Tag Archive | Položaj
17/05/2020  

Stradija (10/12)

(prejšnja stran)

Ko sem obšel vse ministre, sem se odločil obiskati tudi Ljudsko skupščino. Ljudska se imenuje po nekem starem običaju, v resnici postavlja poslance policijski minister. Brž ko se spremeni vlada, se razpišejo nove volitve, to pa pomeni, vsaj enkrat mesečno. Beseda »volitve« pomeni v tem primeru: imenovanje poslancev in izvira po svojem poreklu še iz tiste patriarhalne družbe, ko je imelo ljudstvo poleg vseh drugih nadlog zares še nadležno dolžnost misliti in skrbeti, koga bi izbralo za svojega predstavnika. Svoje čase so na tak primitiven način potekale volitve, toda v moderni, civilizirani Stradiji je bila ta stara, bedasta in potratna procedura odpravljena, Policijski minister je prevzel na svoje rame vso ljudsko skrb in kar on imenuje in voli namesto ljudstva, ljudstvo pa ne trati časa, ne skrbi in ne premišljuje. Po vsem tem je naravno, da se to imenujejo svobodne volitve.

Tako izbrani ljudski poslanci se zbirajo v glavnem mestu Stradije, da rešujejo in se posvetujejo o raznih deželnih vprašanjih. Vlada, — razume se, vsaka patriotična vlada — poskrbi tudi tu, da je to reševanje pametno in moderno. Tudi tu vzame vlada vso dolžnost na svoje rame. Ko se poslanci zbero, morajo, preden se prične delo, prebiti nekaj dni v pripravljalni šoli, ki se imenuje klub. Tukaj se poslanci pripravljajo in urijo, da bi čim bolje odigrali svoje vloge.

Vse to je podobno pripravam za gledališko predstavo.

Vlada sama spiše komad, ki ga bodo poslanci igrali v Ljudski skupščini. Klubski predsednik ima kakor kak dramaturg dolžnost to delo proučiti in določiti za vsako sejo poslancem njihove vloge, — seveda po njih zmožnosti. Nekaterim zaupajo večje govore, drugim manjše, začetnikom še manjše, za nekatere pa se določi, da spregovore eno samo besedico, »za« ali pa »proti«. (To zadnje se zelo poredkoma dogaja in sicer tedaj, kadar žele posnemati naraven potek in se kakor po končanem glasovanju štejejo glasovi, da vidijo, katera stranka je zmagala: v bistvu pa je vse to določeno že veliko prej, preden se je ta skupščinska seja sploh sešla. Nekaterim, ki jih niti za to ne morejo porabiti, pa odrede neme vloge. Kadar se glasuje z vstajanjem in sedanjem. Ko so vloge tako lepo razdeljene, odidejo poslanci domov in se pripravljajo za sejo. Nenavadno sem bil presenečen, ko sem prvič videl poslance, kako se uče svoje vloge.

Vstal sem zgodaj zjutraj in odšel v mestni park na sprehod. Tam je bilo polno dijakov, otrok nižjih šol in mladeničev iz višjih. Nekateri so pohajali sem in tja in glasno brali vsak svoj predmet: ta zgodovino, ta kemijo, ta verouk in tako dalje. Nekateri so se, po dva in dva, izpraševali to, kar so se naučili. Kar zagledam med otroci na vsem lepem nekaj starejših ljudi, ki prav tako pohajajo ali pa sedé in se nekaj uče iz svojih papirjev. Stopim bliže k nekemu starcu v narodni noši, prisluhnem in on ponavlja, prebira venomer iste besede:

»Gospodje poslanci, pri razpravi o tem važnem zakonskem predlogu se čutim tudi jaz primoranega, da po lepem govoru spoštovanega tovariša T… M… v katerem je ta poudaril važnost in dobre strani takega zakona, spregovorim nekaj besed in da s tem nekoliko izpopolnim mnenje spoštovanega predgovornika.«

Starec je to frazo več kakor dsetkrat prebral, nato pa odložil papir, dvignil glavo, malo zamižal in začel na pamet:

»Gospodje poslanci, po spoštovanem tovarišu, v katerem se…« Tu je obstal, se namršil, dolgo časa pomolčal, se domislil in spet vzel one papirje ter spet glasno prebral isto frazo. Nato jo je spet poskusil povedati na izust, toda brez uspeha: zmotil se je. Ta procedura se je ponavljala nekajkrat, uspeh pa je bil zmeraj slabši. Starec je obupno zavzdihnil, jezno odrinil papirje in glava mu je omahnila na prsi.

Njemu nasproti je sedel na drugi klopi dijaček; v roki je imel zaprto knjigo in na pamet ponavljal lekcijo iz botanike:

»Ta koristna rastlinica raste v močvirnih krajih. Njene korenine porablja ljudstvo tudi kot zdravilo…«

Starec je dvignil glavo. Ko je deček ponovil vso lekcijo, ga je vprašal:

»Si se naučil svoje?«

»Naučil«.

»Bodi mi živ in zdrav, sinko! Uči se zdaj, — dokler si mlad, si lahko vse zapomniš, ko pa prideš v moja leta, — je vse fuč!«

Nisem si mogel prav razložiti, odkod ti stari ljudje med otroci in kaj se za vraga pilijo pod svojimi sivimi lasmi. Kakšna šola je spet to v Stradiji?

