Угледно добро!
Био тако негде једанпут неки сирома’ човек и имао хиљаду хектара земље. Дан и ноћ се бринуо, није могао ока склопити, како ће да одржи своје имање да не пропадне. Није то лака ствар одржати, ни мање ни више, хиљаду хектара. Потуцао се тако од немила до недрага, распитивао за савет сваког живог, ал’ нема кмета да кметује туна. Ко би му и могао помоћи?! Да је имање мање, па и да се нађе мудра човека, те да га усаветује, ал’ овако и најпаметнији занеми пред тако очајним стањем, слегне раменима, рашири руке, па лицем као да вели:
— Како те бог учи, пријатељу, ту ти ја не могу ништа помоћи.
Али невоља је највећи учитељ, те тако мука и невоља умудре овог јадног човека, те дође на спасоносну мисао — да се обрати држави за помоћ.
И човек седне једног дана и напише молбу, у којој изложи своје несретне околности и умоли државу да она нађе пута и начина да му колико-толико смањи јаде и невољу. Као доказ своје несреће приложи уз молбу општинско уверење да он заиста има имање од хиљаду хектара.
Министар народне привреде, кад је прочитао ову молбу, запањио се од чуда.
— Ово је страшно — узвикнуо је — ово ја сам нити умем, нити могу свршити.
И, разуме се, као паметан човек, одреди комисију од стручних лица да ствар проуче и да донесу правилно решење.
Комисија падне на посао. Већало се, мислило, договарало, примале се дијурне, мучило се, невољисало, и најзад — од људи се ништа није отело — нађу паметан излаз.
Срећно испадне ствар. Једним ударцем две муве. Ем да се онај јадни човек спасе, ем да се од тог имања начини једно угледно добро за целу околину. Овако одлуче:
- Да се тај малерозни сопственик имања од хиљаду хектара ослободи порезе.
- Да се томе несрећнику одреди плата од 4.000 динара годишње.
- Да му се даду 4 помоћника. Њихове плате укупно биће 10.000 динара годишње.
- Да се том човеку даду робијаши, који ће му радити на имању бесплатно, а храниће се о државном трошку.
- Да држава том човеку и његовим помоћницима сазида станове, потребне зграде, да купи стоку, кола, фијакер, коње и све потребне справе за рад.
- Одређује се том човеку још 50.000 динара годишње да би могао имање одржати.
— Тааа-ко?
Човек се спасао, а држава створила угледну економију.
Да се ви читаоци штогод не чудите! Нешто мајете главом, подмигујете се, као не верујете! Чудите се, чудим се и ја, чуди се цео свет, али тако је. Ко разбере добро о државним угледним добрима, томе ће ово бити јасно, ал’ ће тек онда зинути од чуда.
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш женски свет
Ни сам ђаво не зна што смо ми Срби богу требали. Сео ђаво па се чуди: Србин опанке нема, а купује кишобран, соли нема у кући, а има визит-карте, куће нема, а пазари прозоре, деца се гуше по мрачним и влажним избицама, а Срби се сетили да лече Русе чак на Далеком истоку. Заиста се ђаво не чуди џабе, а кад се и он чуди, онда се већ види колико је сати. Наш женски свет у Београду најактивније негује ову луду жицу наше расе.
Сутра нек напише писмо какав било занесењак из Америке, у коме би се жалио како нема добрих путева за нијагарски водопад, и шта мислите? Одмах би поникао одбор госпођа и госпођица. Главни одбор, пододбори, концерти, конфети, прогласи, троњавања женских срца. „Прилози за улепшавање путова у околини нијагарског водопада“.
Направите школе својој деци, родољубиве Српкиње. Не радите оно чему се и сам ђаво чуди, ако бога знате!
„Страдија“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Господин послужитељ
Ономад одем послом у једно од већих београдских надлештава. У једном маленом предсобљу сто застрт издртом зеленом чохом. За столом седи једно намрштено биће. У зубима му дугачка муштикла од метра. Пуши и пљуцка. Како је простор мали према овој чибучини, то се публика што чека својим послом збила, управо згњечила у буџак, свак’ се чува да му господин момак не истера очи запаљеном цигаром.
