Tag Archive | Istorija

Говор на Таушановићевом вечеру

Поштовани посетиоци,

Ви без сваке сумње знате ону народну песму: Женидба од Задра Тодора. Кад знате ту песму, онда знате и Јерославац Марка, „који јунак за бога не знаде. Да га молиш, умолит’ не мореш, да се бијеш помоћи ти нема, а да бјежиш утећи му нећеш“. То је давно било, па се помињало. Е, али, дан дањи има говорника који јунаци за бога не знаду. Замислите ви овако свиреп случај: Дошли ви на концерат, дошли да учините добро дело и да пријатно проведете вече, и не сањајући каква вас опасност може снаћи. Седите, ви као то сад, сербес — слушате певање, свирање, декламовање, и очекујете даље тачке програма, док, тек, испадне однекуд неко намрштено, надувено лице, вуче под пазухом некакав дењак хартије, и то биће упутило се право столу застртом чохом, и на столу чаша воде. Таман помислите: „Куд ли ће ово чудо, бого мој!?“ — а оно биће па за сто. Накашља се два-три пута важно, тресне дењак хартије преда се, избрише наочаре, па започне: „Поштоване госпође, госпођице и господо, ја сам веома срећан што је баш мени пала у део та почасна дужност да вас вечерас позабавим. Ја ћу вам вечерас говорити о утицају кисеоника на тело. Пре него што пређем на то, потребно је да вас мало изближе упознам са оним стварима које су потребне за разумевање овог предавања… Е, хвала им лепо!

Мислите ли да сам ово изимислио? Има пуно оваквих, далеко им лепа кућа, и ја вам од срца желим да вас овако зло никад у животу не снађе. Испричаћу вам само један овакав случај кога сам био очевидац.

Елем, у једној паланци у унутрашњости забава са игранком. То је било o Светом Сави. Свет к’о свет, искупио се да се мало забави, да приложи коју пару за сиромашне ученике. Једним словом, добри људи. Сала којекако декорисана, намештене столице. У првим редовима даме, даље мушки. Отпеваше деца: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“. Дивота! Наједном, појави се стари директор, строг и намрштен, мету један дењак хатрије преда се, промери публику два-три пута, искашља се, сркну мало воде, понамести се на столици, засука рукаве, па поче тупо, промукло: „Поштовани гости…“ Ту превуче руком по оном дењку, узе један лист с гомиле, поново промери публику, па продужи:

„Овога вечера, господо, ја сам рад да се мало позабавимо на прошлости Србиновој“. Неки мирно чекају, једни изговорише. „Ако, ако, тешто!“ и не слутећи шта ће бити, а нас неке прође језа целим телом. Један мој друг из задњих клупа подиже се, пропе се на прсте, и кад угледа дењак хартије, изговори очајно „Аууу-у“, и сруши се на седиште.

„Пре свега, поштовани гости, да бацимо летимичан поглед на оно доба кад су сви људи живели у заједничкој својој постојбини, у колевци људског рода, која се налази у Азији, тамо негде у подножју Хималаја…“

Лепо нам иде! — помислих у себи.

Читав сат баца човек летимичан поглед на заједничку постојбину, а затим пређе на пресељавање у два правца.

Погледам, а онај женски свет оборио главу, зној их облио и очајно гледају у онај дењак хартије. Није им лако. Неке добре домаћице вечерале ђувече, па сад, стегнуте у нове фистане, морају да слушају стару постојбину, девојке дошле да играју, да се позабаве са каваљерима. Носи ђаво и старог директора и његову постојбину и Хималаје! До тога ми, тек, није. Али горка чаша мора се испити до краја. Многи мушкарци већ гунђају, пропињу се и загледају колико је табака још остало, и с очајним болом узвикну: „Брука, ово је тек почетак!“

После дугих мука невине и добре публике, промешкољи се директор, пину мало воде, погледа по клонулој, увелој публици, али га не тронуше очајни погледи којима женски свет проси милости, јер он јунак за бога не знаде. „С овим смо, поштовани гости, свршили овај део…“ — На ту реч свршили освежи се публика, прену из клонулости, али радост би кратка, јер говорник продужи даље:

„А сад да пређемо на словенску заједницу, да видимо њихову стару веру, обичаје, начин живота и остало“.

Уздаси се чуше, и публика, та безлобива жртва, клону.

Кад се сврши са заједницом, дође на ред сеоба Срба, па прво доба, па жупани. Публика ни жива ни мртва.

