И он!
Мото:
Боже мили, чуда големога!
Или грми, ил’ се земља тресе,
Ил’ удара море о брегове?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит’ удара море о брегове.
Већ је беда српски народ снашла
Од потомка Суље Циганина,
Главног стуба Драгињине славе,
Фараунског сина Живојина,
Који народ на избор позива!…
— Хи, хи, хи! … Хи, хи, хи! … Резигнација! … Продужиће се! … Хи, хи, хи! …
— Ама који ти је андрак, што си се узео церекати!?
— Хи, хи, хи! … Резигнација! … Продужиће се! …
— Ама, побогу брате, шта ће се продужити, ко ће то резигнирати?
— Ух, ала си незналица! Па ко ће други продужити но Живојин Величковић, јер он непрестано продужује. Како је почео узимати менице за постављање кметова у оно благословено доба Александрово, није сличан „гешефт“ напустио ни после 29. маја, кад је настало ово „несрећно и проклето стање“! … Знаш и сам да се онда наплаћивао, па се и после наплаћивао, и то све „у парламентарној“ Србији, па се још онда пита „чему“ то води?
— Не разумем!
— Не разумеш? … Е, на читај његов изборни проглас!
— Ама чији?
— Па његов, „Живојина Величковића! …“
— Какав проглас?… Коме? … Где? …
— Па изборни проглас! Проглас српскоме народу, коме је он од увек био „пријатељ“ још од тровања пок. Адама Богосављевића, па све до 1892, кад је и он доживео постати министром правде у Србији; и отада све до 29. маја, кад се чак и од својих пријатеља наплаћивао да им „код Краља изради да их постави за кметове“, и од 29. маја наовамо, кад је због своје велике жалости опљачкао свастике Александрове све у име своје велике оданости законитости и поштовања према изумрлој династији! …
— Па онда? …
— Па онда! … Ништа, и он пише изборни проглас, и он се препоручује „бирачима у округу београдском“, где је и његова, „либерална“, листа лањских избора имала око 400 гласова, а сад, богу се молећи, неће имати ни толико!
— Па нека га! … Нека се млати ако му то чини задовољство! То бар никакве штете неће имати.
— Ама, побогу брате, неће ни за кога бити штете од тога, само ми је чудо да је сад куражирао па нашао да су сад настали „изборни балови“, он, који је своју кураж показао 29. маја, кад је, куражан као Краљевић Марко, спровођен за Београд да се од силне куражи није знало шта му је жуће — да ли панталоне, да ли онај хаљетак што се носи испод панталона.
— Па ако; кад је бал нека је бал, кад је „изборни бал“, што у њему не би, ма и кроз плот, учествовао Живојин Резигнација, на ћеф му са својим жутим историјским панталонама од 29. маја, ћеф му с оним жутим хаљетком својим, који се носи испод панталона.
— Ама нека га, брате, нека га нек се теши, нека бар уображава да је и сада сила као што је и некад уистини био. Али се смејем толикој махнитости његовој што замишља да је сав свет луд, па да је заборавио сва његова досадашња „добра“ дела откако се први пут чуло за његово име приликом тровања Адама Богосављевића, па све до безбожног и разбојничког пљачкања Драгиних сестара, којима се, ками, као „пријатељ“ нашао „у тузи и невољи“! … И помисли сад то чудо од људска непоштења прича о „демонском, поноћном колу“, о „покушају да се са злочином и злочинцима спријатељи и један читав честит моралан народ“, он напада и своје дојучерашње другове с којима је вршљао по овој земљи како је хтео, па чак у помоћ позива и оца Рибарчева; он налази да је сада „лажан парламентаризам“, док је за време владавине кабинета у ком је и он био члан, морало доћи чак и до „паковања“ поред свих других несрећа, чуда и покора! И он прича о моралу!.. Па зар то није за смејање?
— Па да видиш и није! Он није чак ни за презирање. И за једно и за друго би он доиста био, само да је свестан својих радњи. Али је он, јадник, свега тога несвестан, он пати од Grössenwahn-а, уобразио је да је сила, да је величина, да га неко у нешто верма, па кад је осетио „да се данас већ слободније пише и говори“ о догађајима „против којих је он устао“ (види његове жуте панталоне од 29. маја), он је нашао да његовој „величини“ таман доликује да пред народ изиђе са својим изборним прогласом, верујући да ће све листом појурити за њим… Истина, он није довршио свој изборни проглас, јер ће се тек „продужити“, али и из овога што је изишло види се да он није ни за смејање ни за презирање, но за жаљење, пошто је дао доказа да је сазрео за ону кућу Данићеву на Врачару!
— Жали га колико хоћеш, а ја ћу га и презирати и смејати му се, јер је то у најпунијој мери и заслужио, а тако ће и „његови“ бирачи дочекати његов „проглас“.
„Нови покрет“
6. јун 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Радуј се“, земљо!
Посвећено решењу завереничког питања
Радуј се, земљо Србијо, весели се и шенлучи народе српски, јер ето се једном реши, сврши се једном и то чудовиште од питања, то страшно завереничко питање не постоји више.
Зар не примећујете како цела земља другојачије изгледа, зар не видите како се од јутрос све окренуло набоље?
Пошао сам рано од куће и, чим изиђох на улицу, дође ми нешто тако мило да чисто запевам од радости. Никада се у животу нисам тако срећан осећао. И небо, и ваздух, и сунце, и београдске липе, и кестенови, па чак и безобразни врапци, и калдрма и куће, све као да се смеје, све као да пева химну у славу данашњег дана.
