Tag Archive | Prevara

Наш социјалиста

Ко се сећа летошње жеге. Погореше усеви, спржила се трава, пожутело лишће пре времена, извори пресушише.

На те вреле дане, кад жега хоће све да помори, смуца се кроз београдске улице једно чудовиште.

Разбарушена коса готово до рамена. На глави прљава шубара. Брада као у страшила стрчи у нереду, а почиње од самих очију. Не иде у дужину као у друга света, већ иде у ширину. На широким плећима прашљив капут са поврнутом јаком. Панталоне ужасне, чизметине гломазне не виде се од блата. Каљав човек до колена.

— Ко је ово чудо, ако ко Бога зна? — упитах једног.

— То је вођ наших социјалиста! — рече ми тај.

Ја се прекрстих.

— Па где нађе блата на овој жези?

— Кад нема блата, он га „замијеси“ у саксији, па се искаља и тек онда излази из куће, веран својим начелима.

Да га види Бебел и да чује шта је, би човека капља ударила!

О, Господ му судио!

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Још један прилог угледној економији

То је било — прича мој пријатељ — године 1901. Био сам у комисији за оцену неких земљишта у Мачви. Стално сам седео у Богатићу. Ту је начелник срески мој школски друг, а порезник ми је блиски рођак, те сам с њима по свршеном послу седео по вечери, ћаскао и тако смо сви кратили досадно време. Једног вечера, сем ове двојице, дође један млад, елегантно одевен човек. При поздраву рече име и презиме, представим се и ја њему и онда седосмо сви. Разговор је текао живо: час о овоме, час о ономе, па се поведе реч и о пољским добрима, о њиховом уређењу, о економији, и онај млади човек говори о томе са необичним стручним разумевањем. Покренем говор о расадницима, кад ал’ онај млади господин ту тек разви читаву теорију, стручно предавање.

— Ви сигурно имате имање? — упитам га.

— Зар вам изгледам тако богат — рече смешећи се лукаво — немам, господине, ни стопе земље. Камо среће да имам.

— Видим да се добро разумете у тим стварима, те због тога помислих…

Он се засмеја, а и капетан и порезник ударише у смех.

— Па то је, забога, наш економ — рече капетан — он управља среским расадником.

— Тако, дакле! — рекох збуњено — сад тек разумем. Пардон, господине!

— О, молим!

— А где вам је расадник?

— Расадник?

— Да, господин капетан рече да ви управљате среским расадником.

— То јесте, постављен сам за то, али расадника још немамо.

— Среско имање?

— Нема!

— Ничега?

— Немамо још места.

— А откад сте ви постављени?

— Биће година дана. Пре мене је био један други. Он је сад унапређен.

— Па шта ви радите?

— Ето тако. Заведем покоји акт. Дође, знате, покоји распис, наређење, и тако што. И онда ништа. Лепо ми је овде. Друштво добро.

— Имате добру плату?

— Па са додацима, око двеста динара на месец. Није богзна шта, ал’ богу хвала. А овде и није тако скупо. Може лепо да се излази на крај.

Не смем да се закунем, али ко зна? Није ни мало немогуће да се и дан-дањи задржала понека овако угледна економија!

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

Наша посла (2/2)

(Претходни део)

Искупили се грађани, и богати и сироти, и виђени и незнани.

Један од најуваженијих од сазивача овога збора отвори збор речима:

— Господо, свима је вама позната невоља у коју западоше толики крајеви нашега народа. Не треба ни да вам говорим колико је огромни губитак претрпела наша земља, јер сви то добро знамо, сви осећамо; губитак који се не да надокнадити, то је рана која ће се тешко залечити. Али, господо, ако се не може надокнадити тај велики губитак, може се штета поделити, јер ћемо је лакше поднети сви скупа него појединци; може се, господо, убрисати многа суза, може се ублажити тешки јад и невоља толиких породица. Ми смо вас позвали овде да се братски, искрено договоримо и размислимо како ћемо најбоље, најбрже и највише моћи указати помоћи тим бедним породицама. Ја држим да нас све овде, без разлике нашег занимања и политичких убеђења, руководи заједничко осећање, које нам српско срце диктира, осећање узвишена Христова морала: „Помози ближњега свога као себе сама“…

На завршетку говора напоменуо је како је свуда ред да се избере председник, који ће руководити збором, и моли да му се дозволи да он кандидује, или да грађани кандидују сами из своје средине.