„Е, сад господо, кад смо завршили са овим периодом…“ „А, хи! …“ чуше се узвици као да бацисмо терете с леђа, пренуше даме, почеше људи устајати, али одједном немилосрдни говорник додаде. „А сад, господо, долазимо на Немању. Важност рада Немањина веома је велика и ми се ту морамо — („Одложити” — вичу неки) подуже задржати“.

Настаде метеж. Једни кашљу, једни узеше шкрипати столицама, једни гласно почеше протестовати, док стари директор устаде:

„Шта је, срам вас било? Шта хоћете? Зар сте ви Срби и Српкиње, не било вас! Е, нећете тако. Хтели бисте да ђускате, да играте. Нећете. Хоћете да чујете прошлост Србинову. Давно ја вас чекам да вас овако на куп похватам. Елем, слушајте: важност Немањина рада огромна је и, као што малочас рекох, ту ћемо се мало дуже задржати…“

Даље можете замислити. — „Којом муком најволиш мучити“, што вели песма.

Други један говорник кидисао је, опет, у једној паланци на добру и мирну публику усред бела дана, пре подне. Тај нас је, опет, морио „ферментним гљивицама пливајућим у ваздуху“.

Верујем да му је и спомен на ове претрпљене муке непријатан, а рад сам да и вас поштедим.

Ја имам срца, и знам за бога. Ви сте добри људи, дошли сте овде да учините добро дело, па куд би ми душа кад бих вам то добро злим вратио? Не, то никако! Ја нисам рад да ви овде паднете као жртва мог дугачког говора, те би се после морао образовати нов одбор, коме би био задатак:

„Прикупљање прилога за споменик невино изгинулим жртвама на Таушановићевом вечеру од успомена г. Домановића“.

Боље да се овако на леп начин сврши.

18. децембар 1904. године

„Самоуправи“

Мислим да је у два маха неко у Самоуправи на своју руку и на своју одговорност додирнуо Нови Покрет на врло неделикатан начин, те због тога одговарам ја лично, јер и ово што ја велим говорим у име своје.

Људи око Самоуправе, а тврдо сам убеђен да је тамо много честитих и поштених душа, треба да припазе да Самоуправа не изгледа као каква стара, да не постане хистерична тетка-Самоуправа, која ни сама не зна шта хоће, а ларма, псује и грди и кад има права и кад нема.

Покрет је од свога почетка био и искрен и отворене душе, и ако је ишта било очигледно, бар је то било јасно као дан да се у овом листу говорило са највећим поштовањем о свима ваљаним људима из старијег и млађег радикалног крила. Ја сам лично увек сам с поштовањем скидао капу пред врлином, а то ћу и убудуће радити.

Неко у јучерањој Самоуправи, а бог би га сам знао зашто, испаде и рече како је Самоуправи одвратно исто тако оно што пишу Домановићеве новине као што им је одвратно и фалсификовање историје Правдино, Виделово и Гачино.

Тај неко што је то писао и није видео, или, у шта сумњам, намерно није хтео да види да је Покретов чланак о Цветима, мањи и краћи, Самоуправа само проширила, али је смисао један и исти.

Ко је то у Н. Покрету рекао да Цветима и устанку од 1815. године треба одрећи историјску важност?

Боже сачувај, то нити велимо, нити се то овако у чланцима, на брзу руку, може рећи.

Наше колено, ми данас знамо и можемо добро знати историју стару, историју средњег века, али ја вам могу смело рећи, ми појма немамо баш о најскоријој прошлости, ми најмање од свега знамо нашу историју од устанака.

Ми историју тога времена најмање знамо, а оно што знамо, знамо окако како су нас учили у школама, знамо је онако како је власницима и њиховим подлацима требало да је знамо.

Кад би тај неки господин из Самоуправе ма и мало претурио писма и документа из тога времена, а што ја за сада не смем износити, јер ми то забрањује закон који штити Државну архиву, онда би могао бар намирисати да 1815. година није оно како су нас учили и научили школски уџбеници, а они су били такви јер другојачији нису смели бити.

Онда би тај неки господин заиста дошао до закључка да није тако лако говорити о важности или неважности 1815. године. 1815. година, ослобођење Србије и сви ти догађаји стоје под погодбама и условима, које нису зависиле једино од рата већ и од споразума књаза Милоша и Порте. Да ли је то било боље, или горе, ја за сада остављам, јер није тако лако ни пресуђивати о тако крупним и епохалним догађајима.

Нови Покрет, односно ја, да се јавим отворено, констатовао сам у чланку „Цвети“ да је то лаж што су нам толике године причали да су Цвети васкрс народних слобода.

Тога сам мишљења и сад, и био сам и бићу.

