Поклон краљу (2/2)
Електричне лампе обмотане густом маглом кроз коју једва продире светлост; влажно, облачно, каљаво, језиво време. Ретко кога на улици. Тодор тражи, свраћа у сваку отворену ме’ану, прича свакоме своју невољу, неко га жали, неко се слатко насмеје. Такав је свет. Застајкује код затворених врата од кућа и ослушкује неће ли чути блејање. Пита сваког патролџију, пита и пролазнике. Један господин са подигнутом јаком жури из позоришта, нешто се замислио, док тек Тодор пред њега:
— Да ниси, бога ти, видео једног с јагњетом и једном белом овцом?
— Та иди до ђавола и ти и овца. Знам ти ја за овце. Јесам ли ти ваљда ја чобанин?! — осече се онај љутито и оде даље.
Тако је Тодор сву ноћ лутао кроз београдске улице. Зора га дочека мучна, невољна, изнурена и телесно и душевно, у очајању. Изгубио је сваку наду. Неколико је пута помишљао да скаче у Дунав, да се дави, а у таквом тренутку поткраде се у душу по један мали зрачак наде да још треба тражити, да ће се можда све лепо свршити, и Тодор запне кланцати даље.
Око 11 часова намера га намери на једног доброг човека, Пожали му се Тодор, а овај га лепо усаветова:
— Па шта ћеш у том крају? Иди ти, брате мој, право овако, еј, чак тамо горе, све овако право, па онда горе питај где је Тркалиште. Тамо се продаје стока. Тамо можеш наћи тога с јагњетом. Ако не буде продао, ти се лепо нареди с човеком. Дај му, богами, и нешто ћара, што рекну људи да је право, па мирна крајина! Штетити мораш, ал’ сад кад ти је таки случај…
— Море да штетим цело имање не марим… — поче Тодор.
— А ако онај буде продао, ти се од људи разбери ко је купио. Сад нема на пијаци јагањаца, те ће се лако знати ко је то једно купио. Кад сазнаш, а ти онда тражи тога. Рачунам да ма ко да га је купио, неће га клати до Св. Николе. ’Ајд’ сад, нека ти је са срећом!
Заблагодари Тодор и рече човеку да му неће бити на жао, само ако се добро сврши, припита га за кућу и име, па окрепљен надом оде на Тркалиште.
И заиста нађе га. Стоји онај близу једних кола с церовим дрвима, држи јагње у наручју, а један лепо одевен господин пипа по репу Тодорово јагње, и води се погодба.
— Не да продајеш, молим те, брате! — дрекну Тодор и притрча јагњету.
— Па ово је моје јагње, ја сам га купио — вели онај равнодушно, и окрете се господину па додаде — Тако, тако! … Није скупо у ова доба.
Тодор узео причати своју невољу, да би колико-толико умилостивио свога купца. Онај остаде хладан, па чак и хладнији постаде него што беше дотле.
— Ама, брате, све ја то знам, али ја сам јагње купио. Што си га продавао кад ти је требало.
— Да ти дам, брате, твоје паре само за јагње, а овца нека ти је алал!
Онај се насмеја. Тодор чисто посрну, осети како му запишташе уши.
— И још банку ћара! — вели Тодор чисто кроз сузе и погледом га моли, куми, преклиње.
— Не могу никако! — вели онај злобно. Он је знао да Тодора може сад уцењивати до миле воље, те је гледао да што више ћари у његовој невољи.
— Не иде никако. Стаде се Тодор жалити људма и питати шта може да ради у тој невољи.
— Жали се кварту! — вели му један.
Тодора као да сунце обасја, те брзо упита где је кварт. Онај му показа и Тодор одмах тамо. Пожали се члану каква му се невоља десила, а члан једва дочека што му се дала та ретка прилика да ту своју ревност покаже. Може му то донети можда још и класу, а већ орден не гине, и то орден за грађанске врлине и заслуге.
Брже-боље узе члан два жандарма, па потрча на Тркалиште. Нађоше оног прекупца.
— А ти ли си тај кесеџија? А знаш ли ти, море, за кога је то јагње? А?
Промуваше га мало жандарми, одузеше му јагње.
— Подај му његове паре, па нек се торња!
Овај се учтиво поклони, а Тодор на деветом небу. Остави Тодор овцу, па упрти јагње у наручја, те се пун среће и блаженства крете двору, и слатке слике његове скоре срећне будућности почеше му излазити пред очи. Тодор је дремао, и тек тек, кад удари о какав дирек, или се спотакне, он се тргне и погледа око себе.
Јави се маршалу. Жандарм га извести да маршал није ту, а затим га упита што долази. Тодор све то по реду исприча.
— Е, то си ти задоцнио, сад је 3 по подне. Упути га где ће да преда јагње и рече му да дође у 5 по подне па ће га јавити г. маршалу.
Тодор осети као да је скинуо неки терет с леђа. Оде, оде свеж, чисто некако одморен, као да је целу ноћ спавао на најбољем душеку. Стиже код „Тетова“ и одахну, а пред очима му почеше играти све лепше и лепше слике његове скоре будућности.
— ’Оће да види Дишко шта је Тодор! — мисли у себи, и мисао се развија даље како ће да пошље пандура за Дишка, а Дишко ће да се препадне, па кад дође, а Тодор се испрси, накашље и викне: „Где си ти досад?!“ „Па ја, знаш…“ шепртљи Дишко и увија капу рукама, а Тодор, разуме се, као познаник краљев, као човек који је у том месту, после поклона краљу, највећа власт, тек грмне: „Дишко, ’ајд’ у ’апс.“ „Молим те, Тодоре!“ преклиње Дишко, а тек Тодор дода кроз смеј: „Е, Дишко, то је за оне врљике што ми ти на кривду диже. Ти си мислио Тодор то заборавио, ал’ Тодор памти, мој брајко, па Тодор сад ’апси зато. Сад моја сабља сече, а твоја је некад секла.“
Исприча Тодор и Спири ме’анџији како га срећа послужила. Спири, како он каже, мило богзна како, а и Тодор не зна шта чини од радости.
Прибра се јадни Тодор, па поручи јело. Једе онако гладан и изнурен, па затим попи, уза своје слатке, срећне снове, близу литар и по вина. Задрема му се, а и не дремало му се. Он сељак, научио да легне рано и да устане у своје време, а сад ем неиспаван, ем толики штрапац, ем човек пио мало више вина него што је требало кад му ваља у 5 сати ићи краљу. Наслони Тодор главу на сто и заспа. Сања краља, златан „плајваз“, златне столице, велико златно право што му га је дао краљ на председништво „без промјене докле је крајине“, сања краљицу како скувала каву па га худи, а он вели: „Нека, море, пи ти, сад сам баш попио једну!“ „Е, чуда, боже, — вели краљица — пи[ј] то, бога ти, иако си пио!“ Тодор узео каву, срче, метнуо је на колено, па разговара с краљем о берићету. Док одједном неко га дрмну. Тодор прену, а над њим Спира ме’анџија.
— Шта је?
— Је л’ велиш ’оћеш код Краља?
— А, јес’, ја се видиш заспава! — рече Тодор и скочи као опарен.
— Колико велиш има сати? — пита Тодор.
— Шест, таман!
Тодора као да неко удари камџијом. Одједном стутну на врата као суманут и трчећи оде на више Балканском улицом. Туда он зна пут, ту му је, како он каже, некако „наопослу“.
Било је шест и четврт кад се Тодор јави маршалу.
— Е, па ти си задоцнио! Требао си доћи раније. Краљ је сада на седници, него дођи ти, Тодоре, сутра, па ћу те ја пријавити. Бићеш примљен, па после иди у село.
Није било право Тодору, ал’ шта је знао друго него се врати натраг „Тетову“.
Извече, одмах ти мало повечера, леже Тодор да спава како би сутрадан био што свежији. Није то, брате, ни лако с крунисаним главама говорити.
Нигде зоре, а Тодор већ на ногама.
Поручи једну врућу ракију адета ради и колико мало да попричека да се одјутри, па ће одмах, Боже здравље, у двор. Попи врућу, изразговара с неким сељацима и са Спиром, поприча куд иде, а њима то импонира, па га гледају с неким страхопоштовањем. Спира га чак понуди да попију још по једну врућу, боље ће, вели, говорити с краљем, а овоме се то допадне, те попише још по једну, и већ око седам сати Тодор се крете краљу. Неће он више да задоцшава. Прво се упути маршалату, ал’ тамо затворено, нигде никог. Тодор не клону духом, него се окрете ка главном улазу, али га стража препречи. Не да му ући. Узалуд Тодор прича све шта је и како је и како њега баш краљ лично хоће да види. Не да шиљбок опепелити. Све се то њега ништа не тиче.
Проба Тодор све што се може учинити, али ништа не помаже. Измаче се на средину улице, па стаде загледати у прозоре, али никог да види, Мислио је да ће се бар домаћица помолити, или ко од чељади, али нигде јава, нигде живе душе.
И Тодор изгуби сваку наду. Реши се да иде у село, јер у себи мишљаше: „Мора бити да краљ није код куће. Задоцнио сам опет. Поранио човек, па отишао својим послом, ете које је већ доба, а ја седим са Спиром па пијем врућу ракију. Тако ми и треба. Сад сам пропао!“
И Тодор се врати сломљен, тужна срца. Наврати на Спиру, те му рече збогом, па се крете право на железничку станицу. Воз је полазио у пола девет. Таман време. Извади Тодор карту, седе у вагон треће класе, машина писну и воз се крете.
