Писмо Ристи Одавићу (1)
Јуна 16. 1893. год.
Крушевац
1. Мото.
Чекај док те ја поткупим ђидо,
На мојему без седла пегазу.
Те се зоби чкаљем и бодљиком…
… М. У. а
2. Философирање (видиш да и ја радим на том гнусном предмету) о томе какав треба да буде Штил и каквог, управо коликог, обима мора писмо да буде.
а) ШТИЛ мора бити грозан и страшан, то јест силан, моћан, тако да извесни мора пасти у несвест кад само један ред прочита. Боље би било кад би могао да удесим тако да му једна реч буде доста за „убити га“ „ки ладне воде“. Али на жалост видим да то не могу успети. Како ми збиља изгледа сада то немогућно, али знам извесно, да ће се временом људи толико усавршити, да ће то моћи без муке постићи, па још можда и дотле дотерати… нећу даље о томе. Остављам потомству нека ту реченицу дода. Наравно, да ће потомци јадиковати што ја овако ЦЕЛОМУДРЕНИ не написах ту реченицу, јер ће нањушкати да би ту сигурно испала таква мудрост да се поколења диве, а не знају будале да сам ја то оставио да они попуне само због тога што сам осетио да ћу треснути какву капиталну глупост. — Сума сумарум: ШТИЛ мора бити ужасан и тако јак да те бар ако не први ред, а оно на послетку, цело писмо тако порази да мораш пасти у несвест и због гадости стила то ти се може десити. Не мислим да то у овом случају буде, али као „философ, философирајући“ морам све случајеве да предвидим.
б) Писмо мора бити велико, само за то да ако ме пусти штил изда, (као што често има обичај), онда бар количина реченица нека ми послужи у овом „племенитом“ предузећу, јер пошто пото, цркло пукло, извесни мора бити овим писмом „тотално утучен.“
Проба
Опет мото:
1. Севај муњо, пуцајте громови
Чрезмерије потреса вас људско
Процвилите мравеж и пауци
Уплач’те се брда и долови.
(Не ваља, ово је сувише благо, треба наћи нешто грозније, страшније, а ако га нема ни код једног писца, онда ћу ја сам измислити).
2. Миле ђипа, хоће да утуче
Мируј море појешће те Вуче.
(Сувише глупо и управо мизерно; нема ни мало силе. Морам друго што тражити.)
3. На средини морске пене
Цепа муње и громове.
(„МЛАКО“ сувише, Треба јаче тражити.)
„О, људи пси…“
Ајак…“
(Ха, сетих се нечега али је тако силно да ћу бити тропа, или ћу човека сасвим убити, а то је:)
Залазећег сунца жар
Паде на твој адиђар…
А са њега на дувар…
Право писмо
18. јун 1893. год.
Крушевац
Мото:
(Неки грозан крик да човеку уши заглуне.)
Они, гадни, епитети, господине, у ВАШЕМ ЦЕЊЕНОМ И УВАЖЕНОМ ПИСМУ које се одликовало својом гнусном и грубом садржином, били су само удар који нађе искру у камену. Ви сте вашом жаоком пробудили успаваног лава, који ће моћи својом снагом да дâ израза своме ужасном гневу! Да, господине, ви сте својом несмотреношћу створили себи тако ужасног и страшног противника, који би могао пола света затрти.
Нећу се борити, ни мачем, ни шарком пушком већ пером, али имајте на уму да је моје перо „силније“ од мачева свију светских освајача. Мој је стил, као што већ видите, страшнији и од самог мора КОЈЕ УСЛЕД БУРЕ ПОБЕСНИ, те РИЧЕ, СТЕЊЕ, праска и ломи све шта му на пут стане, „које не зна за препреке већ само себи поставља границе“.
Ви се са мном можете тако борити као што се лађа бори с „пошашавелим“ океаном.
Гадном робу Стеви, б) који је иначе слаба и неиздржљива духа, доста ће бити да види само једно слово из овога напред означеног, најбурнијег места па ће га то потпуно сразити.
Да не би ПАЛИ у очајање напомињем ТИ, да се шалим, јер нисам толико страшан.
Ова те је напомена без сумње јако расположила стога имаш рачуна да „ДАВАШ“ по једно пиће на цело „друштво“, а ја имам гут ДВЕ чаше ПИВЦА кад дођем тамо.
Ишао сам твојој прији, али се нисам деликатно провео.
Нашао сам је у школи између чаеова, јер ми нису знали казати где је са станом.
Представим јој се и дам писмо, а она ме понуди у „концоларију“.
Уђосмо и почесмо се разговарати о уређењу Крушевца, о испитима по основним школама и „шта ја знам“, што рекао Мата, в) а она не чита писмо, већ га остави у неку рачуницу.
У том се натрпаше у канц. још неке три учитељице. Ту се отпоче клањање и представљање, а после поседасмо сви за сто.
Елем, њих четири, а ја сâм, али им нисам дао ока отворити, не би веровао да сам ја онај исти Радоје тако сам био разговоран, смотрен и окретан. Томе је, мислим, нарочито узрок то што су све узгред буди речено (твоја прија мало одвојила) поружне, а ја се међу таквим „друштвом“ красота крећем јер сам навикао „унтерхалтујући“ се са Султаном и Пејићевом.
Разговарали смо о многоме чему, али ни о чему важном већ све о неким простим и прозаичним предметима.
Било је и шале, али ти не мораш све да дознаш, доста ти је толико.
Задржао сам се код њих безмало читав сат и главно је да за то време писмо је стајало непрочитано.
Отишао сам и она рече да те поздравим кад се видимо.
*
Наишао сам овде у Крушевцу на један изванредан тип, и сад га „својски студирам“.
*
Ја овамо живим ки човек: једем, пијем, спавам и шетам. Написао сам три табака „Дом. Учитеља“, али то је тако глупо, просто, мизерно и већ и сам не могу да се изразим, отприлике као да је писао Трандафило. Дакле, углавном ја сам дангубио.
После подне идем из Крушевца право на Јастребац, а затим ћу се два-три дана бавити по околним селима и онда ћу натраг за Београд.
Без поздрава
„УШТВА”
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Писмо Милану Савићу (2)
Београд, 31. јануара 1901. год.
Пошовани господине,
Хвала Вам на искрености и замеркама које сте учинили из пријатељских побуда, као човек који цени мој књижевни рад.
Мени је жао што Вам са својим радом за „Летопис“ нисам могао помоћи као што сам имао намере.
За близу десет година мога рада давао сам једино радове уредништвима која су ме звала на сарадњу, те сам све што давах давао искрено само оно што се мени чинило добро, јер потписујем. У нашим критикама многи су ме хвалили, а многи грдили. Једни су порицали вредност мојим сатирама и хумористичким радовима, називајући их ординарним пашквилама и обичним, неписменим новинарским чланчићима, а у исто време утврђивали као неки мој таленат (који наравно „врло много обећава“). У другој врсти мога рада, док су други радили обратно и оне прве хвалили готово до ласкања, а одрицали вредност другима. Све ме је то навикло да и хвале и грдње примам подједнако, а пријатељске замерке, кад су искрене, примам срцу најискреније, размишљам о њима, али ме крај свега тога ипак мами нешто на своју страну, јер многе ствари моје које сви хвале и по садржини и по облику ја лично не ценим, а многе ценим ја лично, па ма их нико не ценио. Ако је то мана, ја је имам.