Самоуправа, чији су људи лежали по тамницама, окивани и стрељани за поштена убеђења, проналази да је сад одвратно што ми кажемо истину јасну и светлу.

Не говорим ја о ослобођењу званичне Србије, него о слободама народа.

Ако ви из Самоуправе докажете и доказујете да су Цвети васкрс народних слобода, онда сте заслужили да се над вама понови стара реакција тих старих Цвети.

Ако проучите буне и узроке буна под књазом Милошем, онда не смете ни у шали рећи да су Цвети „празник васкрса народних слобода“. А кад је реч о Милану и Александру, ваљда тек нећете чекати да вас ја ових година подсећам на ваше ланце што сте их вукли, и на тамнице у којима сте провели толике дане баш у доба кад су Обреновићи славили „празник народне слободе“.

То исто и рекли сте и мислите и ви, и онда се чудите што је овом вашем неком што је писао чланак да се без икаква разлога и повода онако обрецује.

„Нови покрет“
29. март 1906. године

Наша подлост

Сваког тренутка, сваким часом све више и више констатујемо нашу беспримерну подлост.

Замислите само: После 29. маја сретне ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости:

— О, здраво!

— Здраво!

— Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.

— Е?!

— Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?

— Збиља?!

— Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам… Ух… Море, да оставимо то, знаш већ и сам, ал’ тек боли ме, не могу да заборавим — вели тај једад и одмахну руком као да се беде велике отреса.

Уздахнуо сам горко.

— Је ли? — пита ме.

— Шта?

— Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез-Михаилов? — опет ће он, а баш смо били пред спомеником.

— Ама, овај Обреновића споменик, велиш?

— Јесте, то је срамота, то ми не можемо равподушно гледати.

— Срушиће, јȁ шта мислиш! Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужник. А сад, сад се мора и историја порушити, ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историју, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. Досад су деца учила и доселење Срба и Бојку и жупане и краљеве и цареве и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлост прошлости, да одсад буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:

  1. Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
  2. После се не зна ништа.
  3. 29. маја почиње историја Србије.
  4. Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.

Тако ћемо ми, јер смо карактери.

Овакав разговор није редак. Сваки час наилазимо овакве и с њима се не може друкше разговарати.

Знам човека, знам га као злу пару, као отров од кога сам патио и боловао, а он мени очи у очи, а и он зна шта ја њему о њему мислим, каже:

— Ех, да не прегосмо да Александра срушимо, хтедоше да покваре план, и да мене није било, све би пропало. Ја сам, знаш, завереник.

Па то није један.

Кудгод се макнеш, све сам љути завереник. Рођену земљу да презре човек.

Хајде, носи ђаво све то! Али, шта мислите? Цвети. Позориште, мимо обичај, даје „Малог Лорда“. — Зашто?

Ваљда зато што је други устанак на Цвети, па се мења тај обичај. Јаој, ала смо одвратни!

О преком суду рекао ми је једном болно, тешко онај велики филозоф, разочаране, разбијене душе, Божа Кнежевић:

— Видите ли, Радо, шта се чини ово, за име бога Господа? Видите ли забога?

Видим, на жалост!

— Та, за име бога, ми смо гомила Цигана у којој се нађе понеки, понеки, поштен човек. Ситни смо забога, јадни, ситни… Да се бориш! С киме? То су стенице у нашем друштву, ситне и досадне бубице, које ти се под кожу зарију. Боли то, крв липти, али га не видиш за име бога, не видиш. Осећаш да су ти сву кожу нагризли, да те боли, али немаш, не можеш да се бориш! — рече Божа болно, па ућута. Затурио главу поносно, својски, провуче прсте неколико пута кроз косу, хуче, хуче, на свој неки особити начин:

— Ој, хој, хој, боже мој!

— Па, рекох, не ваљамо, али…

— Та оставите за име бога. Подли смо, гадни, нисмо достојни да се зовемо људима… Разумете ви ово: Није забога ова земља достојна да иде човек напоље на њу. Није ни толико достојна разумете ли? … Ахај, боже мој, није достојна ни толике почасти, тако ми бога! Хајдемо, Радо! … Ух, како смо гадни! Гомила Цигана, то нам је држава.

Божо, Божо, колико је ово много горко, још је више тачно.

Гасе се у нашем друштвеном, загушљивом смраду такви као што је Божа био.

„Страдија“
10. април 1905. године

Као у Страдији… (4/4)

(Претходни део)

III ИСТОРИЈА

О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!

Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?

Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.

Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.

Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.

Какви су били стари Словени?

Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.