Тодор забринут гледа кроз прозор и изгледа му сан све ово што се дешавало ових дана с њим. Раскрстио је већ са својим жељама и надама, чак га је место тога подузимао неки потајни страх, и место кметства, место председничког штапа, сада му је једина жеља била да му се никакво зло не догоди. Нека носи ђаво и јагње и овцу, нека иде све бестрага, само нека се све ово, што њему изгледа као какав чудан сан, све лепо и на миру сврши.
— Молим карте! — викну кондуктер и дрмну занета Тодора.
— Ја знаш бија до Београда, те одне’ краљу једно јагње, па ми се, знаш, догодила незгода, па сад к’о велим…
— Карту, брате!
— А карту… Еве! Тхе, ја знаш, баш велим Спири…
— Карте, молим! — виче кондуктер и иде даље прегледајући другима карте.
— Чудан неки свет! — мисли Тодор гледајући за њим.
Од најближе станице до свог села Тодор се упути кући… Требало му је читава два часа пропешачити. Мутно, сузно небо, магла притисла шуму и долину, пут раскаљан, над главом шуште гавранова крила, окисла стока чупка оно мало заостале траве по стрњикама. Тужно и досадно баш као и у души доброг Тодора.
— Но, само кад сам, богу ’вала, предао јагње, па сад шта је ту је. Рачунам да ми горе неће бити, ако не буде никакве вајде. Поклон је, а ко се на то љути. Види да сам се сетио ја њега, па ће се кад тад сетити и он мене. — Тако је размишљао Тодор клизајући по каљаву путу.
Али док је он таквим резоновањем утешен корачао кући, за њим се била дигла читава хајка.
Маршал исприча краљу о Тодоровој невољи због јагњета, а краљ се слатко смејао тој Тодоровој збуњености, па зажели да Тодора лично види. Брзо пошљу жандарма до „Тетова“. Врати се жандарм с понизним извештајем да је тај сељак отпутовао.
Ето ти малера!
Јави се Управи града Београда да се одмах известе све железничке станице и да се изда наредба да се човек такав и такав, из тог и тог места, по имену Тодор, одмах са дотичне станице спроведе Управи града Београда. Исто тако да се извести срески начелник тога среза у коме је Тодорово село да Тодора одмах упути натраг у Београд чим тамо стигне, ако се не буде раније вратио са које станице.
Управа такву наредбу из двора схвати као нешто врло опасно и страшно, па дода да се дотични Тодор стражарно спроведе.
Начелник срески схвати још страшније, и запне што више може да што ревносније задовољи краљевску жељу, а после му не гине бар одликовање или класа.
Кад је Тодор са оним својим утешним мислима пешачио, тада су га тражили по станицама, а начелник срески са два наоружана жандарма јурио је у галопу Тодоровој кући.
Тодор ни сањао није шта га чека. Таман он, прокисао, каљав и уморан, отвори вратнице свога дворишта, жељан одмора и да се гладан заложи јелом и којом ракијом, а у том тренутку га стегоше жандарми за руке, а глас капетанов грмну:
— А, стигао си ти што ровиш против краља, бунтовниче, сада ћу те ја научити како се ради против круне и власти!
Тодор се запањио од чуда. Какав бунтовник?!
Везаше га.
— Напред! — викну капетан — терај на станицу.
— Молим те као бога! — јекну Тодор.
— Терај зликовца! — виче капетан, а жандармски кундак нађе Тодорова леђа.
На Тодорову кукњаву изиђе жена из куће, па кад виде шта се ради, закука:
— Авај мени, шта ли је то несретник скривио!
— Скривио, ради против краља! — одсече се љутито капетан, а Тодор осети опет кундак.
Метнуше у воз везана Тодора, а с обе стране га чувају наоружани жандарми. Ту је и господин срески начелник. Свет се чуди, згледа се, а са страхом погледају господина полицајца.
Стигоше у Београд и капетан га лично са жандармима спроведе Управнику града Београда.
— Ево овог бунтовника!
— А, ха, ту је!
Управник нареди да се бунтовник затвори, а телефоном јави двору да је Тодор доведен у Управу.
— Нека га доведу мени! — јави се маршал.
— Спроведите га! — нареди управник и Тодора везана спроведоше.
Кад га изведоше пред маршала, а маршал удари у смех.
— Шта је то с тобом, несретниче, ако бога знаш?
— Ето, зло, господине!
— А што сте везали човека?
— Па он је бунтовник, таква је наредба.
— Какав бунтовник! Он је поклонио једно јагње Његовом Величанству, па Његово Величанство хоће да му захвали, те га зове.
Тодору пођоше сузе од радости, а маршалу од смеја.
— О, брате, малерозна човека! — говори, а тресе се од смеја.
Кад је Тодор изишао пред краља, и сам се краљ слатко смејао и нареди Тодору да му исприча од почетка па до сада. Тодор прича, а краљ се ухватио за трбух од смеја. Кад Тодор сврши, краљ му рече краљевско хвала и адета ради „поразговара са народом“:
— Рађа ли жито?
— Рађа!
— Имате ли цркву?
— Имамо!
— А имате ли попу?
— И попу!
— Пева ли попа?
— Пева!
— Тако. Збогом!
Тодор се поклони и изиђе.
—
Неће му више пасти на ум да чини краљу поклон. Видео сам га пре две године.
— Да немаш какво јагње да поклониш краљу? — нашалим се.
— Вала, не поклања више Тодор ни капетану, а камоли краљу. Није то лако, мој брате! А оног тутња, страховања и муке не дао бог ни душману.
— Јок, не поклања више Тодор!
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Поклон краљу (1/2)
Једном сељаку из Јасенице ојагњи се овца баш некако пред Св. Николу. Седне он лепо са својом домаћицом, па се стану договарати шта да раде. Да ли да се јагње прода или да га оставе, јер су и иначе с омало оваца.
— Ама знаш, човече, шта ми нешто паде на ум? — рећи ће нагло жена.
— Шта?
— Чини ми се, наш краљ слави Св. Николу.
— Слави.
— Е, ја би’ лепо отерала у Београд и овцу и јагње, па јагње поклонила краљу, а овцу продала. То ти може много вајдити. Ето, како Дишко сваки час код капетана, па код начелника, па им носи на поклон прасад, јагњад, врећу овса за коње, сира, ово, оно, па њему лепо. Он председник и виђен, и чувен. Оно што да капетану истера од света трипут толико, а ономад, видиш, добио орден! Ух, боже, што се изедо’ од неке муке! Па хајде он, но се и она његова белотрепа напела, па јој ни на лопати не можеш принети. Председниковица, шта ти мислиш?
Тодор (тако се сељак зове) замислио се па џара једним угарком по ватри. Ћуте обадвоје. Тодору заголица жељу председнички штап. Дишко није бољи од њега; ако није гори, мислио је, па кад он добије за председника што чини поклоне капетану, а шта се тек он може надати кад, ни мање ни више, већ поклони јагње самом краљу. А краљ узме златан „плајваз“, па запише његово име. Па га пита из ког је села, па како му име жени, па деци, а Тодор одговара све лепо. Па онда га краљ потапка по рамену и пита:
— Ама, вере ти, Тодоре, ко ви је у селу председник општине?
— Богами, Господару, није најбољи. Мучи и кињи свет, глоби народ.
— Шта кажеш, море!? — плане краљ, па тек зазвони у звонце, а министри тап, па пред њега. Он њих не гледа, већ ће Тодору:
— Како се, велиш, зове тај гад?
— Дишко, Господару.
— Ха, јесте ли чули! ’Оћу да ми се тај Дишко одмах истера из Србије! — цикне краљ и окрете се „министерима”.
„Министери” само играју пиперевку, а Тодор ужива и мисли: Тако, тако, чекај, синко кисели, да видиш како Тодор уме. Има, брајко, и над попом попа. Дед сад зуцни!
— ’Ајд’ сад напоље! — викне краљ на њих, а они се поклоне па брже на врата.
— Е, Тодоре, ти ћеш бити председник у твом селу докле си год жив, а на смрти предај коме год ти хоћеш! — вели му краљ.
— Ама, знаш, Господару, како би било да ми даш мало написмено од твоје руке, к’о велим сигурнија ствар.
— Не треба то ништа. Све сам ја то наредио, уживај ти само, па накриви капу.
— Е, ’вал’ теби, Господару! — поклања се Тодор, па као хоће да пође, докле тек краљ њему:
— Ехе, куд мислиш? Чекај да поручамо што је бог дао. Не иде то тако.
— Е, ’вала, Господару, баш сам сад кад пођо’ до теб’ вруштуковао дол’ код „Тетова”, знаш оног, Спиру ме’анџију, туна.
— Ето ти, па јеси л’ за вино? — пита краљ.
— Не могу, вере ми, пио сам и вина, пописмо два шишета ја и Спира. — Лаже Тодор, ал’ чува он образ. Куд би он пио код краља вино.
— Е, ’вала, Тодоре, каву баш мораш, па то ти је. Не знам, брате, чим да те угостим?! — вајка се краљ, па тек — тако Тодор замишља — викну краљицу:
— О, Драга!
— Ој?
— Одидер овам’ часом!
— Чекај, лечка, обувам се!
Изиђе краљица, а Тодор се као клања до земље.
— Ово је Тодор из… (каже село) — вели краљ краљици.
— А! То је Тодор!
— Деде, жено, бога ти, мети лонче за каву да пијемо по једну.
— Ама ја реко’, боље попите по једну љуту.
— Вруштуковао човек! — вели краљ.
— Е, добро, ’ајд’ да скувам каву! — вели краљица, изиђе да кува каву.
