Радикалној демократији (3/3)
VI
Ти људи који су упадали у Радикалну странку увек најактивније, најжешће само онда кад је то требало лично њиховим циљевима, кад се то рентирало само њиховој кеси, класи или положају и који су се вешто повлачили и прикривали чим је било и најмање сумње да ће им радикализам донети ма и најмање штете. То су људи који се увек пре одричу и убеђења, и начела, и морала, и поштења, него шестог јела на њиховој трпези. То су они нездрави елементи који су највећа опасност у једној странци. И што је, готово рећи, по правилу бивало у Радикалној странци да људи те врсте најчешће бивају најјачи, најчешће они неким подземним, неким волшебним и невидљивим путовима уносе забуну и стварају пометње у странци. А сви они поштени, који увиђају, који осећају сву незгоду, не знају откуда зло долази, откуда је застој и пометња. Наши политичари обично врљају и обрћу се на сто страна, премишљају од сваке руке, траже узроке застоју рада по целоме свету „од истока паке до запада“ и не виде оно што је баш међу њима, пред њима и око њих. Они гледају лица која одобравају, људе који вичу: живела демократија, удружују се и пријатеље с њима као с најбољим и личним пријатељима, а ни у сну не сањају да баш зло отуда долази, да су ти људи криви за свако зло и пометњу која се деси у политици.
Тих елемената навукло се врло много и у једно и у друго крило поцепане радикалне странке, и због њих, којих је и у врховима и у позадини, не може никако бити правилна рада, јер они, хтели не хтели, ради себе, ради својих личних планова, не смеју седети скрштених руку и мирно гледати заједнички рад спојене и уједињење Радикалне странке, којим би се једино и могло учинити нешто. Они и сами знају, они нису глупи да не виде да би тај и такав удружен рад донео велике користи земљи и народу, али њима није ни до земље ни до народа, они одиста и искључиво и живе само себе ради и интереса својих ради. Они су од оне врсте људи који веле: Где је мени добро, ту ми је и отаџбина. Све остало може се претурити, све може пропасти, све изгинути, шта се то саможивца тиче. Зар радикална странка није имала и нема непрестано људи који никад нису ни једну длаку с главе изгубили за ту странку, људи који су се само умели улагивати добричинама првацима, додворити ручковима, гозбама и вечерама, који су цела века увек у добро доба радикалне странке умели систематски експлоатисати само за се и своју кућу пријатељство првака, а који су у доба сваке реакције „гледали свој посао“, јер „нема с ким да се ради“. Или зар нема много ћифтара који су на каквој радикалној забави, и то онда кад је радикална странка бивала на влади, приложили за партијски орган пет динара или банку, за њу се зеленашки наплатили у својој околини, и онда гледају преко рамена искреног ваљаног човека који је дао или цело имање, или толике године службе, или сахранио целу своју будућност за странку и за њена начела. И они се још цинички смеју баш тима који све жртвоваше, који су остали без ичега, који због поштених убеђења изгубише средства за живот.
Зар се не дешава у Радикалној странци да за једну ноћ никну радикали? Као што се дешавају чуда у фантастичним источним причама: да се за дан посади лоза, да одрасте, да узри, да се обере плод, да се измуља вино и да се донесе цару да пије, тако исто је бивало волшебија да се накалеми заклети непријатељ радикализма или да се у политичко земљиште посади прва непозната политичка личност и да та личност за ноћ буде политички редов, каплар, и редом брзо пређе све политичке чинове и у зору је политички генерал и првак у странци.
Зар није било да је у Радикалној странци неко за врло мало услуга што је учинио некад странци, грешио врло много, и кад год греши, држао да има права да греши?
Зар Радикална странка не пати од родбинских веза, зар се ретко дешава да каква тетка или стрина, или овај и онај да положај заклетом непријатељу радикала, који их исто тако гони и дави као што је то и раније радио, те се тиме деморалише све што је поштено у странци?
VII
У Радикалној странци било је људи који су се вештим глумовањем, лепом косом, слатким манирима и поглавито популарношћу код лепог пола, који најчешће земљом и влада, умели, могли и успели да постану идоли јавног нашег мњења. А код нас у Србији то је лако, јер код нас у Србији и сулуди и глупаци са неколико суманутих испада постају славни, постају предметом општег разговора, опште пажње, па често и витези дана.
И такви људи били су врло важан елеменат који су сметали напретку поштеног покрета радикалне демократије, управо то су били најопаснији људи. Они су били само за то да за своју популарност експлоатишу најсимпатичније моменте, да целокупну трагедију народног страдања изигравају пред масом, да масу уза се придобију и да масу, да народ после употребе против исте те масе, против истог тог народа.
Радикална демократијо, ваљда си добила једва једном искуство, ваљда си колико-толико сазрела да видиш суштину ствари. Доста је било и лутања и лакомислености, доста је земља пљескала политичким глумцима.
Је л’ ти ово није јасно? … Видим да није! Чекај да ти боље објасним!
Имамо скромна, поштена и искрена човека. Њега нико не зна, он се не рекламира, он не тражи ни помпе, ни славе, ни параде, нема ни ситиих ни крупних амбиција, не распињу га жеље за влашћу, већ живи животом обична поштена човека. Али дође моменат да се неко дрзне, па ма ко то био те удари на уређења политичка, на честитости и поштење тога човека који је далеко од славе политичке и он забачен негде у свом скривеном куту врлине, у доба кад се на све стране размећу само политички пајаци, погине, распне се на крст за мисли и убеђења своја и племенитом крвљу својом започети свој поштен рад.
И шта мислиш, радакална демократијо, да ли он, примером и страдањем својим импонује маси? Зар се не сећаш, зар ниси демократијо, очи ти испале, гледала хиљаде примера да такве случајеве, да те поштене борце, да та идеална страдања екоплоатишу политички глумци?
На гроб палог витеза, на гроб човека који животом плаћа политичка убеђења долази политички глумац, долази да масу завара, и маса се редовно пуштала да буде заварана.
Политички глумац уме да над самим мртвим телом тог симпатичног, омиљеног човека, који на тако идеалан начин гине, експлоатише све у своју корист. Он се први ту нађе, вешто се учини да плаче, да рида, да жали великог покојника, грува се у груди, чупа косе, представља, игра улогу очајника; излази пред масу и над мртвачким одром почиње главну улогу. Ту држи говор. Свет га гледа. Он разбарушио косу, удесио позу као на позорници, вежбао се да му глас трепери болом (кога он у ствари и не осећа) и почиње:
„Тужни зборе!