„Шта је ово са мном?“ — помислим чудећи се како се све то изменило, па гледам и друге људе на улици, кад имам шта и да видим; како кога сретнеш, сваки се лепо отегао од смеја, или метнуо прст у уво па развукао песму колико га грло доноси.
Упитам овога, онога:
— Шта ти је тако мило, те се смејеш?
— Не знам шта је, али так’ога расположења нисам никада у животу осетио! — одговори човек и смеје се даље, лепо да пукне од смеја.
Питах и једнога што пева каква му се радост десила, па ми и он рече да не зна, али му тако нешто мило у души да не може да одоли срцу, већ мора да пева.
Једним словом, не може човек више да позна Београд. Не виде се она српска изнурена, суморна и брижна лица, не чује се уздах, амалски самари се претворили у чисто суво злато, а од радничког сувог хлеба, створила се богата трпеза са многим скупоценим ђаконијама. Ко је био богаљ нога му оздравила, ко је био болестан оздравио је, ко је био глуп опаметио се, ко је био дужан добио писмо из завода:
„Господине, нама је од јутрос дошла од неке необјашњиве радости ћевчина да смо све ваше менице поништили, и од данас више нисте дужник.“
Нисам прошао ни двеста корака кад имам шта видети: улицом вуку топове; нове новцате, брзометне топове.
— Шта је то?
— Дошли топови.
— Колико батерија?
— Више него што нам треба.
И заиста, веле да су на нашу обалу топови сами дошли, или су ту никли.
И још већа радост обузима човека.
Таман опет кренеш мало улицом кад одједном среташ грдну масу света. Весеље неописано.
— Шта је ово?
— Иду људи из енглеског посланства.
— Зар је ту енглески посланик?
— Ту, јȁ шта је, и сада је баш прочитао писмо Едварда VII којим нама Србима уступа Индију.
— О, Господе боже, куд нас та срећа одједном потера.
Једва да издржи човек да му ту не препукне срце од радости; кад крени мало, па опет натрапам на још веће весеље:
— Шта је сад опет?
— Наша је Македонија и Стара Србија, Босна и Херцеговина.
— Откад, море?
— Од јутрос, тако су решиле европске силе.
Мало одмакнеш, па опет не можеш већ да примаш утиске радосних гласова. Све радоснији и радоснији, и лепо се човек мора каменити од чуда, откуда се све то дешава тако нагло, неочекивано, чисто неким волшебним путем. Чак у Београду нема ни прашине, нема ни оних чатрља у главној улици, све се то за ноћ претворило у палате, а регулација и канализација потпуно изведене, а што је најлепше, Аустрији је нешто дунуло у памет, па поручила да она пристаје на трговински уговор онако како год ми Срби хоћемо, и како је за нас најбоље.
— Откада се дешавају ове страшне промене, ако ко бога зна?! — упитам једног пријатеља.
— Зар ти је то чудо?
— Како неће бити чудо, молим те?!
— Па није то никак’о чудо, то значи ти не знаш шта се десило, а да то знаш, било би ти све то природно, као нешто што се морало десити у том случају.
— Ништа не знам.
— Па решено завереничко питање, пензионисани су њих пет.
Аааа! то је, дакле! Е онда заиста није чудо што се овако на добро окренуло.
„Нови покрет“
17. мај 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Одјеку“
Најслађи дани, дани оне наше борбе противу несреће наше земље, против тираније Александрове, против безакоња, прошли су ми у теби, Одјече. Ту сам ја сахранио најјаче сокове своје живота свога, ја сам са људима који су ту били патио са задовољством које само могу имати честити људи што земљи и народу добро желе. Ја се нисам из бојне линије извлачио, ја се никако нисам заклањао за бусију, ја сам и мимо тебе, Одјече, излетао и налетао дрскије него што сам смео чинити као отац породице у Страдији, и то не са плаћеним одговорним уредником, већ са пуним потписом. Ја се за то не кајем нити се икада мислим кајати. Ако хоћеш, Одјече, да ти искрено, без икакве крајње намере признам, а то ме данас није срамота да ти се исповедам, јер си у опозицији, ја сам једна врста контраћа, ја жалим, ја лично жалим Александра, себе ради, јер он је мени давао најјаче мотиве за рад мој, он је стварао оно што је мени годило да дрско нападам. После његове смрти ја сам осетио у души, у духу своме празнину, јер је нестало Александра, збрисаше се одједном мотиви моји, немаде више ко да прави политичке будалаштине, и, само због тога, Одјече, ја изгубих циљ живота, а то је да нападнем онде где је најопасније, и да се насмејем, да се церекам гласно крунисаној будали којој се клања толики подлачки свет.
После света тога, Одјече, мени је тешко, и жао ми је што морам да те укорим и да ти пребацим. Давно је то било, после 29. маја, откако си ти постао кућа, управо нека врста склоништа за свакога, само ако ти ласка.
Мене лично то боли! На то могу хладно да гледају сви уљези и политичке шићарџије, али ја не могу.
Кад си ти, Одјече, у доба најсудбоноснијих питања у земљи нашој, у најопасније доба по наше демократске слободе којима је грозило и наше назаренство и многи плаћени одроди, нашао за најпотребније да браниш у уводним чланцима г. Васу Антонића, који је био министар за нас крвавог и страшног Драгиног режима, с каквим правом смеш и имаш образа да се тако цинички плазиш на г. Дамјана Поповића, јер ако ништа друго, он је био међу онима који су, мећући главу у торбу, жртвама својим спасли па првом месту главе наше.
То теби, Одјече, не личи. Ја лично никаквих веза ни пријатељства немам ни са г. Антонићем ни г. Дамјаном, јер моје личне везе и најдубља пријатељства и била су и остаће с људима који су били баш у Одјеку у најгоре доба, и који ће се сви скупа опет и састати заједно само у случају реакције — али што је право и богу је драго.
