Доброчинство
Два суседа путују на коњима у варош да сврше своје послове. Кад су били на пола пута, наоблачи се јако и почну прскати крупне капље, као предзнак великог пљуска.
— Баш си срећан! — рече први сусед другоме и узе откопчавати кајиш на теркијама.
— Срећан, а нисам ни јапунџе понео! — рече други, забринут због скорог пљуска што га очекиваше.
— Баш зато, јер сам ја пре неки дан узео у вароши једно на послугу, па га сад враћам натраг, а и своје сам понео — опет ће први и извади једно јапунџе и пружи га суседу, а и сам се једним огрну.
Заиста, пљусак је био необично јак, али њима са јапунџићима није могао нашкодити.
Дуго је пљусак трајао. Најзад морао је престати, као и свака мука, ветар разби облаке и сунце обасја умивену зелену шуму крај пута.
Скидоше јапунџиће.
— Баш би грдно покисао да не беше мог јапунџета! — рећи ће поносито први оном другом суседу.
— Много бих покисао, баш ти хвала! — вели други захвално.
Прође неколико минута у ћутању, па ће опет први:
— А велиш, комшија, грдно би покисао!?
— Како да не бих, хвала ти!
Опет ућуташе и опет први прекиде ћутање.
— О, комшија!
— Чујем!
— А велиш био би ти као миш мокар?!
— Мани се, као миш, баш ти хвала!
Мало после опет ће први поносно:
— Е, срећа твоја што сам имао два јапунџега!
— Баш добро, хвала ти као брату!
Мало прође, па тек онај први добричина опет опомену свог суседа:
— До костију би ти покисао!
— И би, хвала ти! — вели нервозно други.
Не прође пет минута, а први опет:
— И озебао би!
— Би, хвала ти!
Још неколико пута се понови овакав пријатан разговор, и утом дођоше до једне реке.
— Е, што би ти покисао! — опет понови први хвалисао своје доброчинство.
Онај други уздахну, скиде се с коња, па очајно онако у хаљинама потеже па усред вира: пљус!
— Би ли, брате, горе покисао?
— Не би!
— Е, па доста, молим те, доста, ако ко бога зна!
Шта ће човек кад му напаст учини добро?!
Ово ме подсећа на многе оне који сад сваки час, и кад рђаво раде, набијају људима на нос:
— Ја сам се борио за слободе!
Мало, мало, па опет:
— Ја сам се борио за слободе!
Е, то досади. Онај је човек од те муке скочио у вир, а мени неки пут од оваквих дође, само да могу да повампирим Александра, а он би се већ брже боље постарао да сви скачемо у вир!
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сваком своје
Отаџбина је у опасности. Морало се ратовати.
У рат се није морало ићи већ је ишао који је хтео, ишао је онај који је осећао да му је дужност да брани отаџбину. Они који нису хтели ићи остали су, за време тог ратног треска и лома на граници отаџбине, у миру и тишини. Њима је изгледало паметније да се за време рата баве трговином, да буду неки државни лиферанти за ратне потребе, него да гину и просипају крв за одбрану земље.
Ко има права, ко има разлога да се љути? Ако би ко погрдама напао оне који су остали у земљи не бранећи отаџбину, знам добро да ће маса сва скочити и лупити пред тога што ставља тако дрска питања, овакав одговор:
— А што су они ишли? Ко их је терао да гину?! Били су луди, па ишли!
Тако, добре душе! Ко их је терао? Терала их на ту невољу, терала их је у смрт љубав према земљи.
— Е па, онда шта се љуте? — рећи ћете на то. Они су то радили зато што су тако хтели, зато што друкше нису могли, а тако исто и они су остали те трговали код својих кућа зато што су тако хтели и што ни они нису другојачије могли. Ако оно прво доноси част, славу, понос, ловор-венце и добро име, ово је друго донело новац, куће, имање, мир, здравље.
Има ли права онај што је за време рата трговао да тражи име витеза и да рече:
— Дајте и мени ловоров венац!
Витези ће да га погледају и да му одговоре:
— Натраг, фукаро, одступи кукавицо, зар имаш образа и на очи да нам изиђеш, а камоли још ти да тражиш ловоров венац! …
Имају ли право да му тако одговоре.
Потпуно право.
Сад да обрнемо и с друге стране.
Један ратник, услед дугог рата, материјално иосрнуо. Пропало му имање, живи бедно, у немаштини и, што вели Петефи:
Са издртог руха сија му колајна!
Има ли он права да оде сад онима што су за време рата стекли куће и злато лиферујући држави ратне потребе и да рече:
— Дајте ми хиљаду златника, јер сам пропао борећи се за отаџбину!
