубавне као што то ви на земљи у романима радите.
Дете је после објашњења Кузина и његове матере пришло руци кнезу Кузи.
Куза га је тада помиловао по коси и запитао ко му је мама.
Дете погледа у матер, а Марија одговори уместо њега.
Дете је удаљено у другу одају, и тада је настало објашњење између кнеза и њетове метресе Марије. Кнез, који по природи необично вољаше децу, најоштрије је осудио Марију што му никада није казала да је са Разнованом имала сина. Леп дечко, са правим именом Емил (доцније Милан), необично интелигентна израза, веома је повољан утисак учинио на кнеза Кузу и он одлучи да Емила, сина своје милоснице, узме у двор код себе.
Одмах ускоро пошаље га као свога питомца у један париски колеж да се тамо школује и образује. Ту је млади Румун и био у први мах уписан под својим правим именом Емил Разнован. Ево ту, у француском одељењу, има и својих школских другова, који су малочас причали како су свога школског друга дирали и говорили му: Le pot de chambre cassée.
Али Куза, који је и иначе због своје владавине стајао рђаво у народу, морао је како тако да забашури своје односе љубавне са својом дворском дамом Маријом, удовицом Разновановом, а мајком Емиловом.
Сви су Срби слушали с напрегнутом пажњом ове за њих нове ствари.
— Чисто ми је сад нешто лакше за све оне муке што сам поднео у затвору због тога што сам хтео да разаберем који је отац краља Милана. Сад ја тек, јадан, видим што је он онако гонио нас Србе, и како смо дочули, рекао је једанпут, кад је полазио из Србије: „Ох, хвала богу, чим оставим ову погану свињску земљу Србију па пређем у другу земљу, одма’ ми лакше на души.“
— А оно виш’ ти, мој брате, он био Вла’, па зато је нас тако и гонио, зато ми и претрпесмо онолика зла и покоре под владавином његовом и владом његова сина, овога овде Александра. Слушали смо ми то тако нешто где се зуцка по селу, свет к’о свет говори и разабира се за свашта, али ко је, брате, смео то поменути и рећи. Ко само припита, тог скр’ају на робију, к’о, прибогу, мене. Морао си да ћутиш и да трпиш, да се крстиш и камениш од чуда шта се ради по земљи, па то ти је — мислила је за се душа оног шумадијског сељака кад је анђео почео објашњавати порекло Миланово и Александрово.
— Та тај нам је звани наш Пијемонт, био, касти, к’о нека влашка земља. Ми овамо робовали Чваби и Мађару, а они тамо Власима. Но тек сада видим шта се то све радило — мисли се за се душа оног Лале у истом том тренутку.
Тужна Босна и Херцеговина погледала је сузним очима на плаву Авалу, на Пијемонт Српства, да нас отуда сунце огреје, па с плаве Авале заруди зора слободе и озари и нас у пустој и тешкој тами туђинскога притиска.
И место тога, ми дочекасмо да српски краљ Александар, краљ ослобођене Србије, краљ нашега Пијемонта награди највишим одликовањем, највишим орденом баш нашега угњетача, човека који зверски ради на уништењу српскога имена, награђује се Калај; Пијемонт му одаје захвалност што угњетава нас Србе, нас бедну рају, која је сву наду своју положила на Србију. Сада, кад чујем, јасно разумем све што је тако било. То је и морало тако бити када је на престолу ослобођене Србије, на престолу Пијемонта седео Милан, Румун, и седео његов син Александар, Румун по крви. Они нису ни могли осећати и искрено саосећати српски, нису ни могли осетити бол косовске погибије, ни осећати тугу за пропашћу царства српског. Они су били глуви према јауку поданика својих, слепи пред љутом невољом народа којим владају, а камоли да пусте сузу над невољом Македонаца, Старо-Србијанаца, Примораца, Босанаца или Херцеговаца; шта се њих тицали толики Срби преко Саве и Дунава. За њих је земља Србија, цео српски народ те краљевине био само средство за њихове личне потребе. Целу Србију, ту за њих туђу и одвратну земљу, сматрали су за свој спахилук, са кога збирају приходе да могу водити свој пустоловни живот, да се могу коцкати, проводити разблудне дане и давати крупне бакшише својим слугама, који су им помагали у послу. Сваки који се с тим није слагао, оглашен је одмах за издајника земље, за антидинастичара, и такав је свршио као изганик, или премлаћен кесама напуњеним песком у тамници, или је стрељан… Тако је у том истом тренутку размишљао за се један честити Херцеговац.
Анђео продужи даље:
— На двору кнеза Кузе био је ађутант капетан Милош Обреновић, рођак кнеза Михаила. То је био човек већ јако оболео од тешке бољетице јехтике и његови дани већ су у то време били, како се то вели, избројани.
Али баш такав човек, неотресит и иначе по природи болестан и једном ногом већ у гробу, слабе душе и повитљива карактера, а одан прекомерном пићу — и био је као наручен кнезу Кузи да своје односе са дворском дамом Маријом привидно прикрије пред народом, који и иначе негодује на његову управу земљом.
И Куза употреби свог ађутанта капетана Милоша Обреновића и учини да се за њега венча његова милосница Марија. И Кузина метреса донесе као неки мираз своме мужу и своје дете, које је родила као чиста Влахиња са пунокрвним Влахом, бојаром Разнованом.
— Кад је српским власницима ради њихових личних прљавих смерова требало пошто-пото измислити некога из лозе Обреновића, они нађоше Емила Разнована, сина Разнованова, па му име Емил претворише у Милан, а место правог презимена Разнован додадоше му преправљено име и презиме његова очуха: Обреновића.
И тако од чистог Влаха направише и измислише Србина, од Емила Милана, од Разнована Обреновића.
Све је то наметнуто српском јавном мњењу и кнезу Михаилу. Једног дана српски народ видео је једног дечка у Саборној цркви поред кнеза Михаила, а тај дечко био је млади Румун, Емил, доцније краљ Србије Милан Обреновић.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (8/23)
Наједаред се прекиде разговор и граја, те се јасно чуло како се два Шапчанина свађају због неке партије фарбла што су се још на земљи играли. Прекидоше и они свађу и кроз цело српско одељење прострујаше гласови:
— Ранко, иде Ранко!
Александар се нервозно намршти кад чу то име.
И заиста ушета Ранко оним својим лаганим, поноситим ходом, с бритвицом о куку и оним својим штапом што му је дршка начињена од челика у виду сикирчета. На десном опанку беше једна грудва блата.