— Молим вас, јавите ме господину… — рекох му.
Он се обрте мени. Ја врднух главом у страну и стукнух натраг један корак, јер ме она цигара са муштикле дохвати по образу.
Она публика бедна одахну мало.
— Не прима — рече он, одби дим, два, пљуцну у страну и окрете главу, али се окрете и муштикла што је држи у зубима, те публика стуче натраг.
— Јавите ви само!
— Ако разумеш српски што ти се говори, не прима господин никог. Ја не знам какви сте, оца му, то људи да ви није вајда говорити?
— Јесте ли овде момак? — упитам.
Он ћути, пуши и пљуцка, а згњечени молитељи стењу и стрепе за своје очи.
Шта да радим, већ да се обрнем и изиђем.
И ми се још љутимо кад нам странци кажу да смо оријенталци.
„Страдија“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Божићна прича
Где је среће ту је и несреће, где несреће ту и среће има. Тако је и са нама, драги моји читаоци. Ја штампару рекао да лист буде из цицера, а он, ко га зна шта му је било, потегне па сложи из гармонда. Долазим ја пред вече радостан у штампарију да прегледам цео број, а штампар ми рече да треба још рукописа.
— Колико, побогу брате?
— Нема ни за пола броја.
Ужасно.
Брзо докопам перо и хартију, па за сто. Али шта да пишем, о чему. Рад сам да се за овај благ дан не грдимо, а нежно нешто да пишем не иде ми тако од руке. Куд да грдим свет на Божић? Иако смо Срби, нисмо ваљда Цигани. Утом паде ми на ум срећна мисао. Обичај је да божићни број има и причу. То је управо саставни део божићног броја. Куд се може и замислити лист на Божић без приче. А ето, да не би овог несрећног случаја, ви бисте читаоци остали без тог задовољства.
Уосталом, потврдило би се оно старо правило: у шустера најгоре ципеле, те и ово у листу што га приповедач уређује нема приче. Овако ће лепо да се сврши.
Еле, да вам нешто испричам.
—
Име му Таса. Сећам га се још кад сам дететом био. Држао је и онда сеоску ме’ану баш до наше куће. Увек у потурама чакширама. Зими носи чо’ану памуклију, а лети ферменче шарано срмом. Рођен је ту у нашем селу, а говори као Македонац. Тако је почео од шале, из ачења, одмалена, па му то после прешло у навику, нарочито му се акценат разликује од нашег шумадијског акцента. Сећам се да је у његовој ме’ани увек галаме, свађе, боја. Сваки дан понеки гост испадне крвав из ме’ане, или остане Таса крвав. Да се бије, то му је посластица, а бије се ни за шта, онако из шпорта. Иначе добар човек, весељак.
Кад говори, сваки час помиче капу. Час је намакне на очи, час забаци на потиљак.
Сећам се да сам га још као дете питао:
— Пошто си, ча-Тасо, купио ову дуванкесу?
— А, пошто?! … Е, чичин душко, живота ме кошта.
Све њега „живота кошта“. Питај га за шубару, за јелек, за опанке, он ће само одма’нути као љутито руком, забаци капу на теме и узвикне:
— А, пошто!? … Живота ме кошта! — и набаци опет љутито капу на очи.
Сећам га се са једне сељачке свадбе. Окупио једног зидара да пије.
— Не могу више, газда Тасо!
— А, ’оћеш да пивкаш, сунце ти небеско?!
— Не могу.
— А, ’оћу те преврћем како свиња врећу. — Извади нож, па кидиса на човека.
— Не, привикаше, шта ћеш то!
— ’Оћу да га кољем, небо му његово!
Једва спасоше човека.
Сутрадан миран. Упаде у нашу кућу с череком меса.
— Клали смо пилиће — вели мајка — неће нам требати.
— Јади гу море! — рече и штуче. Не чека новац. Закоље брава, па разнесе по комшилуку. Обеси о врата, па и не пита да ли коме треба или не треба.
Каже му неко:
— Немам, Тасо, паре!
— А, немаш паре?! Куј те пита за паре? Даће бог крајцару, јади гу џанум!
