Tag Archive | Orden

Stradija (2/12)

(prejšnja stran)

Prav tik brega, malo dalje od mesta, kjer sem se izkrcal, sem opazil velikansko marmornato piramido in zlate črke, ki so bile vklesane vanjo. Radoveden sem pristopil, misleč, da bom že tukaj prebral imena slavnih junakov, o katerih mi je pripovedoval oče. Toda kaj še — kakšno presenečenje! V marmor so bile vrezane besede:

»Do semkaj na sever se razprostira dežela slavnega in srečnega naroda, ki mu je véliki bog daroval veliko, redko srečo, da se v ponos deželi in ljudstvu v njegovem jeziku slovniško popolnoma pravilno k pred i vedno spreminja v c

Preberem enkrat, dvakrat in se ne morem osvestiti od začudenja, kaj naj vse to pomeni. Kar pa je zame še najbolj čudno, je to, da so bile besede pisane v moji materinščini.

»Resnično, to je jezik, v katerem so govorili moj oče kakor tudi njegovi stari in jaz, dežela pa ni prava: oče mi je pripovedoval o popolnoma drugi deželi.« Ves sem zmeden od tega, da je to isti jezik, a pomislil sem, da bi utegnila biti to dva daljna naroda istega bratskega porekla, iste krvi, ki imata en jezik, a še sama ne vesta drug za drugega. Po malem je začudenost izginila in sem se še sam začel čutiti ponosnega, da je slučajno tudi moja materinščina prav taka in da ima tudi ona to krasno posebnost.

Napotil sem se preko utrdbe in krenil po ulici, ki drži v mesto, da se kje v kakem hotelu odpočijem od dolgega potovanja in si nato poiščem delo, da bi lahko z zaslužkom nadaljeval pot in iskal svojo domovino.

Napravil sem komaj nekaj korakov, že se začno na mah z vseh strani zbirati ljudje okrog mene, kakor okrog kake čudne prikazni. Staro in mlado, moški in zenske se gneto, vzpenjajo, sujejo in stiskajo, da bi me čim bolje videli. Nazadnje se nabere toliko ljudi, da so zagozdili ulico za vsak promet.

Strmé in začudeno me ogledujejo, a tudi mene navdajajo ti neznani ljudje z začudenjem. Kogar koli pogledam, je ves okrašen z redovi in trakovi. Le redkokdo izmed revnejših ima samo po en red ali dva, drugače pa je vsakdo tako nališpan, da mu še obleke ni videti. Nekateri jih imajo tolikanj, da ne morejo vseh nositi na sebi, marveč vlečejo vozičke za seboj, na njih pa vse polno redov za različne zasluge, zvezd, lent in kdo ve kakšnih odlikovanj.

S težavo se utiram pot skozi to množico slavnih ljudi, ki me obdajajo in dušé, kdo se bo zrinil bliže do mene. Nekateri so se celo spričkali zavoljo tega in čuli so se očitki m tistim, ki so postajali predolgo zraven mene:

»Saj ste se ga menda že nagledali, pustite še nas malo, da ga vidimo.«

Kdorkoli pride bliže k meni, se z vso naglico zaplete v pogovor, da ga ne bi kdo odrinil.

Do grla sem bil že sit večno istega povpraševanja in začudenja:

»Od kod pa si?… Kaj nimaš nobenega redu?…«

»Nimam.«

»Koliko pa si star?«

»Šestdeset.«

»Pa še nobenega odlikovanja?!«

»Niti enega ne.«

Zavpili so v množice z glasom, kakor sejmski glumači, ki kažejo čudne prikazni:

»Slišite, ljudje božji, šestdeset let je star človek, pa nima niti enega reda!«

Gneča, hrušč, pritisk — vse močneje in močneje rinejo in iz vseh ulic se gneto in pritiskajo ljudje, da bi prodrli skozi množico in me videli. Nazadnje je prišlo do pretepa in vmešala se je policija, da bi napravila red.