Настаде жагор.

— Нека сам кандидује! — вичу једни.

— Ми ћемо кандидовати! — вичу други, и већ се поче одвајати свет у групице.

— Будите ви председник, што ту да трошимо време! — вичу трећи.

Мишљења се укрстише, гласови све јачи и јачи, и најзад се из опште вреве није могло ништа разабрати. Онај говорник што је отворио збор лупа у звоно, моли да се утишају, дижу се руке из публике, циче гласови: „Молим реч!“ Вуку се за капуте, доказују један другом рукама, неки се наљутили и отишли.

— Седите, да се гласааа! — продра се неко који се беше пропео и метнуо руке с обе стране уста, а викнуо је толико да му све вратне жиле набрекоше.

И заиста, седоше сви. Председник (овај привремени) већ помутио очима и клонуо од умора, па једва говори, већ промукао:

— Молим вас, господо, овде имамо три предлога; гласаћемо за сваки редом.

— Немојте тако — пропе се опет онај и викну. — Него ко је да остане овај председник, нека седи, а ко је против, нека устане.

Већина седи, и тако оста председник овај исти који отвори збор.

— Господо, ви сте ме одликовали ретком почашћу, а ја ћу се трудити… — Тако је почео подужи говор, у коме се захвалио скупу на избору, а на завршетку је додао да је потребно „да се избере и потпредседник и два секретара, који ће водити записник“.

— Кандидујте ви! — вичу једни.

— За потпредседника Тому Томића — вичу други.

— Нећемо Тому! — вичу трећи.

Четврти кандидују секретаре.

Неки опет виче против те кандидације.

Мало-помало, опет лом, метеж, неспоразум.

— Устајањем и седањем! — продра се опет онај са столице.

Реши се да кандидује председник, и он, разуме се, као најпогоднијег кандидова оного што се пропиње и пење на столице.

Тако се до предвече изабра потпредседник и два секретара.

Они се, као што је већ у реду, захвалише скупу на избору и заузеше своја места.

— Како су исцрпене све тачке програма овога збора, то објављујем да је збор завршен…

Председник је још нешто хтео рећи, али му граја, која се подиже као по команди, прекиде реч. Чу се са свију страна:

— Шта је с „предлозима појединих чланова?“

— Није овај збор зато да се избере председник!

— Нећемо га!

— Дај ми реч! …

— Рееееч! — цичи један што се попео на сто, пропео на прсте, стегао песнице, разбарушио косу, зној му липти низ лице, опружио шију, па му све жиле вратне набрекле.

Потпредседник одгурну председника, па се и он попе на столицу и дрекну:

— На реду су још „предлози појединих чланова“.

Маса се умири. Скочи онај са стола, скиде се потпредседник са столице.

— Нека се јави ко ’оће да говори!

Сви се окретоше ономе што је са стола онако силно викао за реч. Он намести оковратник, промешкољи се, испружи врат, прогута с тешком муком пљувачку, зажмуривши и процеди:

— Хтео сам да кажем за предлоге.

— Па предлажи, брате! — цикну нервозно потпред седник.

— Ја немам засад ништа да предложим! …

Устаде један из буџака, ступи достојанствено мало напред, наслони се левом руком на столицу, а десну пружи за реч важно, некако кисела лица.

— Има реч Сима Симић.

Сима се накашља, прогута и он пљувачку, погледа око себе и поче тихо:

— Ја видим, господо, да овде не може бити споразума ни братског договора…

Настаде тајац.

— Изјасните се што сте тиме хтели! — викну потпредседник.

— Молим вас да ме не прекидате у говору…

— Да га саслушамо!

— Нећемооо!

Говорник скрстио руке, стоји као кип сред окршаја и вреве што се у тренутку подиже.

Стиша се граја.

