Не мешај се у туђ посао
У једном селу близу Крагујевца живео је пре двадесетину година неки Никола Ђорђевић. Умро је као сиромашни надничар, пошто је своје велико богатство упропастио на чудноват начин.
Отац Николин био је добар сеоски домаћин, најбогатији сељак у својој околини, а вредан и поштен. За живота његова Никола је радио у пољу: орао, копао, жњео, косио, радио све послове као и остали сељани.
Умре му отац, и, на две године по његовој смрти, Никола постане пунољетан и оде у Крагујевац да прими масу. Веле сељаци да је примио у готовини пуну шубару дуката и постао господар огромног имања, које му отац остави.
Кад виде Никола толике новце, изгуби вољу да ради земљу, као што је дотле радио, и доби однекуд вољу да постане пушкар. Покупује у Крагујевцу пуна кола различних пушака, пиштоља, кубураша, пиштољића, барута, олова, кременова, па и цео алат пушкарски. Отера то све кући у село, намести у једну одају свој алат и еспап, а објави сељацима да је отворио пушкарницу и да ће продавати врло јевтино ново оружје, а да ће оправљати старе пушке и пиштоље.
Доносе му сељаци на оправку старе, покварене пушке и пиштоље, колико тек смеја ради, и веле:
— Ево ово да оправиш, али ти то нећеш моћи.
— Како да не могу? Могу ја то да начиним као ново.
— Ама, знаш, велим, ниси никад то радио, ниси пушкар.
— Боље ћу ти ја то урадити од правог пушкара.
И Никола се да на посао да примљене покварене пушке и пиштоље пооправља. Мучио се и радио неколико дана упорно, али, место да оправи, он још горе исквари. Шта ће сад да ради. Кад виде сељаци да не уме, смејаће му се, и онда је пропала његова амбиција да га сви сматрају за пушкара. Оће човек да буде пушкар ил’ ништа друго. Досети се јаду, па побаца у подрум искварено оружје, а замени га новим. Ко је дао пушку на оправку, кад дође и пита:
— Јеси ли оправио?
— Јесам, вели Никола, радостан, па муштерији нову пушку у руке:
— Ето, дода, не можеш да је разликујеш од нове.
— Богами си жестоко оправио. Овако не би умео ниједан пушкар у Крагујевцу. Као нова, хвали га сељак, и прави се да не зна да је то уистини друга, нова пушка, а не његова стара, оправљена.
Тако се свима: ко је год донео на оправку пушку, Никола њему нову пушку; ко је донео пиштољ, Никола њему нов. Иде кроз село весео; поноси се Никола што га сви сматрају за одлична пушкара. Прочује се о том његовом начину оправљања по целој околини и све живо потрча њему са старим, исквареним оружјем. Негде треба оправити табан, негде ороз, негде обарачу, негде метути карику, негде изменити лук. Никола загледа важним лицем искварено оружје, као човек стручан, па тек каже:
— Добро, добро, оправићу ја то лепо, немај ти, пријатељу, бриге.
— Шта ће то да кошта?
— Даћеш два гроша (или колико већ треба према оправци).
— Лепо: два, два, само добро оправи.
— Немај бриге.
И Никола по свом начину старо оружје баци у подрум, а муштеријама да ново.
Гледа његова жена шта ради човек, па ће му једнога дана рећи:
— Море, Никола, шта то радиш, Господ те убио. Што си полудео те покупова целом свету ново оружје, а теби оста пун подрум неких крнтија? Видиш да то није за тебе? Целог си века орао и копао, а сад ти се завртеле неке бубе у глави: ’оћеш да будеш пушкар на силу бога. Батали ти то што не знаш; видиш да ћеш утрошити и паре и имање?
— Гледај ти твој женски посао, па не лај више! Знам ја шта радим. Ја ћу да будем пушкар, па ти ради шта год знаш.
— Ама какав пушкар, убио те бог, јеси ли при себи, човече?
