Одликовање
Оно мало неодликована света у Србији мисли да је богзна какво задовољство прикачити орден на груди, или се свакодневно прсити са каквом розетном и орденском значком.
Али није то баш тако дивно. Кад човек добије орден, тек тада се обзире око себе и гледа ко још носи тај орден тог истог степена. Гледа човек у каквом је друштву. И кад добро разгледа и размисли, онда се грдно разочара, озлоједи се, и место задовољства, изгуби вољу и на орден и на живот. Иде кући суморан, затвара орден у фиоку да га никако више не види очима.
Замислите, рецимо, овакву сцену.
Човек метнуо на груди орден за књижевне заслуге, шепури се и кокори мислећи у себи: „Е, вала, овај бар орден не добија сваки. Ово је бар стечено трудом и радом. Треба и бити поносит на овакво одликовање!“ Улазите гордо у ресторацију на чашу пива, а унапред уживате како ће се келнер збунити пред вашим отечественим лицем. Келнер равнодушан, није му нимало необично да виђа „важне и заслужне људе наше отаџбине.“ Њих је бар Србија пуна. Ваша се радост помути, а понос почиње малаксавати. Гледате по ме’ани, кад ал’ пуно „заслужних“. Још вас теши мисао да тог ордена нема, он је бар редак. Кад одједном се врата отворе, а улази непознат човек у црном оделу, на глави му цилиндер, на ногама лаковане ципеле, а груди краси, ни мање ни више, већ орден за књижевне заслуге.
— Но, како ја овога не знам — мисли јадни књижевник и прибира мисли да би се опоменуо свога непознатог колеге.
Онај седе надувено, гледа све око себе с висине, преко рамена.
Књижевник прилази и представља се као колега, наглашујући да обојица носе исте ордене и како треба да се изближе познаду.
— Мило ми је, господине, изволите сести! — вели онај надувено.
— Господин пише?! — пита књижевник.
— Да!
— Романе?
— Не!
— Песме?
— Боже сачувај, то ми тек треба!
— Бавите се науком?
— Немам за то времена.
— Па шта пишете?
— Извештаје, господине!
— За Академију?
— Не, за полицију.
— Чудновато!
— Мене чуде ваша питања, господине!
— Ја питам због ордена.
— А, због ордена, јест ја чиним услуге српској држави.
— Молим за ваше име!
Он каза име.
— Дакле, ви, велите, пишете извештаје за полицију?
— Јест, ја се цео дан бавим у Београду, а само преноћим у Земуну, па се рано изјутра враћам у Београд и подносим своје извештаје полицији из Аустро-Угарске.
— Ви шпијунирате другим речима?!
— Тако нешто.
— Па како ви знате ствари из Аустро-Угарске кад сте по цео дан у Београду.
— То ми је важније, господине, јер ја примам плату и тамо да њима доставим ствари из Београда. Могу да вршим обе дужности.
— А, па ви сте за тако дивне услуге одликовани орденом за књижевне заслуге?!
— Да, господине, тако је!
— Пардон, а ја сам мислио да ви пишете и радите на књижевности, или на науци. Збогом, господине, — вели разочарани књижевник.
— О молим, молим! — вели непознати и клања се љубазно.
Свршено и с поносом и са радошћу.
Али сад, после тога долази друга ствар, долази да се чаша горчине докраја попије.
Дошао први и сиромах књижевник иде да прими плату.
Дошли и други чиновници, неодликовани, „незаслужни“ за отаџбину.
Благајник сваком срачунао: „За порез, за Управу фонда, за редовни улог, обустава, за депешу, прилог манастиру…“ итд. Имате још толико и толико. Дође ред и на „одликовано лице“. И њему исти одбици као и другима, и сем тога „за орденску таксу“, рецимо, 32 динара.
— Но хвала лепо — мисли сиромах књижевник: Дакле, сад остајем без гроша, а пекару и млекаџији не могу платити.
— Да частиш, браво! — вичу остали.
— Ви имате рачуна да частите, јер имате 32 динара више у џепу.
Па реците сад да то није дивна почаст, зар је то мало задовољство бити на овако диван начин кажњен новчано.
Бежите, читаоци, од оваквих „отачествених заслуга“ и овакве почасти.
