Избор радикалног папе
Место уводног чланка испричаћемо један интересантан сан, јер и нема смисла никаквом чланку кад је оваква неодређена ситуација у круговима млађих и старијих радикала. Жеља је наша искрена била да поштени елементи, а њих има доста, из једног и другог радикалног крила буду једна јака и моћна странка, чија би снага могла довести у ред, ако не милом а оно силом, све ове смутљиве елементе, који, користећи се борбом ова два радикална табора, очигледно мирно и постојано раде против данашњих слобода, против земље која их, на жалост, и поји и храни.
Сањам једног дана — прича нам један пријатељ — како целокупна Радикална странка бира радикалног папу. Мучила се странка, невољисала, пекљала (не буди ником криво на изразу), али све наопако. Непрестано свађа, граја, политичке шатрице, које за свој рачун крчме радикалска убеђења, а углавном две главне веће радње: Одјек и Самоуправа. Мирили се, свађали се, опет се мирили, опет свађали. Таман помисли народ: боже помози, ено их заједно око једног листа, праве заједнички програм, док тек после три дана настане у редакцији врева као у кошници:
— Амале овамо да носе наше ствари, хоћемо деобу.
— Вала и ми хоћемо.
И браћа се деле.
Погледа народ, а половина ствари вуче се из једне редакције у другу. Ту, разуме се, пре него што ће у листовима настати политичка полемика и свађа, прво долази препирка око столова, столица и других ствари.
— Ово је поњава наша.
— Није истина, то је наша.
Амалин товари један сто, а браћа у’ватила једни с једне, други с друге стране:
— Шта, хоћете и ово?
— То је наше.
— Наше је. Ви отимате као што сте отимали и име странке.
— А ви, молићемо, заборављате као и убеђења и програм наше странке.
Ето тако се браћа на неки начин поделе и онда се у две редакције настани генералштаб са врховним командантом и за тили час се развију два непријатељска ланца. Борба очајна, бори се до истраге.
Последњих дана чуло се:
— Примиријеееее!
Делегати једног и другог зараћеног табора састају се и већају да се успостави мир.
— Како је? — питају се војници једни и други.
— Веле добро.
— Да се одморимо.
— Уморни смо, треба спавати.
И војске таман поспале и у сну заборављају ратне незгоде и тешке напоре, па сањају о миру и бољем животу.
Док одједном се на Одјеку и Самоуправи истакоше неочекивано ратне заставе и трубе у таборима једног и другог крила зајечаше узбуну.
— Узбуна!
И војске пренуше, диже се опет оружје и ланци се непријатељски развише један према другом.
Ето тако отприлике — како сања човек — текла ствар, док се војсци оба табора, то ће рећи народу, не досади.
И затворише вође и прваке једног и другог крила у једну зграду.
— Браћо, — предложи један, — ако ми не поступимо с њима као оно кад се бира папа римски, ми ћемо изгинути и вечно ратовати. Да их зазидамо и да само на крову оставимо уску баџу. Да им не дамо ’леба ни воде док се не расправе. Они су наши политички кардинали, па нека нам једном изберу радикалног папу.
И зазидаше политичке кардинале и рекоше им:
— Докле се не споразумете, док једном не нађете пута и начина за мир, нећете изићи напоље. Ви се између себе и бијте и убијајте и молите и објашњавајте, радите како сте вешти. Кад свршите посао повољно, онда запалите Одјек и Самоуправу, дим ће избити на баџу, и то ће бити знак да је радикални папа једном изабран после толике муке.
Унутра граја, лом, туча. Мало-помало стишава се. Народ около чека нестрпљиво, нагађа ко ће бити, из ког крила. Најзад покуља дим на баџу, исто као и при избору папе, и народ стаде бацати капе увис и ликовати. Срећни што ће у миру и слози живети стадоше се људи љубити.
— Одграђуј!
Одградише да папу свечано дочекају.
И шта виде.
