Tag Archive | Izdaja

Краљ Александар по други пут међу Србима (4/23)

(Претходни део)

На улици се чује граја.

— Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд тресе.

Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:

— Живела слобода!

— Живела!

— Живела наша војска!

— Смрт тиранији!

— Живео народ!

То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.

— Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?

— Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине после неколико сати — објашњава Александар.

— Живела слобода!

— Живела! — опет одјекнуше громки гласови.

— Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! — прошапта Александар.

— Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт. Али сад видим да је и народ духовит! — вели Драга.

— Живела слобода!

— Живела!

— Будибокснама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:

— Драги народе, ја као носилац таковске идеје…

— Живео! — проломи се кроз ваздух.

— И краљица која ми донела спокојство…

— Живела краљица Српкиња! — опет проламају ваздух бурни усклици…

— А то спокојство — продужујем ја с балкона — ујемчено ми је највише и тиме што могу моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.

— Живео престолонаследник!

— Живео!

— Живело благословено стање!

— Живело стање!

— Ето, то разумем — продужује Александар, али откуд сад измислише:

— Живела слобода!

Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење, које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно добијао, овако објавио:

„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“

Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.

— Живела Слобода!

— Живела! — грме гласови.

— Живео народ!

— Живео!

— Чујеш ли? — упита краљица.

— Чујем.

— Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.

— И то ме чуди — рече скрушено душа Александрова. — Зар и то није једно изненађење? Зар баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а камоли да пролије сузу. Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју тек сад видим.

И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.

Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.

Кад врати Устав, опет то исто, над се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.

Кад објављује „благословено стање“ краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку будућем краљевићу.

„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је премилостиви Вог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“

Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.

Сада тек види да је све то било лажно удешено.

Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео, што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.

Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.

Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита мудром владару.

Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда било искрене речи кад се говорило:

— Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти и под теретом дуга.

И душа Александрова се стресе.

— Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? — упита краљица.

Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.

— Можда се варам? — рече за се — без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.

*

Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.

Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то сносио и надао се да једном буде боље.

Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.

Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма слободе, весеље целокупног народа.

*

Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.

Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:

— Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.

— Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!

— Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима, изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу, бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати. Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.

Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:

— Напред на суд вечног Бога!

Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.

— Шта ћете ви? — упита анђеле небесне Архистратиг неба.

— Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! — рекоше они и показаше на Драгино тело.

Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:

— Ви нисте потребни.

— Мефистофело, они су твоји — рече он једном од четири демона који их предвођаше.

Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.

Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну страшан смех:

— Ха, ха, ха, ха, како се вози „анђео милосрђа“.

(Даље)

Љубавно писмо милој публици

Драга и мила публико моја, ево дошло је време да се опет разговарамо, само што овај наш разговор неће дуго трајати. Ја смо се и ти, хвала милостивом богу, довољно објаснили, па није више потребе да се џаб-џабе кавџимо и крвимо. Ето, као што видиш, ја ти и данас нећу дати продужење приповетке „Александар по други пут међу Србима“. Можда ти то читаш, а можда и не читаш, а то је мени потпуно свеједно. Ја знам шта хоћу, а ти не знаш. Ти, публико, врљаш и тамо и тамо и амо, ти си час овоме, час ономе наклоњена без икаква смисла и разлога, а ја сам све док те не познадох био сталан. Али сада ћу и ја да се обрнем твојим путем, хоћу и ја да правим глупости и лудости као и ти, хоћу и ја да вичем на оно на шта не треба, хоћу и ја из моде да радим оно што не треба.

Ево, видиш, драга и мила моја публико, ја хоћу заједно с тобом, на твој начин, без икаквих задњих намера, с тобом заједно да оговарам самога себе. Зашто и не бих. Ти, публико, глупа наша добричино, не питаш и не разбираш, ти чак и најрадије читаш оно што је и против тебе и против мене. Ти чак, мало-помало, примаш све измишљотине као поуздану ствар, само ако се оне стално понављају. Кад је тако, кад ја то добро знам, онда није никакво чудо што ево хоћу да ти помогнем у лудости твојој, јер ја се тебе не бојим. Ти, драга моја некадашња публико, изгледа да изневери нашу стару љубав. Зар нисам ја теби, мила моја, дао срце своје, а зар ми ти ниси вратила истим жаром свете љубави? А сада? Сад ја, који за кратко време бејах далеко од очију твојих, одох даље, још даље, управо одох у невидиш, од срца твојега.