„Нови покрет“
18. април 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје „Бекрија“ први пут међу звездама
Једна непристрасна повест, која се, из превелике пажње према страсти свога јунака Радоја, не дели на главе већ на – полиће
(наставак) [1]
— Их … викнуше сви.
Дача се намршти, уједе се за усну од љутине и помисли за се:
— Рогоња, хм, Рогоња?!… Он је то исто што и Раде Балавурда. Они ће се напити, па ће Рогоња набадати на рог, па шта је учињено, а Рада ће се напити, па тако заспати, одушевљавајући се како овај „све на рог натиче, преко себе у Дунаво баца!“
— Хоћемо Рогоњу, хоћемо га! — поновише се гласови.
Дача прекиде своје мисли, а један официр скочи на сто и отпоче:
— Браћо, убилци…
На ту лросту реч убилци збор се узбуни и један млад жив официр прасну:
— Пазите на изразе!
— Гле кукавице! — викну други.
— Нисам ја, брате, кукавица, али ако нас чује она љута под каменом гуја?
— Не знам ја за гује!
— А Милан?
— Је л’ краљ Милан покојни?! Баш си будала, па он је умро.
— Какав он, него Милан Новаковић. Не знаш ти како је то сила на перу.
Настаде једно крупно објашњење око љута звера Новаковића, и цело друштво уздрхта.
— Та шта не говори Раде Балавурда, што он ћути, — викну Дача.
Раде трештен пијан једва се прибра и поче:
Браћо мила и дружино драга,
Да ви знате њихне витезове,
Да ви знате коње и јунаке,
Да ви знате њихне задужбине,
Ви не бисте тако говорили,
А ја ћу вам по имену казат’
Све јунаке по имену знадем,
А коњи су бољи од јунака.
Што напријед јунак пред дружином,
Који јаши свога винограда,
Виноград му на колаче скаче,
По три копља у висину скаче,
А четири преко туђих поља,
Оно ти је војевода Гача.
„Нови покрет“
9. април 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Објављено уместо наставка сатире „Краљ Александар по други пут међу Србима“, настављајући се на истоимени „фељтон“ из листа „За Отаџбину“ (орган „Друштва за законско решење завереничког питања“). Њихов мржњом испуњен пљувачки фељтон објављиван је у наставцима свакодневно од 19. фебруара до 16. маја 1906. године, и имао је укупно 71 наставак. Колико је њихово писање било бедно и ниско, баш „пиљарачки“, како је говорио и сам Домановић, можете видети из њихове „вести“, објављене у једном од бројева у априлу 1906. године: „Због пијанства — У јучерашњем броју листа „некорисног официра, а слабог и невичног новинара“ није ништа написао бекри-Раде, јер је повређен шљивовом граном, нападнут и мучен људом шљивовицом. Данас ће свакојако напунити лист, јер је ’ладно време, па му се смучило и — повратиће таман пун број“. Сâм њихов фељтон много је гори од овог одломка и толико је простачки да га из принципа нећемо објавити на овој страници. Уредништво Пројекта.
Љубавно писмо милој публици
Драга и мила публико моја, ево дошло је време да се опет разговарамо, само што овај наш разговор неће дуго трајати. Ја смо се и ти, хвала милостивом богу, довољно објаснили, па није више потребе да се џаб-џабе кавџимо и крвимо. Ето, као што видиш, ја ти и данас нећу дати продужење приповетке „Александар по други пут међу Србима“. Можда ти то читаш, а можда и не читаш, а то је мени потпуно свеједно. Ја знам шта хоћу, а ти не знаш. Ти, публико, врљаш и тамо и тамо и амо, ти си час овоме, час ономе наклоњена без икаква смисла и разлога, а ја сам све док те не познадох био сталан. Али сада ћу и ја да се обрнем твојим путем, хоћу и ја да правим глупости и лудости као и ти, хоћу и ја да вичем на оно на шта не треба, хоћу и ја из моде да радим оно што не треба.
Ево, видиш, драга и мила моја публико, ја хоћу заједно с тобом, на твој начин, без икаквих задњих намера, с тобом заједно да оговарам самога себе. Зашто и не бих. Ти, публико, глупа наша добричино, не питаш и не разбираш, ти чак и најрадије читаш оно што је и против тебе и против мене. Ти чак, мало-помало, примаш све измишљотине као поуздану ствар, само ако се оне стално понављају. Кад је тако, кад ја то добро знам, онда није никакво чудо што ево хоћу да ти помогнем у лудости твојој, јер ја се тебе не бојим. Ти, драга моја некадашња публико, изгледа да изневери нашу стару љубав. Зар нисам ја теби, мила моја, дао срце своје, а зар ми ти ниси вратила истим жаром свете љубави? А сада? Сад ја, који за кратко време бејах далеко од очију твојих, одох даље, још даље, управо одох у невидиш, од срца твојега.
Љубав је наша пукла, ми смо се раздвојили, а то си крива ти. Ти си некад грлила и љубила идеале моје, а сада си постала непоштена, па грлиш и љубиш нитковлуке; ти се сада, пропала љубави моја, повлачиш по срамним редакцијама последњег олоша; ти сада пљујеш на све идеале наше из старог доба наше заједничке узвишене љубави; ти се сада церекаш на све лажи које ми подмећу непријатељи наши.
Мила моја, ја ти праштам, ја сам остао стари, ја тебе никад омрзнути нећу, јер сам уверен да ти не знаш шта радиш, али ја ћу ти заслепљен оном старом љубављу принети и последњу жртву. Ево видиш, ја ти помажем, публико, злато моје, да се боље насмејеш и разгалиш.