А шта је томе узрок да се у њих развије култура?

Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).

Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.

Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:

„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.

(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:

Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)

Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.

Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.

Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.

Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?

На то питање увек долази позитиван одговор:

— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.

— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?

— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.

Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.

Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.

Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.

Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.

Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.

Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.

Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:

Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.

Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.

Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.

Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.

— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.

— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.

— Е, лепо, а како је било пре Законика?

— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.

— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?

— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.

— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?

— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.

Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:

— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.

Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.

Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.

За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).

После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.

— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.

— Зашто је важно место Баре?

— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.

— Која су још важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.

— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?

— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!

— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.

Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.

Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:

„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]

Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.

[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла.

Озбиљне научне ствари (2/4)

(Претходни део)

II ПРИСТУП

О света, моћна, српска науко, опрости, ако икада згреших имену твојему, опрости ми, јер нисам знао шта чиним. Ја утекох од тебе још од последњег узвишеног испита из грчког језика, утекох јер мишљах да нисам достојан имена твога. Али се, ево, кајем јавно, јер видех да ти ниси онако груба и немилосрдна као стране науке, већ си наша, милостива српска наука, те примаш у наручја своја свако блажено чедо миле нам мајке Србије. Кајем се, кајем се јавно, и сада се ево као покајник, као заблудело јагње, враћам натраг великому стаду твоме, да славим име твоје.

Одричем се и пред Богом, и пред људима, досадашњег рада свога на приповетци, јер сам увидео да тај пут не води срећи мојој. А заклињем се, науко, светим именом твојим, да ћу од сада, ступајући у коло верних поборника твојих, служити верно и искрено начелима твојим, и да ћу те свим силама својим до гроба потпомагати, јер сам увидео да ти једина водиш срећи и — добром положају.

Никада нећу одрећи вечите истине твоје. Увек ћу признавати да крава има четири ноге и једну главу, да свиња не спада у тице и нема крила, да домаћи пас нема на глави рогове, да мачка није река, већ домаћа животињица, да овца није варош у Србији, већ је такође домаћа животињица (спада у ред преживара) коју муземо и која нам даје вуну, те од ње правимо себи врло топло одело за зиму, а од црева (исте животињице) правимо „жице за ћемане, са којих се разлежу врло умилни звуци наших народних мелодија“ (што рекли наши учитељи на основу педагогике по Вунту). Све сам ја те свете истине научне научио још од учитеља у основној школи. Како су се обрадовали моји нешколовани родитељи, кад сам им донео новост из школе да крава има четири ноге, јер је то баш учитељ, на основу науке, пред нама очигледно избројао.

О благословена наша домаћа наука, јер си срећно успела да пребројиш ноге и остале делове тела нашим домаћим животињама! …

*

Рекох и спасох душу своју. Али куда ћу сада, и на коју страну? Начисто сам са тим да радим на науци, али је наука разноврсна. Коме, дакле, правцу научном да се посветим, управо чему ли ме срце вуче. Хе, чему ли ме вуче?! — Мораће ме повући онако како је и све наше научнике. Код нас се бар, хвала богу, таленти и воља за поједине научне гране појављује врло благовремено, срећно. Чим се упразни каква катедра, одмах се, као на миг срећне судбине наше скромне науке, појаве као из земље тушта и тма даровитих људи са силном љубављу баш према тој грани науке чија се катедра упразни; и кад се место за ту науку попуни, онда опет, чудном срећом, престану се појављивати и таленти за ту струку. Ето, видите, где лежи срећа по нашу науку. Судбина, срећна наша звезда, и ништа друго. Ако би се, рецимо, упразнила катедра археологије, код нас би се одмах појавило стотинама младих, генијалних археолога са силном љубављу према тој науци. И то не знаш који је оданији од кога: где год се макну, само чепркају по земљи и траже старине. Кад угледају најобичнију римску циглу, обрадују се као да су оца видели. И сад, рецимо, то се место попуни, и одмах се свима археологија чудном срећном судбом огади, и она се силна љубав према њој као и таленат прилагоди другој каквој науци за коју има празна места, па ма то била и космографија.

По тој нашој срећној, српској судби науке, не вуче ни мене срце да будем енциклопедиста. Сва су места готово пуна, па зато и немам неког вишег надахнућа с неба. Онда да бирам.

Педагогика је лепа ствар, али се од наших учитеља ту већ ни у ком случају не смем уплести.

Не даду они прићи ни Вунту ни Песталоцију. Њих они сами јаше тако немилосрдно, те чисто изгледа, боже ме прости, да су их обојицу купили на вашару у нашој Баточини.