Све се између себе исклало, све пало у међусобној борби. Остао само један, а и тај један рањен и искрвављен, то је био неки што га зову Пекљавина.
Кад га народ виде, место да закука, удари од муке у смех и чуше се гласови:
— Вала је ово време баш права заврзлама и пекљавина.
„Нови покрет“
28. фебруар 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Убио му полет – цртица из Београда
Млад један уметник, који мисли да га је само провиђење створило за бину, те тврдо верује да има много дара, иако још није избио на површину, али још јаче верује у страшно прозаичан факат да је са врло мало новца. Али није клонуо духом, он има и трећу веру и наду: да ће његов таленат победити и донети му много добра. И, дакле, као човек који се нада, који верује у своју победу, није имао разлога да очајава за своју судбину.
Разуме се да је према тако сјајном изгледу на будућност, увек кицошки одевен. Откуд то, како и на који начин, није лако ни њему одмах рећи, тек главно је да тако мора бити.
Али сем одела, сем госпоцког [sic!] прсника што покрива стомак, мора се имати чега и у стомаку. Живети се мора, па како тако.
Елем, он изабере ме’ану где долазе и већ признати уметници. Поред њих он је сматрао за прву дужност да се допадне ме’анџији и да утре пут кредиту.
Кад је утрошио оно мало парица, прешао је на кредит.
И тада дође отмено, деликатно, с важним и поносним изразом на лицу. Седа за постављен сто, погледа свуд око себе с ретким достојанством, јави се како коме по рангу треба, умотри где ће наслонити руку да не би упрљао рукав, и ако се деси каква трунка од дувана, ’леба или некад чак ничег и нема, он достојанствено мрдне прстом и зовне:
— Келнер! — изговори ту реч тромо, отегнуто, као да би тим тоном рекао: баш сам уморан од крупних, виших уметничких идеја.
Келнер дође.
— Ушчистите мало овде, па ми дајте „шпајскарту“.
Келнер донесе.
Он је узима тромо, немарно као од беде, као да хоће да руча тек обичаја ради, а не што је гладан. Гледа, мршти се, одмахује руком елегантно, као да тиме вели како је тешко изабрати јело за овако нежан стомак.
Најзад процеди кроза зубе као с неком досадом:
— Тхе, најзад… та шта се може… најзад, знате шта? Дајте ми једну порцију пилећег печења!
Тад направи меланхоличан израз лица, притисне десну руку на срце и као болно одахне.
— Супе не? — пита келнер.
— Не.
— Говеђине?
— Не, нипошто! — и опет одахне и уздахне.
Тако је то трајало три-четири дана и млади уметник увек поручује или шницлу телећу или печење од живине, разуме се на кредит.
Ме’анџија већ други дан почео са сумњом да га мерка, ма’не главом кад овај поручи печење, шмркне мало на нос и нешто нечујно прогунђа. Шта ће, човек гледа своју радњу, а не бави се уметничким идеалима.
Али четвртог дана ме’анџији се већ разумевало шта гунђа.
Дошао и сео за сто уметник, са истом оном важном позом, још управо и важнијом него дотле.
— Келнер!
— Молим.
— Рашчистите мало овде и дајте „шпајскарту“.
Келнер баци карту љутито, па се одмах обрте на другу страну и разлеже се његов глас:
— Одма’, молим!
Лупа уметник још два-три пута док се једва келнер обрати њему кисела лица, с неком врстом досаде што му се обраћа.
Уметник бира исто као и пре, па ће тек опет:
— Пилеће печење! — и одма’ мете руку десну на срце и уздахне.
— Хм, пилеће печење! — прогунђа ме’анџија, погледа га, па кад се наново окрете и пође кроз ме’ану додаде:
— На шта ће ово да му испадне, овај брат само печење крка.
Млади уметник поједе једну порцију печења, уздахну опет болно, својски, па ће опет келнеру:
— Молим вас још једну порцију!
— Печења?
— Да.