Še preden pa so se začeli pretepati, sem na slepo povprašal tega in onega po zaslugah, zaradi katerih je bil odlikovan.

Nekdo mi je dejal, da ga je odlikoval minister za redke zasluge in požrtvovalnost do domovine, ker je celo leto dni upravljal velike zneske državnega denarja in da so našli pri pregledu v blagajni samo dva tisoč dinarjev manj, kakor bi bilo treba. Prav je tako, so govorili, ker bi bil lahko vse pognal, a mu plemenitost in rodoljubje nista dovolila storiti tega.

Drugi je bil odlikovan, ker je bil mesec dni čuvaj nekih državnih skladišč in skladišče ni pogorelo.

Tretji je bil spet odlikovan, ker je prvi opazil in ugotovil, da se beseda knjiga zelo zanimivo konča na a in začne s k.

Neka kuharica je bila odlikovana, ker je pet let služila v bogati hiši in ukradla samo nekaj srebrnih in zlatih stvari.

Nekdo je bil spet odlikovan, ker po veliki poneverbi po tedanji trapasti praksi ni napravil samomora, marveč je pred sodiščem drzno zaklical:

»Jaz sem v dejanju dokazal svoje nazore in svoje ideje; taki so moji pogledi na svet, vi pa me sodite! Tu me imate!« (Pri tem se je udaril na prsi in stopil za korak naprej.) Ta je, mislim, dobil red za državljanski pogum. (In prav je tako!)

Neki starček je dobil svoj orden, ker je dosegel visoko starost in ker ni umrl.

Nekdo je bil odlikovan, ker je v pičlem pol leta obogatel, ko je dobavil državi pokvarjeno žito in še cel koš drugih stvari.

Neki bogat dedič je bil odlikovan, ker ni zapravil očetovega premoženja in je daroval pet dinarjev v dobrodelne namene.

Pa kdo bi si bil vse zapomnil! Pri vsakem sem si zapomnil samo po eno njegovih odlikovanj, a našteti vse bi bilo nemogoče.

A zdaj, ko je prišlo do spopada in bitke, se je vmešala policija in biriči so začeli razganjati množico, neki mestni oče pa, ali kaj je že bil, je ukazal, naj pripeljejo zaprto kočijo. Posadili so me v kočijo, okrog katere so bili oboroženi biriči, da so odganjali ljudi. On sam pa je prisedel k meni in me odpeljal nekam, a z vseh strani je dirjala množica za vozom.

Voz se je ustavil pred prostrano, pritlično in zapuščeno stavbo.

»Kje pa smo to?« — sem vprašal onega mestnega očeta (jaz vsaj ga imenujem tako), ki je naročil kočijo in je sédel z menoj vanjo.

»To je naša policija.«

Ko sem stopil z voza, sem zagledal dvojico mož, ki sta se pretepala prav pred vrati policije. Policaji stoje naokrog in opazujejo borbo, celo policijski šef in vsi drugi uradniki; zadovoljno gledajo.

»Kaj pa se tepeta?« vprašam.

»Naredba je taka, da se morajo vsi škandali odigrati tu, pred očmi policije, ker saj veste, kako je? Kje pa bi policijski šef in vsi drugi uradniki oblezli vse kote in luknje? Tako je laže za nas in pregledneje. Če se dva sporečeta in se hočeta stepsti, prideta semkaj. Tiste, ki delajo škandal tam doli na cesti, na neuradnem prostoru, moramo kaznovati.«

Gospod šef, nekak zavaljen človek sivih brkov, obrit, s podbratkom pod okroglo brado, je malone omedlel od začudenja, ko me je zagledal.

»Od kod za vraga pa si, človek božji?!…« je dejal, ko si je opomogel od začudenja in razširil roke ter me jel z vseh strani ogledovati.

