Stradija (8/12)
Čeprav sem mislil, da bi šel najprej k prosvetnemu ministru, se mi je zaradi teh zadnjih nesrečnih dogodkov vendarle zahotelo slišati, kaj misli o tem vojni minister, in sem se še tistega dne odpravil k njemu.
Vojni minister, majhen, suhljat človeček, z upadlimi prsmi lin s tankimi ročicami je pravkar šele končal svojo molitev, preden me je sprejel.
V njegovi pisarni je bilo čutiti duh po miri in kadilu, kakor v kakšni cerkvici, na njegovi mizi pa so ležale skladavnice pobožnih, starih in že orumenelih knjig.
Sprva sem pomislil, da sem se zmotil in prišel h komu drugemu, vendar pa me je uniforma višjega častnika, ki jo je imel gospod minister na sebi, le prepričala o nasprotnem.
»Oprostite, gospod,« je rekel blago, z rahlim, tankim glasom, »pravkar sem opravil svojo redno molitev. To opravim vedno, kadar sedem k delu, zdaj ob teh zadnjih nesrečnih dogodkih na jugu naše mile dežele pa je molitev še veliko bolj umestna.«
»Če bodo nadaljevali svoje napade, pride lahko še do vojne?« sem vprašal.
»Ah, ne, za to ni nikake nevarnosti.«
»Toda po mojih mislih, gospod minister, je nevarnost že to, da v celi pokrajini naše dežele ubijajo ljudi in vsak dan ropajo.«
»Ubijajo, res je; toda mi ne moremo biti tako nekulturni, tako divjaški kakor… Tako mraz je tu notri, kakor da mi piha od nekod. Govorim in govorim tem nesrečnim služiteljem, da mora biti v moji sobi temperatura zmerom šestnajst in pol stopinj, pa vendar nič…« je pretrgal gospod minister svoj začeti razgovor in pozvonil služitelju.
Služitelj pride, se pokloni in na prsih so mu zažvenketale medalje.
»Ali vam nisem za božjo voljo že toliko dopovedoval, da mora biti v moji sobi temperatura stalno šestnajst in pol stopinj, danes pa je spet mraz, vidite; nekak prepih je; še zmrznil bi človek.«
»Gospod minister, glejte, toplomer kaže osemnajst!« reče fant spoštljivo in se pokloni.
»Potem je dobro,« reče minister, zadovoljen z odgovorom, »lahko greste, če vam je prav.«
Fant se spet globoko prikloni in odide.
»Ta vražja temperatura mi res prizadeva take skrbi, verjemite mi; a temperatura je za vojsko glavna stvar. Če temperatura ni kot je treba, ni vojak nič prida… Vse jutro že pripravljam poseben razpis vsem komandam. Čakajte, preberem vam ga:
»Ker so se zadnje čase vse pogosteje dogajali vpadi Anutov v južne kraje naše dežele, odrejam, da opravijo vojaki vsak dan pod komando skupno molitev k vsemogočnemu bogu za rešitev naše drage in mile domovine, orošene s krvjo naših vrlih prednikov. Molitev, ki je potrebna za ta primer, bo določil vojni kurat; na koncu molitve pa naj se dostavi tole: »Naj milostljivi bog podeli dobrim, mirnim in pravičnim državljanom, ki so padli kot žrtve zverinskega nasilja divjih Anutov, nebeško kraljestvo! Podeli bog zveličanje njihovim pravičnim rodoljubnim dušam; bodi jim lahka zemljica stradijska, ki so jo tako iskreno in goreče ljubili! Slava jim!« To morajo izgovarjati vsi vojaki in starešine hkrati; a izgovarjati morajo to s pobožnim, ponižnim glasom. Nato pa naj se vsi zravnajo, možato dvignejo ponosne glave, kakor se to spodobi za hrabre sinove naše dežele in ob trobentanju trobent in bobnanju bobnov trikrat gromovito vzkliknejo: »Živela Stradija, dol z Anuti!« Treba je paziti na to, da se bo izvršilo vse lepo in pozorno, ker je od tega odvisna blaginja naše domovine. Ko se bo vse to brez nevarnosti izvršilo, naj nekaj čet z zastavami zmagovito odkoraka po ulicah, ob gromkih bojevitih zvokih godbe, vojaki pa morajo tako ostro korakati, da se jim bodo ob vsakem koraku stresali možgani v glavi. Ker je zadeva nujna, je treba vse to nemudoma natanko izvršiti in izčrpno poročati o vsem. Hkrati najstrožje odrejam, da posvetite posebno pozornost temperaturi v kasarnah, da bo ustreženo temu najhistvenejšemu pogoju za razvoj naše armade.«
»To bo gotovo rodilo lep uspeh, če razpis pravočasno prispe?« sem rekel.
»Moral sem pohiteti in hvala bogu je bil razpis pravočasno brzojavno odtipkan, že celo uro pred vašim prihodom. Če ne bi bil pohitel, da se zadeva tako za časa pametno uredi, bi se lahko dogodil cel kup neprijetnih in grdih primerov.«
»Imate prav!« sem rekel, samo da sem nekaj rekel, čeprav nisem mogel imeti pojma, kaj bi se utegnilo pripetiti grdega.
»Da, dragi gospod, tako je. Če ne bi bil kot vojni minister tako ukrenil, bi utegnil kateri komandantov na jugu naše dežele uporabiti vojsko, da bi z orožjem v roki pohitel na pomoč našim državljanom in da bi se prelivala anutska kri. Vsi naši častniki so tudi res teh misli, da bi bil to najboljši način, vendar pa nočejo o stvari malo globlje in bolj vsestransko razmišljati. Prvič in predvsem hočemo mi, naša današnja vlada, miroljubno, pobožno zunanjo politiko, nočemo biti nečloveški s sovražniki, za to pa, da oni tako zverinsko ravnajo z nami, jih bo kaznoval bog z večnim trpljenjem in s škripanjem z zobmi v peklenskem ognju. Druga stvar pa, dragi gospod, ki je prav tako važna, je to, da naša današnja vlada nima pristašev med ljudstvom in da nam je naša armada v glavnem potrebna za paše notranjepolitične zadeve. Če je na primer kaka občina v rokah opozicionalcev, je treba porabiti oboroženo silo, da se taki izdajalci naše izmučene domovine kaznujejo in da izročimo oblast v roke kakemu našemu človeku.«
Gospod minister se je odkašljal, zato sem povzel besedo.
»To je že res, toda če bi zavzeli vpadi anutskih čet večji obseg?«
»E, potem bi tudi mi podvzeli ostrejše korake.«
»Kaj nameravate v tem primeru, gospod minister, če smem vprašati?«
»Podvzeli bi ostrejše ukrepe, toda zopet taktno, modro, s premislekom. Najprej bi odredili, naj se po vsej deželi sprejmejo ostrejše resolucije, in če, bogme, niti to ne bi zaleglo, bi morali, pač v vsej naglici, seveda, ne da bi izgubljali čas, ustanoviti poseben rodoljuben list z izključno patriotično tendenco, in v takem listu bi vsuli celo vrsto ostrih in naravnost strupenih člankov proti Anutom. Toda bog ne daj, da bi po nesreči prišlo tako daleč!« je rekel minister in potrto pobesil glavo ter se pričel križati, šepetaje vroče molitve s svojimi bledimi, izpitimi ustnicami.
Mene seve ni prevzemala niti trohica tega blaženega, pobožnega čustva, vendar pa sem se že zaradi vljudnosti še sam pričel križati, a neke čudne misli so me obletavale:
»Čudna dežela!« sem pomislil… »Tam umirajo ljudje, vojni minister pa sestavlja molitve in premišljuje o ustanavljanju rodoljubnega lista! Njihova vojska je poslušna in hrabra; to je dokazala že v premnogih vojnah; in čemu ne bi poslali vsaj kak oddelek na mejo, da bi preprečili nevarnost teh anutskih čet?«
»Ta moj načrt se vam zdi morda čuden, gospod?« mi seže v misli minister.
»Res se mi zdi čuden!« sem rekel nehote, čeprav sem se pri priči pokesal zavoljo te nepremišljenosti.
