На млађима свет остаје (1/6)
Мита и Јана су стари брачни пар. Венчали су се пре тридесет и две године. Њега сви готово знају само под именом ’ча-Мита, сем Јане и неколико старих другова, који га зову Димитрије. Презиме његово се чује само при чисто званичним пословима, а иначе га ретко ко зна. Кад би ко запитао за Димитрија Станимировића, трговца — баш овде где је он рођен и где живи — многи би рекли да тога не познају, или чак и да не постоји у том месту трговац са тим именом. А упитајте за ’ча-Миту, одмах ће вам сваки рећи: „Како не бих знао за ’ча-Миту?!“ Некако људима и необично и неприродно изгледа кад ко уз његово име дода још и презиме.
У своме дугогодишњем браку имађаху доста деце, али им у животу остаде само Стева, на кога пренеше сву љубав родитељску и положише све наде своје.
Али Јана се ипак сећа своје помрле деце са сузама, чувајући брижљиво неке њихове ствари у ормару. Ту су књиге њеног најстаријег сина, које она преврће често све лист по лист, задржавајући се дуго на свакој страни, те би чисто рекао човек да и сама зна читати. Свака мрљица и свако слово као да јој прича много и много о њеном сину, и она пажљиво слуша, па заплаче. Она, дакле, на особити начин умеђаше читати те књиге. Много је имала разних спомена, међу којима јој беше најмилија нека лепезица од сребрних листића, за коју вели да је правио неки Лаза кујунџија и дао њеној покојној Савки (најстарија кћи) кад бејаше проходала. Она је Лазу кујунџију волела кад је девојком била, те јој је та лепеза била двоструки спомен. Али, тешко је и замислити колико је остало још спомена на ту стару љубав пре толиког низа година, каква је та љубав била и зашто јој је, па ма и најблеђа успомена, сачувана као слатка и пријатна у Јаниној души. То нико не зна, нити ће ко знати! Баба ће умрети и из мале лепезе нико више неће видети какве то везе беху између Јане и Лазе.
Мита је ређе код куће, а Јана кад се усами, скупља око себе суседску децу. Наређа их једно до друго на дугачки миндерлук у својој спаваћој соби и тако је могла провести читаве часове.
— Чевљају деца, па ми некако веселија кућа! — каже она сама.
У кући носи увек чисту цицану реклу и сукњу, плаву кецељу (најчешће), и беличасту мараму укрсти преко рекле. Кад где изиђе, она метне фес са ћилибарским иглама, а обуче фистан и „либаде са шкуртељком“.
О својој младости ређе прича, али онда прича опширно, најчешће поредећи старе девојке са садашњим, и заврши како сад девојке нити имају стида ни образа, већ се „шетају са младићима и разговарају на прозорима, а пре није смела девојка ни да погледа на улицу“.
Кад јој дође нека жена у посету „са радом“ (кад плете или рецимо шије), онда би и Јана примакла из учтивости малу плетену корпу, која се с врха већ почела осипати, а у којој су маказе и клубад и чарапе поцепане; разни крпчићи (које при кројењу оставља да се нађе за закрпу) и замотуљци у којима је семе од цвећа, или, још чешће, од лубеница; а понекад се нађе у корпи и неки ексер, или ма што друго, склоњено да се не изгуби. Примакне, дакле, корпу, метне наочаре, те и она „протиње иглама“ и, поред кафе, претреса са гостом прошлост и садашњост, расплећући разна замршена питања о сродству. У таквој се прилици изређа безброј много биографија најнезнатнијих личности и исприча хиљадама сцена из породичног живота разних кућа. О свему се даје мишљење без много размишљања.
Док се Јана занима тако код куће, дотле Мита проводи у кафани. Наравно, он је муж и онда нема код куће посла, нити може да разговара „са женама њихова ситна, женска посла“. Он оде те се мало разговара са људима. Седи у кафани и пре подне чита новине и разговара са Миланом, бившим среским начелником. Све њега интересује: и колико који европски двор прима годишње плате, и како су односи Енглеске и Русије затегнути, и шта је рекао Бизмарк (претресајући са Миланом да ли је добро рекао), и како је руски цар казао да ће Србима помоћи. Све он разбере и докучи, као на пример: колико Турска има коњице, где је који научник држао предавање о пропасти света, које су пушке најбоље, где се претурила железница или утопила лађа, у ком се месту родило дете без уста, носа и очију („јадно“ рекла би Јана кад јој он то прича), како је негде нека жена родила „пола псето пола дете“. (У таквом се случају баба крсти и захваљује богу што се на њу смиловао.) Сем тога, унутрашњу нашу политику претреса Мита много опширније и темељније. Говори о свему и осуђује готово све, жалећи често што за новинаре не постоји закон, „чим нешто „рђаво“ каже, одмах на мацке, па фуска по туру, па ожежи бре, па ’ајд’ пиши сад опет!“ Често говори како је „брука“ што су сад изашли млади чиновници! „Како то? Ја стар, па пред једним балавчетом да се клањам“. Него до тридесет и неколико година, вели, да се нико не прими у службу. Једанпут опет доказиваше ватрено да за крађу треба да постоји смртна казна: „Чим украде, ’ајде кочић, па ће да се смире људи, а не ово: он краде, а држава га ’рани.“
Дакле, у многим стварима он се чак пуштао у „стручно оцењивање“ и додавао како неће бити среће у земљи докле све тако не буде као што он мисли.
„Политика се бистри“ пре ручка, а после ручка игра с Миланом домина или жандара у кафу или чашу вина.
Осем свега тога, њему остаје времена и за ствари чисто локалне.
Баба се никад не љути што он готово по цео дан није код куће. Још неки пут, кад код ње дођу жене у посету, а Мита се случајно ту задржи, она га сама тера од куће: „’Ајде ти гледај твоје мушке ствари, не слушај шта ми жене говоримо!“ То она не ради из љубоморе, већ само зато што не воли да јој муж буде „женски Петко“.
О ручку седе једно спрам другог и онда час Мита прича шта је читао у новинама, час опет она њему прича како се удавило, рецимо, пиле у сплачинама или како је Стана (или која друга) рекла да ће се Митино имање продавати на добош. Ућуте, и онда се само чује пљескање, док Јана не поведе говор о Стеви (сину), разговарају о томе и ућуте, па ће тек, Јана рећи:
— Ето, баш слађе једо’ сира него да ми је човек донео оку печења!
Мита би, рецимо, казао сасвим нешто девето после те њене реченице, као на пример:
— Ето, данас већ шести, а Тома (седи у његовом стану) још не доноси кирију!
— Данас баш бројим кол’ко је направио шубара! Чини ми се осам.
— Осам шубара по два динара… — отпочео би Мита рачунати.
— Не може, богами, по два! — рекла би Јана.
— Е па кад је добра цена… Ето, опет ниси со мет’ула на сто, а то треба прво метнути — прекинуо би Мита прву реченицу…
— Де сад, шта је било. Заборавим! — одговори Јана.
— Е, кад је добра цена може по два: то су, то су шеснаест динара — доврши Мита.
— Баш Стева не пише никако! — изговори Јана више за се, и замисли се.
— Израдио шеснаест динара, а има да плати тридесет! — рекао би Мита.
— Била данас прија Боса код мене. Жали се на зета, жали, каже рђаво живи с Персом — прича Јана.
— Зар Стева мари за оца? … А, чекај синко, док затражиш паре! — љути се Мита на сина, а и не узима Јанино причање.
II
Иако Мита вољаше проводити време у кафани, ипак ноћу није ишао никуд од куће. Али се деси често, и преко његове воље, да се пре вечере заседи с друштвом, те дође кући око девет или девет и по часова. То по Јанином мишљењу беше једина његова мана, те би се на њега љутила и називала га „лумпачем“, нарочито кад још дође мало више загрејан од вина. (Мита је пре и после јела пио само вина.) Уосталом, по Јаниним појмовима је лумповање чим би се ко задржао у кафани ма и сахат ноћи.
Тако се и овог пута задржао Мита у механи до десет часова увече. Па и морало је тако бити, јер је тог вечера обновио пријатељство с Павлом Васићем, који бејаше прекинуо дружење с Митом још лани, кад се овај завади с Љубом кметом. Управо, Павле се дружио с Митом док Мита бејаше кмет, а чим се Љуба окмети, он поче ређе долазити Митиној кући, а Љубиној чешће. Утом се некако завадише Мита и Љуба, те Павле пређе на Љубину страну, а с Митом се чак није хтео ни здравити. Љуби је причао како га воли и цени и како је он прави кмет, а Миту је пред њим грдио што је горе умео.
Све је ово Павле чинио у намери да му Љуба помогне као кмет да се њему уступи зидање нове школе и општинске зграде, на чему би се дало зарадити доста новаца. Тако је некад облетао и око Мите и Милана, среског начелника, те су му као ондашњи пријатељи учинили да му се уступе неколике лиферације разних предмета за државну потребу, а и зидање касарне. Е, али код Љубе није могао извући ћара тако лако. Место свега тога. Љуба му једног дана рече да касарну није сазидао по уговору и да ће морати уговор испунити. Павле је давао Љуби двадесет дуката, те да ту ствар забашури и не потрже, али Љуба ни да чује, већ најодсудније тражаше да се уговор испуни или ће подићи тужбу против њега. Павле је видео да ту нема помоћи и никаква рачуна живети у пријатељству, те се с Љубом завади.
Тог истог вечера стане он викати у кафани како је Љуба глобаџија и није никакав кмет, и како га треба променити, јер ће упропастити општинску готовину. За Миту није могло бити повољнијих речи, те приђе Павлу, и тако се старо пријатељство обнови, па уз куцање чаша почну обојица грдити Љубу. Павле се, поред тога, исповедао како је увек говорио да је он најбољи кмет био и жалио се како га је Љуба наговарао да прекине с њиме дружење и како он тек сад види да од Мите нема бољег човека.
Утом дођу још неки добри пријатељи Митини из Неготина, те разговор постаде још пријатнији.
Ето тако, добро друштво, а згодна тема за разговор, и Мита се задржи до десет часова.
Враћајући се кући иђаше средином улице и, кривудајући час на једну, час на другу страну, прављаше крупне кораке.
Десну руку држао је у џепу од панталона, а левом запаљену цигару спрам уста. Црна шубара од јагњеће коже, коју Мита носи увек право и добро натучену на главу, стајаше му овог пута накривљена, по чему се може закључити ,,да нису чиста посла“, што је то врло лепо уочила његова домаћица.
Сем ноћног стражара, који дремаше врло ревносно наслоњен уза зид Периног дућана, није већ у ово доба никог било на улици, те би много јаче падало у очи спотицање и корачање газда Митино по рђавој калдрми, а јасније се чуло његово гунђање.
— То су свиње, то нису кметови! — Ову реченицу говори докле се не спотакне на какав камен, а чим се спотакне, или иначе посрне, онда псује оца свима кметовима на свету и додаје:
— Нека казни ко сме!
То је рекао баш кад беше спрам куће неког Јеше бакалина, а како су прозори његовог стана због врућине отворени, то је овај све лепо чуо, па одмах назу на ноге неке гломазне папуче и са страшним клопарањем изиђе у гаћама и кошуљи пред кућу.
Мита то ништа није осетио и продужи даље за свој рачун критиковати општинску власт.
— Ја, ћути данас, ћути сутра, па тако они вешти да гуле свет!
Опет му нога клецну и он опет скреса кмету оца.
— Зар баш оца, ’ча-Мито? — јави му се Јеша, кога он хтеде проћи.
— А није него ћу да му опростим? — одговори Мита брзо, као да се надао овом питању, и тек после загледа да види ко то говори, а кад угледа Јешу, чисто се збуни, али му ипак приђе ближе и метну једну руку на раме, а другом одмахну неколико пута, па се засмеја. На тај начин као да је хтео рећи како се добро провео.
Пошто се накашља и пљуну далеко од себе, поче поверљиво причати шапатом:
— Знаш, нађо’ се с неким Неготинцима, па ’ајде (ту показа руком као кад се испија чаша…). Знаш… ја волим… Ал’ ми један посао испао… Павле сад види шта је Љуба… Моја баба треба да ћути… Сутра, знаш, имам госте, па узео мало кафе (извади кафу из џепа и показа је Јеши). Ја сам зарадио, ја ћу да трошим… Мој Стева нека ради! … Данас ја… а чекај да ти кажем: све ће кметове у апс, па гвожђа на ноге, па по врату, па по врату… Нема више да се чувају лопови; сви ће на робију… Па и ове главешине, све ће катанац, па по врату (те последње реченице изговорио је јаким гласом)… Нема више, пропали су!
Митина је кућа тако близу Јешине, да је баба (његова домаћица) чула све ово са теферича, и кад виде да он не мисли престати с причањем тако брзо, прекиде га речима:
— ’Ајде, море, кући, не брини — све ће их поклати!
— Чује моја баба! — рече Мита и звизну устима као изненађено, и тек сад остави Јешу и пође кући.
— Камо кафа и сланина? — беше прво бабино питање кад већ Мита уђе у кућу.