Tisti, ki je prišel z menoj, je nekaj zašepetal z njim, najbrže mu je referiral, kaj se je zgodilo. Šef se je namršil in me rezko vprašal:

»Od kod si, povej!«

Pričel sem vse natančno pripovedovati, kdo in od kod sem in kam grem, dokler ni postal nervozen in je zavpil:

»Dobro, dobro, pusti te svoje traparije, a povej mi rajši, kar je glavno, kako si smel iti tak ob belem dnevu po cesti?«

Začel sem gledati po sebi in okrog sebe, ali ni kaj nenavadnega na meni, a nisem ničesar zapazil. Tak sem obšel že toliko sveta in nikjer me ni živ krst klical na odgovornost.

»Zakaj pa ne stegneš jezika?« je zavpil oni vljudno, kakor se sploh ponaša policija po predpisih v tej deželi, a opazil sem, da se ves trese od razkačenosti. »V luknjo te vtaknem, ker si povzročil tak škandal na neuradnem kraju in razburil vse mesto in ga pohujšal s svojo oslarijo.«

»Niti besedice ne razumem, gospod, s čim sem mogel napraviti toliko hudega«, sem strahoma pripomnil.

»Star si že, pa še tega ne veš, kar ve vsak smrkavec na ulici… Še enkrat te vprašam: kako si mogel iti tak po, ulici in izzvati nerede in to še na neuradnem prostoru?«

»Pošten in spodoben človek sem.«

»Trap si in še tako star… Spodoben… kje pa imaš potem odlikovanja?«

»Nimam jih.«

»Lažeš, mrha stara!«

»Nimam, bog mi je priča!«

»Niti enega?«

»Niti enega.«

»Koliko pa ti je let?«

»Šestdeset.«

»In v šestdesetih letih niti enega ordna? Kje pa si živel potemtakem? Na luni, kali?«

»Niti enega nimam, prisegam pri vsem na svetu!« — sem se začel rotiti.

Šef je kar osupnil od začudenosti. Zazijal je, izbuljil oči m se zagledal vame, toda niti besedice ni črhnil.

Ko se je malo zavedel od osuplosti, je ukazal uradnikom, naj čim prej prineso kakih deset redov.

Iz stranske sobe so pri priči prinesli kup raznih odlikovanj, zvezd in trakov, redov, ki se nosijo okrog vratu, pa kup svetinj.

Šef je ukazal in v vsej naglici so mi pripeli dve-tri zvezde, en trak, tri-štiri redove pa so mi obesili okrog vratu, nekaj jih pritrdili na suknjo, a razen tega so mi nadeli še kakih dvajset raznih medalj in spomenic.

»Tako, brate!« je vzkliknil šef zadovoljen, da si je izmislil način, ki bo preprečil nadaljnje škandale. »Tako«, — je dodal nato, »zdaj je vsaj malo podoben krščanskemu človeku, tako pa mi je spravil vse mesto pokonci in padel semkaj kakor kakšna pošast… In ti najbrže niti vedel nisi, da praznujemo danes veliko slavje?« je končal vprašanje in se obrnil k meni.

»Nisem vedel.«

»Čudno!« je dejal malo užaljeno, pomolčai in nato rekel:

»Pred petimi leti mi je na današnji dan vrgla kobila žrebca, ki ga zdaj stalno jezdim, in danes dopoldne sem sprejemal čestitke najodličnejših meščanov, zvečer okrog devetih pa bom popeljal svojega konja z bakljado po ulicah in nato bo plesna zabava v prvem hotelu, kamor imajo dostop samo najodličnejši meščani.«

Zdaj je bilo na meni, da bi okamenel od začudenja, toda da ne bi on česa opazil, sem se ovladal in osvestil ter mu izrekel tudi jaz svoje čestitke, rekoč:

»Oprostite, da nisem vedel za ta val slavnostni dan in hudo mi je žal, da vam nisem mogel pravočasno čestitati; zato pa storim to zdaj.«

Od srca se mi je zahvalil za odkritosrčne občutke, ki jih gojim za njegovega zvestega konja, in je pri priči naročil, naj mi prineso malo prigrizka.