— Натраг! Ти си текао ловоров венац, понос и славу, ти си стекао колајну, и шта тражиш сад, хоћеш оно што ниси заслужио. Твој рад донео је теби славу, тако си сам хтео! Ти имаш славу и ловоров венац, а ми то немамо. Наш рад донео је нама куће и злато, а тако смо, опет, ми хтели. Шта је ко текао, то је и стекао. Ти имаш славу, ми имамо паре! Сваком своје! — тако ће му рећи ћифте.
А имају ли сад они право да тако кажу.
Потпуно право.
Те разлоге потпуно примам, али пођимо даље да узмем јачи пример.
Славан ратник. Њему припада заслуга за спас отаџбине, он је спаситељ свога народа, али он је спасавајући отаџбину изгубио једну ногу. Враћа се поносно натраг, спремљене тријумфалне капије, хиљадама грла кличе из захвалности: „Живео!“ На грудима му трепере ордени, а на глави ловор-венац.
Прође доба помпе и параде. Све је мирно, свак се у слободи, крвљу његовом и његових другова стеченој, предао послу. Ратника обузима туга, срце му хладно, он ноге нема; нашто му име и слава?! Има ли права сад тај човек да се љути? На кога ће се љутити ако, рецимо, баш то право има?!
Замислите да он ово чини. Мисли гледајући кроз отворен прозор на шеталиште:
— Ето, ове кукавице, ове ћифтаре, овај олош ког сам ја слободним учинио, ови гадови од људи имају ноге, шетају пакосно поред мене на обе своје здраве ноге, а ја, ја са толиким заслугама, са толиким врлинама, ја без ноге! Па зар је то право, зар да ја то равнодушно и мирно гледам. То нећу. Чекајте, подлаци и нељуди, кад немам ногу ја што ваљам, ја који сам отаџбину спасао, нећете, бели мајци, имати ни ви што вредите, ни ви што је ова земља имала штете од вас!
Тако, рецимо, размишља славни ратник, букти праведним гњевом и једнога дана, у раздражењу, узима пушку, стане крај отворена прозора, па пуца на сваког који туда прошета са здравим ногама. И, разуме се, гађа у десну ногу, јер њему је та нога одсечена.
Трешти пушка, човек се претури и закука.
— Шта то би? — пита маса.
— Шта то би? — грми осорно витез. — Сад ћу ја вама показати, подлаци једни; кад ја немам ноге, нећете је ни ви имати!
Опет трешти други метак, опет један падне погођен у десну ногу и закука.
И тако витез пробави дан. Ко год том улицом прође, пуца на њега и рани га у десну ногу. Сутрадан порани, као на неку канцеларијску дужност, и продужује свој посао.
Има ли он права да тако ради! — Нема, он то и не сме и не треба, нити права има.
Може ли држава њему дати ногу. Не може никада. Треба ли да држава донесе закон да сви људи те земље буду без десне ноге да би се задовољила правда и да се дâ сатисфакција славном витезу, да му се на тај начин дâ признање што је земљу ослободио. То држава не сме да чини. Али, у исто време, да ли држава има права, да ли сме и да ли треба овако да чини:
Да избере неколико ниткова и кукавица, па да их награди са по хиљаду златника, рецимо баш зато што су били мудри и опрезни да сачувају здраве ноге, јер најзад, резонује држава, што ће држави богаљи. За углед другима држава награђује ове мудре и опрезне што умедоше да не иду на рат и да своје ноге сачувају. И још да нареди тим кукавицама да шетају редовно поред витеза, да се пакосно плазе хромости витезовој и да му сиромашном пркосно показују своје кесе пуне злата.
То тек држава не сме да чини, то би било не неправда, него безумље.
Е, сад место рата хајде да замислимо политичку борбу и политичка страдања.
И та борба доноси тешких рана, тешког бола и горчине.
И, сад, шта мислите? Да ли се дешава да наша држава награди неког подлаца и кукавицу, који је умео да се очува и да не добије рану, јер је за време борбе срамно, али „мудро“, умео да утекне и да још шпијунира непријатељу за рачун.
Дешава се понекад, на жалост, да се и сада пакосно плазе праве кукавице хромом и храбром борцу.
Боли то горе него смртна рана, али тај бол може донети освету страшнију од пакла.
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Протествују
— Ко сте ви, господо?
— Па, овај, ми, знате — ми смо књиговође у Управи фондова.
— Па шта желите, шта вам је мало у оном чардаку?