— Ево кафе, све лепо, поштено!
— А сланина?
— Е, није него ротква! — љути се Мита, једва изговорив реч: ротква.
— Море, што ћу ја тебе по тој маторој тикви — ту баба принесе стегнуту песницу његовом челу, а кад је он озбиљно погледа, она се насмеја, пљесну га мало шаком по шубари и додаде растегнуто, као тепајући:
— Е, мој шамуто, што да заборавиш?
— Ти бабо, знаш, да будеш мирна или ћу ја други лист! — шали се Мита.
— Ух! — викну баба, почучну мало и рашири обе руке спрам његовог лица, а своју главу окрете на другу страну.
— Да се владаш као свака домаћица, бабо, а кад ја зенем, како знаш! — На крају Мита изговори нешто непристојно и баба га опет туцну по глави и додаде:
— Што ћу да ти подрежем језик што пред млађима лапараш! — (Баш у тај пар кад је он то рекао бејаше ушла служавка, да постави вечеру.)
Сели су за вечеру, и Мита започе опет причати жени врло опширно како се Љуба и Павле завадили, и како Павле тек сад види шта је Мита! …
— Е па доста сад, ’ајде вечерај, не мути сву ноћ с том кашиком по чанку!
— Лепо! — рече Мита развучено, поћути мало, сркну једаред чорбе, и одмах започе причати о гостима из Неготина и, мало помало, опет пређе на кметове и свађу Павлову са Љубом.
— Е па казао си; ћути сад па једи — љути се баба.
— Ћути, бабо, или ћу те за краке па кроз прозор! Ти знаш… А, чекај да ти причам (скрену говор), једна се лађа утопила и многи се људи подавили.
— Јадни! … који ли су, боже, да л’ се зна? — упита баба тужно, заинтересована овом новошћу.
— Ти, бабо, уживај овде на теферичу као голубица! — одговори јој Мита и поче опет мутити кашиком по чорби изговарајући: „Сад се тек види ко је Мита, а ко Љуба!“
Ућути за часак, те поче јести.
Замало, па тек опет поче причати о свему што му падне на ум. Прво је корео бабу како је гад, а затим говорио о некој својој, како он каже, ,,швалерци из младости“. После овог, поче жалити што му је мајка умрла, затим о свом наредничком животу, па о кнезу Милошу (и како је пио кафу у његовом дворцу). Ту неосетно пређе у говору на руског цара, и, после неколико анегдота из његовог живота, изведе закључак како је руски цар ваљан човек, а није гад и глобаџија као Љуба кмет! Затим опет поче говорити о Љуби, па о Павлу, и најзад заврши извињавањем како није могао наћи сланине.
Те исте ноћи пробуди се Мита после тешког сна.
Крај његове постеље увек стоји велика дрвена столица и на њој свећа, жигице, дуван и „вечити календар са сановником и рождаником“.
Напипа у мраку жигице и кресну једну, те упали свећу, зави дуван и припали, па замишљен гледаше у свећу, пуштајући кроз нос дебеле млазеве дима.
Ћути тако, мисли, мисли, па тек уздахне. Погледа Јану, а она спава мирно с полуотвореним устима.
— Јано! — викну он гласно, а она скочи уплашено са своје постеље.
— Шта ти је, бога ти, те не спаваш по сву ноћ као вештица? — љути се Јана, и додаде пошто зе’ну:
— Ти знаш како сам ја гадна кад ми се сан разбије, па после сву ноћ не могу да заспим.
Мита уздахну дубоко и не одговори ништа, а Јана, пошто опет два-три пута гласно зе’ну и протеже се, рече забринуто:
— Шта ли ради наш Стева сам сирома’?
Мита сад поче причати како је снио да је као „у некој великој кући, па кроз њу тече мутна, мутна вода као орање, и као у тој води његов Стева у белој кошуљи, па се као смеје и пева нешто“.
Сад и Јана уздахну и замисли се нешто.
— Не ваља! — додаде Мита после краће паузе. Ућуташе. Чуло се како кишне капљице ударају силно у прозоре.
— Опет киша! — изговори Јана и зевну, а затим замишљена рече:
— И ја сањам као неки свет, па неку воду велику и мутну, па као неке врапце хватамо по тој води ја и покојна Боса Тошина.
Опет ућуташе.
— Шта ти човеку не дође на сан! — додаде Јана и прекрсти се.
Мита узе сановник и поче претурати вичући гласно:
— Р… р… р… рака у сну видети… руже брати значи…
Претура натраг и говори даље: — н… н… н… Ноге дрвене имати… Ногаре… Новац наћи… Новце изгубити…
Чита даље чита, а баба га прекида речима:
— Новци! … Боже, а ја сањам неке беле паре! Он је погледа и продужи даље претурати.
— Хм! — изговори Мита и метну прст код речи вода. — Видиш, продужи он даље, воду мутну видети предсказује болест.
Јани су већ очи засузиле, а Мита само дубоко уздахну и трже два-три дима из цигаре, ћуташе дуго, и одједном поче викати:
— Никад не пише! Зар је то добар син? Да пише бар две речи, па да каже: Здрав сам, с поштовањем твој син Стева; ал’ он ни то неће, син, већ пише само за паре, кад хоће да измами!
— И чарапе је ја мислим поцепао, а ништа не јавља — рече више за свој рачун Јана и намести се у постељи.
Дуго су још били будни; разговарали се, тумачили снове једно другоме, и напослетку Мита угаси свећу и обоје заспаше.
Кишне капљице ударају и даље у стакла од прозора, те им то у неколико даје такт хркању и све их боље и боље успављује.
(Даље)
Снови и јава
„Чему служимо ми људи, ми горда и злобна створења што уображавамо како је све што постоји у свету створено само нас ради? … Јест, ми смо земљу изделили и обележили међама као нашу својину; ми не водимо рачуна о толиким милионима створова, који су исто тако деца природе, као и ми, те имају сва права на живот. Све ми ништимо и жртвоваћемо хиљадама животиња да само себи угодимо. Кољемо живе створове, те се њима хранимо и узимамо им кожу да од ње правимо обућу или огртаче. Имамо ли ми права на све оно што чинимо? Што ми замишљамо да је све наше и да је све за нас створено? … Даје ли нам сама природа права на то, или га ми сами присвојисмо, мислећи да смо најдостојнији од свију других створења? … Па, добро, чиме смо се ми баш удостојили? … Образовани смо и разумни! Пишемо философске студије, историје, научне расправе, песме; направили смо железницу, громобран, пронашли барут, пушке; изумели фонограф и сто којекаквих чуда; кувамо јела, облачимо хаљине, скидамо капу при јављању једно другоме, пушимо, читамо новине, учимо школу! Имамо кафане, где се скупљамо, те пијемо, слушамо певачице, пљескамо им кад добро отпевају! … Носимо часовнике те гледамо време; имамо барометре и термометре, лађе, компасе! … Да ли нам све ово даје првенство и преча права на живот но што га имају друге животиње, које ми убијамо, кољемо, ловимо, јашимо, прежемо; или смо ми насилници? … Шта смо ми задужили природу својом културом, образованошћу и цивилизацијом? … Шта ће тој природи железница и електрични трамваји, шта њој требају Шекспирове драме и све могуће светске библиотеке? … Ништа! …“
Млади сањалица и нехотице прекиде мисли и погледа у плаво звездано небо.
Још га чудније осећање обузе.
— Бесконачност! — изговори полугласно, не скидајући очију са звезда…
„Путови, величина… простор… циљ! … Кажу да се негде у тој ужасној бесконачности спрема нова васељена!“ — мишљаше он даље. Нека ледена језа као да му обузе душу, те помисли:
„Да, ова ће сигурно остарити, изумрети! … Време ах, боже, за колико се ту милиона векова далеку неку будућност спрема?!… Да ли ће и онда бити људи? … Шта ли ће они мислити и осећати?“
Ветрић тихо шушкара лишћем, а њему се то учини као тужни разговор земље са вечношћу.
— Вечност, вечност! — прошапута сам за се и уздахну занет у дубоке мисли, па продужи:
„Животиње нису тако смешне као људи, јер бар оне не кроје тако бесмислене, крупне и луде планове као ми… Какве крупне? … Не, то ми само уображавамо; све саме ситнице, глупости и досаде …“
„Васељена, васељена умире и на њено ће место доћи друга! … Бесконачност, вечност свега и ништавило свачег напосе! … Људи… ха, ха, ха! … Бар да хоћемо да гледамо на себе како треба! О, колико је само ситног и жалосног таворења земаљског… Ха, ха, ха! … Купио Симин момак газдарици папуче па јој велике! … Догађај!! О томе се говорило у кућама свију суседа. Мајстор није хтео да врати! Сима се завадио с њим, и чак хтели да се потуку. Симина жена изишла на улицу, па грдила жену тога папуџије, а и њега самог. Вратила се кући, и ту тек настала страховита вика, псовка; одјурила момка! Момак отишао и оговарао и Симу и његову жену како рђаво живе! … Брука — читав заплет! У тај се догађај умешало неколико кућа. Симина жена није могла сутрадан од једа ни ручати ни вечерати. То јој је шкодило. Сима срео на улици момка, па га избио. Момак је претио осветом, а неки Симини непријатељи га наговорише да поднесе тужбу! … О, жалосни и бедни људски створови! …“
— Страшно! … — изговори млади сањало готово гласно, и продужи своје мисли:
„Животе, животе, досадо! … Ништавила, жалосна ништавила… Све ће то земља покрити, па се људи ипак тако понашају као да не виде пред собом сваког дана хладан леш човечји — човека који је до јуче с њима говорио, осећао, љутио се, дружио се, свађао, мирио, веселио… Види ли свет то, осећа ли, и што не осећа? … Не, јер толики свет иде за каквим мртвачким колима на којима је мртвац, и воде обичне, ситне разговоре, и кроје хиљадама планова за будућност; а ко зна хоће ли сутра бити живи? … Опет погледа на звездано небо. — Ето, и ове звезде што их гледам, ти ужасни светови, створили су слику у мојим очима преко неизмерне даљине… Моје очи ће постати блато, које не осећа, а где ће се денути и осећање и слика тих небесних светова, створена у њима? … Колико ли ће других очију кроз толике дуге векове посматрати ове исте звезде, са овог истог места?! … Где су, опет, сва она магловита осећања досадашњих људи, а где ће се моја и сва будућа осећања душа људских денути? … Оставља ли све то трага за собом и остаје ли га зеамљи… и где ли ће после, кад земље нестане? … Вечност, вечност, па ипак ништавило страшно и ужасно! Било и… и… и… нестаће свега, и… ипак ће све остати!“
У часу као да се напрегоше све силе ума његова да створи о свему јасан појам. Клону снага и он се осети чисто малаксао од чудних мисли, те уђе у кућу.
Не хте улазити у собу, већ седе у кујни крај огњишта, на коме гори ватра и крај ње се кува вечера у лонцима.
На дувару су повешане бакарне кухињске ствари и светлост их ватре осветљава.
Бејаше, дакле, сам у том часу, те продужи своје мисли:
„Купили људи ствари; дали за њих паре; цењкали су се, можда, и сада их чувају и пазе да се не упропасте. Спремају вечеру, ручак; једу да јелом одржавају живот! … Нашто нам све то?! …“
Утом уђе унутра домаћи пас, стаде пред њега и загледа му се право у очи, машући репом и облизујући се…
„Никакве разлике између живота мога и живота овога пса! За природу је то све једно! … Зашто се онда глупи људи поносе и траже преча права. Сматрају свој живот као нешто велико, важно, а живот животиње као нешто сићушно, безначајно?!“
Занет у такве мисли није ни приметио како га је пас оставио и пришао месу што бејаше у једној шерпи остављено за пржење.
Лупа заклопца што га псето одгурну њушком трже младог сањала из мисли, које се наједаред пресекоше и узеше други ток.
Скочи са столице, викну на пса и удари га немилосрдно ногом.
— Умало не испогани месо! — промрмља љутито истог тренутка кад пас квикну од бола и побеже у двориште.
О томе догађају исприча и мајци, која мало после тога дође у кујну.
Пирот, 1895.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Слика са улице
Погледајте само ову шарену, непрегледну масу на улици што се повија тамо-амо. Шта мислите из чега је састављена? Кога ту нема: ту су вам државни великодостојници са лаганим ходом; трговци; чиновници; амали са тешким теретима на леђима; беспосличари са лаким штапићима; слуге са издрпаним оделом и лепим корпама на рукама; лепотице са гиздавим оделом и бајним осмејцима; просјаци са тужним лицем, или сузним очима; дебели беспосличари што се брину о „апетиту“ и здрављу, и мршава сиротиња са бригом „шта ће јести“; књижевници; Чивути што шеткају тамо-амо пред својим дућанима, трљају руке и вичу купце…
Све пролази једно поред другог и свако има свога циља и својих мисли. Боже мој, да чудних мисли и осећања!
Послушајте само оно потмуло, неразговетно брујање што постаје од разних речи и гласова још разноврснијих личности што склапају ову масу.