Велите да је најбоље да Вам пошаљем другу причу. То засад поред најбоље воље не могу учинити, јер још нисам готов са овећом сатиром коју ћу штампати у „Српском Књижевном Гласнику“ и одатле одштампати у засебну књигу, а да пошаљем то Вама незгодно би било, јер није за тамошње прилике, а и ред је да се наше мане и беде овде износе где и постоје.
Што велите да гледамо све црне ствари. Ја лично гледам и друге, али при оваквим нашим приликама држим да је крајње време да се престане с улепшавањем ствари. Кад ко има заразне ране, треба на њих указати, то је преча дужност него их прикривати да се ко не гнуша. Има и лепих ствари, али мање него ружних, а и од то мало лепих ствари гре’ота је правити ларму и преувеличавати их дотле да у земљи која пада и економски и материјално, изгледа како у њој тече мед и млеко. Причати како је све лепо, а у ствари сам јад и невоља куд год се човек окрене, куд оком погледа, па не указивати на све то у свакој прилици, кад год човека заболи срце да што каже, била би гре’ота, било би неискрено.
Али да оставим те, уосталом, ствари, које су, на крају крајева, врло релативне и зависе од природе која их посматра, па да кажем што је главно и што сам једино и требао писати.
Молим Вас, дакле, да ту моју ствар (причу, слику, путну белешку, шта ли је) која на Вас чини тако неугодан утисак вратите мени натраг у обичном крстоплету, а ја ћу Вам за ту услугу бити веома захвалан.
С искреним поздравом и одличним поштовањем
Рад. Домановић
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Писмо Милану Савићу (1)
Поштовани господине Савићу,
Врло радо ћу се одазвати вашем позиву, који ми је много мио.
Ваше писмо ме затече у добар час кад сам „званично болестан“ седео код куће и писао приче о државном трошку, на рачун плате чиновничке, за коју сам требао да радим у министарству, али ко велим неће ни то мало зло земљу упропастити кад је већ толико зла и невоље претурила преко главе.
Ја имам засад једну готову слику, која би изнела штампан табак: „У сеоској ме’ани“, и њу сам хтео још ономад, кад сам писмо добио, одмах послати, али како ћу за дан-два бити готов и са једном сатиром на наше друштво, то сам оставио да размислим пошто и ово свршим шта је згодније за Вас.
Уосталом, све ћу да Вам пошљем то, „У сеоској ме’ани“, а сатиру ћу дати „Срп. Књиж. Гласнику“. Ову сам причу био наменио „Зори“, али сам нешто мерак на те Ваше форинте, којима ме давно голицате.
Ако ми се нажалост услади трошити стран новац, онда ћу се провреднити те спремити што веће, а врло могућно развити ону мисао коју сте ми дали, а о којој ћу промислити озбиљније.
Ову сеоску ме’ану написао сам а давно ми лежи на срцу да покажем како је страшан утицај тих меанчина и „надри“ интелигенције (као бајаги интелигенције) на наше чисто село, а нарочито на ближе, који се по несрећи затекну ту с кућама.
Примите искрени поздрав, од Вашег поштоваоца.
Рад. М. Домановић
(Писмо није датирано, али према сачуваном другом писму мора бити или с краја 1900. или са самог почетка 1901. године. Прим. ур.)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Писмо Љуби Стојановићу
Драги Г. Стојановићу,
Да ја нисам добио годишње одсуство и помоћ месечну од 200 динара, тврдо сам уверен да министарски савет не би пао на тако спасоносну срећну идеју да за спас „наше нам миле и напаћене отаџбине“ укида у буџету за идућу годину баш ону партију која мене прихрањује. Како сам фаталан, не би било згорег да ме сад, кад се срећно извршила ова уштеда у просвети, предате на употребу Господину Министру иностраних дела, те да и ту мој баксузлук буде експлоатисан на добро отаџбине на врло лак начин што би ме требао постављати редом као посланика у Лондону, Берлину, Риму (и у другим тако „важним“ по нас тачкама), те би се ваљда једино у том случају брзо поукидала та непотребна и излишна посланства, јер ако би тамо отишао поштовани Пашић или Вујић или бар рецимо уважени свадбени председник-министар А[лекса] Јовановић, онда ништа од уштеде, јер се та места не би не само укинула, већ би се одредила дупла плата. Ево, ја се драге воље стављам на расположење владе да ме тако корисно употребљава по свим редом министарствима.
Таман да се и ја смирим, приберем, и, што рекли, дотерам у ред, а оно ето опет провиђење учини случај да се морам враћати у моју Страдију.
Збиља, да искрено и озбиљно питам, шта мислите да треба да радим? За Србију сам још увек исувише нервозан и раздражљив да је могу љуцки поднети, нарочито са сумом од 80 динара, што чисто примам по одбицима од плате. Ван Србије не могу остати још мање са толиком сумом, кад ми се у интересу отаџбине одузме помоћ. Ситуација за мене незгодна. Чисто бих волео да такве гласове нисам добио из Србије пре него што ми се званично јави.
Ја мислим да може имати лека, ако бисте Ви то хтели, али опет бојим се да тиме не увредимо до срца нашу честиту старицу радикалску толеранцију, а она је, као и све старице, врло џандрљива.
Ја бих Вас, дакле, молио, да пре него што буџет буде и изношен пред скупштину наредите да ми се из прошлогодишње уштеде (Скерлић ми рече да има 4.000 дин.) изда помоћ за целу годину, како не бих морао имати неприлика кад сам се већ овако натоциљао с несигурним приходима у туђ свет, као да не знам да се у Србији свакодневно мењају одлуке и решења…
Обраћам се лично Вама, јер држим да ћете наћи начина да ме о свему известите, ако не би било за Вас понижење да ми као министар лично одговарате, јер коме сам се год обратио, одговора нисам добио.
Ако се уопште морам враћати у јануару, онда је боље да се одмах вратим. У том случају држим да бих бар за пут добио новац.
Још једном Вас молим да, поред државних брига, пропустите неколико минута мислећи и на мене.
Искрено Вас поздравља
Ваш поштовалац
Радоје Домановић
П. С. Мило ми је што Пашића и Мишу онако оштро казнисте. И треба тако, али могло је мање бити. Заслужили су по двадесет пет [батина], а добили су 25.000. Уосталом, та ће прекомерно увећана казна утицати на јавно мњење.
(Писмо је из заоставштине Љубомира Стојановића, чија се преписка чува у Семинару за српскохрватски језик и лингвистику Филолошког факултета у Београду. Оно је с краја 1904. године, када се Домановић као „благодејанац“ налазио у Минхену. Прим. Д.В.)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Писмо П. Петровићу
Драги г. Петровићу,
Иако знам да имате исувише посла, ипак сам принуђен да се баш вама обратим.
Некако рђаво стојим материјално, те ми није могућно да дођем у Ниш[1], а и не знам би ли ми било какве користи.
Ја сам отпуштен, што већ знате пре мене, и хтео сам да дођем г. министру и замолим га за извесне ствари.
Ви ћете бити добри, као и до сада што сте, да ми пишете о овоме што ћу Вас замолити и тиме ћете ми уштедети оно што бих потрошио долазећи.