— Бре, опет печење! — прогунђа газда иза његових леђа, погледа обрнув се неке своје госте за другим столом, слеже раменима и отресе рукама, па додаде:
— Да бог сачува, овај брат само печење, па то ти је!
Затим приђе младом уметнику, који се још нешто тихо објашњавао с келнером, па се умеша и сам:
— Изволите, ако је по вољи један чушпајз.
— Ох — уздахну уметник — не могу, знате, због стомака.
— Има кромпир добар.
Глумац опет болно уздахне и изговори меланхолично:
— Само могу још порцију пилећег печења.
— Хе, печење, печење, само печење да ти дајем. Мислиш ти ја пилиће фаћам на лајм, ја л’ сас мрежу. Ил’ мислиш замке наместим на багрем, па сутра пуно. Нема то тако, него то треба отићи на пијац, па се ту подигне пар по пар, па се проба да л’ су тешки, па се погађа, па се то плати, мој брате, па се то после донесе у кујну, па се пари, па се чупа, па то жена спреми. Ти шта велиш — пилетину. Не фата се то, молим, на лајм! Нестало више, вели ме’анџија с нарочитом иронијом и гледа по осталим гостима.
Млади уметник опет уздахне с руком на срцу и још тужније процеди:
— Онда ћу молити једну телећу шницлу.
— Хм, шницлу? — прогунђа ме’анџија, ману сумњиво главом, окрете се да пође, па се наново обрте уметнику и додаде жучно:
— Телећа шницла! … Па јес’, шницла! … А мени знаш расту шницле у саксији к’о мушкатле, па ги свако јутро пуно наберем.
Затим се обрте, пође келнерају и за свој рачун изговори:
— Не једе кромпир, но пиле и шницлу, к’о да ја пилићи фатам на лајм, а шницле ничу по авлији.
Ето како овај прозаични човек разочарава у животу овог идеалисту и убија му полет и вољу на рад.
„Нови покрет“
18. фебруар 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Па за чију отаџбину?
Било је у овој земљи свакојаких чуда, па ипак је интересантно чудо да се пре кратког времена појавило и чудо од новина што се зове За Отаџбину.
Видели смо и то чудо, читали, али поред свих чуда најгоре је чудо што се не зна никако за чију отаџбину ради тај лист. Таман једног дана помислимо према садржини да је то лист за јапанску отаџбину, кад не лези враже, а оно му сутра личи као да заступа Кинезе.
— Тхе, сад шта је, ту је — велимо ми, и слегнемо раменима — па и Кинези су људи, док тек то чудо од листа сутрадан се разџапало: — Енглеска, Енглеска хоће. Ми и Енглеска… Србијо, тешко теби док ми и Енглеска гукнемо. Ми смо се с Енглеском договорили…
Будибокснама. Ми опет стојимо запањени пред тим чудом од новина и опет се јавно мњење пита:
— Ама за чију је ово отаџбину? Данас изгледа да је лист неких Енглеза.
— Сигурно су Енглези! — заврши се нагађање, ал’ тек идући број поред Енглеске гурне у неке аустријске воде.
— Ој, хој! Шта је сад?
— Па није бре само Енглеска, видиш ли сад? — пита неко.
— Па сигурно енглеско-аустријски! — одговара му пријатељ нервозно, као човек који жели да се отараси глупа нагађања.
И збиља два-три дана то чудо изгледа да је за енглеско-аустријску отаџбину, и јавно мњење се с тим помири, к’о вели погодисмо за чију отаџбину, док се тек у идућем првом броју то чудо прокриви да уши пробије:
— И куку мени, куку, Александре, добро моје, а јаој нама јаднима без тебе! И јаој!
— О, Господе боже, шта им би сад? — опет се упропасти јавно мњење од чуда? Па чија је ово сад отаџбина? Да није Турака? О, о, будибокснама, ове се новине предомећу од сваке руке.
