Tag Archive | Deputacija
19/05/2020  

Stradija (12/12)

(prejšnja stran)

Sirota nova vlada je morala takoj pričeti misliti, toda tega rokodelstva ministri v Stradiji niso bili vajeni. Da odkrito povemo, so se nekaj dni junaško, ponosno držali; dokler je bila le še kaka para v državni blagajni, so veselih in vedrih obrazov sprejemali čez dan procesije deputacij iz ljudstva in govorančili presunljive govore o srečni prihodnosti mile in izmučene Stradije; ko pa je padla noč, so prirejali sijajne in drage gostije kjer se je pilo, pelo in kjer so imeli rodoljubne zdravice. — Ko pa je zazijala državna blagajna vsa prazna, so začeli gospodje ministri resno premišljevati in se pomenkovati, kaj bi ukrenili v tako obupnem stanju. Saj za uradnike je lahko: ti so že tako vajeni, da po nekaj mesecev ne prejemajo plač; upokojenci so stari ljudje, dosti so se naživeli; vojaki, to se samo po sebi razume, se morajo privaditi na trpljenje in nadloge; nič hudega torej, da tudi lakoto junaško trpe; dobaviteljem, podjetnikom in vsakemu drugemu dobremu državljanu srečne Stradije se lahko reče, da plačilo njihovih računov ni bilo vneseno v letošnji državni proračun. Ni pa lahko za ministre, ker ti morajo samoumevno plačevati, da se o njih dobro govori in piše. Ni lahko še za cele kupe drugih važnih stvari, ker je dovolj stvari, ki imajo prednost pred Stradijo.

Navalile so skrbi nanje in prišli so na misel, da je treba okrepiti gospodarstvo. Zaradi tega so se odločili, da zadolže deželo z večjim dolgom; ker pa je treba za sklepanje tega posojila potrošiti čedne vsote denarja za skupščinske seje, za ministrska potovanja v tuje dežele, so ministri sklenili, da zbero v ta namen vse depozite iz državnih blagajn, kjer je deponiran denar zasebnih oseb, da bi tako pomogli deželi, ki stoka v nadlogah.

V vsej deželi je nastala zmešnjava: v nekaterih listih govore o ministrski krizi, v drugih, kako je vlada že ugodno končala pogajanja za posojilo, v tretjih eno kakor drugo, vladni listi pa pišejo, da dežela ni bila še nikdar v večjem blagostanju.

Čedalje bolj in bolj so pričeli govoriti o tem rešilnem posojilu; časniki so čedalje bolj polnili svoje stolpce z razpravljanjem o tem vprašanju. Vzbudilo se je močno zanimanje na vse strani in prišlo je že malone do tega, da so prenehali skoraj vsi posli. Tako trgovci kakor dobavitelji, pa uradniki in upokojenci in duhovniki, vse čaka v nekem mrzličnem, napetem pričakovanju. Na vseh straneh, na vsakem kraju, povsod govore, vprašujejo, ugibajo samo o tem.

Ministri tekajo zdaj v to, zdaj v drugo tujo deželo, zdaj ta, zdaj drugi, zdaj po dva, trije skupaj. Skupščina zaseda, tudi tam debatirajo, sklepajo in nazadnje odobre, da se sklene posojilo za vsako ceno in da odidejo vsak na svoj dom, obupna radovednost v javnem mnenju pa je vse večja in večja.

Srečata se po dva in dva na ulici in že pričneta namesto pozdrava:

»Kaj je s posojilom?«

»Ne vem!«

»Ga sklepajo?«

»Gotovo!«

Ministri so jeli čedalje pogosteje obiskovati tuje dežele in se vračati.

»Je prišel minister?« vpraša nekdo.

»Tudi jaz sem slišal.«

»Kaj je napravljeno?«

»Menda je ugodno!«

Kar so naposled objavili vladni listi (vlada ima zmerom po nekaj listov, pravzaprav ima vsak minister svoj list — enega ali dva), da je vlada končala pogajanja z neko tujo skupino in da so rezultati zelo ugodni.

»Z zanesljivostjo lahko potrdimo, da bo čez kakšen dan pogodba podpisana in da pride denar v deželo.«

Ljudje so se malo pomirili, vladni listi pa so sporočili, da bo čez dva-tri dni prišel v Stradijo opolnomočenec bančne skupine g. Horije in da bo tu podpisal pogodbo.

Zdaj šele se je dvignil ustni in pismeni trušč in hrušč. Spraševanje, pričakovanje, nepotrebna, nervozna radovednost in velikansko upanje v tega neznanega tujca, ki so ga pričakovali, da bo rešil deželo, so dosegli svoj vrhunec.

O čem drugem kakor o tem Horiju sploh niso ne govorili ne mislili več. Raznesel se je glas, da je že prispel in se nastanil v tem in tem hotelu in že navali množica radovednih ljudi, moških in ženskih, mladih in starih proti hotelu — navali tako jadrno in besno, da starejše in slabotnejše kar poteptajo in zmečkajo.

Prikaže se na cesti kak tuj človek, potnik, in že reče kdo drugemu:

»Poglej no, neki tujec!« in pomembno pogleda tovariša, z obrazom in pogledom, kakor bi vprašal: »Če ni to Horije?«

»Če ni to on?« vpraša oni drugi.

»Tudi jaz bi mislil!«

Z vseh strani si ogledajo tujca in odločijo, da je prav ta tisti. Nato razneso po mestu vest, da so videli Horija in ta novica se tako bliskovito raznese in prodre v vse družbene sloje, da že čez eno, dve uri vse, mesto zanesljivo trdi, da je on tu, da so ga ljudje osebno videli in govorili z njim. Spravili so vso policijo na noge, vznemirili so se ministri, da begajo na vse strani, da bi se sesli z njim in mu izkazali svoje spoštovanje.

Ni ga.

Naslednji dan sporoče listi, da včerajšnja vest o Horijevem prihodu ni bila resnična.

Do kod je privedlo to, se vidi iz tegale dogodka.

Nekega dne sem šel na postajališče, kjer pristaja neka tuja ladja.

Ladja je prispela in potniki so pričeli izstopati. Zapletel sem se v pomenek z nekim znancem, kar je množica ljudi pritisnila k ladji s tako silo, da me je nekdo, ki se je zaletel vame, skoraj na tla podrl.

»Kaj pa je?«

»Kdo je?« so pričeli mnogi spraševati drug drugega.

»On!« so odgovorili.

»Horije?«

»Da, prišel je!«

»Kje je, kam hoče?« zavre v množici in nastalo je prerivanje, pritiskanje, vzpenjanja, drenjanje, prepir; vsakdo hoče čim bliže.

V resnici sem zagledal nekega tujca, ki je prosil in moledoval, naj ga v božjem imenu puste, ker ima nujne opravke. Človek je komaj mogel govoriti, kar stokal je, stisnjen in zagozden v radovedni množici.

Policija je pri priči razumela svojo dolžnost. Oddirjala je obveščat o njegovem prihodu ministrskega predsednika, ostale vladne člane, občinskega predsednika, cerkvenega poglavarja in druge deželne dostojanstvenike.

In čez malo časa so se v trumi zaslišali glasovi:

»Ministri! Ministri!«

In res so se prikazali ministri z vsemi dostojanstveniki stradijske dežele. Vsi v prazničnih oblekah, z vsemi lentami in vrstami redov (a redno ne nosijo vseh, marveč samo po nekaj). Množica se je razdelila na dve strani in tako je ostal tujec sam v sredini na eni strani, na drugi strani pa so se prikazali ministri, ki so mu stopali naproti.

Ministri so se v spodobni razdalji ustavili in se do tal priklonili. Isto je storila množica. On je bil videti nekam zmeden, preplašen, hkrati pa na vso moč začuden, a se ni genil z mesta, stal je nepremično kakor kip. Ministrski predsednik je stopil še za korak naprej in pričel:

»Odlični naš gost, vaš prihod v našo deželo bo zabeležila zgodovina z zlatimi črkami, ker pomeni ta znameniti prihod epoho v našem državnem življenju; vaš prihod prinaša srečno prihodnost naši mili Stradiji. V imenu vse vlade, v imenu vsega naroda vas pozdravljam kot našega rešitelja in kličem: živeli!«

»Živeli! Živeli!« se je pretrgal zrak od klica iz tisoč grl.

Nato je začel cerkveni poglavar prepevati nabožne pesmi in s cerkva glavnega mesta stradijske dežele so zagrmeli zvonovi.

Ko je bil končan ta del uradnega sprejema, so ministri z ljubeznivim nasmehom na ustih ponižno pristopili k tujcu, si povrsti segli z njim v roko, ostali pa so odstopili in obstali gologlavi s sklonjenimi glavami, ministrski predsednik je z nekim strahom in spoštovanjem vzel njegov kovčeg v roke, a finančni minister s svoje strani palico imenitnega človeka. Nosila sta te stvari kakor svetinje. Kajpada je bil kovčeg res svetinja, saj je bila v njem gotovo usodna pogodba; prav v tem kovčku je ležala, nič manj in nič več, kakor prihodnost, srečna prihodnost cele dežele. Zato je bil torej ministrski predsednik, vedoč, kaj nosi v svojih rokah, videti slovesen, ves spremenjen, ponosen, ker nosi v svojih rokah prihodnost stradijske dežele. Cerkveni poglavar je kot človek, ki ga je obdaril bog z velikim duhom in umom, nemudoma tudi sam spoznal važnost tega kovčka in je z drugimi višjimi duhovniki obstopil ministrskega predsednika ter začel prepevati svete pesmi.

Sprevod je krenil. On in finančni minister spredaj, za njima pa kovčeg v naročju ministrskega predsednika, obkroženega z višjimi duhovni in z razoglavim ljudstvom. Stopali so počasi, slovesno, z nogo pred nogo, prepevali svete pesmi, zvonovi pa so zvonili in možnarji pokali. In tako so šli počasi po glavni ulici proti hiši ministrskega predsednika. In hiše in kavarne in cerkve in pisarne, — vse se je izpraznilo, vse živo je privrelo na cesto, da bi sodelovalo pri tem epohalnem sprejemu velikega tujca. Še bolniki niso izostali; tudi te so prinesli iz stanovanj, da bi videli to redko slovesnost; celo iz bolnic so prinesli vse bolnike na nosilnicah; in tudi njim je njih bolezen kar odlegla: laže jim je bilo, ko so pomislili na srečo svoje mile domovine; tudi otroci na prsih, ki so jih prinesli v sprevod, niso jokali, temveč so upirali svoje očke v velikega tujca, kakor bi čutili, da je ta sreča namenjena njim.

Preden so prišli do hiše ministrskega predsednika, se je zvečerilo. Tujca so bolj nesli, kakor pa odvedli v hišo. Vanjo so odšli vsi ministri in dostojanstveniki, množica pa je ostala in radovedno bolščala v okna ali pa preprosto zijala v hišo.

Drugi dan so začele prihajati deputacije iz naroda pozdravljat velikega tujca in že ob zori je počasi priropotal visoko naložen voz različnih odlikovanj za vrlega tujca pred hišo ministrskega predsednika.