Postregli so mi z vinom in slaščicami, nato pa sem se poslovil od šefa in odšel v spremstvu policista (ki ga mi je dal, da bi me spremil do gostilne), okrašen z zvezdami in redovi ter sem lahko mirno hodil po cesti brez hrupa in gneče ljudi, ki bi se bila zbrala, če bi hodil takole brez vseh odlikovanj.

Tisti policist me je odvedel v gostilno »Pri mili izmučeni domovini«. Gostilničar mi je dodelil sobo, jaz pa sem šel, da bi se odpočil. Težko sem že čakal, da bi bil sam in se zbral od čudnih vtisov, ki jih je napravila ta dežela name, ko sem prvič stopil vanjo.

(naslednja stran)

Одликовање

Оно мало неодликована света у Србији мисли да је богзна какво задовољство прикачити орден на груди, или се свакодневно прсити са каквом розетном и орденском значком.

Али није то баш тако дивно. Кад човек добије орден, тек тада се обзире око себе и гледа ко још носи тај орден тог истог степена. Гледа човек у каквом је друштву. И кад добро разгледа и размисли, онда се грдно разочара, озлоједи се, и место задовољства, изгуби вољу и на орден и на живот. Иде кући суморан, затвара орден у фиоку да га никако више не види очима.

Замислите, рецимо, овакву сцену.

Човек метнуо на груди орден за књижевне заслуге, шепури се и кокори мислећи у себи: „Е, вала, овај бар орден не добија сваки. Ово је бар стечено трудом и радом. Треба и бити поносит на овакво одликовање!“ Улазите гордо у ресторацију на чашу пива, а унапред уживате како ће се келнер збунити пред вашим отечественим лицем. Келнер равнодушан, није му нимало необично да виђа „важне и заслужне људе наше отаџбине.“ Њих је бар Србија пуна. Ваша се радост помути, а понос почиње малаксавати. Гледате по ме’ани, кад ал’ пуно „заслужних“. Још вас теши мисао да тог ордена нема, он је бар редак. Кад одједном се врата отворе, а улази непознат човек у црном оделу, на глави му цилиндер, на ногама лаковане ципеле, а груди краси, ни мање ни више, већ орден за књижевне заслуге.

— Но, како ја овога не знам — мисли јадни књижевник и прибира мисли да би се опоменуо свога непознатог колеге.

Онај седе надувено, гледа све око себе с висине, преко рамена.

Књижевник прилази и представља се као колега, наглашујући да обојица носе исте ордене и како треба да се изближе познаду.

— Мило ми је, господине, изволите сести! — вели онај надувено.

— Господин пише?! — пита књижевник.

— Да!

— Романе?

— Не!

— Песме?

— Боже сачувај, то ми тек треба!

— Бавите се науком?

— Немам за то времена.

— Па шта пишете?

— Извештаје, господине!

— За Академију?

— Не, за полицију.

— Чудновато!

— Мене чуде ваша питања, господине!

— Ја питам због ордена.

— А, због ордена, јест ја чиним услуге српској држави.

— Молим за ваше име!

Он каза име.

— Дакле, ви, велите, пишете извештаје за полицију?

— Јест, ја се цео дан бавим у Београду, а само преноћим у Земуну, па се рано изјутра враћам у Београд и подносим своје извештаје полицији из Аустро-Угарске.

— Ви шпијунирате другим речима?!

— Тако нешто.

— Па како ви знате ствари из Аустро-Угарске кад сте по цео дан у Београду.

— То ми је важније, господине, јер ја примам плату и тамо да њима доставим ствари из Београда. Могу да вршим обе дужности.

— А, па ви сте за тако дивне услуге одликовани орденом за књижевне заслуге?!

— Да, господине, тако је!

— Пардон, а ја сам мислио да ви пишете и радите на књижевности, или на науци. Збогом, господине, — вели разочарани књижевник.

— О молим, молим! — вели непознати и клања се љубазно.