Тако Тодор мисли и замишља своју будућу срећу. Па тек кад се врати кући! Срце му поче јако лупати од узбуђења очи сијају, а образи успламтели од јаког узбуђења и јаког пламена на огњишту. Жена преде, врчи вретено, пламен пуцкара, а Тодор се сав предао слатким мислима.
— Вала жено, тако ћу и да урадим!
— Шта то?
— Па ово што говоримо.
— Морам да јавим Станији да дође.
— Остави сад Станију.
— Како остави, морам да гребенам.
— Ама ја говорим о јагњету.
— Аха, куд сам се ја дела! А ја нешто мислим за гребенање, па и заборавила. Па шта мислиш?
— Идем сутра у Београд. Ту друге нема. Спреми ми све што треба, па сутра, у име бога, сабајле.
Стигао Тодор у Београд. Одсео код „Тетова“, и пошто није лака ствар извршити тако крупну мисију „где глава игра“, како он замишља, то се још неколико пута преслишао шта му ваља рећи. Доцкан је стигао. Преноћи, пун слатких снова, а сутрадан поранио рано, и уз каву се преслиша још неколико пута. Кад је мислио да је добро научио шта треба, упрти јагње на леђа, па хајд’ краљу.
Код двора га обавесте да треба да се јави прво маршалу, па ће га он обавестити шта му ваља даље радити. Ето ти сад! Оно како је Тодор замишљао изменило се на првом кораку. Он сирома није ни сањао о некаквом маршалу. Какве сад везе, дођавола, у тој целој ствари има неки маршал, и шта се опет он испречио. Он је замишљао да дође до двора, да припита где је краљ, па кад добије одговор, да лупи на врата. Врата отвара момак и он улази. У соби седи, управо лешкари на свиленом душеку, краљ, пуши на чибук и срче каву, а сав у злату трепти. На златној троножној столици седи краљица и преде свилу. Кудеља сребрна, а вретено златно. Тодор се поклонио до земље и преда јагње краљу. Краљ узме јагње, милује га, попридигне се те начини места Тодору да седне и он, па започне разговор. Таман он пита те ово, те оно, а тек краљица прекине разговор:
— Немој, болан, да га кољемо, да га оставимо за запат.
— Женска посла! — вели краљ на то, па продужује с Тодором озбиљно разговарати о берићету, о председнику и другим стварима, а јагње блеји у краљевом наручју.
Е, али ево сад се све измени из основа, сад неки маршал, о коме Тодор није ни сањао.
Сад, шта је, ту је, кад није друге, јави се Тодор и том ђавољем маршалу, а већ после зна како ће и шта ће.
Пустише га пред маршала. Тодор с јагњетом па пред њега:
— Помага бог, господине!
— Шта је? — одсече се маршал љутито, шта ћеш с тим овамо? — и показа на јагње.
Тодор зна шта ради, не говори он много онде где му није вајде. Кад он има посла с главом, шта да се боји од репова, те ће рећи:
— На, однеси ово краљу, па кажи: то ти поклања Тодор из (каже село), а ја ћу већ с њим после имати разговор.
— Напоље! Зар ја да ти носим јагње?! Гледај ти безобразника!
— Мора да је овај први до краља! — помисли Тодор и ноге му се одсекоше, па ће преплашено, збуњено:
— Опрости, господине, ако сам што рђаво рекао, ми смо знаш прости људи, па из простоте и погрешимо. Ете, знаш, ја сам рад да нашем господару поклоним ово јагњенце за његовог светог да га у здрављу изе са његовом домаћицом, а нашом госпођом краљицом.
Маршал се насмеја:
— Е, то не иде тако, пријатељу. Ти мораш да тражиш аудијенцију, па да питаш Његово Величанство хоће ли примити поклон, па тек онда…
— А где ли му је та уденција? — прекиде га Тодор.
— Мораш написати молбу мени, и у молби рећи да желиш да изађеш пред Његово Величанство, а у цељи тој и тој, рецимо ради питања да ли смеш учинити поклон. Ту молбу и твоју жељу ја ћу саопштити Његовом Величанству, па ако он допусти, ја ћу ти јавити у које ћеш време моћи бити примљен.
Тодор разрогачи очи, па не може од чуда да се прибере. Наједном завапи очајно, хита да му шта овај горе не би казао:
— Ништа ти то ја не умем, а нисам ни писмен, него молим ти се, господине, ујдуриши ти то мени, па ћу ти дати шта кошта.
Маршал се насмеја. Види с ким има посла, слеже раменима и написа лепо човек сам себи молбу.
— Иди ти сад, Тодоре, — рече — а ја ћу ти јавити кад ће те Његово Величанство примити.
Тодор извади кесу из памуклије, одвади два гроша, врати кесу натраг, па се поклони:
— Хвала теби, господине, ево ово да попијеш каву, а боже здравље, нећемо учинити жао један другоме, ако добро не учинимо.
Маршал баци она два гроша. Да је дао бар за једну меничну отплату, па и да прими, ђене-ђене, а овако нема ни за листу и бланкет. Изгрди Тодора и изјури. Тодор савршено збуњен оде „Тетову“ да очекује страшни суд. У тој забуни нити је маршал питао Тодора где је одсео, нити је Тодор знао да то треба рећи.
Чекао Тодор до ручка, па никаква авиза. Кад нема, он сео те поручао као човек. После ручка чека, нема опет никог. Постаде Тодор нестрпљив. Мало, мало, па тек изиђе на врата и погледа на ону страну где је двор. Све му се чини: сад ће однекуд помолити маршал. Гледа, гледа, враћа се, ичлази поново, ал’ маршала нема.
Поче се Тодор жалити људима. Ко вели, моћи ће га ко и усаветовати. Више људи више и знају.
Већ се смркава, а маршала нема. Тодор изгубио сваку наду. Куне у себи и себе и жену и маршала и судбину и јагње, па чак и краља. Премишља како је и зашто све то тако рђаво испало и најзад дође до закључка да су све покварили она два гроша.
— Е, брате, — мисли у себи — не можеш ни овод господи у’ватити крсна имена. Тамо код нас ако не даш на пиће коју пару, не можеш у селу свршити посао па да дречиш, а овај те опет зато истера напоље.
Мисли се стадоше развијати у том правцу, и уједном му сену кроз главу страшна мисао:
— Кад ме онај истера због два гроша, а ако се краљ дрне кад му дам јагње, па кад дрмне у меденицу, а министри ђипе, па пред њега, он цикне:
— Овога лопужу обесите!
И министри га сподбију за врат па поведу на вешала, а један узео јагње за задње ноге, па Тодора јагњетом по глави: Пупе! пупе! пупе!
И Тодор се стресе од такве страшне мисли.
И Тодор већ замишља како су га обесили, како га код куће жале, како жена нариче:
— Убио ме бог и кад помену јагње!
Наједном приђе Тодору један човек у кожном неком масном капутићу, са шубарицом на глави:
— Помози бог, пријатељу!
— Бог ти добро дао!
— Што си тако невесео, нешто си као замишљен? — вели онај човек и седе за Тодоров сто.
Тодор отвори срце. Није му ни лако. Исприча он и како му се овца ојагњила, и колико има оваца, и каква му је кошара, и како је са женом разговарао, и шта је јео кад је пошао и како је био код маршала и шта му је казао, исприча човек све по реду, не прескочи ништа, а на крају додаде:
— Шта ћу сад, ако ко бога зна?!
— Тхе, није ти лако, знам ја то — вели онај и трља руке.
— Па шта да радим?
— Не знам шта ћеш — вели онај и мисли као шта би се могло предузети у тако тешкој ситуацији. Тодор га гледа као у бога и очекује шта ће га усаветовати овај мудар човек.
Човек мисли, меће ногу преко ноге, час једну, час другу, налактује се час на једну, час на другу руку, па некад мане главом, некад слегне раменима, а Тодор као на угљевљу. Најзад онај започе:
— Шта ћеш сад, друго ти не остаје ништа! … Мораш тако! … Тхе, тако је то имати с господом посла. Лажу они, брате! Они хоће да је само њима добро, па макар ми поцркали!
— Лажу, лажу! — додаде Тодор.
— Лажу, ја шта раде — продужи онај — нити је тај маршал јавио то краљу, нити ништа.
— И ја мислим — додаде Тодор — краљ би ме одмах, рачунам, призвао, а овако…
— Него знаш шта ја мислим? Продај ти лепо то јагње, па се дигни сутра, па кући. Да је хтео онај, ти би већ досад био пред краљем, овако се не надај, ето које је доба.
— Право велиш! — одобрава Тодор — само ако ми цена буде по вољи.
— Ето ја ћу ти дати за јагње и овцу 25 динара. Мислим да је толико доста.
Настаде пазар. Отуд одвовуд, те се погодише за 26 динара. Теслими Тодор, узе паре, седе задовољан пазаром, те поједе порцију говеђег паприкаша, попи пола литра вина и леже. У ме’ани пуно сељака. Једни пију и лармају, лупају штаповима по столу, једни разговарају и седе налакћени, једни већ легли. Меанџија уноси асуре и простире, један дремљив дечко меће дрва у пећ, други меанџија, ортак Алемпије, пребројава пазар и свађа се с онима што пију, тера их да спапају, па вели: сутра боже здравље, а сад да се спава. Већ лежу. Једни лежећи пуше и разговарају, једни већ хрчу, неки легао на леђа, неки потрбушке. Ваздух загушљив, кисео. Тодору се задрема. Ухвати и он једно место с краја, прекрсти се и леже.
— Одакле си, пријатељу? — пита га један што лежи до њега.