Љубав је наша пукла, ми смо се раздвојили, а то си крива ти. Ти си некад грлила и љубила идеале моје, а сада си постала непоштена, па грлиш и љубиш нитковлуке; ти се сада, пропала љубави моја, повлачиш по срамним редакцијама последњег олоша; ти сада пљујеш на све идеале наше из старог доба наше заједничке узвишене љубави; ти се сада церекаш на све лажи које ми подмећу непријатељи наши.

Мила моја, ја ти праштам, ја сам остао стари, ја тебе никад омрзнути нећу, јер сам уверен да ти не знаш шта радиш, али ја ћу ти заслепљен оном старом љубављу принети и последњу жртву. Ево видиш, ја ти помажем, публико, злато моје, да се боље насмејеш и разгалиш.

Ја ћу, видиш, душо, продужити онај фељтон из листа За Отаџбину. Не читам га стално, некад је и одвратан, али нећу да ми те глупостима муче, мила публико, слатко јагње моје. Ја ћу продужити онде где су они, тамо они, стали, а исписујем пун њихов наслов. Сад читај како се и ја сам грдим, да не слушаш уста друга, јер, веруј, не умеју ни да ме изгрде, јер не знају слабе стране моје.

„Нови покрет“
9. април 1906. године

Циганлијско царство

Кад је друштво за измене, допуне и ревизију српске историје наишло на опозицију код „поквареног“ и „подлог“ српског народа, који је и даље продужио у својој историји да велича којекакве зликовце, разбојнике, лопове, пијанице итд., а узор карактера и врлине — Вука Бранковића — човека који је такође за легално… да презире — онда друштво одржи последњу седницу, на којој се донесе одлука:

Да презру тај „кукавички“ и „подлачки“ народ српски, код кога је „врлина“ „порок“ а „порок“ — „врлина“, и да траже себи нову отаџбину, пошто они сада према оваквом стању ствари ничега заједничког уопште немају са старом својом Отаџбином, у којој су се по несрећи родили.

На тој бурној седници пало је разних предлога. Неки су песимистичнији — били за то да им уопште и не треба нова отаџбина, него да се раселе по свету као Цигани, те да и остали народи ове планете што се Земљом зове осете благодети од њиховог присуства, као што имају већ искуства са сродним им у свему, тим узор-народом циганским.

Овај предлог узе се у претрес и поново стаде да осваја терен, али после подужег говора највиђенијег међу виђенима и најлегалнијег међу легалнима — дичног ритера легије части — једногласно пропаде.

— Куда бисмо — вели ритер легије — као да су бајаги други народи ове проклете планете бољи. Сви су народи у „кукавичлуку“ и „подлости“ слични овом досадашњем нашем народу. Сетите се само оног зликовца Бонапарте и оне крваве револуције у историји „разбојничког“ народа француског. Замислите немачког разбојника Фридриха Великог, па оног крвожедног звера — Менелика Абисинског, а шта да кажем тек за оног маторог — Кригера Бурског. Не, не, господо, ми треба да останемо доследни на становишту легалном, ми морамо остати достојни потомци легалног нам узор-претка Вука Бранковића. Слава му!

— Слава му!

— Елем, браћо, — узе реч полковник Гача виноградски, — тако је. Као што видите, има право наш дични ритер легије части. Дакле, на овој проклетој планети услед наше легалности не можемо ни Цигани постати.

— Тако је, тако је — говоре сви у један глас — не можемо ни Цигани бити.

