Mrtvo morje (3/5)
Jaz sem zelo mnogo potoval po svetu. Nekateri verjamejo to, drugi pa ne verjamejo in mislijo, da sem si vse to samo izmislil, čudno! Sicer pa, kakor je nekdo rekel, vsa zadeva se me prav nič ne tiče. Poglavitno je, da sem sam prepričan, da sem zelo mnogo potoval.
Potujoč po svetu, vidi človek marsikaj takega, o čemer se mu še v snu ni sanjalo, nikar šele, da bi si mogel kaj takega misliti v budnem stanju. Bral sem v nekem angleškem listu, kako je ves angleški tisk najostreje napadel nekega pregrešnega Angleža, ki je napisal nekak potopis po Srbiji. Bral sem tudi tisti potopis, pa se mi je videl še dosti točen, vendar pa mu ni nihče izmed Angležev verjel, niti da sploh obstoji kaka dežela Srbija, nikar šele tega, kar je bil napisal o tej deželi. Imenovali so ga zanesenjaka, pa celo norca. Tako, glejte, naši kritiki lahko vidijo, da se da videti na svetu vse mogoče, ne pa da venomer vpijejo: to ni resnično, ne ustreza naravnim dejstvom; te osebe so take, kakor da so z lune padle (pri tem pa ne vidijo, da hodi mimo njih in sredi nas vsak dan tako mnogo individujev, ki so še veliko hujši kakor pa da so z lune padli). Meni je vsa ta njihova stereotipna rdeča nit, ki se vleče, kaj vem, skozi njih delo včasih kar brez konca in kraja, jela že do grla presedati.
Glejte torej, tako sem potujoč tudi jaz naletel na neko čudovito družbo, pravzaprav neko mesto, neko državico, kali.
Prvo, kamor me je zaneslo v tej deželi (imenujmo jo kratkomalo tako), je bilo neko politično zborovanje.
»Kako lepo, bogme; imenitno, da je ravno mene zaneslo v to čudo!« sem pomislil pri sebi in bilo mi je malo neprijetno, ker sem se v Srbiji že odvadil političnih shodov in sodelovanja v javnih zadevah. Tam se je vse nekako zgrupiralo in pomirilo drugo z drugim, tako da ga človek nima, s komer bi si pošteno skočil v lase.
Presenetilo me je. Zborovanje je vodil predstavnik oblasti v tistem kraju dežele, menda ga imenujejo okrožnega načelnika, in sam je bil tudi sklicatelj tega shoda.
Mnogi državljani gledajo zaspana, kar zabuhli od spanja, nekateri pa stojé dremljejo s polodprtimi usti, z zaprtimi očmi in glave jim kinkajo levo in desno, gor in dol; včasih zacincata glavi dveh državljanov malo močneje, trčita druga ob drugo, zdrzneta se, oba politika pogledata s topim pogledom drug drugega, se prav nič ne začudita in oči se jima spet zatisnejo, glave pa vneto kinkajo dalje. Mnogi so kar polegli in zaspali, in tako smrčanje se razlega, da je milina slišati. Mnogi pa so resda budni, a si manejo oči in glasno in sladko, zdehajo ter tako zaradi lepše harmonije nekako pomagajo tistim, ki smrče v zboru. Ozrl sem se, ko so začeli z vseh strani prinašati biriči državljane na hrbtih. Vsak si je oprtil po enega na grbo in ga prinesel na shod. Nekateri so bili mirni, molče in ravnodušno so gledali okrog sebe, nekateri so zaspali, nekoliko pa se jih je zvijalo in se hotelo iztrgati. Nekatere preuporne so pritirali uklenjene.
»Kakšno zborovanje pa je to?« sem vprašal nekoga.
»Vrag si ga vedi!« je odgovoril ta brezbrižno.
»Menda ni opozicija?«
»Opozicija!« je odgovoril spet oni, ne da bi bil pogledal, kdo ga je vprašal.
»Pa kaj oblast sama sklicuje opozicionalno zborovanje in še siloma vodi ljudi nanj?« sem vprašal.
»Oblast!«
»In kar zoper sebe?«
»Jasno!« je odgovoril ta zdolgočaseno kakor v nekem neumevanju.
»Mogoče pa je to zborovanje zoper ljudstvo?« sem vprašal.
»Mogoče!« je odgovoril ta spet na isti način.
»In kaj mislite vi?« sem vprašal.
Ta pa me je pogledal topo, brezizrazno, skomizgnil z rameni in razširili roke, kakor bi hotel reči: »Kaj meni mar!«
Obrnil sem se od njega in hotel pristopiti k drugemu, pa me je njegovo docela neizrazno lice odvrnilo od tega brezumnega in brezuspešnega poskusa.
Naenkrat sem zaslišal neki razkačen glas:
»Kaj pa se to pravi? Živ krst noče v opozicijo. Tega ni mogoče več prenašati. Vse sami pristaši vlade in oblasti, vse pokorno, vse mirno in to gre iz dneva v dan, da se je človeku ze tudi ta pokorščina priskutila.«
»To je pa res čudovit in omikan narod!« sem pomislil pri sebi in obšla me je nevoščljivost na to idealno deželico. Tu najbrže še moja rajnka strina ne bi huknila, niti prerokovala kakšne nevarnosti. Ljudje so olikani in pokorni, še veliko bolj mirni, kakor je zahteval od nas otrok oni naš dobri, stari učitelj, ker sta njihov mir in njihovo lepo vedenje že samo miroljubno policijo začela dolgočasiti in se ji zdeti puščobna.
»Ce boste še naprej tako nadaljevali,« je vpil načelnik ostro, razkačeno, »potem znamo pokazati tudi drugo stran medalje. To se lahko precej zgodi in se, ako ne veste, godi tudi drugod. Za vodjo skrajne in ostre opozicije proti današnjemu režimu se imenuje ta in ta z letno plačo petnajst tisoč dinarjev. Za člane glavnega odbora opozicionalne stranke se imenujejo ta in ta, ta in ta, ta in ta, na delo torej! Nato še za opozicionalce v tem in tem okrožju: ta in ta, ta in ta, pa mirna Bosna. Tako ne gre več. Vlada je tudi že našla pot in način, da bo začela izdajati list proti sebi. V ta namen je začela že pogajanja in je našla dobre, zanesljive in zveste ljudi.«
Državljani, oziroma opozicionalci gledajo z zaspanimi očmi v načelnika in nobenih sprememb jim ni videti na obrazih. To jih ni niti presenetilo, niti razburilo, niti razveselilo — popolnoma nič, kakor da ni načelnik niti ust odprl.
»Vi ste torej zdaj opozicija!« je dejal načelnik.
Ljudje gledajo vanj in mirno, ravnodušno molče.
Vzel je seznam navzočih, oziroma siloma na zborovanje pritiranih ljudi in začel klicati.
»Vsi so tu!« je rekel zadovoljno, ko jih je poklical.