— Ја, господо, поново напомињем да овде не може бити заједничког рада. (Глас је бивао све јачи…). Изгледа да су сазивачи хтели само да парадирају, а није им…

— Забрањујем му реч! — грмну потпредседник.

— Да га чујемо!

— Тако је!

— Доле с њим!

— Да се избаци напоље!

Укрстише се гласови, измешаше се руке, настаде свађа, грдња, поче један другом претити штапом. Потпредседник промукао и изломио звонце; онај, опет, са стола цичи: „Реч!“

Говорник хладан као стена, скрстио руке, па ћутећи чека резултат те страховите уке.

Како је већ било дубоко у ноћ, и свађа све већа и већа, јер се пређе на пречишћавање старих пикова и личних ствари, то се објави да је збор прекинут. Уосталом, то нико није ни чуо од чланова, већ су само председник, потпредседник и и секретари напустили своја места.

Једни већ иду кући, свађају се улицом, други пошли, па се враћају да кажу још што онима с којима су се препирали. Једна групица остала преко пола ноћи. Објаснили се на неки начин, и ударили у пиће. Пили и завадили се још два-три пут до зоре, и два-три пут измирили, па се разишли и они.

Сутрадан тек настаде шушкање, трчкарање, агитовање. Смешала се ту и политика и лична питања и инат и све на свету, а то се тек не може лако раскрстити. Новине неке нападоше Тому Томића и сазиваче: како су хтели „по свом старом обичају да ударе подвалу и овом приликом„, и додале: „На ову срамну појаву вратићемо се још једном да о њој кажемо коју више, а засад само бележимо по новинарској дужности.“

Друге, опет, новине донеше како је „признати родољуб и уважени грађанин Тома Томић са још неколико одличних грађана ове земље сазвао збор родољуба да се договоре како ће се помоћи пострадалим од поплаве. Г. Тома је тако изнео патњу становника опустошених крајева у свом кратком и разговетном говору, да ћемо га ми у идућем броју донети нашим читаоцима у целини… Али племенити овај рад сметоше познати букачи, на челу којих је озлоглашени Сима Симић… итд.“

И у новинама, и усмено у дугим ноћним договорима, ствар се све више и више заплетала, те почеше по новинама разна „припослана“, пуна грдње.

У току од петнаест дана држано је неколико зборова, који су бивали све бурнији и бурнији. Кажу да је једном дошло и до неких шамара.

Напослетку победи група коју је водио Сима Симић, а Тома и његови „дигоше руке“ и узеше грдити по новинама.

Сима Симић сазива збор. Искупило се више но икад.

Наравно да опет није без дебате. Опет бирање часништва, ужи избор, „устајање и седање“, „удаљавање од предмета“, „избор тројице да се овере записници“, лична објашњења, пола сата одмора. (На одмору се највише свађа.) „Да се реши!“ „Још да се говори!“. „Не може то питање тако, преко колена!“. „Јесте се договорили?“ „Јесте ли обавештени?“ и „Да се збор одложи за сутра!“ Гласа се и за то и разиђе се збор опет с грајом.

Сутра опет збор. Читање записника. „Има ли ко шта да примети?“ „Молим за реч!“ — „На дневни ре-еед!“

Пао је предлог да се оснује „Друштво за потпомагање пострадалих од поплаве“.

— Ја држим — узе реч један — да се не треба ограничавати само на поплаву, већ уопште пострадалих.

Брани први свој предлог, обара га овај други говорник. Носише се читав сат.

— Обавештени смо, да се реши! …

— Молим за реч!

— Не може више да се говори! …

— Имам нов предлог!

— Да решимо прво ово!

— Јавило се још десет говорника да говоре о овој ствари. Жели ли збор да их саслуша?

— Ауу! … Нећемо! … ’Оћемо! … Да се одложи!… Ставите на гласање!

Тако се то радило живо из дана у дан. О сваком питању се темељно размишљало и договарало. Ту су бирана лица која имају да оду личностима од положаја и да их умоле за ово и оно, па онда избори шесторице који ће направити „друштвене штатуте“. И ту већ на претрес сваког члана правила оде по неколико зборова. Па, онда, дође позив на упис у чланство; привремена управа, то јест најпре избор привремене управе, која има да сазове збор чланова у року од десет дана, и ту да буде избор сталне управе.