»Dragi moj, vi pač niste dovolj posvečeni v te stvari. Tu ni poglavitna stvar, da zavarujemo deželo, marveč, da čim dlje obdržimo svoj kabinet. Prejšnji kabinet se je obdržal mesec dni, mi pa smo šele dva — tri tedne na vladi in naj tako sramotno pademo!. Polažaj se pa neprenehamo maje in zato se moramo seveda posluževati vseh ukrepov, da se čim dalje obdržimo.«
»Kaj pa delate?«
»Delamo, kar so tudi drugi delali doslej! Za vsak dan pripravljamo kaka presenečenja, prirejamo slovesnosti; in zdaj si bomo, ker nam pač stvari slabo stoje, morali izmisliti kako zaroto. In to v naši deželi ni težko. In kar je poglavitno, ljudje so se že tako privadili tega, da še, čeprav je vse suženjsko pokorno, z začudenjem sprašujejo: »Kaj? Mar res ni še nobene zarote?« če le nekaj dni več mine brez tega najzanesljivejšega sredstva za pobijanje opozicije. In tako nam je torej zaradi teh presenečenj, slovesnosti in zarot vojska zmerom potrebna za naše notranje zadeve. Postranska stvar je, dragi gospod, da ljudje tam doli padajo; zame je poglavitno, da izvršim nujne stvari, ki so koristnejše za deželo, kakor pa bi bila taka očitna bedarija, tolči se z Anuti. Vaše mišljenje o teh stvareh, kakor je po vsem videti, ni originalno; tako mislijo na žalost tudi naši oficirji in naša vojska, toda mi, člani sedanjega kabineta, gledamo na stvar mnogo globlje in trezneje!«
»Pa je armada sploh potrebna za kaj drugega, kakor za obrambo dežele, za obrambo tistih družin tam doli na jugu, ki trpe zavoljo tujega nasilja? Kajti prav isti kraji, gospod minister, pošiljajo v armado svoje sinove in jih pošiljajo radi, ker gledajo v nji, v svoji vojski, svojo podporo«, sem rekel gospodu ministru prilično jezno, čeprav ne bi bilo treba reči tega; pa je že tako, da se včasih človeku zareče in napravi marsikaj, kakor bi ga nekaj obsedlo.
»Mislite, da vojska nima imenitnejše dolžnosti, gospod?« mi je rekel gospod minister s tihim, toda karajočim glasom, karajoče, otožno in s trohico prezira, kima je z glavo, pri tem pa me je z omalovaževanjem meril od glave do peta.
»Mislite res?« je ponovil z bolestnim vzdihom.
»Ampak, prosim vas…« sem pričel nekaj; toda kdo ve, kaj sem hotel, ker niti sam ne vem tega: že mi je segel v besedo minister z močnejšim glasom, pomembno izgovarjajoč svoje važno in prepričljivo vprašanje.
»Kaj pa parade?«
»Kakšne parade?«
»Je treba to še vpraševati? To je vendar sila važna stvar v deželi!« se je umirjeni in pobožni gospod minister malce razjezil.
»Oprostite, nisem vedel tega,« sem dejal.
»Niste vedeli?!… Lepa reč! Saj vam neprenehoma govorim, da so zaradi raznih važnih presenečenj v deželi potrebne tudi slovesnosti in parade; in kako bi bilo vse to mogoče brez armade? To je vsaj za danes njena poglavitna naloga. Naj vdirajo neprijateljske čete, to niso tako važne stvari; poglavitno je le, da ob zvokih trobent paradiramo po ulicah; in šele če bi se prikazala od zunaj velika nevarnost za deželo, bi bržkone tudi minister za zunanje deželne zadeve začel malo skrbeti za to, če ne bi bil slučajno zaposlen s svojimi domačimi zadevami. Ta revež ima veliko otrok, a država vendarle skrbi za svoje zaslužne ljudi. Njegovi moški potomci, veste, se bolj slabo uče; in kaj se je dalo tu ukreniti drugega, ko da so jih sprejeli kot državne gojence? Tako je tudi prav; pa tudi za zensko deco bo poskrbela država, ker jim bo na državne stroške pripravila doto, ali pa bo dala ženinu, ki bo vzel ministrovo hčerko, visok položaj, kakršnega drugače kot se razume ne bi mogel nikoli dobiti.«
»Lepo je, da se zasluge cenijo!« sem dejal.
»Pri nas je to nekaj edinstvenega. V tem nam ni nikdo kos. Najsi je bil minister kdor koli, celo dober ali slab, hvaležna država se zmerom pobriga za njegovo družino. Jaz sam sem brez otrok, zato pa bo poslala država mojo svakinjo v slikarsko šolo.«
»Je gospodična svakinja zelo nadarjena?«
»Doslej še ni slikala; toda kdo ve, lahko pričakujemo uspeh. Z njo pojde tudi njen mož, moj svak; tudi on je določen za državnega gojenca. To je zelo resen in vrl človek; od njega’ lahko marsikaj pričakujemo.«
»Sta gotovo mlad par?«
»Mlad še, se lahko reče; svaku je šestdeset, svakinji pa okrog štiriinpetdeset let.«
»Vaš gospod svak se gotovo peča z znanostjo?«
»O, pa še kako! On je sicer branjevec, a rad prebira romane; časopise pa kar požira kakor se pravi. Bere vse naše liste in raznih podlistkov in romanov je prebral že več kakor dvajset. Njega smo poslali študirat geologijo.«
Gospod minister je umolknil, se malo zamislil in pričel sukati svoj molek, ki mu je visel kraj sablje.
»Opomnili ste prej neko presenečenje, gospod minister?«, sem ga spomnil začetka najinega pogovora, ker me niti njegov svak niti njegova svakinja nista posebno zanimala.
»Saj, saj, imate prav, najin pogovor je nekoliko zašel na postranske stvari. Imate prav. Pripravili smo pošteno presenečenje, ki mora imeti velik političen pomen.«
»To bo vsekakor zelo pomembna stvar. A o tem se ne sme še nič vedeti, dokler se ne bo zgodila?« sem radovedno vprašal.
»Zakaj ne, prosim vas? Saj je razglašeno že vsemu ljudstvu in ves narod že pripravlja veselice in vsak trenutek pričakuje važnega dogodka.«
»To bo gotovo neka sreča za vašo deželo?«
»Redka sreča. Ves narod se veseli in z navdušenjem pozdravlja vlado zaradi njene modre, rodoljubne uprave. O ničemer drugem se ne govori in ne piše sedaj v naši deželi, kakor o tem srečnem naključju, ki bo kmalu napočilo.«
»Gotovo ste ukrenili že vse potrebno, da bo to srečno naključje neizogibno napočilo?«
»Temeljiteje nismo še razmišljali o tem, vendar pa ni izključena možnost, da bo v resnici napočilo kako srečno naključje. Gotovo vam je znana ona stara, starodavna zgodba, kako je oblast v neki deželi pojavil velik Genij, kratkomalo Mesija, ki bo rešil domovino dolgov, slabe uprave in vsega zla in revščine ter povedel ljudstvo po boljši poti v srečnejšo bodočnost. In res se je razdraženo in s slabimi deželnimi oblastmi in upravo nezadovoljno ljudstvo pomirilo in nastalo je veselje po vsej deželi… Res niste še nikdar slišali te stare zgodbe?«
»Nisem je, a je zelo zanimiva. Prosim vas, kaj pa je bilo dalje?«
»Kakor vam pravim: nastopila sta radost in veselje po vsej deželi. Ljudstvo je zbrano na velikem vseljudskem zborovanju že sklenilo, da se z bogatimi prispevki nakupijo velika posestva in sezidajo številne palače, na katerih bo zapisano: »Ljudstvo svojemu velikemu Geniju in rešitelju«. Vse to je bilo ukremjeno v kratkem času, vse je bilo pripravljeno, pričakovali so samo še Mesijo. Ljudstvo je s splošnim javnim glasovanjem izbralo tudi že ime svojemu rešitelju.«
Gospod minister je obstal in spet vzel svoj molek, na katerem je počasi jel preštevati jagode.
»In se je Mesija pojavil?« sem vprašal.
»Ni se.«
»Res ne?«
»Menda ne!« je rekel minister ravnodušno in videti je bilo, kakor da brez veselja pripoveduje to zgodbo.
»Zakaj pa ne?«
»Kdo neki bi vedel!«
»In se sploh ni nič važnega dogodilo?«
»Nič.«
»Čudno!« sem rekel.
»Namesto Mesije je bila tisto leto silna toča, ki je pobila ves posevek v deželi!« je dejal minister, umirjeno ogleduje jantarjeve jagode svojega molka.
»Kaj pa ljudstvo?« sem vprašal.
»Katero?«
»No, ljudstvo tiste dežele, o kateri pripoveduje ta zanimiva zgodba?«
»Nič!« je rekel minister.
»Čisto nič?«
»Kaj pa bi?… Ljudstvo je ljudstvo.«
»To pa je čudo prečudno!« sem dejal.
»The! Ovbè če ravno hočete, ljudstvo je vendarle imelo koristi od tega.«
»Koristi?«
»Kajpada!«
»Ne razumem.«.
»Čisto preprosto… Ljudstvo je vsaj nekej mesecev živelo v radosti in sreči.«
»To je resnica!« sem rekel osramočen, da si tako preproste stvari nisem mogel takoj razložiti.