— Неће, господине, министар привреде да нас унапреди, а ми смо, знате „стручни“ у свом послу и свршили смо трговачку школу овдашњу, и ето: као неуказни чиновници имали смо по 2.000 динара годишње, а сад смо указни, па опет иста плата, а већ годинама и примамо као да смо указни, па тражимо: неки по 2.500, неки по 3.000, а неки по 3.500 динара.
— А знате ли, господо „стручни“, да сам ја свршио факултет пре дванаест година, да данас имам једанаест година указне службе и ја имам плату свега 2.100 динара годишње? А?!
— Знамо, — е, то јест неправда, овај да, неправда.
— Јест неправда — напоље, гусенице! Не уме онај ваш управни одбор да вас најури отуда па бих вас ја питао где бисте нашли онакву ’ладовину. Ви за попуњавање бланкета и шетњу по Кнез-Михајловој улици примате по 2.500 динара.
И ви још имате образа да се љутите.
„Страдија“
31. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Слава окружној свињи
Благословена земља Страдија. У њој су се побринули да народ рационалније земљу ради, те подигоше окружне и среске економије, које оградише бодљикавим жицама да би народу биле приступачније. А да профане очи непривредника не би гледале тамо и штогод „урочиле“, посеје се свуда по крајевима конопља, која у тој земљи Страдији расте доста високо, те незаинтересовани не морају, а и не могу, загледати унутра кад младе раднице раде под контролом седог и прослављеног окружног економа. Морал је спасен! Еле, на тако једној окружној економији живела је једна свиња. Није то обична свиња. Не, то је нека нарочита, најбоља врста свиња земље Страдије. И она, једно због тога, а друго што је била државно-окружна свиња, морала је бити горда. Умела је достојанствено да корача и да најбоље залогаје са економије узима за себе. И гојила се, пусница, да јој није било урока. И кад је достигла тежину око 250 кг, тежину која никако не може да стане у инвентар стоке са окружног имања (економије), онда већ није нигде излазила, већ је посете окружног економа примала лежећи и тако се љубазно пријатељски осмејкивала при чежњивим погледима окружног. Она је те погледе тумачила на своју руку, али економ, опет, на своју: како ће је заклати. Красан брав! И дође тај дан. Заклаше свињу за коју ће се тек сад утврдити да баш сва није припадала окружној економији, тј. да није сва била државна свиња, већ да је по неким прописима и окружни економ имао известан удео у тој добити, иако, истина, окружне економије нису акционарска друштва. Па и акционарска друштва не би могла све ситнице да заведу у инвентар. И окружни економ, свестан својих права, која, истина, нигде нису читко написана, али као традиција прелазе с колена на колено, позива своје пријатеље и знанце на част, на један ћевап; клао је, вели, свињу са имања па да увери пријатеље како је и сирће слатко кад… се рационално у економији уради, а неће ли бити свињско месо.
У једној лепој кући једног окружног града у Страдији треште лампе. Дивна кућа. И она економији припада. Истина, из економије се плаћа за њу месечно кирије 50 динара, али није од штете. Шта треба за канцеларију? Једна собица, а оне друге собе празне, а економија већ плаћа, плаћа, онда нек седи ту економ. Зашто да се троши, треба бити паметан, па економисати. Свакоме тај благодет божји није уливен у срце, али га наш окружни има у довољној мери.
У највећој соби засело друштво. Момци се разлетели. Економ само надгледа да вечера буде право — рационална. Ево вам и друштва по реду. У челу је префект, дика својих пријатеља. Истина да је више пута причао да му шкоди масно свињско месо, али, на радост свију, остао је читав. Ту, до префекта је један грађанин који нема довољно речи да нахвали привреду. Чимборасо је мали да је и на ту висину уздигне; даље је један просветни трудбеник који врло често забада своје прсте у туђу дуванску кутију, простићете, као да је дуго, дуго година глумовао. Поред тога, веле, да је у стању да често здрави. Слушао сам како га хвале да је на једној свечаности напио 79 здравица којекоме и да су гости попадали од — одушевљења, али ја то не верујем; хвале га само његови пријатељи. Даље је био — али што да их ређам, све су то добри људи, пуни љубави према економу и оваквим свечаним чиновима.
Износи се јело, пљуска им вода на уста. Црева, џигерице, бубрези, марамице и остала ситнеж справљена на особит начин, ћевап са црним луком, ђувеч с мало пиринча и најпосле печење… А завладала беше таква тишина као да неко издише, а какву, опет, јадна свиња ни сањати није могла. Све се изнело на сто да једе ко шта хоће. Ова вечера ни]е подељена на главе као приповетке. Не, ово је све клот ишло. Понекад је тишину понеко прекинуо са ох-хо, изражавајући осећање сласти и уживајући у оваквом јелу. Или би суви префект нудио као у својој кући и приметив да је један од присутних убрзао темпо гутања узвикнуо би: гајрет, душо!