— Знам, знам, браћо — продужава полковник — ми ипак морамо тражити неког легалног излаза. Овако нерешена наша праведна ствар не може остати. Је ли тако, браћо?

— Тако је! Тако је!

— Молим вас, браћо — прекиде ларму ђенерал Живела. — Ја сам, браћо, познати администратор и организатор, ја имам један предлог, који ће вам се на сваки начин допасти и, ако га усвојите, извући ћемо се из ове тешке и безизлазне ситуације и нашу праведну ствар, на страх врагам, решићемо најлегалније.

— Чујмо, чујмо, браћо, ђенерала Живела.

— Кад већ не можемо, браћо, ни Цигани бити, као што видите, онда да оснујемо своје засебно, легално царство.

— Живео ђенерал Живела! Тако је! Хоћемо царство! Ја, ја ћу да будем цар! — заурлаше сви у један глас.

— Стојте, браћо, не можемо сви да будемо цареви, један ће да буде легални цар, а остали легални поданици цареви.

И настаде метеж и граја и чују се испрекидане реченице које један другом добацује:

„Е онда нећемо!“ „Ја хоћу“ … „Шта ти, ала си ми за цара, пази какав си се искривио к’о гудало, ала би ти личило…“ „Лопове, зар си опет ти за цара…“ „Пази мушке бабице, хоће он сад да буде цар, е нећеш суклато…“ „Животињо, ти си крао ћебад!…“ „Не лај, мрцино!“

У овој граји царева без поданика диже се легално-уставни Светомир, па ће својим бас-баритоном рећи:

— Чекајте, браћо, нек буде цар који хоће, не мења ствар, само мора да буде легално-уставни владалац; иначе ја немам апетита да будем легални поданик.

— Ја волим да прогутам цару устав, него да будем сам цар.

— Умирите се — продужи ђенерал Живела — саслушајте ме, ја нисам још ни изнео свој предлог кад оно се сви пријавише за цара. За сада се само скромни Светомир уписа у поданике и то, како ми изгледа, због старости.

Метеж и забуна све већа и већа. Сваки поче да говори и да себе проглашава за цара, а осталима наређује да му се покоравају.

Свађа се поче све више и више заоштравати и дође до туче. Би горе него оно у песми:

Господа се тешко завадила,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знају на коме је царство.

Директора ухватио један чак и за гушу, па поче да кркља самртним ропцем. Светомир узвикну:

— Ако, браћо, тако почнете, онда ћете се сви искрвити и ја онда немам коме бити поданик.

Цареви се мало омирише.

— Међутим, ствар је врло проста, браћо.

— Чујмо га! Чујмо!

— Образоваћемо царство и тражићемо да нам се легалним путем уступи Ада Циганлија за наше царство.

— Живео поданик!

— Живео поданик! — прекидоше говорника више гласова.

— Што се, браћо, цара тиче, ви ћете сви бити цареви.

— Хоћемо!

— Хоћемо!

— У нашој држави за легално решење, у нашем циганлијском царству не сме ни бити као код свију других народа. Ми смо друго, ми имамо своје засебне принципе, у нас ћу бити ја сам један поданик, а ви остали сви цареви.

— Тако је, тако је! — чу се бурно одобравање царева.

— Живели моји цареви!

— Живео наш поданик!

— Само један услов, ваша величанства.

— Чујмо нашег поданика!

— Ја моја узвишена величанства, имам један услов.

— Прима се услов! — одговарају унапред цареви.

— Ја тражим да сваки од вас изда свакодневно по неколико устава, које ћу ја гутати.

— Хоћемо.

— Хоћемо! — дрекнуше цареви.

И постаде тако циганлијско царство и цареви поведоше свога новог поданика у своју царевину, пошто га на брзу руку нахранише са два-три устава.

— А шта ћемо, браћо, кад нам овај поданик, не дај боже, умре? — присети се неко уз пут.

— Наћи ћемо одма’ једног поданика одакле било под кирију! — реши ствар један од царева.

И сви одобрише.

„Нови покрет“
2. април 1906. године