Nato sva govorila še to in ono o raznih stvareh in mi je gospod minister med ostalim omenil, da bo prav ob tem srečnem naključju, o katerem sva govorila, še isti dan imenoval osemdeset novih generalov.
»A koliko jih imate zdaj?« sem vprašal.
»Imamo jih dovolj, hvala bogu, a to se mora zgoditi zaradi ugleda dežele. Pomislite samo, kako to zveni: osemdeset generalov v enem dnevu.«
»To imponira,« sem rekel.
»Se razume. Poglavitno je, da je čim več pompa in trušča.«
Stradija (4/12)
Naslednji dan sem obiskal policijskega ministra.
Pred ministrstvom mrgoli množica oboroženih fantov s čemernim izrazom, polnim nejevoljnosti, ker že dva-tri dni niso pretepali državljanov, kakor je to navada v tej strogo ustavni deželi.
Vsi hodniki in čakalnice so bile natlačene z ljudmi, ki so želeli k ministru.
Kdo vse ni bil tu med njimi! Nekateri so bili elegantno oblečeni, s cilindri na glavi, nekateri spet raztrgani in zamazani, drugi pa v nekakih pisanih uniformah s sabljami ob bedrih.
Nisem se maral takoj priglasiti ministru, ker sem želel, da bi se malo pogovoril s temi raznovrstnimi ljudmi.
Najprej sem se zapletel v pomenek z nekim gosposkim mladim človekom in ta mi je rekel, da je prišel prosit za državno službo pri policiji.
»Kot je videti ste šolan človek; gotovo boste prècej dobili državno službo?« sem vprašal.
Mladi človek se je zdrznil ob tem mojem vprašanju in se boječe obrnil okrog sebe, da bi se prepričal, ali je kdo slišal in postal pozoren na moje vprašanje. Ko je videl, da so vsi zatopljeni v svoje pomenke, pretresajoč svoje lastne težave, se je oddahnil, nato pa mi je dal z glavo znamenje, naj govorim tiše, ter me previdno potegnil za rokav, da sva stopila malo v stran, proč od drugih.
»Ste tudi vi prišli iskat službo?« me je vprašal.
»Ne jaz sem tujec, potnik. Rad bi govoril z ministrom.«
»Zato govorite tako na ves glas, da bom kot šolan človek prècej dobil državno službo!« je dejal šepetaje.
»Kaj se ne sme tega reči?«
»Sme, a meni bi škodovalo.«
»Kako škodovalo, zakaj?«
»Zato, ker v naši deželi v tej stroki ne marajo šolanih ljudi. Jaz sem pravni doktor, a to in ne smem nikomur povedati: kajti če bi minister zvedel, ne bi dobil službe. Neki moj tovariš, prav tako šolan, je moral, ko je hotel dobiti službo, predložiti potrdilo, da ni nikdar študiral in da tudi ne misli študirati — pa je dobil službo in sicer takoj prav čeden položaj.«
Govoril sem še z nekaterimi in med ostalimi tudi z nekim uniformiranim uradnikom, ki se mi je pritoževal, češ da se zmerom ni dobil povišanja, čeprav je že petorico ljudi, ki pripadajo opoziciji, napravil krivo veleizdaje.
Potolažil sem ga zaradi strašne krivice, ki se mu godi.
Nato sem govoril z nekim bogatim trgovcem, ki mi je veliko pripovedoval iz svoje preteklosti; od vsega tega pa sem si zapomnil samo to, kako je vodil pred nekaj leti prvi hotel v nekem manjšem mestecu in kako je trpel zaradi politike, ker je bil za več sto dinarjev oškodovan; mesec dni pozneje » pa, ko so prišli na vlado njegovi ljudje, je dobil dobre dobave, s katerimi je zaslužil velik kapital.
»Medtem pa,« je dejal, »je kabinet spet padel,«
»In torej ste morali znova trpeti?«
»Ne, umaknil sem se iz politike. Res je, da sem spočetka z denarjem pomagal našemu političnemu listu, a volitev se nisem udeležil in se tudi nisem močneje uveljavljal v politiki. Od mene je tudi to dovolj. Drugi še toliko niso storili… A politika me je pošteno zdelala. Kaj bi se človek pehal vse življenje! Zdaj sem prišel prosit gospoda ministra, naj me na prihodnjih volitvah izvoli ljudstvo za narodnega poslanca.«
»Pa saj menda ljudstvo samo voli?«
»Saj, kako bi vam dejal?… Seveda, ljudstvo že voli, tako je po ustavi; a navadno je izvoljen tisti, ki ga hoče policija.«
Ko sem se tako porazgovoril z občinstvom, sem pristopil k fantu in mu dejal:
»Želel bi, da me sprejme gospod minister.«
Fant me mrko pogleda, ponosno, z nekim zaničevanjem, in pravi:
»Počakaj! Saj vidiš, koliko ljudi čaka tu?!«
»Jaz sem inozemec, potnik, in ne morem odlagati!« sem rekel vljudno in se poklonil fantu.
Beseda inozemec je vžgala in fant je kakor vrtoglav pri priči planil v ministrovo pisarno.
Minister me je nemudoma ljubeznivo sprejel in mi ponudil stol, naj sedem, ko sem mu že pred tem, kot se razume, povedal, kdo sem in kako se pišem.
Minister je bil dolgopet suh človek z grobim surovim izrazom na licu, ki je odbijal, čeprav si je prizadeval, da bi bil čim ljubeznivejši.
»No, kako vam ugaja tu pri nas, gospod?« me je vprašal minister in se nasmehnil mrzlo in ne od srca.
Izrazil sem se s kar največjim priznanjem o deželi in ljudstvu, nato pa dodal:
»A prav posebno moram čestitati tej prekrasni deželi na modri in pametni upravi. Človek kratkomalo ne ve, kaj bi prej občudoval!«
»Thè, lahko bi bilo še bolje, a trudimo se pač, kolikor moremo!« reče on samozavestno, zadovoljen z mojim poklonom.
»Ne, ne, gospod minister, brez laskanja, boljšega si ne bi moglo želeti. Ljudstvo je, kot vidim, hudo zadovoljno in srečno. V teh par dneh je bilo že toliko proslav in parad!« sem dejal. –
»Tako je in v tem narodnem navdušenju je nekaj moje zasluge, ker se mi je posrečilo spraviti v ustavo razen vseh svoboščin, ki so dane ljudstvu in mu popolnoma zajamčene, še tole točko:
»Vsak državljan mora biti v deželi Strádiji navdušen in vesel ter radostno s številnimi deputacijami in depešami pozdravljati vsak državni dogodek in vsak vladni ukrep,«
»Vem, a kako se da to izvesti, gospod minister?« sem vprašal.
»Prav lahko, ker se mora pač vsakdo pokoriti deželnim postavam!« odgovori minister in napravi važen, dostajanstven obraz.
»Lepo«, pripomnim, »kaj pa, če je to kaka neugodna zadeva za ljudstvo in za njegove interese, kakor tudi za deželne koristi? Glejte, kakor na primer tisto, kar sem zvedel včeraj od gospoda ministrskega predsednika, da je na severu zaprt izvoz svinj; s tem bo utrpela dežela velikansko škodo, kot je videti.«
»Tako je! A to je moralo biti, zato pa bodo danes-jutri spet prišle vse mogoče deputacije iz vseh delov Strádije in čestitale ministrskemu predsedniku za tako modro in taktično vodstvo politike s to sosednjo in prijateljsko deželo!« je dejal minister navdušeno.
»Prekrasno je to in tako modro ureditev si je mogoče samo želeti in jaz sem tako prost, da vam kot inozemec odkrito čestitam za ta genialni odlok, ki je bil uzakonjen po vaši zaslugi in ki je osrečil deželo ter odstranil vse skrbi in nadloge.«
»Tudi če bi ljudstvo nemara malo pozabilo glede izpolnjevanja svoje zakonske dolžnosti, sem jaz za vsak primer, upoštevaje tudi ta najhujši primer, že pred tremi dnevi razposlal zaupen razpis vsem policijskim oblastem v deželi ter jim strogo priporočil, da pride ljudstvo zaradi tega primera v čim večjem številu čestitat ministrskemu predsedniku.«
»A če se čez kak dan spet odpre izvoz svinj, kaj mislite potem?« sem vprašal vljudno in radovedno.
»Nič bolj priprostega: poslal bom drug zaupen razpis, v katerem bom prav tako odredil policiji, naj oskrbi, da ljudstvo spet pride v čim večjem številu čestitat. Res gre to spočetka malo težavno; polagoma pa se bo ljudstvo privadilo in samo prihajalo.«
»Tako je, prav imate!« sem rekel presenečen nad tem ministrovim odgovorom.