Свака изговорена реч, сваки глас, ма чији био, као да пада у море речи и гласова и одмах престаје бити целина за се, већ само служи да подржава општу вреву и брујање. Понека реч искочи јаче на површину, и тек да је уочиш, а она се већ изгубила у оном општем шуму, што га ветар односи — ко зна куда? Неки се смеју и шале; неки се туже и уздишу; неки се здраве и разговарају пријатељски; други се опет свађају. Ту се хвали, куди, оговара, довикује, виче, шапуће, нуди, одбија, мами… „Чега још нема у свету?!“
Има готово већ више од десет минута како један млад човек, од својих двадесет година, стоји на једном истом месту, у крају улице, и оборене главе лупка штапићем по камену. Са лица му се чита туга и нека тешка брига у коју је запао. С времена на време подигао би главу и тужно погледао по гомили света што врви улицом на све стране; уздахнуо би, оборио наново главу и продужио даље, готово механички, лупкати штапом по оном камену.
Сви људи, и уопште све што је очима гледао, изгледаше му досадно, лудо и глупо. Од толиких речи и гласова што допираху до његових ушију, он није чуо ни једног јединог гласа, ни речи што би се на његову тугу и јад односила. Нико неће његов бол да разуме, ни утехе да пружи, или бар да обрати пажње на њега. — Сви му људи изгледају као какве фигуре на дроту, створене само зато да га муче и киње, да буду на досади и онда када му треба саучешћа, помоћи и утехе.
— Шта се овај разјапио као бесомучан? — прогунђа љутито гледајући једног пекара који, пролазећи покрај њега, викну својим јаким гласом: „кифле“, и свирну у рог.
„Ах, свете, свете, како сам те мало познавао — мишљаше у себи. — Сада тек видим у правој боји… Зар нико од оволиких људи не може разумети овако тежак положај, па да ме бар теши, ако ништа друго, а и то би ми било доста? … Гле, колико се дигла врева, чисто да ми уши заглуну па ипак… ала су људи без срца и осећања… Ено, како се они смеју безбрижно и весело! … Како бих ја разумео тугу свакога човека и притекао му у помоћ.“
Из таквих мисли трже га један човек у издрпаном, масном оделу, са тужним лицем и чисто молећим погледом. У рукама је држао две саксије са цвећем што изнесе да прода да би могао купити јела својој деци.
— Узмите, господине, цвеће, ако је по вољи? — рече му тај човек скромним и понизним гласом…
Овај га погледа, па љутито одмахну главом. Тиме је хтео рећи да му не треба цвеће.
— Али врло јефтино ћу дати, господине, узмите, јер ми је врло потребан новац! — продужи онај са саксијама, нижим и тужнијим гласом.
— Не треба ми! Разумеш ли? Шта ми сад вазда причаш? — одврати љутито младић и, окренувши се на другу страну, пође улицом оборене главе, занет својим јадом.
— Узмите, молим вас, јер ми је велика нужда; севап ћете учинити — опет ће продавац, пристајући за њим.
— Та иди бестрага, шта си ме се наврз’о са тим цвећем? … Кад ти кажем: не треба ми, не треба! … Шта ми ту вазда досађујеш?! — одговори му младић опоро, и оде даље.
Онај са саксијама застаде, па уздахнувши помисли у себи: „Баш су данас људи без срца и осећања“, а сузе му се заблисташе у очима.
Београд, 1893.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Објава
Седела је у својој укусно намештеној соби на мекој наслоњачи. Са лица јој се чита јака досада и зловоља: види се да је некакве тешке мисли море.
По неколико би минута гледала у какав предмет пред собом, а како је била занета својим мислима, изгледа да није знала у шта гледа. Час по час устане, огледне се у огледалу, намести хаљину на себи или заглади косу; хода по соби; приђе прозору, гледа на све стране по улици, па се опет поврати и седне за сто. Снужденим погледом гледала је кроз прозор на улицу, а кад на великом часовнику искуца шест часова по подне, трже се и погледа у часовник да види колико је искуцало.
— Већ шест, то је скоро мрак, а још никога нема! — промрмља полугласно, приђе прозору, отвори га, и још зловољније стаде гледати на улицу, са које допираше јака врева и вика, те је то још више разљути и раздражи.
— Шта ми се ту кога врага врте око прозора залудни — гунђала је — а да тражим кога, нико ми не би овуда прошао.
Утом прођоше баш испод прозора кола, чије је тандарање врло неповољно утицало на нервозну госпу, те готово гласно изговори:
— Е, ово је већ преко мере! — А затим затвори љутито прозор и седе за сто, те поче од досаде претурати слике у албуму. Претурала је лист по лист, а ли мучно да је обраћала пажњу на слике, већ је била занета другим мислима.
Дуго је била у том положају. Мачка, која је дотле спавала на другој наслоњачи, диже се, скочи па под, протегли се, олиза редом шапе, а затим приђе госпи, скочи јој на крило, те је поче трљати главом, теглити се и махати репом, којим дохваташе госпу по руци.
— Е, још ми ти требаш! — викну млада удовица и љутито удари мачку, а затим опет оде до огледала, огледну се са свих страна, а после приђе дивану и леже, продуживши своје мисли.
„Боже мој, па можда нико неће ни доћи? … Ја ћу чекати дан за даном, па никад ништа! … Не, то није могуће! … И ја опет као какво дете, као да то може бити за неколико дана! … Јеца је чекала толико времена док је како треба издала стан, а ја изгубила наду за тако кратко време? — упита сама себе, и слутња је наново обузе. — Јест, али Јеца је била учинила погрешку: метнула на кућу објаву, а није назначила ,,3а самца“. Код мене лепо стоји: „У овој кући издаје се удобан стан са намештајем и послугом за самца“… Све је лепо удешено. Не може бити да нико не дође. Она двојица што су долазили врло су глупи и неотесани, а ја нисам луда да примим тек кога било, као да сам нека простакиња (ту устаде и огледну се на огледалу још једанпут). Бираћу их као гњиле крушке; досадиће ми долазећи.“
Дуго се занимала таквим мислима те и не осети кад се смрче.
„Сутра, до ово доба, може бити да ће већ когод доћи, па још ако буде млад и леп“ — помисли она и срце јој поче куцати радосније.
Али је јако нестрпљење поче обузимати што мора тако дуго чекати, јер зна да ноћу нико не тражи стан. Желела је да ноћ прође за један тренут ока и да одмах сване. Прође неколико пута с краја на крај собе — уздахну, и, запаливши свећу, погледа на часовник.
— Тек прошло осам! — промрмља полугласно, а затим продужи мислити у себи: „И ово несрећно време, отегло се, као да се сваки минут претворио у годину.“
Дође јој жеља да што пре заспи, па да не осети кад прође ноћ. Не зна шта да ради од дуга времена: хода по соби, гледа сваког минута у часовник, седа за сто, леже у постељу, али од свега тога слабе помоћи.
Није могла ни вечерати. Куварици је казала да вечера, изговарајући се да њу боли глава.
— Како би било да што лепо читам? — упита се после неког времена. Та јој се мисао допаде, узе једну свеску романа „Лов на милионе“, мислећи да ће јој читање нагнати сан на очи.
Не иде ни то: чита, чита, али је тек мисли и нехотице занесу на другу страну. Замишља како ће сутра неко изненада лупнути на вратима, како ће она рећи: „Извол’те напред“, како ће потом угледати пред собом лепа млада човека у господском оделу, који ће јој се поклонити и поздравити је, а она му отпоздравити и понудити га да седне. Ту је сад у памети испредала читаве лепе и нежне разговоре, који ће се између њих водити. Узимала је затим на се улогу тога младог непознатог господина и самој себи постављала питања, на која се трудила да што лепше одговори… Снови је понеше за собом, а да су они били слатки, видело се по свему изразу лица, које је сијало задовољством и — чежњом…
Остави књигу која јој се сада учини несносна и бљутава, јер у њој није било тако лепих и слатких мисли, те поче ходати по соби.
После неког времена уврне лампу, и леже у постељу, па је, гледајући у слаб плави пламичак, сањала и даље своје слатке снове.
У соби је тишина. Само што изретка пламичак у лампи почне једва чујно пуцкати и часовник на зиду тихо куца. Млада удовица лежећи гледа свуда по соби, а најчешће у пламичак, и мисли о сутрашњем дану. Покаткад је тргне из тако тихих и топлих мисли тандарање кола на улици и вика пијаних људи, те љута и нервозна почне их у себи грдити и клети, а затим се мисли опет поврате у свој првашњи ток.
Сан је тек поново пред зору свлада и сутрадан се доцне пробуди. Одмах дозове куварицу и запита да ли је когод долазио. Одговор да није нико, исто толико је баци у бригу колико је утеши.
Тако је проводила дане млада удовица, са врло малим, ситним изменама докле год је са лица њене куће стајала прилепљена објава са речима:
„У овој кући издаје се удобан стан за самца, са услугом и намештајем.“
Захваљујући добрим и милостивим људима у престоници она се брзо ослободила мука, јер је објава ускоро скинута.
Јарушице, септембра 1893.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Рођендан (слика из живота)
„…Сутра се навршује двадесет и три године мога живота! … Проћи ће и ово вече, проћи ће и сутрашњи дан тако исто глупо и незначајно, као што су ми ови прохујали! … Да, време јури напред и ја се без сврхе котрљам за њим по овом широком свету. Да се запитам шта сам ја урадио за двадесет и три године свога живота? — Ништа! — морам сам себи на то одговорити! … Грозно је то и помислити; страшно звони у ушима сама та реч: ништа! … Двадесет и три године постојати на овом свету и ништа не урадити! … Сви овде, у месту мога рођења, мисле да сам много и много урадио, а понеки ми још и завиде, мислећи да сам срећан… Како лепо мишљење имају о мени моји суседи, како ми они моју будућност проричу! Њима би смешно било кад бих им ја казао да са двадесет и три године нисам ништа урадио. „Толике године учи школу, красота, богами, срећан ће бити!“ — многи говоре, мислећи да и ја то исто мислим… А мој отац, како он још мисли! — О, мој тужни оче, ти си у мене положио сву своју наду, ти ме љубиш као зеницу свога ока или још више, више него и сама себе, ти се радујеш моме напретку, топиш се у блаженству мислећи како ћу ја бити срећан! Мислиш како ћеш се поносити мноме и радовати се кад ко каже да сам ја твој син; мислиш да ти то заслади последње дане живота… А мајка моја? — Ах, она још унапред ужива у томе како ће ме по свршетку школе видети срећна и задовољна; мисли како ће весело провести са мном остатак својих дана… А ја? — Ја само гледам своју будућност празну и пусту, као год што гледам у исту такву прошлост!
— Провео сам толике године за ђачком клупом. Док бејах у млађим годинама, био сам добар ђак, ал’ нашто то? — За последње четири године, проводећи живот у лумповању, разврату и картању, поборавио сам све што сам пре научио, а новога слабо сам што читао… Пре недељу дана истеран сам из свију завода у земљи! … И сад, шта све то значи? Шта је то? — Зар то не значи: двадесет и три године бити на свету, постојати и не урадити ништа! Ужасно! — Још нико не зна да сам отпуштен из завода. Данас при састанку нико није приметио моје нерасположење, а ја сам једва уздржао сузе у очима… Да, да, они су били врло радосни, а ја сам се мало с њима бавио, изговарајући се да волим да одем до извора и да мало прођем! … А кад дознају? … Па ја још постојим на овоме свету, још дишем, још мислим, а тако сам ништаван и безначајан, а поред свега још и гадан: варам родитеље, варам целу околину и желим чак и сама себе преварити! … Сад моји родитељи безбрижно спавају, а кад би знали каквог сина имају, целе ноћи не би тренули! … Сутра, на мој дан рођења, познаници ће долазити, те ми честитати, пиће и певаће у моје здравље; моји ће родитељи бити весели, — а ја? … Како ми је несносна и мрска та реч „ја“! … Самога себе презирем, гнушам се самога себе: ја сам велики кривац! Упропастио сам рођеног оца и мајку! … О, оче, и ти, мајко, да ли сте икад помислити могли да овако што може бити с вашом надом, с вашом узданицом! … Грешан сам, ја вам загорчавам последње дане живота!“
Овакве мисли врзле су се по памети Милану који је баш тога дана дошао из Београда родитељима у Н… Прошло је било пола ноћи, а он је седео сам за столом у својој соби с наслоњеном главом на леву руку, тужним погледом гледајући предмете около себе, али ниједан није могао видети јасно и распознати; десном руком одмахнуо би покаткад тако, као да би хтео рећи: „Нека иде бестрага све!“ Чело му се све јаче и јаче набирало; а с времена на време отео би му се из груди дубок уздах, који прекидаше мртву тишину што је у соби владала. Напослетку стеже песницу десне руке и удари се њоме по челу: очи заблисташе сузама и он, раширивши обе руке, блесаво погледа у пламен од свеће што тихо гораше на столу; уздахну јако и дубоко, а за уздахом изви се туп и загушљив усклик: „Тешко мени!“ и лицем му пређе неки грозничав и једак осмех, а модре усне задрхташе.