Изабрана стална управа после неколико бурних скупова, па онда дође на ред избор надзорног и контролног одбора, па избор двојице за преглед рачуна. А, већ, унето је у правила „надзорни одбор има права да сазове увек збор свију чланова друштва“.

И сад настаје конституисање управног одбора, а то тек не иде од ока, на брзу руку.

Свршено све, постало друштво, објављен позив на упис у чланство. Пада новац, чека се само да се намири округла сума, па да се пошље.

Тек, једног дана, ’рупи контролни одбор, прегледа рачуне и нађе да је на канцеларијски материјал много утрошено. Разуме се да се сазове збор. И ту настане обаљивање управе, нова свађа, нова граја.

Опет дуги ноћни договори, опет читав низ зборова.

За годину дана, и нешто више, било је збора и договора, али се сума није заокруглила.

Најзад, искрсну предлог, онако крај чаше пива, више приватно:

— Да, ми, брате, пошљемо тај новац ком треба, па мирна крајина. Ког ће нам ђавола друштво и те лудорије… Тандара, мандара, лудирамо се тамо, лармамо, а бар да знаш зашта!

— Право кажеш — додаде други. — Видиш, то треба да се договоримо једног дана кад се састанемо.

— Добро, онда да се састанемо једног дана, па да се договоримо лепо о свему, па да раскрстимо с тим трицама! — вели трећи.

— Ја сутра нећу моћи! — вели четврти.

— Не мора то сутра! … Наћи ћемо се једнога дана, па ћемо се договорити кад да се састанемо. Да се утврди тачно дан, па сви да се састанемо! — вели пети.

— Па, готово. могли бисмо сад. Сви смо ту! — вели шести.

— Е, сад, не иде то тако! Треба, брате, нарочито за то да се састанемо, а не да радимо нешто као од беде.

*

Прошло је дуго времена. Сума се заокругљавала, збацивале се управе, бирале се нове, агитовало се да се друштво растури, договарало се, свађало се, мирило се, па се чланови већ уморили, стишали и готово дигли руке од свега; нити плаћају, нити бирају, нити прегледају рачуне. Друштво за потпомагање пострадалих није додуше званично растурено ни укинуто, али у ствари не постоји, нема га. Нити се управа осећа управа, ни чланови члановима. Неки пут, онако у свађи, чује се тек где неко узвикне:

— Нека он не ларма, јер може да се потражи мало рачуна од оних друштвених пара! …

На том се сврши.

Већ се готово и заборавило на поплаву. Сељаци из оних села где је била поплава опоравили се и штета се готово више и не осећа. Чак су неки из тих села слали прилоге друштву за помагање пострадалим од поплаве и веле: „Знајући шта је невоља кад вода оплави крај и однесе усеве, шаљемо“ … итд.

Док одједном, из унутрашњости почеше слати разни одбори прикупљени новац друштву. Прочу се то и по новинама.

— Откуд сад ово? — забезекну се председник управног одбора.

— Мора да је нова поплава!

— Бог би га знао!

— Ваљда нису луди да шаљу због оне поплаве од пре четири године, кад већ и тамошњи свет заборавио, а многи из оних крајева шаљу и сами прилоге.

Многи су сматрали ту појаву за загонетку, а ствар је проста:

Срби су то, требало је и њима времена да се темељно договоре, јер није тек онако у ветар речено: „Договор кућу гради!“

Освета

Право јој је име Љубица. Под тим именом до своје шеснаесте године живљаше у дому својих родитеља. Беше то дивно девојче у простом, лепом оделу, са лепо зачешљаном смеђом косом и великим ватреним очима, здравим и свежим образима, обливеним природним руменилом. Ведра и весела слушала је своје родитеље, а они је љубљаху као зеницу ока свога. Каткад би је отац у шали дирнуо да је већ стигла за удају, а њој би силна, млада крв јурнула у лице, те би се и онако румени образи зажарили и тако заруменели, е би рекао човек крв ће из њих канути; очи би оборила, а бујне и здраве груди би се узбуркале као таласи. Одмах би утекла постиђена, а отац би гледао за њом смешећи се погледом пуним среће и надања.