„Ево још једне жртве, ево племенита човека, ево борца за идеале где мртав лежи. Ова уста из којих је истина, из којих су излазиле само речи поштених убеђења, та уста из којих је сваки невољник могао чути само утеху, непријатељима слободе та уста беху јерихонска труба, која је наговештавала смрт тиранији.“
Ту глумац забаци косу, уздрхти јаче гласом, начини се да га је бол свладао, обори главу, тужно уздахне, погледа лепи пол, па рекне:
— Народе, ја с тобом плачем…
А народ?
О, јадни народе, ти заборавиш пред том вештом глумачком игром оног племенитог човека, па место да озбиљно заплачеш за правим браниоцем твојих права, а теби се допадне представа и сумануто викнеш лажљивом политичком глумцу:
— Живео! — и то над мртвачким одром палог витеза за поштена начела.
Представе си ти волео, јадни народе, али сутра ћу ти тек рећи куд воде људи са тим политичким пајацлуком.
(Крај)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радикалној демократији (2/3)
III
Кад се добро проуче мотиви који су кретали кроз векове толике ускоке да губе главе за слободе, кад се види и зна да је и онај страховити први устанак године 1804. био само продужење те борбе у ширем и јачем облику, онда данашње прилике политичке и најскорија политичка борба могу се оценити тачно и правилно. Тада се, кад се све то има на уму, може разумети што је одмах у почетку свога покрета радикална демократија придобила уз своју заставу толико бораца, готових да гину за убеђење, да гину за поштена права потиштена народа. Та борба није нова, том борбом није наш народ тражио ништа друго него исто оно што је вековима тражио, а излагао се истим опасностима, готов на све жртве, како је кроз векове научио. Деца су се рађала нроз дуге векове робовања и сисала млеко мајчино, отхрањивала се тим светим пићем српске мајке, те мајке коју је задахнула сва свежина народних идеала, која је и сама однијана уз звуке гусала, однегована песмом народне свете туге, народног бола и жудње за слободом.
То су биле мајке и млеко тих матера заиста је било рајско пиће, свето и узвишено. Док су Српчад дојила такво млеко, Срби су имали људе, имали су кроз векове борце који су могли увек за добро народа, за слободе земље погледати смрти у очи. О, када би само данашње мајке могле појмити и разумети значај мајке, кад би оне само могле и назрети шта мушко чедо њихово посиса с млеком материним, колико значаја по срећу земље има материна песма којом се успављивали и будили сви витези слободе народне, онда би много и много другојачије изгледале данашње прилике у земљи. Али данас тога немамо, данас пре имамо свега него што мајке имамо. Њих нарочито немамо овде у Београду, у овој лудници од чаршије, која на жалост намеће сулуде моде целој земљи Србији. Ми сада у ово доба шарлатански врљамо и лутамо, ми сви осећамо да нам није добро, осећамо тежину прилика, па се вечно кавжимо, бијемо и свађамо око тога да пронађемо кривице, да видимо где је извор зла. Крив је био Милан, крив нам за недаће Александар, крива нам јаловица Драга, криви нам завереници, кад већ увек нама радикалима због наше лудости и назаренства мора неко бити крив. Ми у том врљању и тражењу узрока зла дођосмо и до топова, и цела земља, опојена заблудом, дође до убеђења да нам само још топови фале, па да земља буде срећна. Топови, топови! Кад видимо и осећамо да нам није добро, а не знамо откуда нас зло бије, ми онда мислимо да ћемо пуцањем из топова решити питање, да ће се зло наше домаће поплашити од наше пуцњаве па побећи некуд далеко, далеко од нас главом без обзира. У овом случају ми заиста личимо на мало дете, које ништа не зна, које не уме да се помогне, које уме само да плаче и да дреком, која му, да није око њега свесних, ништа не би помогла да од себе отклони незгоду која га мучи.
Добро је имати и топове, али пре него што имамо добре топове, нама су потребне добре мајке. И свима онима који мисле да су све и свја учинили кад викну:
— Топове дајте, топови нам требају! — ја бих одговорио:
— Мајке нам дајте, а не топове! Прво мајке, па топове, јер су нам залуду топови ако мајке не одоје синове да гину на топу, као што је гинуо Рајић у устанку.
Београд, та суманута варош која Србији даје мигове за политичко зло и добро, најчешће зло чини, јер Београд може имати и пушке и топове и прангије, али, на жалост, мајке нема. Београд има даме, има каћиперке, има, што се вели, „начитане женске“, има патронесе и добротворке, има жена што иду у клубове и воде политику, има их што воде литерарне препирке, има госпођа и журова где се гадно и одвратно оговара или се гледа судбина с асталчићима помоћу духова. Београд има сујетне жене што мужеве гурају на зло ради свилених хаљина и помодних шешира; има сплетки високих дама које кабинете министарске обаљују, али јадни наш Београд нема мајке.
Место млека материна, место да Српчад одајају српским мајчиним млеком, којим су одојени Обилићи и Југовићи, у Београду се одајају крављим млеком; место сисе материне имамо цуцле, или Српчад задоје Маџарице и последње блуднице! Место песме материне која витезе ствара, Српче слуша развратна ашиковања својих дадиља; и то је основ домаћег васпитања овог бедног колена што на жалост Србије ниче у лудом Београду, а та ће деца доцније владати и управљати с пуно виших државних разлога још јаднијом нашом Србијом.
IV
Борба радикалне демократије, а то значи борба потиштеног народа коме су одузета права човека, а на њега сваљен сав терет, сва мука народа који је морао чак и знојем, крвавим и мучним знојем, плаћати угњетаче своје није нова борба; та борба добила је само ново име, а име те исте борбе за права и слободе народне мењало се вековима. Исти мотиви који су кретали на борбу радикалну демократију, кретали су и борце нашег првог устанка, кретали и оне ускоке, који нису умели покретањем листова да траже слободе већ су то тражили мачем и пушком. Што вели Његош:
Пâс свакоји своје бреме носи,
Нове нужде рађу нове силе,
Дјеиствија напрежу духове,
Стјесненија сламају громове…
Удар нађе искру у камену
Без њега би у кам очајала.
И заиста свако време, сваки појас имао је своје муке, своју невољу, своје људе, своју борбу. Онако како се бори данас, није се могло борити пре пет стотина година, јер тај начин није био за то време.
Цар Лазар је морао да иде у бој, ту се морало да гине, Косово је морало постати крваво разбојиште, морало је постати велика гробница у коју Србија сахрани најбоље, најплеменитије синове своје, које уплакана Слобода народна и виле, српске посестриме племенитих витезова, отпратише до вечне куће. Тада, у то доба, није могло бити говора о покретању листа у коме би се доказивала права потиштених Срба и варварство турско. Место какве редакције у којој би био главни уредник Милош Обилић, власник цар Лазар, а редакциони одбор девет Југовића, Мусић Стеван, Косанчић Иван и Топлица Милан, морао се бирати други пут. Место уводног чланка, којим ми данас водимо борбу после толико година, Милош је морао да ради друго нешто. И он је написао уводни чланак, ал’ не пером и не мастилом, његов уводни чланак је написан мачем и тиранском крвљу, он је место уводног чланка распорио Мурата усред турског табора, усред његове свеколике војске. Стари Југ-Богдан са својих девет Јутовића нису могли бити репортери, нису могли доносити извештаје из Прес-бироа о страној политици, нити су могли писати преглед стране штампе, већ су оставили господство дома свога и пошли на Косово.