Тачка. Јело се однесе, јер су сад чаше одигоавале своју улогу. Први се диже просветни трудбеник, стари говорник-импровизатор, и отпоче: „Нека ми је дозвољено, господо…“
— Слободно, слободно — упада неко у реч.
„Нека ми је дозвољено — продужуте просветни трудбеник — да ову чашу вина дигнем у здравље овог тако одличног скупа и друштва, које нека бог дуго поживи.“ И не чекајући запева Многаја љета, које остали прихватише.
Вино је све више улазило у лице, а здравице су се низале у бесконачност као реченице Американчеве. Упамтио сам неколико речи: дични, карактерни, исправни, непристрасни, правични… Ено просветног трудбеника диже се да наздрави девету здравицу. За њим ено једног што је тек трећу наздравио; истина, мало клеца, али језик га служи да грди опозицију и да наздравља. Он почиње: „Браћо и пријатељи моји мили! Написмо многима у здравље, али заборависмо, и да бих рекао, огрешисмо се…“ — окреће се економу и наставља — „ову чашу дижем и кликћем из дубине душе: слава окружној свињи!“
„Слава, слава“ — захори се смеј и отпоче пеома: „Много љета срећна била, много љета живела!“
А окружни економ гледа с резигнацијом у ову браћу око себе, а тако љубазно клима главом и рукама и шапуће: хвала, браћо, хвала, пријатељи!
Друштво се разишло. У згради економије у кухињи гори свећа и момци се око огњишта начетали, те пеку месо што су га малочас извадили из саламуре.
„Страдија“
27. март 1905. године
ИСПРАВКA
Слава окружној свињи направила је читав урнебес у нашем окружном граду. Истина, ми имамо дебелог економа, мршавог префекта и просветног радника који радо замаче прсте у туђу дувањару, имамо их што болују од здравица ко Јапанци од бери-бери, али се никако не можемо сложити да се то на њих односи, не можемо зато што ми немамо окружне економије, јер још нико није хтео „поклонити“ округу лепо имање.
На ову твоју слична је и она народна: Липсала неком попу кобила, а била је добра кобила и поп је, за стечене заслуге, опојао к’о сваког иксана. Дочује то и владика, јер је и поп имао својих завидљиваца, к’о побогу ова твоја окружна свиња — па позове попа на одговор. А поп као поп, зна да се ни пред Господа не иде без праведних дела својих, па поведе најбољег ждрепца од покојне кобиле владики на поклон. Кад владика види у авлији дивног ждрепца, он сасвим побожно запита: „А кад се упокојила грешница?!“
Као што видиш, ово се лепо свршило, али оно, „слава окружне свиње“, направи нам читаву комендију — наста рат између домаће и стране расе за хегемонију, баш као што су ратовали Шпартанци и Атињани.
Наша дична „шумадинка” са свима прираштајима: „мангулицом“, „палоцијом“, „шипарима“ итд. позива се на прошлост и подсећа на сласт, коју само она има, у чему ни једна раса не може се мерити с њоме. Страна, опет, раса, чији су представници „јоркшири“, „беркшири“, „маџари“ итд. са „ђилкошем“ на челу, будући уверена да је стекла право држављанства — пориче јој све заслуге показујући и папцима да „за прошлост кир-Моша не да ни паре”.
Ето, због тога се створи рат и ако потраје колико руско-јапански, нећемо ти скоро омастити брка. Ако се умешају и „мелези“, биће још грђе зло.
Но гледај, побогу брате, те ти ово некако исправи, и објави да се таква чуда код нас не дешавају, неће ли стати ово крвопролиће. Иначе, одоше и људи право у — свињски рат!
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Смишљена трампа
Министар војни тражи од Београдске општине плац да подигне војну болницу на Врачару, а у накнаду за то Министарство војно нуди општини свој плац, где је стара војна болница да општина на том месту подигне гимназију. Све лепо и красно. Општина се одазове тој молби Министарства војног и трампа се изврши. Ту трампу, тако корисну по државу, одобри, разуме се, и Народна скупштина.
Министарство војно сазида на том општинском плацу војну болницу, а и шта би друго, плац је за то и узет.
Министарство просвете се није журило, иако има доста скупљена новца за зидање потребне зграде. Најзад, у зло доба, сети се и оно да треба већ једном приступити послу.