Он је у том тренутку гледао себе у својој прошлости, у часовима проведеним развратно и бурно, а у исти мах у тим истим часовима и своје родитеље како се хвале и поносе с њиме.
Затим му се учини као да види пред собом и оца и мајку како га гледају погледом пуним надања, пуним љубави и чињаше му се као да шапћу: „Ти си наша нада, ти ћеш нам засладити живот!“ — Није могао више издржати. Малакса и, заронивши главу међу руке, поче горко јецати, а суза за сузом котрљала се низ његове бледе образе.
Дуго је био у таквом положају: свећа је пред њим горела; у соби је владао потпун мир; месец је просијавао кроз прозор на месту где беше размакнута завеса, а споља допирао је глас веселе и тихе песме славујеве.
После тога диже се и пође постељи, у коју гледаше тако као што путник, уморан и измучен својим путовањем, гледа пред собом кућу своју, где мисли наћи склоништа и одмора, али ипак стрепи да се није каква несрећа догодила за време његовог одласка.
Веома се дуго свлачио; капут је неколико пута закопчавао и откопчавао док га је свукао, а тако отприлике ишло је и с осталим. Све је ствари у највећем нереду оставио разбацане по соби, а затим легао.
Дуго се превртао у постељи. Мисли су му лутале по бескрајности: час су га носиле у прве дане детињства, у најдаљу му прошлост, а час у будућност, у последње дане живота; по садашњости су јуриле муњевитом брзином. Пред очима су му се ређали многи и разноврсни предмети; познаници и пријатељи његови лебдели су му пред очима и он је слушао њихов безбрижан смех, слушао где му говоре: „Жестоко, жестоко, још мало па да свршиш школу!“ Они су сваки час губили свој облик и заузимали облик другог чега. Час се од његовог суседа Пере створи неки његов друг школски који зна да је он отпуштен, па му говори: „Еј, Милане, Милане! …“ Милан се трже на те речи, а пред очи му пројуре друга лица, други предмети, и одједаред му се учини да су се сви предмети претворили у слова, у нешто страшно написано, а његови родитељи јуре да стигну и прочитају. Он се опет трже, и свега нестаде, а пред очи му изиђе дуга, мрачна и страшна пољана на којој се види само један мали огорео пањић. Пањић се наједаред претвори у његовог оца, који му нешто прети… и он појури њему, кад тамо, а од његовог оца створи се неки кафеџија из Београда, који се гласно насмеја, потапша га по рамену и рече: „Не бој се, опасност је прошла!“ Милану пролете осмех преко усана, лице му се разведри… већ је заспао.
Сутрадан око 8 часова Милан је још спавао: дисање му је било дубоко и тихо, а бледо лице својим изгледом и тужном укоченошћу, на коме су се видели трагови проливених суза, чињаше се као земљиште на коме су свршавани страшни бојеви и глупе бесмислене игре, а по њему беше пробио крупан и хладан зној. Сунце је весело просијавало у собу кроз прозор и зраци су падали на Миланове руке, које беше пребацио преко покривача.
У кујни је владала велика ужурбаност: спремано је за дочек гостију, који ће тога дана доћи да честитају Милану рођендан; али су сви послови свршавани у највећој тишини.
— Лакше, немојте да пробудите Милана — шапутала је његова мајка, а топила се у милини спремајући за рођендан своме сину. Како је весело пословала по кући, како јој је изгледало све мило и лепо; чинило јој се као да свака ствар пева и некако друкче изгледа, па и саме муве није данас као обично мрзела и јурила: „Нека их — сигурно је помишљала у себи — данас је Миланов рођендан! …“
— Да пробудим бату, мајко? — упита Миланова сестрица, која утрча споља носећи у руци киту цвећа.
— Немој, благо мајци, нека спава још мало — одговори она, а затим помисли у себи: „Јадно дете, намучило се по школама учећи дан и ноћ; нека се одмара још!“ Лицем јој прође нека тренимична сета.
Дете затим опет весело отрча напоље и поче јурити једног лептирића.
— Лакше, благо мајци, да се не убијеш — рече му мајка гледајући неко време за њим, а затим полако на прстима уђе у Миланову собу.
Милан је још спавао у истом оном положају. Она стајаше крај његове постеље неко време и гледаше га погледом пуним љубави, како само мајка може своје дете гледати… Како је блед! Толике године над књигом баш се намучио, али још мало, па већ све да му се надокнади!“ — мишљаше она у себи; затим се саже те га пољуби у бледо чело и поглади му руком косу. „Сирото дете“ — прошапута она, и опет лагано, на прстима, изиђе у кујну, где се даде живо на посао.
Отац Миланов бавио се за то време у дворишту, наређујући како ће се уредити прасе и јагње што је за тај дан спремао. И он је био весео и помишљао како ће се идуће године на исти дан спремати да пође у госте своме сину, који ће дотле већ постати чиновник. Та га је мисао толико крепила и веселила да је мислио како би му било и немогуће без ње и постојати!
Око 9 часова устао је и Милан. Пошто се умио и обукао, изиђе у башту. Време је било дивно; сунце је на све стране сипало раскошно своје зраке; мирис цвећа јако се осећао, а из оближње шуме допирали су гласови птичјег певања. Он је био малаксао и немоћан, а у души му је било мрачно и пусто и чинило му се као да је сва та дивота лепог летњег дана само на то да он јаче осети своју бедност и ништавност. Бесвесно је гледао око себе. Врапци су се сунчали, прпушкајући се у прашини; кокоши су чепркале по цвећу тражећи какву бубицу или црвића, и он их није хтео јурити; један пас лењо се отегао у хладу под јоргованом, и тек би покадшто шкљоцнуо зубима за каквом мувом или се почешао шапом по врату; ’челе су зујале око цветова, завлачиле се у њихове крунице и излазиле натраг, и опет даље лете. Милан је свему ономе што је гледао завидео; све му је изгледало срећно и задовољно; он се осећао најнезнатнији и најништавији од свега што су његове очи гледале, па чак и од једног парченцета жуте хартије које је поветарац клатио на земљи. Сви гласови што су му допирали до ушију: и птичје певање и шушкање лишћа и зујање ’чела, па чак и рика говеда и тихо рзање коња у штали — све му се чињаше необично и тајанствено, све као да нешто прориче.
После овога опет се врати у своју собу, одакле се тешком муком усуди да изиђе у кујну.
— Што си се, сине, толико успавао? Ти треба данас да частиш! — рече му мајка меким и нежним гласом.
— Не знам, боли ме јако глава! — промрмља Милан, трудећи се да, што може више, прикрије своје јаде.
— Не мари, благо мени, проћи ће то. Јуче си путовао, па је зар због пута.
Расејано и тужно гледао је Милан шта се збива око њега: мајка му је намештала неке чаше на ормарчићу и беше се јако удубила у тај посао; момци су секли месо за ручак и разговарали о томе како је дебело јагње што је заклано за печење; Милица, жена која је помагала његовој мајци у послу, мешала је јело у лонцима и непрестано се жалила како је пресолила чорбу, те је то бацило у неку бригу. Споља се чуо глас његова оца: „Још мало, још мало, ха! … Тако, сад само да се припече, ала ће да буде красота! … Еј, Миловане, иди те зови гајдаша да бар данас мало поиграмо.“
Милану све то изгледаше глупо и чудно, изгледаше му као нека чудна игра после које ће све отићи у ветар, у прах! … „То је све због тебе“ — зујао му је неки глас једнако у ушима, и он жељаше да бега некуд — да се нигде не скраси, а у ушима му је зујао глас: „Зар си ти заслужио ово?“ — и он се грозио тога гласа.
Дошле су на ред и здравице.
— Да попијемо чашу вина у здравље Миланово — отпоче први г. Пера. — Прими, Милане, од мене ову здравицу, као од проста човека. Ја ти желим да будеш први до првога; да дочекаш велику славу и срећу, па да се сви с тобом поносимо, а највише твоји родитељи; нека ти да бог што зажелиш… Да бог да много и много година дочекивали данашњи дан у здрављу и весељу.
— Дабогда! … Амин, боже! — прихватише остали и започеше певати:
— Многаја љета, на многаја љета!
У том тресну пуцањ пиштоља напољу и гајдаш засвира.
Милана свега подиђоше мрави. Хтеде устати и отићи, али није могао ни смео, ни сам не зна зашто.
Опет наста куцање чашама, песма и смех. Гости су постајали све веселији и веселији, а Милану се сваки њихов глас чинио страшан и грозан, пун чудних прича, па се после претворио у глас: „Зар си ти ово заслужио?!“
Весеље све јаче и јаче. Устаде и Миланов отац, те стаде обасипати благословима свога сина, па затим и мајка.
— Дај, боже! — хорило се са свију страна. Опет запеваше „многаја љета“, опет пиштољ пуче, опет гајдаш засвира.
Милану се завртеше сузе у очима. Диже се и посрћући пође својој соби. Мајка му пристаде за њим и стаде га запиткивати:
— Је ли ти тешко, сине, боли ли те много глава?
— Боли — загушеним гласом одговараше Милан.
— ’Ајде лези, сине, благо мајци… нека гостију…. О, о, о, шта да буде детету?
Она га одведе у собу, намести на постељу врло пажљиво и покри.
— Спавај ти, сине, то ће да прође — рече она забринутим гласом полазећи из собе, пошто га пољуби у чело.
Весеље и даље траје, гајдаш свира, а гости се ухватише у коло. Милан је у другој соби лежао и гушио се од плача, а у ушима му је зујао онај глас. Зар је то све због тебе? … Јеси ли ти то заслужио?!“
—
Ноћ је мирна и ведра; звезде трепте на плавом небесном своду, немирни лахор тајанствено шушкара лишћем, цвеће мирише, а славуј извија своју тиху и веселу песму.
Београд, 1893.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Из бележака са села (4/4)
IV
ДОБРА ДУША
Неко се бори за власт, неко за господство, неко за богатство, неко да придобије љубав, неко за положај, неко за престо, неко за славу, а она се, јадница, борила целог века за сапун. И то не какав скупоцени сапун, већ сапун за прање рубља, пераћи, како га сељаци зову погани сапун. Ето, за тај сапун борећи се, провела је век.
Памтим је још док бејах дете. Малена, крупна, мало нарамкује из десног кука. Глава повећа, лице црножуто, грубо, увек исперутано због многе употребе сапуна; танка, влажна, широка уста; очице мале, симпатичне, жалосне, вире испод чисте шамије, коју готово на очи навуче. Откад ја памтим она је удовица. Живела је с браћом у задрузи и вршила је дужност дечјег команданта.
Она их храни, пева им, тепа; она их, како она стручно вели, „полаже“ да спавају, она их буди, она све. И она је ручала, вечерала и спавала у томе дечјем логору, иако је имала своју клету.
Ту тек да човек уђе, па да види да се она не бори узалуд целог века за сапун. Мирише чистота и босиљак, а и на њој све чисто од главе до пете. Свака крпица коју и у дворишту нађе (и то је радила), опрана и лепо сложена.
— Што? Требаће и ово за закрпу, а они бацили! — говори и дигне крпицу, али је не остави прљаву. Одмах сапун и воду, па то опере у три воде и три пут трља сапуном.
Седи усред дечје војске, жваће ’леб, а деца по двоје-троје на групице једу млеко, па се и заваде, побију се кашикама, па им косице све беле од млека. Она се умеша, расправља, деца је се не боје, не слушају, а она удари у плач и узме клети судбину, а деца у смеј. Тада у крајњем моменту тражи интервенцију страних сила и зове у помоћ мајке и очеве. Кад успостави ред, она опет певуши деци нека тепања на свој особити начин.
Нико никад с њом озбиљно није разговарао. Све што је, то се нашале на рачун њеног сапуна.
Једнако с децом, па и она годинама постала право дете. Час плаче ни за шта, час се смеје до суза.
Њене се жеље каткад простирале и на шамије и на по коју памуклију, иако је у сандуку имала неупотребљених нових шамија, које је на свадбама добијала пре толико и толико година, али она то чува, слаже. Сваки дан по десет ће пута повадити све из сандука и наново сложити.
Али сапун, пусти сапун! Мисао о сапуну је испунила целу њену егзистенцију, и ум и срце и Душу њену.
Као год што је Наполеон рекао: „Три су ствари потребне за рат: прво — новац, друго — новац, и треће — опет новац“; тако би и она, попут овог великог ратника, да је за ову фразу знала, узвикнула с пуним убеђењем: „Три су ствари потребне за живот: прво — сапун, друго — сапун, и треће — опет сапун!”
Сељаци су се често смејали и дирали је за ову њену манију за чистотом, али мени је то било симпатично. Сваки час се купа. А кад се умива, стани па гледај! По читав сат се умива. Десет пута ће се мазати сапуном и спирати га. Зато јој је лице и исперутано.
Чим ко из куће пође у варош, она одмах за њим:
— Купи, брале, мало сапуна!
— Какав сапун! Не може то једнако да се троше паре.