Radovednost v meni je postala tako velika, da sem navsezadnje, ko si nisem mogel sam razložiti tega čuda, moral stopiti k onemu staremu, in iz razgovora z njim sem zvedel, da je narodni poslanec in da je bil v klubu določen, da se nauči govor, od katerega je pravkar ponavljal prvi stavek…

Ko se poslanci nauče svoje lekcije, jih izprašajo, nato pa pridejo na vrsto skušnje.

Poslanci pridejo v klub in sedejo vsak na svoje mesto. Klubski predsednik sedi za posebno mizo in tik njega dva podpredsednika. Zraven njegove mize je miza za vladne člane in malo dalje miza za klubske sekretarje. Najprej pokliče eden izmed tajnikov vse po vrsti, nato pa se prične resno delo.

»Naj vstanejo vsi, ki igrajo vlogo opozicionalcev!« odredi predsednik.

Vstane jih nekaj izmed njih.

Tajnik jih našteje sedem.

»Kje pa je osmi?« vpraša predsednik.

Nihče se ne oglasi.

Poslanci se prično ozirati okrog sebe, kakor bi vsak hotel reči: »Jaz nisem; ne vem, kdo je ta osmi!«

Tudi onih sedem se jih obrača in iščejo z očmi svojega osmega tovariša, dokler se nazadnje nekdo ne domisli in vzklikne:

»A tale tu je dobil vlogo opozicionalca.«

»Jaz nisem, kaj me dolžiš po krivem!?« odvrne ta srdita in pogleda v tla.

»A kdo je potem?« vpraša predsednik.

»Ne vem.«

»Ali so vsi tu?« vpraša predsednik tajnika

»Vsi«.

»Za vraga, nekdo mora vendar biti!«

Nihče se ne oglasi. Spet se prične vsakdo obračati okrog sebe in celo tisti, ki so ga pokazali.

»Naj se oglasi, kdor je!«

Nihče se ne oglasi.

»Ti si, zakaj pa ne vstaneš?« reče predsednik onemu osumljenemu.

»On je, on je!« kliknejo drugi in se kar oddahnejo kakor človek, ki odloži težak tovor z ram.

»Jaz ne morem igrati vloge opozicionalca,« vzklikne tisti grešnik obupno.

»Kako da ne moreš?« vpraša predsednik.

»Naj bo opozicionalec kdo drug.«

»Vseeno je, kdo je.«

»Jaz sem rajši za vlado.«

»Ampak, saj si za vlado, to je samo zaradi oblike, nekdo mora predstavljati opozicijo.«

»Jaz ne maram predstavljati opozicije, jaz sem za vlado.«

Predsednik se začne na dolgo in široko prerekati z njim in ga komaj pripravi do tega, da privoli, potem ko mu je eden izmed ministrov obljubil bogato dobavo, kjer se bo dalo pošteno zaslužiti.

»No, hvala bogu!« vzklikne predsednik ves poten in utrujen; »zdaj jih imamo osem.«

Medtem ko sta predsednik in vlada razpravljala z osmim opozicionalcem in ga komaj pripravila v to, da je privolil, jih je drugih sedem sedlo.

»E, zdaj pa vstanite vsi opozicionalci!« reče predsednik zadovoljno in si obriše pot s čela.

Vstal je samo tisti eden.

»Kaj pa spet to ponieni, kje so zdaj drugi?« zavpije predsednik ves iz sebe od razkačenosti.

»Mi smo za vlado!« zamomlja ona sedmorica.

»Kako klavrna opozicija je to!« klikne policijski minister obupno.

Nastala je tišina, pusta, mučna tišina.

»Za vlado ste,« je pričel zdaj togotno policijski minister, »a če ne bi bili za vlado, vas tudi ne bi bil izbral. Hočete nemara, naj zdaj mi ministri igramo opozicijo? Pri prihodnjih volitvah mi ne pridete več na vrsto. Za teh osem mest bom odločil, naj jih ljudstvo samo izvoli, bomo imeli vsaj prave opozicionalce!«

Navsezadnje je po daljšem prerekanju in ko so vsakemu obljubili kaj prikladnega, tudi ta sedmorica privolila, da prevzame to mučno nalogo. Nekomu so obljubili službo, nekomu velik zaslužek, vsakdo izmed njih je dobil svojo nagrado za tako izdatno pomoč vladi, ki ji je bilo do tega, da bi bila videti skupščina kolikor toliko resnična.

Ko se je vse to srečno končalo in je bila odstranjena najhujša ovira, je začel predsednik izpraševati opozicionalce:

»Kaj je tvoja vloga?« je vprašal prvega.

»Moja vloga je interpelirati vlado, zakaj tako brezumno zapravlja državni denar?«

»Kaj bo vlada odgovorila na to?«

»Vlada bo rekla, da je to zaradi pomanjkanja denarja.«

»Kaj moraš ti reči na to?«

»Jaz moram reči na to, da sem z odgovorom vlade popolnoma zadovoljen in da prosim deset poslancev, naj me podpro.«

»Sedi!« reče predsednik zadovoljno.

»Kakšna je tvoja vloga?« vpraša drugega.