Свршено и с поносом и са радошћу.

Али сад, после тога долази друга ствар, долази да се чаша горчине докраја попије.

Дошао први и сиромах књижевник иде да прими плату.

Дошли и други чиновници, неодликовани, „незаслужни“ за отаџбину.

Благајник сваком срачунао: „За порез, за Управу фонда, за редовни улог, обустава, за депешу, прилог манастиру…“ итд. Имате још толико и толико. Дође ред и на „одликовано лице“. И њему исти одбици као и другима, и сем тога „за орденску таксу“, рецимо, 32 динара.

— Но хвала лепо — мисли сиромах књижевник: Дакле, сад остајем без гроша, а пекару и млекаџији не могу платити.

— Да частиш, браво! — вичу остали.

— Ви имате рачуна да частите, јер имате 32 динара више у џепу.

Па реците сад да то није дивна почаст, зар је то мало задовољство бити на овако диван начин кажњен новчано.

Бежите, читаоци, од оваквих „отачествених заслуга“ и овакве почасти.

„Страдија“
3. март 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Страдија (3/12)

(Претходни део)

Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и ломан да данем душом, а зачух куцање на вратима.

– Напред! – рекох, а и шта сам знао друго.

у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан орденима. Кад сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор једног што је украо ципеле у некој радњи, а и њему о врату орден. „Какав му је оно орден?“ – упитам пандура. – „Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу!“ – одговори он озбиљно и хладно. „Какве су то заслуге?“ – „Па он је, знате, био кочијаш код бившег министра просвете. Даровит кочијаш!“ – одговорио је пандур). Дакле, уђе човек с наочарима на носу, поклони се дубоко, – што и ја, разуме се, урадим, – и представи се као виши чиновник из министарства за спољне односе земаљске.

– Драго ми је! – рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом.

– Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? – упита ме.

– Први пут.

– Ви сте странац?

– Странац.

– Дошли сте нам као поручени, верујте! – узвикну тај виши чиновник одушевљено.

Мене то још више збуни.

– Имамо једно упражњено место за конзула. Ту бисте, што је главно, имали добру плату и добре додатке на репрезентацију, што бисте ви, разуме се, трошили на своје личне ствари. Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у крајевима где живи наш народ под туђинском управом… Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку. За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (откуд они?!)… А које сте ви народности, ако смем питати?

– Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!… – рекох застиђен, и таман да отпочнем причати своју тужну породичну историју, док ме он прекиде, пљеснувши одушевљено дланом о длан и заигра по соби од радости.

– Прекрасно, прекрасно!… Никад боље!… Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! – изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће.

Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке. Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата.

– Напред!

у собу уђе опет неки други елегантно одевен господин и представи се опет као виши чиновник неког министарства. Рече ми да по налогу господина министра долази мени важним послом; а ја на то изразим своје необично задовољство и срећу због такве почасти.

– Ви сте странац?

– Странац.

Он ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима:

– Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља?

– Нисте знали?! – узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу.

– Страдија! – додаде и стукну преда мном мало назад.

„Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!“ – помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам:

– Чиме вас могу служити, поштовани господине?

– Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име господина министра умолим да се примите тога високог и патриотског положаја… Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар?

– Нисам никада.

– Никад!… – узвикну он забезекнуто од чуда. – Онда на каквом високом положају, са неколико плата?

– Никад.

Виши чиновник као да онеме од чуда. Не знајући шта даље да предузме у том јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору известити господина министра, и оде.

Сутрадан су већ све новине писале о мени. У једнима беше белешка:

Чудо од човека. У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сада шесет година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па чак никад није имао ниједну државну службу, нити икад примао плату. Заиста, јединствен случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у хотелу ‘Код миле нам напаћене отаџбине’. Многи су га јуче посетили и тврде да се нимало не разликује од осталих људи. Ми ћемо се постарати да о овом загонетном бићу дознамо шта детаљније из његова живота, што ће на сваки начин морати бити од великог интереса по наше поштоване читаоце а, по могућству, гледаћемо да донесемо и његову слику у нашем листу.

