Наша народна поезија
Ми смо ваљда једини народ на свету који енергично бежи од онога што је у нас добро, па из неке мајмунске моде примамо оно што је туђе, а горе.
Најкултурнији, најпросвећенији народи на свету поносили би се нашом народном поезијом, а ми је напуштамо, ми бежимо од ње па тражимо декаденте.
Место да нам је наша народна поезија подлога за образовање, ми је не знамо. Наш женски свет чита сулуде, фантастичне романе, удара у клавир и дречи којекакве изанђале песметине, а не зна какво благо лежи у народној нашој поезији.
Шта је чуда Вагнер порадио од оне шаке јада немачких мотива, а ми као слепи и суманути пролазимо поред пуних ризница злата и драгог камења, па са просјачким штапом врљамо по туђини да се тамо мудрости научимо.
Од те мудрости земља нам се усмрде. Е, али: ми имамо преча посла.
Омладина школска зна сваку зачкољицу из латинске синтаксе, а мало који зна две народне песме. Филолози, ах филолози, од наших филолога и бог чини ми се дигао руке. Они грешници: броје акценте код каквог руског писца, или се по сто година свађају да ли је боље рећи гњев или гнев. Кад то расправимо, благо си га нама. Та нам напаст, чини ми се, и умртви љубав за народном поезијом у омладине својим закерањем граматичким. Директор један, математичар, отишао још даље, он се чак подхватио да нам измисли нову народну поезију. Будите бог с нама шта ми радимо. Даме држе журеве на којима блене једна у другу или ма каквом било лудоријом прекраћују време. Читају сензационе романе и претресају политику. То без њих не иде.
Наши вајни школовани људи многи чак сматрају за неозбиљно прочитати коју народну песму.
— То је за децу! — веле с висине.
О, чудних кретена, боже мој. Музичари хватају мотиве по ваздуху, или их краду, или их (имамо на срећу изузетака) сишу из својих ноката, а не завире у народ, у народну поезију, у бол народне душе, па да ту назру мотива и створе мелодију. А пуно младих песника јури за сулудом модом сецесије. Па зар наши сликари немају у народној поезији мотива?
Сељаци се опет отимају о кметски штап, ми овамо о класе, жене о нове хаљине и почасно место у каквом бесмисленом одбору. Шта се нас тиче наша народна поезија и образовање подмлатка у том правцу.
Како смо јадно пали, како смо лудо занемарили нашу дивну поезију, лепо и болно илуструје Шантић у овој песми коју доносимо.[1]
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Песма Наша поезија Алексе Шантића први пут је објављена 1904. године. Овде је доносимо захваљујући Интернет-страници „Алекса Шантић“:
Краљице моја, шта је с тобом било?
Гдје су ти силе, гдје је огањ свети,
Твој глас божански, што из душе лети,
И твоје мисли овјенчани зрак?
Зар твоје срце, твоје моћно крило,
Твој жарки полет и истину сјајну
И топле наде и љубав бескрајну
Окова тешки и дубоки мрак?
Мој народ тебе не познаје више.
Ти си му сада к’о кокета права
Што сваком милост и пољупце дава
И лажним блеском заварава нас;
Блиједо доба с твога чела брише
И задњи спомен ореоле твоје –
Светлости неба погажене стоје
И твој пророчки следио се глас.
Како си јадна! Спутано ти крило
У маглу срља не знајући мету;
За лажни накит и за тоалету
Ти си све дала: истину и жар;
И сада си пуста, као што би било
Небо без сунца, зв’језда, зоре плаве;
У теби нема капи крви здраве –
Умри! Ил’ снȍва дај светлост и жар!
Сецесија
У прошлом броју донели смо једну лепу песмицу Драг. Илића под насловом „Плави акорди“.[1] То је врло лепа и духовита подсмевка песницима шарлатанима, јер куда ће се више кад већ и „са ружице квочка пева“ а „на гранчици теле снева“. Ово је објашњење случајно изостало из прошлог броја, а било је потребно. Па сада, кад се већ повела реч о тој несрећној сецесији, није згорег да се том приликом још нека каже.
Нека је слава и хвала каквом било правом, великом уметнику, који изради што генијално, трајно у том новом, сецесион-жанру, али сецесион је постао заклон свију могућих незналица и шарлатана. Каква Штукова слика у сецесион-изложби исто је тако лепа као што су му величанствене и слике које нису сецесионистичке. Али маса којекаквих мазала, који по своме таленту не могу да буду ништа, крију своје незнање и неправилности под сецесију.
— Сразмера тела није правилна — реците таквој незналици, а он ће гордно да се испрси, да се подругљиво насмеши вашој тобож наивности, иц ће рећи:
— Несразмерни! Ха, ха, ха! Па то сам, молим вас, ја и хтео. Тиме сам баш изразио велику идеју, коју ваља разумети и појмити. У томе и јесте драж и величина. То је, ако нисте знали, сецесија.