На граду се отвори капија,
И изиђе војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
На алату, вас у чисту злату.
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златпе ките висе,
Те куцкају Бошка по плећима.
Примиче се царица Милица
Руке склопи брату око врата,
А ухвати за узду алата.
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклонио…“
Не враћа се Бошко, то је била искрена и поштена борба тога доба, где се за убеђење гинуло. Како је велико, свето и узвишено све што се из племенитих поштених идеала чини, па макар ту борбу водио племић са златним токама, или доцније у устанку „голи синови“ и сиротиња раја.
Југовић Бошко, и као он и сви Југовићи, одговара сестри:
„Иди, сестро, на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руку крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац,
Да ми рече дружина остала:
„Гле страшљивца Бошка Југовића,
Он не смједе на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати,
За крст часни и слободу златну,
И за вјеру с браћом умријети.“
V
Радикална странка је, иако, дакле, имађаше, као што смо раније напоменули, крвав, страшан и језовит пут, и могла тако брзо ухватити дубока корена у народу, што је народ српски вековима навикнут већ на борбу којом је тражио од угњетача потиштена права и слободе своје, те тако је радикална странка са својим начелима и својим захтевима дошла као продужење борбе.
Власницима и угњетачима није никако ишло у рачун да се начела Радикалне странке шире у народ, те је између власника и људи прикупљених око заставе народних права и слобода настала страшна и очајна борба. И гоњење и глобљење и прогонства и влажне тамнице са оковима и лисицама, и мучење глађу и жеђу, па чак пушкарање и убијање од стране тиранских власти, све то није могло успети да идеје и начела Радикалне странке не бујају све јаче и јаче. И та убеђења, преливена крвљу најбољих својих заступника, постадоше страшило ондашњим опасним власницима; пред Радикалном странком задрхта и сам краљ Милан.
Ако је у тој борби бивало да се борац и смори, ако стукне мало натраг, ако се каткада у љутоме окршају и занија застава радикалних начела, пристизали су одмах одморнији, свежи борци, млађи, које није дуга борба заморила, или су чак и први пут ступали у тај страшни бојни ланац.
Дакле, никакав притисак, нијаква сила није могла застрашити масу храбрих бораца за слободе; сва гоњења су само више и више челичила борце.
*
Радикална странка на крају крајева је победила и једва једном се дочека да се дахне душом, дочека се први пут да радикална демократија одрешених руку, несметана ничим, изводи своје теорије, остварује своје идеале, да усрећи земљу и да створи благостање у народу.
Али Радикална странка, која се опростила и Милана и Александра и Драге и Луњевица и свију крвних њених непријатеља, који су је гонили и који су јој и могли сметати и сметали јој, има сада кад највише и може и треба да ради највећег и најопаснијег непријатеља, а тај је опаки и страшни непријатељ њен у самој странци.
То је онај разорни елеменат који се стварао у странци овда-онда, то су они људи који су са идејама Радикалне странке трговали као с јарећом кожом. Ти су људи упадали у доба кад се Радикалној странци мало срећа осме’не и с највише дреке и галаме гурали се мимо боље, тражили да им се чини, кукали да уши пробију како су они највише гоњени и упропаштени за радикална убеђења. И напредовали су и чињено им, али су они увек умели да осете опасност, увек су, чим се над Радикалном странком навуче ма и најмањи облак, одмах умели да се лагано, постепено повуку и то мотивишу слабим здрављем, домаћим неприликама и већ уобичајеним разним правдањима. И они тако повучени, сигурни за своју главу и за своја леђа, гледају поиздаље из скровитог кутка, меркају прилику, посматрају и чекају овоје време. Чим се развијала ратна застава Радикалне странке, кад труба радикалне демократије одјекне широм земље позивљући све борце да се купе под ратну заставу и кад се започне бој променљиве ратне среће, онда ту нема ниједног шићарџије, из бојног строја они беже, они ће прићи победитељу.
И чим се деси да се у радикалном табору захори радостан усклик, после силних страшних јуриша и ратних мука:
— Ура, победа је наша! Живела слобода!
Тада одједном као да из земље поникну ти одвратни људи и одмах се стану суманутом енергијом тискати међу прве редове, а њихови се гласови највише чују, они најватреније, најсилније вичу да већ и промукну:
— Ми смо победили, доле са тиранијом, живела слобода!
Тада они јуре бесомучно по зборовима, држе ватрене говоре, пишу дописе, пишу чланке пуне слободоумља…
Тај елеменат био је и у последњим данима страшне Александрове реакције притуљен, прикривен, изгледало је да и не постоји, али он је био жив и чекао је згоду гледајући са стране из сигурног положаја шта ће бити с радикалном демократијом. Ради боље сигурности ту је било и изјава и усменог и писменог одрицања од Радикалне странке било тајним било јавним путем.
(Даље)
И он!
Мото:
Боже мили, чуда големога!
Или грми, ил’ се земља тресе,
Ил’ удара море о брегове?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит’ удара море о брегове.
Већ је беда српски народ снашла
Од потомка Суље Циганина,
Главног стуба Драгињине славе,
Фараунског сина Живојина,
Који народ на избор позива!…
— Хи, хи, хи! … Хи, хи, хи! … Резигнација! … Продужиће се! … Хи, хи, хи! …
— Ама који ти је андрак, што си се узео церекати!?
— Хи, хи, хи! … Резигнација! … Продужиће се! …
— Ама, побогу брате, шта ће се продужити, ко ће то резигнирати?
— Ух, ала си незналица! Па ко ће други продужити но Живојин Величковић, јер он непрестано продужује. Како је почео узимати менице за постављање кметова у оно благословено доба Александрово, није сличан „гешефт“ напустио ни после 29. маја, кад је настало ово „несрећно и проклето стање“! … Знаш и сам да се онда наплаћивао, па се и после наплаћивао, и то све „у парламентарној“ Србији, па се још онда пита „чему“ то води?
— Не разумем!
— Не разумеш? … Е, на читај његов изборни проглас!
— Ама чији?
