Наша посла (2/2)
Искупили се грађани, и богати и сироти, и виђени и незнани.
Један од најуваженијих од сазивача овога збора отвори збор речима:
— Господо, свима је вама позната невоља у коју западоше толики крајеви нашега народа. Не треба ни да вам говорим колико је огромни губитак претрпела наша земља, јер сви то добро знамо, сви осећамо; губитак који се не да надокнадити, то је рана која ће се тешко залечити. Али, господо, ако се не може надокнадити тај велики губитак, може се штета поделити, јер ћемо је лакше поднети сви скупа него појединци; може се, господо, убрисати многа суза, може се ублажити тешки јад и невоља толиких породица. Ми смо вас позвали овде да се братски, искрено договоримо и размислимо како ћемо најбоље, најбрже и највише моћи указати помоћи тим бедним породицама. Ја држим да нас све овде, без разлике нашег занимања и политичких убеђења, руководи заједничко осећање, које нам српско срце диктира, осећање узвишена Христова морала: „Помози ближњега свога као себе сама“…
На завршетку говора напоменуо је како је свуда ред да се избере председник, који ће руководити збором, и моли да му се дозволи да он кандидује, или да грађани кандидују сами из своје средине.
Настаде жагор.
— Нека сам кандидује! — вичу једни.
— Ми ћемо кандидовати! — вичу други, и већ се поче одвајати свет у групице.
— Будите ви председник, што ту да трошимо време! — вичу трећи.
Мишљења се укрстише, гласови све јачи и јачи, и најзад се из опште вреве није могло ништа разабрати. Онај говорник што је отворио збор лупа у звоно, моли да се утишају, дижу се руке из публике, циче гласови: „Молим реч!“ Вуку се за капуте, доказују један другом рукама, неки се наљутили и отишли.
— Седите, да се гласааа! — продра се неко који се беше пропео и метнуо руке с обе стране уста, а викнуо је толико да му све вратне жиле набрекоше.
И заиста, седоше сви. Председник (овај привремени) већ помутио очима и клонуо од умора, па једва говори, већ промукао:
— Молим вас, господо, овде имамо три предлога; гласаћемо за сваки редом.
— Немојте тако — пропе се опет онај и викну. — Него ко је да остане овај председник, нека седи, а ко је против, нека устане.
Већина седи, и тако оста председник овај исти који отвори збор.
— Господо, ви сте ме одликовали ретком почашћу, а ја ћу се трудити… — Тако је почео подужи говор, у коме се захвалио скупу на избору, а на завршетку је додао да је потребно „да се избере и потпредседник и два секретара, који ће водити записник“.
— Кандидујте ви! — вичу једни.
— За потпредседника Тому Томића — вичу други.
— Нећемо Тому! — вичу трећи.
Четврти кандидују секретаре.
Неки опет виче против те кандидације.
Мало-помало, опет лом, метеж, неспоразум.
— Устајањем и седањем! — продра се опет онај са столице.
Реши се да кандидује председник, и он, разуме се, као најпогоднијег кандидова оного што се пропиње и пење на столице.
Тако се до предвече изабра потпредседник и два секретара.
Они се, као што је већ у реду, захвалише скупу на избору и заузеше своја места.
— Како су исцрпене све тачке програма овога збора, то објављујем да је збор завршен…
Председник је још нешто хтео рећи, али му граја, која се подиже као по команди, прекиде реч. Чу се са свију страна:
— Шта је с „предлозима појединих чланова?“
— Није овај збор зато да се избере председник!
— Нећемо га!
— Дај ми реч! …
— Рееееч! — цичи један што се попео на сто, пропео на прсте, стегао песнице, разбарушио косу, зној му липти низ лице, опружио шију, па му све жиле вратне набрекле.
Потпредседник одгурну председника, па се и он попе на столицу и дрекну:
— На реду су још „предлози појединих чланова“.
Маса се умири. Скочи онај са стола, скиде се потпредседник са столице.
— Нека се јави ко ’оће да говори!
Сви се окретоше ономе што је са стола онако силно викао за реч. Он намести оковратник, промешкољи се, испружи врат, прогута с тешком муком пљувачку, зажмуривши и процеди:
— Хтео сам да кажем за предлоге.
— Па предлажи, брате! — цикну нервозно потпред седник.
— Ја немам засад ништа да предложим! …
Устаде један из буџака, ступи достојанствено мало напред, наслони се левом руком на столицу, а десну пружи за реч важно, некако кисела лица.
— Има реч Сима Симић.
Сима се накашља, прогута и он пљувачку, погледа око себе и поче тихо:
— Ја видим, господо, да овде не може бити споразума ни братског договора…
Настаде тајац.
— Изјасните се што сте тиме хтели! — викну потпредседник.
— Молим вас да ме не прекидате у говору…
— Да га саслушамо!
— Нећемооо!
Говорник скрстио руке, стоји као кип сред окршаја и вреве што се у тренутку подиже.
Стиша се граја.
— Ја, господо, поново напомињем да овде не може бити заједничког рада. (Глас је бивао све јачи…). Изгледа да су сазивачи хтели само да парадирају, а није им…
— Забрањујем му реч! — грмну потпредседник.
— Да га чујемо!
— Тако је!
— Доле с њим!
— Да се избаци напоље!
Укрстише се гласови, измешаше се руке, настаде свађа, грдња, поче један другом претити штапом. Потпредседник промукао и изломио звонце; онај, опет, са стола цичи: „Реч!“
Говорник хладан као стена, скрстио руке, па ћутећи чека резултат те страховите уке.
Како је већ било дубоко у ноћ, и свађа све већа и већа, јер се пређе на пречишћавање старих пикова и личних ствари, то се објави да је збор прекинут. Уосталом, то нико није ни чуо од чланова, већ су само председник, потпредседник и и секретари напустили своја места.
Једни већ иду кући, свађају се улицом, други пошли, па се враћају да кажу још што онима с којима су се препирали. Једна групица остала преко пола ноћи. Објаснили се на неки начин, и ударили у пиће. Пили и завадили се још два-три пут до зоре, и два-три пут измирили, па се разишли и они.
Сутрадан тек настаде шушкање, трчкарање, агитовање. Смешала се ту и политика и лична питања и инат и све на свету, а то се тек не може лако раскрстити. Новине неке нападоше Тому Томића и сазиваче: како су хтели „по свом старом обичају да ударе подвалу и овом приликом„, и додале: „На ову срамну појаву вратићемо се још једном да о њој кажемо коју више, а засад само бележимо по новинарској дужности.“
Друге, опет, новине донеше како је „признати родољуб и уважени грађанин Тома Томић са још неколико одличних грађана ове земље сазвао збор родољуба да се договоре како ће се помоћи пострадалим од поплаве. Г. Тома је тако изнео патњу становника опустошених крајева у свом кратком и разговетном говору, да ћемо га ми у идућем броју донети нашим читаоцима у целини… Али племенити овај рад сметоше познати букачи, на челу којих је озлоглашени Сима Симић… итд.“
И у новинама, и усмено у дугим ноћним договорима, ствар се све више и више заплетала, те почеше по новинама разна „припослана“, пуна грдње.
У току од петнаест дана држано је неколико зборова, који су бивали све бурнији и бурнији. Кажу да је једном дошло и до неких шамара.
Напослетку победи група коју је водио Сима Симић, а Тома и његови „дигоше руке“ и узеше грдити по новинама.
Сима Симић сазива збор. Искупило се више но икад.
Наравно да опет није без дебате. Опет бирање часништва, ужи избор, „устајање и седање“, „удаљавање од предмета“, „избор тројице да се овере записници“, лична објашњења, пола сата одмора. (На одмору се највише свађа.) „Да се реши!“ „Још да се говори!“. „Не може то питање тако, преко колена!“. „Јесте се договорили?“ „Јесте ли обавештени?“ и „Да се збор одложи за сутра!“ Гласа се и за то и разиђе се збор опет с грајом.
Сутра опет збор. Читање записника. „Има ли ко шта да примети?“ „Молим за реч!“ — „На дневни ре-еед!“
Пао је предлог да се оснује „Друштво за потпомагање пострадалих од поплаве“.
— Ја држим — узе реч један — да се не треба ограничавати само на поплаву, већ уопште пострадалих.
Брани први свој предлог, обара га овај други говорник. Носише се читав сат.
— Обавештени смо, да се реши! …
— Молим за реч!
— Не може више да се говори! …
— Имам нов предлог!
— Да решимо прво ово!
— Јавило се још десет говорника да говоре о овој ствари. Жели ли збор да их саслуша?
— Ауу! … Нећемо! … ’Оћемо! … Да се одложи!… Ставите на гласање!
Тако се то радило живо из дана у дан. О сваком питању се темељно размишљало и договарало. Ту су бирана лица која имају да оду личностима од положаја и да их умоле за ово и оно, па онда избори шесторице који ће направити „друштвене штатуте“. И ту већ на претрес сваког члана правила оде по неколико зборова. Па, онда, дође позив на упис у чланство; привремена управа, то јест најпре избор привремене управе, која има да сазове збор чланова у року од десет дана, и ту да буде избор сталне управе.
Изабрана стална управа после неколико бурних скупова, па онда дође на ред избор надзорног и контролног одбора, па избор двојице за преглед рачуна. А, већ, унето је у правила „надзорни одбор има права да сазове увек збор свију чланова друштва“.
И сад настаје конституисање управног одбора, а то тек не иде од ока, на брзу руку.
Свршено све, постало друштво, објављен позив на упис у чланство. Пада новац, чека се само да се намири округла сума, па да се пошље.
Тек, једног дана, ’рупи контролни одбор, прегледа рачуне и нађе да је на канцеларијски материјал много утрошено. Разуме се да се сазове збор. И ту настане обаљивање управе, нова свађа, нова граја.
Опет дуги ноћни договори, опет читав низ зборова.
За годину дана, и нешто више, било је збора и договора, али се сума није заокруглила.
Најзад, искрсну предлог, онако крај чаше пива, више приватно:
— Да, ми, брате, пошљемо тај новац ком треба, па мирна крајина. Ког ће нам ђавола друштво и те лудорије… Тандара, мандара, лудирамо се тамо, лармамо, а бар да знаш зашта!
— Право кажеш — додаде други. — Видиш, то треба да се договоримо једног дана кад се састанемо.
— Добро, онда да се састанемо једног дана, па да се договоримо лепо о свему, па да раскрстимо с тим трицама! — вели трећи.
— Ја сутра нећу моћи! — вели четврти.
— Не мора то сутра! … Наћи ћемо се једнога дана, па ћемо се договорити кад да се састанемо. Да се утврди тачно дан, па сви да се састанемо! — вели пети.
— Па, готово. могли бисмо сад. Сви смо ту! — вели шести.
— Е, сад, не иде то тако! Треба, брате, нарочито за то да се састанемо, а не да радимо нешто као од беде.
*
Прошло је дуго времена. Сума се заокругљавала, збацивале се управе, бирале се нове, агитовало се да се друштво растури, договарало се, свађало се, мирило се, па се чланови већ уморили, стишали и готово дигли руке од свега; нити плаћају, нити бирају, нити прегледају рачуне. Друштво за потпомагање пострадалих није додуше званично растурено ни укинуто, али у ствари не постоји, нема га. Нити се управа осећа управа, ни чланови члановима. Неки пут, онако у свађи, чује се тек где неко узвикне:
— Нека он не ларма, јер може да се потражи мало рачуна од оних друштвених пара! …
На том се сврши.