— Из Јасенице.
— У, ух, брате, из далеко! — рече онај и зевну.
— Далеко! — вели Тодор и зену и он гласно.
— Па куд идеш?
— Ех, куд?! И Тодор исприча своју невољу.
Проразговараше се тако, окретоше се један од другог и заспаше.
И док је Тодор спавао, може се чак рећи мирно спавао, дотле је полиција претурала, што веле, небо и земљу тражећи га. Маршал је саопштио краљу Тодорову жељу и краљ одреди аудијенцију за сутра у дванаест и по часова. И тек кад маршал изиђе од краља, кад у својој канцеларији нареди да се напише Тодору позив, онда се тек сети да он зна само Тодорову адресу у селу, али не овде у Београду. Шта је знао друго радити, већ јави телефоном Управи града Београда како сељак из (село) жели да поклони краљу јагње, али да није назначио у молби адресу ме’ане где је одсео, те моли Управу да се што пре потражи и да му се саопшти да га краљ прима у аудијенцију и да радо прима јагње као поклон.
Управник часа не почаси. Сместа објави свима квартовима и нареди да жандарми траже сељака Тодора који је донео јагње за краља и да га краљ прима.
Запну жандарми из ме’ане у меану: питај, гледај, тражи, разбирај, нигде никог што је какво јагње донео. Најзад натрапа доцно у ноћ један код „Тетова“.
— Има ли ту каквог сељака што је донео јагње за Његово Величанство Краља?
— Ето га тај ту с краја што лежи, до вуруне.
Жандар дрмну Тодора.
Тодор скочи, протрља очи, и кад угледа жандарма, следи му се крв у жилама. Није то шаљиво имати с њижа посла.
— Јеси ли ти тај Тодор што си донео јагње на поклон Његовом Величанству Краљу?
— Ја сам! — рече Тодор збуњено.
— Дакле, Његово Величанство Краљ прима твој поклон и позива те он себи сутра у 12 и по часова. Јеси ли разумео?
— Разумем! — вели Тодор тупо, промукло, а хладан га зној облио.
Жандар отиде нагло да саопшти члану радосну вест, а Тодор остаде запањен. Наједном се сруши на земљу и јекну као рањен, а кроз главу му се укрстише страшне мисли.
— Шта би човеку? — скочи ме’анџија и узе Тодора прскати хладном водом. Једва се Тодор поврати. Он има јаке, здраве нерве. Да су му јавили како су му сви по кући помрли, он би лакше поднео. „Божја воља!“ рекао би најзад, а тако и јесте, али ово је за њега био гром, ово је страшно, он тако што није могао на ногама издржати.
— Слагао сам краља! — мислио је с очајним страхом, а срце хоће да пробије и груди и памуклију.
— Шта ћу, Спиро, брате мој?! — викну Тодор као ван себе.
— Како шта ћеш?
— Јавио сам краљу да му поклањам јагње, а ја вечерас у први мрак продадо’. Мислио сам: неће краљ.
Спира се забрину. Ћути озбиљна, намрштена лица, па одмахну сумњиво главом, слеже раменима, и не проговори ништа.
— Пропао сам! Где сад да нађем друго јагње, а ко краља слаже, зна му се његово! — вели Тодор очајно.
— Тхе, шта ћеш. Јагњади сад нема… Него трчи те тражи онога што си му га продао.
Тодор скочи. Како се и није свлачио то му је било лако. Јурну на улицу без речи, као суманут, и изгуби се у ноћ.
(Даље)
Једно те једно
Као што се оно у народној песми жали и јадикује:
„Арап ђевер, стари сват Арапин, а Арапин црни ђувегија.”
Тако је један Црногорац из племена Дробњака завапио:
„Пођи у племе на суд: тамо капетан Церовић; пођи у окружни и — тамо Церовић; пођи у велики суд — опет Церовић; пођи књазу — и тамо Церовић. Ја мним, и как на они свијет пођем, да ће ме и тамо дочекат’ стари Ново [Церовић]. Само кад тај пође на други свијет, саветовао бих му да не удара на Београд, јер може и ту наићи… Ајд ништа, само даље од Београда.“
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш социјалиста
Ко се сећа летошње жеге. Погореше усеви, спржила се трава, пожутело лишће пре времена, извори пресушише.
На те вреле дане, кад жега хоће све да помори, смуца се кроз београдске улице једно чудовиште.
Разбарушена коса готово до рамена. На глави прљава шубара. Брада као у страшила стрчи у нереду, а почиње од самих очију. Не иде у дужину као у друга света, већ иде у ширину. На широким плећима прашљив капут са поврнутом јаком. Панталоне ужасне, чизметине гломазне не виде се од блата. Каљав човек до колена.
— Ко је ово чудо, ако ко Бога зна? — упитах једног.
— То је вођ наших социјалиста! — рече ми тај.
Ја се прекрстих.
— Па где нађе блата на овој жези?
— Кад нема блата, он га „замијеси“ у саксији, па се искаља и тек онда излази из куће, веран својим начелима.
Да га види Бебел и да чује шта је, би човека капља ударила!
О, Господ му судио!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Митрополитов мачор
Мој пријатељ дође ми блед, изнурен, уморан.
— Шта је, побогу?!
— Пропао сам! — рече, и обриса зној.
— Где си био?
— Код митрополита.
— А, тамо, то је којешта!
Он ми поче причати.
— Морао сам, брате! Морао сам! Ишао сам од немила до недрага за препоруку, па ништа. Најзад, рекоше ми да ме митрополит може спасти.
Шта ћу да радим, мора се ићи високопреосвештенству. Ћирица, љубазан, јави ме одмах, и ја чекам у ходнику. Кроз ходник промичу неке камилавке, неки попови, нека отромбољена, забринута лица, неки црвени појаси, неке групе сељака; сељаци лармају, нешто прете, нешто неће, говоре о попу горе него о коњу! Будибогснама, како ће се све то свршити!
Ја чекам и гледам шта се све ради. Врата се отварају и притварају, промаче нека женска у папучама, лепа, млада.
Јаој.
Она се насмеши. Један калуђер испаде пред њу и она га лукаво погледа, и стрча низ басамаке. Ко зна куда!
Утом момак јави:
— Изволите, господине!
Уђем. Високопреосвештенство стоји у једној соби, то јест у салону за примање.
Поклоним се, он ме благослови, пољубим му на неки начин руку, он мене у чело.
— Седите.
— Хвала лепо!
Седнем. Знам да је један мој пријатељ говорио о мени, о препоруци, и чекам да он почне.
Господин митрополит, његово високопреосвештенство поче да прича о џубићима. Каже како он има двадесет џубића. Прича ми колико је које платио, како је водио погодбу, где је које џубе правио. Све човек исприча.
— У Бечу, господине, одлично праве! — вели.
Ја се насмеших, климнух љубазно главом, као човек који моли, и додам:
— Јест. Тамо треба правити.
— Тамо, тамо, господине! Ето, видите мој нос! Јесте ли видели мој нос?
Погледам. Гледам. Нос велики, дугачак, црвен, вински, намазан нечим, непријатан утисак.
— Ето, видите, не може човек да има с људима посла. Велик нос… Чекајте, еј, е, ееееј!
Момак уђе.
— Дај коњак!
— Одмах!
— Личим, знате, ал’… Збиља — прекиде прво причање — јесте ли видели моју трпезарију?
— Никад овде нисам био.
— Изволите!
Уведе ме у салу свечану. Тамо неке чиније, тањири, тепсије, ђувечи, — једва прођосмо.
У другој соби пелене, гаће, џубићи, сукње.
Високопреосвештенство ме погледа и без сумње је разумео мој суморан израз, те одјекну:
— Е, ви’те, заборавио сам, молим вас, изволите у салу, па ћу вам после, кад препоруку за Русију напишем, рећи.
Уђосмо.
— Јесте ли видели ону икону св. Павла? …
— Мијау! — зачу се споља мачје маукање.
Високопреосвештенство метну у страну бројанице и погледа ме:
— То је мој Маринко! — рече победоносно. — Хоће да уђе. Јадни Маринко.
— Молим, „преосвештенство“! — узвикнем поносно, скочим и отворим.
Ја мрзим животиње, а мачке специјално, али препорука ми треба.
Упаде мачак.
— То је мој Маринко! Оди, Маринко! — рече преосвештенство. Мачак диже реп и скочи му на крило. Преосвештенство га поглади по репу и мачак поче прести…
— Маринко, мој Маринко! — поче преосвештенство. Па, дакле, ви велите после… Маринко, миран! … — Ух, да знате што је добар Маринко! …
Преосвештенство застаде. Тишина. Не говори ни он, ни ја.
— Мру, мру, мру! — преде мачак, а он га глади по леђима. Мачак кочи реп и умива се, трља главу о мантију његовог преосвештенства и преде даље.
— Како вам се допада постава на овом џубету? — прекиде тишину преосвештенство.
— Одлично, врло дивна!
— Јест, а знате ли…? Маринко, мир Маринкооо!
— Мијау! — рече Маринко. — Мијау, мијау! — продужи Маринко.
— Вама, дакле, треба препорука.
Ја устадох понизно, поклоним се и кажем:
— Преосвештенство…
— Ја, ја! … Нисмо…
— Мијау!
— Знате, мој Маринко хтео би напоље.
— Хтео би напоље! Молим преосвештенство, рекох — ја ћу отворити.
Отворим. Мачор изиђе.
— Видите, господине — поче преосвештенство — мој Маринко је урихтан… А вама треба писмо! Сад! Знате шта? — прекиде он. — Ово џубе кад сам био… Немам времена да вам објасним. Мој нос, знате…
— Мијау!