»Jaz moram interpelirati vlado, da so neki uradniki dobili visoke položaje izven vrstnega reda in imajo po nekaj visokih plač in mnogo dodatkov, medtem ko so drugi zmožnejši in starejši uradniki na nizkih položajih in že toliko let ne napredujejo.«

»Kaj bo vlada odgovorila?« “

»Ministri bodo odgovorili na to, da so izven vrstnega reda napredovali samo njihovi najožji sorodniki in pa ljudje, za katere so se zavzeli njihovi najbližji prijatelji in nihče drug.«

»Kaj boš ti rekel na to?«

»Na to bom rekel, da sem z odgovorom vlade popolnoma zadovoljen.«

Predsednik vpraša tretjega, kaj je njegova vloga.

»Moja vloga je najostreje napasti vlado, ker sklepa posojilo v neugodnih pogojih, ko so finančne razmere v deželi že tako izredno težke.«

»Kaj bo vlada odgovorila?«

»Vlada bo odgovorila, da potrebuje denar.«

»Kaj boš ti na to?«

»Jaz bom dejal, da me tako močni razlogi popolnoma prepričujejo in da sem z odgovorom zadovoljen.«

»Kaj imaš ti?« vpraša četrtega.

»Interpelirati vojnega ministra, zakaj vojska strada.«

»Kaj bo on dejal?«

»Da nima kaj jesti!«

»In ti?«

»Bom popolnoma zadovoljen.«

»Sedi!«

Tako je izprašal še ostale opozicionalce, nato pa prešel na skupščinsko večino.

Kdor se je svoje vloge naučil, je pohvaljen, tisti pa, ki se svojih vlog niso naučili, ne smejo priti na skupščinsko sejo.

Zaradi neugodnih razmer v deželi je moralo narodno zastopstvo v prvih sejah pričeti z reševanjem najnujnejših zadev. Vlada je prav talko pravilno razumela svojo dolžnost, zato je, da ne bi z drobnimi vprašanji tratili časa, tako predložila v rešitev zakon o ureditvi mornarice.

Ko sem slišal o tem, sem vprašal nekega poslanca.

»Imate mnogo pomorskih vojnih ladij?«

»Nimamo.«

»Koliko jih imate vsega?«

»Za zdaj niti ene!«

Zazijal sem od začudenja. On je opazil to in se je to še njemu zazdelo čudno.

»Kaj pa se vam je zazdelo tako čudno?« me je vprašal.

»Slišal sem, da ste sprejeli zakon o…«

»Saj,« mi je segel v besedo, »sprejeli smo zakon o ureditvi mornarice; to je bilo potrebno, ker do danes še nismo imeli takega zakona.«

»Ali sega Stradija do morja?«

»Za zdaj ne.«

»Pa zakaj potem ta zakon?«.

Poslanec se nasmeje in dostavi:

»Naša dežela, gospod, je mejila nekoč na dve morji, a naši narodni ideali so, da bi bila Stradija to, kar je bila nekoč. S tem, vidite, delamo na to.«

»E, to je nekaj drugega,« sem dejal, da bi se opravičil, »zdaj razumem in lahko smelo rečem; da bo Stradija res postala velika in močna,« dokler tako odkritosrčno in pošteno skrbijo zanjo in dokler bo imela tako modro in rodoljubna upravo, kakor zdaj.«

(naslednja stran)

10/05/2020  

Stradija (3/12)

(prejšnja stran)

Toliko da sem zaprl vrata za seboj, odložil s sebe vso to šaro redov in sédel ves utrujen in zbit, da bi se od srca oddahnil, že se je začulo trkanje na vrata.

»Naprej!« sem rekel. Kaj pa sem mogel drugega?

V sobo je vstopil gosposko oblečen človek, z očali na nosu. Da ne bi moral neprenehoma ponavljati, je treba imeti na umu, da je bil vsakdo, nekdo bolj, nekdo manj, ves našarjen z redovi. Ko sem šel s tistim pandurjem v hotel — moram še pripomniti — sem videl, kako so vlekli nekoga v zapor, ker je ukradel par čevljev v prodajalni, a tudi ta je imel red okrog vratu. »Kakšen red pa ima ta?« — sem vprašal policista. — »To je red za zasluge na prosvetnem in kulturnem polju!« — je odgovoril resno in hladno. — »Kakšne zasluge so to?« — »No, veste, bil je kočijaž pri bivšem prosvetnem ministru. Nadarjen kočijaž!« — je odgovoril policist.

Prišel je torej človek z očali na nosu, se globoko poklonil (kar sem napravil, kot se razume, tudi jaz) in se predstavil kot višji uradnik ministrstva za zunanje deželne zadeve.

»Drago mi je!« sem rekel presenečen nad tem nepričakovanim visokim obiskom.

»Vi ste zdaj prvič v naši deželi, gospod?« me vpraša.

»Prvič.«

»Ste tujec?«

»Tujec.«

»Prišli ste nam kakor nalašč, verjemite mi!« je vzkliknil višji uradnik navdušeno.

Mene je to še bolj zbegalo.

»Izpraznjeno mesto za konzula imamo. Tu bi imeli, kar je poglavitno, dobro plačo in dobre doklade za reprezentanco, kar bi, razume se, porabljali za svoje osebne stvari. Star izkušen človek ste in vaše opravilo je lahko — propaganda naše narodne ideje v krajih, kjer živi naš narod pod tujo upravo… Prišli ste res kakor po naročilu; že delj kot mesec dni se trudimo, da bi našli prikladno osebnost za to važno mesto. Za druga mesta imamo hvala bogu tujce: Žide, Grke, Cincarje (od kod neki ti?!) A kakšne narodnosti ste vi, če smem vprašati?«

»Pa saj prav tega, kako naj vam povem, še sam ne vem!…« sem rekel osramočeno in se že lotil pripovedovanja svoje bridke družinske zgodbe, kar mi seže mož v besedo, navdušeno ploskne z dlanmi in od veselja zapleše po sobi.