Већ се готово и заборавило на поплаву. Сељаци из оних села где је била поплава опоравили се и штета се готово више и не осећа. Чак су неки из тих села слали прилоге друштву за помагање пострадалим од поплаве и веле: „Знајући шта је невоља кад вода оплави крај и однесе усеве, шаљемо“ … итд.
Док одједном, из унутрашњости почеше слати разни одбори прикупљени новац друштву. Прочу се то и по новинама.
— Откуд сад ово? — забезекну се председник управног одбора.
— Мора да је нова поплава!
— Бог би га знао!
— Ваљда нису луди да шаљу због оне поплаве од пре четири године, кад већ и тамошњи свет заборавио, а многи из оних крајева шаљу и сами прилоге.
Многи су сматрали ту појаву за загонетку, а ствар је проста:
Срби су то, требало је и њима времена да се темељно договоре, јер није тек онако у ветар речено: „Договор кућу гради!“
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
На раскршћу (слика из живота)
I
Веселин Савковић је некакав мали чиновник у једном великом надлештву београдском. Природно је, дакле, да је он утолико више морао радити, уколико му плата бејаше мања. Ну радио је он више него што је требало! Долазио би на дужност готово на читав час пре одређенога времена, а излазио последњи.
Сем вредноће, коју му је увек и сам шеф хвалио, бејаше он савестан чиновник, а спреман и вичан своме послу.
А и морао је такав бити да би радом и марљивошћу што боље осигурао кору хлеба себи и својој породици.
— Што си луд, те се сатиреш толиким радом?! … — рече му једном један од другова његових.
— Мора се — одговори Веселин и не дижући главе од посла.
— Знам да се мора, али то је преко мере! Ти радиш и код куће ноћу — рећи ће опет друг његов и извади кутију, те поче завијати дуван.
Веселин прекиде за часак посао и погледа га тужним погледом, па лако уздахну и рече:
— Имам ја породицу!
— Па шта је с тим? — пита онај.
— А да ме отпусте, куда бих са женом и четворо ситне деце?! — одговори Веселин, и пригну на посао.
Ућуташе. Друг Веселинов запали цигару, па пушаше ћутке и изгледаше нешто дубоко замишљен.
*
И заиста, труд Веселинов уроди добрим плодом. Једнога дана га позва шеф себи у канцеларију и рече му како је необично задовољан његовим марљивим радом и вредноћом, те га је првог од свију осталих предложио за повишицу плате, а сем тога је учинио да о новој години добије за непрекоран двогодишњи рад, као одлику од осталих, тантијему од сто динара у злату.
Веселин је једва чекао после те вести да стигне кући и обрадује своју жену изненадном срећом.
После вечере, кад су деца поспала, седео је до неко дoба ноћи и разшварао са женом, саветујући се како ће најбоље употребити тих сто динара. Направили су распоред шта ће се од тога коме детету купити.
— Баш бисмо могли Мики (најстарији синчић) купити нове ципелице — вели жена и поглади дете по образу.
— Па да му купимо — одобрава Веселин задовољан, па и сам приђе детету и пољуби га.
Утом мала Видица прокењка у сну и затражи воде.
— Шта смо тој малој одредили? — упита Веселин.
— Њој ће мама да купи нов капутић — вели жена.
— Ала ће да се загледа кад се обуче!
— Ћурчица мамина — изговори жена и пољуби дете.
Један део од тога новца решили су да оставе нека се нађе за случај нужде и слабости.
После тога су у разговору прешли на повишицу плате.
— Па то ћеш сада сваког месеца имати више по двадесет динара? — пита жена.
— По двадесет.
Жена је одмах почела у памети распоређивати тај вишак како се најбоље може употребити, а Веселин се мислима пренео још даље у будућност и сањао о још већој плати и лепом удобном животу.
— Боље, богами, да се почне штедети понека пара док су деца мала — саопшти жена закључак евога размишљања.
— Па онда ће бити и плата још већа — вели Веселин.
Обоје ућуташе. Чује се како деца дишу, те им је то годило као најзаноснија музика. Осећаху се срећни и потонуше у мислима у још срећнију будућност.
II
Није прошло ни месец дана од овог доба, па шеф опет позва Веселина у своју канцеларију.
— Звао сам вас због једне важне ствари… — поче шеф и застаде, мислећи шта ће даље рећи. По лицу му се могло видети да му не бејаше најпријатније оно што жели да каже. Протрља чело и очи руком, па продужи даље:
— То је управо ствар ваша лична, али… ја вас молим и хоћу само да вас упозорим… Уосталом, ви како хоћете… — Шеф се диже при том са столице, заћута и пушећи ходаше тамо-амо.
Веселину чисто стало дисање од неке слутње. Лице му час поцрвени, час пребледи. Обузе га чудно нестрпљење да што пре чује како ће шеф завршити почетак своје беседе. По челу му изби зној и он га обриса руком.
Шеф наједном застаде и погледа Веселина, па запита:
— Знате ли да је сутра избор општинске управе?
— Знам.
— За кога мислите гласати?
Веселин пребледе и чисто осети како га ноге издају. Ћутао је дуго, а и не сећаше се да шеф чека на његов одговор.
— Ви сте још млад човек, а вредни сте и тачни у својој дужности, те ћете имати лепу каријеру у државној служби, али само ако будете слушали све оно што се од вас тражи…
Шеф опет застаде. Веселин не одговараше ништа, нека чудна слутња му обави срце. Лепи снови његови о будућности прскаше као пена, а место тога му се указа пред очима слика у којој он гледаше своју породицу у беди и јаду. Он је већ унапред могао проценити на што ће се свести овај разговор његов са својим шефом.
Шеф извади из џепа један табак хартије где беху исписана имена кандидата и пружи Веселину с речима:
— За ту листу морате гласати! … Уосталом, немојте мислити да вас ја желим присилити! То је ваша воља. Ја бих вам само као старији саветовао да гласате за ове честите људе, као и ја што ћу. Незгодно би било да ви, као млађи, будете мимо толике више чиновнике… Сад се ви размислите о свему. Учините како хоћете… Можете гласати и за противнике данашњег режима, али онда бисте морали себи приписати све зле последице које би могле наступити услед таквог вашег поступка… Сада идите… Ја сам вам само хтео пријатељски посаветовати… — Ту шеф прекиде реченицу.
Веселин је држао онај табак хартије у руци и бесвесно гледао имена која су тамо исписана. Речи шефове направише читав хаос у души његовој…
Настаде ћутање. С времена на време зазвони звонце у ходнику, а потом се чују кораци Симе послужитеља, шкрину врата на овој или оној канцеларији, чују се и гласови; врата се опет затворе, а Симине чизме залупарају, па се тек за часак све утиша.
Веселин некако позавиде Сими, а и сам не знађаше што, чисто бејаше вољан да му уступи свој положај, а он да се прими његовог.
— Јесте ли жењени? — прекиде шеф ћутање.
— Имам већ и четворо деце — одговори Веселин и погледа кроз прозор на двориште.
У дворишту тестераш струже дрва. Веселин се загледа у тестеру, која се живо креташе кроз дрво, из кога ветар разноси струготину од које је засут и поцепан капут тестерашев, што лежи крај ногара.
„Струже — помисли Веселин — па ипак храни своју породицу… Сигурно и он има породице?! …“
Престругани комад дрвета паде на земљу. Тестераш се исправи мало, затим остави тестеру и подиже са земље свој капут, те извади из њега дуван, и баци га опет на земљу, мало подаље од ногара.
„Нико још није од глади умро“ — мишљаше даље Веселин, па опет у мислима пређе на своју породицу, и чисто се осети прибранији, јачи.
Док се Веселин бавио таквим мислима, шеф му је говорио како треба добро да размисли шта ће радити, јер му, вели, од тога зависи будућност.
— Тим пре — заврши шеф — треба да отворите добро очи, јер имате, као што видите, већ и четворо деце. То сам имао да вам кажем. Сада можете ићи на посао.
„Од јуче ми се почела рачунати плата са повишицом… Како се моја жена радује… Она је сирота већ решила да од прве повишице купи себи лице за хаљину… Па и нема лепе хаљине! … Како је то радује! … Она и не слути шта би могло наступити кроз који дан!“ — мислио је Веселин улазећи у своју канцеларију.
Он по начелима својим припадаше политичкој странци која бејаше у опозицији. Тог истог јутра бејаше у новинама прочитао позив свима члановима странке да у што већем броју дођу на биралиште и гласају за кандидате који су истакнути у листи опозиције. Поред осталога вели се тамо:
„На биралиште морају доћи сви чланови наше странке и гласати. Који не буде дошао, биће као недостојан искључен из странке.“
Веселин је претурао акта што беху пред њим на столу у намери да почне радити.
Али од рада не могаше ништа бити. Изгубио је свако стрпљење, те не могаше ни врсте написати.
Час је мислио на беду која би га снашла губитком службе, а час на оне речи: „Биће као недостојан искључен из странке.“
III
Веселин, удубљен тако у мисли, наслонио се главом на руку, па гледа кроз прозор у двориште. Крупно снежно прамење промиче поред прозора, а он се загледао у то, па му некако годи тихо падање без гласа, без шума. Онај тестераш још струже, а снег затрпава и њега и ногаре и дрва. Већ се поче сутон хватати, а Веселин и не примети како му време брзо прође. Поче се нагло смркавати. Према прозорима Веселинове канцеларије је некакав приватан стан, од кога се прозори осветлише и светлост се разасу по дворишту одблескујући са снежне површине, а снежно прамење заблиста на оним местима где светлост најјаче продираше. Осветли се и једна страна некаква дрвета испред прозора, те снег на осветљеној страни засија као бисер. Изгледаше да Веселина све ово необично занимаше, те је, као никада дотле, посматрао сваку ситницу, па ипак кроз све те утиске бејаше испреплетана мисао о породици његовој и части грађанској. Он бејаше збуњен, па је чисто и нехотично у свему тражио обавештења, и као да га добијаше. Гледајући тако час у ово, час у оно, осећаше се ублажен, освежен.
„Па гласаћу, ма ме отпустили…“ — мишљаше у себи гледајући на оне осветљене прозоре кроз које притом угледа неку женску прилику што промаче и изгуби се као и сенка што се протеже по осветљеном делу снежне површине у дворишту…
Њему се одједном учини као да је то нарочито удешено да се он сети жене и деце, па га наједном обузе нека клонулост. Он уздахну дубоко. Утом уђе момак и унесе лампу, па је као и увек метну на сто пред Веселина, који се чисто трже и изненади, па као да би хтео погледом запитати:
„Зар ти ништа не знаш о мојој муци, већ равнодушно уносиш лампу као и свако вече? …“
Читав час је још седео, а није кључио пером да што напише. Хтео је два-три пута устати да пође, али осећаше неку тежину на себи, а сем тога се страшио да оде кући. Чињаше му се да ће тек кад кући оде, породица његова осетити сву тежину јада, па чисто жељаше да је што даље од породице своје, само да би она била што срећнија, што задовољнија…
Ко зна докле би он остао тако у своме размишљању, да не уђе момак, те по обичају рече:
— Сви су већ отишли.