И тако се и дан-дањи погађа за чију је отаџбину то чудо од новина За Отаџбину. Лакше је погодити на конгену него погодити за чију је то отаџбину.
„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године
(Из рубрике „Потера“)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Како је постала рубрика „Потера“
Стара изрека вели: „Коме шушка, томе шумка.“ Кад је неко крив, он се и своје сенке плаши, у свему предвиђа опасност за себе. Прође улицом и неко га сасвим случајно погледа, а он и од тога презне, и прва му је мисао: „Овај сигурно зна све“, и од те се мисли стреса. Такво је осећање снашло и једну бедну групицу наших противника. Они су свесни свога зла и неваљалства, и баш зато се боје и у страху згледају очекујући казну, па ће одмах неко чим шта шушне у близини њиховој:
— Потера!
Та реч силно дејство има за људе тога кова и одмах одјекне дрека у целој дружини:
— А јаој, потера, бежи! — и даду се у дивље бекство.
Беже они као бесомучни, а нико их не тера. Прође се на томе и они се опет искупе, згледају се бојажљиво после минуле опасности, па се припитују:
— Нема потере?
— Нема.
И опет се охрабре, опет свесно чине зло, па се опет ишчуђују:
— Нема потере?
— Нема још.
И онда их опет обузима дивљи страх, чим шта шушне у близини раскрече се:
— А јаој, потера, бежи.
Ми нисмо ни мислили, као поштени људи, да има и таквих неваљалаца за којима чак и у потеру треба ићи, али се они сами јављају, својом дреком и кукњавом:
— Потера, то је за нама, потера!
Те од њих и потекоше необавештени гласови по новинама и међу светом да ће се наш лист звати „Потера“.
И ми смо се морали обрнути на то, те увидесмо да заиста треба за њима поћи у потеру.
То је био главни разлог да у лист одмах уведемо сталну рубрику „Потера“.
Сад они и не морају викати од стра’: „Потера, бежи!“, јер ћемо и сами за њима у потеру и викати: „Држите ниткова, утече!“
„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Рубрика „Потера“ осмишљена је као место на ком ће се раскринкавати лоповлук и преваранти, прим. ур.
Божићна прича
Један млади хумориста упутио је ово опширно писмо нашој редакцији, пред Божић, обећавајући причу за додатак у божићном броју.
Поштовани Г. Уредниче,
Још мало, па ћемо и ми писци пред Божић и пред Васкрс морати тражити од Општине београдске једно место на Великом пијацу, где ћемо продавати свој еспап, а то су прилози за божићни број.
Замислите само како изгледа пијац, па још пред овако благ дан: касапи, пиљари, лончари, сељаци, земунске пиљарице; квиче прасад, крече кокоши, каучу ћурке, нуди се, виче се, ценка се, само ври! И, да видите чуда, све се прода! Усред тог лома, где, на пример, куварице нуде саме себе за службу, јер нити имају прасе, нити лука, нити купуса, нити пишу приче (можда и за своју срећу); еле, усред тог лома и гужве упарадили се у једном ћошку и ми писци. Тапкамо ногама од зиме, трљамо руке и вичемо на сав глас:
— Ходи, приче добре!
— ’Ајде песама за додатак!
— Тазе Позоришни преглед!
— Код мене смешне приче, извол’те само!
Ви уредници обилазите, меркате робу, па тек приђете једном
— Па пошто ова причица? — и то изговорите кисела лица, претурајући немарно листиће да тиме унапред убијете вредност целој тој причици.
— Врло је добра, господине, смешна да се публика покриви од смеја.
— Добро, де, пошто? Не причај ми ваздан.
— Извол’те код мене! — нуди мој колета.
— Што ми удараш на пазар? — цикнем.
— Не лажи човека, рђо! Знам ја тај еспап, сам бофл! И тако некад долази до гушања, а уредник се нађе у чуду, па оде трећем:
— Пошто та песмица?
— Која, молим?
— Она с краја, изгледа жалосна.