»Vse se lahko napravi, gospod moj, če le človek hoče in če vlada sloga. Mi v kabinetu pomagamo drug drugemu, da se naredbe vsakega člana vlade kar se da natanko izpolnjujejo. Glejte, prav danes mi je prosvetni minister poslal svoj razpis, da bi ga tudi jaz podprl in odredil vsem policijskim organom v področnem mi ministrstvu, naj se strogo drže tega razpisa prosvetnega ministra.«
»Kakšna vazna stvar, če smem vprašati?«
»Zelo važna. Naravnost neodložljiva; in jaz sem že napravil potrebne korake. Glejte, prosim,« reče in mi da polo papirja v roko.
Pričel sem brati:
»Opaža se, kako se pričenja z vsakim dnem čedalje bolj pačiti jezik v našem narodu in da so se nekateri državljani celo tako daleč spozabili, da so, pozabljajoč zakonsko odredbo, ki se glasi: »Noben državljan ne sme kvariti narodnega jezika niti ne spreminjati besednega reda v stavkih ter uporabljati posamezne oblike, ki bi bile v nasprotju s predpisanimi in utrjenimi pravili, katere predpiše posebni slovničarski odbor,« pričeli celo besedo gnev na žalost z vso drznostjo in brez vsakega sramu — izgovarjati kot gnjev. Da se v prihodnje ne bi več dogajali taki nevšečni pojavi, ki utegnejo imeti jako resne posledice za našo milo domovino, vam odrejam, da s silo oblasti zavarujete besedo gnev, katero so v toliki meri popačili, in da kaznujete strogo po zakonu vsakogar, ki bi to ali kako drugo besedo ali kako besedno slovnično obliko svojevoljno spreminjal, ne oziraje se na jasna zakonska določila.«
»Pa kaj se take stvari kaznujejo?« sem vprašal strmeč od začudenja.
»To se razume, ker to je že resnejša stvar. Za tak primer se krivec kaznuje — če se njegov pogrešek dokaže s pričami — z deset do petnajst dni zapora.«
Minister je malo pomolčal, nato pa nadaljeval:
»Treba je, da premislite to, gospod! Ta zakon, po katerem imamo pravico kaznovati vsakogar, kdor nepravilno uporablja besede in dela slovnične napake, je neprecenljive vrednosti tudi še s finančnega in političnega stališča. Samo pomislite, pa se vam pokaže pravilno gledanje na stvar.«
Poskušam se poglobiti v misli, a nikaka pametna ideja mi ne pride na um. Čim bolj sem premišljal, tem manj sem razumel smisel ministrovih besed, čedalje manj sem pravzaprav vedel, o čem mislim. Medtem ko sem se mučil z brezuspešnim poskusom, misliti o tem čudnem zakonu v tej še bolj čudni deželi, me je minister gledal z nasmehom posebnega zadovoljstva, da inozemci še od daleč niso tako prebrisani, tak domiseln rod, kakor so ljudje v stradijski deželi, ki si znajo izmisliti nekaj tako pametnega, kar bi kje drugje veljalo zg pravo norost.
»Tak se res ne morete domisliti?!« reče z nasmehom in me izpod oči vprašujé pogleda.
»Oprostite, a res ne morem.«
»Ej, glejte, to je najnovejši zakon, ki je velike vrednosti za deželo. Najprej in predvsem se kazni za take prestopke plačujejo v denarju, in tako ima dežela kaj čeden dohodek, ki ga porablja za kritje deficita, ki ga najde v blagajnah načelnih prijateljev, ali pa za dispozicijski fond, iz katerega se nagrajajo pristaši vladne politike; drugič, ta zakon, ki je tako naiven na pogled, lahko vladi veliko pomaga pri volitvah ljudskih poslancev, da si s pomočjo še drugih sredstev nabrenka potrebno večino v skupščini.«
»A rekli ste, gospod minister, da ste dali z ustavo ljudstvu vse svoboščine?«
»Tako je. Ljudstvo ima vse svoboščine, samo da jih ne uporablja! Pravzaprav imamo mi, kako bi vam rekel, nove svobodoumne zakone, ki bi morali veljati, a porabljamo nekako iz navade, — a tudi prostovoljno, da veste, — rajši stare zakone.«
»Pa zakaj ste potem sprejeli nove zakone?« sem se ga drznil vprašati.
»Pri nas je že taka navada, da se zakoni čim pogosteje spreminjajo in da jih imamo kar največ. V tem smo prekosili ves svet. Samo v zadnjih desetih letih je bilo predloženih petnajst ustav, od katerih je bila vsaka po trikrat uveljavljena, razveljavljena in nato na novo sprejeta, in tako nismo mogli ne mi ne državljani ločiti in vedeti, kateri zakoni so veljavni in kateri ne… Po moji sodbi, gospod, leži v tem dovršenost in kultura neke dežele!« je pristavil minister na kraju.
»Imate prav, gospod minister, in inozemci vas morajo samo zavidati za tako modro ureditev.«
Kmalu nato se poslovim od gospoda ministra in odidem na cesto.
Stradia (8/12)
Mă gîndeam să mă duc la ministrul Instrucțiuni Publice, însă pînă la urmă am hotărit să-l vizitez pe ministrul de Război. Voiam să știu cum vede el ultimele evenimente. L-am vizitat în aceeași zi.
Ministrul de Război era un omuleț mărunt, cu pieptul scobit, cu mîini subțiri. Înainte de a mă primi își sfîrși rugăciunea.
În biroul lui se simțea, ca într-o biserică, miros de smirnă și tămîie, iar pe birou erau o mulțime de cărți bisericești vechi, scorojite.
La început, am crezut că am greșit și am intrat în altă clădire, însă uniforma de ofițer superior ce o purta domnul ministru m-a liniștit.
— Nu vă supărați, domnule — îmi spuse el blînd, cu o voce firavă — dar chiar acum mi-am terminat rugăciunea zilnică. O fac totdeauna înainte de a mă așeza la lucru. Mai ales acum, după evenimentele nefericite din sudul țării, rugăciunea este și mai binevenită.
— Dacă ei își vor continua atacurile, s-ar putea ajunge la război? l-am întrebat curios.
— A, nu! Nu-i nici un pericol.
— Dar eu, domnule ministru, consider că-i un pericol. Anuții omoară oameni și cotropesc zilnic cîte o altă regiune a tării dumneavoastră!
— Omoară, asta-i adevărat; dar noi nu puiem fi atît de lipsiți de cultură, atît de sălbatici ca… E frig — se strîmbă el — părcă-i curent. Le spun nenorociților ăștia de ușieri că temperatura din camera mea trebuie să fie totdeauna de șaisprezece grade și jumătate, și ei nimic… Așa devie domnul ministru de la discuția începută și sună să vină ușierul.
Ușierul intră și se închină, zornăindu-și medaliile de pe piept.
— Da’ nu v-am spus, pentru numele lui dumnezeu, că în cabinetul meu temperatura să fie constantă, de șaisprezece grade jumătate? Acum iar e frig, e curent, pur și simplu îngheață omul aici!
— Excelență, dar termometrul e la plus optsprezece grade! arătă ușierul respectuos și se înclină.
— Atunci e bine, zise ministrul mulțumit de răspuns. Poți pleca.
Ușierul se înclină iarăși adine și părăsi încăperea.
— Totdeauna primăvara temperatura asta îmi dă multă bătaie de cap. Temperatura, pentru armată, e un lucru important. Dacă temperatura nu-i așa cum trebuie, armata nu valorează nimic! Azi dimineață am lucrat neîntrerupt la un ordin către toate comandamentele. Ascultați-l și dumneavoastră:
„Deoarece în ultimul timp atacurile anuților în regiunile sudice ale țării noastre sînt tot mai dese, ordon ca ostășii să se roage împreună, sub comandă, bunului dumnezeu pentru salvarea dragii și iubitei noastre patrii, udată de sîngele vitejilor noștri înaintași. Rugăciunea va fi condusă de preotul militar. La sfîrșitul rugăciunii se va adăuga: „Fie ca pe bunii, pașnicii și drepții cetățeni, care au căzut jertfă atacului sălbatic al anuților, dumnezeu milostivul să-i așeze în rai! Dumnezeu să le ierte sufletele lor drepte și patriotice, ușoară să le, fie țărîna Stradiei pe care au iubit-o sincer și cu căldură! Slavă lor!“ Aceste cuvinte trebuie să le rostească toți soldații și gradații în cor; dar să le rostească cu o voce evlavioasă, smerită, apoi toți să ia poziția de drepți, să ridice capetele cu mîndrie, așa cum le stă bine curajoșilor fii ai țării noastre și, în sunetul trîmbițelor și în bătaia tobelor, să strige tare de trei ori: „Trăiască Stradia, jos cu anuții!“ Totul trebuie să se desfășoare cu grijă și frumos, deoarece de aceasta depinde binele patriei noastre. După ce toate acestea se vor efectua în liniște, cîteva companii cu drapele vor defila victorioase pe străzi, în sunetele marșurilor războinice. Ostașii trebuie să calce tare pe caldarîm, viguros; la fiecare pas să li se zdruncine creierii în cap. Datorită urgenței, ordinele acestea trebuiesc executate imediat. Despre executare se va raporta amănunțit. Totodată ordon cu cea mai mare severitate, să se dea o atenție deosebită temperaturii din cazărmi, condiție esențială pentru dezvoltarea armatei.“
— În orice caz — am îndrăznit eu să spun — ordinul va avea efect dacă va ajunge la timp!