— Купи, вала, сад, па после, еј, чак там’ задуго нећу тражити.
Очајна је кад се онај што иде врати без сапуна. Онда иде у своју клетицу, па плаче као да је све покопала. А имала је увек у резерви бар два килограма, ал’ то не би утрошила до жива јада, тако рећи никад, па ма надничила ваздан за најмање сликче сапуна.
Ако дође ко од зетова или родбине у госте, а она одмах пред њега, па место поздрава:
— Аха! Ето мени мога зета, купиће он мени сапуна.
*
Доцније се браћа поделила. Њој су дали једну краву и 300 килограма жита као храну за годину. Она остаде код најстаријег брата. И даље се бавила око деце, и даље је молила и кукала за сапун.
Чим чује да је ко испросио, одмах она иде њему.
— А, жениш се, дан ти твој, а ниси мени купио сапуна!
Њој је то тражење прешло у страст, и у последње време она је људе делила у две групе: добри, који јој купе сапуна, и пропала бића, одроди, који јој никад нису купили сапуна.
Говорите ви њој о неком и истичите све врлине овог света да докажете да је добар, то све за њу не вреди ништа. Слушала је једном како њен брат разговара са сељацима да је за председника најбољи Павле…
— Их, што га погоди! И сина женио и ћер удавао, па никад да ми је купио сапуна! — добацила је она жучно.
Она је чак на неки начин сматрала да је то куповање њој сапуна обавезније за сваког српског грађанина него плаћање пореза.
*
Прошло је било десет година, а ја је нисам видео. Тад кад сам походио њину кућу, брат јој бејаше умро неколико месеци раније.
Седи на постељи где јој је брат спавао, па плаче, и нариче:
— Јаој, слатки брале, ко ће мени сапуна да купи? А ти купиш, па кажеш: ево сапуна! Јаој, добро моје! … А сеја теби дала њене даске, а не жали сеја за тебе! … У моје те даске са’ранили, добро моје! …
— Ћути будало! Шта ту пренемажеш? — обрецну се на њу један од братанића.
— Но, ћути! Ваљад’ ми купујете сапун, па да не жалим!
— А какве даске? — упитам.
— Па, знаш, она дала њене даске, те смо јадног оцу са’ранили — рече њен братанић.
— Па зар сваки има спремљене своје даске за мртвачки сандук?! — упитам зачуђен.
— Има, но! Кад су се из задруге поделили, они су из заједничког забрана узели јапију и отесали сваком даске.
— А где су његове?
— Па није имао Нино покојни, па јадан оца дао њему своје.
— Сејине даске, брале слатки, у њима да лежиш! Суве, брале, како су добре биле, сад онаке јапије нема, ал’ не жали сеја! — нариче она.
— Па отесаће и теби друге! — тешим је.
Она уздахну, па ће тихо кроз плач:
— Нема сад онак’е. Оно је, знаш, сува јапија била, па ми не би за дваес’ година у земљи иструлеле.
Купио сам јој килограм сапуна. Њена се туга мало ублажи од толике изненадне радости.
Јадница! Волела је „кило“ сапуна него престо руског цара.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Из бележака са села (3/4)
III
СЕОСКИ ПОГРЕБ…
Чича-Мијаило Томанић био је наш сусед. Мало га се сећам, управо више сам запамтио његов чибук него њега. Трешњев, шарен чибук, ишаран вуницом. Сећам се: кад он дође к нама, седи уз ватру, срче каву, а из уста му се колутају густи колути дима. Ја с чежњом гледам у његов чибук и волео бих га него богзна шта. О, колико сам лепих намера и планова имао с тим чибуком, а изгледало ми је врло лудо што се тако лепа ствар употребљава за пушење, за тако нешто глупо.
Једног јутра, беше у пролеће, уђе у нашу кућу чича-Мијаилов син, Марко, гoлоглав, снужден, назва бога, погледа по нама укућанима и поглед му застаде на мом оцу:
— Дођо’ да ти јавим… — рече, и застаде.
— Да није… — додаде мајка живо, застаде и она и погледа у Марка. Из њеног погледа видео сам да је нешто страшно.
— Умро?! — узвикну отац и удари руком о руку. — Еј, сирома ’ча-Мијаило! Ама је л’ умро?
— Јутрос, сирома’! — додаде после кратког ћутања Марко, а сузе му потекоше. Обриса сузе, па се загледа у ватру на огњишту.
— Сад није ти вајда, па да се убијеш… Божја воља! … Сви ћемо! — теши га мајка.
— Не рађа се више таквих! — вели отац.
— Божја воља! — додаде и Марко.
— Извео је децу на пут, оставио ви је доста, а човек стар… Оно, жалост је, што се каже, човеку за пилетом, а камоли оно што је најближе, отац, али што мора да буде, мора! … Лепа смрт! — рећи ће мајка.
— Ама као да је заспао сирома’. Није се нилек мучио — вели Марко.
— Е, то је лепа смрт! … Не дај боже, као што има… — поче отац.
Марко ма’ну рукама, уздахну, па као за себе изговори:
— У туђини, без иког свога… па… Не дај боже!
— Јесте ли јавили попу? — упита отац.
— Отишао Миливоје (други ’ча-Мијаилов син).
— Вала је лепо оставио! Не бојиш се да се осрамотиш. Имаш, ’вала богу, чим и да га са’раниш, да ти не црвени образ.
— Има, ’вала богу! … Тхе шта ћеш! … Из ове коже у другу не могу! Не дај боже, онако… ал’ ово је од бога! — рече Марко излазећи на врата.
Отац одмах оде за њим.
Док се овај разговор водио, ја сам два-три пута хтео запитати за ’ча-Мијаилов чибук, али не смедох, јер сам осећао да се води доста необичан, чудан разговор. Али мисао о чибуку нисам никако напуштао.
Ушуњам се и ја у ’ча-Мијаилову авлију.
Пуно света. Синови његови, синовци, и остали из родбине, гологлави, пролазе кроз свет, нуде врућу ракију, каву. Људи их теше, пију за покој душе. Снахе и остале жене из родбине кукају на сав глас; вазда других жена се мува тамо-амо по кући и дворишту, нешто раде, носе, или су око велике ватре у дворишту, те надгледају јело што се кува у великим лонцима, и пију врућу за покој душе. Према тој ватри, друга, тамо се отуд и отуд врте на ражњевима два велика брава. Обрћу неки момци. Около пуно људи. Смеју се, шале се, подмећу кришке ’леба да на њих капље маст с печеница, мезете и пију вруће.
Ништа све то мене није занимало, све ми чак било досадно. Ја сам мислио упорно о чича-Мијаиловом чибуку. Бојао сам се, слутио и стрепио да с чича-Мијаилом не закопају и чибук.
— Само да ми је знати ко ли ће сад руковати чибуком?!
Поред све моје жеље да разберем о чибуку, нисам дознао ништа.
Кад сам увече тог дана легао, мислио сам о чибуку, и с тим мислима заспао, а сутрадан сам већ предузео озбиљније кораке. Провирим кроз плот од чича-Мијаилова дворишта, тамо исто као и јуче, али на моју срећу угледам мог вршњака Мику, унука ’ча-Мијаилова. Решим да се њему поверим. Викнем га кроз плот и он одмах дотрча. Предложим му да се играмо у нашем шљивару и он предлог прими.
— Шта да се играмо? — пита.
— Трговаца. Ти да продајеш свиње, а ја да купујем…
— ’Ајде!
Мика седе на крај од великог корита из ког свиње пију воду и намести се као чича-Мијаило кад трговцима продаје свиње, искашљује се, и чека да ја почнем.
— Ха, чекај, идем ја да узмем очев јанџик што носи по лову! — рекох одушевљен новом лепом идејом.
— А шта ћу ја? — поче се он дурити. Ја да мет’ем јанџик, а ти продаји свиње.
Мени сину на ум још срећнија мисао:
— Ти узми дедин чибук, па као пуши.
Готово.
Он отрча на једну страну, а ја на другу.
Вратих се ја с јанџиком и чекам са нестрпљењем. Нема га; моје нестрпљење за кратко време достиже врхунац. Отрчим и сам у чича-Мијаилово двориште. Задахну ме мирис босиљка и тамњана. Све мирно, окупљено око сандука. Поп чита с епитрахиљем на прсима, учитељ и ђаци одговарају певањем. Прогурам се. Чича-Мијаилово лице као од воска, на глави му црвени фес, руке на грудима, као од воска. Обузе ме страх.
— Бежи одатле! — промрмља неко и одгурну ме. Ја се помакох назад, док ме други неко не одјури и из дворишта.
Ја у наш шљивар, кад, за велико чудо, Мика тамо. Поред њега чибук. Почесмо се наново погађати шта ће ко играти.
„Свјати Боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас“ — чу се из чича-Мијаилове авлије погребна тужна песма.
— Јаој, и јаој! — проломи ваздух кукњава жена.
Мика, престрављен, закука и сам, а мене обузе страх.
—
Кукњава и песма све се слабије и слабије чула, спровод се удаљавао.
Још је слабо допирао глас песме: „Свјати Боже“, још се помало могла чути запевка кад смо се ја и Мика договарали да чибук исечемо и начинимо пуцаљке, а из чича-Мијаиловог дворишта се све јаче и јаче могао чути смех и кикот пијане послуге.
(Даље)
Из бележака са села (2/4)
II
КИЋА
Још дететом знао сам у селу неког нашег суседа кога су сви звали Кића. Знао сам о њему да је у нашем селу изучио школу, па га после дали у Крагујевац на велике науке (гимназија). У гимназији је провео годину и по дана, и како није могао да успева у наукама, да „изучи за попа, јал’ за учитеља“, отац га извади из школе и да на занат код неког Симе који је држао бакалук и знао да шије и да везе бућмом и срмом, а код тог су Симе и наши сељаци пазарили. Ни код Симе није боље прошао. Провео је две године у чаршији, научио да говори по варошки, научио мало и од посла, и вратио се у село, где се одмах разликовао од осталих по ходу, по оделу, а и по говору. Носио је зими уске, сасвим приљубљене уз ноге панталоне од плаве, војничке чоје, памуклију и поврх ње прслук, а на глави плаву шајкачу. Лети је носио то исто, без памуклије, а на глави куповни шешир с широким ободом, а некад се виђао у гаћама и танкој, лепо убраној кошуљи, што зову на ождреље, а кошуља толико умочена у модрило (вешплав) да се плави као чивит. На кошуљи су вормети, повијене таслице на рукавима, и колир од шифона поштиркани и испеглани. Место зубуна увек прслук, и то раскопчан, а на прслуку челични ланац (сат није имао) и око врата дугачак гајтан који спреда задева за појас. Кад се, дакле вратио тако из чаршије са заната и наука (слушало се по селу да зна и немецка слова), Кића умоли оца да учи на приват две године, а то је био као неки курс за општинског писара. Тако су се и многи други спремали. Неко је плаћао учитељу у новцу, а неки су плаћали у натури: доносе жита, масти, млека, пилиће, свињу, јагањце, што ко има, те тако као пролазили јевтиније. Ми смо деца на те момке што студирају на приват гледали са страхопоштовањем, као на научнике. Кад они између себе разговарају и слишавају један другог, онда нисмо слушали обична, наша школска питања, нити се ту говори о томе где извире Морава, и како има два крака, нити о овци да има четири ноге и да пасе траву, нити да коњ има главу, труп и удове, и да на врату има дугачку, лепу длаку која се зове грива, а да се та домаћа животиња преже у кола и употребљава врло корисно за јахање. Ништа од свега тога. Они су учили сасвим друге науке. Учили су да знају напамет и да сами напишу тапију, да потврде тапију, да израчунају интерес на позајмљену суму, да напишу тужбу, да напишу облигацију, да је потврде, и да израчунавају термине плаћања, да направе уверење: „Суд ове општине уверава сваку надлежну влас’, које се тицало буде знати, да је…“, да напишу писмо приватно и званично. Ето такве смо крупне, и за нас децу импозантне ствари слушали од оних што уче на приват. И сами сељаци имали су врло лепо мишљење о том учењу, и сваки би рекао: „Ово што деца ’нако редовно уче, то баш ништа, ал’ ко може да дâ дете да изучи на приват, то вреди много. Зна после дете што год му треба, да ти сврши посао ки ’двокат. А још кад је дете разборито, па се и само, још у општини, испрактицира, онда слободно не иди ’двокату, мањ ако имаш пара одвише па и не знаш куд да и’ поарчиш. Ем се дете упути, па после живи рат, не мора да при’вати мотику. Ето Алемпија, Васе, па други’ (и они су учили на приват и сви су општински писари), живе за два света!“
Тако су сељаци, људи, о њима мислили, а ми ђаци, у школи, не само да смо их због њихове високоучености поштовали, већ смо их се и бојали, јер су нам они били као неки вицеучитељи. Кад учитељ оде у лов, или где у госте, или има нека друга посла, онда они задају лекције, слишавају, кажњавају, имају сву власт као учитељи, само што су морали учитељу поднети опширан реферат о пропитивању, владању ученика и изреченим казнама, те учитељ као врховна власт одобри.