—
Такав је и данас. Носи јанџик, у јанџику увек ситан никлен новац. Он другу монету не трпи. Опет галама и битка по ме’ани, опет крчми месо. Све по старом.
Видео сам га прошлог лета.
— Шта те кошта та шубара? — упитам га намерно.
— А, шта кошта?! Живота ме кошта! — одговори и тресну шубару о сто.
Као год што за све вели да га живота кошта, тако има и једно, свега једно једино поређење.
Уђе један сусед у ме’ану. Таса уточи литар ракије, донесе две чаше, па седе са суседом за један сто.
— Много ће да буде, ча-Тасо! — дирам га.
— Није много. Напојем се сас ћило, два, па се испавам, па сутра трезан к’о пцето.
Све код њега „к’о пцето“.
Пије к’о пцето, трезан к’о пцето, спава к’о пцето, иде к’о пцето, пуши к’о пцето. Једним словом, све. То је једино његово поређење.
— Море, чујеш, ноћас испевасте ту жестоку, ча-Тасо!
— А, певам к’о пцето!
Дође још један сусед.
— Седи овамо!
Онај седе и Таса донесе трећу чашу.
— Пивкај, бога ти љубим!
— Нисам понео паре!
— Не питам за крајцару. Пивкај, душко! — и сипа, куца се и пије.
Он не тражи ни од ког ништа. Ко год дође, он нуди пиће, пије и он с њим.
Прође тако неко време, док он баци око на неког да плати цех. И тај несрећник онда мора платити за све. Хоће, неће, мора! То је обично стран.
Дошао један из оближњег села цркви да му чита поп молитву. Таса лумпује. Пило се ту, јело се. По столу просута ракија, вино, каве, растурен дуван, а Таса с гостима пева, што вели он, „к’о пцето“. Онај болесник спава на клупи. Тако до пред зору. Хоће да се растурају. Таса пред оног болесног, дрмне га за гуњу, онај прене уплашен иза сна.
— Овам’ бре, бога ти милог!
Доведе га до стола. Онај дрхти преплашен, а Таса се нија са забаченом капом и крвавим очима. Десну руку држи на ножу, а левом повлачи по столу и као рачуна шта да се плати:
— Имаш раћија 60 гроша, ајт!
— Имаш вино 70 гроша, ајт!
— Имаш ћурана 90 гроша, ајт!
— Имаш овам’, онам’ 30 гроша, ајт.
Сад као подвуче све и сабира:
— То све износи 80 гроша! — викну и исука иож. — Плаћај, бога ти милог!
Болесник дреши кесу, а Таса га мери крвавим очима и шкрипи зубима.
Иначе он новац не мари. На вересију узме, на вересију да; кад заради коју пару, плати дут, од дужника не тражи, а остатак попије у Крагујевцу са својим људима.
Сад ће и он о Божићу да се проведе.
Пева к’о пцето.
„Страдија“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Здраво, здраво!
— Шта ћеш сад да пишеш? — питали су ме многи после 29. маја некако пакосно и подругљиво — нема више за тебе материјала!
O публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29. мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били.
Погинуо је Александар, а то значи много добра, али не значи све.
Да је се 29. мај десио нешто у доба које износе приче из „Хиљаду и једне ноћи“, онда би отприлике овако требало да изгледа:
У једном магновењу исправиле се криве београдске улице, а с једне и друге стране никле шестокатне, модерне нове куће. Место ружне калдрме, асфалт, а Саборна црква порасла већа од Св. Стевана у Бечу. Србија се раширила до три мора, по којима плове наши велики бродови. Путови дивни, железничке пруге гушће него у Данској. А људи? То тек да видите! Из луднице изишли сви здрави и читави, будале се пропаметиле, а већ они што су били паметни, постали генији. На све стране, на сваком кораку, куд се човек мрдне и окрене, натрапа на какву величину првог реда.
— Ко је ово?
— Тај? … Е, то је српски Бизмарк, само још мудрији.
— Тааако!
— А ово?
— То је наш Кант!
— А ово?
— Тај је измислио нову васељену.
— Ау-у-у!
Преобразили се људи па не можеш да их познаш. Господин Гига, на пример, иде у канцеларију у 5 часова изјутра, а митрополит штампао 18 великих теолошких студија и постао ауторитет светског гласа. То вреди.