Мисли ли г. министар да отпушта учитељице које су удате?
Мисли ли нама отпуштенима икада давати службу?
Да ли би моја жена могла добити Крагујевац за учитељицу где би нам било због куће лакше живети кад сам ја већ без службе, или Београд, где бих ја могао опет шта било радити и зарађивати, или Јарушице, село где мој отац живи? Јарушице не жели нико, и овај ће садашњи учитељ тражити премештај.
Да ли би могло да се са њеним премештајем сврши до 15. августа? Ја бих још волео и било би ми згодно да је премести у неко село у околини Београда, али само близу, као Кнежевац што је.
Да ли је згодније да ја дођем лично г. министру и молим за то, или да пошљем молбу? Кад би било најзгодније доћи и хоће ли моћи бити вајде од долажења?
Ја знам да је врло досадно одговарати на овако много питања, можда чак и смешних, па још ако човек има доста пречих и паметнијих послова, али ипак мислим да ћете ми одговорити, ма и најкраће, јер сте ме и до сада много у том погледу задужили. Ја Вам благодарим.
24. јула 1898. год.
Јагод.
Искрени поздрав,
Ваш поштовалац,
Радоје Домановић пред.
Рача Краг., преко Карића трг.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Домановић пише у Ниш због тога што се тамо налазила влада на заседању Народне скупштине. Прим. Д.В.
Писмо Јовану Кангрги (2)
Драги Јово,
Данас ми пре подне није нешто добро. Истина, само сам осећао да ме боли десна рука, и то није ме болела кад мирно стоји, но кад хоћу да је дигнем, али то сам приписивао синоћници. Синоћ је било код мене 5–6 другова, те смо се мало веселили. Покладе, знаш, па смо хтели да се мало провеселимо и поиграмо: прстена, фоте и осталих игара, ти већ знаш, како то иде. Седели смо до једног после поноћи. Пошто они оду, отворим ја прозоре од собе, да уђе мало чиста ваздуха, јер смо били запушили дуваном и запрашили — а ја седнем, да читам нешто, док се ваздух прочисти — и сигурно сам тако назебао. Пре подне и није ми било тешко све до ручка, али чим ручах, одмах ме поче нека језа подузимати, почех да се протежем — све ми изгледа као да ми је мало ваздуха — једном речи, није ми добро… Чекај, молим те, ја горе рекох ти да сам „синоћници“ приписивао то што ме боли рука — чини ми се да би сад требало да нађем прави узрок мом стању — а он је баш сав у томе што сам прозор отварао, ето, видиш, да ти нисам писао, и ја бих се чудио, откуд ће да ми буде зло, кад сам се чувао.
После подне требао сам да идем на час руског језика, али сад већ не могу. Мислим се, шта ћу да радим, аја, не ради ми се ништа. Лежах мало на кревету, претурах се, протезах се, ништа, ништа — све ми се чини, недостаје ми нешто. Дигнем се, те запалим цигару, повучем два-три дима, ништа, човече, није ми по вољи. Опет се завалим на кревет, мислим, али не могу ни то. Што год почнем да мислим, све ми Београд поквари. Ја почнем да замишљам моје село — ливаде, поља, шуме, цвеће, јагањце, пастире, девојке, песме — веселост. Не могу никако — све, све, па ето ти ми Београда. Идем као ја (почнем да замишљам) кроз једну ливаду. А тамо мало даље види се брег, обучен зеленом шумом, цвркућу тице по њој, а сунце просипа зраке, па ти се чини, тамо је рај, а није шума. Тамо опет као виде се радници по њивама, измешано мушких и женских, повили се, па жању жито, а песме из њихових уста само се разлежу, па кикот, па шала, па смеј; — тамо опет чује се жубор — о, проклето нека је све — ено сад одједаред: варошка врева, тандарање кола, вика, ларма, смешани сви могући гласови и многи језици — гомиле непознатих људи, прашина, београдски ветар итд. Што год почнем да мислим, Београд поквари све — одмах тек, као оно у сну, кад се човеку предмети чудновато размењују — људи, животиње, околина и остало — сањао си — сањаш неки пут, као да си у некој царској палати, па се чудиш ономе блеску и сјају, па тек, као, одједаред видиш ту неког свог познаника, и то ти ништа није чудно, све ти то изгледа природно. Па те он тек позове у другу неку одају, кад тамо, учини ти се да си код своје куће, познајеш онај распоред и сваки знак, и то ти опет није чудно — опет ти то изглада сасвим природно.
Тако мени од неке околине у мом селу одједјаред почну да се стварају улице: Кнез Михаилова, Дубровачка, Поштанска — и да журим кроз њих кући, и то ми се учини врло правилан развој мисли, па тек доцније, док ми све појединости изиђу пред очи, увидим да су ме мисли одвеле тамо (овде), одакле бих бежао. — Тако ме страшно Београд наљути, да одједаред добих неку ужасну вољу, да вичем и да грдим. — Да грдим дакле Београд! Како ћу и шта ћу? Погледам случајно кроз прозор — натуштило се небо, ветар дува, а ситне капљице „измаглице“ бију о прозоре. Још гаднији ми се учини, него што је — устанем, не знам ни сам зашто, почнем нешто да тражим, не знам шта тражим (а изгледа ми, као да нема онога предмета који тражим); вратим се натраг и седнем на кревет. Све ми Београд на путу — добио сам вољу само да вичем на Београд, да вичем, да грдим, па то ти је. Одједном некако падне ми на памет да пишем, али шта? како? — Да пишем, да исмевам Београд, да га грдим. Баш ћу да седнем, мислим тако, па ћу једну приповетку из београдског живота. Ала ћу да оспем мржњу против Београда! Или не, једну нотицу за какав лист, па да вичем на владу, што се не стара о чистоти и реду београдском. И то ми се не чини најпаметније — што су ми људи криви, шта ми је крива влада? Мени је крив Београд, њега треба да нападам. Сетим се Бранкове песме, тј. места из његовог „Пута“ „Београде, мој бели лабуде“, учини ми се да бих и ја најбоље то учинио, ако у каквој сатиричној песми исмејем „весели“ (није од весео, -ла, -ло, него весели — несрећни, или још боље, кад неко неког ни крива ни дужна напада, а он не може да се брани, у тако некаком смислу се та реч употребљава) Београд… Све ми се тако врзу мисли по памети, а све смишљам на који ћу начин да се осветим „безобразном“ Београду, што ми нарушава лепе слатке снове срећних дана и својом појавом подсећа на беде и невоље. — Паде ми најпосле на памет да пишем коме писмо, па да се и јадам и тужим на тако дрске поступке — и још да грдим, да вичем све на тај проклети Београд. Коме ћу да пишем, помислим, хајде баш Јови, да му дам посла, да чита којекакве моје будалаштине… Та реч „будалаштине“ као да ме трже из неког заноса. почнем да расуђујем о свом пређашњем мишљењу и мислима и видим да сам, да сам — не знам просто како да самог себе назовем. Како би ме ти назвао, молим те, кажи ми? И ето, драги Јово, тим поводом седох да ти напишем ово писмо. Баш сам смешан. Шта имам да ти пишем глупости? Ето већ тиме и свршавам писмо и шта сам ти писао — ништа. Пиши ми, молим те, јер нисам давно добио писмо од тебе. И ономад сам ти једно испратио, можда га сад у овом тренутку читаш, или си већ прочитао, али и не сањаш да одговараш — дакле ево ти и другог писма, доста дугачког и опет врло кратког. Не знам ни сам шта хоћу, хтео сам нешто нарочито, па ми не иде од руке… „Ништа“.