— Веома жалосна, да се одерете плачући.
— Хм! Нисам мислио да тако ожалостим читаоце на овако благ празиик.
— Па, оно, знате, и није толико, умерено је, извол’те прочитати.
Уредник узима, чита и раскриви се насред пијаце, а хумориста довикује:
— Извол’те код мене, весело, смешно, као што треба за благ дан! — а песник дода:
— Носи одатле те твоје будалаштине, лудаче, што расплака тако дивног човека!
Долазе и други уредници. Обилазе, гледају, врте главом, прођу свуда по књижевном одељку пијаца, пазаре, ценкају се.
Ту је понеко са понеком филолошком расправом, мрк, преневољан. Код њих се слабо ко задржава. Понеко тек упита:
— Еј, ти тамо, шта имаш ту?
— Падеже без предлога!
— Тхм, иди с милим богом! — изговори уредник љутито и отреса од себе руке.
—
Него што се шалимо, шалимо, али сада читајте ово озбиљно. Обећао сам јуче да ћу вам дати за божићни број једну хумореску, али у исто време сам обећао и неким досадним жирантима да ћу меницу регулисати.
Та се два обећања тако несрећно удесила, да и сам не знам куда ћу и шта ћу. Метните, господине уредниче, руку на срце, па и сами помислите како је у овој ситуацији тешко и мучно за несрећног хумористу. Треба да пишем веселу причу, а љут сам, огорчен и ожалошћен. Један безобразан и неучтив овдашњи новчани завод (име не помињем, злу не требало, из неких виших разлога) увредио ме је једним нечувено дрским, управо одвратним писмом, у коме вели овако глупачким и несолидним тоном:
„Господине,
Вашој меници, на којој сте ви потписани као акцептант, протекао је рок 12. овог месеца.“
Па ово још и црно и бело, али оно даље још горе, оно је превршило сваку меру безобразлука. Те рђе из тог завода још веле, ни мање ни више:
Да „меницу регулишете у року за три дана од данас“, и још, не знам, помињу и некакве, тамо њине „зле последице“. Прави скандал!
Ето, видите, кад вас тако изненадно, просто као гром из ведра неба, снађе нека напаст на правди бога, кад вас зли и бездушни људи тако трону и ожалосте, куд је онда човеку до шаљиве приче! Почнем причу, али не иде, ништа ми духовито ни весело не пада на ум. Све ми се по глави смуцају некаке, што рекао Захар Обломовљев, некакве жалосне речи. „За три месеца од данас“ и тако којешта. А тек реч: меница, па она тужна реч платите, па још и оне, тамо њине, несрећне зле последице, морате признати нити су смешне, нити баш тако духовите.
Па још ни по јада што сам ја сам собом ожалошћен и узнемирен „жалостивим речима“, него ме још и досадни жиранти још више троњавају. Изиђем да прошетам, да се разгалим, не бих ли, к’о велим, растерао црне мисли, не би ли ми дошло што шаљиво и духовито на ум да то спишем у причу. Али, таман се ја разгалио, таман дух мој полете у више сфере, док, ах, зли удес! преда мном се створи мој жирант (и то онај љући). Чудио сам се откуд баш сад, баш у овом судбоносном тренутку да искрсне баш он и нико други код 2½ милиона живих становника миле нам Краљевине. Као да ме ко поли хладном водом. Оде моја духовитост до ђавола! Збуњен, зинуо сам од чуда, па ни речи да проговорим.
— Е, чујеш, брате, ти си крајње безобразан човек. Убијаш ми кредит и бацаш ми једну главобољу на врат пред ове благе дане. Ја, брате, имам ситну децу, и не могу да дозволим да ми сада кад се све живо спрема за празник пописују ствари по кући, да моја жена плаче и да пиште деца. Кажем ти да си крајње безобразан и молим те гледај да то још данас регулишеш, иначе… — и жирант претећи махну главом.