Ја ћу, видиш, душо, продужити онај фељтон из листа За Отаџбину. Не читам га стално, некад је и одвратан, али нећу да ми те глупостима муче, мила публико, слатко јагње моје. Ја ћу продужити онде где су они, тамо они, стали, а исписујем пун њихов наслов. Сад читај како се и ја сам грдим, да не слушаш уста друга, јер, веруј, не умеју ни да ме изгрде, јер не знају слабе стране моје.
„Нови покрет“
9. април 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Циганлијско царство
Кад је друштво за измене, допуне и ревизију српске историје наишло на опозицију код „поквареног“ и „подлог“ српског народа, који је и даље продужио у својој историји да велича којекакве зликовце, разбојнике, лопове, пијанице итд., а узор карактера и врлине — Вука Бранковића — човека који је такође за легално… да презире — онда друштво одржи последњу седницу, на којој се донесе одлука:
Да презру тај „кукавички“ и „подлачки“ народ српски, код кога је „врлина“ „порок“ а „порок“ — „врлина“, и да траже себи нову отаџбину, пошто они сада према оваквом стању ствари ничега заједничког уопште немају са старом својом Отаџбином, у којој су се по несрећи родили.
На тој бурној седници пало је разних предлога. Неки су песимистичнији — били за то да им уопште и не треба нова отаџбина, него да се раселе по свету као Цигани, те да и остали народи ове планете што се Земљом зове осете благодети од њиховог присуства, као што имају већ искуства са сродним им у свему, тим узор-народом циганским.
Овај предлог узе се у претрес и поново стаде да осваја терен, али после подужег говора највиђенијег међу виђенима и најлегалнијег међу легалнима — дичног ритера легије части — једногласно пропаде.
— Куда бисмо — вели ритер легије — као да су бајаги други народи ове проклете планете бољи. Сви су народи у „кукавичлуку“ и „подлости“ слични овом досадашњем нашем народу. Сетите се само оног зликовца Бонапарте и оне крваве револуције у историји „разбојничког“ народа француског. Замислите немачког разбојника Фридриха Великог, па оног крвожедног звера — Менелика Абисинског, а шта да кажем тек за оног маторог — Кригера Бурског. Не, не, господо, ми треба да останемо доследни на становишту легалном, ми морамо остати достојни потомци легалног нам узор-претка Вука Бранковића. Слава му!
— Слава му!
— Елем, браћо, — узе реч полковник Гача виноградски, — тако је. Као што видите, има право наш дични ритер легије части. Дакле, на овој проклетој планети услед наше легалности не можемо ни Цигани постати.
— Тако је, тако је — говоре сви у један глас — не можемо ни Цигани бити.
— Знам, знам, браћо — продужава полковник — ми ипак морамо тражити неког легалног излаза. Овако нерешена наша праведна ствар не може остати. Је ли тако, браћо?
— Тако је! Тако је!
— Молим вас, браћо — прекиде ларму ђенерал Живела. — Ја сам, браћо, познати администратор и организатор, ја имам један предлог, који ће вам се на сваки начин допасти и, ако га усвојите, извући ћемо се из ове тешке и безизлазне ситуације и нашу праведну ствар, на страх врагам, решићемо најлегалније.
— Чујмо, чујмо, браћо, ђенерала Живела.
— Кад већ не можемо, браћо, ни Цигани бити, као што видите, онда да оснујемо своје засебно, легално царство.
— Живео ђенерал Живела! Тако је! Хоћемо царство! Ја, ја ћу да будем цар! — заурлаше сви у један глас.
— Стојте, браћо, не можемо сви да будемо цареви, један ће да буде легални цар, а остали легални поданици цареви.
И настаде метеж и граја и чују се испрекидане реченице које један другом добацује:
„Е онда нећемо!“ „Ја хоћу“ … „Шта ти, ала си ми за цара, пази какав си се искривио к’о гудало, ала би ти личило…“ „Лопове, зар си опет ти за цара…“ „Пази мушке бабице, хоће он сад да буде цар, е нећеш суклато…“ „Животињо, ти си крао ћебад!…“ „Не лај, мрцино!“
У овој граји царева без поданика диже се легално-уставни Светомир, па ће својим бас-баритоном рећи:
— Чекајте, браћо, нек буде цар који хоће, не мења ствар, само мора да буде легално-уставни владалац; иначе ја немам апетита да будем легални поданик.
— Ја волим да прогутам цару устав, него да будем сам цар.
— Умирите се — продужи ђенерал Живела — саслушајте ме, ја нисам још ни изнео свој предлог кад оно се сви пријавише за цара. За сада се само скромни Светомир уписа у поданике и то, како ми изгледа, због старости.
Метеж и забуна све већа и већа. Сваки поче да говори и да себе проглашава за цара, а осталима наређује да му се покоравају.
Свађа се поче све више и више заоштравати и дође до туче. Би горе него оно у песми:
Господа се тешко завадила,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знају на коме је царство.
Директора ухватио један чак и за гушу, па поче да кркља самртним ропцем. Светомир узвикну:
— Ако, браћо, тако почнете, онда ћете се сви искрвити и ја онда немам коме бити поданик.
Цареви се мало омирише.
— Међутим, ствар је врло проста, браћо.
— Чујмо га! Чујмо!
— Образоваћемо царство и тражићемо да нам се легалним путем уступи Ада Циганлија за наше царство.
— Живео поданик!
— Живео поданик! — прекидоше говорника више гласова.
— Што се, браћо, цара тиче, ви ћете сви бити цареви.
— Хоћемо!
— Хоћемо!