— Па његов, „Живојина Величковића! …“
— Какав проглас?… Коме? … Где? …
— Па изборни проглас! Проглас српскоме народу, коме је он од увек био „пријатељ“ још од тровања пок. Адама Богосављевића, па све до 1892, кад је и он доживео постати министром правде у Србији; и отада све до 29. маја, кад се чак и од својих пријатеља наплаћивао да им „код Краља изради да их постави за кметове“, и од 29. маја наовамо, кад је због своје велике жалости опљачкао свастике Александрове све у име своје велике оданости законитости и поштовања према изумрлој династији! …
— Па онда? …
— Па онда! … Ништа, и он пише изборни проглас, и он се препоручује „бирачима у округу београдском“, где је и његова, „либерална“, листа лањских избора имала око 400 гласова, а сад, богу се молећи, неће имати ни толико!
— Па нека га! … Нека се млати ако му то чини задовољство! То бар никакве штете неће имати.
— Ама, побогу брате, неће ни за кога бити штете од тога, само ми је чудо да је сад куражирао па нашао да су сад настали „изборни балови“, он, који је своју кураж показао 29. маја, кад је, куражан као Краљевић Марко, спровођен за Београд да се од силне куражи није знало шта му је жуће — да ли панталоне, да ли онај хаљетак што се носи испод панталона.
— Па ако; кад је бал нека је бал, кад је „изборни бал“, што у њему не би, ма и кроз плот, учествовао Живојин Резигнација, на ћеф му са својим жутим историјским панталонама од 29. маја, ћеф му с оним жутим хаљетком својим, који се носи испод панталона.
— Ама нека га, брате, нека га нек се теши, нека бар уображава да је и сада сила као што је и некад уистини био. Али се смејем толикој махнитости његовој што замишља да је сав свет луд, па да је заборавио сва његова досадашња „добра“ дела откако се први пут чуло за његово име приликом тровања Адама Богосављевића, па све до безбожног и разбојничког пљачкања Драгиних сестара, којима се, ками, као „пријатељ“ нашао „у тузи и невољи“! … И помисли сад то чудо од људска непоштења прича о „демонском, поноћном колу“, о „покушају да се са злочином и злочинцима спријатељи и један читав честит моралан народ“, он напада и своје дојучерашње другове с којима је вршљао по овој земљи како је хтео, па чак у помоћ позива и оца Рибарчева; он налази да је сада „лажан парламентаризам“, док је за време владавине кабинета у ком је и он био члан, морало доћи чак и до „паковања“ поред свих других несрећа, чуда и покора! И он прича о моралу!.. Па зар то није за смејање?
— Па да видиш и није! Он није чак ни за презирање. И за једно и за друго би он доиста био, само да је свестан својих радњи. Али је он, јадник, свега тога несвестан, он пати од Grössenwahn-а, уобразио је да је сила, да је величина, да га неко у нешто верма, па кад је осетио „да се данас већ слободније пише и говори“ о догађајима „против којих је он устао“ (види његове жуте панталоне од 29. маја), он је нашао да његовој „величини“ таман доликује да пред народ изиђе са својим изборним прогласом, верујући да ће све листом појурити за њим… Истина, он није довршио свој изборни проглас, јер ће се тек „продужити“, али и из овога што је изишло види се да он није ни за смејање ни за презирање, но за жаљење, пошто је дао доказа да је сазрео за ону кућу Данићеву на Врачару!
— Жали га колико хоћеш, а ја ћу га и презирати и смејати му се, јер је то у најпунијој мери и заслужио, а тако ће и „његови“ бирачи дочекати његов „проглас“.
„Нови покрет“
6. јун 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Одјеку“
Најслађи дани, дани оне наше борбе противу несреће наше земље, против тираније Александрове, против безакоња, прошли су ми у теби, Одјече. Ту сам ја сахранио најјаче сокове своје живота свога, ја сам са људима који су ту били патио са задовољством које само могу имати честити људи што земљи и народу добро желе. Ја се нисам из бојне линије извлачио, ја се никако нисам заклањао за бусију, ја сам и мимо тебе, Одјече, излетао и налетао дрскије него што сам смео чинити као отац породице у Страдији, и то не са плаћеним одговорним уредником, већ са пуним потписом. Ја се за то не кајем нити се икада мислим кајати. Ако хоћеш, Одјече, да ти искрено, без икакве крајње намере признам, а то ме данас није срамота да ти се исповедам, јер си у опозицији, ја сам једна врста контраћа, ја жалим, ја лично жалим Александра, себе ради, јер он је мени давао најјаче мотиве за рад мој, он је стварао оно што је мени годило да дрско нападам. После његове смрти ја сам осетио у души, у духу своме празнину, јер је нестало Александра, збрисаше се одједном мотиви моји, немаде више ко да прави политичке будалаштине, и, само због тога, Одјече, ја изгубих циљ живота, а то је да нападнем онде где је најопасније, и да се насмејем, да се церекам гласно крунисаној будали којој се клања толики подлачки свет.
После света тога, Одјече, мени је тешко, и жао ми је што морам да те укорим и да ти пребацим. Давно је то било, после 29. маја, откако си ти постао кућа, управо нека врста склоништа за свакога, само ако ти ласка.
Мене лично то боли! На то могу хладно да гледају сви уљези и политичке шићарџије, али ја не могу.
Кад си ти, Одјече, у доба најсудбоноснијих питања у земљи нашој, у најопасније доба по наше демократске слободе којима је грозило и наше назаренство и многи плаћени одроди, нашао за најпотребније да браниш у уводним чланцима г. Васу Антонића, који је био министар за нас крвавог и страшног Драгиног режима, с каквим правом смеш и имаш образа да се тако цинички плазиш на г. Дамјана Поповића, јер ако ништа друго, он је био међу онима који су, мећући главу у торбу, жртвама својим спасли па првом месту главе наше.
То теби, Одјече, не личи. Ја лично никаквих веза ни пријатељства немам ни са г. Антонићем ни г. Дамјаном, јер моје личне везе и најдубља пријатељства и била су и остаће с људима који су били баш у Одјеку у најгоре доба, и који ће се сви скупа опет и састати заједно само у случају реакције — али што је право и богу је драго.
„Нови покрет“
18. април 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје „Бекрија“ први пут међу звездама
Једна непристрасна повест, која се, из превелике пажње према страсти свога јунака Радоја, не дели на главе већ на – полиће
(наставак) [1]
— Их … викнуше сви.
Дача се намршти, уједе се за усну од љутине и помисли за се:
— Рогоња, хм, Рогоња?!… Он је то исто што и Раде Балавурда. Они ће се напити, па ће Рогоња набадати на рог, па шта је учињено, а Рада ће се напити, па тако заспати, одушевљавајући се како овај „све на рог натиче, преко себе у Дунаво баца!“
— Хоћемо Рогоњу, хоћемо га! — поновише се гласови.
Дача прекиде своје мисли, а један официр скочи на сто и отпоче:
— Браћо, убилци…
На ту лросту реч убилци збор се узбуни и један млад жив официр прасну:
— Пазите на изразе!