— Помаже ви бог, браћо! — рече Ранко при уласку.
— Бог ти помогао, газда Ранко! — одговорише Срби и полетеше капе с глава у знак поздрава.
— Гле, ти, сервијанског паора како тога почитаваду мој брате.
Ранко је одмах приметио краља и краљицу, али се учини да их није видео те се прво поздрави и упита се људима из народа, па онда са грађанима, па тек онда се окрете краљу:
— Ама је л’ то ваше величанство?
— Ја сам. То је чудновато да ме нисте познали.
— Ама, оно знаш, вјере ми, господару, давно се нисмо ни виђали. Ти по довлету о госпоству, а ја, господару, по мукама. Ти газиш по кадиви у двору, а ја по блату драгачевском; ти са твојом бесном господом правиш игранке, а ја по ’апсама. Ти се шириш по Србији, а ни лечка то ниси заслужио, а мене, пошто си поломио све наше радикалске законе и Устав, ћераш из земље. Ето видиш сад. Да сам био уза те чешће, као некад кад играсмо радикалку, ја бих те познао одмах, ал’ овако сам те и заборавио! — одговори Ранко.
— Страшно је досадно! — прекиде краљица.
Ранко плану:
— Е, ти мислиш то ти је Србија па да се цијела земља клања твојој сукњи; да се ти на рачун голог и босог народа модиш и кинђуриш, да купујеш белило и руменило чак из Вранцуске и Немецке, а народ да једе коприве као ћурад. Нас јадне сељаке, раднике и живомученике бије и голотиња и босотиња; и кисне нам за врат, и спавамо под колима ка’ пси, и жљичка вода кроз поцепане опанке, а ти измишљаш ’аљине као у царице Милице. Сад ти досадно, е нема више оно што је било, опаметио се и народ. Је ли овако, браћо, гуњаши?
— Тако је! — проломи се на небесима громогласно одобравање.
— Ала тај паор сервијански зна лајати, свеца му паорскога, а све лепо толмачи као што јесте! — чуди се један Лала.
Наједаред, изненадно, појави се у српском одељењу свети Аранђео с пламеним својим мачем у десници и леденим изразом вечне правде на лицу.
Задрхташе грешне душе пред светитељем и настаде дубока и страшна тишина.
— Нека изиђе душа Александра Обреновића, бившег краља Србије! — заповеда светитељ.
С трепетом ступи душа Александрова пред архистратига небеског.
— Ти си на земљи вођен под именом Александар Обреновић, па си погрешно ушао и у небески списак душа које припадају српском одељењу. Ја сам спискове сада наново прегледао, зато је и свети Петар морао дуже чекати да сврши свој посао и твоју душу сам преместио из списка српског одељења, и ти ћеш сада бити спроведен у твоје одељење.
— То не разумем! — промуца Александар збуњено, плашљиво, а затим одмах додаде:
— А Драга? Xоће ли и мила моја краљица са мном?
— Она остаје у српском одељењу.
— Вала, због нас Срба можеш и њу водити с њим заједно! — прогунђа душа једног Србина, јер је Србин и на оном свету Србин створен да гунђа и да се противи.
— Ја, без сумње, као носилац таковске идеје, идем у нарочито одељење српско, где ћу се састати са свима нашим владарима српским. Баш ме врло интересује да видим Немању, Душана Силног, цара Лазара и тако неке с којима су ме поредили у историји нашој. Ви нисте читали, али је један историк доказао да сам ја по пореклу Немањић. Мени је особито мило што сада идем из овог општег српског одељења у то засебно одељење владарско. Боље ми је седети с Немањом и царом Душаном, тим мојим врлим прецима, како ме је већ тај историк убедио, него да овде седим са глупим сељацима и да разговарам с Ранком Тајсићем. Али ја вас молим, ја потомак врлих предака, ја из старе лозе наших старих Немањића, немојте ме раздвајати од дичне краљице. Ја вам јамчим да је и она од чисте, старе жупанске лозе. Она ми је увек говорила да је пореклом још од великог жупана Часлава.
Сви су пажљиво слушали овај разговор, а нарочито онај сељак из Шумадије што је тамновао пет година због разабирања ко је отац краљу Милану. Његова душа се сва претвори у пажњу, а у себи помисли:
— Просте моје муке на земљи, само да бар овде на небу дознам ту велику тајну. Сад видим да је истина и оно што деца читају по књигама: „заклела се Земља Рају да се сваке тајне знају“.
— Даму си требао лажирати, а ти си је убио, ето то није био фарбл! — продужава Шапчанин објашњење.
— Баш си животиња, а кад ја тебе зовем у помоћ, а ти мени подилазиш пиком, а он у пику и одигравао, то не рачунаш.
— Та ћутите и умукните једаред, небо вам сервијанско. Та ви’ш ти њи’, они се свађаду и пред светим.
Архистратиг ману пламеним мачем и у мах наста тајац и дубока тишина, а његов глас загрме:
— Александре, грешна душо. Небо није уређено као што је била краљевина твоја. Вечно небо има своје вечне и сталне законе, по којима Господ Бог вечни влада од искони до данас. Ако се на земљи лагало, ако су те тамо лагали и слагали да си ти потомак славне лозе Немањића, то се овде тачно и јасно зна. Ти не идеш у нарочито српско одељење, већ ти си Румун и ти идеш у румунско одељење.
— То није могућно да сам ја Румун. Историци наши… — поче душа Александрова.
Свети Аранђео даде знак један мачем пламеним и на тај знак дође један анђео с неком великом књигом.
— Објасни овој души овде порекло и упути је у румунско одељење — заповеди светац и ишчезе.
Сви с великом напрегнутом пажњом нестрпљиво очекиваху да чују порекло свога бившег краља, јер се на земљи о томе није смело разговарати.
Власницима и великашима српским, после смрти кнеза Михаила, који није имао деце, није било у то доба стало до интереса земље, па ни до првилног решења питања ко ће доћи на престо Србије. Њима је тада било до личног ћара, они су гледали да задовоље своје потребе и своје амбиције, па макар то ишло и на штету земље.
Један је желео да постане намесник, други је имао план да у будућности своме потомству осигура престо, јер беше ожењен једном рођаком кнеза Михаила, због чега је и у Уставу измењена одредба где се говори о наследству престола.
Разне су биле те амбиције и жеље, а таквих ситних душа било је доста, али, на жалост, у рукама таквих људи била је судбина Србије.