„Страдија“
3. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Похвално
Као што је познато, ученици I. београдске гимназије, после пада Порт-Артура, повукли су се на север. Пола их је под кровом, а пола под ведрим небом. За ову другу половину праве се на Малом Калемегдану земунице. Како су ове земунице и у Манџурији велика кубура, професори су одлучили да своје духовне воине у њих и не уводе, него су направили овакав распоред. Чим се укаже лепше време, сви професори и ђаци који, на смену, остају под ведрим небом, ићи ће изван Београда у шетњу до подне, или после подне, или на цео дан. У тим шетњама ученици ће добивати поуке из природних наука, географије, историје, практичне геометрије; трчаће, лопте се играти, певати, свирати и цртати с природе. Кад је ружно време, походиће се разне установе у Београду. Што је најлепше у овој невољи: разговараће се професори са својим ђацима и дружити се целога дана, што је до сада у нас сматрано као негда читање јеретичних књига! Дакле, враћају се и у вас стара, добра јелинска времена! Одиста срећна мисао! Како чујемо, највећа хвала за обнову ове старе школе припада професорима грчког и латинског језика у тој гимназији.
„Страдија“
27. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Јабука
При двору Ирода живљаше великодостојник који се одеваше у пурпурне и драгоцене тканине и вођаше раскошан начин живота. Издалека допутовао к њему на виђење друг његов из младости, с којим се он растао пре много година. Обрадован овом посетом, великодостојник припреми велику част и позва све своје другове. Трпеза беше препуна најдивнијим јелима у златном и сребрном посуђу, а драгоцени пехари беху препуни разноврсним пићем.
Домаћин седе у зачеље, а с десне стране посади свога друга. Сви једоше, пише, а веселише се.
Друг домаћинов рече великодостојнику да таквог сјаја и велелепности као што је у његовом дому он никад није видео у својој отаџбини.
Он се усхићаваше раскошом који га окружаваше и увераваше да је друг његов најсрећнији човек међу смртнима.
Уместо одговора на ово, домаћин узе из златног суда велику црвену јабуку и пружи је своме другу из младости с овим речима: „Ево ти ове јабуке; она је лежала у златном суду и веома је лепа, наоко!“
Пријатељ узе јабуку, пресече је ножем, и шта виде? — унутра беше црв. Тада он погледа на другове, но великодостојник опусти главу земљи и уздахну.
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Форма нам је најпреча
Како сам извештаван усмено и писмено, било је врло много оваквих случајева како у унутрашњости тако и у Београду.
Деси се у школи заразна болест. Шта ће друго учитељ, већ одмах јави надлежном лекару. Лекар учини своју дужност, изврши преглед и да мишљење да се појавила заразна болест, рецимо шарлах. Да би се преношење болести од болесне на здраву децу предупредило, лекар је, рецимо, мишљења да се школа (или школе) распусти за двадасет дана. Шта сад бива? По одређеној процедури, тај акт с нумером, наравно, иде санитету. Санитет заводи и разводи акт три-четири дана, па потом акт иде Министарству просвете. Чиновник отвара пошту, скупља с коверата брижљиво поштанске марке, даје акта на деловодни протокол и акта се заводе, затим се акта поделе. Акт о распуштању те дотичне школе у којој је зараза иде референту за основну наставу. Е, али није само то његов посао. Има тамо и других прешних ствари и он ради редом. Наиђе и на тај акт о распуштању школе.
Од дана кад је лекар констатовао заразу, прошло је, рецимо, осам дана док је акт стигао до референта. За то време школа ради, деца се разбољевају и умиру, а учитељ чека наредбе претпостављене власти.
Е, сад ако се референт потрефи видра човек, па не да да га нико вуче за нос, он онда сам кроји и резонира како је најбоље.
— А ха! Двадесет дана! Е, брацо мој, то је много! Доста је петнаест дана. И напише акт да се одобрава петнаест дана, а не двадесет. И тих петнаест дана рачунају се од дана кад је преглед извршен. Сад акт чека на министров потпис, па се онда редовним путем експедира, па док пандур однесе из среза у село прође опет неколико дана, ако је школа удаљена. И док је акт стигао, дотле је већ истекло готово време распуста од петнаест дана. Многа деца помрла, а многа се изразбољевала, али не мари то ништа, нека деца умиру, само нека је администрација како ваља.