»Krasno, prekrasno!… Ne bi moglo biti bolje!… Tako boste lahko šele prav vestno izpolnjevali tako sveto nalogo. Precej pohitim k ministru in čez nekaj dni se že lahko odpravite na pot!« — izgovori višji uradnik ves iz sebe od radosti in zdirja iz sobe, da bi sporočil svojemu ministru to važno odkritje.

Toliko da je izginil, sem sédel in si z rokami podprl glavo. Kar ne morem in ne morem verjeti, da je vse to res, kar sem doslej videl v tej deželi, že je spet nekdo potrkal na vrata.

»Naprej!«

V sobo je vstopil spet drugi elegantno oblečen gospod in se predstavil kot višji uradnik nekega ministrstva. Rekel je, da prihaja po naročilu gospoda ministra z važnim opravilom; in jaz sem izrazil svoje nenavadno veselje in srečo zaradi take časti.

»Vi ste tujec?«

»Tujec.«

Spoštljivo me je pogledal, se ponižno do tal poklonil mi že začel govoriti. Jaz pa sem mu segel v besedo:

»Prosim vas, gospod, povejte mi, kako se imenuje ta vaša dežela?«

»Ne veste tega?!« vzklikne oni ter me pogleda s še večjim spoštovanjem in ponižnostjo. »Strádija!« — pristavi in se umakne za korak.

»Čudno naključje, da se je prav tako imenovala tudi ona vzvišena viteška dežela mojih prednikov!« sem pomislil pril sebi, toda njemu nisem rekel nič, marveč sem ga vprašal:

»S čim vam morem biti na uslugo, spoštovani gospod?«

»Ustanovili smo novo službeno mesto upravnika državnih posestev, zato sem tako prost, da vas v imenu gospoda ministra prosim, da prevzamete ta visoki in patriotski položaj… Gotovo ste bili doslej že nekajkrat minister?«

»Še nikdar, ne«.

»Nikdar ne!«… je vzkliknil on ves osupel od začudenja! »Pa vsaj na visokem položaju, z več plačami?«

»Nikoli še.«

Višji uradnik je kar onemel od začudenosti. Ne vedoč, kaj bi podvzel v tem nepričakovanem primeru, se je opravičil, da me je nadlegoval, rekel, da bo obvestil gospoda ministra o najinem razgovoru ter je odšel.

Naslednji dan so že vsi listi pisali o meni. V enem je stala tale notica:

»Pravo človeško čudo«. V našem mestu se že od včeraj mudi neki tujec, ki mu je šestdeset let in ves ta čas ni bil še nikdar minister, ni bil odlikovan niti z enim redom in ni bil celo nikdar v državni službi, niti ni nikoli prejemal plače. Vsekakor edinstven primer na svetu. Kakor smo zvedeli, se je nastanilo to čudo v človeški podobi v hotelu »Pri mili naši domovini«. Mnogi so ga že včeraj obiskali in trdijo, da se prav nič ne razlikuje od drugih ljudi. Potrudili se bomo, da se kar najpodrobneje informiramo o življenju tega skrivnostnega bitja, kar mora biti na vsak način nadvse zanimivo za naše spoštovane bralce, hkrati pa se bomo potrudili, da priobčimo tudi njegovo sliko v našem listu.«

Drugi listi so objavili približno isto z naslednjim odstavkom:

»…Razen tega smo z zanesljive strani zvedeli, da je prispel ta čudni človek tudi v važni politični misiji.«

Vladni list je vljudno demantiral te vesti takole:

»Bedasto opozicijsko časopisje si v svoji brezglavosti izmišlja razne neresnice in razširja vznemriljive glasove, kako je v našo deželo prispel neki tujec šestdesetih let, ki ni bil kakor trdijo ti tepci še nikdar minister ne uradnik in je tudi brez vsakršnega odlikovanja. Take nemogoče in vseskozi neverjetne stvari si morejo izmišljati in jih v svojem hudobnem namenu razširjati samo omejeni, borni in slaboumni možgani sodelavcev opozicionalnega tiska; toda tudi ta manever se jim ne bo posrečil, ker je hvala bogu že teden dni minilo, kar je prišel ta kabinet na vlado, a se mu položaj še niti enkrat ni omajal, kakor žele to bedaki opozicionalci.«

Okrog hotela, kjer sem se nastanil, so se začeli po teh člančičih v listih zbirati ljudje. Stali so tam, gledali; zijali, nekateri odhajali, drugi prihajali in tako je vsak čas stala okrog hotela cela truma, med njo pa so se motovilili kolporterji listov in brošur in na ves glas tulili:

»Nov roman: »Človeško čudo«, zvezek prvi!«

»Nova knjiga: »Doživljaji starca brez odlikovanj!«

Bilo je še na kupe takih knjižic.

Neka krčma si je celo nadela firmo: »Pri čudežu v človeški podobi«, in na velikem izvesku je bil naslikan moški brez odlikovanj. Svet se je začel zbirati okrog te prikazni in policija je hočeš nočeš že zaradi javne morale prepovedala tako pohujšljlvo sliko.