Tujec je bil, kot se razume, takoj izbran za častnega predsednika ministrstev, za častnega predsednika mestne občine, Akademije znanosti in vseh mogočih dobrodelnih družb in društev v Stradiji, a teh je nešteto, pa celo društva za ustanavljanje društev. Vsa mesta so ga izbrala za svojega častnega meščana, vsi cehi so ga priznali za svojega dobrotnika in neki armadni polk si je njemu na čast nadel ime »Železni Horijev polk«.

Vsi listi so ga pozdravili z dolgimi članki, mnogi so prinesli njegovo sliko. Mnogo uradnikov je v počastitev tega dne napredovalo, veliko redarjev je prejelo odlikovanja in napredovanja, odprto je bilo veliko novih uradov m veliko novih uradnikov imenovanih.

Dva dni je že, kar traja burna veselje po vsem mestu. Godba igra, zvonovi zvone, možnarji pokajo, pesmi arijo, pijača se razliva.

Tretji dan so morali ministri, čeprav so bili skrokani od teh veselic, žrtvovati celo počitek svojih teles za blagor dežele in ljudstva ter so se zbrali k plenarnemu zasedanju, da bi dokončali s Horijem pogajanja o posojilu ter podpisali to epohalno pogodbo.

Najprej so kakor zaradi uvoda začeli privatni pomenek. (V vseobčem veselju sem pozabil povedati, da je bil kovčeg hranjen pod močno stražo.)

»Želite nemara dalj časa ostati tu?« ga je vprašal ministrski predsednik.

»Dokler pač ne opravim svoje zadeve in to bo trajalo precèj časa!«

Ministre je osupnila beseda precèj časa.

»Mislite, da bo trajalo precèj časa?«

»Na vsak način. Taka je zadeva.«

»Nam so znani vaši pogoji in naši vam, zato menim, da ne bo nikakih ovir!« je rekel finančni minister.

»Ovir?« je dejal tujec preplašeno.

»Saj, mislim, da jih ne bo!«

»Tudi jaz tako upam!«

»Torej lahko takoj podpišemo pogodbo!« je rekel ministrski predsednik.

»Pogodbo?«

»Da!«

»Pogodba je podpisana; in jaz se bom kar jutri odpravil na pot; predvsem pa vam moram izraziti svojo hvaležnost za zdaj in za vedno za tak izreden sprejem. Da vam odkrito povem, ves sem iz sebe, še zdaj se ne morem popolnoma zavedeti, kaj vse se godi z menoj. Res je, da sem zdaj prvič v tej deželi, a še v sanjah mi ni moglo priti na misel, da bi me bili kje kot neznanca tako sprejeli. Zdi se mi še, da sanjam.«

»Tak ste jo podpisali — pogodbo?« so soglasno zavpili vsi navdušeni.

»Glejte jo!« je dejal tujec in potegnil iz žepa polo papirja, na kateri je bila pogodba in jo pričel brati v svojem jeziku. Pogodba je bila sklenjena med njim in nekim trgovcem s slivami iz notranjosti Stradije, kjer se ta obvezuje, da mu bo do tega in tega dne dobavil tako in tako količino sliv za kuhanje marmelade…

Kaj se je moglo, v civilizirani in pametni deželi ukreniti drugega, kakor da tujca, ki je podpisal tako bedasto pogodbo, izženo iz Stradije, skrivaj, tri dni na to pa da vladni listi prineso naslednjo vest:

»Vlada si energično prizadeva, da bi izposlovala novo posojilo in vsa pričakovanja kažejo, da bomo že do konca tega mesca prejeli prvi obrok denarja.«

Ljudje so malo povpraševali po Horiju, nazadnje pa prenehali, in nato je šlo spet vse po starem.

–

Ko sem jel globlje premišljevati o tem zadnjem dogodku, mi je začela nenavadno ugajati vseobča harmonija v Stradiji. Ne le, da so ministri simpatični in vrli ljudje, opazil sem tudi, da je cerkveni poglavar sam takisto kaj umen in duhovit človek. Kdo bi se mogel v prikladnem trenutku, v naravnost usodnem trenutku, ko se odloča o usodi dežele, domisliti, da bo začel prepevati pobožne pesmi nad kovčkom marmeladarja in da bo s tem z vso težo podprl trudoljubno vlado v njenih velikih podvzetjih? Táko složno delo mora spremljati sreča.

In pri priči sem se odločil, da o prvi priliki obiščem modrega očeta, cerkvenega poglavarja, ter da se pobliže seznanim s tem velikim Stradijcem.

 

Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)

18/05/2020  

Stradija (11/12)

(prejšnja stran)

Naslednji dan sem slišal, da je kabinet padel. Vsevprek, po ulicah, krčmah in po zasebnih stanovanjih se je razlegala vesela pesem. Že so z vseh strani Stradije začele prihajati deputacije, ki so v imenu ljudstva pozdravljale novo vlado. Veliko listov je bilo prepolnih brzojavk in izjav vdanih državljanov. Vse te izjave in čestitke so bile na las podobne druga drugi, lahko se reče, da je bil ves razloček samo v imenih in podpisih. Glejte, tu ena:

»Predsedniku Ministrskega sveta, gospodu …

Gospod predsednik!

Vaše rodoljubje in vaša velika dejanja v korist naše drage domovine so znana po širni Stradiji. Ljudstvo našega kraja plava v veselju in radosti zaradi vašega prihoda na čelo deželne uprave, ker je vsakdo trdno prepričan, da ste edino Vi z Vašimi tovariši zmožni izvleči našo deželo iz teh mučnih in težkih razmer, iz te bede, v katero so jo pahnili Vaši predhodniki s svojim slabim in nepatriotičnim delom.

V solzah radosti kličemo: Živeli!

V imenu pet sto podpisnikov
(podpis nekega trgovca).«

Ali pa izjava, navadno take vrste:

»Do danes sem bil pristaš prejšnjega režima, a ker sem se s prihodom novega kabineta popolnoma prepričal, da je delovala prejšnja vlada v škodo naše dežele in da je sedanji kabinet edini zmožen povesti našo deželo na boljšo pot in ustvariti velike narodne ideale, zato izjavljam, da bom od danes dalje z vsemi močmi podpiral sedanjo vlado in da bom povsod in na vsakem mestu obsojal prejšnji zloglasni režim, ki se gabi vsem poštenim ljudem v deželi.«

(Podpis).

V mnogih listih, v katerih sem do tega dne bral članke, ki so hvalili vsak ukrep prejšnje vlade, vidim zdaj članke, v katerih se najostreje obsoja prejšnja vladavina in se nova kuje v zvezde.

Ko sem vzel te liste in pregledal vse številke od začetka leta dalje, sem videl, da ponavljajo vedno isto ob prihodu vsake nove vlade. Sleherno novo vlado pozdravljajo na isti način kot edino vredno, in vsako prejšnjo obsojajo in jo imenujejo celo izdajalsko, ogabno, škodljivo, črno in gnusno.

Celo izjave in čestitke vsakemu novemu kabinetu so zmerom iste in od istih ljudi; tudi v deputacijah so stalno isti ljudje.

Posebno uradniki se podvizajo z vdanostnimi izjavami vsakemu novemu kabinetu, razen če si kdo dovoli, da z nasprotnim ravnanjem ogroža svoj položaj in da tvega službo. Takih je malo in o njih ima javno mnenje, kaj slabo sodbo, ker kvarijo tako lepo šego, ki že dolgo časa vlada v Stradiji.

Govoril sem z nekim dobrim uradnikom o nekem njegovem tovarišu, ki ni hotel čestitati novi vladi ob nje prihodu na čelo uprave in je bil zavoljo tega odpuščen iz državne službe.

»Videti je pameten človek,« sem rekel.

»Bedak!« je odgovoril oni hladno.

»Ne bi trdil!«

»Dajte no, prosim vas, tak zanesenjak. Rajši strada s svojo družino, kakor pa da bi kot vsi drugi pametni ljudje gledal na svoj posel.«

Kogarkoli vprašam, vsak mi pove isto mnenje o takih ljudeh in še celo množica gleda nanje s pomilovanjem ali pa tudi z zaničevanjem.

–

Ker je imela nova vlada neke svoje nujne zadeve in ji je bilo potrebno, da ji izrazi ljudstvo preko poslancev svoje popolno zaupanje in obsodi hkrati delo prejšnje vlade in skupščine, je obdržala kar iste poslance. To me je močno presenetilo, zato sem nalašč poiskal enega izmed poslancev in se zapletel z njim v pogovor:

»Brez dvoma bo kabinet padel, ker je ostala ista skupščina?« sem vprašal.

»Ne bo.«

»Vem, ali kako neki bo dobila vlada polno zaupanje te skupščine?«

»Izglasovali ga bomo!«

»Potem bi morali obsoditi delo prejšnje vlade in tudi svoje. To pomeni obsoditi lastno delo!«

»Kakšno naše delo?«

»Delo s prejšnjo vlado.«

»Obsodili bomo prejšnjo vlado!«

»Vem, a kako boste storili to vi, isti poslanci, če ste še do včeraj podpirali prejšnjo vlado?«

»To ne spremeni stvari.«

»Ne razumem!«

»Zelo preprosto in jasno!« pravi on ravnodušno.

»Čudna stvar,«

»Prav nič čudna. Nekdo mora napraviti to, pa naj bomo to mi ali kaki drugi poslanci. Vladi je potrebna samo ta formalnost: to je tako urejeno nemara po zgledu drugih tujih dežel, toda v resnici delajo pri nas skupščina in poslanci samo to, kar hoče vlada.«

»A kaj potem skupščina?«

»Pa saj vam pravim: samo zaradi forme, da se lahko reče, da ima naša dežela tudi to in da je vlada videti parlamentarna vlada.«

»E, zdaj šele razumem!« sem rekel še bolj presenečen in zmeden s tem odgovorom.

–

In v resnici so poslanci pokazali, da vedo ceniti svojo domovino, ker so zanjo žrtvovali celo svoj osebni ponos in čast.

»Življenje so žrtvovali naši stari za to deželo, mi pa bi se še pomišljali, ali naj žrtvujemo samo svojo čast za njo!« je vzkliknil eden izmed poslancev.

»Tako je!« so zaklicali z vseh strani.

Posli v skupščini so tekli z veliko naglico.

Najprej so izglasovali novi vladi popolno zaupanje ter obsodili delo poprejšnje, nato pa je predložila vlada narodnemu zastopstvu predlog, da se napravijo spremembe v nekaterih zakonih.

Predlog so soglasno sprejeli ter si usvojili predlagane zakonske spremembe, ker so bili zakoni brez teh sprememb in dopolnil ovira za nekaj ministrskih sorodnikov in prijateljev, da bi zavzeli neke višje položaje v državni službi.

Nazadnje so v naprej potrdili vse izdatke, ki jih bo napravila nova vlada preko budžeta, nato pa je bila skupščina razpuščena in poslanci so utrujeni od državnega posla krenili domov, da se odpočijejo, člani kabineta pa, ko so srečno prebrodili vse ovire in zadovoljni s popolnim narodnim zaupanjem, so priredili slovesno tovariško večerjo, da bi se na zabavi ob čaši vina še sami odpočili od težkih skrbi pri urejanju dežele.

(naslednja stran)

22/10/2015  

Краљ Александар по други пут међу Србима (19/23)

(Претходни део)

Одједном појави се на улици један од више господе који му је стално чинио доставе и редовно дошаптавао који су непријатељи престола и династије. Александрово благовољење према њему било је увек обилато, а ни томе господину није било нимало криво од тог краљевског благовољења и нарочите пажње и милости.