У историју Срба такође не смем ни привиригпи, јер је на њу узео патенат г. И. Руварац. Тај је човек срећно успео у науци да нам докаже да све оно што је лепо у нашој прошлости није истинито. За њега чак многи причају да је он лично и измислио српски народ, као оно неки (ал’ тај је само уобразио), што веле да је измислио рибу, или као што су неколико наших филолога, дугим својим научним студирањем, успели да измисле српски језик, коме су назив српски дали из чистог патриотизма. Ја и не мислим да учиним такве проналаске у науци, јер се то не дешава тако често и кад ко хоће. Цео српски народ (ако се сме претпоставити да га није г. Руварац измислио) живео је, рецимо, толике векове без икаква језика, док се није појавило неколико нових филолога, те своме народу, као благодарни синови, измислише говор. Пакосни људи тврде да је, ал’ то међу нама буди речено, чак, на срамоту нашу, српски језик измислио Шваба, из милосрђа према нама, или, а што је вероватније, просто из дуга времена, пошто је изучио све познате језике, па није имао шта друго да ради. Други опет мисле да је српски језик пронашао сасвим случајно (као што често бивају велики проналасци) г. С. Калик у некој талијанској граматици, на коју је срећним случајем, путујући, натрапао. Уосталом, ко је да је: хвала му у име моје, у име целог нашег народа, па ипак сам радији да тако чувен провалазак припишем г. К. Миленовићу него иком другом. Ја се ни у те крупне ствари не смем плести, јер би то значило отимати туђу својину. Молим само бога да народ не исквари тако дивну тековину наших филолога. Али маса је маса, јер је већ (грех јој на душу) од гнев направила гњев. Али, доћи ће ваљда паметније колено, које ће проклети неразумну данашњу светину за тако варварске поступке.

Мислим се нешто на логику, али то је већ код нас Срба фатална наука. Код нас није на тој науци ништа урађено, иако је од ње, кукавне, много урађено. Уосталом, нека се ту прослављају они којима је блажена манија да нумеришу туђе мисли, а наша српска логика је само то и урадила, и уз то још из по две премисе извела закључке: да је Бизмарк човек, и чак — да је и папа човек, а да, напротив, во није човек. Од овега је још понајгенијалнији рад српске логике на оваквим доказима:

1. Прем.: На сваком клавиру се може свирати.
2. Прем.: На мајмуну се не може свирати.
––––––––––––––––––––––––––––––––––––
Помаћи закључак: Еле, мајмун није клавир.

Как’и омо ми Срби, још да нам није оваке српске логике, могли бисмо мислити да је гуска пароброд, или обратно.

Радио бих на Историји књижевности, наравно српске, али та ми се наука огадила још док сам био ђак гимназије, јер сам због ње понављао разред. Све сам знао како су ми предавали: и кад се који писац родио, и која му баба одрезала пупак (узгред и биографију те славне бабе), и како му се звао отац и мајка, па онда биографију свију стрина, тетака и остале родбине сваког књижевника. Тако исто сам знао и кад је који писац почео писати и шта је све написао и које године. Што је најглавније, одговорио сам чак и на питање: које је јело радо јела прабаба Лукијана Мушицког? Ту сам се потпуно послужио чисто научним разлозима и напоменуо како се по неким подацима и старим листинама помиње да је у средњем веку омиљено јело чорба од парадајса, која се у старим ведама налази под именом ghoture, а код Араба phataha. То нам исто тврде и неке путне белешке неког Германца, који је пролазио кроз наше крајеве за време крсташких ратова, који је као војник, при повратку с војне, ручао исто то јело код неке старице Јевросиме (како он вели Eufrosina), а по тачном закључку наше српске логике то је морала бити прабаба или чукун-чукун-баба Лукијана Мушицког. Па и на основу митофилског истраживања не може то нико други бити него, баш, рецимо, чукун-баба (или тако нешто) нашег великог песника. — И на тако лепе одговоре помислих да сам се спасао и положио с одликом, али на најважнијем питању падох: нисам могао погодити тачно годину, месец и дан кад је стрина Бранка Радичевића добила кијавицу. Ето, тако од то доба омрзнем ту науку и, уцраво, наплашим се од ње толико да и дан-дан не смем ни да помислим на њу, а камоли да је обделавам, па ипак задржавам право да се вратим на ову ствар кад пређем на науку.