— Гле кукавице! — викну други.
— Нисам ја, брате, кукавица, али ако нас чује она љута под каменом гуја?
— Не знам ја за гује!
— А Милан?
— Је л’ краљ Милан покојни?! Баш си будала, па он је умро.
— Какав он, него Милан Новаковић. Не знаш ти како је то сила на перу.
Настаде једно крупно објашњење око љута звера Новаковића, и цело друштво уздрхта.
— Та шта не говори Раде Балавурда, што он ћути, — викну Дача.
Раде трештен пијан једва се прибра и поче:
Браћо мила и дружино драга,
Да ви знате њихне витезове,
Да ви знате коње и јунаке,
Да ви знате њихне задужбине,
Ви не бисте тако говорили,
А ја ћу вам по имену казат’
Све јунаке по имену знадем,
А коњи су бољи од јунака.
Што напријед јунак пред дружином,
Који јаши свога винограда,
Виноград му на колаче скаче,
По три копља у висину скаче,
А четири преко туђих поља,
Оно ти је војевода Гача.
„Нови покрет“
9. април 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Објављено уместо наставка сатире „Краљ Александар по други пут међу Србима“, настављајући се на истоимени „фељтон“ из листа „За Отаџбину“ (орган „Друштва за законско решење завереничког питања“). Њихов мржњом испуњен пљувачки фељтон објављиван је у наставцима свакодневно од 19. фебруара до 16. маја 1906. године, и имао је укупно 71 наставак. Колико је њихово писање било бедно и ниско, баш „пиљарачки“, како је говорио и сам Домановић, можете видети из њихове „вести“, објављене у једном од бројева у априлу 1906. године: „Због пијанства — У јучерашњем броју листа „некорисног официра, а слабог и невичног новинара“ није ништа написао бекри-Раде, јер је повређен шљивовом граном, нападнут и мучен људом шљивовицом. Данас ће свакојако напунити лист, јер је ’ладно време, па му се смучило и — повратиће таман пун број“. Сâм њихов фељтон много је гори од овог одломка и толико је простачки да га из принципа нећемо објавити на овој страници. Уредништво Пројекта.
Љубавно писмо милој публици
Драга и мила публико моја, ево дошло је време да се опет разговарамо, само што овај наш разговор неће дуго трајати. Ја смо се и ти, хвала милостивом богу, довољно објаснили, па није више потребе да се џаб-џабе кавџимо и крвимо. Ето, као што видиш, ја ти и данас нећу дати продужење приповетке „Александар по други пут међу Србима“. Можда ти то читаш, а можда и не читаш, а то је мени потпуно свеједно. Ја знам шта хоћу, а ти не знаш. Ти, публико, врљаш и тамо и тамо и амо, ти си час овоме, час ономе наклоњена без икаква смисла и разлога, а ја сам све док те не познадох био сталан. Али сада ћу и ја да се обрнем твојим путем, хоћу и ја да правим глупости и лудости као и ти, хоћу и ја да вичем на оно на шта не треба, хоћу и ја из моде да радим оно што не треба.
Ево, видиш, драга и мила моја публико, ја хоћу заједно с тобом, на твој начин, без икаквих задњих намера, с тобом заједно да оговарам самога себе. Зашто и не бих. Ти, публико, глупа наша добричино, не питаш и не разбираш, ти чак и најрадије читаш оно што је и против тебе и против мене. Ти чак, мало-помало, примаш све измишљотине као поуздану ствар, само ако се оне стално понављају. Кад је тако, кад ја то добро знам, онда није никакво чудо што ево хоћу да ти помогнем у лудости твојој, јер ја се тебе не бојим. Ти, драга моја некадашња публико, изгледа да изневери нашу стару љубав. Зар нисам ја теби, мила моја, дао срце своје, а зар ми ти ниси вратила истим жаром свете љубави? А сада? Сад ја, који за кратко време бејах далеко од очију твојих, одох даље, још даље, управо одох у невидиш, од срца твојега.
Љубав је наша пукла, ми смо се раздвојили, а то си крива ти. Ти си некад грлила и љубила идеале моје, а сада си постала непоштена, па грлиш и љубиш нитковлуке; ти се сада, пропала љубави моја, повлачиш по срамним редакцијама последњег олоша; ти сада пљујеш на све идеале наше из старог доба наше заједничке узвишене љубави; ти се сада церекаш на све лажи које ми подмећу непријатељи наши.
Мила моја, ја ти праштам, ја сам остао стари, ја тебе никад омрзнути нећу, јер сам уверен да ти не знаш шта радиш, али ја ћу ти заслепљен оном старом љубављу принети и последњу жртву. Ево видиш, ја ти помажем, публико, злато моје, да се боље насмејеш и разгалиш.
Ја ћу, видиш, душо, продужити онај фељтон из листа За Отаџбину. Не читам га стално, некад је и одвратан, али нећу да ми те глупостима муче, мила публико, слатко јагње моје. Ја ћу продужити онде где су они, тамо они, стали, а исписујем пун њихов наслов. Сад читај како се и ја сам грдим, да не слушаш уста друга, јер, веруј, не умеју ни да ме изгрде, јер не знају слабе стране моје.
„Нови покрет“
9. април 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Циганлијско царство
Кад је друштво за измене, допуне и ревизију српске историје наишло на опозицију код „поквареног“ и „подлог“ српског народа, који је и даље продужио у својој историји да велича којекакве зликовце, разбојнике, лопове, пијанице итд., а узор карактера и врлине — Вука Бранковића — човека који је такође за легално… да презире — онда друштво одржи последњу седницу, на којој се донесе одлука:
Да презру тај „кукавички“ и „подлачки“ народ српски, код кога је „врлина“ „порок“ а „порок“ — „врлина“, и да траже себи нову отаџбину, пошто они сада према оваквом стању ствари ничега заједничког уопште немају са старом својом Отаџбином, у којој су се по несрећи родили.
На тој бурној седници пало је разних предлога. Неки су песимистичнији — били за то да им уопште и не треба нова отаџбина, него да се раселе по свету као Цигани, те да и остали народи ове планете што се Земљом зове осете благодети од њиховог присуства, као што имају већ искуства са сродним им у свему, тим узор-народом циганским.
Овај предлог узе се у претрес и поново стаде да осваја терен, али после подужег говора највиђенијег међу виђенима и најлегалнијег међу легалнима — дичног ритера легије части — једногласно пропаде.
— Куда бисмо — вели ритер легије — као да су бајаги други народи ове проклете планете бољи. Сви су народи у „кукавичлуку“ и „подлости“ слични овом досадашњем нашем народу. Сетите се само оног зликовца Бонапарте и оне крваве револуције у историји „разбојничког“ народа француског. Замислите немачког разбојника Фридриха Великог, па оног крвожедног звера — Менелика Абисинског, а шта да кажем тек за оног маторог — Кригера Бурског. Не, не, господо, ми треба да останемо доследни на становишту легалном, ми морамо остати достојни потомци легалног нам узор-претка Вука Бранковића. Слава му!