Дивно измишљена новина. Свака лудост, свака накарада, свака неправилност, све је сада добило права на поштовање, сад је то модерно, то је, знате, сецесија.
— Па шта се то нас Срба тиче! — рећи ћете — ми то немамо!
Ама нас се то баш тиче. Код нас није реч о сецесионистичким сликама и песмама, код нас, у нашем животу друштвеном, у нашем друштву овладала је сецесија у највишој мери. Много штошта ми имамо у стилу сецесије.
Имамо сецесион-кабинете, сецесион-кризе, сецесион-политику и политичаре, сецесион-поштење, сецесион-карактере. Свуда видите нешто без реда, везе и смисла, па се чудите шта је све то што не можете да схватите и појмите, а оно нисте знали да је то у моди, да је то сецесија.
Био човек, јест, што би рекао Профаца, оно и није човек, али рецимо човек. Радикалној странци дошао преки суд, он се одрекао радикала и изјавио да с том зликовачком паликућском партијом неће убудуће имати никакве везе. Дотле разумемо. Долази 29. мај, а тај такозвани човек разјапио вилице: „Ми радикали, ми смо се борили. Ја сам страдао за начела, где сте ви, кучке, који сте изневерили начела радикалне странке. Ви сте одроди, ви сте издајници! Доле с таквима, хоћемо чисте људе!“ — Тако је тај братац разјапио и на велико чудо он иде у чистунце, такав рецимо постаје самосталац, и то од оних најватренијих. Е, то сад не разумете ни ви, ни ми. Чудите се и крстите шта је ово, на шта ли му ово личи. Не можете да схватите као кад бисте видели насликану магарећу главу на људском трупу, а под сликом пише: „Афрички лаф или шоља за чај“. И заиста се мора свако чудити ко не зна шта је то сецесија, ал’ кад зна, одмах каже за први случај: „А, то је сецесион политички карактер, то је модерно!“ За слику ће рећи: „Дивна идеја, велика мисао! Бадава – све сецесион, па сецесион!“
Ви знате врло добро шта је либерал, шта је напредњак, шта је монархиста, шта опет републиканац, па чак и Куртовић шта је, али једног дана наиђете на човека једног здравог, свесног и упитате га:
— Којој партији припадате?
А тај вам љубазно одговри:
— Ја? Е, ја сам знате дворски социјалдемократа!
Ви зинете од чуда, ал’ то није чудо, ето то је модерно и ново, то је — сецесион-партија.
Наиђе указ којим се за време данашњег режима чисто радикалског унапређују људи који су радикалима највише сметали, а ви се и ту чудите:
— Ама, зар Данило Живаљевић унапређен?!
— Него шта мислиш?! То је сецесион-указ.
Ето, као што видите, сецесион игра велику улогу у нашем друштву. Штогод видите да је без реда, без смисла и логичне везе, знате да је то потребно због идеје, да је то сецесија. Наша цела земља је готово нека врста сецесион-земље.
Имамо Универзитет без медицинског факултета, без игде ичега и са многим наставницима који не би били ни за гимназију. Па зар и то није сецесион-Универзитет.
Ми имамо научника који нису иишта писали па зар то није сецесион-научник?
Дакле, као што видите сецесија где год се човек мрдне и окрене.
Па кад је тако, онда се и нама могло да „Страдија“ задоцни један четвртак. Није могао број изићи, у ствари, зато што је уредник морао важним послом отпутовати, али то, у ствари, не треба тако рећи; треба да се и „Страдија“ користи новином да прави узрок прикрије модерно, па да каже читаоцима:
— Тако је и требало да буде, то је, ако нисте знали, сецесион-излажење листа, исто отприлике тако као што имамо сецесион долажење у канцеларију код државних саветника.
Али ми то нећемо. „Страдија“ се неће бранити сецесијом и излазиће уредно усред ове неуређене земље, а и без ње наша отаџбина неће трпети оскудице у разним сецесион-приликама и пословима.
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Та песма, непотписана, изашла је у 25. броју Страдије. Она гласи:
Премалеће пуче рано,
Заиграло небо шарно.
Кроз природу дахћу чари,
Под облаком слон шестари,
Цвркуће му нежни глас;
Са ружице квочка пева,
На гранчици теле снева,
Премалећа то је час.
О, да л’ појмиш, душо мила,
Те красоте, такав дан?
Погле бика лакокрила
И лептирак несташан,
Надлећу се,
Наднећу се,
Један другог варакају,
Око руже облетају,
Да јој сишу медну сласт.
Ој, ал’ лептир брже хита,
На бика се ногом рита,
А млад песник нових дана
Из књижевног ђулистана
Свеж и ведар као пласт,
Слуша цвркут нежног бика.
Па очаран дух му плови,
Јер сад нађе акорд нови,
Нови израз, нови слик;
И пресретан песник млади
Жури све то да пресади
У књижевни — у Гласник.