Оваква чуда ја не разумем. Зашто да школски лекар нема права да школу одмах распусти, па да се накнадно тражи одобрење и шаљу акта санитету и министарству, па ако је лекар погрешио, нека га казне.
И, откуд референт боље зна из своје канцеларије из Београда колико ће болест трајати, као нестручан, него лекар, коме је то једини посао.
Е, онда, знате, не би имало прописне форме!
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Државни мислилац
Потребно је да неко мисли у овој земљи. Нема ту хоће, неће, него да мора да мисли. Мисли и Државни савет, мисли министарски кабинет, мисли неке јаде и Академија наука (она мисли крадом, кријући), мисли Главни просветни савет, али како? Све се то мисли онако, кад се хоће, с мене па на уштап, клај, клај, јаваш-јаваш; мисли ваљда још когод, али што је главно, нико не мора да мисли, није обавезан, и онда нам све тако и иде вашарски, на три ћошка. Ми се Срби знамо. Док нешто не морамо, ми га и не радимо, а кад морамо, е онда друга ствар. Ко би од нас учио основну школу, да основна настава није обавезна, да не мора; ко би то, као бајаги, служио војску из патриотизма, да то служење није обавезно, да се не мора; који би се то Србин одао на науке, да не мора, треба ’леба човеку, треба му плата. Каква наука, какви бакрачи. Кад се плате докопа, баци књигу у запећак. Ко би био од Срба луд да плаћа порез, да не мора, ко би плаћао дугове, да не мора; зар би сељаци кулучили, да не морају.
Елем, ми се бар знамо: радимо само оно што морамо; разуме се, добро радимо под морање, а зло од добре воље. Е, па кад су сва добра обавезна, кад Србин добро ради само кад мора, зашто онда и мишљење није још ни до сада обавезно, бар за неке и неке. Досад није било обавезно, па се мислило кад се хтело, или се никад није ни мислило, или се рђаво мислило.
Да би се избегле штетне последице немишљења у нашој земљи, треба да се установи ново звање, треба некоме одредити плату са дужношћу да мора мислити, и тако да се установи ново звање:
Државни Мислилац.
Хтео ко мислити, не хтео, тај би бар у Србији био обавезан, тај би морао да мисли, и за то би вукао, разуме се, велику плату.
Надлежни нека о овоме размисле, а ми ћемо се на ову ствар опет вратити, да детаљно претресемо то ново звање и да напоменемо какве дужности и права има „Државни Мислилац“.
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Пријатељство – па пријатељство!
Цењка се приватан човек, не баца лудо крваво стечене паре, гледа кад што купује да не преплати, да му ко не подвали, а у нас је подвала у великој моди. Тако исто цењка се и општина, гледа и она да уштеди где се год може која пара, цењка се и држава. Ето, колико лома, колико времена и путних трошкова око топова; пипка се то, мерка, цењка, па кад и поред тога добричина држава штети 100.000 или пола милиона, а она, као свака мудра, штедљива и економна држава, одмах гледа да с друге стране попуни ту штету, и онда отпусти једног или два практиканта, или смањи плату једном или двојици момака од 100 на 80 динара месечно. Мора се, богами, водити рачуна о свакој народној цркавици ако се хоће напредак земље и ако мислимо једном средити овако разорене државне финансије.
Тако и Београдска општина. Не да она ни паре више где не мора, јер треба на сто страна, потребе су велике, често се и диже овде-онде, па се то морају добро отворити очи, не једне, него четворе.
Београдској општини су потребне табле са називом улица и бројеви кућа. Потреба је, мора се купити; не можемо ми бити мимо свет.
Али наша општина ради мудро, не баца се у луксуз. Да је то нека друга луда општина, купила би табле од челика, бакра, сребра или злата, а то је распикућство. Наша Београдска мудра општина, лепо и скромно задовољава се таблама од печене земље, а то је јевтино.
Те табле, мудра општина нашла ђаволски јевтино. Сваки други би преплатио, а она набавља однекуд то за багателу. Изненадићете се!
Табла од печене земље кошта општину само 20 динара у злату![1]
Тако и треба, шта ће нама табле од сребра, врши и ово посао за јевтине паре. Бројеви се плаћају од 1,50 дин. па до 5 динара. Просто џабе! Намештање, разуме се, плаћа се обашка. Е, већ куда би више, макар поред толике јевтиноће да траже још и у готову.