— Зар већ? — изговори Веселин више за се, и устаде са столице.
— Увек се у ово доба излази — вели момак.
„Сутра у ово доба ће већ бити све решено!“ — помисли Веселин излазећи, и зажеле да што пре прође ноћ и цео сутрашњи дан.
,Да ли ћу и кроз неколико дана овуда силазити?!“ — мишљаше он силазећи низ басамаке, па му се и басамаци и ходник и она лампа у ходнику, што увек стоји мало накренута, и оне силне објаве, повешане по зиду, и Сима служитељ у великим чизмама и онај његов свакодневни глас „лаку ноћ“ — све, али све што му до јуче бејаше тако познато, блиско, с чиме се већ бејаше сродио, учини сада некако непознато, страно, туђе, а нарочито оно Симино „лаку ноћ“, у чему као да разумеде неки заједљив смех.
На улици се срете са једним својим познаником и мимоишао би га да га онај не заустави.
— Што си тако покисао? — пита га онај и удари га пријатељски по рамену руком.
— Добро нисам и горе! — одговори Веселин, смешећи се назор.
Онај га позва у механу на чашу пива. Веселину се то допаде, само да што доцније стигне кући.
— Знаш ли да је сутра гласање?
— Знам — одговори Веселин.
— Они ће пропасти на избору.
— Ко зна? — прихвати Веселин после краће паузе, некако расејан и замишљен.
— Па хоћеш ли и ти гласати?
Веселин чисто задрхта од овог питања, те хтеде утећи, само да ништа не одговори, али у исто време осећаше срам и понижење, те се упе из све снаге и једва процеди кроза зубе.
— Па хоћу!
— Сутра ћемо видети многе што су се толико разметали; све ћу бележити ко је утекао с гласања, па да му после натакнем на нос кад се опет почне хвалити како страда за идеју! — говораше ватрено познаник Веселинов.
„И ја сам већ казао да хоћу! … А моја породица?“ — мишљаше Веселин, па се сав стресе од такве помисли. Осећаше се непријатно, па и нехотице се диже да пође.
„Куда ћу?“ — мишљаше кад изиђе опет на улицу. — „Сигурно ћу жени однети лепе гласове, као оно пре, па треба још да похитам! …“ При тим мислима зажеле да се опет врати натраг, и успори кораке. Што год бејаше ближе кући, све је лакше ишао, а када дође до врата, застаде.
Из оближње кафанице чује се песма и свирање.
„Веселе се људи!“ — помисли он завидљиво.
Отвори врата кућна и, трудећи се да изгледа расположен, уђе унутра.
— Па што не долазиш, забога? … Вечера се већ охладила! — рече му жена, а деца потрчаше у сусрет оцу и обискоше о њега.
Веселин се у том тренутку осети побеђен, а у памети му се створи одлука:
„Нека гласа ко нема породице!“ — па поче миловати и љубити децу.
— Па шта радиш досада? — понови жена своје питање.
— Случајно се нађох с једним другом — вели он, а у ушима као да му забубњаше речи онога познаника: „Видећемо сутра како ће многе кукавице утећи“, а, сем тога, она његова рођена реченица:
— Па и ја ћу гласати!
„И ја сам рекао да ћу гласати!“ — мишљаше даље, а преко лица му се навуче сета, и чело се набра…
Деца узеше тражити од њега слике, а најстарији мушкарчић му завуче руке у џепове и стаде преметати.
— Мир, децо! … Шта се не смирите? — викну он одједном срдито и одгурну дете од себе.
Мала Видица напући усташца, а у очима јој засветлише сузе. Веселин погледа дете, па му се ражали, мислећи у себи: „Нису деца крива. Што на њих да вичем?!“ Приђе детету и пољуби га, а друга мисао кресну му кроз памет:
— Како могу гласати?! Зар се тиче дечице моја част; њима треба хлеба и ја сам као отац дужан набавити. Ја сам онда требао остати нежењен ако хоћу да се тако држим!
„Па и ја ћу гласати!“ — чује опет своју страшну одлуку коју саопшти другу у кафани, и осети се сломљен, изнурен.
„Шта се кога тиче твоја породица! Ти мораш бити на првом месту човек частан, а ако не можеш своју децу хранити, то је твоја ствар. Нико те није био по ушима да се жениш, па сада да свој кукавичлук заклањаш за породицу. На тај начин, драги мој, сваки би могао наћи изговора, и онда би лепо било. Кад се решавају више ствари, ствари од општег значаја за све, онда се не узимају у обзир те ситније бриге о породици…“ Такве га мисли обузму, па их опет детињи гласић, плач, или поглед, поколебају.
*
Заспала је и жена, а и деца спавају безбрижно. Веселин је био будан. Лежи у својој постељи, пуши цигару за цигаром, а, с времена на време, тешко уздахне. Све што који час више промицаше, обузимаше Веселина све јаче немир и страх. Несређене и узрујане мисли гоне једна другу и потискују. Час једна надвлада, час опет друга.
Исток се обли руменилом, а Веселин је још будан, занет у своје тешке мисли: „Куда ће и на коју страну!“
—
Тешко је наћи се на раскршћу, а не знати пута!
1. јануара 1899.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Укидање страсти
Ми смо Срби, хвала милостивом богу, свршили сва своја посла, па сад можемо, ’нако тек у доколици, зевати до миле воље, дремати, лешкарити и спавати, па кад нам се и то досади, можемо, шале ради, навирити, да видимо шта се ради по другим несрећним земљама. Кажу — боже нас спаси сваке беде и напасти и далеко им лепа кућа! — како има земаља где се људи једнако крве и кавже око некаквих права, око некакве слободе и личне безбедности. Кожа се најежи човеку кад помисли на такве несрећнике што још нису расправили своје домаће ствари, а ми стигли чак да уређујемо Кину и Јапан. Сваким даном идемо све даље од своје земље, и ако потраје овако, наши ће новинари почети доносити дописе с Марса, Меркура, или, у крајњем случају, с Месеца.
—
И ја сам члан овог срећног народа, па, ето, хоћу, не би ли задовољио моду, да вам причам о некој далекој, много далекој ваневропској земљи, и шта је у њој било давно, врло давно.
Не зна се тачно где је била та земља, како се звао народ у њој, али по свој прилици није у Европи, а народ се могао звати ма којим именом, само не Србима. У томе се слажу сви старији историци, а нови ће можда тврдити обратно. Уосталом, то наш посао и није, те ја остављам ту ствар, па ако ћу се и огрешити о обичај да треба говорити и о ономе што не разумемо и радити онај посао за који нисмо.
Зна се поуздамо да је тај народ био веома покварен и неваљао, препун порока и рђавих страсти, те ћу вас тиме и позабавити овом причицом.
Наравно, драги читаоци, ви не можете веровати на први мах да је могло икад постојати тако покварених људи, али знајте да сам ја све ово радио према старим записима, које имам у рукама.
Ево, у тачном преводу, неколико достава разним министрима:
Земљоделац Н. Н., из Кара, данас је после орања свратио у механу, те пио каву и страсно читао новине у којима се напада на данашње министре…
Учитељ Т… из Борка, чим изиђе из школе, скупља око себе сељаке и наговара их да оснују певачку дружину. Сем тога, овај учитељ игра клиса са шегртима, а са својим ученицима дугмића, те је тако врло штетан и опасан. Неким сељацима је читао књиге и нудио им да купују. Ово се зло не може трпети, јер развраћа целу околину и подмеће мирним и поштеним грађанима како траже слободу, а у самој ствари он непрестано говори пако је слобода слађа од свега. Пуши страсно и пљуцка кад пуши.
Свештеник Ђ… из Сора, после службе у храму, ишао је на политички збор у оближњи град.
Ето, видите, какве бруке у свету није бивало!
Пазите даље:
Судија С… данас је гласао за општинску управу. Овај срамни судија прима опозициони лист и страсно га чита. Усудио се да у суду каже како није ништа крив један сељак који је оптужен за увреду и противстајање власти, што је пред сведоцима казао како неће ништа пазарити у дућану кмета Габора. Осем тога, тај исти судија изгледа замишљен, а то је јасан доказ да је пун порока и сигурно смишља какву крупну заверу против данашњег режима. Треба га оптужити за увреду господара, јер он и иначе не може бити пријатељ династије, кад иде на кафу код Мора кафеџије, а Моров деда је био добар познаник са побратимом Леоновим, који покрете онај метеж у Јамбу против доглавника на двору деде данашњег владара!
Имало је још и горих људи у тој несрећној земљи. Читајте само ову доставу:
Адвокат из Тула заступао је неког сиромашка чијег су оца убили лањске године. Тај адвокат страсно пије пиво и иде у лов, а, што је још најгоре, основао је неку дружину за потпомагање сиротиње у нашој околини. Тај дрски изрод, који говори да су државни шпијуни најгори људи!
Професор Т… данас је трчао по граду с разном белосветском дечурлијом и крао од пиљара крушке а јуче је праћком гађао голубове и разбио прозор на једној државној згради. То би му се могло и опростити, али он иде на политичке зборове, гласа на изборима, разговара с грађанима, чита новине, говори о државном зајму, и какве још покоре не чини на штету наставе!
Сељани из Вара почели су правити нову школу и, како изгледа, тим ће се пороком заразити цела околина. Треба што пре сузбити ту гадну струју, штетну за државу!
Занатлије из Вара оснивају читаоницу и скупљају се свако вече у истој. Та страст је ухватила дубок корен, нарочито код млађих, а старији се носе мишљу да се сем читаонице оснује — занатлијски пензиони фонд. Ово се не може трпети у нашем крају, јер служи на саблазан свију поштених људи, који не грде министре! … Један занатлија чак хоће поделу рада! … Грозне страсти! …
Сељаци из Падоа траже општинску самоуправу!
Грађани у Троји хоће слободу избора.
Многи овдашњи чиновници раде савесно свој посао, а један сем тога свира у флауту и зна ноте!
Писар Мирон страсно игра на забавама и једе слано семење уз пиво. Треба га отерати — да би се излечио од тих страсти.
Учитељица Хела купује цвеће сваког јутра, те тако саблажњава околину. Не може се трпети, јер ће нам покварити омладину.
—
Ко би још могао изређати све гадне страсти тог несрећног народа? Довољно је рећи да бејаше само десет ваљаних и честитих људи у целој земљи, а све остало, и мушко и женско, и старо и младо, покварено, што но веле, из темеља.
Шта мислите, како је могло бити овој десеторици добрих и честитих људи у овој поквареној земљи? … Тешко, врло тешко, а највише због тога што морадоше гледати пропаст своје рођене земље, коју тако жарко љубљаху. Нису спавали ни дневи ни ноћи од бриге: како ће поправити своје грешне суграђане, како ће земљу спасти од пропасти?
Пуни жарког родољубља, пуни врлина и племенитости, бејаху у стању поднети све жртве за срећу отаџбине своје. И једнога дана стегоше јуначко срце, приклонише главу пред вољом горке судбине, која им досуди тежак терет, и постадоше министрима, узевши на себе племенити задатак да земљу очисте од греха и страсти.