— Марш из куће, дрекну љутито Никола — па се не мешај више у мој занат. Цео свет вели да сам пушкар, а ти ми ту кљоцаш.
Жена се прекрсти, слегне раменима и склони му се с очију.
Никола продужи даље „свој занат“ догод не упропасти цело имање и готовину, и тек тад увиди да заиста није пушкар.
*
Тако је Никола прошао кад хтеде од обичног сељака постати пушкар.
Кад човек на њега помисли, мора се сетити и господина генерала Цинцар-Марковића и његовог колеге Антонића.
Никола је хтео да буде пушкар од сељака, а ова господа хоће да буду политичари од војника.
Никола је упропастио цело своје имање док се освестио и разазнао да се без знања и заната не може постати пушкаром, а ова два војника, дај боже, да се сете за времена да нису за тај посао, много раније него што се Никола сетио да није за пушкара.
„Одјек“
19. новембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Нова болест
Појавила се нова и опасна врста инфлуенце, која је, како нас извештавају, почела морити становништво по унутрашњности наше земље. Болест се зове лукијенца. Појављује се обично приликом путовања министра Луке (а и Веље). Они распростиру ову кужну болест и становништво, чим дозна за њихов долазак (а то је предзнак болести) спасава се бекством, те читави предели опусте. Свет се ни шарлаха, ни дифтерије, ни колере не боји као ове нове напасти, лукијенце.
Засад се болест притајила, али цела земља стрепи на који ће се крај окренути.
Да ако ово пролетње сунце сатре те кужне и опасне бакциле.[1]
„Одјек“
18. фебруар 1903. године
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година друга, Београд 1903.
[1] Последња два пасуса овог текста изостављена су, највероватније грешком, из Сабраних дела 1964. године. Надамо се да ће у следећим издањима делâ Радоја Домановића ово бити исправљено. Уредништво Пројекта.
Дај, Боже, згодан случај!
Опозиција „неразмишљено“ тражи изборе за народно представништво, а влада мудро и разумно вели:
— Скупо је то. Народ и иначе пропада од немаштине.
— А што не сазовете исту, прошлогодишњу скупштину? — љути се опозиција.
— Којешта! — вели влада.
— Како којешта?! — пита опозиција.
— А ова зима? — вели добра влада.
— То нема везе са скупштином.
— А што треба грејати скупштинску дворану, о томе не мислите! — вели гњевно родољубива влада.
— Хоће ли онда бити на пролеће скупштине? — пита опозиција.
— Ни онда, јер у календару се вели да ће и пролеће бити ’ладно.
— Добро. А у лето?
— У лето? Којешта! Ко ће оце отаџбине мучити по припеци и запари! — одговара влада.
— Па кад онда? — пита опозиција.
— Има кад. У згодном случају!
Дај, Боже, згодан случај.
„Одјек“
13. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Не бој се, народе! Бог чува Србију!
Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!
Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.
Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!
Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.
Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,
Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.
Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.
Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.
Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.
„Одјек“
12. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Судбина
Грешна влада Цинцар-Марковићева! Поред војника и трговаца у њој, поред пуног поверења своје огромне странке, коју саставља Брзак, Крунослав Јовић, Комарчић и Петар Тодоровић — поред писменог органа свога Слоге, истакла је чак и величанствен програм, па опет ништа, опет лабаво стоји.
Просто да човек верује у судбину. Ако се ова влада није старала за опште добро наше јадне отаџбине, није ниједна. Она се прва сетила да снагу кабинета повећа са једном људском снагом више. Она се сети да ишчепрка из прашине давно забачене и затурене помагаче ранијих реакционарних режима и да им да службу у полицији. Погледајте на коју хоћете страну — све дивота! Просветом управља Лука, који додуше није мудар као Доситије [Обрадовић], али има и он две ноге, као Доситије! Полицијом управља Веља, славни Веља, који је славом назадњаштва бацио у засенак све претходнике. Финансијама суди кума-Милован, који је ради уштеде у дрвима издејствовао од Бога топло време! А они други! Не зна се који је бољи од кога. Ова патриотска влада ради штедње неће на изборе, неће скупштину. Не сме се то ни Вељи ни Луки споменути, а кума-Милован само сикће и цичи:
— Скупо је то, не дам ја паре, брате, не дам, јесте чули; не може народ, не плаћа! Не дам ја то!