Мора бити кад је овако јевтино, управо џабе, да неко из општине стоји у присним везама и пријатељству са друштвом које лиферује општини ове табле и бројеве.
Бадава! Све, све ал’ ништа без пријатељства!
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Имајте у виду да су у време штампања овог чланка дневне новине коштале око 5 пара динарских, а 100 динара је била месечна плата нижег чиновника, и за те новце могла су се купити, на пример, четири пара волова. Монета у вредности двадесет динара у злату, искована је у част проглашења Србије за краљевину 1882. године, и популарно се назива „миландор“ (Милан од злата). Прим. В.Ж.
Сваки цени на своју руку
Рано изјутра — причаше ми један пријатељ — излазио сам лети на Калемегдан, док још нису по њему шлепови (они на менице купљени) почели правити прашину, и док не засмрде парфими. Хтео сам да дишем чист ваздух у тишини и да пустим мисао да се губи далеко тамо преко Саве и Дунава, а да ми липе миришу.
Једнога јутра, седећи тако на једној клупи у кругу где су споменици, приметим једног старца неугледно одевена, окренута леђима мени, где седи на једној клупи и гледа у споменик Ђуре Јакшића. Био сам близу њега, те сам и његов монолог могао чути. Гледа, брише наочаре, меће их опет, опет гледа, устане, разгледа наново споменик са свију страна, седне наново, мане главом и за се говори:
— Будибокснама!
Опет се дигне, гледа, мери, цени, присећа се, па опет седне и мане главом:
— Он, тако ми Бога! Будибокснама!
Заинтересова ме то, те му приђем.
— Молим, могу ли да седнем? — упитам.
Његово округло, старачко лице, здраво и румено, светле очице пуне доброте учинише пријатан утисак на мене.
— Може, може — рече он радостан и помаче се, иако је било места за двојицу.
— Гледате споменик? — рекох.
Он опет промери, да би му суд био тачнији, па се тек онда окрете мени:
— Гледам, па се чудим! Будибокснама!
— А шта је за чудо?
— Ама, је л’ ово неки Ђура Јакшић?
— Ђура.
Он се удари руком по колену:
— Ето! Препирем се с бабом мојом неколико дана, па ја велим Ђура, она: „Јок, как’и Ђура, ко ће њему да намести споменик, то је неки, вели, министар, ил’ тако кој’… Кад оно баш Ђура. О, о о! … Тх, шта ми рече! — Ђура!
— Ђура!
Чича се подиже и опет размотри Ђуру.
— Познао би’ га у ’иљаде, исти као што је… Оно јес’ и он пио много, много је пио, то му признајем, ал’ су Миша Молер, па Лаза кујунџија, па Шпира, они су два пута више пили. Е па камо онда и њима да дигну овако да се свет подсећа. Добро, Ђури, и он је пио, то признајем, али они су одмакли!
Био сам тада млад — заврши мој пријатељ — и писао сам песме, те ме овај резон старчев порази. Дигнем се без речи, без збогом, нисам од узбуђења могао проговорити.
„Страдија“
20. фебруар 2015. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш Београд — мoдерна Абдера
Нешто о чиновништву
Сујета и полутанство, шарлатани и шићарџије, саставни су делови „беспрекорне“ државне службе.
Састав комплетан, једно без другог не бива.
Као и свака друга општина, и модерна Абдера Страдије има свог чиновништва и оно де факто стоји према државном чиновништву, тзв. чиновништву општинама „претпостављене власти“, у односу као пандур према бирову. У том односу испољава се безгранична сујета државног чиновништва тако да оно у раскалашном свом несташлуку не зна ни за какве границе.