Načelnik se je zavalil v naslanjač in si od zadovoljstva pomel roke:
»No, dobrooo!« je spregovoril z nasmehom na obrazu. »Zdaj pa pričnimo v imenu božjem!… Kot vladnim nasprotnikom je vaša naloga, najostreje napadati vlado in obsojati njeno politično delo in smer njene zunanje in notranje politike.«
Ljudje so se začeli pomalem osveščati, dokler se ni vzpel nekdo na prste, dvignil roko in zacvilil s tankim glaskom:
»Prosim, gospod, jaz vem za neko zgodbo o opozicionalcu.«
»No, daj, povej jo!«
Državljan se je malo odkašljal, zmignil z rameni in pričel pripovedovati s takim tonom, da se je slišalo kakor bi čivkal, prav tako kakor smo odgovarjali mi v ljudski šoli in lajnali tiste poučne zgodbice:
»Bila sta nekoč dva državljana: enemu je bilo ime Milan, drugemu pa Ilija. Milan je bil priden in ubogljiv državljan, Ilija pa poreden in malopriden. Milan je v vsem lepo ubogal svojo dobro vlado, Ilija pa je bil neubogljiv in ni poslušal svoje dobre vlade, marveč je glasoval proti vladnim kandidatom. In dobra vlada je poklicala predse Milana in Ilijo ter jima rekla:
,Dobro, Milan, ti si priden in ubogljiv državljan: ná zato kupček denarja, a poleg svoje službe dobiš še eno z višjo plačo.’ To rekši je stisnila Milanu polno mošnjo denarja v roke. Milan je poljubil dobri vladi roko in veselo odšel domov.
Nato se je obrnila k Iliji in rekla:
,Ti, Ilija, pa si malopriden in neubogljiv državljan, zato pojdeš v luknjo in vzela ti bom plačo, ki jo dobivaš in jo bom dala rajši pridnim in poštenim.’
Prišli so žandarji in so pri priči zgrabili nerodnega in nubogljivega Ilijo, da je moral hudo trpeti in da je razžalostil vso svojo družino.
Tako se godi vsakomur, kdor ne uboga svojih predstojnikov in svoje vlade.«
»Jako dobro!« je rekel načelnik.
»Prosim, gospod, jaz pa vem, kaj nas uči ta zgodba!« se je oglasil neki drugi državljan.
»Dobro, povej nam!«
»Iz te zgodbice vidimo, kako mora biti človek zvest in kako mora ubogati svojo vlado, da bo lahko srečno živel s svojo družino. Pridni in ubogljivi državljani ne ravnajo tako kakor Ilija, zato jih ima vsaka vlada rada!« je spregovoril opozicionalec.
»Dobro, in kaj je dolžnost pridnega in ubogljivega državljana?«
»Dolžnost pridnega in rodoljubnega državljana je vstati zjutraj s postelje.«
»Zelo lepo, to je prva dolžnost. Ima še kakšne?«
»Ima jih.«
»Katere?«
»Državljan se obleče, umije in pozajtrkuje «
»In nato?«
»Nato mirno odide z doma in odide naravnost na svoje delo, če pa nima dela, odide v krčmo, da počaka, ko bo čas za obed. Točno opoldne pride spet mirno domov in pokosi. Po kosilu popije kavo, si osnaži zobe in leze spat. Ko se dobro prespi, se državljan umije in odide na sprehod, nato pa v gostilno in ko pride čas za večerjo, odide naravnost domov in povečerja, po večerji pa leže v posteljo in zaspi.«
Še mnogi drugi opozicionalci so povedali kakšno modro, poučno zgodbico in razložili, kaj nas uči ta povest. Nato so prešli opozicionalci na svoja prepričanja in principe.
Nekdo je predlagal, naj se zborovanje konča in naj vsi skupaj odidejo v gostilno na kozarček vinčka.
Tu je prišlo do deljenih mnenj in razvnela se je burna debata. Nihče ni več dremal. Prišlo je do glasovanja v načelu. Po končanem glasovanju je načelnik razglasil, da je predlog v načelu sprejet, da odidejo v krčmo, in potem je prišla na vrsto razprava o podrobnostih: kaj bodo pili tam?
Nekateri so hoteli vino s sodo.
»Mi ne maramo tega,« so zavpili drugi, »rajši imamo pivo!«
»Jaz iz principa ne pijem piva!« je dejal nekdo iz prve skupine.
»Jaz pa načelno ne maram vina.«
In tako je vstalo mnogo principov in prepričanj in razvnela se je burna debata.
Nekateri so omenili kavo (ti so ostali v žalostni manjšim) in nekdo izmed njih je potegnil uro iz žepa, pogledal in dejal:
»Tri in pet minut! Tudi jaz ne morem piti zdaj kave. Jaz načelno pijem kavo samo do treh popoldne, pozneje pa za vse na svetu ne.«
Po mnogih govorih, ki so trajali vse popoldne, je prišlo do glasovanja.
Načelnik se je kot vrl predstavnik oblasti držal objektivno in pravično. Z ničemer ni hotel vplivati na svobodne volitve. Vsakemu državljanu je dovolil, da je po mirni, parlamentarni poti oddal svoj glas za svoje prepričanje. Sicer pa je vsakemu zajamčena ta pravica po zakonu in kaj bi jo jim potem kratil?
Glasovanje je poteklo v najlepšem redu.
Po končanem glasovanju je načelnik vstal s tehtnim, resnim obrazom kakor se spodobi za predsednika političnega zborovanja in je s še tehtnejšim glasom razglasil rezultat glasovanja.
»Razglašam, da je z velikansko večino zmagala skupina, ki je za vino s sodo, nato pride nekaj manj številna frakcija za čisto vino, nato frakcija za pivo. Za kavo so glasovali trije (dva za sladko, eden pa za grenko) in naposled en glas ti mlečno kavo.«
Ta je tudi sicer — pozabil sem pripomnit —, začel govor proti vladi, a mu je množica s hrupom udulila ta otroški izpad. Nato pa je malo kasneje pričel govoriti, da nasprotuje tudi takemu shodu in da to sploh ni shod opozicije, marveč da je prillo vladi na misel malo pošaliti se, vendar pa so mu tudi zdaj drugi z vikom in krikom preprečili, da bi govoril.
Po tem razglasu je načelnik malo pomolčal, nato pa dodal:
»Kar se mene tiče, bom pil pivo, ker moj gospod minister nikdar ne pije vina s sodo.«
Ob teh besedah je pričela opozicija iznenada omahovati in kar vsi so se izrazili, da so za pivo (razen tistega, ki je glasoval za mlečno kavo).
»Nikakor ne želim vplivati na vašo svobodo,« je spregovoril načelnik, »in zahtevam od vas, da ostanete pri svojem prepričanju.«
Bog varuj! Živ krst ne mara slišati za prepričanje in pričeli so dokazovati, da se je to glasovanje slučajno tako končalo in da se jim samim čudno zdi, kako se je moglo to zgoditi, ko vendar v bistvu nihče ni mislil tako.