Анђео отвори књигу, претури листове, а сваки лист те књиге, то је по један минуо век из прошлости целог човечанства.
При крају застаде и прочита сам за се из те књиге вечног сазнања, па се онда обрати Александру речима:
— Тачно, ти си Румун.
— А Драга?
— Српкиња.
— А мој отац?
— Румун.
— А деда?
— Румун.
— Ви сте антидинастичар, ви сте велеиздајник, ја ћу сместа прогласити преки суд и све ћу такве послати на стрељање, свима ће куршум да суди! — плану Александар заборавивши да није више на земљи и да овде нема никакве власти, али га поглед небеског анђела брзо опомену и душа његова задрхта страхом грешника.
— Кнез Михаило је погинуо, а после себе није оставио наследника, — поче анђео говорити. — Вечити Бог, господар светова и векова, тако је хтео, али Бог куша људе и слабости њихове. Он их оставља да сами увиде правду, ону ледену и страшну правду, коју Саваот кроз векове проводи. Бог Господ не плаћа сваке суботе, то и ви Срби знате и говорите. Он не прегледа дане, већ векове, он не гледа сићушне створове на сићушним васељенским просторима, међу којима је и кугла земљина. Он, Господ Саваот, који је почетак себи сам основао, а крај свега је у њему, држи књигу светова и векова и у тој књизи су уписане судбе, уписана је од искони правда световима, вековима и умним тварима.
Ево у тој књизи вечности, где грешака нема, у том страшном уставу васељене, који вечно траје и никада се не укида, овде код нас на небу где је смешна сва ваша земаљска сујета, ту где се не разликује ко је цар, а ко војник, ко ли богат или убог, ту где душе умрлих над мртвим телима својим певају песму велике истине:
„Аз јесам земља и пепел.“
— Али ја сам миропомазаник, ја сам избраник божији! — промуца душа Александрова.
— То су тебе слагали покварени калуђери на земљи, исто онако као што су те слагали вајни историци да си Србин, да си Обреновић и да водиш порекло још од славне лозе Немањића. Овде на небу нема ласкања, овде се чује само истина, овде се једино праведно награђује и праведно казни.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (7/23)
Краљ понови:
— Ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам наскоро са овога места у интересу отаџбине моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!
— Вичите живео! — прошишта један полицајац по старој навици.
По старој навици два-три жандарма почеше мувати душе сељака.
По старој навици те душе дрекнуше колико их грло доноси:
— Живео!
— Такви нам и требају за данашње време!
— Живео!
По старој навици шану краљу председник министар:
— А поверење владе?
По старој навици краљ додаде:
— А моја влада, којој сам дао своје пуно поверење… — почне краљ.
— А краљичино, Саша? — прекиде га Драга опет по старој навици.
— Поверење моје и краљичино — додаде краљ.
— Краљичино и моје! — прекоре га Драга.
— Поверење краљичино и моје, дупло поверење — та моја влада, убеђен сам, умеће да потпуно изведе ту моју спасоносну и корисну мисао да заборавим ко сам ја.
— Живео краљ, живела влада, живела краљица Српкиња!
— Живели!
По старој навици уздахну једна поштена душа:
— Тешко нама с тобом!
— Е, куд сам се патио и мучио цела века, па сад на овај белај удари’. Куд то да се несрећно потреви да умрем кад и краљ и краљица. Оставите, људи, те спрдње, ако бога знате, јер смо се мало доле шегачили и играли се тих комендија, но сад и овде да се с тим млатимо! — рећи ће опет једна поштена сељачка душа.
— Само, чико, да одиграмо још венчање.
— Одиграла си ти то вешто — чу се нечији глас; а у исто време рећи ће једна сељанка:
— Как’и те чика нашао, а човек млађи од тебе.
— Саша, само једно венчање! — моли краљица.
— Чудо не одиграш један порођај! — пецну је један грађанин.
— Дол’ на земљи ’теде, ал’ не могаде, дед’ сад одиграј!
— ’Натема и’ била шта чине — изговори и доброћудно се насмеја једна баба.
— Ела, бога ти, одиграј тај порођај што ти веле — окупиле краљицу сељанке.
— Дȅла, море — рече један сељак и намигну на првог до себе — дȅла, а ево ова баба је много вешта за порођаје.
— О, порађали тамо њу ђаволи у паклу, дабогда! Што је са мном мешаш, далеко јој лепа кућа! — одговори баба осорљиво.
И осу се гласан смех, нарочито сељака и сељанки, баш као оно на копању или жетви кад неког узму на поћек. Онај сељак што је разбиривао за оца краља Милана ћутао је снужден, сећајући се како су њега задиркивали тако при раду. Па се тек само погурне двоје, намигну један другом кришом и њега као озбиљно запитају:
— Ама, да л’ се, бога ти, разабра нешто ко беше краљев отац?
Е, тако је прошао овај краљевски пар овом приликом. А и шта би друго могле и радити праведне грешне душе, измешане све заједно у тој небеској чекаоници. Нестало је ту земаљске муке и невоље, па кад се и ту на земљи, крај све муке и невоље земаљске стигне да се мало прошали, а зашто тек не на небу, у небеској чекаоници, и то пре него што је изречена пресуда ко ће у рај, а ко на вечне, мање или веће муке.
— О, о, Господе боже, та шта се ово све чини. Па је л’ то био наш Пијемонт свеца вам сервијанског! — умеша се у разговор један Лала.
— Та не псуј свеца, крст ти твој, та то је, касти, гре’ота. На земљи смо се баш напсовали, да нам је доста и за овај свет. А гле ти њега, та тај пцује и на небу!
— Држи га рампаш! — додаде неко.
— Та иди врагу, шта нећу пцовати кад се ево ова овде на небесима, простиће ко слуша, порађа.
— Ћути, сунце ти небеско! — дрекну опет један из Срема — шта такве речи утпотребљавате овде на небесима. Та сад смо, ваљда, пред Богом, а умете да кушујете и повијете реп ко кере пред једним солгабировом! — додаде опет један земљак.
— А што ти псујеш сунце?
— Како ћеш не пцовати сва сунца, боже ми прости, кад ето шта радиду ови Сервијанци, небо им калајисано.
— Мене баш интересује шта ми то баш радимо? — упита радознало Александар.
— Мене баш интересује ваше гледиште на наше прилике.
— Јадне наше прилике! — добаци душа једног шумадијског сељака.