— Слава му!
— Елем, браћо, — узе реч полковник Гача виноградски, — тако је. Као што видите, има право наш дични ритер легије части. Дакле, на овој проклетој планети услед наше легалности не можемо ни Цигани постати.
— Тако је, тако је — говоре сви у један глас — не можемо ни Цигани бити.
— Знам, знам, браћо — продужава полковник — ми ипак морамо тражити неког легалног излаза. Овако нерешена наша праведна ствар не може остати. Је ли тако, браћо?
— Тако је! Тако је!
— Молим вас, браћо — прекиде ларму ђенерал Живела. — Ја сам, браћо, познати администратор и организатор, ја имам један предлог, који ће вам се на сваки начин допасти и, ако га усвојите, извући ћемо се из ове тешке и безизлазне ситуације и нашу праведну ствар, на страх врагам, решићемо најлегалније.
— Чујмо, чујмо, браћо, ђенерала Живела.
— Кад већ не можемо, браћо, ни Цигани бити, као што видите, онда да оснујемо своје засебно, легално царство.
— Живео ђенерал Живела! Тако је! Хоћемо царство! Ја, ја ћу да будем цар! — заурлаше сви у један глас.
— Стојте, браћо, не можемо сви да будемо цареви, један ће да буде легални цар, а остали легални поданици цареви.
И настаде метеж и граја и чују се испрекидане реченице које један другом добацује:
„Е онда нећемо!“ „Ја хоћу“ … „Шта ти, ала си ми за цара, пази какав си се искривио к’о гудало, ала би ти личило…“ „Лопове, зар си опет ти за цара…“ „Пази мушке бабице, хоће он сад да буде цар, е нећеш суклато…“ „Животињо, ти си крао ћебад!…“ „Не лај, мрцино!“
У овој граји царева без поданика диже се легално-уставни Светомир, па ће својим бас-баритоном рећи:
— Чекајте, браћо, нек буде цар који хоће, не мења ствар, само мора да буде легално-уставни владалац; иначе ја немам апетита да будем легални поданик.
— Ја волим да прогутам цару устав, него да будем сам цар.
— Умирите се — продужи ђенерал Живела — саслушајте ме, ја нисам још ни изнео свој предлог кад оно се сви пријавише за цара. За сада се само скромни Светомир уписа у поданике и то, како ми изгледа, због старости.
Метеж и забуна све већа и већа. Сваки поче да говори и да себе проглашава за цара, а осталима наређује да му се покоравају.
Свађа се поче све више и више заоштравати и дође до туче. Би горе него оно у песми:
Господа се тешко завадила,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знају на коме је царство.
Директора ухватио један чак и за гушу, па поче да кркља самртним ропцем. Светомир узвикну:
— Ако, браћо, тако почнете, онда ћете се сви искрвити и ја онда немам коме бити поданик.
Цареви се мало омирише.
— Међутим, ствар је врло проста, браћо.
— Чујмо га! Чујмо!
— Образоваћемо царство и тражићемо да нам се легалним путем уступи Ада Циганлија за наше царство.
— Живео поданик!
— Живео поданик! — прекидоше говорника више гласова.
— Што се, браћо, цара тиче, ви ћете сви бити цареви.
— Хоћемо!
— Хоћемо!
— У нашој држави за легално решење, у нашем циганлијском царству не сме ни бити као код свију других народа. Ми смо друго, ми имамо своје засебне принципе, у нас ћу бити ја сам један поданик, а ви остали сви цареви.
— Тако је, тако је! — чу се бурно одобравање царева.
— Живели моји цареви!
— Живео наш поданик!
— Само један услов, ваша величанства.
— Чујмо нашег поданика!
— Ја моја узвишена величанства, имам један услов.
— Прима се услов! — одговарају унапред цареви.
— Ја тражим да сваки од вас изда свакодневно по неколико устава, које ћу ја гутати.
— Хоћемо.
— Хоћемо! — дрекнуше цареви.
И постаде тако циганлијско царство и цареви поведоше свога новог поданика у своју царевину, пошто га на брзу руку нахранише са два-три устава.
— А шта ћемо, браћо, кад нам овај поданик, не дај боже, умре? — присети се неко уз пут.
— Наћи ћемо одма’ једног поданика одакле било под кирију! — реши ствар један од царева.
И сви одобрише.
„Нови покрет“
2. април 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Самоуправи“
Мислим да је у два маха неко у Самоуправи на своју руку и на своју одговорност додирнуо Нови Покрет на врло неделикатан начин, те због тога одговарам ја лично, јер и ово што ја велим говорим у име своје.
Људи око Самоуправе, а тврдо сам убеђен да је тамо много честитих и поштених душа, треба да припазе да Самоуправа не изгледа као каква стара, да не постане хистерична тетка-Самоуправа, која ни сама не зна шта хоће, а ларма, псује и грди и кад има права и кад нема.
Покрет је од свога почетка био и искрен и отворене душе, и ако је ишта било очигледно, бар је то било јасно као дан да се у овом листу говорило са највећим поштовањем о свима ваљаним људима из старијег и млађег радикалног крила. Ја сам лично увек сам с поштовањем скидао капу пред врлином, а то ћу и убудуће радити.
Неко у јучерањој Самоуправи, а бог би га сам знао зашто, испаде и рече како је Самоуправи одвратно исто тако оно што пишу Домановићеве новине као што им је одвратно и фалсификовање историје Правдино, Виделово и Гачино.
Тај неко што је то писао и није видео, или, у шта сумњам, намерно није хтео да види да је Покретов чланак о Цветима, мањи и краћи, Самоуправа само проширила, али је смисао један и исти.
Ко је то у Н. Покрету рекао да Цветима и устанку од 1815. године треба одрећи историјску важност?
Боже сачувај, то нити велимо, нити се то овако у чланцима, на брзу руку, може рећи.
Наше колено, ми данас знамо и можемо добро знати историју стару, историју средњег века, али ја вам могу смело рећи, ми појма немамо баш о најскоријој прошлости, ми најмање од свега знамо нашу историју од устанака.
Ми историју тога времена најмање знамо, а оно што знамо, знамо окако како су нас учили у школама, знамо је онако како је власницима и њиховим подлацима требало да је знамо.
Кад би тај неки господин из Самоуправе ма и мало претурио писма и документа из тога времена, а што ја за сада не смем износити, јер ми то забрањује закон који штити Државну архиву, онда би могао бар намирисати да 1815. година није оно како су нас учили и научили школски уџбеници, а они су били такви јер другојачији нису смели бити.