In tako se je vse to lepo zaključilo in so po dolgotrajnem in napornem političnem delu odšli v gostilno.
Pili so, peli, govorili napitnice in zdravice vladi in narodu in se ob neki nočni uri mirno in lepo tiho razšli po svojih domovih.
Králevic Marko podruhé mezi Srby (2/5)
A Marko jel pomalu dál a div si hlavu neukroutil, jak se divil, proč jeho Srbové před ním utíkají — vždyť ho přece tak dlouho a tak úpěnlivě přivolávali! A co písní o něm složili… To bude asi tím, napadlo ho, že ještě nevědí, kdo je, ale až se to dozvědí, konejšil se, to bude panečku uvítání! A on je pak všecky svolá dohromady a vytáhnou na sultána… Tu najednou spatřil u silnice rozložitý dub a pod ním lákavý chládek; neodolal a sesedl ze Šárce, přivázal ho, svlékl si kožich, sáhl po měchu a pustil se do vína. A jak tak popíjel a rozjímal, padla na něj dřímota, a tak se natáhl, jen tak, bez ničeho pod hlavou, že se drobátko prospí. Ale jen odespal prvních pár veršů, Šarac zpozoroval, jak je obkličují nějací lidé, a začal hrabat kopytem o zem. Byl to okresní policejní písař a deset žandárů. Marko vyskočil, natáhl si kožich naruby, nasedl na Šárce, a uzdu v zubech, v jedné ruce šavli, v druhé buzdovan, vtrhl mezi žandáry. V těch by se byl krve nedořezal, jak se lekli; a Marko, bez sebe vzteky, že ho probudili, začal jednoho po druhém obdarovávat: někoho šavlí a někoho buzdovanem. Sotva se třikrát rozmáchl, a už duše všech deseti žandárů opustily toto slzavé údolí. Když písař viděl to dopuštění, vykašlal se na vyšetřování a paragrafy, vzal nohy na ramena a metelil pryč. Marko se vrhl za ním s výhrůžným pokřikem:
„Marné prcháš, bídný zkurvysynu!
Můj buzdovan nemíjí se cíle!“
zamával buzdovanem a mrštil jím za bídným zkurvysynem; ten sebou sekl jak kláda, přestože buzdovan o něj jen lehce zavadil rukojetí. Zařinčely prázdné třmeny — a už se zmítal v Markových rukou; Markovi se ho ale zželelo, a tak mu jenom svázal ruce za zády a pověsil ho na hlavici sedla. Pak se vrátil k svému měchu, a když si pořádně přihnul, povídá tomu nešťastníkovi:
„Pojď si se mnou zavdat, zkurvysynu!“
Ale písař jen naříkal bolestí, kroutil sebou a házel, což Markovi přišlo jako náramně povedená švanda a rozesmál se; čím víc sebou ten chudák zavěšený na sedle mrskal a čím víc úpěl a fňukal, tím víc se Marko chechtal — kničí jak kotě či štíně! napadlo ho a rozřehtal se tak, až se popadal za junácké panděro a z očí se mu koulely slzy jako ořechy.
Písař s pláčem začal žadonit, aby ho pustil, a sliboval, že okamžitě zastaví veškeré trestní stíhání.
To už Marko dočista řval smíchy — div se nestrhal; tak ho ten smích zmohl, že dokonce přestal mluvit v de- seterci a povídá prózou:
„Máš, o co sis koledoval, ty žouželi, červe jeden bídná!“
Ale protože měl dobré srdce (v hrudi reka srdce milostivé), slitoval se nad písařem. A zrovna když ho chtěl odvázat, rozhlédl se a co nevidí: obklíčilo ho dalších deset pořízků, stejně divně ustrojených jako ti předtím, a zase jim velel takovýhle nějaký zkurvysyn. Marko skočil k Šárci, shodil písaře do trávy (a ten se odkutálel do škarpy u silnice a ječel a hekal odtamtud), vyhoupl se na Šárce a zaútočil. A vše se opakovalo: Marko se sotva dvakrát třikrát ohnal a všech deset žandárů vypustilo duši a písař — stejně jako jeho kolega před chvílí — vzal do zaječích. Marko i jeho trefil rukojetí buzdovanu. Svázal ho a pověsil na sedlo, pak šel vytáhnout toho prvního ze škarpy. Ten byl celý umolousaný od bahna a crčela z něj voda — což Marka znovu tak rozřehtalo, že ho jentaktak donesl k Šárci a pověsil z druhé strany sedla. Oba kolegové zkurvysyni sebou bezmocně mlátili a šili a vřískali a kvičeli a Marko se smál a řehonil a řičel smíchy — až si nakonec řekl (prózou):
„Tahle taškařice věru stála za to, že jsem se vrátil z onoho světa!“
Ale nechval dne před večerem, štěstí s neštěstím za ruku se vodí, nekřič hop — a tak dále. Jen se Marko vrátil k svému měchu, aby — jak to známe z písní o něm — víno vypil do poslední kapky, zaznělo přenáramné troubení a bubnování. Nejdřív zdálky, ale pak bylo slyšet blíž a blíž. Sarac začal neklidně frkat a stříhat ušima.
„Pomóóóc!“ zakvíleli v duetu kolegové zkurvysyni.
Trubky vřeštěly a bubny rachotily stále blíž, země duněla pod těžkými děly, zapráskaly salvy z pušek. Šarac vyvalil oči a začal poskakovat jako zjančený; duo mrskajících se zkurvysynů hýkalo a krákoralo stále srdceryvněji. Šarac byl čím dál vyplašenější — Marko nevěřil svým očím: to že je jeho Šarac? Ale pak se pokřižoval, sáhl po měchu, vyžahnul ho do dna a jal se chlácholit Šarce:
„Hejsa, Šárce, brachu nerozlučný,
statisíce šarvátek a řeží, [1]
oři můj, jsem s tebou proharcoval —
ničehož ses nikdy nezalekl!