— У нашој држави за легално решење, у нашем циганлијском царству не сме ни бити као код свију других народа. Ми смо друго, ми имамо своје засебне принципе, у нас ћу бити ја сам један поданик, а ви остали сви цареви.
— Тако је, тако је! — чу се бурно одобравање царева.
— Живели моји цареви!
— Живео наш поданик!
— Само један услов, ваша величанства.
— Чујмо нашег поданика!
— Ја моја узвишена величанства, имам један услов.
— Прима се услов! — одговарају унапред цареви.
— Ја тражим да сваки од вас изда свакодневно по неколико устава, које ћу ја гутати.
— Хоћемо.
— Хоћемо! — дрекнуше цареви.
И постаде тако циганлијско царство и цареви поведоше свога новог поданика у своју царевину, пошто га на брзу руку нахранише са два-три устава.
— А шта ћемо, браћо, кад нам овај поданик, не дај боже, умре? — присети се неко уз пут.
— Наћи ћемо одма’ једног поданика одакле било под кирију! — реши ствар један од царева.
И сви одобрише.
„Нови покрет“
2. април 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Самоуправи“
Мислим да је у два маха неко у Самоуправи на своју руку и на своју одговорност додирнуо Нови Покрет на врло неделикатан начин, те због тога одговарам ја лично, јер и ово што ја велим говорим у име своје.
Људи око Самоуправе, а тврдо сам убеђен да је тамо много честитих и поштених душа, треба да припазе да Самоуправа не изгледа као каква стара, да не постане хистерична тетка-Самоуправа, која ни сама не зна шта хоће, а ларма, псује и грди и кад има права и кад нема.
Покрет је од свога почетка био и искрен и отворене душе, и ако је ишта било очигледно, бар је то било јасно као дан да се у овом листу говорило са највећим поштовањем о свима ваљаним људима из старијег и млађег радикалног крила. Ја сам лично увек сам с поштовањем скидао капу пред врлином, а то ћу и убудуће радити.
Неко у јучерањој Самоуправи, а бог би га сам знао зашто, испаде и рече како је Самоуправи одвратно исто тако оно што пишу Домановићеве новине као што им је одвратно и фалсификовање историје Правдино, Виделово и Гачино.
Тај неко што је то писао и није видео, или, у шта сумњам, намерно није хтео да види да је Покретов чланак о Цветима, мањи и краћи, Самоуправа само проширила, али је смисао један и исти.
Ко је то у Н. Покрету рекао да Цветима и устанку од 1815. године треба одрећи историјску важност?
Боже сачувај, то нити велимо, нити се то овако у чланцима, на брзу руку, може рећи.
Наше колено, ми данас знамо и можемо добро знати историју стару, историју средњег века, али ја вам могу смело рећи, ми појма немамо баш о најскоријој прошлости, ми најмање од свега знамо нашу историју од устанака.
Ми историју тога времена најмање знамо, а оно што знамо, знамо окако како су нас учили у школама, знамо је онако како је власницима и њиховим подлацима требало да је знамо.
Кад би тај неки господин из Самоуправе ма и мало претурио писма и документа из тога времена, а што ја за сада не смем износити, јер ми то забрањује закон који штити Државну архиву, онда би могао бар намирисати да 1815. година није оно како су нас учили и научили школски уџбеници, а они су били такви јер другојачији нису смели бити.
Онда би тај неки господин заиста дошао до закључка да није тако лако говорити о важности или неважности 1815. године. 1815. година, ослобођење Србије и сви ти догађаји стоје под погодбама и условима, које нису зависиле једино од рата већ и од споразума књаза Милоша и Порте. Да ли је то било боље, или горе, ја за сада остављам, јер није тако лако ни пресуђивати о тако крупним и епохалним догађајима.
Нови Покрет, односно ја, да се јавим отворено, констатовао сам у чланку „Цвети“ да је то лаж што су нам толике године причали да су Цвети васкрс народних слобода.
Тога сам мишљења и сад, и био сам и бићу.
Самоуправа, чији су људи лежали по тамницама, окивани и стрељани за поштена убеђења, проналази да је сад одвратно што ми кажемо истину јасну и светлу.
Не говорим ја о ослобођењу званичне Србије, него о слободама народа.
Ако ви из Самоуправе докажете и доказујете да су Цвети васкрс народних слобода, онда сте заслужили да се над вама понови стара реакција тих старих Цвети.
Ако проучите буне и узроке буна под књазом Милошем, онда не смете ни у шали рећи да су Цвети „празник васкрса народних слобода“. А кад је реч о Милану и Александру, ваљда тек нећете чекати да вас ја ових година подсећам на ваше ланце што сте их вукли, и на тамнице у којима сте провели толике дане баш у доба кад су Обреновићи славили „празник народне слободе“.
То исто и рекли сте и мислите и ви, и онда се чудите што је овом вашем неком што је писао чланак да се без икаква разлога и повода онако обрецује.
„Нови покрет“
29. март 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Цвети
Под Обреновићима, све до пре 29. маја, данашњи дан, Цвети, прослављао се као дан народног ослобођења од турског ропства, као дан васкрса народних слобода, као опомен на 1815. годину.
Ми смо далеко од тога да одричемо важност 1815. године и да претресамо заслуге и мане Милошеве; на овом месту ми само исправљамо оно што је погрешно било.
Устанком од 1815. године био је заиста ослобођен књаз Милош и његове власти, али народ није био ослобођен. Он је, може се тачно рећи, а мора се и признати, био ослобођен Турака и турског зулума, али су се одмах ти зулуми поновили од крштених Турака, од рђавих власти Милошевих. Његове власти узеше све манире турских паша, те је због тога и бивало онако честих буна.