Учени су људи, али, тек, није било лако извести тако тешко предузеће.
Најзад, једном, што бејаше најглупљи (то је у том народу значило најдуховитији), кресну кроз главу мисао да треба позвати Народну скупштину, али да у њој решавају странци. Прихватише сви ту дивну идеју и узеше о државном трошку, под најам, две стотине људи, а толико похваташе неких странаца који су се случајно затекли у тој земљи због трговине. Бранили се ови, отимали, али сила бога не моли!
Тако се слеже четири стотине странаца да буду посланици и да решавају разне ствари за срећу земље, да буду израз народних жеља.
Кад тако свршише посао и нађоше довољан број људи које наименоваше за народне представнике, одмах после расписаше и изборе народних посланика. Немојте се томе чудити, јер је такав обичај владао у тој земљи.
Отпочну скупштинске седнице. — Решава се, говори се, дебатује се… Није лако свршити тако важан посао. Све је било лако и иде брзо, али чим се дође на страсти, одмах се наиђе на тешкоће. Док се неко не нађе, те предложи да се донесе решење, којим се укидају све страсти у земљи.
— Живео говорник, живео! — проломи се у скупштинској дворани радосни усклик из свију грла.
Сви прихватише одушевљено предлог и донесе се одлука:
Народно представништво, увиђајући да страсти сметају напретку народном, налази се побуђено да донесе још и ову тачку у новом закону, која ће гласити:
„Од данас страсти престају и укидају се као штетне по народ и земљу.“
Није прошло ни пет минута откако је закон о укидању страсти потписан, и за њега знађаху само посланици, а да видите што се дешавало по народу, у свим крајевима без разлике.
Довољно је да вам наведем само у преводу једно место из нечијег записника.
Ево од речи до речи тог записника:
…Пушио сам страсно. Чим се пробудим, одмах за цигару. Једног дана се пробудим и узмем кутију с дуваном, те завијем (по обичају) цигару. Некако ми непријатно (тада је баш онај посланик предлагао), док одједном осетих како ми рука сама задрхта, а цигара паде; погледам је, па са одвратношћу пљунем… „Више нећу пушити“ — помислим, а дуван ми се учини гадан, па не могу да га гледам очима. Чудим се шта то би одједном и изађем у двориште. Кад тамо, имам тек шта видети! Пред вратима мој сусед, једна древна пијаница, који није могао без вина ни часа; стоји човек трезан, а гледа преда се и чешка се по глави.
— Ево вино, донех — рече му момак и пружи боцу, као и обично.
Мој сусед дохвати боцу, па је треснуо о земљу и она прште на сто комада.
— Ух, гадне ствари! — викну он с гнушањем, гледећи просуто вино.
Ћути затим дуго, па заиска слатко и воду.
Донеше му, те се послужи, па оде на посао.
Његова се жена заплака од радости кад виде како јој се муж нагло поправи.
Један, опет, мој други сусед, што страсно читаше новине, седи крај отворена прозора, па и он нешто преображен и чудно изгледа.
— Јесте ли добили новине? — питам га ја.
— Не бих погледао више новине, тако ми нешто одвратне! Сад баш мислим да узмем читати археологију или грчку граматику! … — одговори овај, и ја прођох, те изиђем на улицу.
Читава се варош преобразила. Један страстан политичар бејаше пошао на политички збор. Иде човек улицом, па се тек одједном окрете и потрча натраг, као да га ко јури.
Зачудих се шта му би, те га упитам што се тако нагло врати?
— Пођох на збор, па ми тек одједном паде на ум да је боље ићи кући, те поручити какву књигу из пољопривреде и домаће индустрије, па читати и усавршавати се у раду. Шта ћу на збору? — вели овај, па отрча кући, да изучава ратарство.
Нисам се могао начудити чуду шта се почини одједном, па се вратим кући, те узмем претурати психологију. Хтео сам да прочитам место о страстима.
Наиђем на лист где пише „Страсти“. Остао само наслов, а оно све друго побелело, па као да никад ништа није ни писано! …
— О, шта је сад ово, за име бога?!
У целом граду нигде не можеш наћи рђавог и страсног ма у чему, па чак и стока постаде паметнија!
Тек сутрадан читамо у новинама скупштинску одлуку да се све страсти укидају.
— А, ха, то је даклем! — виче свако. — Чудимо се ми шта би с нама, а оно видиш, Скупштина укинула страсти!
Овај записник довољан је да објасни шта је бивало у народу кад се у Скупштини доносио закон о укидању страсти.
После већ бејаше знано свима и свакоме, и чуђење престаде, а наставници су у школама предавали својим ученицима о страстима овако:
Некад је било у душама људским и страсти, и то је био један од најзаплетенијих и најтежих делова из психологије; али решењем скугпнтинским страсти су укинуте, те тако сад нема те партије у психологији, као год ни у души људској. Страсти су укинуте датума тога и тога, године те и те.
— Хвала богу, кад их не морамо учити! — шапућу ђаци, задовољни том одлуком скупштинском, јер за идући час треба само да науче:
Тога и тога датума, године те и те, решењем скупштинским укинуте су све страсти, и тако их више нема код људи! …
Чим то изговори без погрешке, добије одличну оцену.
Ето, тако се нагло спасе тај народ од страсти. ноправи се, па од тога народа, по неким предањима, постадоше анђели! …
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Страдија (12/12)
Сирота нова влада одмах је морала мислити, а томе занату министри у Страдији нису вични. Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле им и напаћене Страдије; а кад ноћ падне, онда се приређују сјајне и скупоцене гозбе, где се пије, пева и држе се родољубиве здравице. Али кад се државна каса потпуно испразни, почеше господа министри озбиљно мислити и договарати се шта да се предузме у тако очајном положају. Већ за чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да и глад јуначки трпе; лиферантима, предузимачима и сваком другом добром грађанину срећне Страдије лако је рећи да исплата њихових рачуна није ушла у овогодишњи државни буџет. Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има доста ствари које су прече од Страдије.
Забринули се, и дошли на мисао да треба оснажити привреду, те се због тога решише да земљу задуже повећим дугом; али како се око закључивања тога зајма мора потрошити доста новаца за скупштинске седнице, за путовања министарска у стране земље, то министри решише да покупе за ту цељ све депозите државних каса, где је депонован новац приватних лица, да на тај начин помогну отаџбини која цвили у невољи.
У целој земљи настала пометња: у неким листовима се говори о кризи министарској, у неким како је влада већ повољно свршила преговоре о зајму, у неким и једно и друго, а владини листови пишу како никад земља није била у бољем благостању.
Све више и више стаде се говорити о том спасоносном зајму, новине све више и више пунише своје ступце расправљањем тога питања. Настаде на све стране јако интересовање и замало те дође дотле да готово стадоше сви послови. и трговци и лиферанти и чиновници и пензионери и свештеници, све је то у неком грозничавом, напрегнутом очекивању. На све стране, на сваком месту само се о томе говори, запиткује, нагађа.
Министри трче час у ову, час у ону страну земљу; час један, час други, час по два-три заједно. Скупштина на окупу, те се и тамо дебатује, решава, и најзад одобрише да се зајам закључи пошто-пото, и одоше сваки својој кући, а очајна радозналост све већа и већа у јавном мњењу.
Сретну се двојица на улици, па место поздрава одмах:
– Шта је са зајмом?
– Не знам!
– Преговарају?
– Сигурно!
Министри све јаче учестали похађати стране земље и враћати се натраг.
– Дошао министар? – пита један.
– И ја чујем.
– Шта је учињено?
– Ваљда повољно!
Док, једва једном, објавише владини листови (влада увек има по неколико листова, управо сваки министар свој лист – један, или два) да је влада довела до краја преговоре са страном једном групом, и да су резултати врло повољни.
С поузданошћу можемо потврдити да ће за који дан зајам бити потписан и новац увезен у земљу.
Свет се мало смири, али владини листови јавише да ће за два-три дана доћи у Страдију пуномоћник те банкарске групе г. Хорије, те ту потписати уговор.
Сад тек настаде усмено и писмено препирање; запиткивање, очекивање, сувишна, нервозна радозналост и силно полагање наде у тог једног странца, који се очекиваше да спасе земљу, беху достигли врхунац.
Ни о чему се другом и не говори и не мисли до о том Хорију. Пронесе се глас да је приспео и одсео у том и том хотелу, и маса радознала света, и мушког и женског, и старог и младог, јурне хотелу, јурне тако журно и бесомучно да старе и слабије изгазе и изгрувају.
Појави се на улици какав странац, путник, и тек неко рекне другом:
– Гле, странац неки! – и погледа друга значајно, лицем и погледом као да га пита: „Да није то Хорије?“
– Да није он? – вели онај други.
– И ја нешто мислим.
Са свију страна посматрају странца и закључе да ће баш он бити. Пронесу после ту вест кроз варош да су видели Хорија, и та вест се тако брзо пронесе и проструји кроз све слојеве друштва да ће после једног-два часа цела варош с поуздањем тврдити да је он ту, да су га људи лично видели и с њим говорили. Устумарала се полиција, узнемирили се министри, па трче на све стране да се са њим састану и укажу му поштовање.
Нема га.
Сутрадан доносе листови да јучерашња вест о доласку Хоријевом није истинита.
Докле је то дошло, видеће се из овог догађаја.
Једног дана ишао сам на станицу где стаје једна страна лађа.
Приспе лађа и почеше излазити путници. Ја се нешто заговорио с једним познаником, док, одједном, маса света се пови ка лађи тако силно да ме умало један што се затрчао не обори.
– Шта је то?
– Ко је? – стадоше многи један другог запиткивати.
– Он! – одговарају.
– Хорије?
– Јест, дошао!
– Где је, камо га! – жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе.
Заиста приметим једног странца који је молио и запомагао да га пусте јер има журна посла. Једва човек говори, стење управо, потиснут и згњечен радозналом светином.
Полицајци су одмах разумели своју праву дужност и одјурише да о доласку његовом известе министра председника, остале чланове владе, председника општине, главара цркве и остале великодостојнике земаљске.
И, замало, а у маси се зачуше гласови:
– Министри, министри!
И министри се доиста појавише са свима великодостојницима земље Страдије. Сви у свечаном руху, са свима лентама и силним орденима, а све не носе у редовним приликама, већ по неколико само. Маса се расклопи на све стране, и тако странац остаде сам у средини, с једне стране, а с друге се стране појавише министри идући му у сусрет.
Министри се зауставише на пристојној даљини, скидоше капе и приклонише се до земље. То исто уради и маса. Он изгледаше нешто збуњен, преплашен, а у исто време јако зачуђен, али се с места није мицао, стајао је непомично, као статуа. Министар председник иступи један корак још напред и отпоче:
– Врли странче, твој долазак у нашу земљу историја ће забележити златним словима, јер тај знаменити долазак чини епоху у нашем државном животу; твој долазак доноси срећну будућност нашој милој Страдији. У име целе владе, у име целог народа, ја те поздрављам као спаситеља нашег, и кличем: живео!
„Живео! Живео!“ проломи се ваздух од усклика из хиљаде грла.
Затим главар цркве отпоче певати побожне песме, и забрујаше звона на храмовима главног града земље Страдије.