Александар му приђе поверљиво и ослови га пријатељски.

Стари његов пријатељ стукну натраг, намршти се и упита подозриво:

— Ко сте ви, молим, и шта тражите од мене?

Александар му започе причати откуда он опет у Србији, а онај се грохотом насмеја и одговори.

— Не трабуњај којешта. Прво и прво то је немогућност, а друго, ја видим да сте ви неки плаћен агент, који жели да оклевета мој светао политички рад и моју лепу политичку прошлост.

Мимопролазећи се заинтересоваше овим објашњењем и гомилица света се одмах у почетку скупи око њих.

Онај виши господин, који некада беше у највећем благовољењу краља Александра, када примети да се свет скупља, раздра се колико га глас доноси:

— Господине, да се не усудите преда мном помињати то гнусно име, име онога који је народ и земљу упропаштавао, који је, господине, и мене и моју породицу унесрећио, гонећи ме због мојих слободоумних идеја као борца за света народна права.

Како је овај господин силно викао, то се свет све више и више окупљаше око њих. Радознала маса, као и увек, шта ће из дуга времена, већ да сеири. Господину „борцу за народна права“ допаде се да овом приликом истакне себе као вајкадашњег ватреног слободњака, па узе још јаче викати:

— Ја сам, господине, ако не знате, пропао за Радикалну странку! — ту се испрси и продужи:

— И да тиранин није пао, да остаде у животу гнусни Александар, мене данас не би било у животу. Данас је народ у победи (ту погледа по маси света која се већ у великом броју окупила около) а то је био идеал мога живота: да народ ликује песму слободе над рушевинама двора тиранинова.

Александар се збунио. Није умео нити је могао разумети овако понашање од човека који му је, тако рећи до јуче, пузио, ласкао му, називао га великим, говорио му како је народ стока, како народ треба да буде послушна марва, којом се једино бичем управља, и како сваког онога који другојачије мисли и говори треба везати за колац па стрељати без милосрђа. Тај исти човек, Александар се добро сећао, говорио му је много и много пута, како Србија мора пропасти ако нестане њега (Александра), јер једино он својим великим умом и својом проницљивошћу, својом ретком енергијом и храброшћу може управљати бродом Србије. И сваког онога који би се дрзнуо да пружи прст на Александра Великог, који га ружно погледа, треба такође одмах стрељати. И тај виши господин — што се такође добро сећао Александар — свакодневно му је дошаптавао понеку опасност за престо, опасност за његов живот, а то значи највећу опасност по Србију, по цело Српско племе, по Словенски Југ.

И Александар је обилато награђивао тога пријатеља, који тако будним оком бди над судбином његовога престола, а сада одједном види како се тај човек изменио, како говори исто онако како су некада говорили они које је он њему достављао као непријатеље Српства.

Грешни Александар није знао да има људи који убеђења мењају према политичкој сезони, као што жене мењају шешире и хаљине, па и чешће, јер је у Србији политичка клима кудикамо променљивија него обична клима. Александар је погинуо, отишао је на онај свет много пре него што је ма и најповршније загледао у овај свет. Зато се и збунио, и пошто се једва прибрао, он промуца:

— Па зар ви, молим вас, нисте мени толико пута говорили како је народ само једна стока.

— Одлази, битанго једна, зар се тако говори о народу!? Да не изгледаш луд, ја бих те за ту увреду мојих најсветијих осећања добро научио памети како се говори о народу!

Код тих речи остави забезекнута Александра, погледа победоносно масу, која одушевљена овим ватреним демократом кликну усхићено:

— Живео!

— Живео борац за народна права!

— Живео!

Борац за народна права, за то време усклика, поклони се маси неколико пута и оде победоносно, а Александра промери презриво.

— Алал му вера! — говоре једни пошто је он отишао.

— Диван човек! — додају друти.

— Овакве треба бирати за посланике! — веле трећи.

— Право је, да се такви борци бирају. Видиш ли да је човек пропатио борећи се за наше слободе.

— Али он је био шпијун краља Александра! — усуди се Александар да примети.

— Ко је био шпијун? … Не клеветај одроде, оваквог човека! — викну маса.

— Доле с њим!

— Доле с изродом који вређа наше прваке!

И маса хтеде Александра чак и тући, да се не умеша полиција.

Сада се тек Александар збуни.

— Чудоват случај! — промрмља за се и прекрсти се, ваљда први пут искрено.

Шта је све ово, шта се све ово дешава, шта се збило за тако кратко време?! — сам се за себе пита Александар с чуђењем. Пође улицом даље очајно, клонуо од душевног потреса, а још му бруји у ушима како маса света виче његовом шпиијну:

— Живео борац за народна права!

— Изгледа да је све ово случајност, то тако не може бити, то све није могућно, тако што ја нисам ни сањао! … — мисли Александар за се, док одједном, а улицу закрчила маса света. Стали трамваји, стао цео улични свакодневни саобраћај, овде-онде отварају прозоре беспослене даме да се забављају, и узгред кокетирају, ако буду имале с ким, а маса иде средином улице и нико јој то не брани. Та маса састављена из потиштеног и бедног сталежа, та маса, која је тек од јуче могла сањати о свом праву, та маса о којој Александар није ни мислио да се и она може тако комотно ширити, иде средином улице. Вије се црвена застава што је напред пред дружином, та страшна црвена застава коју Александар није волео ни сањати, слушајући страшила о крагујевачком црвеном барјачету. И сада он види искупљену грдну масу разна света са развијеном црвеном заставом где се креће главном улицом београдском, баш кроз бившу његову престоницу, туда, куда су се могле кретати само масе које полиција дотерује да честитају њему женидбу, укидање, или вајна враћања устава.

И њега обузе туга. Он виде да то гледају и власти и сви они који управљају земљом, и на његово велико чудо нико неће ни прстом да мрдне да се бар савије и уклони она страшна црвена застава. Маса се приближавала све ближе и ближе и из хиљада грла се разлеже:

— Доле милитаризам!

— Долееееее! — одјекну у маси света.

— Доле буржоазија!

— Долееееее! — одјекује маса.

— Доле данашње труло друштвено уређење!

— Долееееее! — понавља се одјек.

Александар разрогачио очи, изгубио се, од чуда не може себи да верује, не може да схвати све то што чује и види, маса већ пролази мимо њега и он с напрегнутом пажњом посматра ко је у тој маси. Према узвицима које је издаље чуо, а иначе кратковид да јасно види ко све то тако страшне ствари изговара усред белог дана, усред његове бивше престонице, мислио је ни мање ни више, већ да се однекуд искупили сви могући силни и од силнијих, сви могући цареви и краљеви овога света и покојни и данашњи. Али кад маса бејаше поред њега и он јасно виде ко саставља ту масу, тек онда се збуни. Ту је видео и децу, и дечаке, и непунољетне младиће, и жене, и старце и људе; ту је и одевених и подрпаних, а понајвише невољних и очајних лица које беда гони на све. И сад та маса састављена из таквог елемента заменила је потпуно овим тријумфалним пролазом кроз улице силу његову, силу Александрову. Он је пролазио у пуној сили својој краљевској тако моћно, али он се није надао да ће доћи време да ово гледа и да изговори речи:

— Врло интересантно, то је чудновато да и ова фукара пролази улицом као какав краљ!

Одједном нешто му падоше на ум они усклици: „Доле милитаризам!“ — а он се замисли.

— И они вичу — мишљаше Александар — доле милитаризам! Чудновато. У Србији то ја треба да вичем; они погађају моје мисли, мени су официри дошли главе, ова маса овде сигурно су моји пријатељи, јер официри су направили силним ову масу, ове које сам ја ’апсио и окивао, и да официра није било, они не би ни главе дигли, али сада, ваљда су се покајали, ваљда су видели да је оно што ја радим било једино за добро њихово, па сада се баш буне на официре, на моје убице, и ја ћу им помоћи. Александар се одушеви, умеша се и викну заједно с друговима:

— Доле милитаризам!

Тај усклик: ,,Доле милитаризам“ тако се енергично и силно отео из груди Александрових, да на њега обратише пажњу сви. Александар је био у елегантном, управо краљевском цивилном оделу и радницима је падала у очи та разлика у оделу и толико ватрено нападање милитаризма, и маса понови заједно с њим исто то и још једном јекну поред краљевске палате (јер су дотле дошли):

— Доле милитаризам!

—Долееееее! — одјекује у маси која за првим редовима наступа.

Александар поче разгледати масу у коју се умешао. Чудна маса. Ту је и чиновника који имају указ, и они викнуше:

— Доле бирократија, живела социјална револуција!

У тој маси било је и бивших шпијуна, који су више него викали, да су им већ и вратне жиле набрекле:

— Доле с лажном демократијом!

У тим редовима, у тој маси, било је вазда странаца старијих и млађих, који и нису српски поданици, нити су уопште Срби. Ту се ружи и грди Србија на немачком, на мађарском, на чивутском језику, и Александар гледа то, слуша својим рођеним згшима, и никако да верује себи да се то заиста догађа, да је све то стварност. Њему се оте поглед на места где бејаше стари двор, тај страшни двор, одакле се онако крваво и страшно владало земљом, та страшна кућа из које су пре кратког, врло кратког времена наредбе Александрове одјекивале земљом као крвожедни урлик курјака и шакала у тамнини политичких слобода, у степама политичким, где нигде ничега нема до суровог мраза и завејаног снега, којим су плаћене Александрове слуге засули и замрзли идеале, понос, љубав према Отаџбини, слободу, осећање за правдом и све што је добро, све што је племенито у земљи Србији.

И тај тирански двор, тај двор у коме је Александар пировао пиром и онда када је по наредбама његовим народ пливао у крви својој, тај страшни двор од кога је цео народ од страха грознице добијао, био је у рушевинама.

Радници мирно раде. Не звуче отуда више телефонске жице, којима се дају страшне наредбе:

— Удри у месо!

Не пирује се ту више, не шета туда с дијадемом на гордо уздигнутој глави јучерашња блудница, која је воду вукла у тестији, поцепане сукње и још горег карактера; не плету се ту више планови за погубљење поштених, ту се више не снују сплетке; ту се више не удешавају лажни порођаји, одатле више не отпоздравља нико фалсификовано народно одушевљење за сва недела. Ничега од онога што је било, не постоји ту више. Место деколтованих дама, од којих се многима виде на врату и грудима црвене пеге од бува, што лепо стоји према господској свили, место подлаца у фраковима и под лентама, који трпају дворски ајвар у џепове, пошто им више у трбух није могло стати, место свега тога сад су пусте и неме рушевине. Радници, поцепани, засуканих рукава, руше то чудовиште од куће мирно и спокојно исто тако, као да руше какву невину пиљарницу. Шкрипе колица, износи се земља и цигле, ради се посао као сваки други посао.

(Даље)

17/10/2015  

Краљ Александар по други пут међу Србима (14/23)

(Претходни део)

Није прошла ни година дана како је Александар мучио муке којима се никада у животу није могао надати, о којима никада ни сањао није, а једног дана Ранко па пред канцеларију светог Петра.

Исто онако поносно иде, о куку му његова бритвица а у руци онај исти штап што му је дршка у виду секирчета.