*
Док је Кића учио на приват, умре му отац и остави му мало имање, оптерећено великим дугом. Мајка му је умрла раније, и како није имао никог више, то је остао самац, само’ран. Кућа његова оца била је у селу, а право село било је читаво пола часа удаљено од краја где сам ја одрастао. То је као неки госпоцки крај. Ту је црква, школа, ме’ана, општина, учитељева кућа, попова кућа, дућан, бојаџиница Матина, наша кућа, и једна мала, опустела кућица неког дућанџије кога је случајно шурак убио каменом, а жена му се после преудала и одвела собом двоје деце, те тако у кући није становао нико.
Како се Кића, као учеван човек, није мислио бавити земљорадњом, то је напустио очеву кућу и узео под закуп ту опустелу кућицу у госпоцком крају. Набавио шиваћу машину и шио је сељацима зубуне, јелеке, капе, крпио памуклије, шио женске рекле на струк и узгред се бавио писањем тапија, облегација, правио тужбе, писао приватна писма, и уопште: шта је год коме требало, Кића му то изради за јевтине паре.
Кад сам ја дететом био у селу, њему је могло бити нешто више од двадесет година. Црне масти, кошћат, танак, штркљастих ногу са оним затегнутим панталонама и умотаним каишима од опанака до близу колена.
Тај није знао за умор, а могао је да пешачи, што су сељаци говорили, као пас. Зором рано тек промакне поред нашег прозора и чује се његова песма (знао је, веле сељаци, све лепе, нове песме из лире, а не оне сељачке, старинске). Мало прође, а тек он се враћа натраг и вуче пуну торбу мрса и погаче, или какву ћурку, или кокошку, или шта било тако, само се никад не враћа празних руку. Није га мрзело да облети цело село по неколико пута на дан. Свуд стигне. Час он оде и у друго село, и у варош, и куд не, само није могао на једном месту да је.
Кућица у којој је живео мала, ниска, опала, на оџаку се дими само зими, у дворишту коров. Ту је увек по неко усамљено, снуждено пиле, или ћурка кауче, а у обору ришка по какво пупаво прасе, пгго му у име награде да сељак за написано писмо, или неку таку малу услугу. Малтер од куће около одлепљен, па цео изглед буди у човеку сажаљење и симпатију према Кићи, том само’раном сиротапу, како су га сељаци често називали. Нико не зна кад пре дође, кад оде од куће. Час чујеш где у његовој соби трешти машина и његова песма, која је личила на бесомучно урликање, час га чујеш где звижди, а мало затим све немо, њега нема, отпарлао некуд. И човек мисли није код куће, а тек оно затандрче машина и разлегне се његова гласина: „Јој, нешто ми се памет померава, канда ми се нова дика јавља…“ Мало прође, а тек неко пита код наше куће: „Где је Кића, бога ви?“
— Ту је.
— Нема га, сад ја хтедо’ тамо, па врата закључана!
Моја се мајка увек прекрсти и рекне у таквој прилици:
— О, часни га не убио! Не знам како га носе оне веселе ноге. Боже ме прости, као да није сам!
Не прође ни сат, а тек из његове куће чујемо песму: „Румен ти је кљун, голубе, ју голубице…“, а затим звиждање, па опет неку песму, па опет звиждање, па тек се све ућути. Погледамо, а он оде некуд навише журно, па мало затим чујемо његово звиждање; погледамо, а он оде наниже.
— ’Натема га било, као зграновит! — прошапуће мајка.
Недељом до подне, кад сељаци дођу цркви или у општину, Кића не стане. Са сваким има понешто тајно. Тек само погледаш, а он понеког у’вати за крај од гуња и вуче у страну. Прошапуће мало с њим, и тек погледаш, а он већ у другом крају порте с другим; док се окренеш, а он с трећим на трећем месту.
Тако је Кића проводио дане припремајући себи место за општинског писара наместо поповог сина. Као озбиљан кандидат за то место, он је строго мотрио на рад свог супарника, ’ватао му погрешке, злоупотребе, уцењивања, и све то, док си длан о длан, он саопшти по селу, доспе у свачију кућу. Сељаци су били већ ради да поповог сина смене, али опет, како веле, држи начелник. Поп начелнику даје поклоне, па опет овај заволео његовог сина.
Али Кића је био уверен да ће доћи и његово време (то је више пута јавно подвикнуо кад се споречка с поповим сином), и живео је задовољно.
Сељаци су му чинили. Жале га сви где је сам, сироче, па у чију год кућу сврати, не испрате га празних руку. Тек кад пође, задржи га домаћица.
— Кићо, синко, чекај да ти дам мало погаче, знам да ти нема ко умесити.
Спреми му погаче и мете у заструг сира и скорупа, па дода:
— Ево и мало смока, па кад уздолазим цркви, ја ћу понети заструг.
— Севап је, а и наше је дете, сироче — дода свака кад он оде.
Негде добија јаја, негде пиле, негде ћурку, негде сланине, сува меса; што било, тек га не испрате празних руку.
Тако Кића није за храну бринуо. Имао је он свега у кући, а и свуд су му код другог била врата отворена. Негде руча, негде вечера, негде ужина, тек сваки га понуди. „Самац је, сироче је!“ сваки помисли.
Сем тога, он је лепо зарађивао, а новац је штедео, управо, није га ни имао за шта трошити. Од шивења, вели, није богзна каква хасна, али је добро зарађивати на писању. Радио је и за готов новац, а и примао је награду у житу, пасуљу, стоци, па то после продаје у вароши и паре оставља.
*
Од детињства нисам га видео никако, до свога доласка у село после толико година. Место оне мале опале јадне куће затекао сам велику пространу кућу ограђену тарабом. Одмах до куће велики кошеви, амбари, магазе, штале и друге стаје; пред кућом башта пуна лепа цвећа, а у крају баште кошнице. Двориште има два улаза: једна врата за улаз у одељење где је кућа; а друга су врата за улаз у одељење дворишта где су кошеви и магазе.
Затекао сам га, кад га походих, где седи пред амбаром и објашњава се са сељацима који су му довукли неколико кола жита.
Кад ја наиђох, он прекиде разговор, поздрави се са мном, али ме не познаде. Кажем му ко сам, н на његовом лицу указа се радосно изненађење.
— ’Ајде, стоварајте ви, па после дођите да обрачунамо, рече сељацима, и мене поведе у кућу да се видим и с његовом породицом. Јако се изменио. Затекао сам га пуна, трома, са масним лицем и подвољком под брадом, која је лепо избријана. На њему капут, прслук и панталоне као у градских трговаца. На руци му дебео златан прстен; на ногама имађаше лепе, штиковане папуче. Његова жена се носи по варошки, а тако исто и деца.
Из његовог разговора сам дознао да је већ дуго година општински писар и да је добро зарађивао на писању, а уз то је и трговао са житом, ракијом и стоком.
— Шта ће се — вели — тек колико човек да се занима.
Разговор нам прекиде сељак који уђе, с речима:
— Стоварио сам, газда Кићо, ’ајде да променимо облегацију.
— Одмори се мало. Хоћеш једну ракију — понуди га Кића.
Послужише му ракију, и Кића уђе с њим у другу собу.
Тамо су пробавили око четврт часа и за то време сам разговарао с домаћицом. Кад изиђоше, сељак оде ћутећи, а Кића седе до мене и продужи започети разговор.
Мало се још поразговарасмо, па се поздравим и ја и пођем. Домаћин изиђе да ме испрати.
Четворица сељака су још стоваривали, а онај што је улазио у собу Кићи стајао је крај празних кола с неком хартијом у руци и гледао у земљу. Искошкани волови леже уз јарам и преживају, а он стоји тако крај кола, оборене главе, замишљен, снужден. Затим разви ону хартију грубим, прљавим, задебљалим од рада прстима, гледаше у њу неко време, па је онда сави, зави у пешкир и метну у недра.
— Добро је, Стеване, добро је, не брини! — вели му Кића.
— Јадно ми моје добро кад погибо’ радећи и довлачећи ’рану, а главница једнако стоји.
— ’Ајде, кош, сиво! — викну затим и удари љутито вола.
— Шта ћеш! И ја би’ волео да ми ниси дужан… — вели Кића.
— Кош, кош! — виче Стеван воловима, и подиже јарам. Волови послушно увукоше сами вратове у јарам, Стева удари палице, узе ланац којим су везани волови, и поведе их.
Кола закрцкаше, и Стеван изиђе тако, ћутећи, без збогом.
(Даље)
Из бележака са села (1/4)
Још дететом, у својој деветој години — прича мој пријатељ — оставио сам село, место свога рођења. Од тог времена па до своје двадесет осме године свега сам три пута био у селу, у гостима код мојих рођака. Дочекан искрено, добродушно, враћао сам се у Београд освежен, обновљен неразореним, лепим споменима и утисцима из доба срећног детињства. Како су то слатке, свеже успомене. Доцније, као старији, већ као човек, живећи у друштву људи (у паланкама и престоници) видео сам све противно оном животу што сам га дететом у селу гледао. Гледајући подле и гадне људе, окружен бедом и јадом друштвеним, слушајући како се лукавство, злоба, подлост и неваљалство пакосно церекају пропасти добра и врлине, гушећи се од смрада иструлелог морала, ја сам се увек и нехотице отимао да се мислима вратим селу, а то значи детињству моме. Село по мом мишљењу још беше чисто, свеже, идеално. То беше за мене још једино уточиште, јер сам био убеђен да село, моје село, па разуме се и друго, не може ни бити другојачије него онако како су га моје наивне, детиње очи гледале. Нема туга и јада, нема бола, нема злобе и неправде, већ сама радост живота.
Весело брује потоци са својом бистром, кристалном водом кроз хладовите шуме, гучу голубови, грчу грлице, прижељкују славуји, звижде косови уз пратњу хора разних певачица. Ветрић, пун мириса и пољског цвећа (што га беру деца и девојке), лелуја зрело златно класје. Бруји на све стране весела, жетелачка песма, одсјајују српови на сунцу у рукама вредних жетелаца, беле се чисте пребачене мараме преко глава запурених девојака са свежим, светлим очима и бујним прсима, од којих пуцају пуца на јелеку. Смех, шала, кикот, припеви, љубав, слога. И природа и људи, све у недостижној, идеалној хармонији среће. Пада вече, румене се брда, злате облаци, жаре шуме, шушти вечерњи ветрић кроз лишће и носи нам мирис липова цвета, диже се весео жагор: чобани терају стада, дижу се облаци прашине, блеје овце, ричу краве и носе пуно виме млека за децу, за нас. Чупаво кљусе што га јаши чобанин забрљило главу у трњак крај пута да онако, узгред, завиличено уларом, чупне мало бурјана. Чобанин га вуче уларом, удара голим ногама и оно лено покаса за стадом са навијеном главом у страну, а из уста му вири зелено лишће. Како је све то лепо! Вечерња румен бледи, предмете обмотава тајанствен сумрак, пролећу слепи мишеви, још се чује у забранима гукање голубова, јасније и јаче. На небу се пале звезде, трепере мило, весело. Иза мрачног, шумовитог Рудника јавља се месец, те посребрава све што у заласку сунчеву беше пурпурно и златно. И месец жури преко чистог неба на састанак где га чекају с нестрпљењем, с трепетом, драгане — звезде. Почиње клепет ветрењача, путем крцкају кола натоварена житом, одмерено бију меденице што су о врату воловима, према њихову лагану ходу, роморе двојнице, а кроз ноћ бије свежа, снажна песма:
— Тамна ноћи, пуна ти си мрака
Срце моје, још пуније јада.
Па тек прела, па оне ватре на обрешцима, па прељске звучне песме кроз нему, тиху ноћ у августу месецу. Како је све дивно. Како је то лепо било. И пролеће и лето, и вече и зора, и јесен с кишама кад чобани седе око ватре у колибици покривеној грањем. Око ватре пуцају печењаци, који се још нађу од недозрела кукуруза, причају се приче о али, о пепељузи и вазда других, а киша шушти по лишћу од крова, прокапљује, и кишне капљице падају на ватру и пућкају. Лепа зима; снег, иње, скакање, грудвање. Све лепо. Ватра гори на огњишту и огледа се на прозору, па као да је у дворишту још једна запаљена, и што зора ближе, петлови све чешће кукуричу, лупајући крилима, а ватра, она друга, што се кроз прозор види, све блеђа и блеђа, бледа сасвим, ишчезава, нестане је и тек забеласа снег на крову од качаре и амбара. Како је то све лепо било. И природа и људи. Људи добри, весели, срећни, певају, веселе се, наздрављају здравице на славама и свадбама. Све лепо, све с песмом и весељем. Нигде туге, уздаха ни бола, неправде, пакости и злобе. Добар уча, добар кмет, добар попа. Сећам га се, иде из цркве лагано, кротко, са задигнутим крајем од мантије што га закачи за појас. Прилазе му људи, жене, девојке, старци, бабе, љубе га у руку. Прилазим и ја, весело, са задовољством, љубим му руку, он ме помилује по глави и рекне благо: „Гле, зар и ти ту!“ Ја сав срећан. Па како сам се у цркви срећан осећао. Попа пева, мирише тамњан и измирна, гледам иконе, људи се побожно крсте, сјаје се попине одежде, учитељ пева за певницом, звецка кадионица неким нарочитим милим звуком, а из ње се диже мирисан дим, пред олтаром панаије преливене вином, у њих забодене свеће, па и онај мирис свећа прија, чисто освежава. О како је све лепо, како свеже и слатко!