Кад се и тај део званичног дочека сврши, онда министри, са љубазним осмехом на лицу, с понизношћу приђоше странцу, руковаше се редом, па се остали измакоше и стадоше гологлави с приклоњеним главама, а министар председник узе његов куфер у наручје, с неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему сигурно судбоносни уговор; управо, у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна будућност целе једне земље. Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије. Главар цркве, као човек богом обдарен великим духом и умом, одмах је и сам увидео важност тога куфера, те са осталим првосвештеницима опкружи министра председника, и запеваше побожне песме.
Спровод се крете. Он и министар финансија напред, а куфер у наручју министра председника, опкружен првосвештеницима и гологлавим народом, за њима. Иде се лагано, свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне и пуцају прангије. И тако лагано главном улицом, идући дому министра председника. И куће и кафане и храмови и канцеларије, све се испразнило, све је живо изишло да суделује у том епохалном дочеку великог странца. Чак ни болесници не изостадоше; и они су изнети из станова да виде ту ретку свечаност; чак и из болница све болеснике изнели на носилима; па и њима чисто секнула бољка: лакше им кад помисле на срећу своје миле отаџбине, и деца на сиси изнета, и она не плачу, већ упиљила своје очице у великог странца као да осећају да се та срећа за њих спрема.
Док стигоше до куће министра председника, већ и вече паде. Странца више унеше него што га уведоше у кућу; уђоше сви министри и великодостојници, а маса остаде да пиљи радознало у прозоре, или просто да блене у кућу.
Сутрадан почеше да стижу депутације из народа да поздраве великог странца, а већ још у зору пред кућу министра председника докрцкаше лагано тешко натоварена кола разних одликовања за врлог странца.
Странац је, разуме се, одмах изабран за почасног председника министарства, за почасног председника општине, Академије наука и свију могућих хуманих друштава и удружења у Страдији, а њих има сијасет, па чак и Друштво за оснивање друштава. Све га вароши изабраше за свог почасног члана, сви га еснафи признадоше за добротвора, а један пук војске у почаст његову прозва се „Силни пук Хоријев“.
Сви листови га поздравише дугим чланцима, многи донеше његову слику. Многи чиновници беху у почаст тога дана унапређени, многи полицајци и одликовани и унапређени, многа нова надлештва отворена и нови чиновници постављени.
Већ два дана како траје бурно весеље по целом граду. Свира музика, звона звоне, пуцају прангије, брује песме, расипа се пиће.
Трећег дана, министри, иако мамурни од весеља, морадоше жртвовати одмор тела свог за срећу земље и народа, те се искупише у пуну седницу да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални уговор.
Најпре, као увода ради, почели су приватан разговор (у весељу заборавих рећи да се куфер чува под јаком стражом).
– Хоћете ли дуже остати овде? – пита га министар председник.
– Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!
Министре збуни та реч дуже.
– Мислите, дуже ће трајати?
– На сваки начин. Такав је посао.
– Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! – рече министар финансија.
– Сметњи? – рече странац уплашено.
– Да, држим да их неће бити!
– И ја се надам!
– Онда можемо одмах потписати уговор! – рече министар председник.
– Уговор!
– Да!
– Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а, пре свега, ја ћу вам и сада и довек бити захвалан на оваквом дочеку. Искрено да вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. Додуше, у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити овако дочекан. Ја још држим да сањам.
– Потписали сте, дакле, уговор? – викнуше сви у један глас, одушевљено.
– Ево га! – рече странац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај обвезује да му лиферује толику и толику количину шљива за кување пекмеза, до тог и тог дана…
Шта се у једној цивилизованој и паметној земљи и могло друго учинити, већ да се странац, после тако глупог уговора протера из Страдије, тајно, а после три дана да владини листови донесу белешку:
„Влада енергично ради на остварењу новог зајма и сви су изгледи да ћемо још до краја овог месеца примити један део новца.“
Свет се мало распитивао о Хорију, па престаде, а затим опет све по старом.
Кад сам узео размишљати о овом последњем догађају, необично ми се допадаше општа хармонија у Страдији. Не само што су министри симпатични и ваљани, већ сам приметио да је и главар цркве уман и духовит човек. Ко би се могао у згодном тренутку, управо најсудбоноснијем тренутку, кад се решава судбина земље, сетити да запева побожне песме над куфером оног пекмезара и да тиме моћно помогне трудољубивој влади у великим подвизима. Код тако сложног рада мора бити среће.
Одмах се решим да првом приликом одем мудром оцу, главару цркве, те да изближе познам тог великог Страђанина.
(Крај)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Страдија (11/12)
Сутрадан чујем да је кабинет пао. На све стране, по улицама и механама и приватним становима, разлеже се весела песма. Већ са свију страна Страдије почињу долазити депутације да у име народа поздраве нову владу. Многи листови препуњени депешама и изјавама оданих грађана. Све су те изјаве и честитке налик једна на другу, готово рећи разлика је само у именима и потписима. Ево једне:
Председнику Министарског савета, Господину…
Господине председниче,
Ваше родољубље и велика дела у корист наше драге отаџбине познати су широм целе Страдије. Народ овога краја плива у веселу и радости због доласка Вашег на управу земаљску, јер је сваки тврдо убеђен да сте Ви са вашим друговима једини у стању да земљу нашу изведете из ових мучних и тешких прилика, из ове беде у коју је бацише рђавим и непатриотским радом Ваши претходници.
Кроз сузе радости кличемо: Живели!
У име пет стотина потписа
(потпис једног трговца).
Или изјаве, обично овакве:
До данас сам био приврженик прошлог режима, али како сам се данас, доласком новог кабинета, потпуно уверио да је прошла влада радила на штету земље, и како је садашњи кабинет једини у стању да земљу поведе бољим путем и оствари велике народне идеале, то изјављујем да ћу од данас свим силама потпомагати данашњу владу и да ћу свуда и на сваком месту осуђивати прошли злогласни режим, кога се гнушају сви поштени људи у земљи.
(Потпис).
У многим новинама, у којима сам до тог дана читао чланке у којима се хвали сваки поступак прошле владе, сад видим чланке у којима се најоштрије осуђује прошла владавина, а у звезде кује нова.
Кад сам узео те листове и прегледао бројеве од почетка године, видео сам да се доласком сваке владе понавља све једно те једно. Свака нова влада буде на исти начин поздрављена као једина ваљана, а свака прошла осуђена и названа издајничком, гадном, штетном, црном, гнусном.
Па и изјаве и честитке исте, од истих људи, сваком новом кабинету, а и у депутацијама су стално исти људи.
Чиновници нарочито журе с изјавама оданости свакој новој влади, сем ако који сме да противним поступком доведе у опасност свој положај и да рескира службу. Таквих је мало, и о њима јавно мњење има врло рђаво мишљење, јер кваре тако леп обичај који у Страдији постоји већ од дужег времена.
Разговарао сам с једним добрим чиновником о једном његовом другу који не хтеде честитати новој влади долазак на управу, те је због тога отпуштен из државне службе.
– Изгледа паметан човек – рекох.
– Будала! – одговори овај хладно.
– Не бих рекао!
– Та оставите, молим вас, занесењака. Воли да гладује с породицом него да, као сви други паметни, гледа своја посла.
Кога год бих упитао, добијем тако исто мишљење о таквим људима, па чак их свет гледа са сажаљењем, али и презрењем.
Како је нова влада имала неке своје хитне послове, а потребно јој је било да јој народ преко посланика изјави пуно поверење и у исти мах да осуди рад прошле владе и скупштине, то задржаше исте посланике.
Ово ме јако изненади, те нарочито нађем једног од посланика и поведем с њим разговор:
– Без сумње ће кабинет пасти, пошто остаје иста скупштина? – упитам.
– Не.
– Знам, али како ће влада имати пуно поверење ове скупштине?
– Изгласаћемо!
– Онда бисте морали осудити рад прошле владе, па и ваш. То значи осудити свој рад!
– Који наш рад?
– Рад ваш са прошлом владом?
– Осудићемо прошлу владу!
– Знам, али како ћете то ви, исти посланици, кад сте до јуче помагали прошлу владу?
– Не мења ствар.
– Не разумем!
– Врло просто и јасно! – рече равнодушно.
– Чудновато!
– Ништа није чудно. Неко ће то морати урадити, па било ми, било други посланици. Влади треба само та формалност. То је тако заведено ваљда по угледу на остале стране земље, али, у ствари, скупштина и посланици код нас раде само оно што хоће влада.
– Па нашто онда скупштина?
– Та је л’ вам кажем, само ради форме, колико да се каже да у нашој земљи има и тога, и да влада изгледа парламентарна.
– Е, сад тек разумем! – рекох још више изненађен и збуњен одговором.
И, заиста, посланици су показали да умеју ценити своју отаџбину, јер за њу жртвоваше и свој лични понос и образ.
– Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу само част своју да жртвујемо! – узвикнуо је један посланик.
– Тако је! – одјекну са свију страна.
Послови су у скупштини текли журно.
Прво, новој влади изгласаше пуно поверење и осудише рад прошле, а затим влада изнесе пред Народно представништво предлог да се у неколико закона учине измене.
Предлог се прими једногласно, и усвојише предложене измене у законима, јер су закони без тих измена и допуна сметали неколицини министарских рођака и пријатеља да заузму неке више положаје у државној служби.
Најзад се унапред одобрише сви издаци које ће влада учинити преко буџета, и онда се скупштина распусти, и посланици, уморни од државног посла, одоше кућама да се одморе, а чланови кабинета, пошто срећно пребродише све препоне, и задовољни пуним народним поверењем, приредише свечану другарску вечеру да се уз чашу вина, у весељу, и сами одморе од тешких брига око уређења земље.
(Даље)
Страдија (10/12)
Када сам обишао све министре, наумим да обиђем и Народну скупштину. Народна се зове по неком заосталом обичају, а, у ствари, посланике поставља министар полиције. Чим се влада промени, одмах се расписују нови избори, а то значи бар месечно једном. Реч „избори“ значи у оваквом случају: постављање посланика, и води своје порекло још из патријархалног друштва кад је народ збиља имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника. Некад су се тако примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира место народа, а народ не дангуби, не брине и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.
Тако изабрани народни представници окупљају се у главни град Страдије да решавају и већају о разним питањима земаљским. Влада – разуме се, свака патриотска влада – и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на себе сву дужност. Кад се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што боље одиграти своју улогу.
Све то изгледа као припрема за представу у позоришту.
Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге, – разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, „за“, или „против“. (Ово се друго врло ретко дешава, и то онда кад се подражава природности, те се, по свршеном гласању, броје гласови да се види која је страна победила; а у ствари је то одређено много пре него што је и држана та скупштинска седница). Некима, који се не могу ни за то употребити, одређују се неме улоге, кад се гласа устајањем и седањем. Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући и спремају се за седницу. Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике како уче своје улоге.
Устао сам био рано изјутра и одем у градски парк да прошетам. Тамо пуно ђака, деце из нижих школа и младића из виших. Једни шеткају тамо-амо и читају наглас сваки свој предмет: ко историју, ко хемију, ко веронауку, и тако даље. Неки се, по два и два, слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија. Приђем ближе једном старцу у народном оделу, послушам, а он понавља читајући једну исту реченицу.