Али то је увек само израз беса и голог незнања. — Може се погдегде прозрети и котеријска шпекулативна тактика извесних државних службеника, којом су се они до сада веома успешно препоручивали за разне општинске одборе и комисије, или са добрим дијурнама, или из „почасти“, како би иза такве бусије адвоцирали за приватне интересе. Ова техника је веома проста (има ослонца чак и у Закону о општинама) — јер ништа лакше од тога: генијалним главешинама представити општинско чиновништво као неспособно, а котеријско државно као неопходно потребно у радовима општинским. Просвета тактике ове заснива се и на томе што општинско чиновништво стоји још нераздрешено, бутум у једној гужви, без протекција и зато без уважења, по некима чак као нека врста општинске сиротиње, која ужива милостињу; међутим, државном чиновништву, у ствари често веома неугледном, добро је дошло такво схватање и оно, у својој сопственој беди и невољи, налази регреса у томе да и оно може некоме да прописује „меродавне“ захтеве. Што од тих „меродавних“ захтева у ствари постаје башибозучко командовање, од тога имају само штете радови модерне Абдере; — дакле, незнатна штета!
Из великог броја примера, као доказ горе наведеном, доносимо следеће:
1) Плочник око споменика кнеза Михаила
Општина је имала намеру да начини плочник око споменика скромно, али према нашим приликама уљудно, за суму од 3.174 динара.
Министарство грађевина замера тој скромности и тражи да овај плочник кошта најмање 7.500 динара.
Општина задовољи ту жељу Министарства, али оно у року од два месеца промени сасвим своје мишљење и донесе друго по коме би било и сувише раскошно толику суму издати за ту цељ; стога тражи „да се исти (плочник) замени са парком од траве и ониског дрвећа, као нпр. шимшира, који би се у виду геометријских фигура поређао…“
Пошто општина није умела да направи парк на тротоарској ширини од 3 метра око споменика, нити има поњатија о томе како ће помоћу шимшира, траве и ониског дрвећа — „који би се у виду геометријских фигура поређао“ — начинити парк, то и данас плочник око споменика стоји мурдарски недовршен.
2) Калемегданске степенице
Општински баштован Франц Копта, десна рука украситеља модерне Адбере покреће ово питање овим словом: „Да се не би и убудуће дала прилика да овдашњи журналисте преко јавних листова пишу противу општине…“ итд.
Општински инжињер саставља потом план за степенице, по коме би општина имала издатка од непуних осам хиљада динара. Министарству грађевина, по обичају, није се тај план допадао и наређује други начин. Општина правда свој начин наводећи како би из поднесеног плана поступно могле да се изведу те степенице у доста богатом облику а како би оне чиниле одговарајући завршетак главној калемегданској шосеји. Општини је главно било да се тај посао поступно изводи како не би за ту, доста потчињену потребу у једној години одједном издала велику суму новаца. Међутим, Министарство грађевина било је противног мишљења и зато је општина морала за те недовршене степенице одмах да изда суму од 20.000 динара.
План за ове степенице израдили су г. г. инжињери из Министарства грађевина после огромног натезања и тумарања. То натезање огледа се у следећа четири датума: 13/III 1900. г. када је г. баштован Франц Копта покренуо ово питање; 4/XII 1901. г. када је Управа града Београда у нестрпљењу питала: „… Шта је до сада урађено односно грађења калемегданских степеница…“ 9/VIII 1902. г. када је одбор општински решио да се уступи израда степеница фирми Голумховског за суму од 20.030 динара и 78 пара — и најзад априла 1903. г. када је отпочето грађење ових степеница.
Али тиме није све натезање исцрпљено, јер ће још и 1904. г. а можда и пете и шесте да се прича о спору између општине и предузимача ових степеница.
Када је за ове богате трице, назване Калемегданским степеницама, требало толико новаца и времена, нека чаршија сама суди колико ће проћи још годиница до извршења тзв. великих општинских радова?! — Чаршијо — мотку…!!!
3) Регулација Кнез-Михаиловог венца од „Национала“ до Савске улице, терасирање Косанчићевог венца и друге абдеритске регулације
Модерна Абдера има и свој некакав регулациони план и то утврђен законом и снабдевен са тридесет и шест потписа одборника из 1891. г. Али ни закон, ни одборски потписи нису сметали да се утврђени план сваки час не мења по захтеву Петра, Павла, Јанка и Марка. Штавише, пре кратког је времена установљена једна комисија од одборника општинских, са звучним именом „Комисија за ревизију регулационог плана“, којој је искључиво стављено у дужност да такве чаршилијске захтеве достојно узима у поступак.
Дакле, тзв. „утврђеном“ регулационом плану, који је постао у игрању, без иоле озбиљније помисли на његову остварљивост, потенцира се његова неостварљивост још и тиме што се сваки час мења.