*
Тако се пред мојим очима указиваше село, моје село, свако село, кад на њега помислим, јер сам село знао само из утисака наивног, срећног детињства, и нисам га после могао гледати другим очима, већ очима оним истим којима тад гледах. Иако су ме многобројни случајеви могли и хтели разочарати, ја сам бежао од тога; нисам хтео веровати никоме, ничему, нисам смео. Тако сам као дете гледао село срећно, задовољно, а тако га и многи писци наши гледају још и данас, у зрело своје доба.
*
Кад сам пре годину дана отишао у село да се одморим, освежим и разгалим, разочарао сам се још првог дана.
У четири часа поподне кола су ме чекала на најближој станици до мог села. Чим сам из воза изишао, сео сам на кола и одмах кренуо да што пре стигнем у своје село, зажелео сам га се.
Сусед наш из села, чича-Петар, који је за ме дотерао кола, врло се обрадовао што ме је видео. (С његовом децом, својим друговима из села, највише сам се играо и забављао.) Рече ми да седнемо оба у предњи крај кола да би се могли боље разговарати.
Распитивао сам о свему, о свачему, о свакоме кога сам год запамтио, и чича-Петрови одговори беху ми тешки, непријатни.
— Како је Милан, ’ча-Мијаилов син? — упитам. То је мој школски друг, беше весео и несташан. Најбоље се умео пети на дрвеће да вади гнезда ’тичја и ја сам га волео што беше најокретнији и највеселији.
’Ча-Петар поћута мало, помисли, па, и не гледајући у мене, одговори мирно:
— Тхе, како? Не ваља. Слабо имање, а дажбине велике, па тако, мучи се, петља, шта ће! Отац му је умро. Знаш? … Умро зимус, деца му ситна, а он и жена шта могу да учине. Не знају куд ће пре да стигну. Пролетос му продадоше оно мало овчица за порез, па сад бог зна да л’ може чим децу омрсити. Мука је, моје дете! Није ласно… Шта ћеш, мора се трпети, док не пукну трпила… Не ваља ни за кога… Де, мали, шта се лењиш — викну коњу леваку и трже узде.
— Неко горе, неко боље, ал’ није ласно ником. Из ове се коже не може у другу. Знаш како вели песма: „Зло орати, горе војевати, а најгоре ићи у ајдуке…“ — додаде чича-Петар и уздахну дубоко, климајући главом замишљен, тужно.
Ја му ништа не одговорих.
— Скупа је, мислим, и та проклета железница? — упита ме после краћег ћутања.
— Скупа.
— Скупо, но, све скупо, а нема се. Нема народ гроша, а мораш да га имаш, па ти како си вешт. Продај што имаш… А треба на сто страна… Ништа од нас не може бити.
Стеже ме нека туга око срца. Нисам га смео ништа више ни запиткивати, али он ми сам узе причати, те о овоме те о ономе. Све горе од горега, све црње од црњега.
Тако у разговору стигосмо око пет часова до нашег села. Одмах у почетку, крај пута је наша сеоска ме’ана, а према њој судница. Под храстом, пред судницом, у хладу, лежаше на леђима општински пандур, дрошав и голотрб. Кад чу кола, подиже се мало, погледа закрвављеним очима, тупо, готово бесвесно на нас, па леже наново. У једном крају пута стоје истоварена кола. Искошкани волови из јарма стоје уз руду, привезани уларима за јармењачу, и једу младо кукурузово лишће и исецкане дулеке. Около се окупиле кокошке и пилићи, па се бојажљиво прикрадају или дрско залете и кљују семење од дулека, а кад во случајно, једући зелен кукуруз мане главом, пилеж прсне куд које, па се наново скупљају да продуже пљачку. Пред ме’аном на неколико корака стоји ме’анџика, смеђа, сувоњава женица, повијених леђа и упалих груди. Очи јој светле, велика уста развучена на смех, цео израз широка лица изгледа као спреман за шалу. На ногама јој беле чарапе и кожне папуче, веће за читаву шаку него што треба. Крај ње седи на земљи пуначко, умрљано, плаво детешце с комадом леба у руци. И око њега се окупиле кокошке, па слећу са свију страна да му отму комад. Једна подскочи и кљуну га у ручицу, те дете врисну и испусти комад, који одмах уграби једна кокица и узе бежати држећи плен у кљуну, а за њом се надала читава кокошја војска у потеру. Пред ме’аном два стола, тешка, незграпна, од храстовине, а такве исте и столице. За једним столом седе четири, пет сељака у подртим, искрпљеним дебелим кошуљама, а за другим столом поп и два боље одевена сељака пију каве.
Кад се зауставише наша кола, Радојка (тако се звала ме’анџика) остави игле и плетиво, па приђе те се поздрави.
Назвах бога сељацима (оној четворици) и они се мало подигоше и дохватише капа, па приђем попу. Није ме одмах познао, а и он постарио. У ово доба могао је имати педесет и четири године, проседио и доста оронуо, а за мога детињства беше млад, свеж, и црне као угљен, коврџаве косе. Поздрависмо се па седосмо с њима и ја и чича-Пера. Поп ме детаљно испитиваше о мени, о мом животу, о новостима из Београда, и ја сам му, што сам могао краће, одговарао на питања, нешто из досаде, а нешто разлењен од умора и врућине. Сељаци прекинули свој разговор, па се окренули и слушају наш разговор пажљиво, с полуотвореним устима.
— Може ли тако, Милуне? — обрати се после нашег разговора једном од оне четворице за другим столом.
Милун се замисли, протрља се по челу, превуче грубом, широком руком преко сува, препланула лица и задржа длан на бради, па отворених уста гледаше неко време у земљу, лупкајући ногом по земљи, па, подигнув очи, погледа попа и рече, снебивајући се, с осмехом, као да се тиме извини што му немогућност не допушта.
— Не може, богами, господине-попо, а би’ ја драге воље. А сад је, знаш, стигао и пољски рад, па је дангубно.
— Добро, добро, умећу и ја да се затежем кад ти код мене дођеш. Зар ти је мало три гроша на дан да товариш и истовараш циглу, и да идеш уз кола. ’Ајде да дајеш кола и волове, ал’ то ја дајем моје. Ти само да рабаџијаш.
— Мало… мало сасвим — додаде Милун, ману главом и слеже раменима као да се правда што не може.
— А твој брат још ми није платио за оно опело његове таште?
— Платиће, господин-попо!
— Платиће, а пролетос уме да сведочи против мене кад сам се парничио с Марком.
Милун ућута.
— Кажи му нека ми паре одмах сутра донесе. Нека му да његов Марко, кад му онако лепо сведочи. Преварио се Марко… У попа је мало дубља кеса, па ћу га терати докле год има суда… Тако му кажи… А велиш нећеш… Лепо, кајаћеш се ти, доћи ћеш ти попа да молиш… Ето, какви су — обрати се поп мени — неће да ми рабаџија за три гроша, а да је среће па своме попи џабе да уради. Шта је то један дан радити за свог свештеника. А поп и крсти, и венча, и опоје, и свети водицу, не можеш ништа без попа, и опет они тако…
Ја слегох раменима.
— Хајде да навратимо до моје куће да што попијемо, па после продужите пут, а и близу вам је до куће.
Примим понуду.
Велико, пространо двориште попове куће, ограђено високом тарабом, иза које провирује винова лоза, а на местима се и превила преко тарабе. У дворишту пред кућом лепо уређена башта, ограђена малом тарабицом, зелено бојеном, а у среди ’ладњак што га покрива густо преплетена винова лоза. Под ’ладњаком сто са чистим чаршавом, на њему у чаши цвеће, и око стола неколико столица. До баште бунар покривен бојеним плехом. С једне и с друге стране баште велики воћњак, у коме су у дну остале стаје: амбари, кошеви, млекар, качара; иза куће: штала, пушница, казаница. Из главног дворишта воде врата за велики, простран шљивар, који је с леве стране дворишта, а с десне стране су обори и свињци, где су урањене свиње, торови и кошаре за стоку. Поп, има три куће. Једна велика, висока и елегантна, у којој станује поп, једна мања у којој седи ожењен син попов са женом, и једна брвнара за млађе. Под великим тремом од брвнаре стоје лепа, фина лака кола за вожњу, једна тешка за терете, и мале двоколице, а о дирецима повешани амови, узде, седла и остали прибор.
Седосмо за сто под ’ладњаком. Поп скиде капу обриса зној, налакти се на сто и продужи ми причати, што је још уз пут почео, о исквареном сељачком свету. Наједном се загледа у један калем са кога се оченула гранчица, и прекиде причање, те се диже и оде калему.
— Е не можеш ти ништа имати. ’Оћу, тако ми бога, да убијем некога због ових калема. Ја их чувам као очи… Милутине, Милутине…
— Одвео коње да напоји — чу се глас кроз прозор од оне друге куће.
Изиђе попадија. Крупна, пуна жена с обојеном косом и обрвама, управо, обојеном кожом где треба да су обрве за читав прст ширине. Приђе те се поздрави, па се измаче, а за њом изиђе ћер попова, једра, здрава девојка. Поздрави се и она, оборених очију, па стуче натраг.
— Милева — рече поп ћери — деде мети две флаше пива у кову па спусти у бунар да се ’лади, а ти дотле деде донеси мало сира и скорупа да ми промезетимо… Једете ли сир, ако хоћете, да спреме час једно пржено пиле? — обрати се опет мени.
— Хвала, можемо сира.
Осећао сам се пријатно, јер после припеке поче прохлађивати, осети се поветарац, па као да оживљаваше клонуо организам. Таман девојка донесе тањире и смок, док на врата уђоше сељак и сељанка, а са њима дете мушко од седам-осам година. Уђоше у башту. Приђоше сви по реду руци поповој, па се измакоше. Сељак, неки сиромашак — Мијат, мрка, сува, препланула, изнурена лица, утуљена сјаја очију. Цео његов израз прича о патњама и невољи кроз које је у животу прошао. На њему кошуља која је на рамену поцепана, па се види гола, црна рука; гаће поцепане на десном колену, ваљда од везивања снопова, опанци дроњави, чарапе пуне осаћа. На знојавом лицу улепила се прашина и сливају се црни млазеви поред ушију. На црној коси, што у бичевима вири испод подртог, поцрнелог од кише, сламног шешира, пуно прашине и осаћа, а тако исто на обрвама и брковима. Кошуља на плећима и грудима залепила се о тело сва мокра од зноја, а и по њој плева, осаћ и прашина. Жена тако исто бедна, слаба, жилавих руку, боса, са танким, жилавим, црним ногама. И она знојава и прљава. На леђима јој торба с неким чанцима. Обадвоје су носили српове, а и без тога се види да иду са жетве. Дете пупаво, босо, у издртој кошуљи. Лице му жуто, испијено, поглед грозничав, око уста искрастано, по танком вратићу играју модре жиле. Дише тешко, с отвореним устима, шмиче, стење и кењка држећи мајку за сукњу, а она га милује прљавом и знојавом руком по прашљивој, улепљеној коси.
— Које добро, Мијате? — упита га поп.
— Није добро, господин-попо, рђаво.
— Дете ни слабо, попо — рече жена.
Дете поче јаче кењкати и јаче се приљуби уз матер.
— Имали смо мало да дорадимо, те дорадисмо раније, па свратисмо на тебе да овом детету очиташ.
— ’Оћеш малу ил’ велику молитву?
Муж и жена се погледаше и као да се погледима договарају.
— Само да је вајде, па како било, боље велика — вели му Мијат.
— Велика је скупа.
Мијат обори главу и загледа се у земљу, а његово изнурено лице дође још тужније. Жена погледа у дете и притиште га јако руком уза се и баци на попа поглед жалостан, молећи, пун бола и очајања. Мијат диже главу и маши се руком у недра, те извади прљав пешкир, па га поче дрешити зубима.
— Колико имаш пара? — упита га поп.
Мијат одреши пешкир, извади из њега цигло пола динара, па ћушну празан пешкир у недра. Погледа жену. Сукобише им се тужни погледи, али су ипак казивали једно другом да се сав тај новац што су га изнадничили мора дати за дете.
— Ето то — рече Мијат и погледа бојажљиво у попа, чисто молећи да не тражи више, а затим погледа болно дете, погледа се опет са женом, па обоје оборише очи.
— Е то је мало. А и од зимус ми имаш за водицу да платиш још два гроша.
— Нема се, попо, даћу док сад овог лета зарадим који грош.
— Сви ви тако, а овамо ни мени не извире. Како ћу ја да живим кад нико не плаћа.