У меморандуму Ђакове буне народ вели књазу Милошу отприлике ово:
„Господару, или нас спасавај ових домаћих, крштених Турака, или ћемо у гору, ил’ у воду, или се морамо борити и против овога зла које нам је теже и од турског.“
Па зар су онда у то доба могле Цвети да се прослављају као васкрс народне слободе. Не, то је само био васкрс кнеза Милоша и његових рђавих власти.
А под краљем Миланом? И ту се поновило то исто.
А под Александром?
Ту тек није могло бити говора о јадном народу и још јаднијим његовим слободама.
Цвети су и тада прослављане као васкрс народне слободе, али, у суштини, то је био само лични празник насилничке, традиционалне Александрове слободе и његових верних помагача у угњетавању поштеног народа.
Тога дана, на Цвети, кад се блудница Драга шепурила на престолу српском у оделу царице Милице, када је Александар својим вернима китио груди лентама, кад су и лопови који његову тиранију помажу добијали одликовања за грађанске заслуге, тада када су они вајно радосни због васкрса народних слобода пировали пир и ковали ланце народу, шта је радио грешни народ?
Најбољи синови његови лежали су по тамницама, окованих и руку и ногу, а народ српски, та ондашња раја насилничких власти, исцеђен, оглобљен и оголео услед зулума Александрових, уздисао је тешко и горко.
Па зар је то онда била светковина народна, зар је то био васкрс народне слободе?
О да страшне и циничне ироније!
Ослобођење од крштених Турака почиње од 29. маја.
29. мај може се рачунати у празник народни откад почиње обнављање и васкрс народних слобода.
Дај боже да се и заборави на зулуме на које нас Цвети подсећају!
„Нови покрет“
26. март 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ситне душе с крупним амбицијама
Код нас је у Србији већ утрвен пут да се по најјевтинију цену и најмањи људи прочују! То бива и у грађанству, и у војсци, и у политици, и у дипломатији, и у журналистици — то бива и у свима слојевима нашег друштва. Тим средствима, да се на вештачки начин прочују, прибегавају само ситне и мале душе; Змај је у једној својој песми те људе врло лепо и тачно окарактерисао стиховима:
Вел’ке људе слава тражи,
Мали људи за њом гину!
А и једни к’о и други,
Могу с’ дићи на висину!
Само што се у песми даље вели: Ови први лете моћно, снажно; лете по своме „хесапу“. Људи од истините вредности не траже та вештачка средства, која употребљују ситне, мизерне душе. Јер, они се дижу на висину на својим рођеним крилима, њихова их крила носе, и поколења их гледају на висини, на коју су се личном снагом попели. Ал’ шта раде мали људи? Они или се, у недостатку моћи и крила, у згодној прилици прикаче на крила моћних и снажних да се бар на тај начин попну на висине до којих не би никад допрли својим крилима и својом моћи. Или, ако то не могу, прибегавају другим средствима да се ма како чују, ма како виде — кад не могоше узлетети на висину.
Те ситне душе, које имају у себи крупне амбиције, не бирају средства; они хоће да се чују; они желе да се виде; они жуде да се истакну; они мисле да о њима треба да се говори; они траже да јавно мњење мисли о њима како су крупне и велике чињенице. У грађанству има зеленаша који целог свог века глобе и харају поштени свет, па за неколико гроша у нашем наивном јавном мњењу често купе за себе титулу — добротвора. Има људи који никад ништа у животу нису написали, али их распиње глупа и сулуда амбиција да их јавно мњење сматра за писце, и онда прибегавају тим смешним средствима, којима се таква сорта једино служи у животу, и за неки паметан чланак или низ паметних чланака у паметним новинама, које пише без потписа неки паметан човек, човек праве вредности, ударе на звона кроз све новине: „Многи пријатељи одавде, из унутрашњости и са стране, питају ме да ли сам ја писац чланка под насловом тим и тим. Ја изјављујем да иако сам досад публиковао много ствари, итд.“
И човек се потпише. Тај потпис, име и презиме што означава његову индивидуу, главни је циљ ове ситне душе. У ствари, нити га је ко питао, нити је ико у земљи и са стране сањао да он ма шта пише, нити он сам у то верује.
Али он, распет глупом амбицијом, тера даље. Па такве и сличне случајеве публикује свакодневевно. Јавно мњење се често завара таквим обманама и за многе такве донесе суд: вредан, красан и талентован човек. Такви су начини врло разнолики и чести. Дуго би било да се сви случајеви овакве врсте прибирају и објављују. Али ћемо нарочито навести случај који у последње време употребљава неки господин Павле Маринковић.
Ево, шта он чини данас:
Био је у друштву г.г. Богдана Поповића, Слободана Јовановића, Свете Јакшића и других из тога кола и са том спремом. Амибиције његове учиниле су да са тим својим старим друштвом дође у опреку и да га сви презру. Напуштен и остављен, он упаде у друго друштво; грдећи рад последњих Обреновића, притворно, успео је да уђе међу поштене демократе који су се окупили око редакције Звезде. У то исто време кад се пред њима правио искренији демократа и слободњак и од пок. Свет. Марковића, — он је одговарао на питања неких његових напредњака: шта ће он међу радикалним демократима?