„Господо посланици, приликом претреса овог важног законског пројекта, побуђен сам и ја, да после лепог говора поштованог друга Т… М…, у коме је изнео сву важност и добре стране оваквог закона, проговорим неколико речи, и да, управо, унеколико допуним мишљење поштованог предговорника.“
Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет:
„Господо посланици, после поштованог друга у коме су…“ – Ту застаде, намршти се, ћута дуго, присећа се, па наново узе оне хартије, те опет прочита гласно исту реченицу. Опет затим покуша да је изговори напамет, али без успеха, погреши. Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.
Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике:
„Ова корисна биљчица расте по мочварним пределима. Њен се корен у народу употребљава и као лек…“
Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га:
– Научи твоје?
– Научих.
– Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!
Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?
Радозналост моја постаде толико јака да сам најзад, не могући објаснити ово чудо сâм, морао прићи оном старцу, те из разговора с њим дознам да је народни посланик и да му је одређено у клубу да научи говор, од кога је малочас понављао прву реченицу…
После учења лекција долази слишавање, а затим се држе пробе.
Посланици дођу у клуб и ту заузме сваки своје место. Председник клуба седи за нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. До његовог стола је сто за чланове владе, мало даље сто за секретаре клуба. Прво један секретар прозове све редом а затим се почиње озбиљан рад.
– Нека устану сви који имају да играју улоге опозиционара! – нареди председник.
Устаде њих неколико.
Секретар изброја седам.
– Куд је осми? – пита председник.
Нико се не јавља.
Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!“
Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну:
– А, па овај овде је добио улогу опозиционара.
– Ја нисам, шта ме бедиш!? – вели онај љутито, а гледа у земљу.
– Па ко је? – пита председник.
– Не знам.
– Јесу ли сви ту? – пита председник секретара.
– Сви.
– До ђавола, па мора неко бити!
Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, па чак и онај кога проказаше.
– Нека се јави који је!
Нико се не јави.
– Ти си, што не устајеш? – рече председник ономе осумњиченом.
– Он је, он је! – узвикнуше остали и чисто одахнуше, као човек који скине с леђа велики терет.
– Ја не могу да играм улогу опозиционара – јекну онај грешник очајно.
– Како не можеш? – пита председник.
– Нека буде други опозиционар.
– То је свеједно, ко било.
– Ја волим да сам уз владу.
– Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију.
– Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.
Председник се узе објашњавати с њим надугачко и нашироко и једва га приволи, пошто му један од министара обећа неку богату лиферацију где се може много зарадити.
– Но, хвала богу! – узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу.
Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те га једва приволеше, она седморица седоше.
– Е, сад устаните сви опозиционари! – рече председник задовољно и отре зној са чела.
Стоји само онај један.
– Та шта то значи, где су сад остали? – викну председник, ван себе од љутине.
– Ми смо уз владу! – гунђају она седморица.
– Е, баш је оскудица у овој опозицији! – узвикну очајно министар полиције.
Настаде тишина, досадна, мучна тишина.
– Уз владу сте – поче сада љутито министар полиције. – Па да нисте уз владу, не бих вас ја ни изабрао! Хоћете, ваљда, да сад ми министри играмо улоге опозиције? Идућих избора нећете ми ви доћи. У тих осам места ја ћу оставити да народ сам бира, па ћемо бар имати истинске опозиционаре!
Најзад, после дугог објашњења, и пошто свакоме обећаше по штошта, пристадоше и она седморица да узму на се те мучне улоге. Неком обећаше положај, неком велику зараду, тек сваки доби награду за тако крупне услуге влади, којој је стало до тога да скупштина колико-толико изгледа истинска.
Кад се све то срећно сврши и отклони се најтежа препона, председник узе слишавати опозиционаре.
– Шта је твоја улога? – пита првог.
– Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо.
– Шта ће на то влада одговорити?
– Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу.
– Шта ти имаш на то да кажеш?
– Ја на то имам да кажем да сам са одговором владе потпуно задовољан и да молим десеторицу посланика да ме потпомогну.
– Седи! – рече председник задовољан.
– Каква је твоја улога? – пита другог.
– Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко реда и имају по неколико великих плата и многих додатака, док су други, способнији и старији чиновници, у малом положају и не унапређују се толико година.
– Добро, шта на то има влада да одговори?
– Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и луде за које су се заузимали њихови присни пријатељи, и никог више.
– Шта ћеш ти на то рећи?
– На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан.
Председник пита трећег шта је његова улога.
– Ја имам да нападнем најоштрије владу што закључује зајам под неповољним условима, кад су финансијске прилике у земљи и иначе тешке.
– Шта ће влада одговорити?
– Влада ће рећи да јој требају паре.
– Шта ћеш ти на то?
– Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором задовољан.
– Шта ти имаш? – пита четвртог.
– Да интерпелишем министра војног што војска гладује.
– Шта ће он рећи?
– Нема шта да једе!
– А ти?
– Потпуно сам задовољан.
– Седи.
Тако преслиша и остале опозиционаре, и онда пређе на скупштинску већину.
Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу.
Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим седницама приступити решавању најхитнијих ствари. Влада је тако исто правилно разумела своју дужност, те је, да се не би дангубило у ситним питањима, одмах изнела на решавање закон о уређењу морске флоте.
Кад сам чуо о томе, упитам једног посланика:
– Ви имате много морских ратних бродова?
– Немамо.
– Колико их свега имате?
– Засад немамо ниједан!
Ја се запрепастих од чуда. Он то примети, па и њему би то чудно.
– Шта вам је то чудно? – упита ме.
– Слушам да сте донели закон о…
– Јест, – прекиде ме он – донели смо тај закон о уређењу флоте, то је било потребно, јер ни до данас немамо тог закона.
– Допире ли Страдија до мора?
– Засад не.
– Па нашто онда тај закон?
Посланик се насмеја и додаде:
– Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.
– Е, то је нешто друго – рекох као извињавајући се. – Сад разумем, и могу слободно рећи да ће Страдија заиста постати велика и моћна, докле год се за њу тако искрено и својски старате и докле год буде имала тако мудру и родољубиву управу као сада.
(Даље)
Страдија (5/12)
На улици ме изненади непрегледна маса света што се у групама таласа са свију страна, скупљајући се пред једном великом кућом. Свака од тих великих група људи истакла своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је милија и од свиња!“
Улица добила нарочити свечани изглед, на кућама истакнуте беле заставе са народним грбом у средини, све радње затворене, а сваки саобраћај прекинут.
– Шта је ово? – упитам радознало једног господина на улици.
– Свечаност. Зар нисте знали?
– Нисам.
– Па о томе се пише по новинама већ три дана. Наш велики државник и дипломата који има великих и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу политику наше земље, имао је јаку кијавицу, која је излечена милошћу божјом и искреним заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље и да је поведе још бољој будућности.
Свет се окупи пред домом великог државника у толикој маси да и киша најјача не би од луди, жена и деце могла пасти на земљу. Људи поскидали капе, а у свакој групи је по један коме из џепа стрчи написан родољубиви говор.
И на балкону свога дома појави се седи државник, а громогласно: „Живео!“ проломи ваздух, и одјекну целим градом. На свима околним кућама зазвечаше прозори и на њима се појавише многе главе. Ограде око кућа, кровови, све то пуно радознала света, па чак и на свакој баџи од тавана вире по две-три главе.
Престадоше узвици, настаде мртва тишина, док из масе зацика танак глас:
– Мудри државниче!…
– Живео! живео! живео! – прекидоше говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи:
– Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и понос земље! – заврши говорник, а хиљадама грла узвикну:
– Живео!
Мудри државник захвали говорнику на искреном честитању и напомену да ће све његове мисли и осећања бити и убудуће управљени на то да се ојача култура, привреда и благостање миле отаџбине.
Разуме се, после тога његовог говора понови се небројено пута: „Живео!“
Сад се тако изређа десетак говорника из разних крајева отаџбине, а после сваког говора стари државник је одговарао родољубивим и језгровитим говорима. Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“
Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући тиме свечаност.
Увече је било осветљење, и опет музика, уз запаљене буктиње које носаше родољубива маса света, проламаше ваздух по улицама овог срећног града; а у висини, у тамном ваздуху, распрскавале су се ракетле, те засија име великог државника, које изгледа као од ситних звездица оплетено.
После тога настаде дубока, тиха ноћ, и родољубиви грађани дивне земље Страдије, уморени вршећи узвишене грађанске дужности, заспаше слатким сном, снивајући срећну будућност и величину своје миле отаџбине.
Разбијен овим чудним утисцима, не могох целе ноћи заспати, и тек пред зору што ме, обучена, с наслоњеном главом на сто, занесе сан; а као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом:
„То је твоја отаџбина!… Ха, ха, ха, ха!…“
Тргох се, и груди задрхташе од страшне слутње, а у ушима одјекну оно пакосно:
„Ха, ха, ха, ха!“
Сутрадан се већ о тој свечаности писало у свима листовима земаљским, а у владином листу нарочито, у коме сем тога беше ваздан телеграма из свију крајева Страдије, у којима се небројено много потписа жали што се није могло стићи да лично искажу своју радост због срећног оздрављења великог државника.
Сем тога, главни лекар државников постаде одједном славан човек. У свима листовима могло се читати како ће свесни грађани овога и онога места, овога и онога среза или краја, ценећи заслуге лекара Мирона, тако се звао, купити такав и такав скупоцени поклон. У једним новинама стоји:
„Сазнали смо да и град Крадија, по угледу на друге градове, спрема скупоцени поклон лекару Мирону. То ће бити мала сребрна статуа Ескулапова, који ће у рукама држати такође сребрни дивит, око кога се преплећу две позлаћене змије са дијамантима место очију, и у устима држе свеће. На грудима Ескулаповим биће златом урезане речи: ‘Грађани града Крадије, из вечне захвалности за заслуге према Отаџбини, лекару Мирону’.“
Оваквих вести биле су препуне новине. Свуда су по земљи спремани лекару скупоцени поклони и путем телеграма исказивала захвалност овоме срећном лекару. Један град је толико био одушевљен да је чак почео подизати величанствену вилу, на којој ће бити узидана грдно велика мермерна плоча, и на тој плочи израз народне захвалности.
А већ само по себи се разуме да је одмах израђена и умножена слика која је представљала како се велики државник рукује и захваљује лекару за искрено заузимање. Испод ње је текст:
„Хвала ти, одани Мироне, ти си отклонио од мене болест, која ме је ометала да се сав посветим старању за срећу своје драге отаџбине!“
„Ја сам само вршио своју свету дужност према отаџбини!“
Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи:
„Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.“
Више голуба је крупан наслов: „За спомен на дан срећног оздрављења великог државника Симона“, мислим тако се звао, ако се добро сећам.
По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас:
„Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!…“
Кад сам прочитао неколико листова (у сваком готово била је опширна биографија чувеног и родољубивог лекара), решим се да одем господину министру привреде земаљске.
Министар привреде, постарији, омален, журав човечић, просед, са наочарима на носу, дочека ме љубазније него што сам и могао очекивати. Намести ме да седнем крај његовог стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са пожутелим лишћем и отрцаним корицама:
– Одмах ћу да вам се похвалим. Не можете веровати колико сам задовољан! Шта мислите шта сам пронашао?