У шеснаестој години, баш тад када је време њених девојачких осећаја било најјаче, када је родитељи највише гледаху и чињаху јој на вољу, јер су се надали да ће је скоро удомити и одвојити од куће, изневери она оца и мајку, остави кућу њихову и одбегне са неким трговачким агентом, који се код ње казиваше да је прави трговац и да ће је узети за жену. По својој детињастој природи није ни на шта помишљала: ни на оца, ни на мајку ни на малог брата, који остаде сам с родитељима.

Пред очима јој је само трептео неки пун милина нов живот, срећан, пресрећан, а у мислима је представљала како ће се срећна и задовољна као невеста вратити са својим богатим мужем родитељима. Они ће се утешити и обрадовати кад виде усрећено чедо своје, благословити их, па ће сви бити срећни и задовољни.

Три године је негде у неком непознатом месту живела са својим вереником, који ју је на најразноврсније начине варао и лагао како очекује велико наслеђе па да се венча. Покадшто је за то време обузимаше тајна слутња, али је још непрестано нада побеђивала. За који тренут би се растужила за кућом и родбином, али је то брзо заборављала …

На крају треће године отпутује њен вереник, под изговором због неког трговачког посла и примања наслеђа… Чекала га је дуго, тужила, плакала, очајавала, али јој се вереник не врати никад више.

*

Ето то је стара прича, обични догађаји, што се све на готово један и исти начин почињу и свршавају.

*

Ево је где седи у својој обичној, доста лепо намештеној соби једног хотела, на наслоњачи за столом, на коме је поређано пуно разних стаклића с мирисом, сапуна и неких лепих финих кутија са накитима.

Лице јој је бледо и увело, поглед помућен, а испод очију виде се тамни колути. Коса јој је умазана мирисима и спуштена у коврџицама на чело. Горња хаљина јој је без рукава, тако да су јој руке голе, а тако исто је и на грудима до половине отворена.

Јако је зловољна. Већ од неког времена постала је тужна, снуждена. Живот јој је постао досадан, дани дуги и тешки, друштво одвратно. Ничега нема више што би је могло задовољити, све јој је пред очима пусто и празно, без циља, без израза, без смисла, а опет је нешто гони напред, опет не може рећи: „збогом, животе“…

„Боже мој”, мисли у себи, „и ја још живим. Управо и не живим, ово је нешто чудновато, ни сан ни јава, ни живот, а опет ми изгледа живот. Не, не, ово није ништа, или је можда само сан, обмана.“ Поглед јој паде на флашицу с мирисом. „Мирис“, помисли она, и нехотично узе флашицу у руке, продуживши мисли: „Ја сам ово купила, и то ми још треба. Да се допаднем коме кад лепо миришем? Чудновато! Зашто се баш ја морам допасти? Управо, да ли се ја коме допадам?“ Погледа се у огледалу и сама себи се учини одвратна, гадна. Сва се стресе од те помисли. „Нико мене не воли — продужи даље — а и зашто да ме воли?! … И онда, нашта ти мириси и те све церемоније (ту руком одгурну од себе све ствари) зашто то све? …“ Ту је дуго мислила, али не могаше дати себи одговора, већ у тим мислима сети се неког налицканог глупака кога су другови смеха ради доводили њој и питали је хоће ли да буде његова жена. Лице јој се мало развредри и развуче на смех, али се одмах поврати у пређашње стање. „Па није он смешан“, мишљаше даље. „Сви смо се смејали. па и ја… Управо мене су више исмејали! … Јест, ја сам им само играчка.“ — Утом, крај прозора прође једна девојчица у жутој хаљини. Она погледа за њом и мисли је однеше у прошлост. — „Јест, мене сад исмевају, ја сам им за подсмех!“

— Ту шкрипну зубима и лупи руком по столу, са кога падоше неке ситнице. На очи јој ударише сузе од једа и зажеле да се бије с целим светом. Погледа опет кроз прозор у двориште. Црни пас спава пред кујном, а стари Лаза покућар изиђе с неком плавом чинијом, просу воду у којој беше неких пераја од лука те патке потрчаше за плен, а Лаза се врати и у пролазу удари пса ногом и кивно промрмља: „Још ми спаваш!“ Она се сети како је пас јуче том покућару појео најлепше парче печења, па се стаде смејати тако гласно да се чак и у дворишту чуло. Утом из суседног дворишта допре глас нечије песме. Лепо је чула почетак песме:

Сеја брата на вечеру звала:
Хајде, брате, да повечерамо.