Онда би тај неки господин заиста дошао до закључка да није тако лако говорити о важности или неважности 1815. године. 1815. година, ослобођење Србије и сви ти догађаји стоје под погодбама и условима, које нису зависиле једино од рата већ и од споразума књаза Милоша и Порте. Да ли је то било боље, или горе, ја за сада остављам, јер није тако лако ни пресуђивати о тако крупним и епохалним догађајима.
Нови Покрет, односно ја, да се јавим отворено, констатовао сам у чланку „Цвети“ да је то лаж што су нам толике године причали да су Цвети васкрс народних слобода.
Тога сам мишљења и сад, и био сам и бићу.
Самоуправа, чији су људи лежали по тамницама, окивани и стрељани за поштена убеђења, проналази да је сад одвратно што ми кажемо истину јасну и светлу.
Не говорим ја о ослобођењу званичне Србије, него о слободама народа.
Ако ви из Самоуправе докажете и доказујете да су Цвети васкрс народних слобода, онда сте заслужили да се над вама понови стара реакција тих старих Цвети.
Ако проучите буне и узроке буна под књазом Милошем, онда не смете ни у шали рећи да су Цвети „празник васкрса народних слобода“. А кад је реч о Милану и Александру, ваљда тек нећете чекати да вас ја ових година подсећам на ваше ланце што сте их вукли, и на тамнице у којима сте провели толике дане баш у доба кад су Обреновићи славили „празник народне слободе“.
То исто и рекли сте и мислите и ви, и онда се чудите што је овом вашем неком што је писао чланак да се без икаква разлога и повода онако обрецује.
„Нови покрет“
29. март 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Цвети
Под Обреновићима, све до пре 29. маја, данашњи дан, Цвети, прослављао се као дан народног ослобођења од турског ропства, као дан васкрса народних слобода, као опомен на 1815. годину.
Ми смо далеко од тога да одричемо важност 1815. године и да претресамо заслуге и мане Милошеве; на овом месту ми само исправљамо оно што је погрешно било.
Устанком од 1815. године био је заиста ослобођен књаз Милош и његове власти, али народ није био ослобођен. Он је, може се тачно рећи, а мора се и признати, био ослобођен Турака и турског зулума, али су се одмах ти зулуми поновили од крштених Турака, од рђавих власти Милошевих. Његове власти узеше све манире турских паша, те је због тога и бивало онако честих буна.
У меморандуму Ђакове буне народ вели књазу Милошу отприлике ово:
„Господару, или нас спасавај ових домаћих, крштених Турака, или ћемо у гору, ил’ у воду, или се морамо борити и против овога зла које нам је теже и од турског.“
Па зар су онда у то доба могле Цвети да се прослављају као васкрс народне слободе. Не, то је само био васкрс кнеза Милоша и његових рђавих власти.
А под краљем Миланом? И ту се поновило то исто.
А под Александром?
Ту тек није могло бити говора о јадном народу и још јаднијим његовим слободама.
Цвети су и тада прослављане као васкрс народне слободе, али, у суштини, то је био само лични празник насилничке, традиционалне Александрове слободе и његових верних помагача у угњетавању поштеног народа.
Тога дана, на Цвети, кад се блудница Драга шепурила на престолу српском у оделу царице Милице, када је Александар својим вернима китио груди лентама, кад су и лопови који његову тиранију помажу добијали одликовања за грађанске заслуге, тада када су они вајно радосни због васкрса народних слобода пировали пир и ковали ланце народу, шта је радио грешни народ?
Најбољи синови његови лежали су по тамницама, окованих и руку и ногу, а народ српски, та ондашња раја насилничких власти, исцеђен, оглобљен и оголео услед зулума Александрових, уздисао је тешко и горко.
Па зар је то онда била светковина народна, зар је то био васкрс народне слободе?
О да страшне и циничне ироније!
Ослобођење од крштених Турака почиње од 29. маја.
29. мај може се рачунати у празник народни откад почиње обнављање и васкрс народних слобода.
Дај боже да се и заборави на зулуме на које нас Цвети подсећају!
„Нови покрет“
26. март 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (1/4)
Један путник, странац, и то баш главом Енглез, који је скорих дана пропутовао кроз Србију штампао је ове интересантне успомене из наше земље. Убеђени смо да ће за све наше читаоце бити ове белешке странчеве од великог интереса, те ћемо их у верном преводу нашем саопштити од речи до речи онако исто како је и у оригиналу, и то на уводном месту, место чланка.
Ево тих успомена, које су штампане на енглеском језику под горњим насловом:
„Из земље чуда и изненађења“
I
„До пре неке године знао сам за многе и многе земље, које су и у Европи и ван Европе, знао сам чак и о многим звездама и небеским просторима, али о земљи Србији ништа никада чуо нисам. Одједном се прочу код нас Енглеза да постоји и неко чудо од земље што се зове Србија. Ја сам човек и иначе беспослен, добро ситуиран, проживео сам и науживао се, па ми све досадило. Размишљао сам на какав шпорт да се ја одам, па никако да измислим нешто ново. Ми Енглези смо у тим шпортовима отишли већ до сулудности, па ко ће измислити нешто чиме може задовољити сујету као каквим новитетом. Понављати оно исто што су други већ радили нисам ни хтео ни имао воље. Рецимо да се решим да век проведем у томе да израчунам колико се цигарета попуши у Лондону за годину, то је већ један радио. Да се одам на шпорт па да израчунам колико хектолитара воде протече кроз Темзу за годину дана, опет бесмислено. Било је мојих земљака који су се и тиме бавили.
Заиста ми је мило било кад сам чуо за ту земљу Србију, о којој нико и никад од нас Енглеза није ни чуо ни снио; и што је најлепше, како сам у нашим новинама прочитао, у тој земљи се свакодневно дешава стотинама чуда и стотинама разних изненађења.
Откако сам то прочитао, ја просто оживех. Нестаде оне тешке досаде, сад и ја добих неки циљ у животу и рекох сам у себи:
— Е, ето то је ново. Ја ћу радити што није ниједан Енглез радио, ја ћу да проведем остатак свога живота у томе шпорту. Хоћу да бројим колико се изненађења и колико се ситних и крупних чуда дешава у тој земљи за годину дана.
Осећао сам срећу и понос што тај шпорт ја први почињем баш у Енглеској, где су шпортови чудни и луди, а многобројни баш као и изненађења у тој земљи.
Одмах, из тих стопа, што се вели код нас Енглеза, нађем једнога Србина (њих је, хвала богу, како сам од њега сазнао, било свуд по свету. Разбегли се од многих и честих чуда) у Лондону, који, разуме се, зна добро енглески, одредим му добру плату, дам путнога трошка и пошљем га у Србију да ме отуд извештава о сваком ситном и крупном чуду, о сваком малом и великом изненађењу, и то све депешама. То је било пре неколико година.