— О мој Маринко!
— Отворићу му, преосвештенство.
— Сирома Маринко! — Отворите му, господине! Ја ћу вам написати писмо.
Он оде. Ја остах сам. Отворим врата мачку. Мачак диже реп, врчи, трља се о мене, ја, опет, гледам шта ће да буде са мачком његовог високопреосвештенства.
Занимам се ја гледањем и разгледањем сале. Митрополит пише у другој соби, док мачак прекиде свету тишину речима:
— Мијау, мијау!
Митрополит промоли главу и рече благо:
— Молим вас, мој Маринко ’оће напоље!
— Одмах ћу га пустити, преосвештенство!
Отворим врата и мачак оде.
Разгледам: у једном крају сале неке папуче. Таман почех размишљати о папучама, а тек на вратима опет гребање и маукање.
— Мијау!
Преосвештвенство се појави, насмеши се љубазно и благочестиво рече:
— Молим, господине, мој Маринко хоће унутра!
— Молим, преосвештенство! — рекох и устанем.
Маринко уђе. Преосвештенство пише писмо.
Лепо време. Прозори отворени. Маринко преде и трља се о мене. Мене савлада срам и стид, букнух сав, докопам Маринка, па кроз прозор! … Тресну!
Високопреосвештенство се појави.
— Е, извол’те! … — Хтеде да ми да писмо. Погледа. — Где је мој Маринко?
— Ја, знате… — почех.
— Ево писмо, па ви однесите кнезу Галицину, па онда…
— Мијау! — прекиде му мачак реч.
— Маринко! — рече тромо, старачки отегнуто.
Ја отворим Маринку.
Кад ме Маринко угледа, он фркну и кидну натраг.
— Ви сте га увредили! — рече очински преосвештенство.
— Нисам. Како то може бити!
— Маринко! — виче он благо, калуђерски.
Мачак сагледа мене, па кидну, као поливен.
— Молим, дајте то писмо да додам нешто! — рече преосвештенство.
Замислите шта је додао! Убио ми све! Биће вам најјасније кад кажем да су ме у Русији после петнаест дана ухапсили и протерали у Сибир! … Хеј! Због Маринка!
Људи, ви који молите, поштујте кучиће и мачке силних и обесних, јер иначе сте пропали, па ма какве квалификације имали.
„Дневни лист“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Један министар пун племените иницијативе
Господин Милован Маринковић, бивши председник општине београдске по несрећи, предузимач општинских радова по занату, а данас министар народне привреде по чуду невиђеном, спрема се да промени поље својих индустријских предузећа. Ако се министар привреде г. Маринковић покаже само толико добар лиферант и концесионар колико се као председник општине показао добар предузимач, кабинет се не може жалити да ће му нови вредни члан, поред г. Вукашина Петровића, кварити духовно и морално јединство.
„Одјек“
5. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Страдија (10/12)
Када сам обишао све министре, наумим да обиђем и Народну скупштину. Народна се зове по неком заосталом обичају, а, у ствари, посланике поставља министар полиције. Чим се влада промени, одмах се расписују нови избори, а то значи бар месечно једном. Реч „избори“ значи у оваквом случају: постављање посланика, и води своје порекло још из патријархалног друштва кад је народ збиља имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника. Некад су се тако примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира место народа, а народ не дангуби, не брине и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.
Тако изабрани народни представници окупљају се у главни град Страдије да решавају и већају о разним питањима земаљским. Влада – разуме се, свака патриотска влада – и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на себе сву дужност. Кад се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што боље одиграти своју улогу.
Све то изгледа као припрема за представу у позоришту.
Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге, – разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, „за“, или „против“. (Ово се друго врло ретко дешава, и то онда кад се подражава природности, те се, по свршеном гласању, броје гласови да се види која је страна победила; а у ствари је то одређено много пре него што је и држана та скупштинска седница). Некима, који се не могу ни за то употребити, одређују се неме улоге, кад се гласа устајањем и седањем. Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући и спремају се за седницу. Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике како уче своје улоге.
Устао сам био рано изјутра и одем у градски парк да прошетам. Тамо пуно ђака, деце из нижих школа и младића из виших. Једни шеткају тамо-амо и читају наглас сваки свој предмет: ко историју, ко хемију, ко веронауку, и тако даље. Неки се, по два и два, слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија. Приђем ближе једном старцу у народном оделу, послушам, а он понавља читајући једну исту реченицу.
„Господо посланици, приликом претреса овог важног законског пројекта, побуђен сам и ја, да после лепог говора поштованог друга Т… М…, у коме је изнео сву важност и добре стране оваквог закона, проговорим неколико речи, и да, управо, унеколико допуним мишљење поштованог предговорника.“
Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет:
„Господо посланици, после поштованог друга у коме су…“ – Ту застаде, намршти се, ћута дуго, присећа се, па наново узе оне хартије, те опет прочита гласно исту реченицу. Опет затим покуша да је изговори напамет, али без успеха, погреши. Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.
Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике:
„Ова корисна биљчица расте по мочварним пределима. Њен се корен у народу употребљава и као лек…“
Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га:
– Научи твоје?
– Научих.
– Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!
Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?
Радозналост моја постаде толико јака да сам најзад, не могући објаснити ово чудо сâм, морао прићи оном старцу, те из разговора с њим дознам да је народни посланик и да му је одређено у клубу да научи говор, од кога је малочас понављао прву реченицу…
После учења лекција долази слишавање, а затим се држе пробе.
Посланици дођу у клуб и ту заузме сваки своје место. Председник клуба седи за нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. До његовог стола је сто за чланове владе, мало даље сто за секретаре клуба. Прво један секретар прозове све редом а затим се почиње озбиљан рад.
– Нека устану сви који имају да играју улоге опозиционара! – нареди председник.
Устаде њих неколико.
Секретар изброја седам.
– Куд је осми? – пита председник.
Нико се не јавља.
Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!“
Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну:
– А, па овај овде је добио улогу опозиционара.
– Ја нисам, шта ме бедиш!? – вели онај љутито, а гледа у земљу.
– Па ко је? – пита председник.
– Не знам.
– Јесу ли сви ту? – пита председник секретара.
– Сви.
– До ђавола, па мора неко бити!
Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, па чак и онај кога проказаше.
– Нека се јави који је!
Нико се не јави.
– Ти си, што не устајеш? – рече председник ономе осумњиченом.
– Он је, он је! – узвикнуше остали и чисто одахнуше, као човек који скине с леђа велики терет.
– Ја не могу да играм улогу опозиционара – јекну онај грешник очајно.
– Како не можеш? – пита председник.
– Нека буде други опозиционар.
– То је свеједно, ко било.
– Ја волим да сам уз владу.
– Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију.
– Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.
Председник се узе објашњавати с њим надугачко и нашироко и једва га приволи, пошто му један од министара обећа неку богату лиферацију где се може много зарадити.
– Но, хвала богу! – узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу.
Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те га једва приволеше, она седморица седоше.
– Е, сад устаните сви опозиционари! – рече председник задовољно и отре зној са чела.
Стоји само онај један.
– Та шта то значи, где су сад остали? – викну председник, ван себе од љутине.
– Ми смо уз владу! – гунђају она седморица.
– Е, баш је оскудица у овој опозицији! – узвикну очајно министар полиције.
Настаде тишина, досадна, мучна тишина.
– Уз владу сте – поче сада љутито министар полиције. – Па да нисте уз владу, не бих вас ја ни изабрао! Хоћете, ваљда, да сад ми министри играмо улоге опозиције? Идућих избора нећете ми ви доћи. У тих осам места ја ћу оставити да народ сам бира, па ћемо бар имати истинске опозиционаре!
Најзад, после дугог објашњења, и пошто свакоме обећаше по штошта, пристадоше и она седморица да узму на се те мучне улоге. Неком обећаше положај, неком велику зараду, тек сваки доби награду за тако крупне услуге влади, којој је стало до тога да скупштина колико-толико изгледа истинска.
Кад се све то срећно сврши и отклони се најтежа препона, председник узе слишавати опозиционаре.
– Шта је твоја улога? – пита првог.
– Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо.
– Шта ће на то влада одговорити?
– Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу.
– Шта ти имаш на то да кажеш?
– Ја на то имам да кажем да сам са одговором владе потпуно задовољан и да молим десеторицу посланика да ме потпомогну.
– Седи! – рече председник задовољан.
– Каква је твоја улога? – пита другог.
– Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко реда и имају по неколико великих плата и многих додатака, док су други, способнији и старији чиновници, у малом положају и не унапређују се толико година.
– Добро, шта на то има влада да одговори?
– Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и луде за које су се заузимали њихови присни пријатељи, и никог више.
– Шта ћеш ти на то рећи?
– На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан.
Председник пита трећег шта је његова улога.
– Ја имам да нападнем најоштрије владу што закључује зајам под неповољним условима, кад су финансијске прилике у земљи и иначе тешке.
– Шта ће влада одговорити?
– Влада ће рећи да јој требају паре.
– Шта ћеш ти на то?
– Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором задовољан.
– Шта ти имаш? – пита четвртог.
– Да интерпелишем министра војног што војска гладује.
– Шта ће он рећи?
– Нема шта да једе!
– А ти?
– Потпуно сам задовољан.
– Седи.
Тако преслиша и остале опозиционаре, и онда пређе на скупштинску већину.
Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу.
Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим седницама приступити решавању најхитнијих ствари. Влада је тако исто правилно разумела своју дужност, те је, да се не би дангубило у ситним питањима, одмах изнела на решавање закон о уређењу морске флоте.