Београд,
17/II 1892. године.
Прими искрено прздравље
Твој друг
Р. М. Домановић
У идућем писму послаћу ти за успомену једну песмицу. Сад бих то учинио, али право да ти кажем, ако и није лепо — просто ме мрзи — ништа ми се не мисли, а учинићу и оно, што сам у прошлом писму обећао — муку ћеш имати, док и ово прочиташ, јер сам врло брзо писао, па ми се чини да је нечитко — морам да се „одважим“, како ти велиш, да штампам неке песме, ако их ко хтедне примити.
Р. М. Домановић
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Писмо Јовану Кангрги (1)
Драги Јово,
Пишем, али и сам не знам шта ће испасти. Желим да одговорим твојој вољи, да ти све тајне откријем. Одакле да почнем? Шта да узмем? Не знам. — Хтео бих цео свој живот да ти пред очи изнесем, па да гледаш, да ме испитујеш. Најволео бих кад бих то могао учинити. Ти би читао живот чудноватог младића, чудио би се, можда би уздахнуо тужно, можда би ти се и суза у оку завртела. — Далеко сам, није то тако страшна биографија. Насмејао би се, веруј ми, драги Јово, ти би се слатко смејао.
Замислио сам се, а мисли ме носе и куд бих хтео и куд не бих. Донеле ме ето у једну јеврејску одају. И ја гледам стару погрбљену Јеврејку са смежураним лицем и испалим зубима како се смеје младоме Јеврејчету што се играјући спотаче о неку „асуру“. Гледам опет једнога постаријег Јеврејина до прозора како се смеши и животињски ждере неку питу. Ја стојим, нити ме ко што пита, нити ме ко нуди, а нико ме и не тера. Нико на мене не обраћа пажњу као на какву ствар или ниже нешто. Све ми то излази пред очи, ту су ме мисли донеле. Али шта ћу ја тамо, о чему мислим? — Тргнем се из мисли, узмем са стола допола изгорелу цигару, припалим, тргнем два-три дима; дим се колута и развија, а ја га дирам и гледам у њега, и тако се ето нехотице занесем у нове мисли…
Сад сам на горњем боју једне куће Кондине улице. То су, мој драги Јово, грозне и тужне успомене. Хладна соба а кроз „рабатан патос“ пири још хладнија струја. Напољу звижди ветар као помаман — све се трескају прозори, а једна крпа којом је једно око запушено лепрша тамо-амо. На столу стоји лампа која осветљава сто за којим седим и тапшем ногама од зиме. Сваки час извучем лампи фитиљ, светлост ојача мало, па опет утрне и чкиљи као малопре — нема гаса. Крај пећи, из које тек помало светлуцају два, три угљичка, седи на малој клупи моја бивша газдарица. — Сува као авет. Лактовима се одупрла о колено, а главу метнула међу кошчате суве руке. Крај ње, опет, на поду седи ћерчица јој од своје 3-4 године — лепа као анђелче. Лупа ножицама о патос, плаче, све јој сузе котрљају се низ пуне обрашчиће. Дрма мајку и моли да јој да хлеба. „’Леба, мама! ’Леба!“ па опет у плач, а мајка нéма, као да је од камена изрезана. Ал’ како је њој било — слушала је глас свога љубимчета, своје једине утехе, слуша и чује да оно иште хлеба, једну корицу сува хлеба и ништа више. Сигурно је желела да оглуви, да је нестане — да — — — не знам. Ах, тешко је то, жалосно, страшно! Где је ближњи и где су ти људи, тај бог, има ли њега? — Ја сам био најближи, ја сам то слушао, чуо сам плач, чуо сам тежак уздах материног бола. Јесам ли помогао? Био сам као камен, нисам се могао маћи с места, гледао сам само ту тужну слику. — Нисам могао мислити. — Да ми је да ти кажем, да ти речима опишем, да видиш само; овако не. — Сећам се тога па мисли појуре, крв узаври. — Повлачим перо, али се оно устеже, неће, не може — јест, не може. — И ја сам тада био гладан и ја сам осећао бол. — Тада сам се осећао код толиких људи — сам. — Ал’ ја сам крив. Нико други — сам ја. Ено их, гадни ласкавци. Гле како се смеше, како ме тапшу руком по рамену — говоре, труде се да сав глас претворе у нежност, да ме увере у своју искреност. Могао сам се преварити, тј. преварили су ме они, јер су учинили своје, али ја сам видео онај поглед, осетио сам дах гладне злобе, из речи њихових чуо сам само ласку, хвалу — обману; то нисам тражио. Ја сам их куповао — и купио, ал’ ме је скупо стало. — Они су ми се светили, правили се да ме не познају. Истина су ме, као бајаги, и жалили, то ме је вређало. Ја сам се правио весео — смејао сам се — горко. И они су се насмејали кад сам од њих полазио, али злобно. Најзлобнији хтеде да ме и даље гледа, не из сажаљења, не из оданости, него да гледа жртву своје злобе, да се свети, да се злобно смеши. И — — —
Слуш’о сам га кад говори
о љубави наспрам друга,
слушао сам га кад се злоби
и пакости светској руга.
Ал’ у том сам глед’о часу
израз лица шта му вели,
глед’о сам га и шта видех —
у том часу зла ми жели.
Дрхте злобно усне модре,
стиснути су јако зуби,
с уста с’ ласкав осмех вине
па се затим одмах губи
на ономе ’ладном лицу,
где се клета пакост шири,
где прозоре видиш пакла
што кроза њих демон вири.
Све сам то претрпео. Увек сам се смејао, трудио сам се да упркос свима будем весео и успео сам. — У своме горком смеху, а то је плач, само плач којим се одзива прекорно саучешће, а оно горе уједа за срце него отворена освета или злобно кињење. Ја сам се смејао, многи су ме држали „за животињу без осећања“, то сам чуо, знам — али ништа — прошло је. Сад сам у бољим приликама. Опет иду за „животињом без осећања“, труде се да и по други пут играју своје подле улоге. — Знај да им неће упалити. Ето тако лутам мислима сад у овоме часу. Сетим се дивних вечери летњих, сетим се баба-Јекине баште, цвећа. — Оне дивне шале, Лиона, свију милина из тога доба. О ала то беше красота! Тада сам сигурно био у крилу среће, у њеном загрљају, склоњен од бурног живота светског у коме влада неправда, неверство, превара, лицемерство, кад бејах у тим данима и у данима кад живљах крај својих родитеља, обасипан њиховом нежном љубављу. То су можда за мене била два острвца у бурном мору светске злобе. Па шта мислиш? Да ли због тога тужим? Боже сачувај! Мора се проћи кроз све, пре или после. — Ја сам уграбио, рано сам прошао. — Видео сам и познао прави живот земног човека. па сад? — Ето, сада ћу да мислим што друго, да се успоменама занимам.