Пред црквом гомила људи, а већ црква пуна. Сви клече, плачу и лупају челом о земљу.
— Шта је ово, побогу?
— То су покајници! Грешници, они који су грешили пре 29. маја. Дивни људи, стидљиви, кротки, па не смеју да погледају човека у очи. Теше их, као људи, али не помаже.
— Оставите нас, савест нас гризе!! — рекну тек, па рукама у груди.
Казамати празни. Све се пропоштенило. Илија Гавриловић приложио повећу суму новца за изнемогле старице.
Министри мудри, сељаци добри, вредни, чиновници спремни и савесни, жандарми учтиви, па се на сваког љубазно насмеше и кротко ослове: „дозволите“, „молим најпокорније“. Попови просто као светитељи; кад их човек погледа, мислио би да су светитељи и апостоли Христови сишли на земљу.
Жито и сви усеви успевају дивно, према одлуци народног парламента. И школа и црква и канцеларија и касарне све уређено, све добро. Нигде да човек може ишта приметити.
Чисто да се боји човек да не изумре овако дивна генерација.
Кад би срећом тако било, онда би „Страдија“ отишла у пензију, а ја бих писао како се пастир и пастирке љубе, како жуборе поточићи и прижељкују славуји, ал’ овако има се шта. Може се још у овој доброј земљи међу овим људма набиљашити отуд, одовуд мало материјала за „Страдију“.
Толико као поздрав, добра публико. Нећемо се ваљда у првом броју свађати и грдити, а нема ни смисла. Прошло је годину дана како се нисмо разговарали, па је ред да се љубазно поздравимо. Е, доцније, боже здравља! Живи смо људи, па се можемо и споречкати.
Уводна реч у првом броју „Страдије“,
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Писмо г. Сави Шибалићу
Драги Саво,
Прочитао сам у твом Народном Листу ону белешку у којој велиш да је Јаша Продановић, главни уредник Одјека, добио и другу рату од 10.000 динара од неког великог господина, као хонорар за цепање Радикалне странке, јер, велиш, томе великом господину то иде у рачун.
Ја тебе, Саво, добро знам, и кад си ти бацио такву тешку реч о Јаши (кога и ја и ти добро знамо), верујем да то није у ветар.
Цео наш народ полаже на то што ћеш ти рећи, ти наш Бизмарк. Али ти и пазиш шта говориш. Ниси ти од оних људи који лапарају о свему, па знали ствар, не знали, има ли смисла рећи, или не.
Ти о свакој ствари, о свему мислиш дубоко. Кад хоћеш о чему свој суд да даш, ти добро промислиш, гледаш ствар са сваке стране, размислиш о последицама, испитујеш, па пошто дођеш до тачног закључка, а ти опет пустиш ствар времену да би могао још посматрања чинити, управо проконтролисати свој суд, јер, на крају крајева, и сам си свестан тежине свога суда, знаш и сам шта то значи кад ти нешто тврдиш. Пошто све то свршиш, опет ти је тешко рећи, бојиш се да те која околност на коју си, случајно, у силном твом политичком послу заборавио, није одвела на погрешан закључак. И, разуме се, као одмерен, разуман и дубок човек, контролишеш наново свој суд; метеш на једну страну разлоге који веле да треба то и јавности саопштити, на другу страну који би противно тврдили. Кад тако све одмериш као на најосетљивијим теразијама, а ти онда рекнеш, проговориш, управо загрмиш кроз „Народни Лист“, и та твоја реч (гром, каква реч!) онда је заиста реч, твој суд је о нечем суд, а то се вековима не може оборити. Страна дипломација кад хоће о Србјиј и приликама на Балкану да има тачно мишљење, непристрасно, свестрано, дубоко, онда узима Народни Лист, а богме поприлично се обзиру и на твоје мишљење о светској политици. Кад је Тан[1] са Тајмсом[2] полемисао о приликама на Истоку, сећам се како је Тан у једном чланку рекао: ,,А да ствари овако, и никако друкше, стоје доказ је што и сам Сава Шибалић тако мисли као и ми. А ваљда ће Тајмсу то бити довољно да се увери да је на погрешном путу.“ Тајмс онда одговори на то: „Нека нам Тан докаже да Шибалић тако мисли, јер ми у то не верујемо. Тан хоће своје будалаштине да прошверцује под фирмом тако великог ауторитета. Ми смело тврдимо да Тан лаже.“ Али Тан на то развуче у преводу онај твој чланак из Народног Листа тааап, и Енглези умукоше.