Кад сам чуо о томе, упитам једног посланика:
– Ви имате много морских ратних бродова?
– Немамо.
– Колико их свега имате?
– Засад немамо ниједан!
Ја се запрепастих од чуда. Он то примети, па и њему би то чудно.
– Шта вам је то чудно? – упита ме.
– Слушам да сте донели закон о…
– Јест, – прекиде ме он – донели смо тај закон о уређењу флоте, то је било потребно, јер ни до данас немамо тог закона.
– Допире ли Страдија до мора?
– Засад не.
– Па нашто онда тај закон?
Посланик се насмеја и додаде:
– Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.
– Е, то је нешто друго – рекох као извињавајући се. – Сад разумем, и могу слободно рећи да ће Страдија заиста постати велика и моћна, докле год се за њу тако искрено и својски старате и докле год буде имала тако мудру и родољубиву управу као сада.
(Даље)
Страдија (9/12)
У Министарству просвете све сâм овејани научник. Ту се тек ради темељно и смотрено. По петнаест, па и двадесет дана дотерује се само стилизација и најмањег акта, па, разуме се већ, ту су и језикословне ситнице, падежи свакојаки, с предлозима и без предлога.
Посматрао сам акта.
Један директор, на пример, пише:
Наставници ове гимназије већ шест месеци нису плату примили, и у такву су материјалну невољу доведени да ни хлеба немају. Ово се даље не може дозволити, јер ће се тиме убити углед наставника, па и саме наставе.
Учтиво молим Господина министра да што пре изволи порадити код Господина министра финансија за нужно наређење да нам се изда плата бар за три месеца.
На полеђини превијеног акта стоји:
Министарство просвете,
П. Н. 5860.
1. II 891.
Директор Гимназије …ске моли да се тамошњој гимназији изда плата за три месеца.
Испод тога другим рукописом реферат:
„Стил неправилан. Ред речи не одговара правилима синтаксе. Употребљене су стране речи: дозволити и нужно.“ (Те су речи у акту подвучене црвеном писаљком).
Испод тога министровом руком написано (рукопис ружан, нечитак, као што обично такав рукопис добије одмах истог момента сваки који год постане министар): „Просветном савету на мишљење.“
Испод тога стоји опет нов рукопис:
2. III 891.
Главном просветном савету
(Један тај Просветни савет је свега и био, а мислио би човек има их бар тридесет споредних).
У прилогу ./. шаље се Савету акт директора …ске гимназије да у њему проучи граматичке облике, синтактичке и стилистичке особине, па да га са својим мишљењем врати што пре Министарству просвете на даљу употребу.
По наредби министра
итд.
(Потпис)
Како је ствар хитне природе, то не прође ни петнаест дана, а Главни се просветни савет искупи у седницу. Између осталих предмета дође и овај, и Савет одлучи да се та ствар упути на оцену двојици стручњака. Одредише двојицу и ставише решење у записник, а деловођа има дужност да то изврши.
Сад долазе писма стручњацима:
Господине,
Према акту Господина министра просвете П.Н. 5860, од 2. III ове године, а према одлуци XV седнице Главног просветног савета, држане 17. III исте године СБр. 2, част ми је умолити Вас да проучите акт директора …ске гимназије у погледу граматичком, синтактичком и стилистичком, па да о томе у што краћем року поднесете Савету исцрпан реферат.
Примите, Господине, и овом приликом уверење о мом одличном поштовању.
Председник Гл. просветног савета
(Потпис)
Такве садржине писмо упућено је и другом референту.
После два месеца тек стиже Просветном савету исцрпан реферат о директоровом акту, на коме су заједнички радила оба стручњака. Реферат овако почиње:
Главном просветном савету:
Размотрили смо и проучили акт директора …ске гимназије и имамо част поднети Савету следеће своје мишљење:
Све у природи подложно је закону поступног развијања и усавршавања. Као год што се од првобитне монере, поступним развијањем и усавршавањем дугим низом векова долази до најсложенијег организма човечијег тела, тако се исто и језик развијао од неартикулисаних, животињских гласова док није дугим низом векова достигао висину савршенства данашњих модерних језика.
Да бисмо ствар боље и прегледније извели, то ћемо се служити овим редом:
I Општи део
- Говор и његов постанак
- Порекло данашњих језика
- Заједнички корени (санскрит)
- Цепање језика на главније групе
- Један део из упоредне филологије
- Историја науке о језику
- Развијање науке о језику уопште
II Наш језик и закони његова развијања
- Стара постојбина (историја)
- Сродни језици
- Заједничке особине и разлике сродних братских језика нашем језику
- Дијалекти заједничког језика у старој постојбини развијају се у засебне језике
- Дијалекти нашег језика
III Директоров акт
- Порекло и историја акта
- Особине језика у њему према особинама старог страдијског језика у старим повељама…
И тако даље. Ко би још могао све то и попамтити! То јест, ако је и ово добро запамћено.
Сада долази стручно разрађивање сваког дела сваке тачке по овом утврђеном реду, и после много, врло много написаних табака, долази се до речи дозволити. Даље гласи:
Дозволити, им. гл. санскр. dhard dudorh, скакати, скакуцкати, трчкарати (В. књ. III, ц. 15, 114, 118 б. Х. С.** м.) = pl. dontі, r. dutі, gr. εμαυριζω 1. canto, cantare, provoco, provocere (ѕіc) к. З х б, звати, звонити, звук, звер, (В. Расрди се тигар звери љута. Ђ. Л. П. 18) = Скочи срна иза грма = зволити са „до“: дозволити (Н. 16, У 3. С. Н. О. 4. Ђ. Д. 18, 5. књ. III. Види пример: ‘На јунаку рана седамнаест’).
Према овоме налазимо да реч ‘дозволити’ није наша и да је треба као штетну по нашу нацију избацити.
Истим начином долази објашњење и речи „нужно“, и долазе до истог закључка.
Затим су прешли на ред речи уопште, па посебно, на ред речи у акту директорову, и ту учинили стручне замерке.
Најзад: „Стил и особине стила у акту“, а завршено опширним текстом од неколико табака:
Паралела између језика и стила у акту директорову и стила у Омировој Илијади. (Ту су нашли да је стил Омиров много бољи).
Према свему овоме – веле – мишљења смо да се овај акт врати директору …ске гимназије да га према нашим примедбама свесно исправи, а потом се може по истом акту радити даље шта треба.
После читавих месец дана састане се Савет и размотри реферат, а затим донесе одлуку да се акт врати директору да га према примедбама стручњака исправи и наново пошље Министарству на даљи рад. Господи референтима се одређује по 250 динара одсеком, као хонорар за реферате, који се има исплатити из Фонда за пензије удовица чиновника просветне струке, или из буџета одређеног за плате послужитељима.
То своје мишљење Савет учтиво спроведе г. министру на даљи рад.
И акт се потом из Министарства (уз њега реферат у прилогу под ./.) врати директору да га исправи по напоменама и замеркама стручњака…
Тако се тамо, темељно, стручно, расправљају све ствари и води преписка пола године док се у акту не исправи и најмања граматичка грешка, и тек се онда приступи даљем раду по том предмету. Од најмањег акта силном преписком нарасте тако велики акт да га човек може једва на леђима понети.
Сви чиновници у Министарству, пошто су књижевници, онда, разуме се, пишу књиге; само господин министар не пише ништа. Пред њега нисам смео ни излазити, јер ме сви увераваху да тако дрзак покушај не чиним ако ми је глава мила. Господин министар, веле, ради поваздан гимнастику, врло је напрасит човек и воли да се туче.
Причају да се чак једног дана потукао са поглаваром цркве. И поглавар цркве, добар гимнастичар и страстан јахач, међутим напрасит човек и тако исто радо се туче. Једног је свештеника ударио штапом по глави у божјем храму из непознатих разлога. Он је ту своју напраситу нарав, како сви мисле, добио читајући многе свете књиге, те се његови испади правдају, и чак му нико и не замера. Први сукоб његов с министром био је због неке јахачке трке, па одмах дођоше на ред још многа друга питања побожна и просветна, од којих је зависило правилно васпитање омладине. На пример: главар вере је тражио да пошто пото у уџбенике школске о вери уђе и један део о гајењу ждребади, а министар је тражио да место тога уђе чланак о пливању. У тим важним питањима нико није хтео попустити и ствар, мало помало, дође дотле да један другог нису могли гледати. Министар, да би своме противнику што више напакостио, нареди да се чак ни у зоологији у школама не сме предавати о коњу, а место те одвратне животиње, кад она дође на ред у предавању, да се предаје о пливању у хладној води.
Али, то су већ ситније ствари што се мења једно место у уџбенику, јер се и уџбеници, па чак и целокупни програми за наставу мењају сваког другог дана.
Нема човека који је са службом у просветној струци, а да не пише уџбенике за школе; а сем тога, свако спреми по какву корисну књигу за награђивање ученика и за лектиру доброј деци.
Уџбеници, управо писци, чекају на ред. Треба многе помоћи материјално и према томе се и уџбеници откупљују или препоручују школама као обавезни за наставу. На првом месту министар подмири своје присне пријатеље и рођаке. Таман се прими један уџбеник и ученици га набаве, а тек сутрадан донесе министру други уџбеник неки његов приснији, и, разуме се, треба и њему учинити. Одмах истог дана распис:
Пошто се дугом употребом показао уџбеник (за тај и тај предмет од тога и тога) врло неподесан, то ће се, у интересу наставе, досадашњи уџбеник избацити из употребе, а узеће се уџбеник…. (име писца сам заборавио).
