Tag Archive | Kritika

A mocsár (5/5)

(Előző)

De nem ez volt az egyetlen kellemetlenség, amely ezt a jóságos társadalmat érte. Rövid idő múlva megint jelentkezett egy fiatalember, aki tudományos művet adott ki.

— Nézd csak már megint: tudomány! Ugyan!

Természetesen senki sem akarta elolvasni a fiatal tudós írásait, inkább mindenki mély, sőt őszinte meggyőződéssel bizonygatta, hogy Bekić (így hívták a tudóst) nem tud semmit.

— Bekić és a tudomány! — elég volt csak ennyit mondani; és az egész társaság megszakadt a röhögéstől.

— Nálunk ez lehetetlen! Miféle tudomány lehet az, amit a Bekić ír? — mondták az emberek, és valamennyien egyetértettek abban, hogy tudomány meg miegymás csakis külföldön létezhet.

És a fiatal tudós nemcsak kudarcot vallott, hanem minden élő ember ösztönszerűleg kötelességének érezte, hogy tiltakozzon e jelenség ellen.

Az egész társadalom úgy nézett erre a jelenségre, mint valami ragályos betegségre, lázadozott, és elkeseredett harcot indított a veszély ellen.

Egy embert megkérdeztem, mi a kifogása a tudós ellen.

— Semmi — mondta ő.

— Akkor mit ordítozol annyit ellene?

— Csak úgy. Nem nézhetem, hogy mindén bolha elefántnak akar látszani.

— Ugyan már! Bekić tudománnyal foglalkozik, és senkinek nem árt veié.

— Nem érdekel. Ugyan kérlek, miféle tudomány! Nálunk az nem jöhet számításba.

— Miért?

— Azért. Tildöm én jól, hogy ki mit tud minálunk!

— Olvastad a könyvét?

— Isten őrizz! Nem estem a fejem lágyára! Bekić és a tudomány! — mondta gúnyosan és majd megszakadt a röhögéstől. Aztán keresztet vetett, vállát vonogatta, és tenyerével kezdte lesöpörni magáról a piszkot, mintha azt akarná mondani: „Ne adj isten ilyen botrányt!”, s végül hozzátette:

— Annyi okosabb ember van nála, mégsem akarnak tudósként tetszelegni, ő meg fehér holló akar lenni.

Megismétlődött mindaz, ami annak idejen a fiatal költővel történt.

Az ifjú tudósról szárnyra kelt a hír, hogy golmi tudományos kísérletek céljából körtét lopott a piacon. Néhány napig csen derült, kacagott az egész társaság, aztán újabb botrány tört ki.

— Tudod, mi újság?

— Tudósunk van!

— Az már nem újság, komám, hanem a tudósnak kritikusa akadt!

— Ne beszélj! Hát ez miféle bolondság megim?!

— Okos kritikus, bizony, pont hozzáillik a Bekić tudományához!

— Ki az?

— Bekićné!

— A felesége?

— Természetesen. Kritikát mondott róla, gyönyörűségeset. Most bekötött fejjel jár a tudós. Ettől talán megjön az esze. Jobb bírálat nem is kellett neki.

— Mi történt? — kérdezősködött a kíváncsi embér, és türelmetlenül várta a választ, hogy, szaladjon és továbbadja a hírt.

— Semmiség. Csak néhány Toricelli-csövet vágott a fejéhez.

Persze, kitört a kacagás, és a barátok gyorsan szétváltak, hogy tovább vigyék a hírt.

Ez lett a társadalom szellemi tápláléka.

— Hallom, a tudománynak szenteled magad! — fordult tréfásan az egyik barát a másikhoz.

— Megpróbálhatja — szól közbe a felesége — de vigyázzon, nehogy én is felcsapjak kritikusnak.

Ezen is jót röhögnek.

Gyakran megtörténik, hogy egy társaság egész éjszaka a tudós viszontagságain nevet.