Али, шта се дешава. Санитет прегледа плац на коме је требало зидати гимназију и нађе да је то место нездраво за школу!
Сад се тражи други плац, а за то време ђаци могу да жврцају по сокацима.
Добро се нико раније није сетио да види је ли плац за употребу. Према томе се комотно могло десити да министар војни кад га упита министар просвете: где је онај наш плац, хоћемо да зидамо школу? — одговори кратко, лаконски:
— У Манџурији!
Све као код нас. Србија је Србија, и не личи јој да буде друкша.
Ако ово није смишљена трампа, нема је нигде.
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Једнако „они“ у моди
Дешавају се извесне чудне појаве, појављују се понеки интересантни укази, којима се сви чудимо.
Прочитао сам ономад у новинама да је, између осталих, унапређен, на пример, и г. Данило Живаљевић. Иако смо готово дошли дотле да у овој земљи чак ни чудо није чудо, ипак се човек мора овде зачудити.
— Г. Данило Живаљевић, уредник Кола, тај господин кога је онако искрено и богато помагала краљица Драга, док су толики честити људи гоњени и отпуштани из службе, протеривани из земље и хапшени. Какве су то симпатије краљичине према Живаљевићу, чијој је деци чак и мајмуне поклањала? Ствар је јасна да је он имао неких заслуга за режим ондашњи, јер то доказује факт да га је тај режим награђивао, а близу је памети за сваког да један режим, ма који, не штити и не награђује неког који се бори против њега. Дакле, чисто је и разговетно да је радио за ондашњи режим, а чим је тај господин радио за ондашњи режим, он је радио против слободе, против добра ове земље, против данашњег стања. И шта треба да је последица тога? Кад би се пазило на морал, кад би се гледало поштено на ствари, онда је чисто и јасно да овај режим, против кога се борио г. Живаљевић, одстрани Живаљевића од државних послова. То се не чини; хајде онда нека га ђаво носи, затекао се ту, па нека га; а најзад „треба бити и толерантан“, што рекли радикалски богумили и патарени. Нека га на свом месту! „Види Бог!“ Али и тако није, него излази указ којим се, ни мање, ни више, већ награђује тај господин Живаљевић. Он данас, под овим режимом против кога се борио добија класу. Добија човек класу данас као и пре. То не разумем, те везе, те подземне гадне путање не знам и, разуме се да се чудим.
Чудим се ја, чуде се моји пријатељи, чуде се и Данилови пријатељи, чуде се самосталци, чуди се сваки, па, што је тек чудо над чудима, замислите, чуде се и најјачи старији радикали, чуде се те крупне личности што држе овај режим!
— Данило унапређен! Брука, тако ми бога, шта је ово? Ово није требало да буде. Тај се награђивао онда када сам ја вукао гвожђе, тај се, ето, награђује и данас… Срамота! — рече човек гњевно и слеже раменима.
Ето, сад нека може ко мозга има да ово појми; који је тај који помаже ове људе?
Откуд Данило и данас у моди? Ко, брате, ако ко бога једнога зна, уводи ову луду моду?! Какве су то чудне везе, које су чињенице и силе које у овом правцу дејствују.
Чуде се фузионаши, чуде се самосталци, није право никоме, па ко онда све то ради?!
Па да је један Данило, ни по јада. Рекли бисмо: случајно. Погреши и поп у књигу, а камоли министар у указ! Али то није случај, то није првина није то само један Данило, већ су ово редовне појаве, не само у тој него у свима струкама, систематски, стално, све више и више људи ове врсте као што је Данило улазе у моду и под данашњим режимом.
Па шта је ово, браћо радикалци, гледамо ли ми ово, видимо ли ова чуда! И чујемо и видимо, па ћутимо и слежемо раменима.
Нисам ја залуд рекао да смо ми назарени, да нас треба гонити као јерес, бестрага нам глава!
Слежемо раменима и на све сулудости шапућемо назаренски, бапски:
— Види Бог!
— Море, не види ни он, Боже ме опрости кад морам тако да кажем. Да смо ми људи, ми бисмо гледали, а не Бог, али бисмо овакве појаве гледали за кратко време.
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Укинуо механику
Вредно је прибележити. Болесне прилике нашега друштва виде се на све стране. И у цркви, и у касарни, и на улици, и у школи. Гледајте с које год хоћете стране, видите ровитост, несређеност, изопачене појмове, разроке погледе. Па хајде, најзад, што се то дешава у селу крај казанице, хајде да не водимо рачуна о глупостима каквог сељачког попа, или да не рачунамо у велике грехе испаде некаквог сеоског уче. Али кад се виде чудни, недозрели, наопаки појмови код бивших професора Велике школе, а сада, на жалост, универзитетских, то већ није ситно.