Хтео сам посетити и господина министра правде, али он није био у земљи. Био је у то време на одсуству, и отишао у иностранство да проучава школе за глувонему децу, јер се влада носила озбиљном мишљу да у земљи Страдији оснује неколико таквих школа, да би се тиме поправиле рђаве финансијске прилике у земљи. Како та ствар, као врло важна и значајна, није могла трпети одлагања, то су одмах предузети најнужнији кораци. Сем тога што је послат министар правде да проучава уређење таквих школа (са врло великим додатком уз плату), одмах је постављен управник школа за глувонему децу, са великом платом и додатком на репрезентацију; затим су постављени наставници, а већ увелико је започето зидање велике зграде која је намењена за стан управников. Разуме се да је одмах затим постављен економ за тај завод, лекар, шеф месне контроле, благајник, подблагајник, писар, три-четири преписача и неколико служитеља. Сви су, од управника до служитеља, примали ревносно плате и с нестрпљењем очекивали да започну посао у новој дужности, – сем управника, који је зуцкао, овде-онде, како ће он, преко једног свог рођака министра, издејствовати да се у тај завод примају потпуно здрава деца.
Тај завод, управо чиновници, јер завода није ни било, стајали су под управом министра правде, јер је министар просвете изјавио да неће да има посла „с којекаквим глуваћима“.
Министар правде је једино и имао бригу и старање око те школе за глувонему децу, а послове министра правде узео је отправљати министар војни, а дужност министра војног вршио је министар просвете, који је и иначе мрзео и књиге и школе, те је дужност његову као министар просвете вршила његова жена; а она је, као што сви знају, врло радо читала криминалне романе и врло радо јела сладолед с чоколадом.
(Даље)
Страдија (5/12)
На улици ме изненади непрегледна маса света што се у групама таласа са свију страна, скупљајући се пред једном великом кућом. Свака од тих великих група људи истакла своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је милија и од свиња!“
Улица добила нарочити свечани изглед, на кућама истакнуте беле заставе са народним грбом у средини, све радње затворене, а сваки саобраћај прекинут.
– Шта је ово? – упитам радознало једног господина на улици.
– Свечаност. Зар нисте знали?
– Нисам.
– Па о томе се пише по новинама већ три дана. Наш велики државник и дипломата који има великих и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу политику наше земље, имао је јаку кијавицу, која је излечена милошћу божјом и искреним заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље и да је поведе још бољој будућности.
Свет се окупи пред домом великог државника у толикој маси да и киша најјача не би од луди, жена и деце могла пасти на земљу. Људи поскидали капе, а у свакој групи је по један коме из џепа стрчи написан родољубиви говор.
И на балкону свога дома појави се седи државник, а громогласно: „Живео!“ проломи ваздух, и одјекну целим градом. На свима околним кућама зазвечаше прозори и на њима се појавише многе главе. Ограде око кућа, кровови, све то пуно радознала света, па чак и на свакој баџи од тавана вире по две-три главе.
Престадоше узвици, настаде мртва тишина, док из масе зацика танак глас:
– Мудри државниче!…
– Живео! живео! живео! – прекидоше говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи:
– Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и понос земље! – заврши говорник, а хиљадама грла узвикну:
– Живео!
Мудри државник захвали говорнику на искреном честитању и напомену да ће све његове мисли и осећања бити и убудуће управљени на то да се ојача култура, привреда и благостање миле отаџбине.
Разуме се, после тога његовог говора понови се небројено пута: „Живео!“
Сад се тако изређа десетак говорника из разних крајева отаџбине, а после сваког говора стари државник је одговарао родољубивим и језгровитим говорима. Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“
Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући тиме свечаност.
Увече је било осветљење, и опет музика, уз запаљене буктиње које носаше родољубива маса света, проламаше ваздух по улицама овог срећног града; а у висини, у тамном ваздуху, распрскавале су се ракетле, те засија име великог државника, које изгледа као од ситних звездица оплетено.
После тога настаде дубока, тиха ноћ, и родољубиви грађани дивне земље Страдије, уморени вршећи узвишене грађанске дужности, заспаше слатким сном, снивајући срећну будућност и величину своје миле отаџбине.
Разбијен овим чудним утисцима, не могох целе ноћи заспати, и тек пред зору што ме, обучена, с наслоњеном главом на сто, занесе сан; а као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом:
„То је твоја отаџбина!… Ха, ха, ха, ха!…“
Тргох се, и груди задрхташе од страшне слутње, а у ушима одјекну оно пакосно:
„Ха, ха, ха, ха!“
Сутрадан се већ о тој свечаности писало у свима листовима земаљским, а у владином листу нарочито, у коме сем тога беше ваздан телеграма из свију крајева Страдије, у којима се небројено много потписа жали што се није могло стићи да лично искажу своју радост због срећног оздрављења великог државника.
Сем тога, главни лекар државников постаде одједном славан човек. У свима листовима могло се читати како ће свесни грађани овога и онога места, овога и онога среза или краја, ценећи заслуге лекара Мирона, тако се звао, купити такав и такав скупоцени поклон. У једним новинама стоји:
„Сазнали смо да и град Крадија, по угледу на друге градове, спрема скупоцени поклон лекару Мирону. То ће бити мала сребрна статуа Ескулапова, који ће у рукама држати такође сребрни дивит, око кога се преплећу две позлаћене змије са дијамантима место очију, и у устима држе свеће. На грудима Ескулаповим биће златом урезане речи: ‘Грађани града Крадије, из вечне захвалности за заслуге према Отаџбини, лекару Мирону’.“
Оваквих вести биле су препуне новине. Свуда су по земљи спремани лекару скупоцени поклони и путем телеграма исказивала захвалност овоме срећном лекару. Један град је толико био одушевљен да је чак почео подизати величанствену вилу, на којој ће бити узидана грдно велика мермерна плоча, и на тој плочи израз народне захвалности.
А већ само по себи се разуме да је одмах израђена и умножена слика која је представљала како се велики државник рукује и захваљује лекару за искрено заузимање. Испод ње је текст:
„Хвала ти, одани Мироне, ти си отклонио од мене болест, која ме је ометала да се сав посветим старању за срећу своје драге отаџбине!“
„Ја сам само вршио своју свету дужност према отаџбини!“
Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи:
„Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.“
Више голуба је крупан наслов: „За спомен на дан срећног оздрављења великог државника Симона“, мислим тако се звао, ако се добро сећам.
По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас:
„Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!…“
Кад сам прочитао неколико листова (у сваком готово била је опширна биографија чувеног и родољубивог лекара), решим се да одем господину министру привреде земаљске.
Министар привреде, постарији, омален, журав човечић, просед, са наочарима на носу, дочека ме љубазније него што сам и могао очекивати. Намести ме да седнем крај његовог стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са пожутелим лишћем и отрцаним корицама:
– Одмах ћу да вам се похвалим. Не можете веровати колико сам задовољан! Шта мислите шта сам пронашао?
– Неки начин којим ћете моћи усавршити привреду у земљи.
– О, не! Какву привреду! Привреда је усавршена добрим законима. О томе више не треба ни мислити.
Ја заћутах не знајући шта да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече, показујући неку стару књижурину:
– Шта мислите, које је ово дело?
Ја се учиним као да се сећам, док ће он опет са оним блаженим осмехом:
– Омирова Илијада!… Али, врло, врло… ретко издање!… – изговори сладећи сваку реч, и узе ме љубопитљиво гледати како ће ме то изненадити.
И заиста сам био изненађен, али само из других разлога; али сам се правио како ме баш та реткост задивљује.
– То вам је дивно! – рекох.
– Али када вам још кажем да овог издања више и нема!…
– Та то је величанствено! – узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се дубоко тронут и заинтересован том реткошћу.
Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира, о коме ја нисам никад чуо речи.
– Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним законима! – рекох.
– То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља.
– Тако и треба, – рекох – то је и најважнија основа за напредак сваке земље.
– То сам и ја, разуме се, и имао на уму кад сам успео да се што бољи закони направе и да се што већи буџет одобри за подизање привреде и индустрије у земљи.
– Колики је буџет, ако смем питати, господине министре?
– Лањске године, кад је било друго министарство, био је буџет мањи, али ја сам успео великим трудом и заузимањем да у буџет уђе пет милиона динара.
– То је за вашу земљу довољно?
– Довољно… Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка: „Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више.“
– То је повољан закон – рекох.
Министар се задовољно осмехну, па продужи:
– Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има привредно надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и привреде села тога и тога. Затим, у сваком среском месту је економ за срез са великим персоналом чиновника, и над свима су покрајински економи, има их двадесет, на колико је покрајина подељена наша земља. Сваки од покрајинских економа има целокупан надзор са својим чиновништвом: да мотри над свима осталим чиновницима врше ли своју дружност, и да утиче на снажење привреде у целом крају. Преко њега врши министарство (које има двадесет одељења и у сваком по један шеф одељења, са великим бројем чиновника) преписку са целим крајем. Сваки шеф одељења у министарству има преписку са по једним економом покрајинским, а они после о томе извештавају министра преко његових личних секретара.
– То је онда ужасна администрација? – приметим.
– Врло велика. Наше министарство има највећи број нумера од свију осталих. Чиновници немају кад од аката да дигну главе повазда.
После малог ћутања, продужи министар:
– После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство и друге гране привреде.
– Сељаци сигурно радо читају?
– То је обавезно, као и војна обавеза. Два часа пре подне и два часа по подне мора сваки радник сељак провести у читаоници, где чита, или му читају ако није писмен, а сем тога им чиновници држе предавања о савременом рационалном обделавању земље.