Dá Bůh, že i dneska zvítězíme!“
Zaburácela děla; i sám Marko sebou škubl a Šarac se vzepjal, jako by se dočista splašil. Duo zkurvysynů sletělo a se žalostným jekotem se odkutálelo do škarpy, což Marka znovu rozesmálo — ačkoli šlo vůčihledě do tuhého; chechtal se a řehtal, až se prohýbal, a jen taktak se vydrápal na Šarce. Když se pušky a děla ozvaly ještě blíž, Sarac jako smyslů zbavený přeskočil škarpu a vyřítil se přes pole a louky, křoviny a příkopy. Marko ho nedokázal zastavit, ať dělal, co dělal. Přitiskl se tedy k němu, rukou si chránil obličej, aby ho nepoškrábalo trní; sobolí čepice mu spadla, šavle mu odskakovala od boku, a Šarac uháněl hlava nehlava, jako by ho posedl ďas. Přiřítili se na jakousi pláň — a tu máš! Co čert nechtěl — padli do pasti vojáků! Trubky vytrubovaly, bubny duněly, pušky štěkaly, z okolních kopců hřímala děla; před nimi vojsko, za nimi vojsko, vlevo, vpravo, prostě všude. Šarac se vzepjal a vrhl dopředu, Marko popadl buzdovan a zaútočil na ty nepřehledné šiky, které kolem něho stále víc a víc houstly. Zápolili tak skoro dvě hodiny, až Šárci vyrazila z nozder krvavá pěna; i Marko byl už unavený — jak by ne! Dvě hodiny kolem sebe mlátit těžkým buzdovanem! Pušky mu příliš ublížit nemohly, protože měl na sobě pancíř ze železa, pod ním drátěnou košili z oceli a navrch ještě trojí oblečení a vlčí kožich. Nakonec ho to všecko alé přece jenom udolalo — ani ne tak jejich pušky a děla, jako jeho vlastní buzdovan. Vzali mu koně, sebrali mu zbraně, spoutali ho a s ozbrojeným doprovodem ho vedli na okresní policejní stanici k výslechu.
Před ním deset vojáků, za ním deset vojáků a zrovna tak zleva i zprava po deseti vojácích s nabitými puškami a nasazenými bajonety. Na ruce zkřížené za zády mu nasadili želízka; na nohou vlekl okovy těžké nejmíň půl centu. Vpředu jako hlavní stráž pochodoval prapor vojáků, vzadu mašíroval pluk a za plukem dusala divize, na jejímž konci kráčel velitel divize obklopený generálním štábem; po obou stranách hřměla z okolních kopců kanonáda divizního dělostřelectva. Vše v plné pohotovosti, jako by vypukla válka. Šárce vedlo dvanáct vojáků, šest z každé strany, a i jemu spoutali přední nohy a na tlamu mu natáhli síťku, aby někoho nekousl. Marko se zachmuřil, zesmutněl, i legendární kníry (jeť každý knír Marka králevice, as jehnéte zvíci půlročního, bujná brada co beránek roční…) mu zplihly a plandaly po ramenou. K silnici, po níž ho eskortovali, se sbíhaly davy zvědavců, mnozí dokonce lezli na ploty a ohrady a šplhali na stromy, jen aby ho viděli, což bylo zcela zbytečné — stejně všechny kolem převyšoval nejmíň o dvě hlavy.
Přivedli ho na okresní policejní stanici. V kanceláři seděl osobně pan okresní náčelník, slaboučký krňous, ruce jak štangličky, psí prsa, při řeči pochrchlával a koukal značně přiboudle. Po levé i po pravé straně jeho stolu stálo šest pandurů s odjištěnými revolvery.
Když pan náčelník spatřil Marka (byť spoutaného), k smrti se vylekal; rozklepal se, jako by ho rozrážela horkost, vypoulil oči a nebyl schopen slova. S největším vypětím se po chvíli sebral a pokašlávaje, začal ochraptělým hlasem vyšetřovat:
„Kdo jste a jak se jmenujete?“
„Jsem králevic Marko, srbský junák!“ zaduněl kanceláří Markův hlas jak zvon a kapitán se roztřásl, až mu vypadlo pero z ruky; i kolemstojící panduři sebou cukli, a zvědavci doslova ucpali dveře.
„Chovejte se přístojně a ztlumte hlas, jak se sluší a patří na úřední půdě. Nejsem hluchý. Kdy jste se narodil?“
„Roku tisíc tři sta dvacet jedna.“
„Odkud pocházíte?“
„Mým domovem Prilep jest, hrad bílý.“
„Jakou máte profesi?“
Téhle otázce Marko nerozuměl.
„Jste úředník či obchodník? Nebo snad pracujete v zemědělství?“
„Kupčit ani rodnou hroudu orat
královskému synu nepřísluší!“
„Za jakým účelem jste přijel do Srbska?“
„Pět set roků v hrobl obracím se, jak mé ve dne v noci nazpét zvete, bych Kosovo kleté pomstít přišel. Kdo ústa má, o mní písni zpívá — v hrobl klidu já umrlec nemám. Uprosil jsem proto Hospodina, by mé k Srbům zpátky na zem pustil…“
„Ale to jste provedl hroznou hloupost, člověče nešťastná! Nesmysl, to se všecko říká a zpívá jenom tak, pronic zanic… Kdybyste měl víc fištrónu v hlavě, nedal byste na písně, a ušetřil byste nám i sobě celou tuhle polízanici… Jo, kdybyste byl k nám pozván oficiálně, to by byla jiná! Ale takhle nepočítejte s žádnými polehčujícími okolnostmi… Vás my tady přece vůbec na nic nepotřebujeme!“ zachraptěl náčelník nervózně a v duchu si pomyslel: Vlez mi na záda i s junáckými písněmi! Lidi nevědí roupama co dělat, pokřikujou a vyzpěvujou všelijaké pitomosti a já se teď tady kvůli tomu musím rozčilovat! Ještě z toho budu marod!
„Třikrát bída, Kosovo ty naše,
čeho ses to, nešťastné, dočkalo?
Po vznešeném caru Lazarovi,
hle! daremná chamraď v Srbsku vládne!“
zahuhlal si Marko pro sebe a obrátil se nahlas k náčelníkovi:
„Darmo, kmáne, darmo zrazuješ mé!
Vím, co je mou svátou povinností:
ztéci bašty mésta Cařihradu,
zamordovat Turčínů sultána!“
Náčelník vyskočil, jako když ho bodne:
„Dost! Další trestný čin! Člověče, vy nás ještě dostanete do maléru! Vždyť náš stát v současné době žije s tureckou říší ve velkém přátelství!“
Marko zalapal po dechu a div nepadl do mdlob. Srbové že se přátelí s Turky? Tak co mě u sta hromů citýrují? říkal si v duchu roztrpčeně, a nemohl se z toho omráčení probrat.
„Věnujte mi pozornost, ano? Je řeč o vás! Dopustil jste se následujících závažných trestných činů:
Za prvé: Dvacátého tohoto měsíce jste spáchal surovou vraždu na Petru Tomićovi, obchodníkovi, který se projížděl na bicyklu. Šlo o vraždu úkladnou, což dosvědčili tito svědkové uvedení v žalobě: Milan Kostić, Sima Simić, Avram Srećković a další. Podle závěrů vyšetřování a lékařského nálezu jste nebožtíka Petra Tomiće usmrtil tupým těžkým předmětem, načež jste mrtvole usekl hlavu. Mám vám přečíst žalobu? Ne?