Био сам код моје куће у селу. Знаш, запамтио си сигурно да има две собе, једна мања и једна већа. Мања је она у којој је Шишко јео млеко — знаш да смо се смејали како је био опкорачио велику чинију ногама, па куса великом дрвеном кашиком. Зимус је у тој соби седео Павле, јер у великој нема фуруне. Били смо увек заједно. После вечере, одем ја код њега — узмемо вина, па разговарамо и накрећемо литар (без чаше). Вино точимо из нашег подрума, али кад пређе време, завлада поноћ — онда не иде да се лупа у буре. — Ми, већ весели, шиљи момке код Наума, донеси — пи’ — Вичи Јевту, пушке, барут. — „Овамо, штрудло божја!“ — виче Павле. — Узбуна. — Ја сам био ћутљив кад више пијем, а Павле је грдио и само хоће боја и мегдана. — Прелама руку — маше, стеже песницу — па се тек гласно насмеје. Труди се да озбиљно разговара, али то је тек смешно. — Језик изда, усне се обесе, а речи (глас) пролазе кроз зубе са великом муком. — Ја имам страст да пуцам. Избацим некад по 50—60 пушака за ноћ. Зими и није уживање, али како не би лети? — Знаш већ на каквом је месту наша кућа. Изађем мало више, седнем крај оних шумарица, горе, на рудину. — Вече лепо како се тек да замислити. — Са свију страна чујеш песме прељске и жагор, које од ветра које од рада другога. Живота вреди таква једна ноћ. Седим па пливам у чистини, певам јер морам, сама ме природа гони. — Нисам певач, то већ знаш, то ме једи. Слушам како се силно простиру други гласови. — Не једи ме то као што се обично једи, него је то као да се дете бенави у крилу материном, па од радости цвили као да плаче. — Положим пушку по земљи, плане — засветли, а глас јој одјекне по брдима, па још ако после тога као одзив чујем какво „јао“ или опет по три-четири пушке, то је још веће задовољство. Помислиш да си у рају а не на земљи. Замисли јаку зиму као што је у Београду. Ветрина хуче, па те „брија“ и сипа снег у очи. — Замотао си се, натукао капу, савијеш главу, па хиташ као смушен, а такав је сваки ко мимо тебе прође. Све мирно, невесело — итд. а сад упореди то с оном вечери.
Писао сам ти готово читав табак и опет ти нисам ништа написао, још ако те ово задеси у каквом послу, лепа парада.
Држим да ћемо се скоро видети. Пиши ми хоћеш ли долазити амо о Ускрсу. Ако ми пођемо у Грчку, онда ћемо се састати. — Могуће да ћу баш и онако доћи у Ниш за два-три дана.
Био сам у селу — седео сам у баштици под једним великим орахом. — Дивно вече, месец обасјао, и звезде трепере на небу, чини ти се да се играју, да су веселе, па те маме чисто. Запалио сам цигару, лаки ветрић разноси лагано дим који се чаробно шири према зрацима пуног месеца. Цвеће мирише, а славуји и косови певају вечерње песме, поздрављају тиху ноћ. По целом селу дигао се жамор од смешне збрке разних гласова. Груди ми беху испуњене милином. Осећао сам се срећан. Свуд около шума, обасјана слабом светлошћу месеца, па још чаробнија изгледа него иначе. — Све се почне утишавати. И лавеж паса и песме радника који се повраћају кући, све тише, тише. Тако дође права ноћ. — Још каткад кос или славуј јаве се умилном песмом из свога гнезда, и покоји будан пас лане. Али са свију страна сад почињу допирати звуци од клапар-ветрењача — дивота. Почињу светлуцати по брежуљцима ватре. Па тек дивне песме чујеш — то су прела. Хори се песма, а груди се надимају од неког задовољства. „Сјај, месече, сјај“. Та песма као да ми је за срце прирасла. Узмем пушку и остало, па хајде. — Али тамо кад добро, кад рђаво, али ма како, тек то су слатки часови. — Ето видиш да просто не могу и немам времена да то полако, пажљиво и природно све пишем. — А мисли прелете много, — час овде, час тамо — час видиш себе окружена срећом и задовољством, а час у злоби и невољи; све то мисао прође, ал’ ко ће све то исписати? Рђаво си приметио, нисам зловољан, бар сада, а кад пишем зловољно, то се сетим несрећних тренутака. — О, да ми је да ти изређам само све жалосне сцене из мога живота! — А има их доста. — Истина је да лепи дани претежу. — Па зар онда могу бити љут на своју судбу, на свој живот, на свет? Свет је као свет, а зар ја нисам можда у очима каквог сиромаха такав? Сигурно јесам. — Седим гдегод крај чаше пива, пушим скупоцен дуван, чашћавам итд. Нисам приметио, али бар у једној од таквих прилика гледао ме је какав сиромашак, коме је 10 пара потребно да најнужнију потребу — глад подмири. И он је био огорчен, мрзео ме можда. — Само ја не бих мрзео тако без узрока. Ја бих био луд кад бих се усудио да исправим „криву Дрину“.
Могуће је да помислиш: заљубљен сам. То ако си пре помислио него што ово прочиташ, сад се разувери. Никад нисам љубио. Још не знам шта је љубав, иако толики свет од ње пати и толики писци испунише своја пера пишући о љубави.
Као што видиш, тј. уверавам те да ја нисам огорчен на свет, а већ објаснио сам ти зашто по каткад тако пишем. Још бих много и много могао о тим стварима да ти пишем, али немам времена.
Желим да ти пишем што опширније о Павлу и Владимиру. Право да ти кажем Владимир није као што је био. Нешто се уозбиљио, ништа, можда баш то се теби и допада. — Е али није тако. — Ја волим озбиљна човека, али стари познаник — друг, кад је озбиљан и све озбиљно и „мудро“ прича своме другу, то је онда ’ладноћа, то више није озбиљност у правоме смислу те речи. Напослетку, па правдам то, јер човек је ожењен, а иначе има своје дужности учитељске да врши, па мора да остави оно старо понашање. — Опет ме нећеш разумети; не мислим да човек треба (да има) детињско или младићско понашање целога века, јер то је противно карактеру свакога човека. Павле је стари Павле. — Пије прилично, али му не шкоди ништа. Павле је добричина. Тај човек пропада од добра. — Његова доброта сигурно је учинила те је постао „мек“, „млак“, како да се изразим. Бивало је прилика да га нападну у његовој рођеној кући, и он само слеже раменима. Можда је то и бојажљивост, али на сваки начин није. Додуше, није баш ни куражан, јер је то у више прилика посведочио. Павле је добар друг и искрен, само је сувише према безобразком и увредљивом понашању „млак“.
Твој,
Рад. М. Домановић
(Без датума; из времена око 1892. год.)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сећање на Милована Глишића (3/3)
Кад је сутрадан отишао да побере своје печурке, печурке су биле побране. Затекао сам га код Боторића, седи с покојним Бацетом, и као обично чека каву. Како ја уђох, он ће Бацети:
— Оно је!
— Није ваљда.
— Ама није оно побрало; лењо је то, него је потказало!
Ја се поздравих, а он као љутито окрете леђа, па ће Бацети:
— Које је ово чудо? Шта ’оће овај? А, неког морам да закољем!
Ја не знам шта је и најзад ће он:
— Ти си потказао где су печурке?