Naslednji dan sem moral menjati hotel. Ko sem stopal po ulici, sem moral biti spodobno opravljen, vsaj z nekaj redovi, in tako mi niso posvečali posebne pozornosti.

Kot človeku iz tujine mi je bilo omogočeno, da sem se takoj seznanil z vidnimi osebnostmi in ministri in kmalu prodrl v vse državne skrivnosti.

Takisto me je kmalu doletela čast, da sem obiskal vse ministre v njihovih kabinetih.

Najprej sem odšel k ministru za zunanje zadeve. Vprav ta hip, ko sem prišel na hodnik, kjer je bila že cela gruča onih, ki bi radi k ministru, je služitelj razglašal in na ves glas vpil:

»Gospod minister ne more nikogar sprejeti, ker je malo legel na divan, da se odpočije!«

Občinstvo se je razilo, jaz pa sem stopil k fantu rekoč:

»Če je mogoče, povejte gospodu ministru, da bi rad neki inozemec govoril z njim.«

Ko sliši fant besedo »inozemec«, se spoštljivo pokloni in odide v ministrov kabinet.

Kakor bi trenil, se odpro dvokrilna vrata in med njimi se prikaže čokat, zavaljen, majhen človek, se pokloni smehljaje in prilično bedasto ter me osebno povabi noter.

Minister me povede k fotelju in me povabi, naj sedem, on sam pa mi séde nasproti, si prekriža noge in se zadovoljno pogladi po vzbočenem trebuhu ter prične razgovor:

»Res mi je drago, gospod, da ste me obiskali, saj sem že mnogo slišal o vas… Hotel sem, veste, malo leči in se odpočiti… Kaj pa bi drugega?… Dela nimam in tako od dolgega časa ne vem, kaj bi.«

»V kakšnih odnošajih ste s sosednjimi deželami, če smem vprašati, gospod minister?«

»E, kako bi vam rekel?… V dobrih, dobrih, na vsak način… Da vam po pravici povem, še sam nisem imel prilike razmišljati o tem: toda, če pretehtam položaj, prav dobro, prav dobro… Nič hudega se nam ni pripetilo, razen da so nam na severu zaprli izvoz svinj, na jugu pa vdirajo in plenijo po naših vaseh Anuti iz sosednje dežele… Pa to ni nič… To so malenkosti.«

»Škoda je za ta izvoz svinj. Slišim, da jih imate veliko v deželi,« — pripomnim vljudno.

»Imamo, hvala bogu, veliko jih imamo: a vseeno je; bomo pač te svinje doma pojedli, bo še ceneje; in navsezadnje, kaj pa bi bilo, če bi svinj sploh ne imeli?!… Živeti bi vendarle morali!« mi je ravnodušno odgovoril.

V nadaljnjem razgovoru mi je pripovedoval, da je študiral gozdarstvo, zdaj pa rad bere članke o živinoreji in da si namerava omisliti nekaj krav in rediti teleta, ker morajo biti pri tem dobri zaslužki.

»V katerem jeziku pa največ berete?« ga vprašam.

»V našem pač. Drugih jezikov ne ljubimo in jaz se jih nisem maral nikdar učiti. Pa tudi se mi ni pokazala potreba po znanju tujih jezikov. Posebno na tem položaju mi to ni potrebno; če pa bi se pokazala taka potreba, lahko naročimo strokovnjaka iz inozemstva.«

»Natančno tako je!« sem potrdil te njegove duhovite, izvirne misli, in sam nisem vedel, kaj bi mogel drugega storiti.

»Saj res, ali vam ugajajo postrvi?« me vpraša po krajšem molčanju.

»Nikdar jih še nisem jedel.«

»Škoda, to je preodlična riba. Naravnost specialiteta. Včeraj sem jih dobil nekaj kosov od nekega prijatelja. Izredno dobra stvar…«

Ko sva še nekaj časa tako govorila o važnih zadevah, sem se opravičil gospodu ministru, da sem ga motil s svojim obiskom nemara v važnih državnih poslih, se poslovil in odšel.

Ljubeznivo me je spremil do vrat.

(naslednja stran)

29/11/2014  

Сан једног министра

И сами министри су, боже ми прости, кажу, људи, као и сви други. И они морају јести, пити, спавати, као и ми смртни, само им, како веле, иде теже од руке да мисле, али та се простачка, ниска способност и не тражи за тако високе положаје.

*

Господин министар Н. (шта се кога тиче име!) седео је у својој канцеларији заваљен у мекој наслоњачи и, како је земља била у невољи, то је могао мирно и спокојно да размишља да ли да вечера кечиге печене на жару, или пржене. Како се већ смркавало, то се после дугог размишљања одлучи за прво, и диже се да мало прође по чистом ваздуху, колико тек ради бољег апетита. И шта би? Бар се не може рећи (а има злих језика који хоће свашта да говоре) да у земљи ништа не ваља, не ваља просвета, не ваља привреда, бедно финансијско стање, не ваљају економске прилике, не ваља… Може се ређати до миле воље шта све не ваља, али се код министарских апетита мора стати, он је исправан.

Елем, господин министар Н. прошетао је, пио пива, вечерао печене кечиге и залио црним, добрим вином, а кад је тако лепо и савесно испунио дужност према својој отаџбини, легао је у постељу блажен, задовољан, и заспао са срећним осмехом на устима, као човек кога никаква брига и мисао не узнемирава.