Људство ће пре дочекати да се скине месец са неба но што ће модерна Абдера условити догледан рок за остварење свог, колико толико одговарајућег регулационог плана!
Кнез-Михаилов венац од „Национала“ до Савске улице још је у таквом стању као што беше у времену мазги и сепета; истина, по њему шкрипе и трескају, циче и праскају електрични трамваји, али је стварнија истина да га засипа од времена на време брег калемегдански и да се из дана у дан ломе кола, сатире стока.
Општина београдска хтела је ову другу стварну истину да радикално победи, али најенергичније томе је стало на пут Министарство грађевина у естетској својој бојазни да се не би „унаказио цео овај крај вароши“.
Да ли ће још за дуго красити ломњава Кнез-Михаилов венац, или ће неке „папрене“ наказе — по мустри калемегданских степеница — у скорој будућности искрснути на том месту, то ће знати одвећ осетљиви естетичари из Министарства грађевина, а по томе тим жешће и — кеса општине…
4) Инжињерство се утркује
Тако са терасирањем Косанчићевог венца, најновији план из општине конкурисао је са планом једног пензионисаног инспектора, и када је ту ствар већ била решена у корист плана општинског, долази она фамозна комисија за ревизију регулационог плана и тражи још „да се узме у оцену пројекат који је за то израђен у 1891. години“ и који нема апсолутно никакве везе са терасирањем Косанчићевог венца.
Један члан „ревизионе“ комисије успео је тиме да изнесе на утакмицу и свој неки план кога је израдио пре пуних дванаест година као општински инжињер, па ето после тог дугог времена даде му се прилика као одборнику општине да из прашине изнесе на светлост и видело виспрену своју умотворину.
Дне 16-ог, месеца децембра, године 1903. навршило се равних годину дана како је овај некадашњи општински инжињер, а доскорашњи одборник протоколарно дао завести ту своју сујету, па све до данас општини није познат исход ове жалосне утакмице! Косанчићев венац је тзв. „тераса за лепи изглед“. Међутим, још и данас служи као сметиште.
Горња три-четири примера указују јасно на активан званичан рад само у пометњама. У минулом периоду разврата, уосталом, тако је и морало бити, и мило нам је, што насупорт тому, можемо констатовати да огромна већина истинских стручњака није подлегла владајућем шарлатанству.
*
…Ово су само бледе слике из саме инжињерске кућице. Кад се томе дода и љубазно баратање полиције по том лому — оне полиције чија је била најсветија дужност да помаже фалсификате, да штити разбојнике и лопуже — тада ће се добити кулор-слика у свима дугиним бојама.
Далеко би нас одвело колорисање ове слике и зато наводимо оно од чега највише пати наша модерна Абдера.
Г. Министар грађевина се спрема за пут; дозива свог начелника па му наређује: „Чујеш, сутра одлазим за Ниш у Скупштину; спремићеш ми закон грађевински за варош Београд, да га Скупштина благослови.“ Сиромах начелник нађе се у чуду: „Ама, господине Министре, такав закон не саставља се преконоћ!“ — Господин Министар цикну: „Сутра хоћу да буде закон готов да га поднесем Скупштини! Јеси разумео?! Налево круг, — марш!“ — И: „…разумем…!“ Тако доби модерна Адбера свој грађевински закон.
После две године формалног опстанка ове ноћне ’тице, тај грађевински закон добија своје измене и допуне. Те измене и допуне веома су карактеристичне; наиме, оне ни у један члан закона не уносе одредбе које би ишле у корист лепоте престоничких грађевина и у прилог здравствености станова, већ се занимају искључиво голим формалностима.
„Дупло голо“, самохрано, јадно и жалосно, то нешто звано Закон грађевински, штавише, овим изменама и допунама призива у помоћ целу интелигентну војску престоничке жандармерије. Једним словом: сва власт Министарства грађевина пренета је на Управу града Београда.
Празнине законске, баш са тог формалног гледишта, пуне џепове г. г. жандармима и полицијском чиновништву тако да на крају крајева данас после дугогодишњег практиковања по овом закону стојимо пред следећим сликама и приликама:
1) Ван реона престонице зидају се куће без дозволе, а искључиво је полиција надлежна да то предупреди. „Селиште“, „Чубура“, „Розентовац“, „Булбулдере“, „Седам кућа“, „Ђурђево“, све су то нове колоније око Београда и у њима свако по цену највише од једне банке г. жандарму зида како где, и ко хоће.