Извињавај се ја, и он се као прави да се једва једном мало одљутио, па ће келнеру:
— Слушај, момче, видиш овог мог синовца, ево ти овај марјаш, јутрос ћу да му купим само пола каве. Није ни то заслужио, али се моје назвало. Испеци му, али пола шоље.
Келнер, навикнут на његове шале, насмеши се, узе марјаш и рече:
— Добро г. Глишићу.
Од тога јутра наставио је Чича-Милован с том, како он вели, „некаком грдном лопужом“ што му краде печурке очајну борбу. Идуће јутро је ишао читавих сат и по пре обичног времена и угарбио печурке. Његова задовољства нигде није било, хвалио се тиме и радовао као дете. Кад, али идуће јутро кад оде у то исто време, печурке побране.
И он, очајан, жали се:
— О, Господе боже, гадна нека човека, о покварене лопуже некакве што се, видиш, најмио на моје печурке! Е, вала ме сутра нећеш претећи! — Бацета му је правио друштво и у том јурењу дотерали су дотле да су једног дана одмах после по ноћи били код печурака, и по предлогу Чича-Миловановом прикрили се и вребали „ту некаку лопужу“. И заиста стрпљиво дочекају.
— Еј, море, ко то бере моје печурке! — узвикнуо је радосно Глишић кад је познао човека, свог доброг познаника с ким је ранијих година заједно ишао у печурке.
После шале и смеја погоде се да ко пре дође не обере све, већ пола да остави.
Тачан, педантан и одмерен у животу, такав је био у књижевном раду. Читалац се, читајући га, диви чистоћи и знању језика српског, али није згорега да читалац зна колико је напора, истрајности и труда стало њега то знање.
Било је у време кад је преводио „Рат и мир“. Сам је причао да кад наиђе на неку реч којој не може одмах да нађе српску реч са истим значењем, он по дан, по два распитује, тражи, мучи се док не нађе реч која му треба.
Срете ме на улици једног дана и без обичног поздрава рече:
— Стој!
Ја стадох.
— Ти си из села?
— Јесам.
— Кола знаш шта су?
— Знам.
— А знаш ли ти нашу реч како се зове онај простор на осовини по коме се окреће точак између чивије и оног другог краја?
— То не знам.
— Е, сад иди, не требаш ми кад не знаш, кола зна и моја стрина. Одо’ до маторог синовца ако и оно није све позаборављало.
После два-три дана рече ми радосно:
— Разабрао сам: оно што сам те ономад питао зове се пошетањ. Ето, сад памти, па знај и ти!
Завршујући ово неколико успомена на Чича-Глишића којима сам хтео да бар унеколико сачувам спомен на његову тиху, безлобну, мирну и спокојну душу племенита човека, морам на крају још, пошто сви знате Глишића као приповедача, изнети још да се он бавио и научним радом — разуме се из шале. Сви ми ближи њему знамо да је он написао и зоологију. Кад би се та зоологија увела у школе, ученици би га благосиљали.
То је најкраћа и, како је он говорио, најтачнија зоологија.
„Сва се жива створења божја деле на двоје:
- ’Тице.
- Бубе“.
Он нам је њу и коментарисао.
— Па како то може, стриче?
— Па тако, брате, лепо: све што лети то је ’тица а што иде, пузи, гмиже, и тако, то је буба.
— Па — упита неко онда, — где ту спада, на пример, комарац?
— Комарац, ’тица, и то још ‘тица певачица… Слушај, пева.
— А коњ?
— Коњ, во, овца и тако, то су бубе четвороножне.
— А човек?
— Е, човек долази у бубе двоножне.
Често, показујући на улицу, засмеје се:
— Пази, болан, колико је разних буба, како гмижу! …
Бог да прости великог приповедача и доброга Чича-Милована!
Нека му је слава! Он је њу достојно заслужио.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сећање на Милована Глишића (2/3)
Ако је ико хтео да види како човек у годинама – чича проседе браде — живи безазленим животом мирне савести као дете у колевци, човек великих заслуга а без претензија, скроман и повучен, те изгледа пре да се боји казне, а већ нико и не сумња да би он имао право да се испрси пред многима, пред том великом гомилом која без разлога тражи за се и части и лака хлеба и достојанства; ко је хтео да види врлину и кроткост свесног човека о себи и својим заслугама, који гледао око себе поквареност и тискање горих пред њега, па да са анђелским осмехом узвикује:
— Ако, ако, е па ’оће човек, па лепо је то, треба човеку!
Е тај је требао да познаје лично Милована Глишића.
Живео је уредно и кретао се свакодневно као по каквом строго утврђеном правилу. Дуго година у последње време становао је код „Национала“. Устане рано и одмах иде да обиђе свога Перу. Хотелијер је држао кокошки и петла, кога је Глишић веома волео и назвао га Пером. Редовно понесе Пери жита и онда с њим разговара и тепа:
— Па како си ми спавао, Перо? Добра си ти нека птица! Па лепо певаш! Па како лело живиш, Перо, како те, море, слушају ове твоје жене? Не дај се ти, Петре, не дај се море, врагови су жене!
Петао кокоће, ћукне кокош, оне се искупе, петао по неку кљуцне, а Чича-Миловану то мило, тресе се од смеја и храбри свог Перу:
— Тако, Перо, тако ти њих, удри, Перо, која не слуша!
Кад се наразговара са својим Пером, онда одлази код Боторића на кафу.
Рано изјутра, увек на истом месту, за округлим столом до великог прозора с лица, могао се видети Чича-Милован. Чим дође, пре него што седне извади дуванску кутију, муштиклу, своју кутију машине. Док се кува кафа, завије пажљиво цигару, мете је у муштиклу, па тако незапаљену мете с муштиклом на кутију да је и она у приправности, и онда чека „да му се испече кафа“. Кад се донесе, сркне два-три пута, па онда узима цигару, упали ону одвојену шипчицу машине и припали цигару. То је редовно радио са неком свечаношћу, са неком озбиљношћу и пажњом да сам необично волео да то посматрам, и свако ме јутро занимало као нешто ново. Никад се није десио случај да се тај ред поремети. Кад попије две кафе, проћаска с друштвом, смејући се често на сав глас да звони цела сала, у тачно одређено време нагло устаје, плати и одмахне руком и изговори:
— Е, уздрављу, ви ко остаје.
И онда зна се куда иде: тачно на Велики пијац. Ако је време за печурке, он иде ради њих, а ако не, он онда прође свуда, посматра, допадне му се по каква сцена, разговор, и онда сутрадан прича са нарочитим задовољством.
После пијаце, у Библиотеку.
Од тих својих уличних посматрања веома је волео да прича како је посматрао једног шегрта што се побио са својим рођеним шеширом.
— Како то може да буде? — буни се неко.
— Тако, брате, свашта може да буде. Ја сам гледао својим очима како се дечко побио са својим шеширом. Иде дечко, носи повећу тестију воде с чесме, а шешир му мирно стоји на глави. Дечко се накривио на једну страну и иде тако некуд, ваљда кући иде. Наједанпут дечку утече шешир с главе. Додуше, био је ветар, ал’ сад ко зна да л’ је то баш због ветра. Па да видиш како је то неки безобразан шешир! Није утекао далеко, већ само неколико корака и изазивачки гледа с блатњаве калдрме у свог госу. Дечко потрч, потрч, онако накривљен с оном тестијом и таман стиже да га узме, ал’ шешир утече још дваестину корака, па опет стаде и гледа изазивачки. Опет јадан дечко потрч, потрч, па таман се саже да узме шешир, а он опет утекне неколико корака. То се понови три-четири пута. Дечку се досади, цикну као гуја љут:
— Е, стани, сад да видиш!