— То су, забога, дрипци и фукаре, ушао сам међу њих да их експлоатишем. Експлоатисаћу ја и њихов глас, и њихова пера и њихов радикализам, јер су то дрипци. — Кад је ту насео, онда је упао у свадбени кабинет да венча Драгу за Александра. Та и то је нешто јаче него најинтересантнија американска реклама. Ту је бар успео да му се име чује! Ту је, поред срамота, гарнирао своје груди још са једним орденом, које су тадашњи режими давали чак и људима које су и судови највиши у земљи осудили као просте лопове. Драгине колевке као и његове наде поломише се. И он, распет амбицијом, морао је некуд даље. И тај човек, — некад с „аристократским погледима“ на дрипце из „Звезде“, имао је пуно жеља и наде да се помеша са сељачким гуњевима, баш с тим истим дрипцима, са том фукаром, како је он раније говорио — због које су некад — што је опет он рекао после забаве радикалске код „Коларца“ — „мазане столице живином машћу“.
Али и ту се преварио. И ту та ситна душа није умела да избере начин: како да се прочује?
Кад је и то пропало, онда он бесомучно јурне по зборовима да повампири Напредњачку странку. Али, њега, грешника, њега одбаченог од свију, њега са политичког буњишта, не хтеде ни тај вампир! Он кроз Правду удари у хистеричне грдње, пуне и гадости и одвратности, да бар тим путем обрати пажњу на себе; јавно мњење, навикнуто да се он у политици промеће као хоџа кроз покровац, насмеја се и престаде о њему говорити. Нити га ко помиње, нити више ко за њега вели ни црно ни бело, нити га ко сматра за политичара, а најмање за неку чињеницу која има утицаја на државне послове.
Али његове амбиције баш и пуцају на то да се о њему мисли као о крупној личности. И шта ради сад он, остављен од свију?
Сад је прибегао најординарнијим средствима и начинима, тек да се и његово име помене.
Као год што понеки, који никад ништа није писао и кога нико ни за шта не пита, труби кроз све новине, к’о бајаги неким многим пријатељима својим, како он није писац те и те ствари, иако је многе написао — тако и он, тек да нотира своје име кроз јавна гласила, надао дерњаву:
— Хоће да ме убију! Најмили људе!
— Неће тебе нико, драгоцености наша! Нити теби ко прети, нити је ко најмио људе, нити је твој живот опасан за данашње прилике.
Проврве он и с тим. Испуца он и те меткове. Понека наивна душа у то поверова. Већина мало проћаска и насмеја се, па умуче све.
Али Павле хоће да буде витез дана и он бира други начин. Објавио — а то му је ваљда последњи метак — како сад путује овамо-онамо, којекуда, тамо некуд, и на крају крајева, оп-цуп, па право на Цетиње.
Дакле, ту смо.
И опет говоримо о њему. Успео је, ако је то хтео. Само што ми говоримо из комендије, а он је желео да се озбиљно говори.
Он је хтео да експлоатише у корист својих надутих амбиција прилике и питања која данас третира јавно мњење.
И лепо се, ђаво, сетио.
Енглеска, некак’о питање што су га тамо они измислили, завереници, Карлсбад, Бијариц, Едвард VII и — он, Павле, витез ленте персијског шаха (откуд чак и њега ухвати!).
Али, знамо ми све тачно шта је он и куда ће. Вероватно да ће бити и на Цетињу. Попиће које пиво, к’о човек, у локанди. Поразговараће с неким беспосленим Црногорцем, који већ зева из дуга времена. Попиће с Константиновићем чај, па — уз друм, ружо, низ друм, перунико.
И кад се после тога пута врати у земљу, видеће да му је и последњи метак био турфа, јер се ми од те његове страшне мисије — како је он схвата — искидасмо од смеха!
—
Уосталом, ми му одајемо хвалу што је прилично оригиналан у измишљању реклама, па је чак створио и школу те врсте.
Милан Новаковић почео је да узима његове готове шаблоне, па се и он раздро кроз новине — да ли од страха или од јунаштва, не зна се — тек он виче:
— Хоће да ме убију! Сметам им! Али ја сам сила, не гинем лако!
Господе боже, докле људе амбиција не тера! Ми потпуно верујемо да г. Новаковић може једног дана написати и овак’о писмо:
„Берлинском Музеју,
„Ваш захтев не могу испунити. Мој цилиндер не мислим продавати иако ми нудите милион марака само да бисте га имали поред Бонапартиног тророгог шешира. Ја држим да ћете после мога успеха нудити и трогубу цену, али имајте на уму, мени је моја Отаџбина преча од свега.“
„Нови покрет“
26. марта 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (4/4)
Председник њиховог збора прекиде нам реч:
— Јесмо ли, браћо, вољни да и даље дискутујемо о овоме питању? Пријавило се још пет говорника. Хоћемо ли саслушати и те наше другове, или ћемо прећи на решавање тога питања. Ја држим да сам ја довољно рекао о свему што сам требао рећи, а на вама је да овој ствари решите.
— Да се говори још!
— Нисмо довољно обавештени!
— Обавештени смо!
— Да се пређе на гласање!
Такви гласови заглушише разговор мој и тумачев. Настаде једна тишма, доказивање, објашњавање, узајамна потмула, међусобна грдња и псовка, како сам то по њиховим покретима могао протумачити. Упозорио сам чак и тумача да строго то мотри, па и он је, иако је Србин, једва могао извадити неколико реченица.
Између осталих ово ми је свега превео:
— Ти си крив.
— Ти си животиња.
— А, извлачиш се?
— А ти се као не извлачиш? Море да су они паметнији него што су…
— Који они?
— Па они што нису с нама. Треба да узму…
— Па сви су с нама!
— Животињо, како сви с нама кад видиш да нас нико у овој земљи не сматра за људе.
— Па ти ћеш да поправиш?
— Није него ћеш ти.
— Ти си љуљао и колевке.
— Чије колевке? Наше друштво, као што знаш, у својим правилима избацило је реч: колевка. Како смеш да помињеш реч колевка?