— Trebuia să mă grăbesc și slavă domnului, ordinul a fost bătut la telegraf cu o oră înainte de sosirea dumneavoastră. Dacă n-aș fi dat zor să-l trimit la timp, s-ar fi putut petrece o mulțime de fapte rele, neplăcute.
— Aveți dreptate, aprobai eu așa, ca să spun ceva, cu toate că habar n-aveam ce fel de fapte rele s-ar ii putut întîmpla.
— Dacă eu, ca ministru de Război, n-aș fi procedat așa, s-ar fi putut întîmpla ca vreunul dintre comandanții din sudul țării să folosească armata, să vină în ajutorul cetățenilor noștri și să verse sînge anuț. Toți ofițerii noștri cred că asta ar fi metoda cea mai bună, dar ei nu vor să mediteze mai adînc asupra problemei. Mai întîi și întîi, noi, guvernul actual, dorim o politică externă evlavioasă. Noi nu vrem să fim neoameni față de dușmani. Dar pentru că ei au o atitudine atît de sălbatică față de noi, astu le-o va plăti dumnezeu prin chinuri veșnice, in focul iadului. Le vor scrîșni măselele de durere! Și-acuma a doua chestiune, tot atît de importantă, dragul meu domn: actualul guvern nu este sprijinit de popor. Așa că armata ne este necesară, mai ales pentru treburile politicii interne. De pildă, dacă vreo comună oarecare se găsește în mîinile opoziționiștilor, atunci folosim forța armată și pedepsim pe trădătorii acestei chinuite țări. În felul acesta dăm puterea legală unui om de-al nostru.
Cum pe domnul ministru îl apucă tușea îi luai vorba din gură.
— Toate sînt bune, dar dacă cetele anuților își vor intensifica acțiunile?
— Ei, atunci vom lua și noi măsuri mai serioase.
— Domnule ministru, dacă îmi dați voie să întreb, ce s-ar face în acest caz?
— S-ar lua cele mai serioase măsuri, dar cu tact, înțelepte, bine gîndite. În primul rînd am da ordin ca în țară cetățenii să protesteze energic. Dacă nici asta nu ar ajuta, atunci, se înțelege că imediat, fără să pierdem nici o clipă, am înființa un mare ziar cu tendință exclusiv patriotică. Într-un asemenea ziar am publica o serie de articole vehemente și chiar înțepătoare împotriva anuților. Dar să ne ferească domnul de așa nenorocire.
Apoi ministrul de Război lăsă capul în jos cu smerenie și începu să se închine, murmurînd cu buzele lui palide, supte, rugăciuni fierbinți.
În clipa aceea m-a cuprins și pe mine un simțămînt de evlavie. Ca și domnul ministru, am început să mă închin. Însă în timp ce făceam crucile acelea mari mă frămîntau niște gînduri:
„Ciudată țară!… Acolo mor oameni și ministrul de Război face rugăciuni și se gîndește la înființarea unui ziar patriotic! Armata lor este și disciplinată, și curajoasă. S-a dovedit în atîtea războaie. De ce oare nu trimite o unitate la graniță să înlăture primejdia pricinuită de cetele anuților?“
— Probabil că pe dumneavoastră vă miră acest plan al meu, domnule? îmi întrerupse mi¬nistrul gîndurile.
— Într-adevăr mă miră! am mărturisit fără să vreau, deși de îndată am regretat această replică nesăbuită.
— Dumneavoastră, dragul meu domn, nu înțelegeți destul de bine problema. Aici principalul nu este să salvezi țara, ci să salvezi cît mai mult timp cabinetul. Cabinetul precedent a stat la putere o lună de zile, iar noi după două-trei săptămîni să cădem atît de rușinos?! Sîntem într-o primejdie neîncetată și noi, se înțelege, trebuie să luăm toate măsurile pentru a ne menține cît mai mult.
— Și ce faceți?
— Facem ceea ce s-a făcut și pînă acum! Am trîntit cîte ceva cu totul neașteptat, am hotărît în fiecare zi o sărbătoare, iar acum, cînd lucrurile stau prost, trebuie să organizăm neapărat un complot. E un lucru ușor în țara noastră. Și, ceea ce este mai important, lumea s-a deprins cu sistemul ăsta. Cu toate că este dusă de nas orbește, ea se întreabă cu mirare: „Cum? Nici un complot încă?“ Liniștea asta aparentă se menține numai cîteva zile, mai mult ca un mijloc de combatere a opoziției. Armata este deci necesară pentru surprize, pentru sărbători, comploturi. Sînt atîtea treburi interne. Dacă acolo mor oameni, asta este o chestiune secundară, domnul meu! Pentru mine e important să rezolv mai întîi problemele folositoare țării și nu să mă ocup de o tîmpenie, să mă bat cu anuții. Părerea dumneavoastră în această chestiune, după cum se pare, nu este nouă. Tot așa, din păcate, gîndesc și ofițerii din armata noastră. Dar noi, membrii actualului cabinet, privim lucrurile mult mai în adîncime, mai lucid!
— Dar cum oare, armata este ea mai necesară aici decît la hotare, să apere țara, să apere familiile acelea din sud care sîngerează din cauza actelor de violență ale străinilor? Doar oamenii din ținutul acela, domnule ministru, își trimit la oaste fiii lor, îi trimit cu bucurie, căci văd în armată pavăza lor. Am rostit aceste cuvinte pe un ton supărat și mi-a părut rău, dar de, îi vine omului cîteodată să zică una, de parcă l-ar împinge diavolul.
— Credeți, domnule, că armata n-are îndatoriri mai importante? îmi răspunse ministrul cu o voce abia auzită, clătinînd din cap cu tristețe. Apoi mă măsură din cap pînă-n picioare disprețuitor.
— Credeți oare? repetă el cu un oftat plin de durere.
— Dar, vă rog… bîiguii eu, încercînd să mă scuz. Nu știu de fapt, ce voiam să spun… Atunci ministrul m-a întrerupt. Cu vocea puternică, demn, m-a întrebat:
— Dar parăzile?
— Ce fel de parăzi?
— Cum, ce întrebare-i asta? Parăzile! E un lucru de o deosebită însemnătate pentru țară! se supără puțin, smeritul și evlaviosul domn ministru.
— Scuzați-mă, asta n-am știut-o.
— N-ați știut-o?!… Dar nu v-am spus adineauri că datorită diferitelor surprize, în țară trebuie să fie sărbători și parăzi? Cum s-ar putea face toate astea fără armată? Pentru armată, obiectivele principale sînt sărbătorile și parăzile. Ne pot ataca cetele dușmanului, atacurile lor sînt fleacuri. Principalul e ca noi să mărșăluim pe stradă în sunete de trîmbițe. Dacă pericolul ce amenință țara s-ar agrava prin alte atacuri dinafară, atunci, desigur, că și stimatul meu coleg, ministrul Afacerilor Străine va începe să se ocupe de anuți, bineînțeles dacă nu va fi ocupat cu treburi familiale. El, săracul, are o mulțime de copii, însă statul se îngrijește de cetățenii săi merituoși. Băieții lui, știți, învață foarte prost și ce se putea face altceva decît ca statul să le poarte de griji? Așa-i drept! Și de fetele lui se îngrijește statul; li se pregătește zestrea pe cheltuiala statului. Un tînăr din orașul nostru se va căsători cu una din fiicele ministrului. Tînărul va avea o slujbă bună, pe care altfel, se înțelege, n-ar putea-o căpăta niciodată.
— E frumos cînd sînt apreciate meritele cetățenilor! zisei eu.
— La noi așa se întîmplă pretutindeni! N-avem egal în lume! Oricare-ar fi ministrul, fie el bun ori rău, totdeauna statul mărinimos se îngrijește de familia lui. Eu n-am copii, dar statul o va trimite pe cumnata mea să învețe pictura.
— Are talent cumnata dumneavoastră?
— Pînă acum ea n-a pictat nimic… Dar cine știe, poate că va avea succes. Cu ea va merge și cumnatul meu. Și lui îi poartă statul de grijă. E un om foarte serios șt destoinic. Ne punem mari speranțe în el.