Дакле, као што видиш, морам и ја полагати на твоје мишљење кад цео свет полаже. И кад си ти бацио тако тешку реч о Јаши, онда то није у ветар! Не, мој брате!
Из почетка ми изгледаше неверица, и да је то ко други рекао а не ти, прешао бих преко тога као будаласто бачене речи, али овако сам морао дуго размишљати док сам и сам дошао до извесних закључака, те хоћу да о тој ствари с тобом овако, искрено, разговорим.
Сад тек разумем неке ствари које су ми од неког времена биле загонетне.
Јашу сам знао као поштена човека, а знам и његове приходе колики су и откуд су. То су скромни приходи, да се тек једва може везивати крај с крајем. Једва да се набави оно што је најпотребније, а о ма и најмањем луксузу да и не говоримо. То си и ти знао, и знаш врло добро. Али пре неког времана… (Чекај, кад то беше? … А, ха, знам, баш онда кад оно Душан Спасић тврђаше да Одјек има помоћ из диспозиционог фонда) приметим ја код Јаше неку промену. Расипа новац, троши, прави скупоцене поклоне, купује златне и сребрне ствари за кућу, избацио цео свој стари, скромни намештај, па се удесио као оно Лека Капетан из песме. Гледам ја то, гледају и други, па се почесмо и бринути за његов карактер, те га једног дана насамо припитам:
— Море, Јашо, шта чиниш ти то?
— Како, шта чиним? — вели ми он равнодушно.
— Откуд теби толике паре, откуд то сребро и злато, тај ситан бисер и драго камење, тај чисти скерлет и чоха венедичка, откуд та свила, диба и кадива? Право да ти кажем, мени се то не допада, и свет свашта говори!
Ућута Јаша, промисли, па ми рече:
— Не брини ништа, добио сам главни згодитак на лозу, па к’о велим да ми се паре не измакну, ја уложио у ствари. Да ти, какав си, не поверова Спасићу да сам угазио у диспозициони фонд?!
Извиних му се што сам и смео посумњати и на том прође.
Прође неко време — кад Јаша купи четворокатну кућу на Теразијама.
— Море, Јашо, — велим ја њему — каква је то сад кућа?
— То ми је поклон од једног мог тече из Лондона.
— Па ти никад не рече да имаш тако богатог течу у Лондону?
— Тхе, што да се тим хвалим… Случајно нисмо на то дошли у говору.
Прође још мало времена, а Јаша купи опет две четворокатнице (за једну од тих необавештен свет мисли да је Јоце Јовановића).
— Откуд то, Јашо?
— То ми купио један ујка из Америке!
— А, па ти, дакле, имаш и ујку у Америци?!
— Разуме се!
Ајде све то ништа, али у последње време пређе дара меру.
Купио Јаша три-четири пољска добра у Србији, једну вилу у Дрезди, неке замке у Француској. Код њега све у злату трепти. Ту су ливрејисане слуге, ту фијакери, ту читава ергела коња арапског и енглеског соја. Па како се тек живи код њега! Ни Лукул није тако раскошне ручкове и гозбе давао, као Јаша.
Чудим се ја свему томе, па га опет припитам:
— Море, шта је то све, откуд толике паре?
— Наследио сам чику из Индије.
— А, имаш и чику у Индији?!
— Разуме се; што да опет немам чику.
Ућутао сам, али почех сумњати.
Размишљам, чудим се, ал’ никако да му ухватим трага. Све што сам дознао, то је да нити има течу у Лондону, нити ујку у Америци, нити чику у Индији (каже још да је тај његов чика неки раџа тамо). Откуд му онда новци?
Никад му ја не бих похватао трагове, али како ти изађе с оном белешком у Народном Листу, сад ми је све јасно, сад тек видим с ким имам посла.