*

Али сан, и не знајући, можда, да је господин Н. министар, усуди се да узнемири његово господство, и пренесе га у далеку прошлост његове младости.

Сања.

Зимња ноћ. Ветар напољу фијуче, а он као у оној истој маленој, влажној соби где је као ђак становао. Седи за својим ђачким сточићем. Поноћ превалила. Наслонио се главом на десну руку, а у левој му књига, коју је до малочас читао. Пред њим мала лампа, у којој је већ догорео гас, те чкиљи, пршти и дими слаби пламичак, који се готово једва и види кроз поцрнело стакло. У соби хладно, те је огрнут својим поабаним зимским капутом. Седи тако непомично, поглед му упрт у једну тачку, а мисао га носи у далеку будућност.

Размишљао је о своме раду у будућности. Био је решен да сав свој век посвети племенитом, тешком раду и делима, да се бори за правду и слободу, да жртвује све, па и живот ако затреба, за срећу и добро своје земље, за интересе опште. Пред собом је гледао дуг низ година, које ће он испунити корисним напорним радом, осећао је да ће моћи остварити своје идеале, и да је у стању да савлада све препоне које му год стану на пут, на тај пут врлине, са кога никад неће скренути.

И он се трудио да замисли себе у будућности, после дугог низа година. Срце му јаче закуца и обузе га неко пријатно, слатко осећање кад помисли на своје успехе и на добра која ће земљи и народу своме учинити.

Одједном чу неко необично, тајанствено шуштање. Трже се и погледа, а пред њим се указа крилата женска прилика, исто као вила о којој се у песмама пева, надземаљских чари и лепоте.

Он се препаде и затвори очи, не смејући да гледа у ту чудну прилику, али га она помилова крилом по образу, и он осети рајско блаженство, ослободи се, и погледа поново прилику, која му се учини тако позната као да се целог века с њом дружио.

— Ко си ти? — упита.

— Не мораш то знати. Дошла сам да ти покажем будућност. Пођи са мном!

И он као пође.

Ишли су дуго ћутећи док не дођоше на једну дугу, пространу пољану.

— Видиш ли шта? — упита га.

— Ништа!

Она га дотаче крилима по челу и превуче преко очију, и, одједном, он виде мало даље, тамо на пољани, пуно људи, али не стоје сви једнако, него неки на самој земљи, неки мало више од њих, као на каквим лествицама, други од ових мало више, трећи од ових, и, тако редом, до оних који стоје највише над свима.

— Шта је ово?

— То су разни положаји у друштву.

Гледа он оне људе, а тамо врева, граја, вика, туку се, гурају, ћушкају, гушају, пропињу, све се то отима да се што више дигне.

Кад се осврте и погледа, а оне прилике која га ту доведе нестало.

Он осети силну, неодољиву жељу да се и сам помеша у ту гомилу људи.

И помеша се.

Радио је међу онима што стоје најниже, радио је, жудећи да радом учини да стане више.

Радио је дуго, дуго, али никако да се подигне ни за један степен.

Док се пред њим указа опет она прилика која га је ту и довела.

— Шта желиш? — рече.

— Да се попнем и ја више.

— Можеш, али се не пење тим путем којим си почео.

— Шта ми смета?

Она се дотаче крилом његових груди, и он осети неку пријатну језу, чисто му нешто лакну, а кад погледа, он се, одједном, уздигао.

— Желиш ли више?

— Желим.

Она се опет дотаче његових груди, и он се опет мало диже.

— Хоћеш још?

Њега већ бејаше сад обузела једина, силна жеља да се што даље попне.

— Још, што више могу! — рече.

Она се опет дотаче његових груди, а затим га дохвати крилом по челу, и он се уздиже међу оне највише.

Он се осети срећан, задовољан, и погледа с благодарношћу своју усрећитељку.

— Шта си ми учинила, те се овако брзо уздигох? — упита је.

— Одузимала сам ти карактер и поштење, а најзад одвадила и од памети. То ти је сметало да се дигнеш на највећу висину.

Он се згрози, и уздрхта.

— Сад хајдемо натраг, кад си све то видео — рече му она прилика, и одједном се обретоше у оној истој собици.

— Шта је све то што си ми показала?

— Твоја будућност! — рече му прилика, и ишчезе.

Њему клону глава, а из груди се оте тежак, болан уздах.

*

Господин министар се ту прену и пробуди. Свеједно, кад је већ тако! — помисли, и зену равнодушно.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

08/11/2014  

Озбиљне научне ствари (2/4)

(Претходни део)

II ПРИСТУП

О света, моћна, српска науко, опрости, ако икада згреших имену твојему, опрости ми, јер нисам знао шта чиним. Ја утекох од тебе још од последњег узвишеног испита из грчког језика, утекох јер мишљах да нисам достојан имена твога. Али се, ево, кајем јавно, јер видех да ти ниси онако груба и немилосрдна као стране науке, већ си наша, милостива српска наука, те примаш у наручја своја свако блажено чедо миле нам мајке Србије. Кајем се, кајем се јавно, и сада се ево као покајник, као заблудело јагње, враћам натраг великому стаду твоме, да славим име твоје.