Ezenkívül persze lépten-nyomon gáncsot vetettek a fiatal tudósnak. Mindenki kötelességének tartotta, hogy goromba hangon beszéljen vele, pusztán azért, mert olyasmit merészelt csinálni, amit senki más nem tesz, mert hát senki nem akar ostobaságokkal foglalkozni, hiszen már régóta megvannak a szabályok, hogy mit lehet és mit nem lehet tenni.

— Ugyan kérlek. Nálunk ez lehetetlenség!

A tudós küzdött, küszködött, aztán belefáradt. A társadalom, önnön tekintélyét védve, lebirkózta a tudóst, és az elveszett valahol. Senki nem tud róla többé semmit.

— Sajnálom szegény bűnös fejét! — sajnálkoz¬tak egyesek. — Nem Is volt olyan rossz ember.

— Hja, maga az oka!

Rövid idő múlva egy fiatal festő jelentkezett. Kiállította képeit, és várta a közvélemény ítéletét. A képek nem voltak rosszak. Mint idegen, én voltam az egyetlen, aki megnéztem őket, a hazaiak közül senki sem akart elmenni a kiállításra. Megismétlődött ugyanuz, ami a költővel és a tudóssal történt, s jóllehet senki sem látta a képeket, makacsul állították:

— Festő? Micsoda ostobaság?! Hagyjuk ezeket a vacnkságokat, kérlek! … Nálunk ez lehetetlenség!

A közvélemény kígyót-békát kiáltott a festőre. Szinte harci sorokban vonultak fel e legújabb kárhozat ellen. A láz mindaddig tartott, amíg a fiatal festő el nem tűnt, a társadalom pedig, miután nagy harc árán sikerült elhárítania ezt a veszélyt is, fáradtan visszavonult, és folytatta a bóbiskolásl.

Épp u legédesebben szundikált a társadalom, amikor egy fiatal zeneszerző felébresztette legújabb szerzeményeivel.

— Ez már mégiscsak szemtelenség! — horkant fel, szeméi dörzsölve, a megsértődött társadalom.

— Miféle kárhozat ez?

Vele azonban gyorsabban végeztek. A hatóság (az is lefeküdt egy kicsit, hogy édesdeden és nyugodtan szundikáljon) kiderítette, hogy szerzemények lázadásra uszítják a népet, és így az ifjú zeneszerzőt természetesen bezárták mint forradalmárt.

— Úgy kell neki, mit kornyikál, mint valami bolond! — mondta megelégedve a közvélemény, nagyot ásított, aztán a másik oldalára fordult, és teljességében édes, mély álomba merült újra.

Okos emberek: miféle zene, miféle vacakság! „Ez nálunk lehetetlenség!”

Még két-három ilyen eset történt, ez volt az egész.

Ebben a társadalomban így járt mindenki, aki valami vállalkozáshoz fogott. A politikus is, a közgazdász is, az iparos is, mindegyik megbukott végül.

Eszembe jutott egy ismerősöm, egy szerb ember, nálunk van ilyen elég.

Meglehetősen gazdag ember volt, jövedelméből élt, ivott, evett, nem szeretett senkit, aki dolgozik, ő maga nem dolgozott soha semmit.

Kövérkés, lassú ember volt, s az utcán járva mindig komor, savanyú képet vágott, haragudott mindenre, ami csak munkára vagy dologra hasonlított.

Ha elment a fűszeresbolt előtt, megállt, fejét csóválta, és megvetően, epésen így szólt:

— Fűszeres! … Vacakság! Ez fűszeres? Mintha én nem ismerném őt! Maga elé rakott három-négy tányért, és kikiáltotta magát kereskedőnek! A nyavalya kerülget, ha ránézek.

Ha elment a vaskereskedés előtt, megállt egy pillanatra. Ugyanolyan megvetéssel mérte végig, és gonosz megjegyzést tett:

— Ö vaskereskedő! Felakasztott három-négy láncot a falra, és kikiáltotta magát kereskedőnek… Ugyan, ugyan! … Nyavalyatörést kapok, ha ezeket az ostobákat látom.