— Та ми мислимо они тамо преко радиду нешто и, касти, бриниду и за нас под несрећним Швабом, кад оно, гле шта они и овде изиграваду по небесима! — одгови Лала Шумадинцу и не обраћајући се краљу.
— Е мој, брајко, изигравали смо, вала, па смо и целу земљу изиграли.
— Та виш’, ти, шерета Сервијански’, како се ти забављаду. А ми само знали за тамбуру и биртију. А они ти тако.
— Е, ми се вала, јадна ни мајка, баш напроводисмо. Ко шта ради, ми тако ки што видиш! — опет ће Шумадинац.
— Па гледам ја шта се све то чини. То, касти, један театер, па ту се престављаду једнако све нова и нова парћад. Хо, хо, хо, хо, сунце вам сервијанско… а, хо, хо, хо! Свеца вам вашега, пуко’ лепо, касти, од смеја… Хо, хо, хо, хо, што ми то смешно, па све касти, сад гледам к’о један, рећи, театер. А тамо код вас преко све тако. Све тако прокламације, па после, касти, депутације, па се порађаду а не родиду… О, хо, хо, хо, хо, (засмеја се). Бога вам сервијанског, па се укидаду и гутаду устави, па честитаду, па се опет, касти, враћаду, па опет се честита… Хо, свеца вам сервијанског… Хо, хо, хо, баш се само чудим. Па зар код вас у Сервији све тако… Хо, хо, хо, хо, свеца вам сервијанског! — једва кроз смех изговори Лала питајући Шумадинца.
— Е, ми, вала, шта ко рађаше да рађаше, ми ти то. Остави њиву и посао па сваки час мораш у депутацију. Кулук је кулук, то су знали и наши стари, знали и за порез, знали и за десетак, за рат, за све дације, ал’ после измислише и неке ђавоље депутације и нека честитања. Ајде што травимо друмове под кулук, но, мој брате, измислише и да правимо колевке, па правимо колевке и носимо их под кулук краљици за њено дете, а детета нигде од корова.
— Хо, хо, хо, свеца вам с отим вашим пијемонтом, а ми нисмо ни знали шта ви све тамо изигравате комендије, па се још, касти, јадни на вас нешто надали. Па нешто и да чујемо да не ваља, ал’ ко’ велимо то све пакосан Швабо па измишља.
— Богами ти, ми, несрећниче, и са мном, навукосмо овој овде виш’ краљици под кулук колевки, било би доста свој деци ћесареве царевине. Дочекасмо ми, брате слатки, и таки зулум, што ни наши стари од Јерине проклете нису дочекали.
— Па све фурт тако? — опет ће Лала.
— Тако! — уздахну Шумадинац.
— Саша, овде је врло досадно! — обрати се краљица краљу.
— Мора бити да свети Петар не зна да си ти ту, иначе би оставио сва друга посла и дотрчао овамо у српско одељење да те узме под руку, па с тобом право у рај! — додаде заједљиво један грађанин.
— Чудновато како се толико чека! — рече Александар као одобравајући Драги.
— Море, чекам ја по два дана док ме прими срески писар, а камоли да не чекам светога Петра! — додаде један сељак.
— Е мој брате, шта велиш, чекаш по два дана да изађеш пред среског писара. Па зар ниси видео да је писар код нас доле у Србији већа сила и од светог Петра. Има их по неки па се начинио, боже ме прости, као сам Бог, па још жешће — допуњује други сељак.
— А што то двоје нешто као ’итају, као да ће баш право у рај. А то ће, богами, мучно бити — додаде опет један грађанин и показа руком краља и краљицу.
— Па јȁ што се она удесила ’вако у ’аљине царице Милице. Куд би се она, брате, што се, чули само, купала све у млеку, па још у таквим ’аљинама да се прља по паклу. Пакао, рачуњам, и није ’вако за велику господу, но за нас сиротињу. Наше аљине иако изгоре тамо, оне ништа и не вреде! — одговори заједљиво сељак и намигну на грађанина.
Утом се прогура до Александра душа једног Македонца.
— Гле, Саша, ето једног Бугарина — рече краљица.
— Интересантно, откуда он овде — рече расејано и немарно краљ, па зену гласно.
— На земљи ме записали у Бугаре (говори Македонац својим дијалектом), ви из Србије рекли сте да сам Бугарин, па сам и ја тако мислио. И тако сам ја дуго времена био у Бугарској комитској чети и борио се против Срба. Ја сам живео само с том мишљу да што више Срба побијем и најзад, пошто сам неколико њих послао с онога света на овај, погибох и ја. Кад сам стигао овамо и сваки народ почео се одвајати у своје одељење, то и ја, куда ћу већ у бугарско одељење. Али ме одмах врати један светац и прочита ми божију наредбу да дођем овамо у српско одељење.
— Је ли њихов владар тамо са њима? — упита краљица.
— Није — одговори Македонац.
— А шта ви кажете кад су вам прочитали наредбу — упита краљ.
— Кажем: ја сам, молим вас, Бугарин био целог века и као Бугарин сам се борио са Србима и трудио се да их истребим са земље до једнога.
— Ето видиш да си грешио — одговори светитељ — ти сатирао своју рођену браћу, ти си радио против свога народа.
— Па и сами Срби ми говорили да сам Бугарин.
— Та какви Срби. Зар су они знали шта раде. Ето, тамо је у српском одељењу њихов краљ, па ћеш, кад њега видиш, одмах знати све шта је било и како је било. И ја баш ево дођох да видим тебе.
— Јесте ли ви родом из Цариграда?
— Нисам, ја сам рођен у Македонији.
— Па Цариград је у Македонији.
Македонац се гласно насмеја.
— О, пардон, то сам ја случајно погрешио. Смирна је главно место у Македонији! — поправљао се брзо краљ, па одмах затим још брже додаде нову поправку:
— Управо, Македонија је у Малој Азији.
Македонац се опет насмеја, а један Херцеговац плану:
— Красан си ми ти био краљ пијемонта српског и врховни заповедник српске војске. Ево, главу дајем — заврши Херцеговац — ако тај човек зна тачно где је Мостар. Он сигурно, какав је, мисли да је Мостар неко село у Шпанији.
— Та ди ће он врага знати твој Мостар кад видиш да човек не зна ни ко му је деда. Он је тачно обећао своме народу да ће заборавити све, па најзад да ће заборавити и ко је он сам. Он, ете, и сад само пиљи у ову његову Драгу, а ти га ту напао с Македонијом и Мостаром. Мари ти он за твој Мостар! — додаде јетко један из Срема.