Па не само да се ту штеди; свуд, свуд, свака пара. Веле да је један кварт овдашњи просио пред Божић, по ме’анама, како се то лепше вели скупљао прилоге од грађана да се купи нов намештај за канцеларије. О свему се добра влада старала. Чак је и листове забрањивала по закону и мимо закон да свет, вредан и добар српски свет, не дангуби читајући како славној влади страни и овдашњи листови измишљају чикарме да не ваља. Да се не кваре добра деца, ваљани грађани, „издајничким“ писањем, што рекао „поштени“ Петар.
Дакле, све на свом месту, па ипак рђаво стоји — криза! Е па, реците да нема судбине.
„Одјек“
31. децембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Није због зејтина
Многи су разбирали и нагађали зашто је Лука Лазаревић постао министар просвете.
Чули се на улици овакви разговори:
— Откуд Лука да буде министар?
— Мора да има неке заслуге.
— Какве су му то заслуге?
— Био је директор.
— Није то, и други су били директори.
— Да није због тога што је трговао са зејтином.
— Та какав те зејтин напао. Ко је још због зејтина постао министар.
— А што му као зејтин смета.
— Та не говори којешта забога. Какве везе има зејтин и просвета.
— Е, онда ко зна?! … Да није због глувонеме деце?
— Ето сад зејтин, глувонема деца, министар просвете, којешта!
— Ја не знам шта ти опет имаш против тог зејтина и глуве деце? Деца једу зејтин.
— Ама једу деца, главо, нек једу и зејтин, али што Лука да постане министар ако деца једу зејтин.
— Ал’ деца уче школу, па ту му лежи узрок.
— Е, ту му има мало смисла.
Мисле се обојица пријатеља што овако разговарају, ћуте, комбинују везу од сто руку, али аја, ономе једном никако није јасна ствар.
— Једу зејтин и матори људи! — узвикну.
— Ал’ деца кашљу — вели онај други.
— Па нека кашљу, шта се то овог питања тиче.
— А рибљи зејтин, будало једна.
— Ааа, то ти мислиш.
Нагађало се тако и ређало, те биће због вина, те због глуве деце, те због зејтина, те због високог раста, али ником не паде на ум прави узрок.
Ми смо већ рекли како се Лука мучио и патио трчећи на сто страна за плате и многе хонораре, јер је требала држава да му накнади штету на зејтину и вину. Јадна му накнада кад се човек жив намучи и изломи под старе године у толиком штрапацу. Да би се тај племенити човек спасао и избавио невоље, крајње је време било да се све плате његове и хонорари сконцентришу уједно, да све прима на једном месту. Бирали су положаје и звања и никако да се нађе тако згодна плата која би и изблиза одговарала свима његовим хонорарима и плати директорској. Једино министарски положај што је најближи, и због тога му предложе да буде министар. Опет је у штети две-три хиљаде динара, ал’ Лука је ту жртву принео на олтар отаџбини, коју жарко љуби. Увек племенит!
„Одјек“
16. децембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Добро урањени
Слога пре неки дан доноси како је Ламсдорф рекао да су Срби добро урањени, дебели.
Ништа друго није ни могао рећи кад је видео Брзака, Мићића, Андру Гавриловића, Перу Тодоровића (овај је више пупав него дебео) и остале утовљене индивидуе из владиних, пандурских листова.
Код таквих животних, разуме се, може бити говора само о телесној тежини.
„Одјек“
18. децембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 