Járt-kelt a városban, és minden üzlet előtt, legyen az bárkié, megállt, és mérgesen dörmögte:

— Ugyan már, ez is dolgozik valamit? Mintha én nem ismerném!? …

Bárkiről beszélsz, aki valamit dolgozik, vagy valamire vállalkozik, mindenkit szidott és lebecsült.

— Ismered Mikát?

— Ismerem — mondja unottan, savanyúan.

— Gyárat épít.

— Hülye! Ö és a gyár! … Az lesz aztán a gyár! Ugyan!

— Marko lapot indít — mondta valaki.

— Marko lapot indít!? … Hülye! Mintha, én nem-ismerném őt! … Ugyan már, Marko és az újság! Egyes ostoba emberek kihoznak a sodromból.

Neki senki sem ér semmit. Ha valaki csak rá is gondol, hogy valami vállalkozást indítson, azonnyomban hülyének nyilvánítja.

Kár, hogy nincs több ilyen emberünk, de fokozatosan haladunk előre, és nemsokára utolérjük azt az eszményi országocskát, amelyben bizonyos időt töltöttem.

Az állott, megbüdösödött víztömeg nyugodt felszínén, amelyet zöld hínár lepett be, felbukkant, előbuggyant néhány hullámocska, arra vágyva, hogy kitörjön, hogy valahová a magasba szálljon, de nemsokára visszatért a tömeghez, a zöld hínár megint betakart mindent, és a nyugodt állóvizet nem zavarta meg többé semmi, nem keletkezett semmilyen hullám többé.

Ó, mennyire érződik a mozdulatlan, állott víz bűze! Fullaszt és fojtogat. Jöjjön, jöjjön valamilyen szél, mozdítsa meg az álló, rothadó tömeget!

Sehol egy szellő…

 

Forrás: Radoje Domanović, Kínlódia, Fórum, Novi Sad 1961. (Ford. Sándor Bogdánfi)

Озбиљне научне ствари (4/4)

(Претходни део)

Бејах се решио да престанем са овим својим „озбиљно-научним стварима“, јер ово је тако учена ствар, да је човек може прекинути где хоће и кад хоће, па да то нико не примети. И заиста, нисам се преварио. Ето већ толиког прекида, па ме нико, ни шале ради, не упита што сам престао писати[1] а то ме, као и све научнике, куражи да продужим даље, јер, хвала милостивом Богу, изгледа да нико и не чита, што је најјачи доказ да је заиста ствар научна.

Не знам тачно где сам био стао, али ми се све нешто врзе по глави некакав наш „филолог“ Момчило Иванић, те ми према томе изгледа да сам сигурно говорио у последњем броју о рђавој критици. Није то ништа чудновато, то је проста асоцијација идеја. Ко би га знао што, али ко год погледа тог човека, смем се кладити да ће се, иако га никад није чуо ни видео, морати подсетити на рђаву критику, на старе вокале ѫ и ѧ или, у најбољем случају, на какав падеж без предлога.

Господин Момчило спада у оне срећне људе који мисле да су врло духовити кад знају повадити цитате из свију могућих филолошких расправа, поменутих имена Миклошића, Шафарика, Јагића, Даничића, Новаковића синтаксу, Тумачење речи, Вука, а уз то назначити године, стране књиге, део књиге, годину када је књига штампана и у којој штампарији, па чак и цену књиге; па онда умеју измислити корисне речи чак по санскриту, итд.

Ево, примера ради, да узмемо оценити какву песму онако како та врста критичара ради.

Узећемо ма коју песму, рецимо ону: „Вино пије Мусићу Стеване у Мајдану чисто сребрноме, а у своме двору господскоме…“

Пре него што пређемо на ову дивну народну песму — почели би они — не можемо пропустити а да се не задржимо код појединих речи, које ће нам, кад дубље уђемо у њихово тумачење, открити само порекло и постанак, како ове песме, тако и свију песама из овога доба. И ако се не мислимо држати митофилске школе, ипак морамо водити рачуна о речима у којима су скривени и управо окамењени читави велики, стари епоси у којима се опева борба природних стихија. — Умеју они испрести из оваке речи хиљаду и једне ноћи. Ми неучени грешници ништа и не видимо, а они ће из речи даска однекуд пронаћи, све помоћу корена, како је тој речи у корену значење певати, а одатле испричати читаве старе бајке. Ево, како то иде и како они то изводе.