Чудновата је ствар да се ми Срби баш на такозваном научном пољу знатно разликујемо од других народа. Код других несрећних народа, научници више дају науци него наука њима, али код нас потомака врлих предака иде сасвим друкче: наши научници, с мало изузетака, имају од науке велике користи, а наука од њих — велике штете. Ето, како се и ту огледа наш витешки дух и наша генијалност, јер ми не служимо науци ропски и слепо као други бедни народи, већ смо успели толико да чак и та горда наука служи нама: ми њој господаримо, а она нама робује. Никад се страни научници не могу попети на такву висину и заузети тако доминирајући положај према науци, као што смо ми за врло кратко време успели.

И као што бих онда ја био срамни изрод, те се понизио и служио науци као странци, кад је боље да радим онако као и већина наших научника, а, богу хвала, изгледа да су они умели да сваку грану науке претворе у сребрни и златни мајдан, кога ће чак, можда, као властиту својину предавати своме потомству у наслеђе да и оно види вајде од труда предака својих. Доскора се прилично држала метафизика, а то се може приписати само томе што она, срећом њеном, не паде никако Србима у руке. Али сад је већ свршила, јадница, своју каријеру. Нађе се Србин, млад, бујан и генијалан, који нањуши и ову науку, и одмах, наравно, као човек ведре и дубоке српске памети, прогласи како је њему решити метафизичке проблеме исто тако лако као, што веле, попити чашу воде. Међер ништа, брате, без Србенде! Лупаше главе с том чудном науком и Швабе и Французи и Талијани и Енглези, ко још не, па место да је расплету и размрсе, а они је све више и више заплетали. А Србо, само док погледа, одмах зна где му треба куцнути. Србин, па Србин! Онде где толики народ клону и поскапљу радећи, па не учине ништа, Србин час сврши посао. Ето нам, дакле, опет разлога да се повисимо у очима страног света, ево нам опет прилике да позајмимо човечанству једног великог генија, јер ће он, без сваке сумње, оставити нас, који га не умемо ценити. Шта би он био, забога, у другом свету за такве успехе, а код нас је добио само мало бољи положај за толика своја обећања. Како мала награда човеку који нам је обећао изненадити цео образовани свет својим великим научним открићима. Зар да му буде горка утеха што му се српска читалачка публика диви! Ах, коме још то може бити утеха, јер бих ја још, чини ми се, пао у очајање кад би се моји радови допали вашем читалачком свету, који онако халапљиво гута криминалистичке продукте болесних мозгова.

Није ми мило што морадох и ово поменути у приступу, овако без реда и логичне везе, али, сада, шта је — ту је. Ко те пита за логичну везу у наше материјалистичко доба, у коме су омладини идеали младости да ништа не ради, да има добар апетит и велику плату, па се, живећи угодно, угоји. А да се већ и не говори о нашим штованим госпама и госпођицама, које се спремају за мајке и домаћице. Оне се дивно припремају за вршење својих породичних дужности читањем Кривичног гласника и других сличних ствари. Њихова је лектира то, а одговара нежном женском укусу. Мирно оне читају како је коме размрскано тело возом, разбијена глава, па се просуо мозак, распорен па (тамо неком) му испала црева; сакрио се у сандук па убио младу и младожењу, итд, итд.

Као тек у приступу, доста је и оволико поменути, колико тек да поменем, по некаквом методу, све што имам излагати у овој студији.

(Даље)

Страдија (6/12)

(Претходни део)

Министар финансија, кад одох да га посетим, примио ме је одмах, иако је, како он каже, био у великом послу.

– Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити. Досад сам радио, па ме, верујте, већ глава боли! – рече министар и погледа ме клонулим, помућеним погледом.

– Заиста је ваш положај врло тежак при тако огромном раду. Без сумње сте размишљали о каквом важном финансијском питању? – приметим.

– Држим да ће вас на сваки начин занимати полемика коју водим са господином министром грађевина о једном врло важном питању. Од јутрос сам пуна три часа на томе радио. Држим да ја имам права, и да заступам праведну ствар… Ево, показаћу вам чланак који сам приредио за штампу.

Ја сам с нестрпљењем очекивао да чујем тај знаменити чланак и да, у исто време, сазнам око чега се води та важна и очајна борба између министра финансија и министра грађевина. Министар достојанствено, са свечаном озбиљношћу на лицу, узе у руке рукопис, искашља се, и прочита наслов:

„Још две-три речи поводом питања: докле се на југ у старом веку простирала граница наше земље.“

– Па то је, како изгледа, нека историјска распра?

– Историјска – рече министар мало зачуђен тако неочекиваним питањем, и погледа ме преко својих наочара тупим, уморним погледом.

– Ви се бавите историјом?

– Ја?! – узвикну министар с нешто љутње у гласу… – То је наука којом се ја бавим већ близу тридесет година, и то, да не ласкам себи, са успехом – заврши министар и погледа ме прекорно.