Чукну мало штапом на спољна врата и отуд се појави један анђео па ће га запитати:

— Шта желите?

— Има ли, дијете, ту домаћина и чувара рајскијех кључева?

— Ту је, али он је у послу. Неки Срби су с лажним документима ушли у рај, па је милостиви и преблаги Господ Саваот наредио да се протерају.

— А ћерај лоле, брате, јакако, они ми и доље на земљи додијали. Те су лопуже ћерале мене па ми живот загорчале. Него, дедер, дијете, јавни ти мене само. Кажи: чека те ту пред вратима газда Ранко, зна он већ мене; има, реци, нешто да те пита.

— Не могу, рекао ми да у канцеларијско радно доба никога не прима.

Ранку не би право што свети Петар ради тако недемократски, па опет куцну штапом и викну:

— Еј, домаћине, има ли те?

— Ко то виче, шта хоћеш ти, брате? Овде се у рају пред управником раја не виче.

— Ама ја сам, Светитељу, ја Ранко из Пухова, ја сам овђен био твој становник рајски па ме после одјури да зло невољно мучим ону нашу муку Александра.

Свети Петар изиђе ослањајући се старачки на светитељску штаку, а пошто у рају нема благајнице ни главне контроле, ни управе фондова, то су светом Петру висили о врату не кључеви од касе, већ просто-напросто само кључеви од рајских врата.

Звецнуше рајски кључеви, а Ранко на то одговори звецкањем своје бритвице што је висила о ланчићу.

— А, ти си, Ранко? — упита благо, очински свети Петар.

— Ама, ја дођох до тебе да мало натајно нешто разговарамо! — рече Ранко, навикнут сирома’ на опасности и на муке цела свог века на земљи и обазре се на све стране.

— На небу, Ранко, нема тајне, ти си скоро дошао са земље, са оног мучног и несрећног света.

Ранко се опет узнемири и осети као да га и на небу јуре жандарми, па ће на ту примедбу светог Петра рећи:

— Ама, оно ја разумијем да овђен нема оно што је било на земљи, али мени, знаш, све нешто ’ладно око срца. Е како сам, вала, добре среће, ако у рају има ма и једна једина ’апсана, та би баш мене снашла, такве сам ти среће био ја и на земљи. Тако у Србији, а богами мало боље ти проведок и у Црној Гори.

— Па шта си био рад, Ранко, деде кажи као своме оцу?

— Ама, молим те, нека се ово овђе дијете склони неђе да ти кажем што сам дошао до тебе — рече Ранко, показујући својом сикирицом на штапу анђела небеска.

Свети Петар се насмеја и благо рече:

— Ранко, не греши праведну душу своју, ово је анђео божији, пред анђелима отвори слободно своју поштену душу! — слободи Ранка свети Петар.

Ранко заћута, искашља се онако по драгачевски, мало шеретски, чукну мало штапом носеве на опанцима, па погледа светог Петра и рече:

— Е хвала теби, Светитељу, што ме овако намучена узе у рај да се бар на овом свијету одморим кад не имадох никад мира на оном свијету, али вјеруј ми да сам се ја толико напатио, и то баш од својијех пријатеља, који ми изгледаху као ови овђе анђео, па сада, брате, ето дође вријеме да овђена у рају не вјерујем ни правим анђелима. Још ми све ово изгледа невјерица да игдје има правде, па и у самоме рају. Него, молим ја тебе, а ја сам ти, брате, један прос’ човјек, један живомученик и живопаћеник, па те молим да ми за све опростиш. Ја се, знаш, малчице и љутнук што ме овај не пријави одмак, јер ако ћеш право, доста је било нама несрећним сељацима што смо доље на земљи морали по два дана џоњати док те, брате, прими један практикан’, а пред онога што му цилиндер вриједи више него куће у оној нашој драгачевској папради, не смијеш ни помислити да изиђеш.

Свети Петар се насмеја, али очински благо, јер је појмио душу Ранкову, па погледом замоли божија анђела да се склони.

— Е тако, молим те, сад могу да ти хажем. Мене су, знаш, пратили чпијуни цијела вијека… — Ранко застаде, пригну се светом Петру на уво и додаде:

— Зар си ти сигуран да ово није био неки чпијун?

— А чији шпијун може бити овде на небу, где влада вечна правда, вечног Бога? — љутну се мало свети Петар.

Ранко, бивши становник Србије, Србин из доба страшних режима, насмеја се лукаво на то, слеже раменима и још тишим шапатом додаде:

— Ти си наивна душа, али ми вјеруј да ни Бог није без чпијуна. Има, вала, и Бог чпијуне, кажем ти, па ти говори што хоћеш.

Свети Петар се мало уозбиљи и замисли код тих Ранкових речи па тек после дуже паузе додаде:

— Па реци, Ранко, шта си био рад?

— Ама ’тедок да ти се пожалим на ову несрећу нашу Александра. Е ти си, виш, мислио њега да казниш, па смо опет ми кажњени.

— Па ја сам га предао вама радикалима да му прво ви судите, да прво прође кроз те муке! — зачуди се свети Петар.

— Е мој Светитељу. Нијесмо ти ми радикали за то да неком судимо, ми смо ти, вјеруј, створени да само патимо. Мислиш ти да смо ми сад на овом рајском насељу, ми мученици, остали оно што смо и били за време оне наше земаљске невоље, за време онијех нашијех земаљскијех мука и страдања. Остало је још нас неколицина од млађијех и старијих што нијесмо попустили, али оно се друго све искварило, све то сада пришло Александру.

— Па онда сте сами криви. Ја се само чудим како је то могло бити? Биће да ти, Ранко, горе гледаш на ствар него што је.

— Е није, Светитељу, вјере ми, тако је као што ти велим. Ми смо Срби свуд Срби и ништа више. Нас је инат упропаштавао цијела вијека доље на земљи, па ево наш српски инат није нас оставио ни овђе на небу. Ушли смо у Рај, а то смо вајно ми најбољи и најправеднији Срби, па видиш да и нас не могаше мимоићи то опште зло наше.

— Па што се забога не сложите једанпут?! — рече плачно, с искреним болом и тугом свети Петар.

Ранко поћута мало, искашља се, обазре се на све стране да види да нема кога другог сем њих двојице, јер, ко вели, у четири је ока, па што рекао народ: колико његово јесте, толико моје није — па шапатом додаде:

— То је нека интрига, а ја мислим, вала, да су се око Бога покупили све сами напредњаци, па га наговарају да никако не сложи наш јадни српски народ. Море, да видиш каки се лом и несрећа наградише. Море, ту се све смијешало, да му не знаш крсна имена. Све се то дало на депутације, на денунцирање, на сплетке; све то сад, само да се докопа власти, почело ласкати и служити Александру, е вјеруј ми, горе него на земљи.

— Па шта ћемо с њим, а шта ли тек с вама, кад ви Срби и овде на небу, због сујете и власти, од праведника постадосте грешници. Сад се ни мало не чудим што се доле на земљи у Србији дешавају онако невероватне ствари. Неки пут због вас Срба ни сам Господ Саваот по три ноћи не заспи. Не може, сирома’, ни он да разуме вас Србе. Мисли тако, уздише и хуче на престолу своме, па мало-мало, а он погледа на Србију и узвикне:

— Не разумем, за мене Бога и Створитеља света ова је земља тајна.

Мисли даље Саваот, труди се да схвати, да појми колико толико народ српски, па све узалуд. И он заплаче божански, горко и кроз плач јекне упита ме:

— Петре, јесам ли ја свемогући и свезнајући, јесам ли, реци ми, ја творац свега што се види и што се не види; јесам ли ја васељену створио за шест дана?

Ја се поклоним у знак одобравања.

— И сада ја већ три дана не спавам и мислим и бринем, али не могу да разумем шта Срби раде. Толико ме издангубише. За то време могао би’ створити милионе светова и на њима толике паметне народе… Али ја лице своје нећу ипак окренути од њих. Трудићу се да и њима помогнем.

Ранко саслуша светога Петра, с болом у души потресен и изненађен, па с тешким уздахом одговори:

— Све то, вјеруј, Светитељу, раде небески шпијуни и интригаши.

У том се чу издаље нека граја.

— Пст — учини Ранко — и небеса имају уши.

Свети Петар дозва анђела и рече:

— Иди види шта је то тамо?

Анђео одлете небом и одмах се врати и саопшти:

— То су Срби.

— Срби? — викну очајно Светитељ и ухвати се рукама за седе косе.

Срби се приближаваху све ближе и ближе.

— Да л’ ће Срби мени? — упита свети Петар.

— Ја тако мислим — одговори Ранко забринут.

— А шта ће овамо, шта мислиш?

— Е, Светитељу — одговори Ранко — то не зна нико. Не знаш ти Србина, проклета је то вјера. Ето, за вријеме док сам се овде код тебе бавио, ко може погодити шта су они измислили и зашто су пошли? А лако је да су пошли за једно, па ће у путу да промене неколико мишљења, и док дођу и кажу теби шта хоће, то ће бити нешто деведесет девето.

Свети Петар се прекрсти од чуда, а и Ранко се прекрсти, можда и нехотично, а можда је хтео да чини Светитељу по вољи.

Стигоше Срби, и пред рајским вратима се подиже страшна граја и свађа. Не могу никако да се погоде ко ће поздравити светог Петра и казати зашто су дошли.

Дуго је Светитељ очекивао да се споразумеју, али од споразума ништа, већ напротив све оштрија и оштрија свађа, још мало па да се српске душе побију пред вратима самога раја.

— Пусти их и види шта хоће, а не чекај да се договоре. Не знаш ти њих, неће се они за сто година споразумети. Ал’ ја се бојим да не направе какву бруку овдје пред рајским вратима, те их после мораш ћерати из раја док се не поправе… Али молим те, знаш, немој слушати ништа што ти они говоре, него дедер ти, вјере ти, удеси некако да се ми курталишемо Александра! — додаде Ранко тихо, а последње речи чак је говорио шапћући Свецу на уво.

Свети Петар отвори рајска врата и упита:

— Каква је то свађа?

Срби ућуташе.

— Ко сте ви, говорите шта хоћете.

После краћег ћутања настаде најпре шапат, па мало-помало све постепено пређе у гласну свађу.

— Јесте ли ви Срби? — пита Светитељ.

— Срби!

— Вала сте гори од Цигана! — рече Светац љутито.

— Право и каже, а то је све због вас — вели један од предложених да у име свију држи говор.

— И ми велимо: право и каже, ал’ зна се ко је крив! — одговарају његови противници.

Опет се изрази заоштрише, опет стадоше падати прекори и увреде и с једне и друге стране, опет настаде свађа, начини се метеж у коме се више није разбирало ни шта ко говори ни коме се говори.

Свети Петар се камени од чуда и крсти се, говорећи:

— О, Господе Боже, шта ме данас снађе!

Ранку се опет дало на смеј, па само што не падне од смеја.

— Ама, што се ти, Ранко, опет узео ту смејати, а мени до кукања?!

— Е је л’ ти кажем ја, Светитељу, да смо ми Срби несрећна соpта, а ти ми, видим, и не вјерујеш, к’о велиш, ’оће, море, овај Драгачевац и да одвали мало! — одговори му Ранко.