Ето, видите како ме дрско и неучтиво напао тај нитков. Па још, не знам, публика вели: Не цвета нам књижевност.
Како ће, до ђавола, да цвета кад ето какав је коров гуши и дави. Не цвета се ту, мој пријатељу. Не може ни да се живи од лопужа и покварена света, па то ти је.
Збуњено, муцајући, почех ја нешто њему објашњавати, управо и сам не знам тачно шта сам хтео:
— Извини, знаш, интересантан случај, овај, знаш, ја ћу сад једну шаљиву причу…
— Е, то је, чујеш, нечувен цинизам! — дрекну жирант као да човек полуде, па, пошто ме презриво промери, додаде: — Ја му говорим да регулише меницу да ми не прави неприлике, а он ми ту трабуња о шаљивој причи.
— Немој ти, брате, ако си лудак, да правиш никог будалом. Ја ти опет понављам да данас регулишеш меницу, иначе ће свашта да буде. Написаће теби адвокат баш истинску шаљиву причу, па ћеш да се искидаш од смеја! — рече човек на завршетку, окрете леђа и оде, а ја остадох запањен гледајући у једну плочу тротоара док ме, тек, један не гурну:
— Склони се, брате, шта си се рашчепио ту насред тротоара, не може од тебе да се пролази.
Ето, видите, па кажу још „не цвета нам лепа књижевност“.
—
Ја мислим, господине уредниче, да сам вас довољно убедио и да сам, штавише, верно представио мој мучан положај о она два обећања што су се, као што рекох, тако несрећно стекла и сортирала. Ето видате колико је ситних непријатеља противу мене, управо противу садржине вашег цењеног листа. Ако желите да имате ведру шалу у своме листу, то ми морате притећи у помоћ да непријатеље и моје и ваше савладамо. Једна војска од пробраних и храбрих четрдесет динара бораца (не шаљите оне скакавце рођене 1875) била би ми довољна. Ја ћу се лично ставити на чело те храбре чете, и одмах ћу кидисати на све своје непријатеље. И на завод, и на оно писмо његово, и на „жалостивне“ речи, и на црне мисли, и на жиранте. Једним словом, направићу од њих пачарис, лом. Додуше, држим да ће ми војска изгинути, али ако бог да остане који борац, ја ћу се после мука с њиме прочастити и повратити стару ведрину душе.
Ако ми то не учините, онда, тако ми бога, не може испасти моја прича шаљива, већ ће морати бити тако тужна и жалостивна да ће вам расплакати све читаоце вашег цењеног листа, а то је, болан, „од бога грехота, а од људи зазор и срамота“. Зашто да преседа људима благ дан кад они нису ни криви ни дужни. То, право да вам кажем, не би било ни од вас лепо, иако сте новинар; ваљда и ви бар празником имате колико-толико срца за своју верну читалачку публику.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Удри зло за времена
Кад мислим на наш сој, увек ми пада она веома карактеристична народна причица на ум.
Отишао бег на један од својих османлука, прегледао имање, па уморан легао у хлад да се мало поодмори. Кад изненадно однекуд претрчи му преко тура један пољски миш. Бег хитро скочи, извади кубуру иза паса, па потегне на миша: даан!
— Миш, беже, зар не видиш?
— Виђу, бива, да је миш! Виђу ја, али ми ваља одмах палит кубуру. Данас претрча миш, шјутра пацов, прекшјутра свињће, па накшјутра говеће, па потљен и коњ, па ће слон, па ће туда прелазити људи с колима, па ће најзад од мојега тура начинити царску џаду, а ја то нећу да чекам. Чим је прво миш претрчао, одмах удри из кубуре, јер ће доцније бити доцне.
Ово је дивна поука, тако чини турски бег, а шта чинимо ми?
Ми сваку појаву у зачетку сматрамо за неозбиљну, па најзад дочекамо да нам се од тура начини царска џада. И онда пренемо, онда вадимо кубуре, е, али што рекао бег, онда је обично доцне.