– Ја веома ценим историју и људе који цео свој живот посвете тој заиста важној науци – рекох учтиво да бих, колико-толико, оправдао свој малопређашњи заиста неразмишљени поступак.

– Не само важна, господине мој, већ најважнија, разумете ли, најважнија! – узвикну одушевљено министар и погледа ме значајно, испитујући.

– Сасвим тако! – рекох.

– Ето, видите – опет ће министар – колико би било штете кад би се, рецимо, о граници наше земље утврдило онако како то износи мој колега министар грађевина.

– А он је историк? – прекидох га питањем.

– Надриисторик. Он својим радом на тој науци само штете доноси. Узмите, само, па читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници наше земље, па ћете видети колико ту има његовог незнања, па чак, ако хоћете право, и непатриотизма.

– Шта он доказује, ако смем знати? – упитам га.

– Не доказује он ништа, господине мој! Жалосно је то доказивање кад он вели да је стара граница с јужне стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије. Шта мислите колико штете тиме наноси овој напаћеној земљи?! – узвикну министар љутито, с праведним гњевом, уздрхталим, болним гласом.

– Неизмерна штета! – узвикнем ја, као пренеражен том страхотом која би постигла целу земљу због незнања и неразумевања министра грађевина.

– Ја то питање, господине, нећу оставити, јер то ми, најзад, налаже дужност коју имам да чиним према нашој милој отаџбини као син њен. Ја ћу то питање изнети и пред само Народно представништво, па нека оно донесе своју одлуку, која има да важи за сваког грађанина ове земље. У противном случају, ја ћу дати оставку, јер ово је већ други мој сукоб са министром грађевина, и то све због тако важних питања по земљу.

– Па зар Скупштина може и о тим научним питањима доносити одлуке?

– Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси одлуке, које су обавезне за сваког као закон. Јуче је, баш, један грађанин поднео Скупштини молбу да му се дан рођења рачуна пет година раније него што се родио.

– Како то може? – узвикнух и нехотице од чуда.

– Може, зашто не?… Он се, рецимо, родио ..74. године, а Скупштина његов дан рођења прогласи да је у години ..69.

– Чудновато! А шта му то треба?

– Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање.

Запрепашћен од чуда, нисам умео ни речи проговорити. Министар то као да примети, те ће рећи:

– Вас као да то чуди. Такви и слични случајеви нису ретки. Једној госпођи Скупштина је уважила молбу такве исте природе. Она је, опет, молила да је Скупштина огласи за десет година млађу него што је. Једна је, опет, поднела молбу да Народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах постају законити наследници њеног богатог мужа. И Скупштина, разуме се, како је она имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је мајком двоје деце.

– А где су деца? – упитам.

– Која деца?

– Па деца о којој говорите?

– Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има два детета, и тако је престао рђав живот између ње и њеног мужа.

– То не разумем – приметим, иако чак не беше учтиво да то кажем.

– Како не разумете?… Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце. Разумете ли?

– Разумем.

– Е, лепо, сад пазите даље: како је он врло богат, то зажели да има деце, која ће наследити његово велико имање, и услед тога дође до врло рђава живота између њега и његове жене. Његова жена, онда, као што вам кажем, поднесе Скупштини молбу, и Скупштина повољно реши.

– Па је ли богати трговац задовољан таквом одлуком народног представништва?

– Разуме се да је задовољан. Сад је потпуно умирен, и веома отада воли своју жену.

Разговор је текао даље, разговарали смо о многим стварима, али се господин министар ни једом речју не дотаче питања финансијских.

Напослетку, окуражих се да га најпонизније запитам:

– Финансије су врло добро уређене у вашој земљи, господине министре?

– Врло добро! – рече он с поузданошћу, па одмах затим додаде:

– Главна је ствар буџет добро израдити, па све иде лако.

– Колико је милиона годишње буџет ваше земље?

– Преко осамдесет милиона. А ево како је распоређен: за бивше министре, који су сад било у пензији, било на расположењу, тридесет милиона; за набављање ордена десет милиона, за увођење штедње у народ пет милиона.

– Извините, господине министре, што вас прекидам… Не разумем какав је издатак од пет милиона за увођење штедње.