– Па кад, онда, раде у пољу? – упитам.
– Е, видите како је. У почетку изгледа тако. Ово је спор начин, који ће у први мах изгледати неподесан, али после ће се тек видети благотворни утицај ове крупне реформе. По моме дубоком уверењу, најглавније је да се прво теорија добро утврди, па ће после ићи лако, и онда ће се видети да ће се све ово време проведено у теоријском изучавању привреде стоструко надокнадити. Треба, господине мој, имати јаку основу, темељ здрав, па подизати зграду! – заврши министар, и од узбуђења обриса зној са чела.
– Потпуно одобравам ваше генијалне погледе на привреду! – рекох одушевљено.
– И тако сам таман лепо распоредио пет милиона динара: два милиона на чиновнике, један милион хонорара писцима за уџбенике из привреде, један милион на заснивање библиотека и један милион на дијурне чиновницима. То је таман пет.
– То сте дивота удесили!… Доста и на библиотеке трошите.
– Е, видите, ја сам сада издао распис да се, сем привредних књига, набављају и уџбеници за грчки и латински језик, те се сељаци после пољског рада могу учећи класичне језике облагорођавати. Свака читаоница има Омира, Тацита, Патеркула и вазда других лепих дела из класичне литературе.
– Дивота! – узвикнем раширених руку, и одмах устанем, те се поздравим са господином министром и пођем, јер ми већ бучаше глава од те велике реформе коју нисам могао схватити.
(Даље)
Страдија (4/12)
Сутрадан сам посетио министра полиције.
Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто зловољни што већ два-три дана како нису тукли грађане, као што је то обичај у тој строго уставној земљи.
Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра.
Кога све ту нема! Неки су елегантно одевени, са цилиндером на глави, неки опет подрпани и поцепани, једни опет у некаквим шареним униформама, са сабљама о бедрици.
Нисам се хтео одмах јављати министру, желећи да се мало поразговарам с тим разноврсним лудима.
Прво ступих у разговор с једним отменим младим господином, и он ми рече да је дошао тражити државну службу у полицији.
– Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? – упитам.
Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је ко чуо и обратио пажњу на моје питање. Кад виде да су остали сви заузети један с другим у своје разговоре, претресајући своје невоље, одахну, а затим ми главом даде знак да говорим лакше и опрезно ме повуче за рукав да станемо мало у страну, даље од осталих.
– И ви сте дошли да тражите службу? – упита ме он.
– Не, ја сам странац, путник. Рад сам да говорим с министром.
– Зато ви тако гласно велите да ћу као школован одмах добити државну службу! – рече он шапатом.
– Зар се не сме то рећи?
– Сме, али би мени шкодило.
– Како шкодило, зашто?
– Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах добар положај.
Још сам с неколицином разговарао, а између осталих и с једним униформисаним чиновником, који ми се пожали да још није добио класу, а створио је кривице за велеиздају петорици људи који припадају опозицији.
Ја сам га тешио због такве страшне неправде која се чини према њему.
Затим сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје прошлости; а од свега тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први хотел у некој паланци и како је страдао због политике, јер је оштећен са неколико стотина динара; али је одмах после месец дана, кад дођоше на владу његови људи, добио добре лиферације на којима је зарадио велики капитал.
– У том – вели он – паде кабинет.
– Па сте опет страдали?
– Не, повукао сам се с политичког поља. Додуше, у почетку сам помагао наш политички лист новцем, али нисам ишао на гласање, нити се јаче истицао у политици. Од мене је доста и то. Други нису ни толико чинили… А и уморила ме политика. Шта ће човек да се ломи целог века! Сад сам дошао господину министру да га молим да ме о идућим изборима изабере народ за народног посланика.
– Па то ваљда народ бира?
– Па, како да вам кажем?… Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде изабран онај кога полиција хоће.
Кад сам се тако наразговарао с публиком, приђем момку и рекох му:
– Желим да изиђем пред господина министра.
Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи:
– Чекај! Видиш колико ту људи чека?!
– Ја сам странац, путник, и не могу одлагати – рекох учтиво и поклоним се пред момком.
Реч странац имала је утицаја, и момак одмах као смушен јурну у министрову канцеларију.
Министар ме одмах прими љубазно и понуди да седнем, пошто се већ пре тога, разуме се, кажем ко сам и како се зовем.
Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, иако се он трудио да буде што љубазнији.
– Па како вам се допада овде код нас, господине? – упита ме министар смешећи се хладно, преко срца.
Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам:
– А нарочито могу честитати овој дивној земљи на мудрој и паметној управи. Не знам, просто, чему човек пре да се диви!
– Тхе, могло би и боље бити, али ми се трудимо колико можемо! – рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом.
– Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! – рекох.
– Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што сам успео да у устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово:
„Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати многобројним депутацијама и депешама сваки важан догађај и сваки поступак владе.“
– Знам, али како се, господине министре, то може извести? – упитам.
– Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским! – одговори министар и направи лице важно, достојанствено.
– Лепо, – приметим – али ако то буде каква неповољна ствар по народ и његове интересе, као и по интерес земље? Ето, као на пример, јуче сам дознао од господина министра председника да је затворен на северу извоз свиња; а тиме ће земља, како изгледа, претрпети грдну штету.
– Тако је, али то је морало бити; па опет ће зато данас-сутра већ стићи толике депутације из свих крајева Страдије и честитати министру председнику на тако мудром и тактичном вођењу политике са том суседном и пријатељском земљом! – рече министар одушевљено.
– То је прекрасно, и такво мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом заслугом, а који је усрећио земљу и сузбио све бриге и невоље.
– За сваки случај, ако би народ баш нешто и заборавио да врши своју обавезу према закону, то сам ја већ, предвиђајући и тај најгори случај, послао пре три дана поверљив распис свима полицијским властима у земљи и строго им препоручио да народ поводом тог случаја долази у што већем броју и честита министру председнику.
– А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? – упитам учтиво и радознало.
– Ништа простије: пошаљем други поверљив распис, у коме ћу опет тако исто наредити полицији да поради да народ опет у што већем броју долази на честитање. То тако мора ићи у почетку потешко, али ће се народ постепено навићи, па ће долазити и сам.
– Тако је, имате право! – рекох изненађен овим одговором министровим.
– Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге. Ми у кабинету помажемо један другог да би се наредба сваког члана владе најтачније вршила. Ето, видите, данас ми је министар просвете послао један свој распис да га и ја потпомогнем и наредим свима полицијским органима у подручном ми министарству да се строго придржавају тога расписа министра просвете.
– Нека важна ствар, ако смем питати!
– Врло важна. Управо неодложна; и ја сам учинио потребне кораке. Ево, видите рече и пружи ми у руку табак хартије.
Узех читати:
„Увиђа се како се којим даном све више и више почиње кварити језик у нашем народу, и да чак неки грађани толико далеко терају те су, заборављајући одредбу законску која гласи: ‘Народни језик ниједан грађанин не сме кварити, нити извртати ред речи у реченици и употребљавати поједине облике противно прописаним и утврђеним правилима које прописује нарочити одбор граматичара’, почели чак и реч гнев, на жалост, дрско, и без икаква зазора, изговарати гњев. да се и у будуће не би дешавале овакве немиле појаве, које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.“
– Па зар се ово кажњава? – упитам пренеражен од чуда.
– Разуме се, јер то је већ крупнија ствар. За овакав случај казни се кривац, ако се његова погрешка докаже сведоцима, од десет до петнаест дана затвора!
Министар поћута мало, па продужи:
– О овоме треба да размислите, господине! Тај закон, којим имамо права да кажњавамо сваког ако неправилно употребљава речи и прави граматичке погрешке, има неоцењиве вредности још и са финансијског и политичког гледишта. Размислите, па ћете доћи до правилног гледишта на целу ствар!
Покушавам да се удубим у мисли, али никаква паметна идеја да ми дође на ум. Што сам више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање знао о чему мислим. Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше с осмехом задовољства што странци ни изблиза нису тако разумни, досетљива соја, као народ у земљи Страдији, који уме измислити нешто толико паметно што би у другом свету важило чак за чудо.
– Дакле, не можете да се сетите?! – рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући.
– Извините, али никако не могу.
– Е, видите, то је најновији закон који има велике вредности за земљу. Прво и прво, казне од таквих криваца наплаћују се у новцу, и ту земља има врло лепа прихода, који троши на попуњавање дефицита што се нађу у касама начелних пријатеља, или на диспозициони фонд, одакле се награђују присталице владине политике; друго, тај закон, који изгледа тако наиван, доста може помоћи влади при изборима народних посланика да, уз остала средства, истера своју већину у скупштини.
– Па ви велите, господине министре, да сте уставом дали народу све слободе?
– Тако је! Народ има све слободе, али их не употребљава! Управо, како да вам кажем, ми, знате, имамо нове, слободоумне законе, који треба да важе; али некако, по навици, а и радије, да видите, употребљавамо старе законе.
– Па нашто сте онда доносили нове законе? – усудих се да упитам.
– Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет. Само за последњих десет година донето је петнаест устава, од којих је сваки по три пута био у важности, одбациван и опет наново приман, те тако ни ми, нити се грађани могу разабрати и знати који закони важе, а који су одбачени… Ја држим, господине, да у томе лежи савршенство и култура једне земље! – додаде министар на завршетку.
– Имате право, господине министре; и странци вам морају завидети на тако мудром уређењу.
Ускоро се поздравим са господином министром и изађем на улицу.
(Даље)
Радоје Домановић 