Za druhé: Téhož dne jste napadl Marka Đorđeviće, šéfa výletní restaurace ve V…, rovněž s úmyslem ho zavraždit, což odpovídá vaší násilnické povaze; jemu se však naštěstí podařilo uniknout. Dotyčnému váženému občanu, který působil po jistou dobu i ve funkci národního poslance, jste vyrazil tři zuby. Dle lékařského nálezu i to je těžké ublížení na těle. Dotyčný občan na vás podal žalobu; požaduje, abyste byl dle zákona potrestán a nadto abyste mu zaplatil odškodné, náhradu ušlého zisku a veškeré soudní výdaje.
Za třetí: Spáchal jste vraždu dvaceti žandárů a těžce jste zranil dva okresní policejní písaře.
Za čtvrté: Je tu přes padesát dalších žalob z pokusu o vraždu.“
Marko nebyl mocen slova — to se mu snad zdá!?
„Dokud nedokončíme vyšetřování, zůstanete zde ve vazbě. Pak váš případ předáme soudu a vy si budete moci vzít advokáta, aby vás obhajoval.“
Marko si vzpomněl na pobratima Miloše Obiliće — jak ten by se za něho panečku uměl vzít! Zabolelo ho u srdce, z očí mu vytryskly slzy a zaúpěl mocným hlasem:
„Miloši můj, ach, kde je té konec?
O hlavu mi rusovlasou béží,
kdo mé z rukou kata vysvobodí,
když zde není mého pobratima?“
„Odveďte ho do vězení!“ zachrchlal náčelník bojácně a rozkašlal se.
[1] Pět století odloučení na onom světě zdá se Marko vůbec nebral v úvahu.
Краљ Александар по други пут међу Србима (10/23)
И ти си, као син тога Румуна, наследио престо, па си и ти као Румун исто онако као и твој отац говорио како ћеш очувати традицију дома свога, како ћеш под срећном звездом Обреновића водити Србију путем среће, ти као носилац таковске идеје.
И та твоја такосвска идеја, којом си лажно парадирао, била ти је као страшни Дамаклов мач, који је висио над главама твојих поданика! — чу се неки небески глас.
— Молим вас, лепо, ја сам, знате, за живота често употребљавао тај израз „носилац таковске идеје“, али, ако је то грех због кога Бог неће да ме рехабилитира, ја свечано изјављујем и дајем своју краљевску реч да ни појма немам о тој фрази. Мене су научили да ја треба тако да кажем и ја сам тако говорио. Ја бих молио да ми се та идеја објасни, шта то значи таковска идеја. Ја сам био у Такову по традицији предака, али ја нисам о традицији ни размишљао… Шта ви, господине анђеле, мислите о мојој традицији и моме праву као „носиоца таковске идеје“? — проговори Александар.
Анђео га погледа с болом, с изразом дубоког жаљења: чиста, анђелска душа ни овде не устрепта гњевом, већ се благо осмехну на ову грешну душу и рече:
— Александре, по наредби мојих претпостављених имам да те спроведем у румунско одељење.
— Али, молим, ви ми нисте објаснили ни традицију ни таковску идеју, а велите да сам ја Румун — промуца Александар.
— Е, видите, величанство, проговори Ранко с презривим осмехом — ви ћете то туденака по паклу размишљати о тој вашој традицији и таковској идеји, као што је овај овде поштени радник, живомученик и живопаћеник, са мном заједно размишљао цијела свог вијека ко је отац краљу Милану, а ко је твој деда. Е, вала, овде ти не вриједи господару увијати. Ја молим, ево, овога овдје свијеца да саслуша и нас каљогаже, нас који једемо коприве ка’ ћурад, нас, брате, који спавамо под колима, којима је цијела вијека жљичкала вода из поцијепаних опанака, којима је ова овдје Драга још тражила да јој мимо кулук доносимо још и колијевке. Еве, тај брат сељак је тамновао и робовао зато што је хтео дознати ко су наши нраљеви. Е, је л’ тако, браћо гуњаши, а ако и ође на небу не дочекамо правду, онда ћемо опет у опозицију. Бићемо, вала, свече, и овде ка’ радикали.
— Ранко — рече светац благо, блажије много него што са Александром разговара — умири се, све ће се то видети, ко је прав а ко је крив. Моја дужност овде није да одвајам праведнике од грешника, већ је мени једино стављено у дужност да Александра одведем у румунско одељење и ништа више.
— Вала, светитељу, ми потпомажемо Ранка! — викну онај Шумадинац што је био у’апшен због разабирања ко је био отац краљу Милану.
— Сви ми гуњаши помажемо! — викнуше сви сељаци.
— Та не лајте, небо вам сервијанско! — цикну један Лала — слушајте шта овде свети говори.
— Ћути, Лало, ми морамо овдјенака рећи нашу муку и невољу, кад се то никада на земљи није смело.
— Та да, право велиду, рече оном првом Лали један друти — ко ће на земљи све смети и касти. Код нас што оно пева Чика-Јова били Мађари, а код њих џандари. Та зар не видиш да то није био никакав Пијемонт.
— Ћутите ви тамо, Чвабе, шта ви причате, ми помажемо Ранка. Ми смо сви с њим! — викну један српски сељак.
— Е, сунце им паорско, сервијанско, што ти лажеду. Та зар сад се нађосте да браните Ранка. Њега и ’апсиду и протеруједу и окиваду и гониду и претресаду, а ви ћутите к’о кере… Виш ти њи’, сад они говориду, а сви сте за живота радили друго. Ми се наслушасмо чуда из Сервије: паори идеду у депутације. Паори честитаду, паори одобраваду, касти, једно непоштено венчање, једнога, рећи, краља, паори. Та све ви…
— Е, јесу и многи наши сељаци били, што вели овај брат из прека, како не треба — поче опет Ранко — али ево то свијетац зна. Сељака су лагали сви. Лагао га, брате, краљ, лагао га митрополит, лагао га министер, лагали га сви, па су многи и попустили, па куда ће јадни сељак по неки, но кад га слети мука, да и он удари у лаж.
— Е, погађа, вала Ранко, баш ’нако како је, нема ту да кажеш ово ни оно, додаде један од сељака. — Оно има, знаш, и од наши’ па се тако одмету у те политике, па трче око капетана и око начелника да добију за председника, ал’ то је друго, то ми и не рачуњамо. Боже, шта не чине ти људи, и то све за тај пусти кметски штап. Напусте и кућу и жену и децу, напусте и батале свој посао, па кад погледаш, они само трче ки бесомучни час капетану, час начелнику. Па ти тако заврзу и цело село, те и ми после од све муке и невоље једни уз једног, други уз другог.
Ето, баш у нашем селу Дишко и Панта изгибоше због тог несрећног кметства. Добар газда један, добар газда други, а капетану добро дошло, па и’ лаже обојицу. Тек само погледаш, а из Дишкове авлије крећу сабајле пуна кола овса, тера капетану на поклон, ал’ се не да ни Панта, тера он одма’ двоја, чим овај једна. А капетан и’ лага, лага тако из дана у дан док не дадоше по једну летину и један и други. Кукају њине жене као кукавице. Ја сам баш био код Панте кад му једног дана подвикну жена. Оно знаш, жена је жена, женска памет, што веле, ал’ она њему очита жестоко и паметно, говори ки неки мушкарац.