— E o pereche tînără?
— Tineri încă! Cumnatul meu are șaizeci, iar cumnata numai vreo cincizeci și patru de ani.
— În orice caz, cumnatul dumneavoastră se ocupă de știință….
— Eh, asta se-nțelege! De altfel el e precupeț, dar în orele libere citește cui plăcere romane. Ziarele, cum se spune, le mănîncă! Urmărește toate ziarele noastre și pînă acum a citit diferite foiletoane, vreo douăzeci de romane și cîte altele. Pe el l-am trimis să studieze geologia.
Domnul miniștru tăcu și începu să se gîndească la ceva. Număra mătăniile care-i atîrnau de sabie.
— Ați pomenit de surprize, domnule ministru, îi amintii de discuția începută, pentru că nu prea mă interesau cumnatul și cumnata lui.
— Da, da, aveți dreptate, am deviat puțin de la discuție. Aha! Am organizat o surpriză de-o nemaipomenită însemnătate politică.
— Va fi desigur o surpriză pregătită… în secret? Despre ea nu va ști nimeni înainte de a se produce?
— De ce nu, mă rog? Este cunoscută de popor. Oamenii se pregătesc de sărbătoare și așteaptă cu nerăbdare evenimentul.
— Va fi o mare bucurie pentru țara dumneavoastră?
— Rară bucurie! Poporul nu mai poate de bucurie și felicită de pe acum guvernul pentru politica lui înțeleaptă, patriotică. Nu se mai vorbește și nu se mai scrie nimic în țara noastră, decît despre mult așteptatul eveniment.
— Dar dumneavoastră, ați pregătit bineînțeles totul ca un astfel de eveniment fericit să se producă inevitabil?
— La asta încă nu ne-am gîndit serios, dar nu este imposibil. Dumneavoastră, desigur, cunoașteți acea povestire străveche, care spune că într-o țară stăpînirea a adus la cunoștința poporului nemulțumit că va veni marele Geniu, un adevărat Mesia în carne și oase. Se spunea că el va scăpa țara de datorii, de cîrmuirea rea și de toate relele și nenorocirile, și va călăuzi poporul spre o fericire nemaipomenită. Poporul, nemulțumit de cîrmuitorii țării și de stapînire, se liniști la aflarea acestei vești și așa se porni veselia în țară. N-ați auzit niciodată de povestea asta veche?
— Nu! Dar este foarte interesantă! Spuneți-mi vă rog ce-a fost mai departe?
— A urmat după cum vă povesteam bucurie, veselie în toată țara. S-a hotărît chiar, să se strîngă daruri și din ele să se ridice izbăvitorului palate neasemuite pe care să stea scris: „Marelui Geniu și izbăvitor din partea poporului“. Toate au fost pregătite într-un timp scurt. Se aștepta numai să vină Mesia. Poporul alesese și numele izbăvitorului său.
Domnul ministru se opri, luă din nou mătăniile și începu să le numere tacticos una cîte una.
— Și Mesia a apărut?
— Nu.
— De fel?
— Chiar de fel, răspunse nepăsător ministrul. Părea că spune povestea fără nici un chef.
— De ce?
— Cine știe!
— Și nici nu s-a întîmplat ceva deosebit?
— Nimic.
— Interesant!
— În loc să vină Mesia, în anul ăla a căzut o grindină grozavă și a prăpădit recolta țării! spuse ministrul uitîndu-se smerit la mătăniile lui de chihlimbar.
— Dar poporul ce-a făcut? am întrebat curios.
— Care popor?
— Poporul din țara despre care vorbește acea minunată poveste?
— Nimic!
— Chiar nimic?
— Ce putea să facă?… Poporul tot popor rămîne!
— Asta-i nemaipomenit! m-am mirat eu.
— Eh! Dacă vreți să vă spun pe șleau, poporul era totuși nespus de fericit.
— Nespus de fericit?
— Se înțelege!
— Nu pricep! –
— Simplu… Poporul a trăit doar cîteva luni de bucurie și fericire. Nu?!
— Da, așa e! l-am aprobat. Eram rușinat pentru că n-am izbutit să înțeleg de la începul un lucru atît de simplu.
Apoi am mai discutat diferite chestiuni. Printre altele domnul ministru mi-a spus că în ziua cînd se va produce fericitei eveniment, în Stradia vor fi numiți alți optzeci de generali.
— Dar cîți aveți acum? am întrebat curios.
— Sînt destui, slavă domnului, pentru prestigiul țării. Închipuiți-vă însă cum va suna atunci: optzeci de generali într-o singură zi!
— E impunător!
— Se înțelege. Cel mm important lucru este să organizăm cît mai multe parăzi, să facem impresie.
Радикалној демократији (3/3)
VI
Ти људи који су упадали у Радикалну странку увек најактивније, најжешће само онда кад је то требало лично њиховим циљевима, кад се то рентирало само њиховој кеси, класи или положају и који су се вешто повлачили и прикривали чим је било и најмање сумње да ће им радикализам донети ма и најмање штете. То су људи који се увек пре одричу и убеђења, и начела, и морала, и поштења, него шестог јела на њиховој трпези. То су они нездрави елементи који су највећа опасност у једној странци. И што је, готово рећи, по правилу бивало у Радикалној странци да људи те врсте најчешће бивају најјачи, најчешће они неким подземним, неким волшебним и невидљивим путовима уносе забуну и стварају пометње у странци. А сви они поштени, који увиђају, који осећају сву незгоду, не знају откуда зло долази, откуда је застој и пометња. Наши политичари обично врљају и обрћу се на сто страна, премишљају од сваке руке, траже узроке застоју рада по целоме свету „од истока паке до запада“ и не виде оно што је баш међу њима, пред њима и око њих. Они гледају лица која одобравају, људе који вичу: живела демократија, удружују се и пријатеље с њима као с најбољим и личним пријатељима, а ни у сну не сањају да баш зло отуда долази, да су ти људи криви за свако зло и пометњу која се деси у политици.
Тих елемената навукло се врло много и у једно и у друго крило поцепане радикалне странке, и због њих, којих је и у врховима и у позадини, не може никако бити правилна рада, јер они, хтели не хтели, ради себе, ради својих личних планова, не смеју седети скрштених руку и мирно гледати заједнички рад спојене и уједињење Радикалне странке, којим би се једино и могло учинити нешто. Они и сами знају, они нису глупи да не виде да би тај и такав удружен рад донео велике користи земљи и народу, али њима није ни до земље ни до народа, они одиста и искључиво и живе само себе ради и интереса својих ради. Они су од оне врсте људи који веле: Где је мени добро, ту ми је и отаџбина. Све остало може се претурити, све може пропасти, све изгинути, шта се то саможивца тиче. Зар радикална странка није имала и нема непрестано људи који никад нису ни једну длаку с главе изгубили за ту странку, људи који су се само умели улагивати добричинама првацима, додворити ручковима, гозбама и вечерама, који су цела века увек у добро доба радикалне странке умели систематски експлоатисати само за се и своју кућу пријатељство првака, а који су у доба сваке реакције „гледали свој посао“, јер „нема с ким да се ради“. Или зар нема много ћифтара који су на каквој радикалној забави, и то онда кад је радикална странка бивала на влади, приложили за партијски орган пет динара или банку, за њу се зеленашки наплатили у својој околини, и онда гледају преко рамена искреног ваљаног човека који је дао или цело имање, или толике године службе, или сахранио целу своју будућност за странку и за њена начела. И они се још цинички смеју баш тима који све жртвоваше, који су остали без ичега, који због поштених убеђења изгубише средства за живот.
Зар се не дешава у Радикалној странци да за једну ноћ никну радикали? Као што се дешавају чуда у фантастичним источним причама: да се за дан посади лоза, да одрасте, да узри, да се обере плод, да се измуља вино и да се донесе цару да пије, тако исто је бивало волшебија да се накалеми заклети непријатељ радикализма или да се у политичко земљиште посади прва непозната политичка личност и да та личност за ноћ буде политички редов, каплар, и редом брзо пређе све политичке чинове и у зору је политички генерал и првак у странци.
Зар није било да је у Радикалној странци неко за врло мало услуга што је учинио некад странци, грешио врло много, и кад год греши, држао да има права да греши?
Зар Радикална странка не пати од родбинских веза, зар се ретко дешава да каква тетка или стрина, или овај и онај да положај заклетом непријатељу радикала, који их исто тако гони и дави као што је то и раније радио, те се тиме деморалише све што је поштено у странци?
VII
У Радикалној странци било је људи који су се вештим глумовањем, лепом косом, слатким манирима и поглавито популарношћу код лепог пола, који најчешће земљом и влада, умели, могли и успели да постану идоли јавног нашег мњења. А код нас у Србији то је лако, јер код нас у Србији и сулуди и глупаци са неколико суманутих испада постају славни, постају предметом општег разговора, опште пажње, па често и витези дана.