Одричем се и пред Богом, и пред људима, досадашњег рада свога на приповетци, јер сам увидео да тај пут не води срећи мојој. А заклињем се, науко, светим именом твојим, да ћу од сада, ступајући у коло верних поборника твојих, служити верно и искрено начелима твојим, и да ћу те свим силама својим до гроба потпомагати, јер сам увидео да ти једина водиш срећи и — добром положају.

Никада нећу одрећи вечите истине твоје. Увек ћу признавати да крава има четири ноге и једну главу, да свиња не спада у тице и нема крила, да домаћи пас нема на глави рогове, да мачка није река, већ домаћа животињица, да овца није варош у Србији, већ је такође домаћа животињица (спада у ред преживара) коју муземо и која нам даје вуну, те од ње правимо себи врло топло одело за зиму, а од црева (исте животињице) правимо „жице за ћемане, са којих се разлежу врло умилни звуци наших народних мелодија“ (што рекли наши учитељи на основу педагогике по Вунту). Све сам ја те свете истине научне научио још од учитеља у основној школи. Како су се обрадовали моји нешколовани родитељи, кад сам им донео новост из школе да крава има четири ноге, јер је то баш учитељ, на основу науке, пред нама очигледно избројао.

О благословена наша домаћа наука, јер си срећно успела да пребројиш ноге и остале делове тела нашим домаћим животињама! …

*

Рекох и спасох душу своју. Али куда ћу сада, и на коју страну? Начисто сам са тим да радим на науци, али је наука разноврсна. Коме, дакле, правцу научном да се посветим, управо чему ли ме срце вуче. Хе, чему ли ме вуче?! — Мораће ме повући онако како је и све наше научнике. Код нас се бар, хвала богу, таленти и воља за поједине научне гране појављује врло благовремено, срећно. Чим се упразни каква катедра, одмах се, као на миг срећне судбине наше скромне науке, појаве као из земље тушта и тма даровитих људи са силном љубављу баш према тој грани науке чија се катедра упразни; и кад се место за ту науку попуни, онда опет, чудном срећом, престану се појављивати и таленти за ту струку. Ето, видите, где лежи срећа по нашу науку. Судбина, срећна наша звезда, и ништа друго. Ако би се, рецимо, упразнила катедра археологије, код нас би се одмах појавило стотинама младих, генијалних археолога са силном љубављу према тој науци. И то не знаш који је оданији од кога: где год се макну, само чепркају по земљи и траже старине. Кад угледају најобичнију римску циглу, обрадују се као да су оца видели. И сад, рецимо, то се место попуни, и одмах се свима археологија чудном срећном судбом огади, и она се силна љубав према њој као и таленат прилагоди другој каквој науци за коју има празна места, па ма то била и космографија.

По тој нашој срећној, српској судби науке, не вуче ни мене срце да будем енциклопедиста. Сва су места готово пуна, па зато и немам неког вишег надахнућа с неба. Онда да бирам.

Педагогика је лепа ствар, али се од наших учитеља ту већ ни у ком случају не смем уплести.

Не даду они прићи ни Вунту ни Песталоцију. Њих они сами јаше тако немилосрдно, те чисто изгледа, боже ме прости, да су их обојицу купили на вашару у нашој Баточини.

У историју Срба такође не смем ни привиригпи, јер је на њу узео патенат г. И. Руварац. Тај је човек срећно успео у науци да нам докаже да све оно што је лепо у нашој прошлости није истинито. За њега чак многи причају да је он лично и измислио српски народ, као оно неки (ал’ тај је само уобразио), што веле да је измислио рибу, или као што су неколико наших филолога, дугим својим научним студирањем, успели да измисле српски језик, коме су назив српски дали из чистог патриотизма. Ја и не мислим да учиним такве проналаске у науци, јер се то не дешава тако често и кад ко хоће. Цео српски народ (ако се сме претпоставити да га није г. Руварац измислио) живео је, рецимо, толике векове без икаква језика, док се није појавило неколико нових филолога, те своме народу, као благодарни синови, измислише говор. Пакосни људи тврде да је, ал’ то међу нама буди речено, чак, на срамоту нашу, српски језик измислио Шваба, из милосрђа према нама, или, а што је вероватније, просто из дуга времена, пошто је изучио све познате језике, па није имао шта друго да ради. Други опет мисле да је српски језик пронашао сасвим случајно (као што често бивају велики проналасци) г. С. Калик у некој талијанској граматици, на коју је срећним случајем, путујући, натрапао. Уосталом, ко је да је: хвала му у име моје, у име целог нашег народа, па ипак сам радији да тако чувен провалазак припишем г. К. Миленовићу него иком другом. Ја се ни у те крупне ствари не смем плести, јер би то значило отимати туђу својину. Молим само бога да народ не исквари тако дивну тековину наших филолога. Али маса је маса, јер је већ (грех јој на душу) од гнев направила гњев. Али, доћи ће ваљда паметније колено, које ће проклети неразумну данашњу светину за тако варварске поступке.

Мислим се нешто на логику, али то је већ код нас Срба фатална наука. Код нас није на тој науци ништа урађено, иако је од ње, кукавне, много урађено. Уосталом, нека се ту прослављају они којима је блажена манија да нумеришу туђе мисли, а наша српска логика је само то и урадила, и уз то још из по две премисе извела закључке: да је Бизмарк човек, и чак — да је и папа човек, а да, напротив, во није човек. Од овега је још понајгенијалнији рад српске логике на оваквим доказима:

1. Прем.: На сваком клавиру се може свирати.
2. Прем.: На мајмуну се не може свирати.
––––––––––––––––––––––––––––––––––––
Помаћи закључак: Еле, мајмун није клавир.