Наш језик — продужили би они оцену те песме — смемо слободно рећи, кипти, као ниједан други, таквим окаменотинама (Mikl. A. Sl. pol. Arch., 14, 18. г. 1871., Heft II, III, стр. 15, 16.). Врло је згодно овде узети реч сребрн, а, о — Придев; сребро, а, sup. n. L, argentum, нем. Silber, W —. среб. к. (корен) — А. Sl. Срѣбъроу, č. srbr., pol. sereb, срѧброу (Доментијан, Сава, Данило) W… кор. (корен) Sansk. Aharh скакати, скакуцкати, трчкарати (Микл., Arch., Јаг., Дан. осн., Ђорђ. Поп. т. р.):

Скочи срна иза грма“ (Вук., књ. II, 14, 15, 18). За тим сребро,… W. dharh, бело, белуцкати: снѣгъ (Дан. о., Микл., Јаг.).

Снијег паде друмци западоше!“ (Вук., књ. III, стр. 28, 305, књ. I, стр. 4.).

Према свему томе излази да је ова песма постала у хладнијим пределима, или је у оном значењу скакуцкати (Види: скочи срна) постала у топлијим пределима, где је било и доста срна, а значење у тумачењу са снег (Види: Вук, II. стр. 15. Снијег паде итд…) синоним речи бело, беласати, што значи зора, светлост, а скакуцкати, бежати, трчкарати, побегнути значи да се пред појавом сунца (зоре — бело) ноћ (мракъ) склања и бежи, елем скакуће:

Око мене драга скакуће,
Из ока јој љубав шапуће.

На крају би већ завршили облигатним цитатом, колико да читаоце гану и потресу:

Храни мајка два нејака сина…

Из свега овога излази — завршили би оцену — да је ова песма врло лепа и пуна нежног, узвишеног осећања.

Не мислим, нити смем да се насмејем филологу који ради свој посао са успехом, али се смејем људима који рад кога филолога цитирају онде где му није никаква места. Цитати сами за се могу бити научне истине, али кад се на незгодном месту, без икаква смисла утрпају, губе своју вредност и место да ствари помогну, само одмажу. Куда ћете веће истине него да је 2 + 2 = 4, али кад би неко хтео доказати да ће сутра бити лепо време, па рекао: „Сутра мора бити лепо време, јер је непобитан фактор да је 2 + 2 = 4“ — онда то постаје смешно. И кад би се човек насмејао тако смешном раду, онда би господин писац зинуо на сва уста, и повикао: „Видите ли људи како тај и тај хули на науку, видите ли незналицу, који се чак смеје најочитијем факту да је 2 + 2 = 4.“

Имамо ми доста таквих људи који вечито парадирају некаквом науком, некаквим теоријама, некаквим правилима сваке сорте и разним научним цитатима, али, по несрећи њиховој, све то употребе на тако незгодним местима, без везе и реда, да се ми читаоци морамо смејати, место да се учености дивимо.

Такав је, отприлике, случај и са г. Момчилом у оном његовом реферату на „Хајдук Станка“.

Ко хоће да добије појма о глаголу нагваждати, нека узме и прочита овај реферат. Видите човека који прича и преклапа све што му на ум дође, без икаква знања, разумевања и везе, а из сваке речевице као да гледате како провирује узнојен и задуван писац, са очајном жељом да напише што опширније и узме коју пару више.

Шта је чуда смешних и глупих ствари тај човек написао у том вајном реферату, никада му човек не би могао опростити, и чак би га могао презирати, да није у питању оних 80 динара што је добио у име хонорара за реферат. У том случају га само морамо жалити, јер шта још људи нису за паре радили. За новац људи постају пајацима, а камоли неће постати критичарима.