Остави тестију, па потече за безобразним бегунцем. Кад га достиже, он га удари ногом и учини: „Аха!“ — држећи га тако ногом, обрте се око себе, стави један камен, па и оним каменом удари шешир и узвикну задовољан:
— Тааако!
Затим га узе и врати се тестији.
— Море, па ти га умало, болан, не уби! — велим му ја.
Дечко ме погледа љутито.
— Гадна нека капа — забашурујем ја и додадох брзо — а ’оћеш да ти купим бурека? — Он пристаде и тако се помирисмо.
— Јадан шешир, јадан шешир, како извуче батине!
Кадгод то прича, он отплаче од смеја.
Когод је познавао Глишића мора се живо сећати како се кад су лепи дани с пролећа и у лето поносито враћа из поља рано ујутру, кад други устају. Пуне му руке цвећа. Често би дао Митровићу у шали по китицу:
— ’Ајде, да дам овом мом синовцу што списује песме, нек види и он цвеће. Ево ти, синовче, то је изистинско цвеће из шуме. А знаш ли ти, болан, да има и шуме и поља и цвеће и птичице, све то има изистинско кад се изиђе из Београда. ’Оће стриц да те води, па све да ти покаже.
— Тек штогод! — љутну се Милорад.
— Пази, па оно се љути! А да л’ ти, на пример, знаш колики је славуј, та птица што се толико спомиње? … Не зна оно то — окрене се другима. — Оно мисли славуј је колико ћуран… Е, видиш, није тако, синовче. Ћуран је велика птица, а славуј мала птичица. Ћуран се једе, а славуј се не једе. Оно, и ћуран је певачица, али га несрећни критичари не признају за песника, а славуја хвале.
— Та оставите молим вас комендију, какве су опет то морске шале! — љути се Милорад.
— Куку, па љути се, а стриц га лепо поучава!
Сем цвећа што га је брао у својим дугим шетњама по пољу и шуми, необично је волео печурке. И то је имао вољу, поносио се тиме да их сам лично набере, да их сам лично спреми. Код „Национала“ је имао нарочиту тепсију само за печурке, а нико их није смео кад пошље дирати ни спремати док он лично не дође. Врло често он је још пре зоре на месту где су печурке, набере и са поносом, насмејан, свеж, задовољан, враћа се у Београд и онда прекорева нас што доцкан устајемо.
Једног празника поподне сретосмо се код трамвајске станице.
— Е, тако, сад ми нећеш умаћи! — ухвати ме за капут, и рече:
— ’Ајде овамо!
— Куда?
— Видиш како оно још сме и да пита старијега? Куда! Куда те старији води. — Уведе ме у отворен трамвај, показа прстом једно место и заповеди:
— Седи ту.
Ја наслутих да ће да ме води у поље и, знајући да су његове шетње дуге, мало се намрштих.
— Никак’о бурење не трпим. Е, сад чекај… Е, дуван је ту, папир је ту, муштикла је ту… Стој, још нешто треба — и извади пет пара. — Ево ти ова пара, па купи видиш онде за ту пару кутију машине, али не смеш да утекнеш. — Купим му машине и дам му.
Он је метну у џеп. Утом се трамвај крете.
— Е, сад ћу да ти купим и карту. А знаш ли ти куда те ја водам?
— Не знам.
— Не треба ни да знаш.
Кад дођосмо до Цареве Ћуприје, рече ми:
— Скидај се — скидосмо се обојица.
Пређосмо преко поља, пењући се шуми на обрешку.
— Видиш ово зелено по чему газимо?
— Видим.
— Е, то је, синовче, трава.
— А видиш оно тамо?
— Видим.
— Оно је шума, а ово је овуда што се шарени пољско цвеће, али ми ћемо наћи лепше.
Наједном стаде.
— Видиш шта сам заборавио. Требао сам да поведем и онога лирског синовца.
Кад смо били кроз шуму, застаде Чича-Милован, па ће у шали:
— Боже Господе, кад бисмо сад срели неког попа, овде у шуми, па да га убијемо! …
— Кога попа?
— Неког, ето, на пример, оног попа што пише песме, што ми љути синовца. — Ту се слатко засмеја и кроз смех додаде: — Јок да га убијемо, него да му вежемо мантију више главе преко руку, па да га оставимо и утекнемо. — Стаде он замишљати шта би све поп радио, па како би молио сељаке да га одреше, како би се сељаци крстили и бежали, па кад му све сузе ударе од смеха на очи и тресући се држи се за трбух и изговара:
— Јадан поп, јадан поп!
Кад бејасмо при изласку шуме, он ме заустави, стаде преда ме, рашири ноге, па ме узе мерити озбиљно од главе до пете, затим ме кажипрстом гурну у чело, и упита важно:
— А знаш ли ти где те ја водим?
— Не знам.
— А умеш ли ти да чуваш тајну?
— Умем.
Он извади из каније с бедара један ловачки нож са ногом од срне.
— Шта је ово?
— Нож.
— Е, ако кажеш коме једно место што ћу сад да ти кажем, заклаћу те као врапца. — Остави нож, ухвати ме за руку и поведе. Изиђосмо на једну рудиницу:
— Стој ту, сад ти видиш поверавам велику тајну: ту има највише печурака. Ево гле, а сутра изјутра ћу да их поберем и зваћу и тебе.
— Хвала, стриче.
— Рекох да те зовем, али чекај да те слишам. Ја ретко кога зовем на печурке, и то радим зато што то чиним кад неког хоћу нарочито да наградим, али ког ја зовем тај треба да уме јести печурке по сељачки. Је си ли ти пекао с чобанима печурке?
— Јесам.
— Како сте пекли?
Ја му кажем и на крају додам да ми је било најслађе кад се у чаурици горе ороси и накупи водице, па кад узмем печурку то прво сркнем.
— Тачно! Да то ниси знао, не би добио печурака.
Кад смо се растали на Теразијама, попрети ми прстом, па показа на грло и превуче руком. Подсећа ме да ће ме заклати ако издам тајну.
(Даље)
Сећање на Милована Глишића (1/3)
Читано на Глишићевом вечеру у Народном позоришту, 4. марта 1908. године
С болом, с тешким болом, сећам се скоре прошлости. Још свеже успомене, и чисто ми неверица да више нема људи у чијем сам друштву провео тако пријатне часове. Још као да чујем Јанкову песму како силно звони: „Мој облаче, немој на ораче“. Као да гледам Митровића како у редакцији „Звезде“ седи затурен на десну страну, а леву ногу метнуо на другу столицу, налакћен на десну руку, шешир натурио на очи, и док Јанко певуши или шта пише, пушећи и кашљући, он прочитава песме за „Звезду“. Мрмља нервозно, цепа, сваки час мења страну, навали се на леву, па кроз минут опет на десну; а шешир његов муку мучи, час га затури, час још јаче набије на очи, иако нема шта да отресе с рукава, док тек скочи:
— О, молим, молим, пречасни, извин’те ви то, неће то Миле ни да чита. Читајте ви, госпо’н попо, песме вашој попадији, — и тресну песме нечитане о под. — Изеде ме, за сваки број шаље по десет песама! То је страшно!