— Па шта да радим с њима, ако бога знаш? … Ја не умем да сам паметан. Ти их знаш боље, деде молим те поучи ме шта ћу с овом напашћу.

— Не море ништа друго бити док ономе што виш’, највише виче, не заповједиш да говори што су дошли, а овима осталима нареди да ћуте.

Светитељ строгим тоном тако и заповеди, и одједном настаде тајац.

Тишину прекиде одређени говорник устрепталим гласом:

— Узвишени Светитељу. Ми долазимо теби као чувару рајских кључева да те замолимо да учиниш свима Србима који су овде на небу у држави краља Александра. Да би наш дични и витешки краљ могао имати што више домаће среће и мира, како би све своје старање и бригу поклонио своме љубљеном народу…

— Шта овај трабуња, Бог му судио! — промрља Ранко.

— Па деде, брате, кажи кратко шта хоћеш? — прекиде говорника свети Петар нервозно.

— Ми те молимо, узвишени и праведни Светитељу, молимо те у име свију Срба, да нашем краљу доведеш и дичну краљицу Драгу, да и она буде поред њега на понос свију…

— Та удри пса тим кључем по глави па макар те проћерали из Раја чак у Црну Гору! — цикну Ранко и сав уздрхта од љутине.

И свети Петар пребледе од љутине, занија се и умало што не паде у несвест. Та неочекивана жеља Срба толико га потресла да дуго није могао да се прибере, није могао речи прословити.

— Дична краљица Српкиња… — поче опет онај говорник, али га свети Петар пресече у говору љутито:

— Доста, одроде, то се прљаво име не сме ни поменути у просторијама рајским! — И први пут Светитељу задрхта рука у којој су велики кључеви рајски и он зама’ну да удари говорника, али му анђео Господњи задржа руку, а с висина простране васељене чу се громовити глас Саваотов:

— Петре, верна слуго моја, све сам чуо и све сам видео. Ја се и сам чудим шта ћу са Србима. Ето шта сад чине и умало те не изазваше на грех, тебе великог праведника и Светитеља, тебе коме сам и кључе рајcке поверио.

Они су згрешили и ти ћеш их, Петpе, казнити по закону полугодишњим изгнањем у пакао, где ће покајати тај грех свој. Они траже Драгу, краљицу, а они и не знају да се данас Драга удаје за Мефистофела. И сам се чудим како је могла преварити и тако обрлатити и самога Мефистофела, тога заповедника над свима ђаволима и владара пакла. Та се жена неће на томе зауставити, ја се бојим њених смерова.

У паклу су велике свечаности. Десило се нешто што се није десило од створења света. Паклене ватре и вечни огањ паклени угашени су, и Мефистофело је издао наредбу да се, у почаст тог његовог радосног чина, три дана и три ноћи не пали огањ, и да ђаволи за та три дана не муче грешнике.

— Обалила и тамо Устав она кучка! — мисли Ранко за себе.

Бог продужи:

— Цео дан данашњи ево сам издангубио гледајући чуда која се дешавају у паклу. Неописано весеље у сред пакла, ту се сад љубе грешници и ђаволи, и једни другима честитају радостан догађај. Депутација за депутацијом окорелих грешника стижу непрестано пред престо Мефистофелов, на коме је Драга с десне стране. Срби грешници нарочито се поносе што је Мефистофело узео за се баш Српкињу.

Та грешна жена има намеру да доцније наговори Мефистофела да дигне буну против мене, да ме збаце с престола, па да се Мефистофело прогласи за Бога, а она да буде Богиња. Видиш ли, велики праведниче мој, шта све Срби чине и у какву ме бригу бацају?

Наредио сам архистратигу Архангелу да одмах мобилише целокупну војску небеску и да војска мојих праведних анђела буде у приправности. Једно јако одељење војске послаћу теби да чува рајске просторе од демонске напасти и насртаја.

Божји глас престаде грмити, а одмах затим зајечаше трубе небеске и одјекнуше простори свих небеса.

— Зло, тако ми бога! — рече Ранко забринуто — видим, вала, ђе ћу ја, какве сам среће, опет напипати Црну Гору.

— Нећеш, Ранко, не сумњај, велика је сила и моћ великог и вечног Бога! — теши га свети Петар.

Ранко махну главом сумњиво и уздахну, а полугласно изговори:

— Још може Мефистофелу родити ђаволче, кад већ дјецу није могла на земљи рађати.

Свети Петар по наређењу божијем упути оне Србе Мефистофелу да издрже казну.

— А шта мислиш, Светитељу, с оном несрећом, Александром?

Свети Петар се замисли, па слеже раменима и после дужег мишљења рече:

— И сам се чудим. Најзад, умолићу Бога нека га опет за неко време врати на земљу док се не поврати поремећени ред пакла, и док се најпре не сузбије Драгина власт и њен утицај на Мефистофела. Кад то свршимо, онда ће и он имати да мучи вечне муке за грехове своје, које је починио и као владар и као човек.

(Даље)

15/10/2015  

Краљ Александар по други пут међу Србима (12/23)

(Претходни део)

НА НЕБУ

Кад Александар чу за депутацију, он као да оживе и чисто заборави и на муку, и на невољу, и на Драгу, и на љубав према њој.

— То ће бити интересантно — рече он. Ја сам примао депутације, али нисам никада ишао у депутације. Хајде нека нам полиција нареди, па да идемо сви у депутацију. То ће заиста бити интересантно.

— Али ми идемо против тебе у депутацију Богу — објашњава му један Румун.

— Не чини ништа, молим, то је само форма. Ја се врло добро разумем у депутацијама! — одговори краљ.

— Па зар је он мало целог свог века радио против себе, кад се то неко чуди! — рече један од Румуна.

—

Ето, као што видиш, наше драго јавно мњење, ја одржавам реч и продужујем писати даље ову приповетку, или, ако ти се не допада тај израз, зови ово писање како хоћеш. Али ја, опет по свом нахођењу и настављам писати даље, исто онако, по истом оном реду и плану, како сам и почео, а не онако како си ти хтело.

Мени, веруј ми, јавно мњење, нимало није мило што је дошло дотле да се усред текста ове приповетке морадох с тобом завадити и изгрдити; и то кад? Ништа мање но баш ове страсне недеље, пред празник васкрсења Христова. Али то је само један нов доказ да смо Срби.

Ко шта ради, да ради, ми бар Срби знамо шта је наше. Сваки народ има своје: неки унапређују земљу привредно и културно, неки се одали на то да им се земља прошири, неки брину о просвети, неки о војној  снази, а ми смо изабрали за свој најглавнији посао свађу и инат.

Каже се обично: „Где је слава, ту је Србин“, али мени, ако хоћете искрено да говоримо, изгледа да је ту и тамо тачније рећи: „Где је свађа и инат, ту је Србин“.

Нама Србима је прошао век само у свађи. Кад је свађа и инат на дневном реду, онда смо увек били готови да бацимо у запећак сва друга питања.

Треба се сетити само оне карактеристичне причице о Лали Србину, кад је ишао на вашар.

Да дође на место где је вашар, морао је прећи једну ћуприју. На ћуприји Лалу дочека свети Петар, који се прерушио у сиромашка.

— Помози бог — вели он Лали.

— Бог ти помог’о — одговори Лала.

— Куда?

— Та ето, ’оћу ту на вашар.

— А не кажеш: ако бог да!

— Та шта ће ми ту бог давати, ето га ти вашар, касти, већ сам дош’о.

— А, не велиш, опет, да ћеш доћи донде ако бог да?!

— Та шта ћу ја ти касти, оно кад сам ја већ стиг’о.

— Баш то нећеш да кажеш?

— Та нећу, па ма и не отиш’о!

Свети Петар га казни за то тврдоглавство, претвори га у жабу и одреди га да под оном ћупријом крекеће сва три дана докле год траје вашар.

Идуће године опет пошао Лала на вашар и опет се понови исти разговор са светим Петром, и опет Лала не хтеде рећи: „ако бог да“ и опет за инат открекета три дана под оном истом ћупријом.

Треће године Лала, као прави Србин, коме је свађа и инат најпреча дужност, да би избегао да каже оно „Ако бог да“, а рад опет да за инат и без тога буде на вашару, пође три дана раније пре вашара.

Опет га сретне свети Петар.

— Помози бог!

— Бог ти помогао!

— Куда?

— Па ето пођо’ на вашар.

— А не велиш: ако бог да.

— Та шта ћу рећи: ако бог да. Знам ја шта је моје. Моје се зна: открекатати три дана под ћупријом, па мирна Бачка, Зато сам ја и пош’о три дана раније. Ал’ то ти баш нећу касти. Открекетаћу ја моја три дана, па ћу опет отићи на вашар без: ако бог да.

Ето, та стара и позната прича карактерише нас најбоље. Свадимо се ми и на слави и на свадби, и на даћи, па у цркви, и зар је онда чудо да се ја Србин, писац, и ти српска публико, завадимо пред ове благе дане, а у дане мука Спаситељевих.

Него, ето ми се брзо и помиримо и ижљубимо.

Ево, дакле, сад почињемо. Где смо оно, стали? А ево:

—

А, ха, ту смо. Александра, пошто су протерали из српског одељења, протерују и из румунског, а он тражи да са депутацијом Румуна иде и да тражи од Бога да га на сваки начин одатле протерају.

У румунском одељењу настао је због тога прави лом. Неће они с Александром да имају икакве везе. Међу пунокрвним Румунима било је и румунских Цигана. А они као народ без државе иду у одељења онога народа, оне државе, у којој су за живота живели. Српски Цигани, кад су Александра удаљили из српског одељења, почели су били тих међусобни разговор за свој рачун (то сам и заборавио и пре рећи), онако по цигански. Цигани, као Цигани.

— Отераше Александра, бре.

— Отераше га. Јаој, леле, шта ли ће сад сас нас несрећни Цигани?

— Море, ми смо српски Цигани.

— Море, нисмо Срби, шта то вреди што смо Цигани. Куј нас, Цигани, рачуња у људи.

— Ћути бре, несрећо циганска. Ми само свирамо и помало крадемо, ал’ ми не крадемо и нисмо крали на крупно како Александар. Много смо бољи ми Цигани него многи Срби овде.

Онај Лала кад је чуо то што Цигани веле, добацио је:

— Та да, они бар свириду и веселиду свет, а не порађаду и без деце, па да им после долазиду депутације.

Тако су исто почели шушкати и шапутати и влашки Цигани.

— Да л’ ће и нас да терају? — пита један млади Циганин маторога Цигу.

— Ћути, будало, видиш да има гори него Цигани.

— Их, ал’ да ми је и мен’ сас краља да ме терају, па уживација! — опет ће онај млади.

— Будало, несрећо циганска, ти мислиш ово је земља. Овде се сваком суди за дjела његова. Кој је више грехове поправио, тај је гори. Колико си ти покрао?

— Нисам могао млого. Млад сам умрео. Ама стиго да гепим неколико пари пилики, једне ципеле, нешто кошуље сам гепио с конопац у једну авлију а оно друго све на ситно…, поче да објашњава млади Циганин своја дјела, али га матори пресече:

— Кошуље, пилики, ципеле, будало циганска! Колко је то грошеви? Ама је овај сас његову дружину на големо гепио. Они, бре, не дижу се без цео милион док не звекне. Ти мислиш Александар ће да се дигне да згепи неку стару сукњу из туђу авлију за његову снашку? Друго је то било. Не бој се ти за те ситне крађе, то је нама Циганима опроштено.