Није изабрат г. Мијалко Ћирић. Добро! Управо, што рекао Профаца, то и није добро, али, рецимо, добро! У другом свету такав би професор ћутао, радио, штампао своја научна дела и доказао радом да је учињена погрешка у избору.
Шта ради г. Мијалко?
Господин Мијалко распалио некакву изјавицу преко Вечерњих новости, као да је пропао на избору за општинског ћату и пита:
„Како сте смели укидати рационалну механику?”
Та јесте ли при себи, гоаподине Мијалко, што се брукате са тако високим положајем. Ко је могао, и ко ће још моћи, укинути механику. То бисте ви морали чекати на какву сулуду Владанову скупштину, која би могла тако што пљеснути у својој одлуци.
Укинути сте ви, бог вам судио, а не механика.
По тој логици би требао професор Лујо Адамовић да викне:
— Како сте, бре, смели укинути биљке?!
Милан Недељковић је био сретнији с изјавом, али је и она његова изјава могла комотно изостати. Ако не би школа добила, не би изгубила.
„Страдија“
20. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Досадан човек
Као да ниче из тротоара и нађе се преда мном на улици. У суром неком капуту, чија се боја чудно слагала са бојом лица; уопште, цео као да је премазан том суро-прљавом бојом. Поглед уморан, некако дремљив, коса у нереду стрчи у праменовима испод изгужвана шешира. Стоји преда мном, смеши се уморно, чисто некако мамурно, маше главом и гледа ме пријатељски.
— Гле, откуд ти овде? — рекох изненађен, јер збиља прошло је неколико година како се никако нисам ни сетио тог човека.
— Познајеш ли ме, бога ти? — рече смешећи се и мету обе руке на моја оба рамена, и гледаше ме неко време.
— Како те не бих познао! — рекох и почнем се мигољити не би ли он скинуо руке с мене.
Он ме узе љубазно дрмати за рамена и после подужег изражавања симпатија на тај чудан начин, понови:
— Ама, зар ме познајеш?
— Како не?!
Скиде руке, затури их на леђа, па ме опет узе мерити и махати главом, па ће тек:
— О, о, о, куд да те видим изненада. Откад се, болан, нисмо видели. О, о, о,! Па како си ми? Добро си ти! Ти си овде у Министарству.
— У Министарству.
Он ми опет стави једну руку на раме, примаче лице ближе моме и као шапатом рече:
— Ћути ти, топло је теби! … Е, баш ми је мило. Топло је теби, ћути, па уживај као бубрег у лоју, кад ти је бог дао. А ја, као што знаш, тако, ето као што ме видиш. Шта ћеш, ја, знаш, онако мојски… Тхе, не живи се сто година… О, баш волим што се видесмо… Знаш Божу?
— Знам рекох, иако се нисам опомињао на ког баш Божу мисли, јер сам имао многе Боже познанике и школске другове.
— И он са мном. Ономад смо се баш о теби разговарали. Божа онако, као што га знаш. Долазиће и он, мислим, скоро у Београд. Ми смо ти прави сељаци, ето овако као што ме видиш!
— Збиља, где беше ти оно? …
— Бога ти, не знаш? — упита и опет ме пријатељски продрма.
— Некако сам смео с … — почех.
— Ја сам у Левчу, учитељ, као што знаш.
— А ја сам мислио ти си у рудничком округу… Ти ћеш на више. Где долазиш на пиво? Хајде, видећемо се! — рекох тек да се нешто каже и колико да га се опростим, али он је моју десну руку држао својом десном, а леву ми метнуо на раме, па не пушта!
— Ти ћеш доле?
— Доле.
— ’Ајд’ баш да ти правим друштво. Давно се нисмо ни видели. Е, много ми је мило!
Пођосмо Теразијама ка Калимегдану.
— Уживај ти, топло је теби! — рече ми после извесног ћутања.
— Топло!
— Ћути, па гледај посла, топло је теби!
Опет заћутасмо.
— Је ли?
— Шта?
— Познајеш ли Павла?
— Кога Павла?
— Па Павла, брате?
— Знам ја многе с тим именом!
— Љотића?
— А, њега? Знам! — рекох очекујући даље шта ће ме питати.
После дуже паузе он ме повуче за пеш од капута.
— Је ли, молим те? — рече и устави ме на улици.
— Шта?
— Како стојите, онако, знаш, вас двоје.
— Који двоје?
— Ти и он!