— Тако смо ми били једанпут код овог истог краља да молимо нешто због извоза свиња.
Ми му се жалимо како ће бити штете, а он, ево га ту нека прича сам, мало, мало, па тек прекине с нама разговор:
— Молим вас мало, само да видим шта ради краљица.
Кад смо изишли, а један ће чича рећи:
— Ама, људи, лепо сам вам ја говорио и да не долазимо. Кад он сваки час трчкара да види шта му ради Драга, тај ти на наше свиње не мисли.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)
II
НА НЕБУ
Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.
Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.
Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.
Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.
Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.
При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.
Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.
— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…
Душа једне бабе гласно се насмеја.
— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.
— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?
— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.
— Особито ми је мило што сте опет уз мене.
— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.
— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.
Председник се презриво насмеја и додаде:
— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.
— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?
— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:
— Како се величанство осећа у благословеном стању?
— Ви сте неучтиви.
— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.
Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:
— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.
Настаде општи смех.
— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.
— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.
— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.
— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.
— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.
— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.
— Нимало интересантно — одговори генерал.
Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:
— А што сте ви умрли?
— Јел’ ја?
— Да, ви.
— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.
— Драга, ово је наш пријатељ.
— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.
— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?
— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.
Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.
Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.
Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.
— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.
— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.
Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.
Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.
Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.
— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.
— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.
— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.
— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:
— А ти, Драга?
— Имаш право, Саша.
— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:
„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“
Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (4/23)
На улици се чује граја.
— Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд тресе.
Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:
— Живела слобода!
— Живела!
— Живела наша војска!
— Смрт тиранији!
— Живео народ!
То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.
— Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?
— Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине после неколико сати — објашњава Александар.
— Живела слобода!
— Живела! — опет одјекнуше громки гласови.
— Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! — прошапта Александар.
— Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт. Али сад видим да је и народ духовит! — вели Драга.
— Живела слобода!
— Живела!
— Будибокснама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:
— Драги народе, ја као носилац таковске идеје…
— Живео! — проломи се кроз ваздух.
— И краљица која ми донела спокојство…
— Живела краљица Српкиња! — опет проламају ваздух бурни усклици…
— А то спокојство — продужујем ја с балкона — ујемчено ми је највише и тиме што могу моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.
— Живео престолонаследник!
— Живео!
— Живело благословено стање!
— Живело стање!
— Ето, то разумем — продужује Александар, али откуд сад измислише:
— Живела слобода!
Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење, које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно добијао, овако објавио:
„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“
Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.
— Живела Слобода!
— Живела! — грме гласови.
— Живео народ!
— Живео!
— Чујеш ли? — упита краљица.
— Чујем.
— Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.
— И то ме чуди — рече скрушено душа Александрова. — Зар и то није једно изненађење? Зар баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а камоли да пролије сузу. Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју тек сад видим.
И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.
Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.
Кад врати Устав, опет то исто, над се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.
Кад објављује „благословено стање“ краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку будућем краљевићу.
„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је премилостиви Вог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“
Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.
Сада тек види да је све то било лажно удешено.
Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео, што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.
Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.
Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита мудром владару.
Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда било искрене речи кад се говорило:
— Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти и под теретом дуга.
И душа Александрова се стресе.
— Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? — упита краљица.
Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.
— Можда се варам? — рече за се — без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.
*
Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.
Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то сносио и надао се да једном буде боље.
Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.
Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма слободе, весеље целокупног народа.
*
Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.
Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:
— Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.
— Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!
— Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима, изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу, бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати. Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.
Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:
— Напред на суд вечног Бога!
Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.
— Шта ћете ви? — упита анђеле небесне Архистратиг неба.
— Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! — рекоше они и показаше на Драгино тело.
Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:
— Ви нисте потребни.
— Мефистофело, они су твоји — рече он једном од четири демона који их предвођаше.
Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.
Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну страшан смех:
— Ха, ха, ха, ха, како се вози „анђео милосрђа“.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (1/23)
УВОД
Како противници желе да представе мајску револуцију, то би та значајна револуција отприлике овако требало да се опише.
Био тако некад један добар, побожан и мудар владар, који се звао Александар. И дању и ноћу је само бринуо о напретку своје земље, бринуо за добро свога верног и послушног народа. За време његове владавине владало је благостање у земљи, то је управо била идеална земља и цео свет се толико отимао да живи у тој земљи Србији да се чак морала истаћи крупно написана објава свуд на граници: „Заузета су сва места поданичка у овој земљи.“ И замислите како је било странцима који живе у бедним неуређеним земљама, као што је Енглеска, Француска, Швајцарска и остале које не имадоше ту ретку срећу да у њима владар буде мудри и паметни Александар.
И видите групу Енглеза на граници како скрушени стоје и сузним очима гледају објаву.
— Ах, боже мој, остависмо отаџбину своју, остависмо гробове предака и куће своје, потегосмо толики пут да би само били поданици тог дивног, мудрог и преданог краља, па ето сад несреће наше! — јадикују, плачу и грувају се у груди. Један Швајцарац је из очајања што не може бити поданик Александров скочио у Дунав, а многи Французи су се одмах ту на граници убили из револвера, пошто су упутили молбу српској влади: „Кад не можемо бити поданици вашег мудрог и паметног краља, ми се убијамо на граници његове државе и молимо да нам бар кости буду сахрањене у тој идеално уређеној држави праведнога Александра.“
А ми већ Срби као у рају, срећни-пресрећни, па куд год идемо, ми просто мртви од смеја. Па још кад видимо како се странци убијају из очајања што нема места за њих у нашој земљи, ми већ не знамо шта да чинимо од поноса и радости, па чисто велимо странцима својим изразом лица:
— Шта да вам радимо, кукавци сињи, кад живите у рђавим земљама. Не, мој брајко, није то лако имати оваквог краља као ми, један је Александар, па богами не може да стигне свима.
Једаред је дошла једна велика депутација народа француског, која је хтела да умоли краља Александра да буде и њихов краљ, али он као велики родољуб рече с Балкана:
— Французи, ја жалим што немам толико времена да се старам и за добро ваше, јер све своје бриге, према заклетви својој, која ми је најсветија, морам посветити само и једино моме драгом народу.
— Па уступи нам барем твога узвишеног шурака Луњевицу! — завапише ожалошћени Французи.
— Жалим што и то не могу, јер су и они потребни нашој милој отаџбини. Шта би урадио мој народ да га толико уцвелим, јер кад Луњевицу дам, ја сам нашој моћи десно крило сломио. Не, не, ја као носилац таковске идеје не смем толико уцвелити мој добри народ.