Мијат гледа у земљу.
— Ето, пођите ти и жена сутра код мене да радите, а и овај мали може ми, доцније кад оздрави, купити један дан шљиве, па таман да ми одужиш оно од зимус и да одрадиш сад молитву што ћу детету да очитам. Рачунам ти молитву само десет гроша што си сирома, а другима је три динара, и стара два гроша то с мало муке одрадиш тако рећи рубљу.
— Сутра сам мислио да радим код Милоја за паре. Славимо скоро, па колико-толико да спремим, реко’ да се слава помене.
— Ради други пут.
Мијат ћути дуго, гледајући час преда се, час у дете, па најзад тихо, промукло, стидљиво изусти:
— Много је две наднице, господин попо, наше, и једна мала, детиња.
— Много ти је. Ето какви сте ви људи. Жалиш за своје рођено дете да дадеш. Прави хришћанин помаже ближњем свом, а ти нећеш свом рођеном детету. Ја бих за своје дете дао живот, а камоли надницу. Ко ти је пречи од детета?
Мијат повуче жену у страну. Шапуташе нешто, погледаше се затим ћутке, погледи им падоше на болесно дете, које јечаше и стењаше у ватруштини, а модре жиле играју непрестано на црножутом вратићу.
— Па добро, рече Мијат, кад велиш тако. ’Ајде, очитај му. Шта ће човек. Морам детету помоћи макар и не јео и не преславио.
— Поведи дете овамо у собу. Извините ме за час — додаде поп обратив се мени.
Одоше у кућу.
Отуд се брзо чу оно уњкаво, неразумљиво, брзо читање, где се тек двадесета реч изговори. После пет минута се вратише.
Мијат, жена његова и дете пољубише попа у руку и одоше.
После пола сата опростио сам се с попом и кренуо даље колима с дубоким болом у души, с новим тужним осећањем.
(Даље)
Укидање страсти
Ми смо Срби, хвала милостивом богу, свршили сва своја посла, па сад можемо, ’нако тек у доколици, зевати до миле воље, дремати, лешкарити и спавати, па кад нам се и то досади, можемо, шале ради, навирити, да видимо шта се ради по другим несрећним земљама. Кажу — боже нас спаси сваке беде и напасти и далеко им лепа кућа! — како има земаља где се људи једнако крве и кавже око некаквих права, око некакве слободе и личне безбедности. Кожа се најежи човеку кад помисли на такве несрећнике што још нису расправили своје домаће ствари, а ми стигли чак да уређујемо Кину и Јапан. Сваким даном идемо све даље од своје земље, и ако потраје овако, наши ће новинари почети доносити дописе с Марса, Меркура, или, у крајњем случају, с Месеца.
—
И ја сам члан овог срећног народа, па, ето, хоћу, не би ли задовољио моду, да вам причам о некој далекој, много далекој ваневропској земљи, и шта је у њој било давно, врло давно.
Не зна се тачно где је била та земља, како се звао народ у њој, али по свој прилици није у Европи, а народ се могао звати ма којим именом, само не Србима. У томе се слажу сви старији историци, а нови ће можда тврдити обратно. Уосталом, то наш посао и није, те ја остављам ту ствар, па ако ћу се и огрешити о обичај да треба говорити и о ономе што не разумемо и радити онај посао за који нисмо.
Зна се поуздамо да је тај народ био веома покварен и неваљао, препун порока и рђавих страсти, те ћу вас тиме и позабавити овом причицом.
Наравно, драги читаоци, ви не можете веровати на први мах да је могло икад постојати тако покварених људи, али знајте да сам ја све ово радио према старим записима, које имам у рукама.
Ево, у тачном преводу, неколико достава разним министрима:
Земљоделац Н. Н., из Кара, данас је после орања свратио у механу, те пио каву и страсно читао новине у којима се напада на данашње министре…
Учитељ Т… из Борка, чим изиђе из школе, скупља око себе сељаке и наговара их да оснују певачку дружину. Сем тога, овај учитељ игра клиса са шегртима, а са својим ученицима дугмића, те је тако врло штетан и опасан. Неким сељацима је читао књиге и нудио им да купују. Ово се зло не може трпети, јер развраћа целу околину и подмеће мирним и поштеним грађанима како траже слободу, а у самој ствари он непрестано говори пако је слобода слађа од свега. Пуши страсно и пљуцка кад пуши.
Свештеник Ђ… из Сора, после службе у храму, ишао је на политички збор у оближњи град.
Ето, видите, какве бруке у свету није бивало!
Пазите даље:
Судија С… данас је гласао за општинску управу. Овај срамни судија прима опозициони лист и страсно га чита. Усудио се да у суду каже како није ништа крив један сељак који је оптужен за увреду и противстајање власти, што је пред сведоцима казао како неће ништа пазарити у дућану кмета Габора. Осем тога, тај исти судија изгледа замишљен, а то је јасан доказ да је пун порока и сигурно смишља какву крупну заверу против данашњег режима. Треба га оптужити за увреду господара, јер он и иначе не може бити пријатељ династије, кад иде на кафу код Мора кафеџије, а Моров деда је био добар познаник са побратимом Леоновим, који покрете онај метеж у Јамбу против доглавника на двору деде данашњег владара!
Имало је још и горих људи у тој несрећној земљи. Читајте само ову доставу:
Адвокат из Тула заступао је неког сиромашка чијег су оца убили лањске године. Тај адвокат страсно пије пиво и иде у лов, а, што је још најгоре, основао је неку дружину за потпомагање сиротиње у нашој околини. Тај дрски изрод, који говори да су државни шпијуни најгори људи!
Професор Т… данас је трчао по граду с разном белосветском дечурлијом и крао од пиљара крушке а јуче је праћком гађао голубове и разбио прозор на једној државној згради. То би му се могло и опростити, али он иде на политичке зборове, гласа на изборима, разговара с грађанима, чита новине, говори о државном зајму, и какве још покоре не чини на штету наставе!
Сељани из Вара почели су правити нову школу и, како изгледа, тим ће се пороком заразити цела околина. Треба што пре сузбити ту гадну струју, штетну за државу!
Занатлије из Вара оснивају читаоницу и скупљају се свако вече у истој. Та страст је ухватила дубок корен, нарочито код млађих, а старији се носе мишљу да се сем читаонице оснује — занатлијски пензиони фонд. Ово се не може трпети у нашем крају, јер служи на саблазан свију поштених људи, који не грде министре! … Један занатлија чак хоће поделу рада! … Грозне страсти! …
Сељаци из Падоа траже општинску самоуправу!
Грађани у Троји хоће слободу избора.
Многи овдашњи чиновници раде савесно свој посао, а један сем тога свира у флауту и зна ноте!
Писар Мирон страсно игра на забавама и једе слано семење уз пиво. Треба га отерати — да би се излечио од тих страсти.
Учитељица Хела купује цвеће сваког јутра, те тако саблажњава околину. Не може се трпети, јер ће нам покварити омладину.
—
Ко би још могао изређати све гадне страсти тог несрећног народа? Довољно је рећи да бејаше само десет ваљаних и честитих људи у целој земљи, а све остало, и мушко и женско, и старо и младо, покварено, што но веле, из темеља.
Шта мислите, како је могло бити овој десеторици добрих и честитих људи у овој поквареној земљи? … Тешко, врло тешко, а највише због тога што морадоше гледати пропаст своје рођене земље, коју тако жарко љубљаху. Нису спавали ни дневи ни ноћи од бриге: како ће поправити своје грешне суграђане, како ће земљу спасти од пропасти?
Пуни жарког родољубља, пуни врлина и племенитости, бејаху у стању поднети све жртве за срећу отаџбине своје. И једнога дана стегоше јуначко срце, приклонише главу пред вољом горке судбине, која им досуди тежак терет, и постадоше министрима, узевши на себе племенити задатак да земљу очисте од греха и страсти.
Учени су људи, али, тек, није било лако извести тако тешко предузеће.
Најзад, једном, што бејаше најглупљи (то је у том народу значило најдуховитији), кресну кроз главу мисао да треба позвати Народну скупштину, али да у њој решавају странци. Прихватише сви ту дивну идеју и узеше о државном трошку, под најам, две стотине људи, а толико похваташе неких странаца који су се случајно затекли у тој земљи због трговине. Бранили се ови, отимали, али сила бога не моли!
Тако се слеже четири стотине странаца да буду посланици и да решавају разне ствари за срећу земље, да буду израз народних жеља.
Кад тако свршише посао и нађоше довољан број људи које наименоваше за народне представнике, одмах после расписаше и изборе народних посланика. Немојте се томе чудити, јер је такав обичај владао у тој земљи.
Отпочну скупштинске седнице. — Решава се, говори се, дебатује се… Није лако свршити тако важан посао. Све је било лако и иде брзо, али чим се дође на страсти, одмах се наиђе на тешкоће. Док се неко не нађе, те предложи да се донесе решење, којим се укидају све страсти у земљи.
— Живео говорник, живео! — проломи се у скупштинској дворани радосни усклик из свију грла.
Сви прихватише одушевљено предлог и донесе се одлука:
Народно представништво, увиђајући да страсти сметају напретку народном, налази се побуђено да донесе још и ову тачку у новом закону, која ће гласити:
„Од данас страсти престају и укидају се као штетне по народ и земљу.“
Није прошло ни пет минута откако је закон о укидању страсти потписан, и за њега знађаху само посланици, а да видите што се дешавало по народу, у свим крајевима без разлике.
Довољно је да вам наведем само у преводу једно место из нечијег записника.
Ево од речи до речи тог записника:
…Пушио сам страсно. Чим се пробудим, одмах за цигару. Једног дана се пробудим и узмем кутију с дуваном, те завијем (по обичају) цигару. Некако ми непријатно (тада је баш онај посланик предлагао), док одједном осетих како ми рука сама задрхта, а цигара паде; погледам је, па са одвратношћу пљунем… „Више нећу пушити“ — помислим, а дуван ми се учини гадан, па не могу да га гледам очима. Чудим се шта то би одједном и изађем у двориште. Кад тамо, имам тек шта видети! Пред вратима мој сусед, једна древна пијаница, који није могао без вина ни часа; стоји човек трезан, а гледа преда се и чешка се по глави.
— Ево вино, донех — рече му момак и пружи боцу, као и обично.
Мој сусед дохвати боцу, па је треснуо о земљу и она прште на сто комада.
— Ух, гадне ствари! — викну он с гнушањем, гледећи просуто вино.
Ћути затим дуго, па заиска слатко и воду.
Донеше му, те се послужи, па оде на посао.
Његова се жена заплака од радости кад виде како јој се муж нагло поправи.
Један, опет, мој други сусед, што страсно читаше новине, седи крај отворена прозора, па и он нешто преображен и чудно изгледа.
— Јесте ли добили новине? — питам га ја.
— Не бих погледао више новине, тако ми нешто одвратне! Сад баш мислим да узмем читати археологију или грчку граматику! … — одговори овај, и ја прођох, те изиђем на улицу.
Читава се варош преобразила. Један страстан политичар бејаше пошао на политички збор. Иде човек улицом, па се тек одједном окрете и потрча натраг, као да га ко јури.
Зачудих се шта му би, те га упитам што се тако нагло врати?
— Пођох на збор, па ми тек одједном паде на ум да је боље ићи кући, те поручити какву књигу из пољопривреде и домаће индустрије, па читати и усавршавати се у раду. Шта ћу на збору? — вели овај, па отрча кући, да изучава ратарство.
Нисам се могао начудити чуду шта се почини одједном, па се вратим кући, те узмем претурати психологију. Хтео сам да прочитам место о страстима.
Наиђем на лист где пише „Страсти“. Остао само наслов, а оно све друго побелело, па као да никад ништа није ни писано! …
— О, шта је сад ово, за име бога?!
У целом граду нигде не можеш наћи рђавог и страсног ма у чему, па чак и стока постаде паметнија!
Тек сутрадан читамо у новинама скупштинску одлуку да се све страсти укидају.
— А, ха, то је даклем! — виче свако. — Чудимо се ми шта би с нама, а оно видиш, Скупштина укинула страсти!
Овај записник довољан је да објасни шта је бивало у народу кад се у Скупштини доносио закон о укидању страсти.
После већ бејаше знано свима и свакоме, и чуђење престаде, а наставници су у школама предавали својим ученицима о страстима овако:
Некад је било у душама људским и страсти, и то је био један од најзаплетенијих и најтежих делова из психологије; али решењем скугпнтинским страсти су укинуте, те тако сад нема те партије у психологији, као год ни у души људској. Страсти су укинуте датума тога и тога, године те и те.
— Хвала богу, кад их не морамо учити! — шапућу ђаци, задовољни том одлуком скупштинском, јер за идући час треба само да науче:
Тога и тога датума, године те и те, решењем скупштинским укинуте су све страсти, и тако их више нема код људи! …
Чим то изговори без погрешке, добије одличну оцену.
Ето, тако се нагло спасе тај народ од страсти. ноправи се, па од тога народа, по неким предањима, постадоше анђели! …
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Радоје Домановић 