2) Г. Министар унутрашњих дела је надлежан да даје месно ме’анско право. Кроз то право прошверцовало се укупно насељење београдске колоније „Ђурђево“.
3) У реону зидају се куће опет без грађевинско-правне дозволе, Јер када грађевински одбор и Управа града Београда — ускрате ту дозволу, а министар грађевина ипак изда дозволу за зидање — без икаквих скрупула и обзира на претходна стручна решења, то се — најблаже речено — зида без дозволе. — Али ово су веома ретки случајеви, јер грађанство врло добра зна да се лакше свршава пазар са Управом града Београда но са тако великим господином, као што је министар грађевина.
Члан 8. грађевинског закона одређује: Грађевински одбор подноси предлог Управи града Београда на решење; Управа решава, против тога има места жалби министру грађевина, чије је решење извршно.
Дакле, грађевински одбор је једно велико ништа; Управа града Београда првостепени суд и апелација, а Министарство грађевина обично касирана касација.
И тако инжињерство је и најновијим својим законом документовало своју слабост давши полицији неограничено право да у име његово уцењује грађанство и врши сва могућа незакоња и насиља.
4) Члан 16. грађевинског закона гласи: „Изглед зграде (фасада) са лица улице мора бити укусан. Управа града Београда може, према важности улица, наредити како ће се пројектовани изглед полепшати.“
„De gustibus non est disputandum“, али за велеважну полицију модерне Адбере, а по саизвољењу српског инжињерства, ова древна пословица губи сваку важност.
„Бре, мора бити изглед укусан!” — издере се жандарица.
Sapienti sat!
Античка Абдера била је далеко поштенија, па богме паметнија и питомија од модерне Абдере!
—
„Што ма[x]нити свежу, сто мудријех не развежу.“
Већ од дужег времена дигла се ужасна граја и повика на Грађевинско одељење општинско.
Чаршија, новине, кметови, одборници општине — све се то сложило у тој повици. За све недаће модерне Абдере оно је криво!
Грађевинско одељење општине, пак, може бити задовољно — у том свом изузетном положају.
„Страдија“
17. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Савремени песник
Стајали смо у ходнику Министарства просвете и чекали да по реду пријаве изађемо пред министра Светозара Милосављевића. С нама је био и Воја Илић, песник. Поведе се реч о његовим песмама. Један му стаде замерати зашто узима мотиве за своје песме из живота Грка и Римљана, а оставља неопеване славне личности из наше прошлости и садашњости које би у сваком потледу издржале утакмицу са старим херојима.
Воја забацио шешир, метнуо руке у џепове, иронично се смешкао и пажљиво слушао свога срдитог професора из Паланке 3. Кад професор заврши протест, Воја га упита:
— Дакле, ти би хтео да опевам старе и нове српске хероје? Добро. Рецимо да те послушам и да опевам наше савремене хероје; да будем савремени песник.
— Да оставиш класичне мотиве и да будеш наш песник, па певај старе, нове, које хоћеш, само нека су српски хероји… знаш како се каже: „Сваком своје, па макар од проје!“ — додаде професор, нешто ублажен, а мало и поносит: и ту је, како му се чинило, обрлатио Воју да се остави Грка и Римљана.
— Е кад је тако — настави Воја озбиљно — хоћу одмах, данас још, да отпочнем певати по твојој жељи, и то само нове, данашње српске хероје…
— А с ким мислжи започети? — упита га наивни професор раздрагано.
Воја му спусти руку иа раме, значајно га погледа и махне главом на министров кабинет, па тихо и дубоко, развлачећи изговори:
— С новим српским херојем Светозаром Милосављевићем! …
Професор се трже као опијен и стаде грдити Воју. У то позваше професора пред министра. Оде љутити професор пред новога хероја, а ми остасмо с Војом зловољно се смејући — себи и своме херојском добу.
Добро је казао стари Туцаковић: „Море, какви сте ви Енглези, ја сам још добар Гледстон! …“
„Страдија“
13. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 