— Који он?
— Па Љотић!
— А, Љотић! Шта имамо ђавола да стојимо, познајемо се, добри смо познаници.
— Е, па то ми треба. А како ти онако иначе стојиш код њега?
— Та добро, није он ваљда руски цар?
Он ућута.
Ја се замислио о нечему, па се чисто тргох кад ме опет повуче за капут.
— Замисли ти, молим те, дао ми тројку!
— Ко?
— Па он!
— Не знам, брате, ко?
— Павле, он је, знаш, надзорник код нас!
— Е?! — рекох, правећи се као изненађен.
— Јест, тројку! — рече тужно и опет прекиде разговор.
После читавог часа шетње са таквим разговором чисто осетих вртоглавицу и станем смишљати план како да се опростим овог човека.
— Е, здраво — рекох му и пружим му руку — ја ћу да свратим код Коларца, знаш, имамо своје друштво.
— Па готово и ја ћу, знаш ми смо жељни разговора. Знаш како је у селу. Сељачка посла. Нигде нема сродне, интелигентне душе да измењаш мисли. Ја и Божа, и тачка. А ми смо већ све и сва један другом испричали… Е, е, е, баш ми је мило да мало с тобом поседим. О, брате, како да те видим случајно, а хтео сам да идем горе до Славије, па као за срећу хајд’, реко’, баш ћу да прођем овде, кад оно, ти пред мене.
Говори он, а његове речи падају као ударци на моју главу. Најзад, шта могу да радим! Да му клот на клот кажем: иди, брате, од мене, досадан си — не иде. Једна утешна мисао сину ми у памети. Заразговараћу се мислим — са другима, њему ће бити досадно у непознату друштву, па ће и отићи.
Уђосмо. Поздравих се с друштвом. Јави се и он, каза своје име и седе. Поручисмо пиво, поче се разговор. Он се налактио на сто, метнуо браду на шаке, па гледа час онога, час овога, час онога, час гледа преда се и на моју срећу ћути, не говори ништа.
— Но, боже помози! — помислих.
Таман најзанимљивији разговор о нашим односима с Бугарима и Аустријом, таман се развила дебата и ја с ватром доказујем:
— Ништа од нашег празног и лудог братакања кад они, господине мој, једно говоре а друго раде. Ту о заједничком, а још мање пријатељском раду нас и Бугара не може бити говора, кад они баш у доба наше слоге убијају тамо…
Осетим да ме неко дрма. Погледам, а он. Дрма ме и поверљиво ма’ну главом да има нешто да ми каже.
— Шта је? — рекох сагнувши се ближе њему. Он се беше некако измакао.
— Познајеш ли Перу (рече и неко презиме)?
— Не знам! — рекох осорно и продужим:
— Они убијају сваког дана наше људе, а ми се с њима грлимо, па чему онда…
Опет дрмања.
— Шта је?
— Он је, знаш учитељ.
— Ко?
— Па Пера?
— Који Пера?
— Тај што ти причам! — пита и говори шапатом, поверљиво.
— Па добро, шта је с тим? — обрецнух се опет, па продужим: који је већ ово пут како се покушавало то братство и заједница? Па какви резултати? Што се вечито варамо? …
— Знам, али ти заборављаш на најјачи факт… — прекиде ме један од другова.
— Факт? Какав факт? Факт је најјачи и најстрашнији да они убијају свакодневно наше људе, и ми доносимо резолуције! Ето, то је факт, и ништа друго!
Опет ме он прекиде и повуче за капут. Ја га одгурнух руком, па продужим да бих казао шта имам, пре него што ме ко прекине у говору:
— Ето, то је, господине…
Опет ме повуче још јаче и ману ми поверљиво главом.
— Шта је?
— Замисли — поче шапатом — дао му четворку!
— Ко брате?
— Он.
— Који он?
— Па Павле, дао њему!
— Коме опет њему?
— Пери!
— Који сад Пера?
— Па Пера учитељ, тај што ти причам сад. Дао му, замисли, четворку, брука једна.
Читаво пола сата прекидао је разговор и саопштавао своја питања. Разговор однекуд скрену на романе Толстојеве и Тургењев[љев]е.
— Толстој је велики песник, али никад није као уметник оно што је Тургењев! — препирем се с једним према мени. Двојица још говоре о Србији и Бугарској, а двојица се живо препиру о економској потчињености Србије према Аустрији.
— Чујеш! — опет ће он и повуче ме за капут.
— Чујем!
— Замисли: његови глаголи и именице нису ни близу обрађени као моји. Његове именице нису ни слуга мојим.