– Неки начин којим ћете моћи усавршити привреду у земљи.
– О, не! Какву привреду! Привреда је усавршена добрим законима. О томе више не треба ни мислити.
Ја заћутах не знајући шта да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече, показујући неку стару књижурину:
– Шта мислите, које је ово дело?
Ја се учиним као да се сећам, док ће он опет са оним блаженим осмехом:
– Омирова Илијада!… Али, врло, врло… ретко издање!… – изговори сладећи сваку реч, и узе ме љубопитљиво гледати како ће ме то изненадити.
И заиста сам био изненађен, али само из других разлога; али сам се правио како ме баш та реткост задивљује.
– То вам је дивно! – рекох.
– Али када вам још кажем да овог издања више и нема!…
– Та то је величанствено! – узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се дубоко тронут и заинтересован том реткошћу.
Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира, о коме ја нисам никад чуо речи.
– Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним законима! – рекох.
– То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља.
– Тако и треба, – рекох – то је и најважнија основа за напредак сваке земље.
– То сам и ја, разуме се, и имао на уму кад сам успео да се што бољи закони направе и да се што већи буџет одобри за подизање привреде и индустрије у земљи.
– Колики је буџет, ако смем питати, господине министре?
– Лањске године, кад је било друго министарство, био је буџет мањи, али ја сам успео великим трудом и заузимањем да у буџет уђе пет милиона динара.
– То је за вашу земљу довољно?
– Довољно… Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка: „Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више.“
– То је повољан закон – рекох.
Министар се задовољно осмехну, па продужи:
– Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има привредно надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и привреде села тога и тога. Затим, у сваком среском месту је економ за срез са великим персоналом чиновника, и над свима су покрајински економи, има их двадесет, на колико је покрајина подељена наша земља. Сваки од покрајинских економа има целокупан надзор са својим чиновништвом: да мотри над свима осталим чиновницима врше ли своју дружност, и да утиче на снажење привреде у целом крају. Преко њега врши министарство (које има двадесет одељења и у сваком по један шеф одељења, са великим бројем чиновника) преписку са целим крајем. Сваки шеф одељења у министарству има преписку са по једним економом покрајинским, а они после о томе извештавају министра преко његових личних секретара.
– То је онда ужасна администрација? – приметим.
– Врло велика. Наше министарство има највећи број нумера од свију осталих. Чиновници немају кад од аката да дигну главе повазда.
После малог ћутања, продужи министар:
– После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство и друге гране привреде.
– Сељаци сигурно радо читају?
– То је обавезно, као и војна обавеза. Два часа пре подне и два часа по подне мора сваки радник сељак провести у читаоници, где чита, или му читају ако није писмен, а сем тога им чиновници држе предавања о савременом рационалном обделавању земље.
– Па кад, онда, раде у пољу? – упитам.
– Е, видите како је. У почетку изгледа тако. Ово је спор начин, који ће у први мах изгледати неподесан, али после ће се тек видети благотворни утицај ове крупне реформе. По моме дубоком уверењу, најглавније је да се прво теорија добро утврди, па ће после ићи лако, и онда ће се видети да ће се све ово време проведено у теоријском изучавању привреде стоструко надокнадити. Треба, господине мој, имати јаку основу, темељ здрав, па подизати зграду! – заврши министар, и од узбуђења обриса зној са чела.
– Потпуно одобравам ваше генијалне погледе на привреду! – рекох одушевљено.
– И тако сам таман лепо распоредио пет милиона динара: два милиона на чиновнике, један милион хонорара писцима за уџбенике из привреде, један милион на заснивање библиотека и један милион на дијурне чиновницима. То је таман пет.
– То сте дивота удесили!… Доста и на библиотеке трошите.
– Е, видите, ја сам сада издао распис да се, сем привредних књига, набављају и уџбеници за грчки и латински језик, те се сељаци после пољског рада могу учећи класичне језике облагорођавати. Свака читаоница има Омира, Тацита, Патеркула и вазда других лепих дела из класичне литературе.
– Дивота! – узвикнем раширених руку, и одмах устанем, те се поздравим са господином министром и пођем, јер ми већ бучаше глава од те велике реформе коју нисам могао схватити.
(Даље)
Страдија (3/12)
Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и ломан да данем душом, а зачух куцање на вратима.
– Напред! – рекох, а и шта сам знао друго.
у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан орденима. Кад сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор једног што је украо ципеле у некој радњи, а и њему о врату орден. „Какав му је оно орден?“ – упитам пандура. – „Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу!“ – одговори он озбиљно и хладно. „Какве су то заслуге?“ – „Па он је, знате, био кочијаш код бившег министра просвете. Даровит кочијаш!“ – одговорио је пандур). Дакле, уђе човек с наочарима на носу, поклони се дубоко, – што и ја, разуме се, урадим, – и представи се као виши чиновник из министарства за спољне односе земаљске.
– Драго ми је! – рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом.
– Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? – упита ме.
– Први пут.
– Ви сте странац?
– Странац.
– Дошли сте нам као поручени, верујте! – узвикну тај виши чиновник одушевљено.
Мене то још више збуни.
– Имамо једно упражњено место за конзула. Ту бисте, што је главно, имали добру плату и добре додатке на репрезентацију, што бисте ви, разуме се, трошили на своје личне ствари. Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у крајевима где живи наш народ под туђинском управом… Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку. За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (откуд они?!)… А које сте ви народности, ако смем питати?
– Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!… – рекох застиђен, и таман да отпочнем причати своју тужну породичну историју, док ме он прекиде, пљеснувши одушевљено дланом о длан и заигра по соби од радости.
– Прекрасно, прекрасно!… Никад боље!… Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! – изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће.
Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке. Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата.
– Напред!
у собу уђе опет неки други елегантно одевен господин и представи се опет као виши чиновник неког министарства. Рече ми да по налогу господина министра долази мени важним послом; а ја на то изразим своје необично задовољство и срећу због такве почасти.
– Ви сте странац?
– Странац.
Он ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима:
– Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља?
– Нисте знали?! – узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу.
– Страдија! – додаде и стукну преда мном мало назад.
„Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!“ – помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам:
– Чиме вас могу служити, поштовани господине?
– Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име господина министра умолим да се примите тога високог и патриотског положаја… Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар?
– Нисам никада.
– Никад!… – узвикну он забезекнуто од чуда. – Онда на каквом високом положају, са неколико плата?
– Никад.
Виши чиновник као да онеме од чуда. Не знајући шта даље да предузме у том јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору известити господина министра, и оде.
Сутрадан су већ све новине писале о мени. У једнима беше белешка:
Чудо од човека. У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сада шесет година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па чак никад није имао ниједну државну службу, нити икад примао плату. Заиста, јединствен случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у хотелу ‘Код миле нам напаћене отаџбине’. Многи су га јуче посетили и тврде да се нимало не разликује од осталих људи. Ми ћемо се постарати да о овом загонетном бићу дознамо шта детаљније из његова живота, што ће на сваки начин морати бити од великог интереса по наше поштоване читаоце а, по могућству, гледаћемо да донесемо и његову слику у нашем листу.
Друге су новине отприлике то исто саопштавале, са оваквим додатком:
Сем тога, дознали смо с поуздане стране да тај чудни човек долази још и важном политичком мисијом.
Владин лист, опет, учтиво демантује те гласове овако:
Глупави опозициони листови, у својој шашавости, измишљају разне неистине и протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар, ни чиновник, нити има ма каквог одличја. Овакве немогућности и скроз невероватне ствари могу само замислити и у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ недељу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то желе глупаци из опозиције.
Око хотела где сам одсео, после ових чланчића по новинама, поче се окупљати свет. Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас:
– Нов роман: „Чудан човек“, свеска прва!
– Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“
Још је вазда било таквих књижица.
Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања. Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако саблажњиву слику.
Сутрадан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене.
Као човек странац имао сам могућности да се одмах познам са виђеним личностима и министрима и да се брзо посветим свима државним тајнама.
Убрзо сам имао част такође да посетим све министре у њиховим кабинетима.
Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас:
– Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да мало проспава!
Публика се разиђе, а ја приђем момку с речима:
– Ако је могуће, јавите господину министру да један странац жели њему.
Момак се, чим чу реч „странац“, учтиво поклони и уђе у министров кабинет.
Наједаред се отворише двокрилна врата и на њих се појави дежмекаст, пуначак, омален човек, поклони се с осмехом и доста глупо, и позва ме лично унутра.
Министар ме приведе једној фотељи и намести да седнем, а он седе према мени, пребаци ногу преко ноге, поглади се задовољно по облом трбуху, и започе разговор:
– Баш се радујем, господине, што сте ме посетили, а ја сам већ слушао много о вама… Ја, знате, хтедох да легнем да мало проспавам… Шта би’ друго?… Немам посла, па од дуга времена просто не знам шта ћу.
– У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре?
– Е, како да вам кажем?… Добро, добро, на сваки начин… Право да вам кажем, ја нешто нисам о томе ни имао прилике да размишљам; али, ценећи по свему, врло добро, врло добро… Није нам се ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима Анути из суседне земље… Но то није ништа… То су ситнице.
– Штета је за тај извоз свиња. Чујем да их много имате у земљи, – приметим учтиво.
– Има, хвала богу, има их доста, али свеједно; појешће се овде те свиње, још ће бити јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо ни имали свиња?! Морало би се опет живети! – одговори ми равнодушно.
У даљем разговору причао ми је како је изучавао шумарство, а сада радо чита чланке о сточарству; и како мисли да набави неколико крава и да гаји телад, јер ту може да су добри приходи.
– На ком језику највише читате? – упитам.
– Па, на нашем језику. Ја други језик не волим, и нисам хтео ниједан учити. А није ми се ни указивала потреба за знањем страног језика. Нарочито на овом положају, то ми није потребно; а ако би искрсла таква прилика, лако је поручити стручњака са стране.
– Сасвим тако! – одобрим му тако духовите, оригиналне мисли, не знајући ни сам шта бих друго могао чинити.
– Збиља, волите ли пастрмке? – упита ме после извесног ћутања.
– Нисам их никад јео.
– Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља неколико комада. Ванредно добра ствар…
Пошто још неко време поразговарасмо тако о важним стварима, извиним се господину министру што сам га својом посетом узнемирио можда у важном државном послу, поздравим се с њим, и пођем.
Он ме љубазно испрати до врата.
(Даље)
Мртво море (4/5)
Сутрадан начелник је послао шифром извештај влади о јучерашњем политичком збору. Извештај гласи:
„У мом се округу појавила јака политичка струја противника данашњој влади. Покрет сваког часа хвата све више и више маха, тако да се ја бојим да не дође у питање опстанак данашње династије. Употребљавао сам све мере које сам могао и сва средства што сам их имао на расположењу да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор. Из њихових оштрих и дрских говора увидео сам да су анархистичких начела и да у тајности сигурно спремају буну и преврат у земљи. Напослетку, после мучних и тешких напора, једва сам успео да збор растурим, јер је могло бити велике опасности, пошто је један између њих чак претио како ће они оборити монархију и увести републикански систем владавине.