И заплакаше горко Французи, посуше главе пепелом и погружени одоше из идеалне земље Србије да својој отаџбини однесу црне гласове.
И заиста беше златно доба наше земље под тим мудрим и поштеним краљем.
Сељаци певају куд год иду, нуде чак и већу порезу, јер не знају шта да чине са силним парама, чиновници осигурани на својим положајима, плата се прима уредно, нико се не отпушта из службе, нико се не гони, нико не ’апси на правди бога као у другом свету, краљ поштује заклетву, устав и законе, војска одевена као цвет, а у касарни кад ручају наши војници, мислио би човек да је то трпеза спремљена за енглеске лордове. А кад се краљ женио он није онако натерсуме, већ је добро отворио очи да нађе „слику [спро]ћу[1] себе“, да нађе у свету најдостојнију која
„Може бити за њега краљица,
Може бити свој земљи госпођа.“
Једним словом бољег и идеалнијег краља никад није било, али Србија није имала среће, не дâ јој се да и она дане душом, да дуго ужива слободе и благодети које се разлеваху по срећној Србији са узвишеног престола последњег Обреновића.
Једна чудна случајност поремети, управо уништи сву срећу ове дивне земље.
Ево како је то било.
Једног вечера, а то је било 28. маја 1903. године, нађу се случајно неколико официра. Дуго им и досадно време, па к’о веле да поседе мало по вечери. Безбрижни људи, задовољни као и сваки поданик мудрог и праведног краља Александра, али им само дуго време, не знају шта да раде од задовољства. Седе тако на доколици, ћаскају, разговарају, па се и то досади. Исцрпели се у разговору, па већ дуга времена зевају и ћуте.
— Хоћемо ли кући? — вели један.
— Шта ћеш кући, рано је! — додаје други. Опет настаде досадно ћутање.
— Ај, хај! — прекиде један тишину и зену.
— Шта да се ради, тек 10 часова? — опет ће неко из друштва нервозно.
— Како би било да мало прошетамо? — предложи један после дуже паузе.
— Којешта, каква шетња? — привикаше остали.
— Остави се, бога ти, досади и то.
— Да играмо карата.
— Таман, ко ће сад то опет.
— Баш досадно.
— Како би било да нешто певамо.
— Ух, куд ти да глупост паде на ум, тек што год.
Тако се водио разговор, падали разни предлози како би се прекратило досадно време и никако да неко измисли што интересантно, неки шпорт што би се свима допао.
— Баш досадно! — рече неко, — не зна човек шта да ради.
После краће паузе узвикну један:
— Ха, знате ли шта ћемо?
— Шта? — повикаше сви радознало.
— Мислим нешто како би било да идемо часком да убијемо краља и краљицу!
— Збиља је то интересантно! — додадоше двоје-троје.
— Што да га убијемо? — упита један.
— Што, како питаш, па шта да радимо сад, деде ми кажи шта ћеш из дуга времена.
— Па јест, шта можемо друго.
— А кад?
— Па сад, брате, идемо часком да га убијемо, па ће у том доћи и време да се спава.
— Бога ми то ти је паметно! — одобрише остали, дигоше се, одоше и убише краља кол’ко тек да прекрате време као људи.
Сутрадан их сретоше неки од другова.
— Сервус!
— О, здраво!
— Ви тако синоћ се забављали, а нама нисте ни јавили, просто смо гинули од досаде.
— Ама ко се то сећао, брате, вере ми, сасвим случајно.
— А тако ли је то, е кад је тако, ми смо сад против вас, јер то није другарски да се сами забављате.
—
Ето, тако би хтели противници да представе важну и спасоносну револуцију, која је земљи донела много користи и части.
(Даље)
[1] У трећој књизи Сабраних дела Радоја Домановића, приређивач проф. др Димитрије Вученов ставља на ово место неколико тачкица и напомену: „Једини примерак Новог покрета који је сачуван оштећен је на овом месту. Никако није било могуће реконструисати реч или две које недостају. Зато смо ово место означили тачкицама. — Примедба приређивача.“, завршавајући текст увода пасусом „…се и поносе, што се могу уистини назвати непоколебљиво верним и оданим пријатељима дома Карађорђевића“. Наведени примерак Новог покрета, 2. број од 17. фебруара 1906. године, који је доступан на сајту Дигиталне Народне библиотеке Србије, заиста јесте оштећен, али само за тих неколико слова последње речи на страници, док је на следећој страници цео текст сасвим очуван, али је из неког разлога у Сабраним делима одштампан сасвим неповезан пасус с врха те странице (отуд немогућност реконструисања речи које недостају), а не текст Домановићевог увода. Ову, очито случајну, грешку овом приликом исправљамо и надамо се да ће се, у случају поновног штампаног издавања Сабраних дела потпуни садржај увода у сатиру „Краљ Александар по други пут међу Србима“ наћи у њима.
Циганлијско царство
Кад је друштво за измене, допуне и ревизију српске историје наишло на опозицију код „поквареног“ и „подлог“ српског народа, који је и даље продужио у својој историји да велича којекакве зликовце, разбојнике, лопове, пијанице итд., а узор карактера и врлине — Вука Бранковића — човека који је такође за легално… да презире — онда друштво одржи последњу седницу, на којој се донесе одлука:
Да презру тај „кукавички“ и „подлачки“ народ српски, код кога је „врлина“ „порок“ а „порок“ — „врлина“, и да траже себи нову отаџбину, пошто они сада према оваквом стању ствари ничега заједничког уопште немају са старом својом Отаџбином, у којој су се по несрећи родили.
На тој бурној седници пало је разних предлога. Неки су песимистичнији — били за то да им уопште и не треба нова отаџбина, него да се раселе по свету као Цигани, те да и остали народи ове планете што се Земљом зове осете благодети од њиховог присуства, као што имају већ искуства са сродним им у свему, тим узор-народом циганским.
Овај предлог узе се у претрес и поново стаде да осваја терен, али после подужег говора највиђенијег међу виђенима и најлегалнијег међу легалнима — дичног ритера легије части — једногласно пропаде.