— Чије?
— Перине!
— Добро!
Опет разговор: Тургењев, Толстој, Достојевски, Србија, економски односи, док он мене опет за капут.
— Шта је сад?
— Додуше, његове су заменице и придеви прилични. То му признајем. И моји су придеви добри, али његове именице нису ни слуга мојим именицама. А и глаголи ми обрађени одлично. У глаголима сам ја бог!
— Шта ћеш?! — рекох механички и продужим разговор, док тек у најбурнијој дебати прекиде ме епет вукући за капут.
— Шта ти је? — викнух гласно и љутито.
— И он њему с таквим именицама дао четворку, а мени тројку.
— Ама, коме, брате?
— Њему!
— Не знам коме?
— Па Пери!
— Коме сад опет Пери!
— Учитељу, тај што ти причам за његове глаголе и именице. Њему дао!
— Шта?
— Четворку!
— Ко му дао?
— Он!
— Који?
— Па Љотић, је л’ ти кажем, а моје именице…
— Иди до ђавола и ти и он, и Павле и ваше именице и заменице, шта се то мене тиче! Остави ме једанпут на миру! — дрекнух што ме грло доноси.
— Што се љутиш, ја ти лепо кажем, а ти…
— Видиш да разговарам, шта си ме сваки час окупио вући…
— ’Ајд’, ми ћемо после, кад пођеш кући, опширно поразговарати.
— Никако, остави ти мене, а ти разговарај с ким хоћеш! …
Продужим опет злоневољно разговор, док ме он дрмну опет.
— Шта ћеш?
— А како Паја стоји са Стевом?
— Да платим! — дрекнух. Платим и стругнем. Оставим и оне добре пријатеље без збогом.
Не можеш другачије. Превршила дара меру. Његови придеви! Обрадио своје заменице, као да су заменице краставци.
Не дао вам бог да се на овако чудо намерите!
„Страдија“
20. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Одговори уредништва
Г. Б…ском — Крагујевац. Дакле, ви имате тамо неког господина кога сте из милоште прозвали у Крагујевцу Бубац. То је све лепо и красно, јер носе, можда, бољи људи од њега гора имена. Звати се Бубац није тако страшно, и ви Крагујевчани на сваки начин немате ништа против тот његовог надимка, али вас буни друго нешто. Велите да је тај дивни господин Бубац био пре 29. маја у Тополи неким инжињерским послом, и да је као добар родољуб нашао за потребно да се звоно из тополске цркве, које је поклон кнеза Александра Карађорђевића, однесе у крагујевачку фабрику и да се прелије у неке друге полезније предмете. Добро, то је, велите, радио пре, а сада се труди да некаквим својим предавањима просвећује јадну публику. Није он сам такав, то мене не буни, има их таквих па и горих на сваком кораку, а наш Београд је у томе најплоднији.
Шта да му радите, нека га носи ђаво, а за све смо ми криви, јер смо по нашој назаренској ћуди некима од таквих дали чак и посланичке мандате, одликовали смо их поверењем да се старају о „милој отаџбини“. Па кад то видите, што вас буни тај некакав Господин Бубац.
Какви смо, неће ме ништа зачудити ако тај Бубац буде ускоро седео на посланичкој клупи.
Ми смо, радикали, назарени, господине, запамтите и посматрајте. Чисти, овејани, назарени!
Жалим само што је Русија уплетена у овај луди рат са Јапаном, па да нас гони као јерес, која иде против православља.
Данас треба гонити, као што је Немања гонио богумиле.
Ето, то ја мислим: Немања је за нас нове назарене. Нека Бупца! Види Бог!
„Страдија“
17. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Лепо привређујемо
Дивни смо ми људи. Ми, на пример, не радимо ништа, а славимо као онај социјалдемократ празник рада. Ми имамо државне економије од којих имамо штете, ми имамо угледна добра за која морамо да плаћамо, ми имамо расаднике без расадника, ми имамо надзорника државних имања, али без имања. Све ми мудро и паметно имамо. И кад је тако, онда није ни чудо што се држава брине о њима. Мора држава да поднесе и тај трошак. Свети Трифун је као патрон рада. Не знам откуд баш он, ал’ тек он је патрон рада и Министарство привреде, да се не би огрешило о обичаје наших врлих и старијих, одобрило је буџет да свака економија прослави, попут социјалиста, празник рада.
Пуца се, пева се, пије се о државном трошку, прославља свети Трипун, прославља се празник рада, али ће рада бити, кад буде! За сада је доста да пуцамо и да прослављамо! Нек живи луда државна каса!
„Страдија“
17. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 