С нестрпљењем сам очекивао прве вести. Најзад дочеках и тај срећни дан.
Ево депеша првог дана откад сам их почео добијати.
Прва депеша у 7 часова изјутра:
„Краљ је прокламовао нов слободоуман устав и положио заклетву да ће га и он и његови потомци до гроба штитити, као што су то радили и његови преци!“
Доцније сам већ распитао депешом:
„Колико краљ има деце?“
Одговор:
„Нема!“
Ја питам за претке.
„Не знају се“ — добијем одговор.
О, Господе боже, та ово су заиста нечувена чуда.
Опет депеша:
„Народ се по наређењу весели.“
Даље депеше од истог дана:
„Краљ укинуо Устав и узео сву власт у своје руке. “
„Народ се весели по наређењу.“
„Ово су све последња чуда, за сада ниједног крупног.“
„Ситна чуда: престоница окићена цвећем. Долазе депутације. Краљ Александар је учинио посету јавној женској.“
Има још 183 чуда овако безначајне вредности.
„Настало је изненађење што већ два сата нису никог премлатили жандари усред престонице.“
„У округу крагујевачком није осуђен нити отпуштен из службе један полицајац који се држао закона. Народ тога краја јако је изненађен.“
„Пошљите ми још неколико помоћника, јер не могу сам да савлађујем посао.“
И заиста, одредим му још неколико помоћника, а и себи узмем тако исто неколико.
Сутрадан још више депеша још луђе садржине, тако да ја и сви моји помагачи не можемо да савладамо. И ја све то тачно бројим и наређујем главном извештачу из Србије да ниједно, па ни најмање чудо ни изненађење, не пропусте, јер ја сам хтео да имам тачну статистику. Као одговор на то добијем депешу:
„Одредите још двадесет помагача. Посао је велики, сваким даном све се више и више развија.“
Шта ћу ја, као сваки Енглез, кад сам се већ решио да у томе проведем век, морао сам и то учинити. Али из дана у дан посао све већи, те сам због материјалних средстава морао основати Акционарско удружење, коме ће бити једини задатак да прикупља сва чуда и изненађења из земље Србије. Прво је било нас неколико, а после, постепено из дана у дан морадосмо ради огромног рада проширивати и број акционара.
Никако да посао иде на мање, већ се нагло, чисто неприродно развија, а издаци, разуме се, све већи и већи.
— Па, иако смо Енглези — нападоше ме акционари једног дана, — ово је и сувише лудо предузеће. Лакше нам је ухватити тачан рачун колико је зрна песка у Темзи, него се бавити тим да израчунамо колико је у Србији за годину ситних, и крупних чуда и изненађења.
Ево за кратко време колико се нас оштетисмо, а како се тамо ствари развијају, то ће моћи банкротирати цела Енглеска, а да се та статистика ни о толиком трошку не среди.
Сутра ћемо донети продужење овог чудног енглеског написа, у коме даље прича узроке његовог доласка у Србију и утиске које је с тог пута понео.
II
И заиста, што вели онај акционар, умало што не дође у опасност да банкротира цела Енглеска подносећи трошкове око прикупљања вести о чудима из земље Србије. Сем чуда као што је Устав без уставности, порођај без детета, апсолутизам под парламентарним режимом, парламентарна влада без скупштине, скупштина без права, било је чак и преких судова и опсадних стања, пушкарања и окивања грађана по њиховој личној молби.
Добио сам и овакву депешу од главног мог извештача у Србији:
„Београд
„Данас је краљ издао овакву прокламацију:
„Драги мој народе, има већ неколико дана како ме молиш и кумиш да ти опет укинем Устав и законе, да те опростим досадне слободе и да бар за дан-два повратим у Србији старо срећно доба пушкарања грађана, окивања и кундачења. Ја се нисам ни за часак оглушио о те искрене жеље мојих верних поданика, али сам хтео да о томе добро размислим. Јуче сам добио безброј делеша у којима ме верни поданици питају шта је то да нема убијања и окивања већ неколико дана.
У интересу миле ми Отаџбине, а по жељи свију вас, ја вам данас испуњавам молбе и објављујем да приређујем:
Велику народну забаву са кукањем и плакањем. Програм ће бити овај:
Отварање забаве почињем ево данас овим својим говором.
- Гутање Устава са свима законима земаљским изводићу такође ја са балкона краљевске палате уз многобројно одобравање и клицање масе.
- Неколико, досада нечувених и невиђених, свечаних пушкарања мојих добрих грађана изводићу телефонским наредбама уз припомоћ жандармерије, а уз свирање веселих комада музике моје гарде и уз пратњу моје дичне краљице.
- Свечано отварање преког суда и опсадног стања. Стари комад на многобројни захтев публике. Ту се продуцирају вештаци у суђењу по закону без закона, по правди без правде, по пуним прибављеним доказима и онда кад ни једног јединог доказа нема. То ће они вршити под сталним мојим надзором а уз пријатељско суделовање полиције, која ће изводити на вештачки начин измишљање криваца, лажне сведоке, окивање и ’апшење мојих поданика, које сам унапред одредио да на тој великој народној забави представљају политичке жртве. Почетак представе и те народне велике забаве отварам данас и изводим пред вама.
Забава ће се одржати у просторијама целе Србије. Улазну цену било за самца или за породицу, узима народу из џепа сама полиција. Странци у пола цене. Мала деца на сиси, жандарми, шпијуни, полицајци и сви који су са мном заједно приређивачи ове велике народне забаве, бесплатно.“
Но то мора бити од великог интереса — помислио сам у себи читајући ову депешу. Ала тај краљ уме да измишља необичне шпортове. Тога се заиста не би умели сетити ни сви блазирани енглески лордови и богаташи. Тај је, завидим му просто, претекао све нас Енглезе.
Није ми намера овде да износим сва чуда ове земље о којој сада пишем, нити бих то, и поред добре воље, могао урадити.
Што би рекла у хиперболи наша енглеска песма: да је море мастило, ведро небо хартија, па би опет нестало и мастила и хартије да се све то попише. Ја сам овде углавном изнео мустре тих чуда, а већ много би даље отишао од ствари кад бих писао и ситнице, као на пример овај извештај:
„Читам у многим данашњим новинама ово: Како су у земљи учестале крађе у државним благајницама а на поштама се краду аманети и новчане пошиљке, то држава не мисли оставити тај посао приватним особама, већ се решила да тај посао узме у своје руке. Држава ће сама предузети крађу државног новца и поштанских аманета. Због тога је објављен конкурс за известан, потребан број питомаца које ће држава школовати и образовати о свом трошку за овај важан позив.“
(Даље)
Радоје Домановић 