(Даље)

14/10/2015  

Краљ Александар по други пут међу Србима (11/23)

(Претходни део)

Александра уведоше у румунско одељење.

— Ко је то — почеше запиткивати са свих страна. — Каква је то вера?

— Ко је тога послао овамо?

— То је бивши краљ Србије Александар!

Настаде једна страшна, урнебесна граја. Плануше Румуни као ватра жива и зачу се са свих страна:

— Кад је српски краљ, што ће онда међу нас, наопако нам било?!

— Провели се с њим и Срби па сад и ми да се проведемо.

— Напоље с њим!

— Водите га међу Србе, па нека они трљају главу с њим како су вешти. Шта ће нама та напаст на врат?

— Он је Румун, човек ваше народности, зато је и упућен овамо. Прво је био погрешно упућен у српско одељење.

— Није он Румун! — бране се Румуни, вичу, псују, грде, али све то не помаже, јер добише одговор да Александар мора остати ту да с њима чека док буду позвани на суд да им се суди за дела њихова.

Александар се нашао у чуду. Унезверено је гледао око себе, слушао те јавне протесте, видео како га Срби цене и шта они о њему мисле. Осећао је и тугу што су га од његове миле Драге раздвојили. Он се више није бринуо шта ће радити његов драги народ без њега кад он није међу њима. Он се о томе није ни на земљи старао, његова душа осетила је силну, неизмерну тугу што је одвојена од Драгине душе. И душа његова не могаде издржати ту жалост и он заплака, заплака горко и кроз плач завапи:

— Доведите бар и Драгу у ово одељење.

Румуни се још горе узбунише.

— Нећемо ми ни тебе, и ти нам не требаш, а камоли да нам доводиш твоју Драгу. Слушали смо ми Румуни много чуда и о теби, а о твојој Драги још много и много више! —виче љутито један Румун.

— Ми смо Румуни, колико-толико, имали среће, те се за живота твога забашурило твоје порекло, те нам ти и твој отац нисте на земљи брукали име наше. Ми смо срећни што сте и један и други били ван нас, а сада као душе које стоје пред вечним судом правде, где престаје земаљско ситничарство, пакост и злоба, ми искрено и дубоко жалимо јадни српски народ, који је толико пропатио и процвилио од људи наше крви. Нека милостиви Бог не упише те грехе Миланове и Александрове у грех племена нашег — проговори искрено и болно један стари и честити Румун, гласом уздрхталим и побожним.

— Онда да умолимо Бога да Александра води у које друго одељење! — викнуше сви углас Румуни.

— Да иде Богу једна депутација од одабраних праведних Румуна, која ће Богу изложити праведне тежње овог нашег румунског одељења и да умоли да Александра пошто-пото уклони од нас и нека га остави у неком одељењу међу људима који га никако не знају. Александар нека ћути и нека не говори ништа па тако нико неће ни знати ни ко је он, ни које је вере, ни какав је.

УМЕТАК

Деси се то често да се писац и публика заваде, па ето и ја сад морам овако изненадно, неочекивано, да урадим то исто и баш овде, на овом месту, усред ове приповетке.

Има неколико дана како чујем да ти, драго моје моје јавно мњење, ти добричино наша, зуцкаш или кажеш овда-онда како ти се не допада овај подлистак, јер, велиш, не придpжавам се правила.

— Е, извини, јавно мњење, ти наше јавно мњење, али од тебе је то и сувише дрско. Откуда ти то паде на ум да ти сад тражиш нека правила, неки ред, неке законе, по којима ја, а по твоме благословењу, треба да пишем. И то тражиш, што је још смешније, у овој ствари о краљу Александру.

Пред тобом је Александар чинио разна чуда, без икаква смисла и плана, и ти, јавно мњење, гледаш све то и измишљаш депутације и честиташ краљу. Александар укине Устав и све законе, а ти, добричино наша, ти јавно мњење, мртво од смеја. Каквих се само ти прокламација Александрових не наслуша, па баш да си ама прстом мрднуло. А те многе прокламације биле су тако променљиве садржине као време у марту месецу, нарочито овде у Београду.

Ето, видиш! — то си ти све гледало својим рођеним очима и слушало својим рођеним ушима и пљескало својим рођеним рукама.

Па ко је тебе, наше јавно мњење, реци ми, икад навикавао на какав ред?

Није само Александар који је злоупотребљавао до крајњих граница ту твоју глупу доброту. Тебе, какво си, може залуђивати и вући за нос ко год хоће, коме год се допадне тај шпорт. Видиш да ја све добро знам и добро памтим шта је све с тобом рађено, и онда се баш због тога и чудим шта ти би одједном да се као нешто преда мном нарогушиш?! Да те не знам ко си и шта си, онда би ти ђене-ђене, упалио тај виц, ал’ овако, ич се ја нисам уплашио.

Шта би ти, добричино наша, радила кад бих ја узео да пишем онако, оним редом, по онаквим правилима по којима је Александар управљао Србијом? Шта би онда рекло? Погледаш, а ја почео нешто у слободоумном правцу писати. То би представљало први април. Па таман се ти осмехнеш и разведриш лице, кад ја већ на идућој страни доказујем како сваки жандарм има богомдана права да обеси по неколико грађана. Ти се као почнеш нешто мало мешкољити и мрштити, а ја већ распалио на трећој страни:

ЈА
ПИСАЦ ОВЕ СТВАРИ

Укидам сва правила о писању романа и прича и узимам сву власт у своје руке. То чиним у интересу моје миле и драге публике.

Таман ти то примиш к знању, а ја већ проглашавам да то што пишем неће бити убудуће приповетка, већ се закунем да ће то убудуће стално и непоколебљиво бити логаритамске таблице. Таман ти да ово решиш са таблицама, а ја потегнем неку лирску песму, па за њом преписао један одељак из хемије, па потом ударио у неке текстове из хрисовуља, па затим једну Бранкову песмицу.

Ето такав каламбур, таква чуда ти си, публико, гледала у политици, од тога метежа и нереда страдала је дуго и дуго ова наша земља. Све си ти то гледало, слатко моје јавно мњење, па ником ништа, ту не ропћеш јавно, него сад баш нађе мене да се преда мном правиш нека сила.

А, видиш, ја баш за инат нећу како ти хоћеш.

Ти се буниш.

— Шта то значи, како се то пише, што Александра води по небу? То више није занимљиво. Треба да га већ једном писац доведе на земљу.

О драго моје јавно мњење, просто ли си да знаш. Како ми по свему изгледа, ти и не знаш, нити си то до сада могло закључити из овог почетка, што ја мислим. Видим сад јасно да ти и не знаш ко је тај краљ Александар о коме ја пишем приповетке.

Ти, ваљда мислиш, кад он дође натраг на земљу, да се искривиш од смеја; шта ли кога врага мислиш, нисам ни ја начисто.

Али се љуто вараш, и ја ћу ти скоро доказати да си се преварило. Не пишем да ово теби, драго моје јавно мњeње, што баш хоћу да те забавим и да те насмејем, нити да се с тобом заједно церекам глупостима мртвога краља Александра. Боже сачувај, нека је далеко то од мене!

Између мене и тебе, јавно мњење, мучно да може доћи до споразума, па да смо обоје задовољни.

Ти хоћеш да те ја, као писац, клот на клот насмејем, ти хоћеш да се церекаш на туђ рачун, а ја опет хоћу нешто сасвим противно томе, ја хоћу, простићеш, моје красно јавно мњење, да се насмејем теби.

Како ти се то допада?

А ти мислиш да то ниси заслужило? Ти си, видим, уобразило како си суво злато, како ти имаш права на све, како те нико не сме ни ружно погледати, а црно му да ти коју опору рекне. Па не само што ти, како ми изгледа, и не сањаш да ко сме теби шта ружно и да зуцне, већ тако надувено и уображено, тражиш с правом, тражиш од сваког писца да је обавезан да ти још прави чапраздиван, да те голица на смеј, да те забавља што боље. И ако он то неће, или баш, сирома’, и поред најбоље воље не уме, а ти се одмах намрштиш и у стању си таквога да каменујеш.

Али се ја не бојим и не плашим суда твога. Ја хоћу да се с тобом, јавно мњење, понесем, па, што рекли стари, ком’ опанци, коме обојци.

Ја не само што не мислим да ти ласкам, већ ја хоћу теби да кажем искрено у очи.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си заслужило, не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће, као и сви други пре мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје, онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

— Живео писац!

— Живео!

Зато не радуј се много и не жури ме да што пре доведем Александра на земљу. Довешћу га, али на јаде твоје. Запамти, да ти на мало кажем, нисам сео да тебе забављам и да се с тобом заједно церекам мртвом човеку, а грешном краљу Александру, него ово пишем тебе ради, да се теби насмејем, јер ти си тај Александар, ти си тај највећи грешник, драго моје јавно мњење.

Нисам ни ја сам баш неко злато од створења; казаћу управо и почећу са собом, и кад будеш, јавно мњење, видело да ни себе нећу штедети, онда се добро узимај на ум шта ће тебе да снађе.

Претрпи се, добричино наша, доћи ће скоро Александар на земљу. Ја сад продужујем ствар онде где сам стао у причи а ти продужи читати, па се прави лудо, као што умеш, као да овога нашег објашњења није ни било…

(Даље)

10/10/2015  

Краљ Александар по други пут међу Србима (7/23)

(Претходни део)

Краљ понови:

— Ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам наскоро са овога места у интересу отаџбине моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!

— Вичите живео! — прошишта један полицајац по старој навици.

По старој навици два-три жандарма почеше мувати душе сељака.

По старој навици те душе дрекнуше колико их грло доноси:

— Живео!

— Такви нам и требају за данашње време!

— Живео!

По старој навици шану краљу председник министар:

— А поверење владе?

По старој навици краљ додаде:

— А моја влада, којој сам дао своје пуно поверење… — почне краљ.

— А краљичино, Саша? — прекиде га Драга опет по старој навици.

— Поверење моје и краљичино — додаде краљ.

— Краљичино и моје! — прекоре га Драга.

— Поверење краљичино и моје, дупло поверење — та моја влада, убеђен сам, умеће да потпуно изведе ту моју спасоносну и корисну мисао да заборавим ко сам ја.

— Живео краљ, живела влада, живела краљица Српкиња!

— Живели!

По старој навици уздахну једна поштена душа:

— Тешко нама с тобом!

— Е, куд сам се патио и мучио цела века, па сад на овај белај удари’. Куд то да се несрећно потреви да умрем кад и краљ и краљица. Оставите, људи, те спрдње, ако бога знате, јер смо се мало доле шегачили и играли се тих комендија, но сад и овде да се с тим млатимо! — рећи ће опет једна поштена сељачка душа.

— Само, чико, да одиграмо још венчање.

— Одиграла си ти то вешто — чу се нечији глас; а у исто време рећи ће једна сељанка:

— Как’и те чика нашао, а човек млађи од тебе.

— Саша, само једно венчање! — моли краљица.

— Чудо не одиграш један порођај! — пецну је један грађанин.

— Дол’ на земљи ’теде, ал’ не могаде, дед’ сад одиграј!

— ’Натема и’ била шта чине — изговори и доброћудно се насмеја једна баба.