— Шта ти, бога ти, узео ук, ки луди човек. Срећни људи куће кућу, а ти раскућаваш и оно што ти отац оставио. Целу летину с имања даде оној капетанчини, па сад му и паре носиш. Једну њиву си продао, па ћеш и ово друго. И тебе и оног лудог Дишка ја бих везала па отерала у луду кућу.
И истина је жива. Тај наш капетан, како се зуцкало, био је жандар, ал’, веле краљ га овај исти наместио ту. Кад је дошао у наш срез, није имао пас за шта да га уједе, а за годину дана он газда, па још каки. Купио и вијакер и два коња ки виле, па кад прође кроз срез, грми, боже ме прости, ки свети Илија. Шта ћеш, сила бога не моли. Ко само зуцне, а капетан одма викне како је то противу краља, па човека још у окове. Окује понеког који је добар газда па и да не каже ништа, само да му дигне сто, двеста банки, бајаги да забашури ствар.
И тако Дишко и Панта док се тераше код капетана, тераше, па окупише после код начелника. Јао, мајко, кад се онај поче да мешка. Онај ти не зна на ситно, но им за час оде по једна њива к’о на златан крс’, па их после начелник, кад напуни џакове, посла код министра. Оно, ти знаш, ми смо сељаци прости људи, ал’ по својој памети видели смо све како је то везано. Кад капетан диже, начелник ћути, зна он да онај њему мора да преда већи тал. Па онда диже начелник, а министер ћути, зна и он да начелник не сме њега да остави без исета. Свет к’о свет, зуцкало се и шапутало да се и овај исти краљ био с њима везао, па и он трпи министера, зна да и његово исе не вали. И онда ког у’вате да черупају, томе нема лека. Тужи се коме ’оћеш, терај од пандура до краља, па ти не помаже. Све се то везало једно с другим, па једно друго брани и не сме се дирнути ки у очи…
— И добро је, светитељу, што га водиш у Влахе, овог нашег Александра, но те молимо и кумимо да некако завлаињи Бог и ову Драгу његову, па нека иду обоје да бар на овом свету данемо од њих душом.
— Али ви ми ништа не говорите о мојој „таковској идеји“ — пресече говор сељаков краљ.
Анђео се довољно наслушао српске галаме, није га то више занимало, а он сам је знао унеколико шта се ради у чудној земљи Србији. Прекиде даљи разговор, јер се Срби не би умели зауставити, узе строго хладно и одлучно држање и нареди:
— Доста је разговора. Александре, излази!
Александар погледа Драгу сузним очима, видећи да је дошао час растанку. Заборавио је и традицију и идеју, па болно, затушеним гласом викну:
— Драга!
— Ах, Сашо! — одазва се она.
— Да се пољубимо, мила моја!
— Е, виш’ ти њи’. Сад ћете се ту на небесима и цмакати пред једним, касти, светим! — изговори јетко душа једног Лале.
У том тренутку ишчезе и анђео, а нестаде одмах и Александра у српском одељењу.
Сви су очекивали да краљица заплаче од туге, а она се окрете Ранку и рече кокетно:
— Добро се ми Срби, брат-Ранко, опростисмо ове будале Саше. Чисто ми нешто лакну на души.
На те речи краљичине Ранко се мало подругљиво насмеши, груну мало лактом једног Шумадинца до себе, па одговори:
— Е, вјере ми, што веле оне новине „Ловац“, баш је Александар био најбољи ловац у Србији кад је, могао такав лов да улови, такву слатку грличицу као што си ти.
— Ох, што сам ја несрећна цела века. Мени је судбина доделила да у цвету своје младости проведем последње дане с тим гадом као што је Саша! — опет ће Драга плачним гласом, а погледа Ранка да код њега освоји срце.
— Ниси имала више од четерес’ и пешес’ година, а то је, вјере ми, цвијет младости, јакако — додаде Ранко лукаво.
— Но, како да није младос’ мој брате, то је, што веле, девојчица! — умеша се у разговор један Шумадинац, и околина прсну у смех.
Драга се уједе за усну од љутине, али јој је било потребно да се уздржи, и она не рече ништа.
— Баш се сав свијет чудио и крстио шта ти би да пођеш за Александра. Просили те, чујем, седам краљева и седам царева, а већ за кнежеве и да не говоримо. И ти одби руку силнијех царева, па пође за нашег Александра. Мора да те је вјешто некако преварио. Куд би ти тако млада и лијепа, а кажу од соја…
Драга се учини као да су је ове речи дубоко потресле, па уздахну и прошапута:
— Ах, сад је доцкан!
— Сој је то, брате, није шала, а то много вриједи, то и ми вако сељаци, живопаћеници божији, па гледамо на сој…
— Ама ја те нешто и не питах: кога оно цара, вјере ти, бјеше ти ћерка. Ето, опрости, ама ја од своје муке и невоље, па нешто то и заборавио.
Драга обори поглед и осети истински стид и срамоту пред тим сељаком, јучерашњим њеним подаником.
— Ама неће бит’, газда Ранко, гријешиш. Она је ћерка оног Панте Луњевице. Каки цар, пио сам с њиме ракију сто пута по ме’анама — уплете се у разговор један Драгачевац.
— О, шта ми каза човек, а ја то нијесам знао! — рече Ранко правећи се зачуђен.
— Царска ћерка к’о и ја. Заједно смо носили воду с Тоскине чесме — рече заједљиво душа једне сиромашне Београђанке.
Лакше би ми било и у паклу него да слушам овакве разговоре и да трпим овај подругљив сељачки смех — мишљаше Драга у себи. — Ако останемо још дуже овде, мораћу употребити све силе и све своје лукавство да придобијем Ранка уза се и онда ће престати сви са овим неиздржљивим заједањем.
Сад се свете за све оно што су ми за живота морали викати: — Живела краљица Српкиња!
Сад искрено и слободно говоре оно што су за живота мислили и осећали.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (6/23)
И молио сам, и кумио, и преклињао, ал’ што ја више молим, они све више бију. Кад ја видо’ шта је и како је, што рекли наши стари: Сила Бога не моли, ја стего’ срце, па трпи. Шта знаш друго: шта буде, буде, из ове се, реко’, коже не може у другу.
Држаше ме неко време у среској ’апсани, па ме после спроведоше суду.
Отуд, одовуд, те мене лепо осуде пет година тамнице.
— Заиста је то било занимљиво! — прекиде га краљ.