Нисам узео да говорим о овом реферату г. Момчила Иванића из неких тајанствених разлога. Кад је већ реч о рђавој критици и реферату, онда се не може узимати за пример таквог писања какво вежбање ђака из гимназије, јер би то било неумесно, већ се мора узети рад људи који су давно и давно оставили школску клупу, и чак се неким начином увукли у литературу, те се чак, по несрећи, њихова реч сматра као пресудна у овом или оном питању.

Не бих ја никада ни речи проговорио о оценама и критикама које су пуне незнања, неразумевања или навлаш изопачених појмова, кад оне не би имале штетна утицаја на нашу читалачку публику, која огромно, већим делом, не уме да гледа правилно на ствари, већ махом чека пресудну реч од људи компетентних, а ту се рачунају они који пишу критике. Мало је читалаца у нас који су у стању да сами створе правилан — или чак ма какав — суд о овој или оној приповетци или роману, већ већина њих чекају да виде шта ће рећи критика и критичар, и то што буде рекао ма какав критачар сматра се као оно кад учитељ забележи ђацима на пропису двојку или петицу, сваком по заслузи. То би тако и требало да буде, кад би код нас писали те оцене људи од духа, дара и разумевања ствари о којој пишу, али, на жалост, није тако, и маса не зна да у нас пише критике и приказе сваки, а најчешће они који немају ни спреме ни дара, а затреба им која пара, што је у име хонорара узму. Читаоци прочитају причу, па нису начисто са собом да ли је од истинске литерарне вредности; колебају се и тамо и амо, могу пристати на једну и на другу страну, и сад одједном долази критичар са пуно страних речи, цитата на свима могућим језицима, са пуно имена великих критичара и научника. Све то може бити натрпано на гомилу без икаква смисла и везе, могу ту бити цитати које нико није ни казао, или, и ако је ко и казао, казао је у другом ком смислу, али обична читаоца збуни оно шаренило грчких, енглеских, латинских, француских, талијанских и вазда још других цитата, па затим крупна имена: Шер, Шерер, Ламартин, Сарсеј, Бен, Вунт, Тотшал, Каријер, Мориц итд.

Тако збуњен, читалац готов је да критичару све поверује, јер му импонује толико учена глава, и кад критичар заврши речима: „Књигу у руке па студирајте и са више пажње пишите, а не гњавите публику овако недозрелим и кржљавим производима“, читалац одмах помисли: „Ала га поцепа!“ Одмах проструји то кроз масу, те слушате овакве разговоре:

— Јеси ли читао ту и ту причу? … Врло лепа ствар!

— Како лепа, да видиш како је то поцепао тај и тај критичар!

— Ама није?! А где? …

— У том и том листу.

И овај одмах налази и чита оцену, па и он проноси даље ту стереотипну фразу: „Бре, ал’ га поцепа!“

Ето, дакле, како на неразвијеније читаоце има штетна утицаја рђава критика, јер обичан, прост читалац не може да појми да сва она гомила имена великих генија може бити један прост каламбур, који нимало не објашњава ствар о којој се говори.

То су разлози који ме подстичу да пишем о рђавој критици, а као најзгоднији пример за то узео сам реферат г. Момчила Иванића на „Хајдук Станка“, роман од Веселиновића.

Тај сам пример нарочито изабрао још и зато што је то реферат од неког Момчила, човека без имало знања литерарног, а већ о дару да и не говоримо, јер је и за те послове потребно исто толико дара као и за писање приповедака; па баш утолико је и смешна цела ствар, што је тај мизерни реферат од човека слабе спреме литерарне, рђава укуса и уских појмова, наперен против романа Веселиновићевог, који је већ стекао гласа, и са правом ће стати у ред највећих наших приповедача, па ма колико их одличних било и после њега.

––––––––

[1] Овај одељак изашао је у 87. броју „Звезде“ (од 7. октобра 1899); међутим претходни изишао је у 77. броју (од 29. августа). (Прим. ур.)