— Куда бисмо — вели ритер легије — као да су бајаги други народи ове проклете планете бољи. Сви су народи у „кукавичлуку“ и „подлости“ слични овом досадашњем нашем народу. Сетите се само оног зликовца Бонапарте и оне крваве револуције у историји „разбојничког“ народа француског. Замислите немачког разбојника Фридриха Великог, па оног крвожедног звера — Менелика Абисинског, а шта да кажем тек за оног маторог — Кригера Бурског. Не, не, господо, ми треба да останемо доследни на становишту легалном, ми морамо остати достојни потомци легалног нам узор-претка Вука Бранковића. Слава му!
— Слава му!
— Елем, браћо, — узе реч полковник Гача виноградски, — тако је. Као што видите, има право наш дични ритер легије части. Дакле, на овој проклетој планети услед наше легалности не можемо ни Цигани постати.
— Тако је, тако је — говоре сви у један глас — не можемо ни Цигани бити.
— Знам, знам, браћо — продужава полковник — ми ипак морамо тражити неког легалног излаза. Овако нерешена наша праведна ствар не може остати. Је ли тако, браћо?
— Тако је! Тако је!
— Молим вас, браћо — прекиде ларму ђенерал Живела. — Ја сам, браћо, познати администратор и организатор, ја имам један предлог, који ће вам се на сваки начин допасти и, ако га усвојите, извући ћемо се из ове тешке и безизлазне ситуације и нашу праведну ствар, на страх врагам, решићемо најлегалније.
— Чујмо, чујмо, браћо, ђенерала Живела.
— Кад већ не можемо, браћо, ни Цигани бити, као што видите, онда да оснујемо своје засебно, легално царство.
— Живео ђенерал Живела! Тако је! Хоћемо царство! Ја, ја ћу да будем цар! — заурлаше сви у један глас.
— Стојте, браћо, не можемо сви да будемо цареви, један ће да буде легални цар, а остали легални поданици цареви.
И настаде метеж и граја и чују се испрекидане реченице које један другом добацује:
„Е онда нећемо!“ „Ја хоћу“ … „Шта ти, ала си ми за цара, пази какав си се искривио к’о гудало, ала би ти личило…“ „Лопове, зар си опет ти за цара…“ „Пази мушке бабице, хоће он сад да буде цар, е нећеш суклато…“ „Животињо, ти си крао ћебад!…“ „Не лај, мрцино!“
У овој граји царева без поданика диже се легално-уставни Светомир, па ће својим бас-баритоном рећи:
— Чекајте, браћо, нек буде цар који хоће, не мења ствар, само мора да буде легално-уставни владалац; иначе ја немам апетита да будем легални поданик.
— Ја волим да прогутам цару устав, него да будем сам цар.
— Умирите се — продужи ђенерал Живела — саслушајте ме, ја нисам још ни изнео свој предлог кад оно се сви пријавише за цара. За сада се само скромни Светомир уписа у поданике и то, како ми изгледа, због старости.
Метеж и забуна све већа и већа. Сваки поче да говори и да себе проглашава за цара, а осталима наређује да му се покоравају.
Свађа се поче све више и више заоштравати и дође до туче. Би горе него оно у песми:
Господа се тешко завадила,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знају на коме је царство.
Директора ухватио један чак и за гушу, па поче да кркља самртним ропцем. Светомир узвикну:
— Ако, браћо, тако почнете, онда ћете се сви искрвити и ја онда немам коме бити поданик.
Цареви се мало омирише.
— Међутим, ствар је врло проста, браћо.
— Чујмо га! Чујмо!
— Образоваћемо царство и тражићемо да нам се легалним путем уступи Ада Циганлија за наше царство.
— Живео поданик!
— Живео поданик! — прекидоше говорника више гласова.
— Што се, браћо, цара тиче, ви ћете сви бити цареви.
— Хоћемо!
— Хоћемо!
— У нашој држави за легално решење, у нашем циганлијском царству не сме ни бити као код свију других народа. Ми смо друго, ми имамо своје засебне принципе, у нас ћу бити ја сам један поданик, а ви остали сви цареви.
— Тако је, тако је! — чу се бурно одобравање царева.
— Живели моји цареви!
— Живео наш поданик!
— Само један услов, ваша величанства.
— Чујмо нашег поданика!
— Ја моја узвишена величанства, имам један услов.
— Прима се услов! — одговарају унапред цареви.
— Ја тражим да сваки од вас изда свакодневно по неколико устава, које ћу ја гутати.
— Хоћемо.
— Хоћемо! — дрекнуше цареви.
И постаде тако циганлијско царство и цареви поведоше свога новог поданика у своју царевину, пошто га на брзу руку нахранише са два-три устава.
— А шта ћемо, браћо, кад нам овај поданик, не дај боже, умре? — присети се неко уз пут.
— Наћи ћемо одма’ једног поданика одакле било под кирију! — реши ствар један од царева.
И сви одобрише.
„Нови покрет“
2. април 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Крв је крв
Познао сам га у Дрезди. Млад, свеж, леп и стасит Рус са елегантним манирима. Има тек двадесет и неколико година, а већ емигрант. Наше познанство је било случајно.
У маси света, у силној граји од немачког шпицастог језика у једној ресторацији, где обично долазе сви што посећују дрезденске сликарске галерије, допре ми до ушију силан, енергичан глас руског језика:
— Пси немачки!
Обратим пажњу, а жељан Словена у том мору германштине, решим се да му се приближим. Симпатично, отмено и интелигентно лице, дрзак осмех на крајевима усана и покретљиве нервозне усне, задобише моје симпатије за тога човека. По кретању његовом, по погледу, који чисто презриво гледа масу око себе, одма’ сам закључио да је племић.
Његов узвик на руском и та његова љутња била је због руског новца. Није хтео да промени новац, бацио је руску банкноту, келнерица није хтела то примити, и он је протествовао. На крају објашњења на немачком, додао је на руском оно „пси немачки“.
Пришао сам му и ословио га руски, али веома погрешно, не знајући добро руски језик.
Он ме погледа са сумњом, предомишљајући се некако шта да ми каже.
— Ви сте Рус?! — упита ме с подозрењем и лак, презрив осмех задрхта му на уснама.
— Не, само Србин.
На његовом лицу нестаде сумње, усне се развукоше у пријатан осмех, пун љубазности. Скочи са столице, тапну ме пријатељски по рамену, понуди ме да седнем и рече:
— Хвала, сит сам ове немачке жгадије. Ви, видим, слабо знате руски, а ја никако српски, но не чини ништа. Говорићемо полако, па што не разумемо, допунићемо, по несрећи, немачки. Је ли по вољи да испијемо флашу вина?
Спријатељили смо се као да смо се годинама познавали, и он отвори преда мном, жељан разговора, а пун руског бола, своју широку, племениту словенску душу.