— Што, мустро, па и ти си ми за неко легално решавање, а крао си…
— Доста! — дрекну један промукао глас да прекине свађу која је отпочела на све стране.
Свађа која је била отпочела на све стране међу овом дружином „за законито решење“ утиша се. Ларма и препирка која је у групицама од двоје-троје вођена, умири се да чује свога првака.
— Браћо, престаните са прекорима један другоме, све грехове своје да заборавимо. Ми имамо много важније задатке пред собом, ми имамо да решимо питања замашна, да изведемо народ из заблуде.
— Овај мени, кад беја капетан код нас, диже крмачу. Џиб-џабе створи ми кривицу, па отуд, одовуд, диже чова крмачу, а ја једем пасуљ.
— Остави сад крмачу, на питању је решење историје.
— Легално решење! — виче један.
— А долази ли, молићу, и моја крмача у то наше „легално решење?“ — пита престрављено један из некакве, како ми рече тумач, сељачке слоге.
— Енглеска, будало једна! — дрекну нечији глас.
— А крмача? — пита онај кукавац.
— Ко те сад пита за крмачу? Преча је Отаџбина од тваје крмаче! — опет му неко из гомиле добаци љутито.
— Ми тражимо, као што видиш, „легално решење!“ — јави се један из буџака са цилиндером на глави, фраком, потурама чакширама од чохе и ужичким опанцима.
— Па зар никако да не тражимо моју крмачу? — љутито овај одврати.
— Ама, остави се сад крмаче кад је и Американац већ овде. Ваљда је важнији Американац од крмаче. Ми Енглеску и Американца, а ти се као будала укопистио с твојом крмачом.
VIII
„Крмача, Енглеска, Американац“! Кад сам све то ја као Енглез чуо, дође ми и тешко и смешно.
— Па шта хоће на крају крајева ови људи, што у ове њихове чудне ствари уплећу и Енглеску? — упитам тумача чисто љутито.
— Е, што, зато што овде у земљи сем ове гомилице немају никога, и онда, хтели-не хтели, морају измишљати другу неку земљу! — одговори ми тумач.
— Па зар код толиких земаља изабраше нас Енглезе, откуда то? — упитам опет тумача. а чисто готов на свађу.
— Па појмљиво је, господине! Наш народ зна Швабу и Турчина, а за Енглезе ретко кад и чује. Ви сте далеко, много далеко, па зато вас, Енглезе и употребљавају ови овде.
— Па ви кажете они претресају историју свога народа и све своје јунаке оглашавају и за издајнике отаџбине и за зликовце последњег реда. Па зар сад измислише нас Енглезе да потпомажемо такво њихово мишљење? Ко је тако што глупо и лудо могао измислити?
— Они — одговори ми тумач — не могу са суседним земљама, јер се зна шта оне и желе и хоће, а тамо код вас у Енглеској имају и једну своју врачару…
— Како се зове та врачара, кажите ми име те бајалице! — запитам љутито.
— То није жена! — рече ми тумач.
— Па кажете врачара?
— Јесте врачара, јесте бајалица, али то је човек, то није жена! — одговори тумач.
— О, Гослоде боже, па шта се ове земље тиче шта та њина врачара ради по Енглеској, шта се ове питоме и плодне земље, шта се овог ваљаног народа тиче шта код нас по Енглеској баје нека бајалица, шта говори једна мушка врачара?
За време тог мог разговора са тумачем свађа и граја те гомиле људи била је све већа и већа.
— Да се реши! — надмаши један висок глас остале гласове.
— Да говоримо и о другим зликовцима као што је Војислав, па тек онда да донесемо одлуку за све одједном — предложи један старац ’рапава гласа.
— Не можемо тако, већ морамо, да би ствар била тачнија, претресати једну по једну личност, једну по једну особу, па да о свакој донесемо свој суд, своје законито и легално решење. Ми, браћо, не можемо овако важне ствари кршити преко колена, ми морамо добро отварати очи да у брзини не пропустимо ни једнога зликовца из историје коме наш луди народ, необавештен, одаје још славу и хвалу. Ја предлажем да прво свршимо са Војиславом, да прво пресудимо њему за злочинство и свирепо убијање Грка, па тек онда да пођемо даље.
После дуже препирке решише:
- Да се Стеван Војислав — који је онако кукавички, ноћу, у глуво доба, напао у кланцу непријатеље своје Отаџбрше и измрцварио их и потукао на онако један нечувени варварски начин, — прокуне и анатемише.
- Да се његово срамно и разбојничко име избрише из Историје Српског Народа, да својом ниском, разбојничком и убилачком особом не скрнави светла и велика историјска имена заслужних Синова Отаџбине, као што је, на пример, један Вук Бранковић.
- Да се тачно разбере и распита да ли има потомака Стеван Војислав, и ако их буде било, да се сви даду под суд, јер не треба од зла рода да има порода.
- Да се исто тако поступи и са осталима који су помогли, као саучесници, Војиславу у том крвавом злочину.
Збор прими ово легално решење и објави други састанак за сутра. После збора неке коморџије дотераше на колима нешто мрса и потребан број тајина.
По целом збору разлеже се урлик огладнелих чланова друштва за легална решења свију историјских питања. Коморџије, које врло слабо говоре српски, узвикнуше:
— Сат пуде ви нарањено!
И после тога узеше бацати нека кокала и комаде хлеба.
Халапљиво нагрну збор и настаде гужва и гушање ко ће бољи комад докопати.
— Полако, фи много гладне, свака че још боље тобије, кад фи тобра слуша.
Одоше коморџије. Збор се поче разилазити. Понеки остадоше да ту и проспавају и да дочекају нову своју скупштину заказану за сутрашњи дан.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 