— Ела, бога ти, одиграј тај порођај што ти веле — окупиле краљицу сељанке.

— Дȅла, море — рече један сељак и намигну на првог до себе — дȅла, а ево ова баба је много вешта за порођаје.

— О, порађали тамо њу ђаволи у паклу, дабогда! Што је са мном мешаш, далеко јој лепа кућа! — одговори баба осорљиво.

И осу се гласан смех, нарочито сељака и сељанки, баш као оно на копању или жетви кад неког узму на поћек. Онај сељак што је разбиривао за оца краља Милана ћутао је снужден, сећајући се како су њега задиркивали тако при раду. Па се тек само погурне двоје, намигну један другом кришом и њега као озбиљно запитају:

— Ама, да л’ се, бога ти, разабра нешто ко беше краљев отац?

Е, тако је прошао овај краљевски пар овом приликом. А и шта би друго могле и радити праведне грешне душе, измешане све заједно у тој небеској чекаоници. Нестало је ту земаљске муке и невоље, па кад се и ту на земљи, крај све муке и невоље земаљске стигне да се мало прошали, а зашто тек не на небу, у небеској чекаоници, и то пре него што је изречена пресуда ко ће у рај, а ко на вечне, мање или веће муке.

— О, о, Господе боже, та шта се ово све чини. Па је л’ то био наш Пијемонт свеца вам сервијанског! — умеша се у разговор један Лала.

— Та не псуј свеца, крст ти твој, та то је, касти, гре’ота. На земљи смо се баш напсовали, да нам је доста и за овај свет. А гле ти њега, та тај пцује и на небу!

— Држи га рампаш! — додаде неко.

— Та иди врагу, шта нећу пцовати кад се ево ова овде на небесима, простиће ко слуша, порађа.

— Ћути, сунце ти небеско! — дрекну опет један из Срема — шта такве речи утпотребљавате овде на небесима. Та сад смо, ваљда, пред Богом, а умете да кушујете и повијете реп ко кере пред једним солгабировом! — додаде опет један земљак.

— А што ти псујеш сунце?

— Како ћеш не пцовати сва сунца, боже ми прости, кад ето шта радиду ови Сервијанци, небо им калајисано.

— Мене баш интересује шта ми то баш радимо? — упита радознало Александар.

— Мене баш интересује ваше гледиште на наше прилике.

— Јадне наше прилике! — добаци душа једног шумадијског сељака.

— Та ми мислимо они тамо преко радиду нешто и, касти, бриниду и за нас под несрећним Швабом, кад оно, гле шта они и овде изиграваду по небесима! — одгови Лала Шумадинцу и не обраћајући се краљу.

— Е мој, брајко, изигравали смо, вала, па смо и целу земљу изиграли.

— Та виш’, ти, шерета Сервијански’, како се ти забављаду. А ми само знали за тамбуру и биртију. А они ти тако.

— Е, ми се вала, јадна ни мајка, баш напроводисмо. Ко шта ради, ми тако ки што видиш! — опет ће Шумадинац.

— Па гледам ја шта се све то чини. То, касти, један театер, па ту се престављаду једнако све нова и нова парћад. Хо, хо, хо, хо, сунце вам сервијанско… а, хо, хо, хо! Свеца вам вашега, пуко’ лепо, касти, од смеја… Хо, хо, хо, хо, што ми то смешно, па све касти, сад гледам к’о један, рећи, театер. А тамо код вас преко све тако. Све тако прокламације, па после, касти, депутације, па се порађаду а не родиду… О, хо, хо, хо, хо, (засмеја се). Бога вам сервијанског, па се укидаду и гутаду устави, па честитаду, па се опет, касти, враћаду, па опет се честита… Хо, свеца вам сервијанског… Хо, хо, хо, баш се само чудим. Па зар код вас у Сервији све тако… Хо, хо, хо, хо, свеца вам сервијанског! — једва кроз смех изговори Лала питајући Шумадинца.

— Е, ми, вала, шта ко рађаше да рађаше, ми ти то. Остави њиву и посао па сваки час мораш у депутацију. Кулук је кулук, то су знали и наши стари, знали и за порез, знали и за десетак, за рат, за све дације, ал’ после измислише и неке ђавоље депутације и нека честитања. Ајде што травимо друмове под кулук, но, мој брате, измислише и да правимо колевке, па правимо колевке и носимо их под кулук краљици за њено дете, а детета нигде од корова.

— Хо, хо, хо, свеца вам с отим вашим пијемонтом, а ми нисмо ни знали шта ви све тамо изигравате комендије, па се још, касти, јадни на вас нешто надали. Па нешто и да чујемо да не ваља, ал’ ко’ велимо то све пакосан Швабо па измишља.

— Богами ти, ми, несрећниче, и са мном, навукосмо овој овде виш’ краљици под кулук колевки, било би доста свој деци ћесареве царевине. Дочекасмо ми, брате слатки, и таки зулум, што ни наши стари од Јерине проклете нису дочекали.

— Па све фурт тако? — опет ће Лала.

— Тако! — уздахну Шумадинац.

— Саша, овде је врло досадно! — обрати се краљица краљу.

— Мора бити да свети Петар не зна да си ти ту, иначе би оставио сва друга посла и дотрчао овамо у српско одељење да те узме под руку, па с тобом право у рај! — додаде заједљиво један грађанин.

— Чудновато како се толико чека! — рече Александар као одобравајући Драги.

— Море, чекам ја по два дана док ме прими срески писар, а камоли да не чекам светога Петра! — додаде један сељак.

— Е мој брате, шта велиш, чекаш по два дана да изађеш пред среског писара. Па зар ниси видео да је писар код нас доле у Србији већа сила и од светог Петра. Има их по неки па се начинио, боже ме прости, као сам Бог, па још жешће — допуњује други сељак.

— А што то двоје нешто као ’итају, као да ће баш право у рај. А то ће, богами, мучно бити — додаде опет један грађанин и показа руком краља и краљицу.

— Па јȁ што се она удесила ’вако у ’аљине царице Милице. Куд би се она, брате, што се, чули само, купала све у млеку, па још у таквим ’аљинама да се прља по паклу. Пакао, рачуњам, и није ’вако за велику господу, но за нас сиротињу. Наше аљине иако изгоре тамо, оне ништа и не вреде! — одговори заједљиво сељак и намигну на грађанина.

Утом се прогура до Александра душа једног Македонца.

— Гле, Саша, ето једног Бугарина — рече краљица.

— Интересантно, откуда он овде — рече расејано и немарно краљ, па зену гласно.

— На земљи ме записали у Бугаре (говори Македонац својим дијалектом), ви из Србије рекли сте да сам Бугарин, па сам и ја тако мислио. И тако сам ја дуго времена био у Бугарској комитској чети и борио се против Срба. Ја сам живео само с том мишљу да што више Срба побијем и најзад, пошто сам неколико њих послао с онога света на овај, погибох и ја. Кад сам стигао овамо и сваки народ почео се одвајати у своје одељење, то и ја, куда ћу већ у бугарско одељење. Али ме одмах врати један светац и прочита ми божију наредбу да дођем овамо у српско одељење.

— Је ли њихов владар тамо са њима? — упита краљица.

— Није — одговори Македонац.

— А шта ви кажете кад су вам прочитали наредбу — упита краљ.

— Кажем: ја сам, молим вас, Бугарин био целог века и као Бугарин сам се борио са Србима и трудио се да их истребим са земље до једнога.

— Ето видиш да си грешио — одговори светитељ — ти сатирао своју рођену браћу, ти си радио против свога народа.

— Па и сами Срби ми говорили да сам Бугарин.

— Та какви Срби. Зар су они знали шта раде. Ето, тамо је у српском одељењу њихов краљ, па ћеш, кад њега видиш, одмах знати све шта је било и како је било. И ја баш ево дођох да видим тебе.

— Јесте ли ви родом из Цариграда?

— Нисам, ја сам рођен у Македонији.

— Па Цариград је у Македонији.

Македонац се гласно насмеја.

— О, пардон, то сам ја случајно погрешио. Смирна је главно место у Македонији! — поправљао се брзо краљ, па одмах затим још брже додаде нову поправку:

— Управо, Македонија је у Малој Азији.

Македонац се опет насмеја, а један Херцеговац плану:

— Красан си ми ти био краљ пијемонта српског и врховни заповедник српске војске. Ево, главу дајем — заврши Херцеговац — ако тај човек зна тачно где је Мостар. Он сигурно, какав је, мисли да је Мостар неко село у Шпанији.

— Та ди ће он врага знати твој Мостар кад видиш да човек не зна ни ко му је деда. Он је тачно обећао своме народу да ће заборавити све, па најзад да ће заборавити и ко је он сам. Он, ете, и сад само пиљи у ову његову Драгу, а ти га ту напао с Македонијом и Мостаром. Мари ти он за твој Мостар! — додаде јетко један из Срема.

— Тако смо ми били једанпут код овог истог краља да молимо нешто због извоза свиња.

Ми му се жалимо како ће бити штете, а он, ево га ту нека прича сам, мало, мало, па тек прекине с нама разговор:

— Молим вас мало, само да видим шта ради краљица.

Кад смо изишли, а један ће чича рећи:

— Ама, људи, лепо сам вам ја говорио и да не долазимо. Кад он сваки час трчкара да види шта му ради Драга, тај ти на наше свиње не мисли.

(Даље)

09/10/2015  

Краљ Александар по други пут међу Србима (6/23)

(Претходни део)

И молио сам, и кумио, и преклињао, ал’ што ја више молим, они све више бију. Кад ја видо’ шта је и како је, што рекли наши стари: Сила Бога не моли, ја стего’ срце, па трпи. Шта знаш друго: шта буде, буде, из ове се, реко’, коже не може у другу.

Држаше ме неко време у среској ’апсани, па ме после спроведоше суду.

Отуд, одовуд, те мене лепо осуде пет година тамнице.

— Заиста је то било занимљиво! — прекиде га краљ.

— Вала, ја сам то занимљиво желео да снађе тебе и твога оца — продужи сељак — сад шта му би, би, — кад ми изрекоше пресуду, а ја кажем судијама:

„Хвала суду! Ви ме, господо судије, осудисте, и видим већ да ћу на правди бога лежати у ’апсу и да ће ми кућа пропасти, али, ето, бар ми сад кажите ко су отац и мајка нашег краља. Ви сте чколовани људи, учили сте многе науке, па рачуњам да то ви знате. Кад знамо за сваког нашег цара и краља из старих времена, што да не знамо за данашњег нашег гослодара. Ето, ја ве молим да ми ви то бар сад кажете пошто сам осуђен; да бар то сазнам кад због тога лежим у ’апсу.“

Преседник ме гледа, мери ме од главе до пете, па ми тек рече:

— Е, пријатељу, сад имаш доста времена, па ти то сам у ‘апсу мисли, и сетићеш се.

— И ја, истина, мисли, размишља, обрта од сваке руке па…

— А јесте ли се сетили? — упаде му у реч радознало краљ.

— Јок, брате, каки се црни сетио, то се ни ђаво, мислим, не може сетити. Што се више сећам, све горе и горе не знам. И ево, умре’, и остаде ми жао што не дознадо’. Још док сам био доле на земљи, решавао сам се сто пута да се дигнем, па право код тебе у двор.