— Каха – искашља се Јанко — баци па гледај пос’о; шта се ждереш?
— Па докле ће да ме дави! ’Оћу да му одговорим да се више не усуђује да ме малтретира.
— Ха, јок море, кад га не мрзи нек пише, шта те се тиче, а ти бацај па ћути.
Утом се појави Чича-Милован, насмејан, крепак, затурио намерно руке на леђа, улази без поздрава, стоји насред редакције, загледа смешећи се сваког од нас, управо мери нас од главе до пете, па ће тек као за се:
— О, Господе боже, да ли да им кажем: Помози бог.
Јанко се накашља, па ће равнодушно:
— Вала, ако и нећеш, стриче.
— Ето, па овај мој матори синовац сасвим поиспропадао. Видиш како се то покварило, па не поштује овога старијега, — вели Чича-Милован, па се окрете Милораду:
— А шта ми се овај синовац љути?
— Будала — вели Јанко равнодушно — љути се на попа што пише песме.
Милорад се жучно и нервозно жали како му се тај поп спопео на врх главе, и да ће због тога раскинути са „Звездом“.
— Уосталом, нисам ја ово мало здрављица нашао на путу!
Чича-Милован га као слуша са саучешћем, а на лицу му лебди осмејак, па ће тек:
— Господе боже, опака некаког попа! Па шта ’оће тај поп? Чудна и зла попа, где ће да ми умори овако синовца! — узе као тужно махати главом и узвикивати: „Јадан синовац, јадан синовац!“
— Па камо, синовче, да видимо шта ’оће тај поп?
— Не, не… – виче Милован нервозно и шорну ногом оне рукописе. — Нисам ни читао, ја чим видим његов потпис, мени се црева претуре, обневидим господине мој! …
— Куку зла попа, будибоксанама! Чекај да видим шта се најмио тај поп, шта ’оће он? — и подиже једну песмицу (свака је на засебној хартији). Мету наочаре, рашири ноге, са лица му блиста задовољство, спремио се унапред на смех, и то му се на лицу осећа. Чита песму попову:
Родољубно срце моје
На Косово мене мами
Јер род мој мили
Не може виш’ у тами.
— Па лепо, болан, каже поп! Немој болан, синовче да вичеш на попу. Види како он каже: родољубно. Нека пева попа. То је попа читао и попадији, па су се здоговорили да то даду у цајтунг, па после сељаци да читају, па попи мило како веле: „Наш попа списује у књиге“. Ето, видиш, синовче, а ти га бацио на патос. Јадан поп, јадан поп! — понавља једва изговарајући речи од смеха. Толико се смејао да су му све сузе лиле низ образе. Кад се исмеја, окрете се вратима и рече:
— Е, то је славно, е то је славно! Е ’ајд уздрављу, синовци. Изиђе на улицу и с улице допре његов гласан смех и још једном:
— Јадан поп, јадан поп!
— Којешта — љути се Милорад — не разумем овакве људе. Њему то смешно. Напослетку, чега ту има смешног? Море оно… ’ајд, нећу ништа да говорим.
Пред подне већ је редакција пуна.
Божа Кнежевић седи у углу редакције, провлачи руку кроз косу, оне паметне очи гледају кроз прозор у даљину, уздише гласно;
— Хој, боже мој, боже мој! — слушајући како се Милорад опет љути на покварено доба, на целу земљу и у силном гњеву узвикује:
— Дође ми да завијем чалму, господине мој, чалму да завијем, па да одем турском султану — уосталом, и тај султан — ал’ за инат, господо, да га дворим, што рекла песма, за девет година, да издворим војску од најљућих Арнаута, па да је водим на ову погану земљу да је уништим, поробим, попалим, да је нестане да се бар не срамоти пред светом.
— А шта вреди, за име бога, викати, Милораде, та ово није културно друштво, ово је гомила Цигана у које се нађе по неки човек, и тешко њему! — додаде Божа, протури руку кроз косу и уздахну гласно:
— Хој, хој, боже мој… Гомила Цигана; хој, боже мој, боже мој!
Сремац баш беше на вратима. Сврати покашто да нађе кога за шетњу. Насмеја се шеретски па ми шапну:
— Замисли, молим те, Милорада како с чалмом предводи војску! — и засмеја се до суза.
Често је, кад се на цело наше колено наљути, Митровић понављао ту своју војску што ће да је издвори од султана, а кад је Чича-Глишић присутан, он се као уплаши и као одмичући се вели:
— Куку, опака синовца, јаој страшна синовца! Видиш он би онако у чалми и стрица заклао. Страшна синовца, страшна синовца!
Како је то још свеже у памети, како ми се због кратког растојања времена још све чини неверица да заиста нема више тих људи!
Али, на жалост, нема. И ко није познавао те људе, ко се није с њима дружио, ко је само читао њихова књижевна дела, осећа колико се штетило, а како је тек за нас што смо навикли на њих, што смо, усред ове гомиле људи обичних, а који чине већину друштва, што се само боре за превласт, корист, класу и добит, имали за друштво те несебичне, идеалне људе, који су себе жртвовали земљи.
Али, како изгледа, и самом богу није било по вољи да те људе и даље држи у овом нашем данашњем друштву. Изгледало је и њему више недостојно да остави и даље на овом гадном вашару политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца своје части и достојанства, у досадној вреви разних џамбаса, удворица, сујетних шупљоглаваца, лифераната и масе политичких Цигана и слепаца што пред разним парти[ј]ским шаторима богораде — данас пред једном сутра пред другом, та гомилчина што рекао покојни Митровић што сама за се мора рећи:
Који данка не видимо,
Већ за туђим очицама
По свету се претуцамо.
Заиста, само се тако могу објаснити ове нагле смрти првих наших људи. Бог им је рекао: ходите к мени, и позва из овог друштвеног брлога за кратко време и Јанка и Сремца и Митровића и Кнежевића и Чича-Глишића и Матавуља.
Ти су људи били видело у тами наше земље. И још више: они бејаху со соли земљине, али нажалост њих нема више.
Мир и слава пепелу њиховом!
Један од тих великих људи био је и Чича-Милован. Мени је вечерас пала у део једна тужна дужност да се с тугом у срцу сећам њега, мог доброга стрица.
У један мах перо је застало баш на овоме месту. Што сам се више сећао Чича-Милована, тим су све више оживљавале успомене на све помрле великане и ја сам застао, нисам смео ни могао никуд даље, и одједном ми се чисто створио пред очима Чича-Милован. Насмејан, добродушан као и увек, а као и увек прави се љут. Гледа ме — тако га замишљам — маше главом, па као вели:
— Господе боже, Господе боже, па и оно се замислило, па и оно жали! Јадан синовац, јадан синовац! …
Суза је заврела на око, али место да кане, ја сам се болно насмешио и у себи помислио:
— Опрости, стриче, моменталној клонулости мојој, опрости, али кад год ми пред очи изађе твоје свеже, насмејано, доброћудно лице, увек ће ми дати, снаге за нове напоре у животу. Опрости ми сада!
(Даље)
Радоје Домановић 