*
Хвала ти, драги Саво, што ми очи отвори да не радим заједно с таквим проблематичним човеком.
Ти си му добро траг потерао, продужи само даље, те му све конце похватај, да не обмањује овај свет.
А вала, кад си га ти узео на душу, неће добро проћи. Твом бистром оку није ништа могло умаћи из вида.
Не клони.
Хвала ти много.
С одличним поштовањем и поздравом,
Један сарадник Одјека
„Одјек“
24. фебруар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Le Temps, једне од најзначајнијих дневних новина у Француској XIX и XX века, излазиле су у Паризу од 1861. до 1942. године.
[2] The Times, утицајне британске дневне новине, излазе у Лондону од 1785. године без прекида.
Баш је безобразлук
Постали људи министри!
— Зашто, како, јесу ли заслужни?
— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.
—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.
— Немају.
— Онда не могу бити министри.
— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.
Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.
Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:
— Море, па ми смо, истина, министри!
— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.
— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.
— Може да се трпи — вели Веља.
— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.
— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.
— Ама ко то ларма? — викну Веља.
— Опозиција!
— Која је то опозиција?
— Цела штампа.
— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.
— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.
— Чуо си шта хоће! — вели председник.
— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.
— Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.
— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.
— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.
— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.
— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.
*
Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.
Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.
Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.
„Одјек“
9. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
То је народ
— Ко је тај што вели да у овој земљи није добро? Који год каже да у овој земљи није добро, да ми не радимо као што треба, тај није пријатељ народа, тај је издајник Отаџбине! — развика се једног дана љутито данашња влада Цинцар-Марковићева.
— Ја! — одговори неки силан глас, који личаше на грмљавину.
— Ко си ти, безумниче, зар то смеш рећи?! Ти ниси пријатељ народа, ти си издајник Отаџбине, ти заслужујеш презрење и клетву народну. Ти си сплеткаш! Ти си један од оних смутљивих елемената који жели да се вода замути, па да у мутној води рибу ловиш! Ти због гадних амбиција сметаш поштеном нашем народу, сметаш срећи народној. Зар цео народ слави бога што ми дођосмо да га усрећимо, зар цео народ задовољан нашим честитим радом, а ти се нађе да то поричеш. Знамо те, смутљивче, ти хоћеш преврат, хоћеш министарски положај, али то народ неће. Сметаш поштеном Брзаку, Пери Тодоровићу и другим искреним пријатељима народа, који раде на томе да се прилике у нашој Отаџбини среде. Народу су добре власти, мали порез, добар устав, одлични закони, а теби то не ваља. Народ жели само да слуша, њему су и ћефови закон, народ неће изборе, народ неће слободу збора и договора, народ хоће једном мира од таквих опасних елемената и смутљиваца! Ко си ти! Говори: ко си ти, плаћена ситна душице! Сит је народ таквих. Говори: ко си ти!
— Ја сам НАРОД! — беше одговор и глас одјекну као страховита грмљавина и проломи се одјек у даљини.
И Одјек понови:
— Нааарооод!
„Одјек“
19. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ча-Ђорђев ђогат (једна слика и прилика)
Ча-Ђорђе је био старешина једне велике задружне куће, од преко четрдесет чељади, у рудничком округу. Куд год би ча-Ђорђе ишао: било цркви, било општини, било суду, било где у госте добру пријатељу, увек је ишао на свом верном, старом ђогату. Другог коња за Христа бога не би узјашио, али и ђогат је дивно проучио природу Ча-Ђорђеву. Ча-Ђорђе није могао проћи ни поред једног човека а да не устави ђогата и не поразговара мало. Стари ђогат је из дугогодишњег искуства то знао, па није ни чекао да га госа уставља. Чим види човека, ђогат сам стане, а у истом тренутку ча-Ђорђе назове бога.
— Помози бог, пријатељу. Акобогда ти сабајле (или које је доба дана).
Ђогат зна ред и чека док се цео разговор сврши. То је најчешће неколико обичних питања, која ча-Ђорђе учини: Шта ради овај, како тај и тај. Јесу ли здраво на дому? Ређе ча-Ђорђе има шта важније потребно да коме каже. Разговор се заврши увек речима:
— У здрављу пријатељу, поздрави код куће.