У прилог под ./. шаљем учтиво господину министру списак најопаснијих личности (ту је био као коловођа онај особењак што пије меланж, „цукервасер“, шта ли беше, затим она тројица што су били за каву) и молим за наређење шта даље да предузмем у овако важним и судбоносним приликама по нашу земљу.“
Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској, добио одликовање и класу. Сви они опозиционари дошли су да му честитају, и на томе се ствар сврши.
После свршеног збора, запитао сам био једног:
– Зар код вас нема људи што се баве политиком?
– Било је и тога.
– Па?
– Ништа… Будалаштине!
– Што будалаштине?
– Остави се, молим те; ко ће да ми води политику?!… Почињао је то један!
– Па шта учини?
– Луд човек! Шта има да учини?!… Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори… Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта!
– Па шта му ти кажеш?
– Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода?
– Можда зна човек?! – рекох.
– Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак.
– Па шта уради?
– Шта ће да уради?!… Чита неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио неколико њих, држали неке зборове. Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!“
– Шта му други веле?
– Пукоше људи од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј.
„Нађе ли устав?“, упита га неко, а цела улица у смеј. – Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи.
– Па шта је било с њим?
– Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду… Будала! Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал’ некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!…
– Шта сад ради?
– Море, сад се опаметио, ал’ доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан, ништа власти не би с њим учиниле. Него ми почесмо да терамо комедију, па га још ђаволи прозваше „Устав“. Тако данас, тако сутра, па почеше људи с њим да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса… Жао ми га јадника! Није био рђав!… Сад је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре. Повукао се готово сâм за се, па се слабо с ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив…
– Како сад људи с њим?
– Лепо!… Сад га не исмева нико, воле га људи; а и жалимо га, јадника!
Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима познанство. Неки красни људи. Мирни, тихи, кротки, као голубови. Једу, пију, дремају, помало нешто посла гледају. Једним словом: срећни људи. Ништа не ремети дубок мир, нико не квари хармонију, никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако би се с тим могло поредити друштво те заиста срећне земљице.
Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних идеала, што их наследих од старијих; али се и то мало изгуби у тој земљици, и ја се, као хипнотисан, предадох слатком дремежу, па ми то поче годити. Тад сам видео да и ми Срби имамо диспозиције врло јаке да једног дана постанемо овако срећан народ, а у томе нам иду на руку и саме прилике наше. Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.
Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.
Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.
Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:
– Песме?!… Којешта!…
– Ко зна? Можда има лепих ствари?! – додао би неко при таквом разговору.
Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:
– Ти си луђи него овај што пише ове трице! – Ту шорне књигу врхом од прстију још даље од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода:
– Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу?
– Нисам.
– Е па?
– Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!… А јеси ли, опет, ти читао?
– Ја?! – упита први љутито, као увређен тим питањем.
– Ти!
– Ја? – опет понови онај питање још љутитије.
– Ти, разуме се; кога другог питам?!
Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао: „Будибокснама, шта овај пита!“ Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга.
– Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно? Први се опет прекрсти, па после тек додаде:
– Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси?
– Којешта. Не разумем те.
– Ни ја тебе.
– Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?… Питам те: јеси ли читао књигу?
– Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? – опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по столу и узвикну:
– Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам… – Затим додаде мало тише: – Познајеш ли ти тога што је написао ове песме?
– Не познајем.
– Тхе!… Зато тако и говориш! – рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност.
– Ти га познајеш?
– Познајем! – изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту будалаштину нисам урадио“, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док се год не појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво говорио.
Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати:
– Чудне бруке!… Песме?… Као да га не знам колико је тежак! – вели један.
– Како га није срамота?! – вели други.
– Човеку прво бог памет узме, после он сâм себи чини зло… Такве… море, какве такве песме? Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што може неко.
Па и понашање променише људи према младом песнику.
Прође улицом, а људи се тек гурну и намигну један на другог.
– Добар дан! – јави се он.
– Добар дан, песниче! – одговори један гледајући га испод ока, заједљиво.
– Здраво, здраво! – дода други с подсмехом.
– Добар дан! – прихвати трећи, лицем пуним досаде, кисело, с омаловажавањем.
Али ствар се, на жалост, није свршила само разговорима који су се једнако свуда водили.
Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак и оно што су му отпре приписивали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне махне, које су му пре праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше одједном како је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек, шпијун а, сем тога, и како је луцкаст.
– Нисам знао да је толико луд? – разговарају људи.
– Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла.
– И ја, али није оволико било.
– Е, сад је већ сасвим.
Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!… Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!“
Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедело.
Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику:
Господине,
Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с којима тера свет комедију по улици, могли сте посветити Вашем оцу, јер би то њему и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје ћери. На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи. Од данас да нисте се усудили преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме што сте ми кући нанели срамоту. Уосталом, тражим да ми у року од пет дана дате сатисфакцију, иначе ћу Вас, господине, пребити као мачку, насред улице, или где Вас нађем.”
Из те посвете исплетоше се читави шкандали; и како је млади песник био чиновник, то његов старешина овако достави господину министру:
„(Име и презиме сам заборавио, те се мора узети уобичајено Н. Н.), чиновник овога надлештва, који је иначе добар и савестан радник, у последње време толико се компромитовао некаквом збирком својих као бајаги песама, да, због угледа државне службе, исти не може остати, јер се бави неозбиљним послом који не би доликовао ни пиљару, а камоли једном државном чиновнику. Молим Господина Министра да овога компромитованог чиновника удаљи из државне службе, или бар из овог места, докле год се не поправи.”
Министар га премести.
Али, на жалост, земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа државне службе, па чак и у интересу морала у јавном мњењу, мораде отпустити из државне службе.
Јавно мњење доби сатисфакцију, а ниједна се више песма младог песника не појави. Он се негде изгуби и нико за њега ништа није могао сазнати.
– Штета, млад човек! – говорили су.
– Па и није био рђав човек.
– Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради.
– Жао ми га грешног!
– Тхе, шта ћеш? Ко му је крив!
И брзо се поврати у друштву за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде, и друштво задовољно, мирно продужи и даље свој слатки дремеж.
(Даље)
Мртво море (3/5)
Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао.
Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе.
Ето, дакле, тако и ја, путујући, наиђем на једно дивно друштво, управо место, државицу, шта ли.
Прво на шта наиђем у тој земљици (хајде, баш да је тако клот зовемо) беше неки политички збор.
„Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!“ – помислим у себи, и би ми непријатно, јер сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима. Све се то једно с другим груписало и измирило, па нема човек с ким ни да се честито завади.
Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора.
Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом један другог, не изненаде се ничему, очи им се опет затворе, и главе климатају ревносно и даље. Многи легли те спавају, а хркање се разлеже да је милина чути. Многи су, додуше, будни, али трљају очи и зевају слатко и гласно, те као да помажу, ради боље хармоније, онима што хрчу у хору. Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане. Сваки упртио по једног па га носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају. Неке, упорне, дотерују везане.
– Какав је ово збор? – питам једног.
– Ко ти га зна! – одговори ми равнодушно.
– Ваљда није опозиција?
– Опозиција! – одговори опет не гледајући ни ко га пита.
– Па зар власт сазива опозицију на збор, и још људе силом доводи? – упитам.
– Власт!
– Па зар против себе?
– Сигурно! – одговори ми с досадом, као у некој недоумици.
– Можда је збор противу народа? – упитам.
– Можда – одговори онај на исти начин.
– А шта ти мислиш? – упитам.
Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!“
Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја.
Одједном, чух неки љутит глас:
– Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се даље не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ човеку згади и на ту послушност.
„То је диван и образован народ!“, помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.
– Ако ви тако продужите и даље, – виче начелник оштро, љутито – онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету. За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд. Па, онда, за опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе.
Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се не опажа никаква промена. Нити их то изненађује, нити буни, нити радује, – апсолутно ништа, као да начелник ништа није ни говорио.
– Дакле, ви сте сад опозиција! – вели начелник.
Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати.
– Сви су ту! – рече после прозивке задовољно.
Начелник се затури у наслону од столице и протрља руке од задовољства.
– Е, доброоо! – рече с осмехом на лицу. – Сад, у име бога, да почнемо!… Ваш је задатак, као противника владиних, да владу нападнете најоштрије и да осудите њен политички рад и правац политике и спољне и унутрашње.
Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом:
– Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару.
– Е, деде причај.
Грађанин се мало накашља, промрда раменима, па узе причати таквим тоном да више изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице:
– Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних кандидата. И добра влада зовне к себи и Милана и Илију, па ће рећи:
„Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред своје службе још једну с бољом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.“
– Потом се влада окрете Илији и рече:
„Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима.“
„Дођоше џандарми и ухапсише рђавог и неваљалог Илију, те је много патио и ожалостио своју породицу.“
– Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу.
– Врло добро! – рече начелник.
– Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича! – рећи ће други грађанин.
– Добро. Кажи!
– Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! – говори опозиционар.
– Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађанина?
– Дужност је доброг и родољубивог грађанина да се ујутру дигне из постеље.
– Врло лепо, то је прва дужност. Има ли још која?
– Има још.
– Које су?
– Да се грађанин обуче, умије и доручкује!
– Па онда?
– Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава.
Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе.
Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина.
Ту се мишљења поделише и мораде доћи до бурне дебате. Нико више није дремао. Дође гласање у начелу. По свршеном гласању, начелник објави да је предлог примљен у начелу да се уопште иде у механу, и сад дође претрес у појединостима: шта ће се тамо пити?
Једни хоће вино и соду.
– Нећемо, – вичу други – боље је пиво!
– Ја из принципа не пијем пиво! – вели један из прве групе.
– А ја, опет, из начела не пијем вино.
И тако се појавише многи принципи и убеђења, и отвори се бурна дебата.
Неки поменуше каву (они су у ужасној мањини), а један између њих извади сат, погледа и рече:
– Три часа и пет минута! Ни ја сад не могу пити каву. Ја из принципа пијем каву само до три часа по подне, а после тога времена ни за живу главу.
Дође, после многих говора, који су читаво послеподне трајали, до гласања.
Начелник се, као ваљан представник власти, држао објективно и правично. Ничим није хтео утицати на слободу гласања. Свакоме грађанину дозволио је да мирним, парламентарним путем дâ свој глас за своје убеђење. Уосталом, сваком је то право и законом дато и нашто га онда одузимати?
Гласање је текло у највећем реду.
По свршеном гласању устаде начелник с важним, озбиљним лицем, као што доликује председнику политичког збора, и још важнијим гласом објави резултат гласања:
– Објављујем да је огромном већином победила трупа која је за вино и соду, затим долази мало мањи број фракције за чисто вино, затим фракција за пиво. За каву су гласала тројица (двојица за слатку, а један за горчију) и, најзад, један глас за меланж.
Тај је и иначе, заборавих напоменути, био започео говор противу владе, али му маса заглуши грајом тај детињасти испад. Он онда, мало доцније, поче говорити како је противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се прошали, али га и ту остали виком и грајом спречише да говори.
Начелник после тога поћута мало, па додаде:
– Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду.
Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за меланж).
– Ја нећу утицати на вашу слободу, – рече начелник – и тражим од вас да останете при свом убеђењу.
Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није тако мислио.
И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу.
Пило се, певало, напијане су здравице и влади и народу, и у неко доба ноћи сви су се мирно и лепо разишли кућама.
(Даље)
Радоје Домановић 