И такви људи били су врло важан елеменат који су сметали напретку поштеног покрета радикалне демократије, управо то су били најопаснији људи. Они су били само за то да за своју популарност експлоатишу најсимпатичније моменте, да целокупну трагедију народног страдања изигравају пред масом, да масу уза се придобију и да масу, да народ после употребе против исте те масе, против истог тог народа.
Радикална демократијо, ваљда си добила једва једном искуство, ваљда си колико-толико сазрела да видиш суштину ствари. Доста је било и лутања и лакомислености, доста је земља пљескала политичким глумцима.
Је л’ ти ово није јасно? … Видим да није! Чекај да ти боље објасним!
Имамо скромна, поштена и искрена човека. Њега нико не зна, он се не рекламира, он не тражи ни помпе, ни славе, ни параде, нема ни ситиих ни крупних амбиција, не распињу га жеље за влашћу, већ живи животом обична поштена човека. Али дође моменат да се неко дрзне, па ма ко то био те удари на уређења политичка, на честитости и поштење тога човека који је далеко од славе политичке и он забачен негде у свом скривеном куту врлине, у доба кад се на све стране размећу само политички пајаци, погине, распне се на крст за мисли и убеђења своја и племенитом крвљу својом започети свој поштен рад.
И шта мислиш, радакална демократијо, да ли он, примером и страдањем својим импонује маси? Зар се не сећаш, зар ниси демократијо, очи ти испале, гледала хиљаде примера да такве случајеве, да те поштене борце, да та идеална страдања екоплоатишу политички глумци?
На гроб палог витеза, на гроб човека који животом плаћа политичка убеђења долази политички глумац, долази да масу завара, и маса се редовно пуштала да буде заварана.
Политички глумац уме да над самим мртвим телом тог симпатичног, омиљеног човека, који на тако идеалан начин гине, експлоатише све у своју корист. Он се први ту нађе, вешто се учини да плаче, да рида, да жали великог покојника, грува се у груди, чупа косе, представља, игра улогу очајника; излази пред масу и над мртвачким одром почиње главну улогу. Ту држи говор. Свет га гледа. Он разбарушио косу, удесио позу као на позорници, вежбао се да му глас трепери болом (кога он у ствари и не осећа) и почиње:
„Тужни зборе!
„Ево још једне жртве, ево племенита човека, ево борца за идеале где мртав лежи. Ова уста из којих је истина, из којих су излазиле само речи поштених убеђења, та уста из којих је сваки невољник могао чути само утеху, непријатељима слободе та уста беху јерихонска труба, која је наговештавала смрт тиранији.“
Ту глумац забаци косу, уздрхти јаче гласом, начини се да га је бол свладао, обори главу, тужно уздахне, погледа лепи пол, па рекне:
— Народе, ја с тобом плачем…
А народ?
О, јадни народе, ти заборавиш пред том вештом глумачком игром оног племенитог човека, па место да озбиљно заплачеш за правим браниоцем твојих права, а теби се допадне представа и сумануто викнеш лажљивом политичком глумцу:
— Живео! — и то над мртвачким одром палог витеза за поштена начела.
Представе си ти волео, јадни народе, али сутра ћу ти тек рећи куд воде људи са тим политичким пајацлуком.
(Крај)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Страдија (8/12)
Иако сам мислио да прво идем министру просвете, ипак, због ових последњих немилих догађаја, зажелим да чујем шта о томе мисли министар војни, те се још истог дана упутим њему.
Министар војни, мали, журав човечић, с упалим грудима и танким ручицама тек беше свршио молитву мало пре него што мене прими.
У његовој канцеларији се осећаше мирис измирне и тамјана као год у каквом храму, а на столу његовом вазда побожних, старих и већ пожутелих књига.
Ја у прво време помислих да сам погрешио и дошао другом коме, али ме униформа вишег официра, што је господин министар имаше на себи, ипак противноме увераваше.
– Извините, господине, – рече благо нежним танким гласом – сад сам баш свршио своју редовну молитву. Ја то чиним увек кад год седам за посао, а нарочито сада молитва има много више смисла због ових последњих немилих догађаја на југу наше миле земље.
– Ако они продуже своје упаде, то још може доћи до рата? – упитам.
– А не, нема никакве опасности.
– Али ја држим, господине министре, да је то већ опасност када они убијају људе и пљачкају свакодневно по читавом једном крају ваше земље.
– Убијају, то јесте; али ми не можемо бити тако некултурни, тако дивљачки као… Овде је хладно, као да однекуд има промаје. Кажем тим несрећним момцима да у мојој соби температура буде увек шеснаест и по степени, па ипак ништа… – скрену господин министар свој започети говор и зазвони у звонце за момка.
Момак уђе и поклони се, а звекнуше му ордени на грудима.
– Па јесам ли ја вама, за име бога, говорио да у мом кабинету буде стална темпаратура од шеснаест и по степени, а ето сад опет хладно; па нека промаја; просто да се смрзне човек!
– Ето, господине министре, справа за мерење топлоте показује осамнаест! – рече момак учтиво и поклони се.
– Онда добро – рећи ће министар, задовољан одговором. – Можете сад ићи, ако је по вољи.
Момак се опет дубоко поклони и изиђе.
– Баш ми та проклета температура, верујте, задаје много бриге; а температура је за војску главна ствар. Ако температура није као што треба, војска нам неће ваљати ништа… Цело јутро сам спремао распис свима командама… Ево, баш ћу вам га прочитати:
„Како су у последње време учестали упади Анута у јужне крајеве наше земље, то наређујем да се војници сваког дана заједнички, под командом, моле свевишњем Богу за спас наше драге нам и миле отаџбине, натопљене крвљу наших врлих предака. Молитву ће за тај случај, ону коју треба, одредити војни свештеник; али, на крају молитве, да дође и ово: ‘Нека добрим, мирним и праведним грађанима што падоше као жртве зверског насиља дивљачких Анута, милостиви Бог да рајско насеље! Бог да им прости праведну родољубиву душу; лака им била земља Страдија, коју су искрено и жарко љубили! Слава им!’ Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али ће се изговарати побожним, скрушеним гласом. Затим ће се сви исправити, дићи гордо и поносно главе, као што доликује храбрим синовима наше земље, и три пута громогласно узвикнути, уз јек труба и лупу добоша: ‘Живела Страдија, доле с Анутима!’ Треба пазити да се све ово лепо и пажљиво изведе, јер од тога зависи добро наше отаџбине. Кад се све то без опасности изведе, онда ће неколико чета, са заставом, промарширати победоносно кроз улице, уз громке ратоборне звуке музике, а војници морају корачати оштро, тако да им се при сваком кораку љушне мозак у глави. Како је ствар хитна, то ћете све ово одмах тачно извршити и о свему поднети исцрпан извештај… У исто време, најстрожије наређујем да обратите нарочиту пажњу на температуру у касарнама, како би био задовољен тај најбитнији услов за развијање војске.“
– То ће на сваки начин имати успеха, ако распис стигне на време? – рекох.
– Морао сам журити, те је, хвала богу, благовремено откуцан телеграфом цео распис на читав час пре вашега доласка. Да нисам журио да ствар овако на време паметно упутим, могло би се десити вазда непријатних рђавих случајева.
– Имате право! – рекох колико тек да нешто рекнем, иако нисам могао имати појма шта би се то рђаво могло десити.
– Да, господине мој, тако је. Да ја нисам као министар војни тако урадио, могао би који од команданата на југу земље употребити војску да оружјем притекне у помоћ нашим грађанима и да пролију крв анутску. Сви наши официри и мисле да би то најбољи начин био, али они неће да о стварима мало дубље и свестраније размисле. Прво и прво, ми, данашња влада, хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им Бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме. Друга ствар, господине мој драги, која је такође важна, то је што наша данашња влада нема присталица у народу, те нам војска поглавито треба за наше унутрашње политичке ствари. На пример, ако је која општина у рукама опозиционара, онда треба употребити оружану војску да се такви издајници ове напаћене отаџбине казне и да се власт преда у руке коме нашем човеку…
Господин министар се закашља, те ја уграбим реч.
– То све јесте, али ако упади анутских чета узму јаче размере?
– Е, онда бисмо и ми предузели оштрије кораке.
– Шта мислите, ако смем запитати, господине министре, у таквом случају?
– Предузеле би се оштрије мере, али опет тактично, мудро, смишљено. У први мах бисмо наредили да се по целој земљи опет донесу оштрије резолуције, па, богами, ако и то не помогне, онда бисмо, разуме се, морали брзо, не губећи ни часа, покренути родољубиви лист са искључиво патриотском тенденцијом, и у таквом једном листу осули бисмо читав низ оштрих, па чак и заједљивих чланака против Анута. Али, не дај боже да већ, по несрећи, и дотле дође! – рече министар, па обори главу скрушено и узе се крстити, шапћући својим бледим испијеним уснама топле молитве.