— А шта сте хтели да ми честитате? — упита нервозно Александар.

— Па венчање, Саша! — додаде краљица кокетно и као с прекором погледа краља, како и да се таког чега не сети.

— Море, како честитање, него да тебе баш лично питам ко је отац и мајка краљу Милану, па не смедо’, а и сви ми рекоше:

— Не шали се главом, несрећниче црни. Пре те под Миланом за то у’апсише, а как’и је Александар, главу ће ти откинути као врапцу. То ти је — веле ми — њему час посла, као попити чашу воде.

И ја не смедо’ да ти дођем, и тако, ево, и умре’, а не сазнадо’ ни ко је био отац краља Милана, нити ико сазнаде ко је деда твој. Ево, сад право да ти кажем, били смо задобили џаса од тебе, па ти нико није смео доћи ни да се пожали, ни да каже да што не ваља. Ако сељак рекне: капетан прима мито, он је свршио. Одмах га капетан окује као човека који ради против краља. Ако не поклоним писару бар једног вепрића, опет сам пропао, опет ме ’апсе као човека који је опасан по поредак у земљи.

Море, и практиканту мораш метанисати ка’ пред иконом, што веле. Па, богами, и њему треба што дати на пиво, иначе зло. А пандур, он кад дође у село, он ти је први. Чак ни Наум Цинцарин, што је држао нашу ме’ану, није смео пандуру да наплати трошак. Капетан куд иде по путу, обаљује људима пуна кола све у ’ендек, бије бичем ко се са товарним брзо не склони кад његов вијакер пролази друмом. А он је дош’о го, голцат. Знамо га и кад је био џандар, и шта није било, па се за годину огазди. Купио вијакер, па как’и коњи, ка’ виле, па брате мој, и кућу начини, купи неко имање. Начелнику већ не смеш ни очи да сагледаш, а камоли да му се пожалиш. Е, онда видиш како ти је било, и ко је смео доћи краљу да га пита ко му је деда, кад, брате, ни последњег пандура нисам смео ружно погледати. А бар пандуре смо знали. Они су крали пологе по селу па отишли у пандуре, и ми то све знамо, ал’ опет, сила бога не моли, те смо морали и њега да чествујемо. Лакше је и то, но страдати од те напасти. Ко ће, брате, онда пред краља, деде, је ли га мајка родила. Што рекли наши, теби смо смели доћи кад ни пандури нареде да ти честитамо оно што ти ’оћеш, ал’ ’нако ко сме да ти дође, ту је глава играла. А слушали смо за тебе много. Чује се тако по селу како краљ ’оће да покоље, како ’оће да окива пола земље, како и свог родитеља ’оће да убије чим га види да је ’вамо дошао, како си рекао да се радикалцима прже очи усијаним гвожђем, како ћеш на Карабурму бесне псе радикалске, како си спремио коље. Куда ћеш, брате, куд сам ти смео и доћи, ко ће на те муке ударити. Волео сам и не знати ко ти је деда, него да гинем на таквим мукама

Али, молим те, кад онога света пропати’ по ’апсама, а то не дознадо’, молим те да ми бар сад кажеш. Бар да знам то на овом свету, па нека су просте све муке онога земаљског света.

— А зар сте ви о томе размишљали? То је интересантно, врло интересантно. Је ли, Драга, да је то веома занимљиво кад је он и о томе мислио.

— Заиста чудна мисао! — одговори Драга, и као да се и сама нешто замисли.

— Деде, молим те, кажи ми то, ти то знаш насигурно. Кад ми нико у Србији то није протолковао, рачуњам, ти ћеш то знати опет ће радознало душа сељакова.

— Ја, видите, о томе нисам никад мислио! — одговори Александар, па се и сам замисли.

— Ама шта, брате, имаш ти бар да мислиш. Сваки човек, па чак и ми прости сељаци што нас зову геаци и каљогаже, па, што се каже, водимо тај ред, па и последњи надничар и биров, па чак и они што краду јаловице, знаду ко им је отац и ко им је деда. А то се наше порекло не пише у књиге, па, ко велимо, вама се краљевима води све то у књиге, списује и толкује сваком још од чукун-чукун деда! — опет ће сељак.

— То ми нису професори историје предавали, а папу (оца) нисам питао. Видите, и мене је цела ствар почела интересовати. Баш занимљиво. То је, видите, заиста чудновато, откуда да о томе мислите, а ја о томе, као што вам кажем и јамчим краљевском речју, нисам мислио. То ћу баш питати…

— Саша, ти се нећеш с њим састајати — цикну Драга и прекиде краљу реч. — Ти знаш да је твој отац заклети наш непријатељ!

— Па зар ни ти то не знаш? О, Господе боже, сад ја тек видим да сам на правди бога робијао — рече сељак с уздахом.

— Ја сам, као носилац таковске идеје, под срећном звездом мојих врлих предака поклонио сву своју бригу и старање око бољитка миле нам Србије, која ми је била преча од свега. Ја сам се старао да мој драги српски народ проживи бољим животом, да у земљи оснажим привредно и економско благостање.

— Хееј, што ме изеде нека мука и на овом свету — уздахну једна баба — јадна ти и несрећна наша привреда што ти за њу бринеш, а не знаш ни деда како ти се зове.

Неколико сељака ударише у гласан смех: — O, хо, хо, хо! Е, погађа, баба, тако ми бога! — чу се кроз смех да рече неко.

— Простаци! — изговори јетко Драга, али шапатом обрати се краљу.

— Врло је досадан овај наш драги народ — додаде нервозно краљ краљици.

На то ће му рећи један грађанин:

— Е, да си нешто, кад доле на земљи бејасмо, објавио своме драгом народу како си у интересу миле ти и напаћене отаџбине заборавио како ти се зове деда, или како то ниси никад ни знао, Боже господе, што би било лома од депутација, крша једног од честитања. Полиција би и за то слала депутације из разних крајева Србије. Предводници депутација које си извадио са робије осуђене за прљава дела, па их понамештао за председнике општине и одликовао за грађанске заслуге, држали би ти дугачке говоре и честитали у име срећног народа под мудром управом твојом.

А ти би с балкона одговарао на те поздраве и као и обично додавао:

„Однесите поздравље моме драгом и милом народу и нека и убудуће има тврдо и непоколебљиво уверење да ћу ја до краја свога живота остати веран традицијама дома мога и предака мојих. Ја, за сада, верни и врли поданици, не знам ко ми је деда, али ја вам дајем своју витешку краљевску реч да ћу своје незиање — чим то интереси земље буду налагали, а руковођен једино сталном својом мишљу о добру народа, то своје незнање које је уродило златним плодом за добро свих вас, за добро Србије, која ми је преча од свега — проширити. По симпатијама и одобравању целе земље увиђам јасно да сам погодио жељу мога драгог народа, видео сам да сви моји врли поданици желе да Србију и даље водим овим путем. Ја као краљ прихватам ту жељу и радећи у том правцу, који је једини спасоносан излаз из економских и привредних незгода у којима се налазимо, дајем поштену реч да нећу стати у овом зачетку, нека сваки мој поданик тврдо и непоколебљиво верује да ја нећу остати само на томе да не знам ко ми је деда, ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам скоро са овог места у интересу отаџбнпе моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!“

— Саша, врло је досадно. Зашто не предложиш да се играмо венчања! — додаде краљица, и направи израз лица као да се мало застиде, како би то учинила каква наивна шипарица.

— Хајде најпре да свршимо ову депутацију — рећи ће један окачењак, обраћајући се краљу.

— А после ћемо учинити краљици по вољи, па да играмо венчања.

— Јес’, јес’, после ћемо се и то играти! — додадоше многи.

— Ајде, кажи ти оно што ти рече грађанин.

— Досадно је, Саша, немој све, него на брзу руку одиграј ту политичку ствар, ти знаш како то иде, понови само завршетак! — рече му Драга.

(Даље)

08/10/2015  

Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)

(Претходни део)

II
НА НЕБУ

Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.

Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.

Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.

Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.

Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.

При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.

Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.

— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…

Душа једне бабе гласно се насмеја.

— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.

— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?

— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.

— Особито ми је мило што сте опет уз мене.

— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.

— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.

Председник се презриво насмеја и додаде:

— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.

— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?

— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:

— Како се величанство осећа у благословеном стању?

— Ви сте неучтиви.

— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.

Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:

— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.

Настаде општи смех.

— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.

— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.

— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.

— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.

— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.

— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.

— Нимало интересантно — одговори генерал.

Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:

— А што сте ви умрли?

— Јел’ ја?

— Да, ви.

— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.

— Драга, ово је наш пријатељ.

— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.

— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?

— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.

Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.

Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.

Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.

— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.

— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.

Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.

Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.

Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.

— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.

— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.

— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.

— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:

— А ти, Драга?

— Имаш право, Саша.

— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:

„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“

Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.

(Даље)

07/10/2015  

Краљ Александар по други пут међу Србима (4/23)

(Претходни део)

На улици се чује граја.

— Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд тресе.

Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:

— Живела слобода!

— Живела!

— Живела наша војска!

— Смрт тиранији!

— Живео народ!

То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.

— Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?

— Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине после неколико сати — објашњава Александар.

— Живела слобода!

— Живела! — опет одјекнуше громки гласови.

— Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! — прошапта Александар.

— Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт. Али сад видим да је и народ духовит! — вели Драга.

— Живела слобода!

— Живела!

— Будибокснама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:

— Драги народе, ја као носилац таковске идеје…

— Живео! — проломи се кроз ваздух.

— И краљица која ми донела спокојство…

— Живела краљица Српкиња! — опет проламају ваздух бурни усклици…

— А то спокојство — продужујем ја с балкона — ујемчено ми је највише и тиме што могу моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.

— Живео престолонаследник!

— Живео!

— Живело благословено стање!

— Живело стање!

— Ето, то разумем — продужује Александар, али откуд сад измислише:

— Живела слобода!

Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење, које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно добијао, овако објавио:

„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“

Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.

— Живела Слобода!

— Живела! — грме гласови.

— Живео народ!

— Живео!

— Чујеш ли? — упита краљица.

— Чујем.

— Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.

— И то ме чуди — рече скрушено душа Александрова. — Зар и то није једно изненађење? Зар баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а камоли да пролије сузу. Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју тек сад видим.

И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.

Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.

Кад врати Устав, опет то исто, над се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.

Кад објављује „благословено стање“ краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку будућем краљевићу.

„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је премилостиви Вог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“

Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.

Сада тек види да је све то било лажно удешено.

Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео, што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.

Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.

Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита мудром владару.

Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда било искрене речи кад се говорило:

— Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти и под теретом дуга.

И душа Александрова се стресе.

— Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? — упита краљица.

Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.

— Можда се варам? — рече за се — без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.

*

Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.

Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то сносио и надао се да једном буде боље.

Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.

Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма слободе, весеље целокупног народа.

*

Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.

Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:

— Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.

— Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!

— Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима, изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу, бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати. Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.

Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:

— Напред на суд вечног Бога!

Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.

— Шта ћете ви? — упита анђеле небесне Архистратиг неба.

— Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! — рекоше они и показаше на Драгино тело.

Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:

— Ви нисте потребни.

— Мефистофело, они су твоји — рече он једном од четири демона који их предвођаше.

Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.

Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну страшан смех:

— Ха, ха, ха, ха, како се вози „анђео милосрђа“.

(Даље)

« Older Posts