Как’и омо ми Срби, још да нам није оваке српске логике, могли бисмо мислити да је гуска пароброд, или обратно.

Радио бих на Историји књижевности, наравно српске, али та ми се наука огадила још док сам био ђак гимназије, јер сам због ње понављао разред. Све сам знао како су ми предавали: и кад се који писац родио, и која му баба одрезала пупак (узгред и биографију те славне бабе), и како му се звао отац и мајка, па онда биографију свију стрина, тетака и остале родбине сваког књижевника. Тако исто сам знао и кад је који писац почео писати и шта је све написао и које године. Што је најглавније, одговорио сам чак и на питање: које је јело радо јела прабаба Лукијана Мушицког? Ту сам се потпуно послужио чисто научним разлозима и напоменуо како се по неким подацима и старим листинама помиње да је у средњем веку омиљено јело чорба од парадајса, која се у старим ведама налази под именом ghoture, а код Араба phataha. То нам исто тврде и неке путне белешке неког Германца, који је пролазио кроз наше крајеве за време крсташких ратова, који је као војник, при повратку с војне, ручао исто то јело код неке старице Јевросиме (како он вели Eufrosina), а по тачном закључку наше српске логике то је морала бити прабаба или чукун-чукун-баба Лукијана Мушицког. Па и на основу митофилског истраживања не може то нико други бити него, баш, рецимо, чукун-баба (или тако нешто) нашег великог песника. — И на тако лепе одговоре помислих да сам се спасао и положио с одликом, али на најважнијем питању падох: нисам могао погодити тачно годину, месец и дан кад је стрина Бранка Радичевића добила кијавицу. Ето, тако од то доба омрзнем ту науку и, уцраво, наплашим се од ње толико да и дан-дан не смем ни да помислим на њу, а камоли да је обделавам, па ипак задржавам право да се вратим на ову ствар кад пређем на науку.

Чудновата је ствар да се ми Срби баш на такозваном научном пољу знатно разликујемо од других народа. Код других несрећних народа, научници више дају науци него наука њима, али код нас потомака врлих предака иде сасвим друкче: наши научници, с мало изузетака, имају од науке велике користи, а наука од њих — велике штете. Ето, како се и ту огледа наш витешки дух и наша генијалност, јер ми не служимо науци ропски и слепо као други бедни народи, већ смо успели толико да чак и та горда наука служи нама: ми њој господаримо, а она нама робује. Никад се страни научници не могу попети на такву висину и заузети тако доминирајући положај према науци, као што смо ми за врло кратко време успели.

И као што бих онда ја био срамни изрод, те се понизио и служио науци као странци, кад је боље да радим онако као и већина наших научника, а, богу хвала, изгледа да су они умели да сваку грану науке претворе у сребрни и златни мајдан, кога ће чак, можда, као властиту својину предавати своме потомству у наслеђе да и оно види вајде од труда предака својих. Доскора се прилично држала метафизика, а то се може приписати само томе што она, срећом њеном, не паде никако Србима у руке. Али сад је већ свршила, јадница, своју каријеру. Нађе се Србин, млад, бујан и генијалан, који нањуши и ову науку, и одмах, наравно, као човек ведре и дубоке српске памети, прогласи како је њему решити метафизичке проблеме исто тако лако као, што веле, попити чашу воде. Међер ништа, брате, без Србенде! Лупаше главе с том чудном науком и Швабе и Французи и Талијани и Енглези, ко још не, па место да је расплету и размрсе, а они је све више и више заплетали. А Србо, само док погледа, одмах зна где му треба куцнути. Србин, па Србин! Онде где толики народ клону и поскапљу радећи, па не учине ништа, Србин час сврши посао. Ето нам, дакле, опет разлога да се повисимо у очима страног света, ево нам опет прилике да позајмимо човечанству једног великог генија, јер ће он, без сваке сумње, оставити нас, који га не умемо ценити. Шта би он био, забога, у другом свету за такве успехе, а код нас је добио само мало бољи положај за толика своја обећања. Како мала награда човеку који нам је обећао изненадити цео образовани свет својим великим научним открићима. Зар да му буде горка утеха што му се српска читалачка публика диви! Ах, коме још то може бити утеха, јер бих ја још, чини ми се, пао у очајање кад би се моји радови допали вашем читалачком свету, који онако халапљиво гута криминалистичке продукте болесних мозгова.

Није ми мило што морадох и ово поменути у приступу, овако без реда и логичне везе, али, сада, шта је — ту је. Ко те пита за логичну везу у наше материјалистичко доба, у коме су омладини идеали младости да ништа не ради, да има добар апетит и велику плату, па се, живећи угодно, угоји. А да се већ и не говори о нашим штованим госпама и госпођицама, које се спремају за мајке и домаћице. Оне се дивно припремају за вршење својих породичних дужности читањем Кривичног гласника и других сличних ствари. Њихова је лектира то, а одговара нежном женском укусу. Мирно оне читају како је коме размрскано тело возом, разбијена глава, па се просуо мозак, распорен па (тамо неком) му испала црева; сакрио се у сандук па убио младу и младожењу, итд, итд.

Као тек у приступу, доста је и оволико поменути, колико тек да поменем, по некаквом методу, све што имам излагати у овој студији.

(Даље)