Друге су новине отприлике то исто саопштавале, са оваквим додатком:

Сем тога, дознали смо с поуздане стране да тај чудни човек долази још и важном политичком мисијом.

Владин лист, опет, учтиво демантује те гласове овако:

Глупави опозициони листови, у својој шашавости, измишљају разне неистине и протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар, ни чиновник, нити има ма каквог одличја. Овакве немогућности и скроз невероватне ствари могу само замислити и у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ недељу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то желе глупаци из опозиције.

Око хотела где сам одсео, после ових чланчића по новинама, поче се окупљати свет. Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас:

– Нов роман: „Чудан човек“, свеска прва!

– Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“

Још је вазда било таквих књижица.

Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања. Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако саблажњиву слику.

Сутрадан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене.

Као човек странац имао сам могућности да се одмах познам са виђеним личностима и министрима и да се брзо посветим свима државним тајнама.

Убрзо сам имао част такође да посетим све министре у њиховим кабинетима.

Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас:

– Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да мало проспава!

Публика се разиђе, а ја приђем момку с речима:

– Ако је могуће, јавите господину министру да један странац жели њему.

Момак се, чим чу реч „странац“, учтиво поклони и уђе у министров кабинет.

Наједаред се отворише двокрилна врата и на њих се појави дежмекаст, пуначак, омален човек, поклони се с осмехом и доста глупо, и позва ме лично унутра.

Министар ме приведе једној фотељи и намести да седнем, а он седе према мени, пребаци ногу преко ноге, поглади се задовољно по облом трбуху, и започе разговор:

– Баш се радујем, господине, што сте ме посетили, а ја сам већ слушао много о вама… Ја, знате, хтедох да легнем да мало проспавам… Шта би’ друго?… Немам посла, па од дуга времена просто не знам шта ћу.

– У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре?

– Е, како да вам кажем?… Добро, добро, на сваки начин… Право да вам кажем, ја нешто нисам о томе ни имао прилике да размишљам; али, ценећи по свему, врло добро, врло добро… Није нам се ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима Анути из суседне земље… Но то није ништа… То су ситнице.

– Штета је за тај извоз свиња. Чујем да их много имате у земљи, – приметим учтиво.

– Има, хвала богу, има их доста, али свеједно; појешће се овде те свиње, још ће бити јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо ни имали свиња?! Морало би се опет живети! – одговори ми равнодушно.

У даљем разговору причао ми је како је изучавао шумарство, а сада радо чита чланке о сточарству; и како мисли да набави неколико крава и да гаји телад, јер ту може да су добри приходи.

– На ком језику највише читате? – упитам.

– Па, на нашем језику. Ја други језик не волим, и нисам хтео ниједан учити. А није ми се ни указивала потреба за знањем страног језика. Нарочито на овом положају, то ми није потребно; а ако би искрсла таква прилика, лако је поручити стручњака са стране.

– Сасвим тако! – одобрим му тако духовите, оригиналне мисли, не знајући ни сам шта бих друго могао чинити.

– Збиља, волите ли пастрмке? – упита ме после извесног ћутања.

– Нисам их никад јео.

– Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља неколико комада. Ванредно добра ствар…

Пошто још неко време поразговарасмо тако о важним стварима, извиним се господину министру што сам га својом посетом узнемирио можда у важном државном послу, поздравим се с њим, и пођем.

Он ме љубазно испрати до врата.

(Даље)

Страдија (2/12)

(Претходни део)

Уза саму обалу, мало даље, улево од места где сам изишао, приметим грдну велику мермерну пирамиду и на њој урезана златна слова. Приђем радознало ближе мислећи да ћу још ту прочитати имена славних јунака о којима ми отац причаше. Кад тамо, какво изненађење! На мермеру урезане речи:

„Довде се на север простире земља славног и срећног народа коме је велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и увек претвара у ц.“

Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.

„Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог. Мало-помало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.

Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао даље продужити пут и тражити своју домовину.

Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет. И старо и младо, и мушко и женско, гуши се, пропиње, гура, тиска да ме што боље види. Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај.

Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види. Понеки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента и каквих не одликовања.

Једва сам могао корачати кроз ту масу славних луди што ме окружују и гуше се ко ће се прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене.

– Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.

Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.

Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем:

– Одакле си?… 3ар немаш ниједан орден?…

– Немам.

– Колико ти је година?

– Шесет.

– Па још ниједан орден?!

– Ниједан.

Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују.

– Чујте људи: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

Гушање, граја, врева, тискање све јаче и јаче, а из свију улица се свет згрће и наваљује да продре кроз масу да ме види. Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред.

И ја сам њих, пре него што се почеше тући, надоват, овог-оног распитивао о заслугама због којих су одликовани.

Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде. „Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“

Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео.

Један је опет одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло интересантно свршује на а, а почиње са к.

Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари.

Један је опет одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом:

– Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!)

Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.

Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари.

Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на добротворне цељи пет динара.

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.

Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер. Метнуше ме у фијакер, око кога беху наоружани пандури да одбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.

Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом.

– Где смо сад ово? – упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра.

– То је наша полиција.

Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са задовољством гледају.

– Што се туку? – питам.

– Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније. Завади се двоје и, ако хоће да се туку, дођу ту. Оне што су правили шкандале доле на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити.

Господин шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан, са подваљком испод округле браде, кад ме виде, умало од чуда не паде у несвест.

– Одакле си, побогу, човече?!… – изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати.

Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило. Шеф се намршти и опоро ме упита:

– Одакле си, говори!

Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну:

– Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана?

Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор.

– Што не лајеш? – викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине. – Ја ћу тебе у затвор, јер ти си изазвао толике шкандале на ненадлежном месту и узнемирио цео град твојом глупошћу.

– Ништа не разумем, господине. Чиме сам могао учинити толико зла? – приметим у страху.

– Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици… Питам ја тебе, још једном, како си тако могао проћи улицом и изазвати нереде, и то још на ненадлежном месту?

– Ја сам исправан.

– Ти си луд, тако матор… Исправан… а камо ти одличја?

– Немам.

– Лажеш, матора кујо!

– Немам, тако ми бога!

– Ниједан?

– Ниједан!

– Колико ти је година?

– Шесет.

– Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли?

Ниједан немам, тако ми свега на свету! – узех се клети.

Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори.

Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.

Из побочне собе одмах донеше ваздан разних ордена, звезда, ленти, ордена о врату што се носе, и ваздан медаља.

Шеф нареди те ми на брзу руку метуше две-три звезде, једну ленту; три-четири ордена обесише ми о врат, неколико прикачише на капут а, сем тога, дометнуше још дваестак разних медаља и споменица.

– Тако, брате! – узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. – Тако, – додаде затим – сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште… А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? – заврши питањем обратив се мени.

– Нисам.

– Чудновато! – рече он мало увређен, поћута, па ће рећи:

– Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем, и данас пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана; а довече ће мог коња провести око девет часова с бакљадама кроз улице, и затим ће бити игранка у првом хотелу, где имају приступа најотменији грађани.

Сад се ја хтедох запањити од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима:

– Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.

Он ми од свег срца захвали на искреним осећањима која гајим према његовом верном коњу и одмах нареди да се донесе послужење.

Послужише ме вином и колачима, и ја се поздравим са шефом и пођем с једним пандуром, кога ми даде да ме одведе у гостионицу, украшен звездама и орденима, те сам могао мирно ићи улицом без граје и гужве од светине, што би морало бити да сам онако без одличја пошао.

Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“. Гостионичар ми одреди једну собу, те уђем да се одморим. Једва сам чекао да останем сам и да се приберем од чудних утисака које ова земља на први мах учини на мене.

(Даље)