Ту песму није чула још од првог детињства, а онда јој то беше најомиљенија песма. Свако вече певао јој је отац ту песму и миловао руком по глави, а онда би тако слушајући заспала.

Песма је јако потресе. Нагло скочи са столице; бледо лице дође јој још блеђе, а поглед постаде укочен и управљен кроз отворен прозор на ону страну одакле звук долази. Цело тело прође јој грозничава језа, а срце поче лупати као људима који се јако уплаше. Дуго је тако стојала. И поглед и слух и сва могућа пажња окренута је оном отвореном прозору откуд долазе звуци песме:

„…Ко! …“ — полугласно и бојажљиво једва изговори а затим са још онако укоченим погледом приђе отвореном прозору …

Све јој успомене из детињства оживеше. Све, па и најмање ситнице, све то у јасним и живим бојама затрепта јој пред очима, као да осети очеву руку где јој додирује главу и чује његов тих глас којим пева, те јој наново зазуја у ушима:

Сеја брата на вечеру звала…

Сва се стресе и уздрхта. Обузе је страх, стид и срам, приђе столу и покри лице рукама као да би хтела одагнати те старе успомене.

Успомене постајаху све јасније. Час види мајку како рани малог Мику, а он се смеши и пружа своје ручице њој — сестри. Час као да гледа оца како јој износи какву нову лепу ствар, желећи да је изненади, па је гледа нежним и очинским погледом, час опет мајку где стоји крај њене болесничке постеље и плаче и као да јој чује меки, пун нежности глас: „Хоћеш, ћеро мало воде? жедна си, горе ти уста“ — час опет чисто гледа малог братића како се игра с домаћим жутим мачком, а она са оцем и мајком гледа и смеје се. Све јој изиђе пред очи. У лицу је као смрт бледа и крупан зној пробио јој на челу. Осети тежину и малаксалост у целом телу, осети зујање у ушима и велики, тежак напон у глави; учини јој се соба тесна, мало ваздуха! Зажеле да је нестане!… Осети се немоћна, омрзе на саму себе и поче саму себе презирати, клону и готово више паде него што седе на столицу крај стола… У часу као да се мало примири, као оно кад болови за тренутак попусте… Погледа своје голе рук и крв јој јурну у лице.

— Ах — изговори немоћно, а затим помисли: ове су руке љубили моји родитељи! … Мисли се збркаше. Пред очи јој изиђоше многе личности. Учинише јој се одвратне, глупе, досадне. Зажеле да их све сруши и смлави… — Гадија — изговори гласно и наслони главу на сто… Сети се и негдашњег свога вереника и у часу јој целим телом пројури нека силна осветничка струја. На бледим образима осу се мало румени а очи синуше неким страшним жаром; стеже зубе и песнице а осети у себи снаге, силине и моћи, зажели крви његове; у глави јој се почеше оснивати планови на какве би га муке желела ставити! Ужасан би суд то био…

Опет клону и сузе јој пођоше на очи. Осети немоћ.

