Tag Archive | Marko Kraljević

Патриотизам по наредби

Било је у Врању. По смрти попа Крстића, који је пао као жртва арнаутске обести, требало је да наш народ уложи протест против тог варварства у турској царевини.

Како, на који начин да се протестује? Да бисмо то решили, држали смо неколико конференција. После тих очајних дебата решисмо да један ужи одбор састави једну оштру резолуцију, коју ћемо на идућој конференцији детаљно претрести, па ће се онда прочитати пред великим окружним патриотским збором, пошто неколико говорника распале свет и објасне ствар.

Ето тако. А шта бисмо и знали друго?! На резолуције смо навикли. Шта ко ради, ми, да смо живи и здрави, доносимо разне резолуције, бирамо уже и шире одборе, управе, држимо говоре на зборовима. Испричамо се, излармамо, па ту и тутило.

Али потребно је било и пријатељско суделовање нежне и добродушне ондашње полиције да сељацима „љубазно“ објасне племениту сврху патриотског збора.

И заиста је полиција лепо објаснила свету. Пола округа скр’ало се на збор. Што вели песма: „и ратари рала потурише, и чобани стада оставише, девет стада оста на једноме!“

Председник отвори збор.

Устаде један професор и узе говорити о пространом царству Душановом, о тужном Косову, о ропским ланцима, о српским орловима, о шкргуту зуба и плачу бедне раје, тих потомака великог Марка. Лепо је човек говорио. После њега се диже други професор, те удри и он у патриотске жице, а заврши овако:

„Велики су зулуми што их дивљи Арнаути чине нашој браћи. Сваког дана арнаутска пушка угаси по један племенити српски живот, али ми ћемо будним оком пратити та варварства, па ако не помогне громка реч, онда ћемо с крвавим ханџарима наших дедова тражити правде за браћу своју“… Куда ћеш лепше. Вичемо ми: „Тако је! Сви ћемо напред!“ Ал’ сељаци’ ладно, мирно гледају с полуотвореним устима.

Устаде Урош адвокат. Њега сељаци познадоше. Као да оживеше. Он поче о поносном Скопљу, па таман зајечаше браћа, таман зазвечаше ропски ланци, таман он заплива у фразе, док тек један сељак с краја прогура се лактовима кроз гомилу, метну руку над очи, погледа боље говорника, па онда ради сигурности припита једног:

— Је л’ ово госпо’н Урош?

— Он, он!

— Аха! — узвикну овај, пропе се на прсте, метне обе руке на уста, па викну колико га грло доноси: —Госпо’н Урошу, Госпо’н Урошу!

— Пст! Ћут, ћут! — чу се са свију страна. Ал’ онај сељак се не збуни, већ довикну јаче:

— Проговори, вере ти, коју за горосечу! Излипца стока без лисје.

— Ћути, лудаче, зар се о томе говори?

— Што смо се па искупили но да си свако каже своју муку.

Занеме говорник, ми се сви забезекнусмо од чуда, а сељаци заграјаше:

— За горосечу, за горосечу!

Настаде метеж, ћуткање, мување, објашњења и најзад неко се паметно сети, попе се на сто и прочита резолуцију.

— Тако је! — дрекнусмо ми патриотски и збор се заврши.

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Наши државници

Силни јунак Краљевић Марко није се бојао никога до бога, бога мало, а цара нимало, за везире никад и не мисли, а за пашу ко за Шарца свога, па ипак је било прилике да се и та сила збуни и застиди. Кад је отишао Леки капетану „и Лекину виђе госпоштину“, ту се Марко застидео и збунио. Тако исто канцелар силне руске империје прошао је много света, и што је земље на четири страна, свуд се дипломате збунише пред њим. Али се и гроф Ламсдорф збуни и препаде кад дође у земљу Србију и виде нашу госпоштину и сагледа наших девет министара, девет љутих под каменом гуја. А кад виде како су мудри и разумни, како су политику светску обикнули боље много него своје дворе, ту се Ламсдорф застидео, беше му мука и зазор, те не смеде ни гледати у њих, а камоли еглен да започне.

И морао се збунити, иако много зна и много разуме. Укрстили га, веле, препреденим и духовитим политичким питањима, па човек не може да се прибере.

— Богме в нас много холодно, зимааа! — вели му министар грађевина Денић, трља руке и трупка ногама!

Таман се Ламсдорф мисли како да одговори на то значајно политичко питање, док тек срете с друге стране Цинцар-Марковића.

— Сад при нас будет шо, понимајете что тако шо, ћепло хорошо, топло.

Ламсдорф гледа час једног час другог, док тек приђе Лука [Лазаревић].

— Јес ли ви, благородје, с виночкој терговаћ, и так штету имали. Ја бил терговаћ, а по том при глуво-немој ребјенок седит. Прошу похорно как при вас глуви ребјенки? … Скаљко њих?

— Же, не конпран па (не разумем) — једва промуца побеђени Ламсдорф, и поче измицати натраг.

— Сурд занфан, ђецој, глухој ребјенки скаљко, поњимајете?

Слеже Ламсдорф раменима, па ни маћи. Тако! Нек види какви су наши министри, лако је њему с Французима и Немцима. Овде да те видимо.

Покушава гроф да се прибере, док ето ти кума Милована [Маринковића], па гурну у чисто народском тону.

— Остави те глуваће, него цемент, цемент, господине, цене какве су, цене? Имамо ми у Рипњу добар цемент; умерене цене!

Миловану Павловићу веле допала се руска бунда, па је пипка и, мал’, мал’, па изговори:

— Добра бунда! … Пошто ли је?

— Цееене, цееене кажи ти мени! — цичи кума-Милован и трља руке.

Даље руски канцелар није могао издржати. Веле да је хтео пасти, да га нису задржали.

Све све, али га она видра из Бара лепеничких уби цементом и народним тоном. На све би се, кажу, још и довио да одговори, још би се можда и измигољио, али не даде кума-Милован да се извуче, већ потеже на тапет цемент, таап, па дед сад ако може!

Тај ће добро запамтити Србију и њене политичаре. Није се богме с њима лако изнети. Савладаше га шале ради, а шта ли би тек радио да му је Антонић подвикнуо „оштром командом!“ Зло.

Србо је ово.

„Одјек“
15. децембар 1902. године