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наши електрични трамваји
Наши трамваји иду безмало тако брзо као добар пешак.
То је, како се чује, измислио и наредио управник Београда.
Интересантна наредба, нарочито за Београд. Према тој наредби, која је потекла из предострожности ваљда да се не деси какав несрећан случај, изгледа да је у Београду укрштенији и јачи улични саобраћај него у Берлину, јер тамо три пута брже јуре трамваји. А овамо у Београду можеш да спаваш на улици читаво пола часа да ти се не деси „штрасенунфале“, што рекао Шваба, ни кола, ни трамвај, ништа те неће узнемирити.
Боље би било да управник обрати пажњу на прече ствари, а да не тера шпортове са овако интересантним наредбама.
Још мало треба па да Београђани овако разговарају:
— Хоћемо ли трамвајем?
— Не могу богами, журим се, те морам пешке!
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сигурна добит
Чика Јанчић из Параћина овако је оценио Србију за краљевања краља Милана.
„Србија — велики вашар. Шатру на томе вашару држи Јован Ристић. За коцкарским столом седе краљ Милан и митрополит Михаило. Први игра за рачун Аустрије; други игра за рачун Русије; паре даје Србија, а у пикслу меће шаторџија Јова. Како коме, тек шаторџији најбоље!“
Тачно!
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Дивна варош!
Београд је, како изгледа, још мало па постао мустра подлости.
Пре новог кабинета пођите улицом, а пред вама је вазда људи, и само шале ради викните:
— Фузионаш, стани часком!
Одједном све живо на улици хитро се окреће и сваки се љубазно смешка.
А сад? Сад, каже ми један, викнух на улици:
— Фузионаш — стој де!
Аја. Нико се не окреће. Напротив, настаде једно дивље бежање да почем случајно не падне на кога сумња.
А само викни:
— Самосталац!
Цела улица се окреће. То је сада у моди.
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Крв је крв
Познао сам га у Дрезди. Млад, свеж, леп и стасит Рус са елегантним манирима. Има тек двадесет и неколико година, а већ емигрант. Наше познанство је било случајно.
У маси света, у силној граји од немачког шпицастог језика у једној ресторацији, где обично долазе сви што посећују дрезденске сликарске галерије, допре ми до ушију силан, енергичан глас руског језика:
— Пси немачки!
Обратим пажњу, а жељан Словена у том мору германштине, решим се да му се приближим. Симпатично, отмено и интелигентно лице, дрзак осмех на крајевима усана и покретљиве нервозне усне, задобише моје симпатије за тога човека. По кретању његовом, по погледу, који чисто презриво гледа масу око себе, одма’ сам закључио да је племић.
Његов узвик на руском и та његова љутња била је због руског новца. Није хтео да промени новац, бацио је руску банкноту, келнерица није хтела то примити, и он је протествовао. На крају објашњења на немачком, додао је на руском оно „пси немачки“.
Пришао сам му и ословио га руски, али веома погрешно, не знајући добро руски језик.
Он ме погледа са сумњом, предомишљајући се некако шта да ми каже.
— Ви сте Рус?! — упита ме с подозрењем и лак, презрив осмех задрхта му на уснама.
— Не, само Србин.
На његовом лицу нестаде сумње, усне се развукоше у пријатан осмех, пун љубазности. Скочи са столице, тапну ме пријатељски по рамену, понуди ме да седнем и рече:
— Хвала, сит сам ове немачке жгадије. Ви, видим, слабо знате руски, а ја никако српски, но не чини ништа. Говорићемо полако, па што не разумемо, допунићемо, по несрећи, немачки. Је ли по вољи да испијемо флашу вина?
Спријатељили смо се као да смо се годинама познавали, и он отвори преда мном, жељан разговора, а пун руског бола, своју широку, племениту словенску душу.