„Све сами гадови, нељуди“, мисли она, „нема људи! Ја их страшно мрзим… Ја их презирем све из реда… И мене сви презиру… Сви ме сматрају као животињу или нешто још ниже, и то много ниже. И ја сам још међу њима… Па где су они људи што их у детињству познавах. Онако добри, благи! Како ме вољаху. Они би ме избавили овог пакла. А ово? Нигде никога да ме бар пожали, да ми бар једну добру реч каже, па би доста било! Све лаж, све исмејавање, све притворност! Сви ме презиру… И ја упропастих све… Још траје ово мало бедна живота, али боље да га нема. Ово је горе од смрти, од пакла, од свега на свету… Ено, још стоји обијен дувар, где је онај пијани наредник ударио сабљом… Ја гледам то и седим у истој соби, и ја сам била у његовом друштву, морала сам се превијати и ласкати му на силу бога… За новац, за кору хлеба. Ах, тешке зараде… Моји родитељи! Шта они мисле сад? Може бити онако исто мирно и скромно живе животом пуним нежности и љубави наспрам мене и налог Мике… Сад њега гледају, а мене се сете каткад, и плачу. Ено их! Ја их видим… Можда и Мика плаче за својом сејом. Гле, сеја. Зар и за ме вреди још то име. Не, не би ме ни Мика више звао тим дивним именом. Ах да ми је чути онако као пре нежно да ме зове тим именом сејо, па да одмах умрем, нека ме одмах нестане. Али тога неће бити. Нико не осећа, сви су без срца, без душе, хладни као стене. А ја морам сваком ласкати! … Не, не морам.“ Ту нагло устаде са столице, усправи се и стеже песнице, а са лица јој се чита јака воља и одлучност.

„За што?“ — продужи даље, „за кору хлеба, за новац! Нашто ми тај новац, да ваљда живим! … Никад више, никад…“ Опет је сузе облише и као да гледа пред собом своје родитеље и малог братића… Друштво које је опкољава учини јој се још гадније и одвратније… Рашири руке и кроз плач посрћући пође постељи, једва шапћући од узбуђења.

— Оче, мајко, Мико, још вас љубим више од свега на свету, више од себе саме. Још има места у мом срцу за све вас! Ах, гадни људи, без срца и осећања. Презирите ме, гадна сам, гадна, гадна, сви ме мрзите.

Паде на постељу малаксала и немоћна.

На тој истој својој постељи, у истој соби где је четири године тонула у греху и разврату остављена и презрена од свију, сматрана за животињу, без срца, мисли и осећања, лежала је загрљена у мислима са родитељима и малим братићем. У њој су се пробудили јаки и чисти осећаји наспрам родитеља, у њој је оживела узвишена љубав сестрина.

*

Тако су дани текли.

Једнога дана и вереник Љубичин пропутује кроз исто место и одседне у истом хотелу где бејаше и Љубица. Љубица га је спазила и жудња за осветом порасте у души њеној до врхунца. Он је седео у башти, где је пио пиво са једном дамом око својих двадесет и неколико година. Разговарали су нешто живо и весело. Она је све то гледала кроз прозор и хиљадама осветничких планова јурило јој је кроз главу. Њен је „вереник“ ту и вечерао, а по вечери су пили и још слађе се смејали и ћаскали.

— Је ли овај господин овде одсео? — упита она момка што чисти ципеле.

— Ту је од јутрос и узео је собу за три дана.

Љубица је осећала као да је грозница тресе. Уста су јој се сушила, а пљувачка се запекла. Хтела је нешто рећи, али се чисто бојала да говори.

— Очистио си и његове и њене ципеле? — обрати се она опет момку.

— Ти си слаба — рече момак и погледа је зачуђено.

Одједном јој се лице разведри и сину неком радошћу. Једна мисао јој је синула кроз главу:

— Чини ми се да је онај пијани путник заборавио у мојој соби под јастуком џепни револвер…

Момак је гледаше зачуђено. Погледа и она њега па се трже и уплашено прошапута:

— Заборавио, јест! … Не казуј никоме. — Она утрча у собу.

*

— Траже воду у броју 8! — опомену момак Љубицу после једно два часа.

— Осам? — Дакле ту је он!

Љубица дође до врата бр. 8.

Из собе су се чуле речи:

— Али ја ћу те узети забога, чекам само наслеђе.

Љубици јурну крв у главу. Била је као у лудилу.

— Нећеш више чекати наслеђа! — прошапута стежући грчевито уста и бесно отвори врата собња.

— Наслеђе, наслеђе, наслеееђе! … — изговори она више ричући неколико пута, док јој глас на послетку промуче и утом се разлеже тресак револверског метка.

*

Исте ноћи се још Љубица сама предала власти због убиства.