У један мах заћутасмо, заћутасмо што смо ћутањем најјаче могли под истоветним осећањем осећати нас два Словена у германштини, у туђини, опкољени леденим туђим елементима, под туђим небом. То наше ћутање био је говор. Ја сам отприлике нагађао шта он мисли, а у исти мах ја сам мислио о ономе што Толстој вели овако отприлике:
Немаштина је притисла генија нашег словенског ђубретом својим. И словенски геније се бори, напиње, пуцају му кости од напрезања да се дигне, да пробије кроз то ђубре германско, али то још није урадио, још он јадан прикупља снагу, још се спрема, ал’ ће једном морати да стресе то ђубре. Сећао сам се Андрије Болконског из Толстоја, кад пред битком на Бородину пред смрћу својом, лежи у шатору са оним страшним, са болним осећањем словенским.
Истим осећањем био је и он заузет. Наједаред прекине ћутање, нагло, нервозно.
— Ви сте Србин. Ја сам заволео тај народ, па нека цео свет осуђује крваво убиство краља Александра. Трпимо али се не да ни трпети. Ја сам прогнаник, ја морам да оставим земљу мојих дедова, да оставим мајку Русију. Боли то, боли душа мене за небом руским, за степама нашим, за оним добрим и јадним мужицима. А Русијом, што вели Горки, управљају свиње и будале. Сад су се заплели у овај суманути рат и послали магарце да командују добром и храбром руском војнику. Званична Русија, господине, то је легло зликоваца и ниткова. Дај боже да победе Јапанци, јер ће онда званична Русија изгубити; а народ и народне слободе морају добити.
Застаде, зарони главу у руке и ћутећи гледаше преда се. Наједном се исправи, тресну песницом по столу и узвикну:
— Ви сте Срби народ, а ми, ми још трпимо да православном Русијом управљају свиње и будале.
Опет настаде ћутање. Околни столови се заинтересоваше нашим разговором. Једни су шапутали, а једни су за повећим столом гласно говорили, пакосно, за инат овом плахом Русу, о поразу Русије и победи Јапана. Говорили су, како изгледа, баш с намером да Рус чује шта они говоре.
— Јест, радују се нашем страдању ове немачке стенице.
Уздахну и опет зарони главу међу руке.
Немци продужују разговор.
Све више и више настаје смех и најзад смех пакостан германски над поразом Словенства испуни цео локал.
Кроза смех се чује потмуло брујање клавира и лако певање двојице Хајнеовог Лорелаја.
Es dunkelt…
Und ruhig fließt der Rhein
Смркнуће се вама, ако бог да, а Рајна ће проносити мртва ваша тела
…fließt der Rhein
…
Ein Märchen…
Чује се непрекидно песма кроз урнебесан смех што га произведе неки шаљивчина представљајући како мали Јапанац бије гломазног Руса.
Рус скочи. Блед, разбарушене косе, играју му ноздрве. Искорачи пред онај сто и викну на немачком:
— Коме се смејете, пси германски. И Јапан и целу германштину тући ће православна Русија. И вас, и вас! Нека изиђе тај који се смеје да видим чему се смеје. Један козак је за двадесет Јапанаца. Нагајку ћемо ми за псе, и за вас и за њих, нагајку (ту реч руски изговара), кнуту, кнуту за псе.
— Нагајки! Ваљај, ваљај! Ваљај! — заврши руски показујући оштро руком како се бије.
Настаде тајац. Он се окрете, одгурну онога од клавира, који беше и иначе прекинуо песму, седе за клавир, удари бурно по диркама и зајеча руска химна силно и снажно потресајући ваздух у целом ресторану, а уз те звуке грмну силан глас, руски достојан заиста да репрезентира силну државу.
Боже, царја храни
силној держави
…
на страх врагам,
на страх врагам!
Грми глас Руса, глас изгнаника руског, а свом снагом удара прстима у дирке клавира, да му и он помогне у гњеву.
Цар православни
царствуј на страни.
Настала је тишина. Немци су с поштовањем посматрали овај увређени национални понос.
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Узалуд ваша радост
Опет криза.
Имала смисла, немала смисла, али је криза, и то још једна после многих.
Радикална се странка цепка и с разлогом и без разлога, а непријатељи демократије сеире и смешкају се, па к’о веле, то ће њих ослабити, а ми ћемо ојачати. Њима та радост изгледа да је с пуно разлога, али се љуто варају. Они не знају, нити могу знати, нашу радикалску крв. То је чудан сој.
Једном ми је један познаник, либерал по начелу, дивно то карактерисао.
— Чудни сте — вели ми — сој ви радикалци, права напаст. Кад се либерал одметне од своје странке, он улази изјавом у радикале или напредњаке; а ако се напредњак издвоји, иде у либерале или радикале. А ви јок. Кад се радикал покрпа са својима, а он потегне па заставу у ледину за свој рачун као онај Влах Алија, али опет радикал! Брука тако ми бога.
Ово је тачно.
И онда је слаба радост непријатеља демократије.
Сутра нека се пробуди Александар баш на ово „побркано“, како непријатељи веле „пометено“ стање радикалне странке, па ће се одмах видети шта је радикална странка.
Сва крила радикалне странке тог момента, као електризована, угасиће личне свађе и грдње и одједном ће се видети да се сва та силна војска креће на реакцију. Демократска труба трубила би истим гласом кроз целу земљу; труба демократије кад свира узбуну само је једна за све групе радикалске. То је једна једина труба, а једна иста мисао код војсковођа и војника свију радикалских група давала би снаге борцима, а ту би били они борци свију група који су вазда, увек искрено, без личне користи, без помисли на награду, излагали бајонетима своје груди, а из хиљада грла грмело би гласом трубе јерихонске:
— Доле тиранија! Живела слобода! То народ хоће!
А тај глас био је јачи од плотуна жандармерије.
Ту би опет пала свака тиранија, у то не сумњам.
А после?
После би опет дошли симуланти и шићарџије као и увек после рата — да ћаре. А кад се војска поодмори, онда се пређе на дневни ред:
— Е, сад имамо оно мало наших старих рачуна!
И рачуни би се опет претресали.
Смејте се ви непријатељи, али демократија мора да живи, слобода ће увек наћи искрених бораца у свим фракцијама радикалне странке. И бежаће многи, али они не могу као кукавице бити ни озбиљни противници.
Узалуд ваша радост.
„Страдија“
12. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 