— Вала, ја сам то занимљиво желео да снађе тебе и твога оца — продужи сељак — сад шта му би, би, — кад ми изрекоше пресуду, а ја кажем судијама:
„Хвала суду! Ви ме, господо судије, осудисте, и видим већ да ћу на правди бога лежати у ’апсу и да ће ми кућа пропасти, али, ето, бар ми сад кажите ко су отац и мајка нашег краља. Ви сте чколовани људи, учили сте многе науке, па рачуњам да то ви знате. Кад знамо за сваког нашег цара и краља из старих времена, што да не знамо за данашњег нашег гослодара. Ето, ја ве молим да ми ви то бар сад кажете пошто сам осуђен; да бар то сазнам кад због тога лежим у ’апсу.“
Преседник ме гледа, мери ме од главе до пете, па ми тек рече:
— Е, пријатељу, сад имаш доста времена, па ти то сам у ‘апсу мисли, и сетићеш се.
— И ја, истина, мисли, размишља, обрта од сваке руке па…
— А јесте ли се сетили? — упаде му у реч радознало краљ.
— Јок, брате, каки се црни сетио, то се ни ђаво, мислим, не може сетити. Што се више сећам, све горе и горе не знам. И ево, умре’, и остаде ми жао што не дознадо’. Још док сам био доле на земљи, решавао сам се сто пута да се дигнем, па право код тебе у двор.
— А шта сте хтели да ми честитате? — упита нервозно Александар.
— Па венчање, Саша! — додаде краљица кокетно и као с прекором погледа краља, како и да се таког чега не сети.
— Море, како честитање, него да тебе баш лично питам ко је отац и мајка краљу Милану, па не смедо’, а и сви ми рекоше:
— Не шали се главом, несрећниче црни. Пре те под Миланом за то у’апсише, а как’и је Александар, главу ће ти откинути као врапцу. То ти је — веле ми — њему час посла, као попити чашу воде.
И ја не смедо’ да ти дођем, и тако, ево, и умре’, а не сазнадо’ ни ко је био отац краља Милана, нити ико сазнаде ко је деда твој. Ево, сад право да ти кажем, били смо задобили џаса од тебе, па ти нико није смео доћи ни да се пожали, ни да каже да што не ваља. Ако сељак рекне: капетан прима мито, он је свршио. Одмах га капетан окује као човека који ради против краља. Ако не поклоним писару бар једног вепрића, опет сам пропао, опет ме ’апсе као човека који је опасан по поредак у земљи.
Море, и практиканту мораш метанисати ка’ пред иконом, што веле. Па, богами, и њему треба што дати на пиво, иначе зло. А пандур, он кад дође у село, он ти је први. Чак ни Наум Цинцарин, што је држао нашу ме’ану, није смео пандуру да наплати трошак. Капетан куд иде по путу, обаљује људима пуна кола све у ’ендек, бије бичем ко се са товарним брзо не склони кад његов вијакер пролази друмом. А он је дош’о го, голцат. Знамо га и кад је био џандар, и шта није било, па се за годину огазди. Купио вијакер, па как’и коњи, ка’ виле, па брате мој, и кућу начини, купи неко имање. Начелнику већ не смеш ни очи да сагледаш, а камоли да му се пожалиш. Е, онда видиш како ти је било, и ко је смео доћи краљу да га пита ко му је деда, кад, брате, ни последњег пандура нисам смео ружно погледати. А бар пандуре смо знали. Они су крали пологе по селу па отишли у пандуре, и ми то све знамо, ал’ опет, сила бога не моли, те смо морали и њега да чествујемо. Лакше је и то, но страдати од те напасти. Ко ће, брате, онда пред краља, деде, је ли га мајка родила. Што рекли наши, теби смо смели доћи кад ни пандури нареде да ти честитамо оно што ти ’оћеш, ал’ ’нако ко сме да ти дође, ту је глава играла. А слушали смо за тебе много. Чује се тако по селу како краљ ’оће да покоље, како ’оће да окива пола земље, како и свог родитеља ’оће да убије чим га види да је ’вамо дошао, како си рекао да се радикалцима прже очи усијаним гвожђем, како ћеш на Карабурму бесне псе радикалске, како си спремио коље. Куда ћеш, брате, куд сам ти смео и доћи, ко ће на те муке ударити. Волео сам и не знати ко ти је деда, него да гинем на таквим мукама
Али, молим те, кад онога света пропати’ по ’апсама, а то не дознадо’, молим те да ми бар сад кажеш. Бар да знам то на овом свету, па нека су просте све муке онога земаљског света.
— А зар сте ви о томе размишљали? То је интересантно, врло интересантно. Је ли, Драга, да је то веома занимљиво кад је он и о томе мислио.
— Заиста чудна мисао! — одговори Драга, и као да се и сама нешто замисли.
— Деде, молим те, кажи ми то, ти то знаш насигурно. Кад ми нико у Србији то није протолковао, рачуњам, ти ћеш то знати опет ће радознало душа сељакова.
— Ја, видите, о томе нисам никад мислио! — одговори Александар, па се и сам замисли.
— Ама шта, брате, имаш ти бар да мислиш. Сваки човек, па чак и ми прости сељаци што нас зову геаци и каљогаже, па, што се каже, водимо тај ред, па и последњи надничар и биров, па чак и они што краду јаловице, знаду ко им је отац и ко им је деда. А то се наше порекло не пише у књиге, па, ко велимо, вама се краљевима води све то у књиге, списује и толкује сваком још од чукун-чукун деда! — опет ће сељак.
— То ми нису професори историје предавали, а папу (оца) нисам питао. Видите, и мене је цела ствар почела интересовати. Баш занимљиво. То је, видите, заиста чудновато, откуда да о томе мислите, а ја о томе, као што вам кажем и јамчим краљевском речју, нисам мислио. То ћу баш питати…
— Саша, ти се нећеш с њим састајати — цикну Драга и прекиде краљу реч. — Ти знаш да је твој отац заклети наш непријатељ!
— Па зар ни ти то не знаш? О, Господе боже, сад ја тек видим да сам на правди бога робијао — рече сељак с уздахом.
— Ја сам, као носилац таковске идеје, под срећном звездом мојих врлих предака поклонио сву своју бригу и старање око бољитка миле нам Србије, која ми је била преча од свега. Ја сам се старао да мој драги српски народ проживи бољим животом, да у земљи оснажим привредно и економско благостање.
— Хееј, што ме изеде нека мука и на овом свету — уздахну једна баба — јадна ти и несрећна наша привреда што ти за њу бринеш, а не знаш ни деда како ти се зове.
Неколико сељака ударише у гласан смех: — O, хо, хо, хо! Е, погађа, баба, тако ми бога! — чу се кроз смех да рече неко.
— Простаци! — изговори јетко Драга, али шапатом обрати се краљу.
— Врло је досадан овај наш драги народ — додаде нервозно краљ краљици.