— Дабогда у здрављу. Поздрави твоје.
Код тих речи ђогат сам креће, али пре него што чује оно у здрављу и поздрави, неће кренути за живу главу.
У кући од осталих чељади ђогата нико није јашио. По смрти ча-Ђорђевој, спреми унук ча-Ђорђев, Милан, старог ђогата да на њему иде важним послом у Милановац.
Није се тако рећи неколико корака одвојио од куће, па се сусрете с једним комшијом и назва му бога.
Ђогат стаде као укопан.
Милан га удари бакрачлијом и тргну узду, али ђогат ни маћи, већ се окрете Милану па као да му погледом вели, као да га прекорно пита: ,,А камо разговор. Камо: како су код куће, куда идеш, шта ћеш данас радити? Па на крају да дође у здрављу, поздрави! Не квари адет, зар толико реда не знаш.“
Милан љутит што коњ не полази, а жури му се, стаде га ударати и бакрачлијом и каишем од узде, али ђогат као да се укопао у земљу.
Гледа комшија, па ће рећи:
— Научио је њега ча-Ђорђе да поред сваког застане док се он поразговара, па зато не креће.
Милан отпочне с комшијом разговор иако му се не говори. Кад помисли да је довољно, удари ђогата да би кренуо. Ђогат ни маћи и докле год се Милан не сети да на крају разговора и оно „поздрави код куће“, ђогат не хте кренути.
Тако Милан мораде до Милановца сваком називати бога, са сваким понешто проговорити и свакоме рећи: поздрави твоје код куће, па познавао човека, или не. При повратку тако исто.
Милан се враћао доцне увече и пролазио крај једног забрана, кога су почели крчити. Месечина пала на један огорео пањ близу пута, па се од њега ђогату причинио човек. Иако Милан није приметио, ђогат стаде. Чуди се Милан што сад стаде кад нема човека нигде, удари ђогата једном, два, аја, ђогат ни маћи. Једва Милан примети пањ, те мораде за љубав ђогату и њему назвати бога.
— Помози бог.
— Бог ти помогао — одговори сам.
Сад мораде запитати пањ како је, јесу ли му здраво на дому и заврши речима:
— У здрављу, поздрави твоје код куће — на шта ђогат одмах крете.
Навика је чудна ствар. Није се ђогата тицало ко га јаши. Носећи дуго година на себи ча-Ђорђа, он је добио ту своју навику и од тога га нико више није могао одвићи, нарочито њега старог, оронулог ђогата.
Такав је, ето, био стари ча-Ђорђев ђогат.
*
Има и људи са извесним навикама које добију радећи дуго година једно те једно, па се после од тога не могу одучити никако, а нарочито у старијим годинама.
Ето да узмемо за пример старог новинара Петра Тодоровића. Он, додуше, нема навику да застане поред сваког човека, то не можемо рећи, ту је навику имао ча-Ђорђев ђогат. Петар Тодоровић, разуме се, није коњ, те не може ни имати ту баш чисто коњску навику маторог ђогата, иако његово уређивање Малих Новина личи умногоме на коњски ђогатски посао.
Петар има другу навику, навику да кроз Мале Новине грди све што је поштено, да денунцира и клевета поштене људе, да брани рђаве владе, све редом. На то се он дугим низом година, за добре бакшише, толико навикао да се сада овако матор и излапео не може никако одвикнути.
Мале Новине често мењају газду: један сјаши, други узјаши, али Петар своју ћуд не мења.
Нови госа може и немати намере да се служи клеветом и ординарном денунцијацијом, али стари Петар држи своју дугогодишњу навику (као ча-Ђорђев ђогат своју), па ма ко узјашио Мале Новине. Сваки од његових госа мора, хтео не хтео, да саслуша прво у сваком броју Малих Новина Петрова трабуњања о „антидинастичарима“, „издајницима отаџбине“, „разузданом елементу за кога је апсолутизам“, па тек онда, кад све то изређа, матори Петар може кренути даље, куд би хтео нови госа.
Сутрадан Петар то исто, и тако свакодневно, редовно.
Ето какву навику он има.
Такав је излапели, матори Петар.
„Одјек“
29. новембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 