Мене, додуше, не обузе нимало то блажено, религиозно осећање, али сам се, тек друштва ради, и сам почео крстити, а неке чудне мисли ме обузеше:
„Чудна земља!” – мислио сам. – „Тамо гину људи, а министар војни саставља молитве и мисли на покретање родољубивог листа! Војска им је послушна и храбра, то се доказало у толиким ратовима; и нашто, онда, не извести једно одељење на границу и спречити опасност од тих анутских чета?“
– Вас, можда, чуди овакав мој план, господине? – прекиде ме министар у мислима.
– Па и чуди ме! – рекох нехотично, иако се одмах покајах због те неразмишљености.
– Нисте ви, драги мој, посвећени довољно у ствари. Није овде главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет. Прошли кабинет се држао месец дана, а ми тек дветри недеље, па да тако срамно паднемо! Положај нам је непрестано уздрман, и ми, разуме се, морамо употребљавати све мере да се што више одржимо.
– Шта радите?
– Радимо што су и досада чинили! Правимо изненађења сваког дана, чинимо свечаности; а сад ћемо, како нам ствари рђаво стоје, морати измислити какву заверу. А то је бар лако у нашој земљи. И, што је главно, свет се на то толико навикао да чак, иако је све ропски послушно, са чуђењем распитују: „Шта? Зар још нема никакве завере?“ – само ако се задржи неколико дана више с тим најсигурнијим средством за сузбијање опозиције. И тако, дакле, због тих изненађења, свечаности, завера, нама је војска увек потребна за наше унутрашње ствари. То је споредна ствар, господине мој, што тамо луди гину; али мени је главно да свршим прече ствари, корисније за земљу него што би била тако очита будалаштина тући се са Анутима. Ваше, како ми изгледа по свему, мишљење о овим стварима није оригинално; тако, на жалост, мисле и наши официри и наша војска; али ми, чланови данашњег кабинета, гледамо на ствар много дубље, трезвеније!
– Па зар је војска чему год потребнија него да буде одбрана земље, одбрана оних породица тамо на југу које страдају од туђинског зулума? Јер тај исти крај, господине министре, шаље у војску своје синове, шаље их радо, пошто у њима, у војсци, гледа потпору своју – рекох господину министру доста љутито, иако то нисам требао рећи; е, али дође тако човеку те рекне и учини штошта, као да је стао на луди камен.
– Мислите ли да војска нема прече дужности, господине? – рече ми господин министар тихим, али прекорним гласом климајући главом прекорно, тужно, и с нешто презрења; а притом ме је с омаловажавањем мерио од главе до пете.
– Мислите ли? – понови он с болним уздахом.
– Али, молим вас… – почех нешто; а ко зна шта сам хтео, јер ја и сам не знам; док ме министар прекиде јачим гласом, изговарајући значајно своје важно и убедљиво питање.
– А параде?
– Какве параде?
– Та зар се још и то може питати? А то је бар тако важна ствар у земљи! – наљути се мало смирени и побожни господин министар.
– Извините, то нисам знао рекох.
– Нисте знали?!… Којешта! А непрестано вам говорим да, због разних важних изненађења у земљи, мора бити и свечаности и парада; а куд би све то могло бити без војске? То је, бар за данас, главни њен задатак. Нека упадају непријатељске чете, то нису тако важне ствари; али, главно је да ми парадирамо по улицама уз јеку труба; а већ ако би опасности по земљу увелико наступиле споља, онда би се ваљда и министар спољних односа земаљских почео нешто о томе бринути, ако не би био случајно заузет својим домаћим пословима. Он, сиромах, има доста деце, али се ипак држава стара о својим заслужним људима. Његова се мушка деца, знате, врло рђаво уче; и шта се могло друго урадити, већ да се изберу за државне питомце? То је и право; а за женску децу ће се држава постарати, јер ће им се спремити мираз о државном трошку, или ће се младожењи који би узео министрову ћерку дати велики положај, који иначе, разуме се већ, не би никад могао добити.
– То је лепо кад се цене заслуге! – рекох.
– Код нас је то јединствено! У томе нам нема равна. Ма ко био министар, па чак добар или рђав, увек се благодарна држава стара о његовој породици. Ја немам деце, али ће држава послати моју свастику да учи сликарство.
– Госпођица свастика има дара?
– Та она досад није сликала ништа; али, ко зна, може се очекивати успеха. С њом ће ићи и њен муж, мој пашеног; и он је изабрат за државног питомца. То је врло озбиљан и вредан човек; од њега се можемо много надати.
– То је млад пар?
– Млади, још држећи; паши је шесет, а мојој сваји око педесет и четири године.
– Ваш господин пашеног се бави на сваки начин науком?
– О, још како! Он је иначе пиљар, али радо чита романе, а новине гута, што се каже. Чита сваке наше новине, а већ разних подлистака и романа прочитао је више од двадесет. Њега смо послали да студира геологију.
Господин министар ућута, замисли се нешто и узе сукати своје бројанице, које му вишаху о мачу.
– Поменусте изненађења, господине министре?
Подсетим га на започети разговор, јер ме није много интересовао ни његов паша, ни његова свастика.
– Јест, јест, имате право, ја сам мало скренуо разговор на споредне ствари. Имате право. Приредили смо крупно изненађење, које мора имати велики политички значај.
– То ће, заиста, бити врло значајна ствар. А о томе се не сме знати ништа пре него што се догоди? – упитам радознало.
– Зашто не, молим вас? То је већ објављено народу и цео народ припрема весела и очекује свакога часа важан догађај.
– То ће бити нека срећа по вашу земљу?
– Ретка срећа. Цео народ се радује и с усхићењем поздравља владу на мудрој, родољубивој управи. Ни о чему се сад више не говори и не пише у нашој земљи, већ само о том срећном случају који ће ускоро наступити.
– А ви сте на сваки начин спремили све што треба да такав срећан случај неминовно наступи?
– Ми о томе нисмо још ништа темељније размишљали, али није искључена могућност да баш заиста наступи какав срећан случај. Ви, можда, знате ону стару, прастару причу како је у једној земљи власт објавила незадовољном народу да ће се у земљи појавити велики Гениј, управ Месија, који ће отаџбину спасти од дугова, рђаве управе и сваког зла и беде, па ће народ повести болим путем, срећнијој будућности. И заиста, раздражени и незадовољни народ на рђаве земаљске власти и управу умири се, и настаде веселе по целој земљи… Нисте никад, зар, слушали ту стару причу?
– Нисам, али је врло занимљива. Молим вас шта је даље било?
– Наступила, као што вам кажем, радост и весеље у целој земљи. Народ је, чак, скупљен на великом општенародном збору, решио да се богатим прилозима купе велика имања и подигну многе палате, на којима ће бити записано: „Народ свом великом Генију и избавитељу“. За кратко време све је то урађено, све припремљено, само се очекиваше Месија. Чак је народ општим, јавним гласањем изабрао и име своме избавитељу.
Господин министар застаде и узе опет своје бројанице, на којима поче лагано одбрајати зрна.
– И појави се Месија? – упитам.
– Не.
– Никако?
– Ваљда никако! – рече министар равнодушно и изгледаше као да без воље прича ту причу.
– Зашто?
– Ко то зна!
– Па ништа се чак ни важно није догодило?
– Ништа.
– Чудновато! – рекох.
– Место Месије, пао је те године велики град и упропастио све усеве у земљи! – рече министар гледајући смирено у своје ћилибарске бројанице.
– А народ? – питам.
– Који?
– Па народ у тој земљи о којој говори та занимљива прича?
– Ништа! – рече министар.
– Баш ништа?
– Шта би!… Народ као народ!
– То је дивно чудо! – рекох.
– Тхе, оно, ако хоћете право, народ је ипак у ћару!
– У ћару?
– Разуме се!
– Не разумем!
– Проста ствар… Народ је бар неколико месеци живео у радости и срећи!
– То је истина! – рекох постиђен што тако просту ствар нисам могао одмах протумачити.
После тога смо још прилично говорили о разним стварима, а, између осталога, господин министар ми напомену како ће баш поводом тог срећног случаја о коме беше реч, тог истог дана произвести још осамдесет генерала.
– Колико их имате сада? – упитам.
– Имамо их доста, богу хвала, али ово се мора учинити ради угледа земље. Замислите само како то звучи: осамдесет генерала за дан!
– То импонује! – рекох.
– Разуме се. Главно је да је што више помпе и галаме.
(Даље)
Радоје Домановић 