На то ће му рећи један грађанин:
— Е, да си нешто, кад доле на земљи бејасмо, објавио своме драгом народу како си у интересу миле ти и напаћене отаџбине заборавио како ти се зове деда, или како то ниси никад ни знао, Боже господе, што би било лома од депутација, крша једног од честитања. Полиција би и за то слала депутације из разних крајева Србије. Предводници депутација које си извадио са робије осуђене за прљава дела, па их понамештао за председнике општине и одликовао за грађанске заслуге, држали би ти дугачке говоре и честитали у име срећног народа под мудром управом твојом.
А ти би с балкона одговарао на те поздраве и као и обично додавао:
„Однесите поздравље моме драгом и милом народу и нека и убудуће има тврдо и непоколебљиво уверење да ћу ја до краја свога живота остати веран традицијама дома мога и предака мојих. Ја, за сада, верни и врли поданици, не знам ко ми је деда, али ја вам дајем своју витешку краљевску реч да ћу своје незиање — чим то интереси земље буду налагали, а руковођен једино сталном својом мишљу о добру народа, то своје незнање које је уродило златним плодом за добро свих вас, за добро Србије, која ми је преча од свега — проширити. По симпатијама и одобравању целе земље увиђам јасно да сам погодио жељу мога драгог народа, видео сам да сви моји врли поданици желе да Србију и даље водим овим путем. Ја као краљ прихватам ту жељу и радећи у том правцу, који је једини спасоносан излаз из економских и привредних незгода у којима се налазимо, дајем поштену реч да нећу стати у овом зачетку, нека сваки мој поданик тврдо и непоколебљиво верује да ја нећу остати само на томе да не знам ко ми је деда, ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам скоро са овог места у интересу отаџбнпе моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!“
— Саша, врло је досадно. Зашто не предложиш да се играмо венчања! — додаде краљица, и направи израз лица као да се мало застиде, како би то учинила каква наивна шипарица.
— Хајде најпре да свршимо ову депутацију — рећи ће један окачењак, обраћајући се краљу.
— А после ћемо учинити краљици по вољи, па да играмо венчања.
— Јес’, јес’, после ћемо се и то играти! — додадоше многи.
— Ајде, кажи ти оно што ти рече грађанин.
— Досадно је, Саша, немој све, него на брзу руку одиграј ту политичку ствар, ти знаш како то иде, понови само завршетак! — рече му Драга.
(Даље)
Полицијска мудрост
Неки мудар капетан бацио је око на прасад једног председника општине из његовог среза. Божије заповести нигде не кажу: „Не пожелај прасе ближњега својега“.
Једном приликом кад беше дошао тај председник у среско место на пијац, рећи ће му капетан:
— Ама чујем да имаш добре прасце?
— Имам неколико, али нису најбољи. Сељачка посла, знаш за вас господу треба бољих!
— Не увијај, море, добри су они, видео сам ја. Таман су сад за клање. Па, к’о велим, ти знаш шта је ред.
— Па да ти донесем једно! — вели председник.
— Да донесеш, јакако!
Идуће суботе заиста донесе сељак прасе. Али досетљиви капетан раније наговори жену да, кад се прасе донесе, никако не прими, и објасни жени свој план.
— Јеси ли донео, а?
— Донео, Господине, знаш јe да је пуно као јабука.
— Баш ти хвала, однеси га, вере ти, мојој кући, предај жени, па дођи до мене у канцеларију да пијемо по једну каву.
Председник однесе прасе и зовне госпођу.
— Ево, донео сам једно прасе, па господин рече да га вама предам! — рече сељак.
— Таман посла! Какво прасе! Треба ми и то да ми само ђубри, да дречи и да ми смрди туда. Носи ти то куда знаш!
— Ама лепо је, госпа!
— Нећу ја да чујем за прасе, нити ми тај гад треба у кућу. Носи господину, па нека ради с њим шта хоће.
Сељак молио, али не помаже, капетаница неће да чује. Шта је знао друго, већ да запрти прасе, па натраг. Јави се капетану.
— Шта је то? — рече капетан као зачуђено кад угледа да председник носи опет прасе — што ниси однео то кући?!
— Носио сам, па госпођа неће никако да прими!
— О, брате, баш је мука с тим женама! — рече капетан и као замисли се нешто, па додаде:
— Кад је тако, шта му могу сад?! … Него знаш шта? … Мени засад још није нужда да га кољем, па пошто га немам где, то га ти врати кући и при’рани га докле ми не затреба. А што утрошиш хране за то моје прасе, ја ћу ти лепо платити.
— Лако ћемо, наредићемо се к’о људи, а и шта може оно појести? То је ситница, зар ћемо још то да гледамо.
— Е, лепо, дакле, носи ти њега и храни га докле мени затреба.
Тако и би. Сељак врати капетаново прасе.
Прође неко време и сељак запита капетана:
— Треба ли да ти дотерам оно твоје прасе?
— Нека га, још није нужда.
Прође месец, прође два, прође пола године, а с времена на време сељак припита:
— Хоћу ли да дотерам оно твоје прасе?
— Па нека, бога ти, још мало доцније тамо. А ти га храни добро, па ћемо после видети рачун шта кошта храна.
— Лако ћемо већ, људи смо! — вели понизно сељак. Шта ће: власт је власт!
Прође више од године дана. Опет ће једног дана сељак:
— Ама, господине капетане, оно твоје прасе већ вепар. Угојио се, једва иде, па треба да га дотерам, не вреди више да је на храни.
— О, брате, видиш, ја и заборавио за то моје прасе. Да си ми богдице јавио то бар пре неколико дана, а ја купио свињу те заклао и истопио маст! — вајка се као капетан.
— Па шта да чинимо?
Капетан се као размишља, па ће тек одједном:
— Па колико може да изнесе то моје прасе?
— Па шацовали смо га ономад ја и комшија, може да изнесе близу 200 кила.
— О, хо! — рече капетан и осмехну се.
— Угојило се, мани га.
— Па пошто може да се прода по пијачној цени? — пита капетан.
— Па, оно вреди преко петнаест банки брат брату, а може да истури и јачу цену.
— Е па знаш како да наредимо?
— Како рекнеш, људи смо!
— Вреди велиш толико?
— Толико вреди.
— Лепо, дај ти мени сад десет банки, а ти га продај и узми оних пет банки за храну. Није појело ни четири, али к’о велим трудио си се око њега, те оно ресто узми ти.
Шта ће председник? Некако му се не оставља председништво. Шта му зна друго, већ извади десет банки, изброји капетану, дигне „вeс“ и вели:
— Е, ’вала, господине!
— Немаш на чему. К’о велим узми оно ресто преко хране, па купи нешто домаћици и деци, трудили су се и они.
— Јес’, трудила се деца, она то раде, ја, знаш, у послу.
— Е, па ето, тако, купи им што и кажи: ето то ви дао господин капетан што сте хранили његово прасе!
— Е, баш ти ’вала, господине!
Заиста ретка мудрост!
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 