– Е, видите, господине, штедња је неоспорно најважнија ствар, кад је већ реч о финансирању. Те новине нема нигде у свету, али нас је томе невоља научила због рђавих финансијских прилика у земљи, те смо тако хтели да жртвујемо ту приличну суму годишње, само да бисмо народу помогли и олакшали му колико-толико. Сада ће, на сваки начин, поћи набоље, јер је већ за ово кратко време издат читав милион писцима књига о штедњи за народ. Ја сам и сам науман да, колико-толико, помогнем народу у том погледу, те сам почео писати дело: „Штедња у нашем народу у старом веку“; а мој син пише дело: „Утицај штедње на културни напредак у народу“; а моја ћерка је досад написала две приповетке, опет за народ, у којима се износи како вала штедети, а сад пише и трећу: „Раскошна Љубица и штедљива Мица“.

– Мора бити нека врло лепа прича?!

– Врло лепа; у њој се износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог богаташа и увек се одликовала штедњом. „Ко штеди, томе и бог помаже“, завршује се прича.

– То ће имати необично добра утицаја на народ! – рекох одушевљено.

– Разуме се, – продужи господин министар – велика и значајна утицаја. Ево, на пример, откад је установљена штедња, моја ћер је већ преко сто хиљада уштедела за мираз себи.

– То вам је онда најважнија партија у буџету – приметим.

– Тако је, али је само било мучно доћи на тако срећну мисао, а остале су буџетске партије биле и раније, пре мога министровања. На пример, за народне свечаности пет милиона, на поверљиве владине издатке десет милиона, за тајну полицију пет милиона, за одржавање и утврђивање владе на свом положају пет милиона. Ту смо, као и свуда, веома штедљиви. И сад долази оно све остало мање важно у буџету.

– А на просвету, војску и остало чиновништво?

– Јест, имате право, и ту, сем просвете, иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни годишњи дефицит.

– А просвета?

– Просвета? Е она, већ, разуме се, долази у непредвиђене издатке.

– Па чиме онда покривате тако велики дефицит?

– Ничим. Чим се може покрити? То долази у дуг. Чим се накупи повише дефицита, ми закључимо зајам, па тако опет. Али се и, с друге стране, старамо да у неким буџетским партијама буде суфицита. Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на томе живо раде и остале моје колеге. Штедња, као што вам кажем, то је основа за благостање сваке земље. Јуче сам у интересу штедње отпустио једног служитеља. То је већ уштеда од осам стотина динара годишње.

– То сте добро учинили! – приметих.

– Морало се, господине, већ једаред почети старати о благостању народном. Момак плаче да га примим опет, моли, а није грешник ни рђав, али што не иде, не иде; јер то захтевају интереси наше миле отаџбине. „С половином ћу плате служити“, вели он мени. „Не може да буде“, рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене, и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.“  Молим вас, господине, реците сами, откуда ја смем улудо бацати државних осам стотина динара? – заврши министар и с раширеним рукама очекиваше од мене позитиван одговор.

– Сасвим тако!

– Ето, ономад је издата велика сума новаца једном члану владе да лечи жену из буџета на поверљиве издатке, и онда, ако се не пази на сваку пару, како ће народ плаћати?

– А колики су приходи у земљи, господине министре? То је, држим, важна ствар?

– Тхе, то баш и није важно!… Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су приходи. Читао сам нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно? Тек, на сваки начин, има доста прихода, доста, без сумње! – рече министар са убеђењем и неком стручњачком важношћу.

У том пријатном и важном разговору прекиде нас момак, који уђе у министрову канцеларију и јави да једна чиновничка депутација жели пред господина министра.

– Зваћу их малочас, нека причекају – рече момку, а затим се обрати мени:

– Верујте да сам тако уморан од тог многог примања од ово два-три дана, да ми чисто глава бучи. Ово сад с вама што сам уграбио да проведем у пријатном разговору!

– Долазе послом? – упитах.

– Имао сам, ево видите, баш ту на нози грдно велики жуљ, па сам га пре четири дана оперисао, и операција је, богу хвала, испала врло срећно. Због тога долазе чиновници, са својим шефовима на челу, те ми честитају и изражавају своју радост због срећно извршене операције.

Ја се извиним господину министру што сам га сметао у послу, а да га не бих и даље прекидао, то се најучтивије поздравим и изиђем из његова кабинета.

И заиста, о томе жуљу министра финансија беше и у новинама вазда нових саопштења:

Чиновници… надлештва, јуче у четири часа по подне, са својим шефом на челу, били су депутативно код господина министра финансија да му честитају с радошћу срећну операцију жуља. Господин министар их је изволео љубазно и свесрдно примити, а том приликом је г. шеф у име свију чиновника свога надлештва изговорио дирљив говор у том смислу, а господин министар је захвалио свима на тој реткој пажњи и искреном осећању.

(Даље)