У један мах заћутасмо, заћутасмо што смо ћутањем најјаче могли под истоветним осећањем осећати нас два Словена у германштини, у туђини, опкољени леденим туђим елементима, под туђим небом. То наше ћутање био је говор. Ја сам отприлике нагађао шта он мисли, а у исти мах ја сам мислио о ономе што Толстој вели овако отприлике:
Немаштина је притисла генија нашег словенског ђубретом својим. И словенски геније се бори, напиње, пуцају му кости од напрезања да се дигне, да пробије кроз то ђубре германско, али то још није урадио, још он јадан прикупља снагу, још се спрема, ал’ ће једном морати да стресе то ђубре. Сећао сам се Андрије Болконског из Толстоја, кад пред битком на Бородину пред смрћу својом, лежи у шатору са оним страшним, са болним осећањем словенским.
Истим осећањем био је и он заузет. Наједаред прекине ћутање, нагло, нервозно.
— Ви сте Србин. Ја сам заволео тај народ, па нека цео свет осуђује крваво убиство краља Александра. Трпимо али се не да ни трпети. Ја сам прогнаник, ја морам да оставим земљу мојих дедова, да оставим мајку Русију. Боли то, боли душа мене за небом руским, за степама нашим, за оним добрим и јадним мужицима. А Русијом, што вели Горки, управљају свиње и будале. Сад су се заплели у овај суманути рат и послали магарце да командују добром и храбром руском војнику. Званична Русија, господине, то је легло зликоваца и ниткова. Дај боже да победе Јапанци, јер ће онда званична Русија изгубити; а народ и народне слободе морају добити.
Застаде, зарони главу у руке и ћутећи гледаше преда се. Наједном се исправи, тресну песницом по столу и узвикну:
— Ви сте Срби народ, а ми, ми још трпимо да православном Русијом управљају свиње и будале.
Опет настаде ћутање. Околни столови се заинтересоваше нашим разговором. Једни су шапутали, а једни су за повећим столом гласно говорили, пакосно, за инат овом плахом Русу, о поразу Русије и победи Јапана. Говорили су, како изгледа, баш с намером да Рус чује шта они говоре.
— Јест, радују се нашем страдању ове немачке стенице.
Уздахну и опет зарони главу међу руке.
Немци продужују разговор.
Све више и више настаје смех и најзад смех пакостан германски над поразом Словенства испуни цео локал.
Кроза смех се чује потмуло брујање клавира и лако певање двојице Хајнеовог Лорелаја.
Es dunkelt…
Und ruhig fließt der Rhein
Смркнуће се вама, ако бог да, а Рајна ће проносити мртва ваша тела
…fließt der Rhein
…
Ein Märchen…
Чује се непрекидно песма кроз урнебесан смех што га произведе неки шаљивчина представљајући како мали Јапанац бије гломазног Руса.
Рус скочи. Блед, разбарушене косе, играју му ноздрве. Искорачи пред онај сто и викну на немачком:
— Коме се смејете, пси германски. И Јапан и целу германштину тући ће православна Русија. И вас, и вас! Нека изиђе тај који се смеје да видим чему се смеје. Један козак је за двадесет Јапанаца. Нагајку ћемо ми за псе, и за вас и за њих, нагајку (ту реч руски изговара), кнуту, кнуту за псе.
— Нагајки! Ваљај, ваљај! Ваљај! — заврши руски показујући оштро руком како се бије.
Настаде тајац. Он се окрете, одгурну онога од клавира, који беше и иначе прекинуо песму, седе за клавир, удари бурно по диркама и зајеча руска химна силно и снажно потресајући ваздух у целом ресторану, а уз те звуке грмну силан глас, руски достојан заиста да репрезентира силну државу.
Боже, царја храни
силној держави
…
на страх врагам,
на страх врагам!
Грми глас Руса, глас изгнаника руског, а свом снагом удара прстима у дирке клавира, да му и он помогне у гњеву.
Цар православни
царствуј на страни.
Настала је тишина. Немци су с поштовањем посматрали овај увређени национални понос.
„Страдија“
22. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 