Доброчинство
Два суседа путују на коњима у варош да сврше своје послове. Кад су били на пола пута, наоблачи се јако и почну прскати крупне капље, као предзнак великог пљуска.
— Баш си срећан! — рече први сусед другоме и узе откопчавати кајиш на теркијама.
— Срећан, а нисам ни јапунџе понео! — рече други, забринут због скорог пљуска што га очекиваше.
— Баш зато, јер сам ја пре неки дан узео у вароши једно на послугу, па га сад враћам натраг, а и своје сам понео — опет ће први и извади једно јапунџе и пружи га суседу, а и сам се једним огрну.
Заиста, пљусак је био необично јак, али њима са јапунџићима није могао нашкодити.
Дуго је пљусак трајао. Најзад морао је престати, као и свака мука, ветар разби облаке и сунце обасја умивену зелену шуму крај пута.
Скидоше јапунџиће.
— Баш би грдно покисао да не беше мог јапунџета! — рећи ће поносито први оном другом суседу.
— Много бих покисао, баш ти хвала! — вели други захвално.
Прође неколико минута у ћутању, па ће опет први:
— А велиш, комшија, грдно би покисао!?
— Како да не бих, хвала ти!
Опет ућуташе и опет први прекиде ћутање.
— О, комшија!
— Чујем!
— А велиш био би ти као миш мокар?!
— Мани се, као миш, баш ти хвала!
Мало после опет ће први поносно:
— Е, срећа твоја што сам имао два јапунџега!
— Баш добро, хвала ти као брату!
Мало прође, па тек онај први добричина опет опомену свог суседа:
— До костију би ти покисао!
— И би, хвала ти! — вели нервозно други.
Не прође пет минута, а први опет:
— И озебао би!
— Би, хвала ти!
Још неколико пута се понови овакав пријатан разговор, и утом дођоше до једне реке.
— Е, што би ти покисао! — опет понови први хвалисао своје доброчинство.
Онај други уздахну, скиде се с коња, па очајно онако у хаљинама потеже па усред вира: пљус!
— Би ли, брате, горе покисао?
— Не би!
— Е, па доста, молим те, доста, ако ко бога зна!
Шта ће човек кад му напаст учини добро?!
Ово ме подсећа на многе оне који сад сваки час, и кад рђаво раде, набијају људима на нос:
— Ја сам се борио за слободе!
Мало, мало, па опет:
— Ја сам се борио за слободе!
Е, то досади. Онај је човек од те муке скочио у вир, а мени неки пут од оваквих дође, само да могу да повампирим Александра, а он би се већ брже боље постарао да сви скачемо у вир!
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сваком своје
Отаџбина је у опасности. Морало се ратовати.
У рат се није морало ићи већ је ишао који је хтео, ишао је онај који је осећао да му је дужност да брани отаџбину. Они који нису хтели ићи остали су, за време тог ратног треска и лома на граници отаџбине, у миру и тишини. Њима је изгледало паметније да се за време рата баве трговином, да буду неки државни лиферанти за ратне потребе, него да гину и просипају крв за одбрану земље.
Ко има права, ко има разлога да се љути? Ако би ко погрдама напао оне који су остали у земљи не бранећи отаџбину, знам добро да ће маса сва скочити и лупити пред тога што ставља тако дрска питања, овакав одговор:
— А што су они ишли? Ко их је терао да гину?! Били су луди, па ишли!
Тако, добре душе! Ко их је терао? Терала их на ту невољу, терала их је у смрт љубав према земљи.
— Е па, онда шта се љуте? — рећи ћете на то. Они су то радили зато што су тако хтели, зато што друкше нису могли, а тако исто и они су остали те трговали код својих кућа зато што су тако хтели и што ни они нису другојачије могли. Ако оно прво доноси част, славу, понос, ловор-венце и добро име, ово је друго донело новац, куће, имање, мир, здравље.
Има ли права онај што је за време рата трговао да тражи име витеза и да рече:
— Дајте и мени ловоров венац!
Витези ће да га погледају и да му одговоре:
— Натраг, фукаро, одступи кукавицо, зар имаш образа и на очи да нам изиђеш, а камоли још ти да тражиш ловоров венац! …
Имају ли право да му тако одговоре.
Потпуно право.
Сад да обрнемо и с друге стране.
Један ратник, услед дугог рата, материјално иосрнуо. Пропало му имање, живи бедно, у немаштини и, што вели Петефи:
Са издртог руха сија му колајна!
Има ли он права да оде сад онима што су за време рата стекли куће и злато лиферујући држави ратне потребе и да рече:
— Дајте ми хиљаду златника, јер сам пропао борећи се за отаџбину!
— Натраг! Ти си текао ловоров венац, понос и славу, ти си стекао колајну, и шта тражиш сад, хоћеш оно што ниси заслужио. Твој рад донео је теби славу, тако си сам хтео! Ти имаш славу и ловоров венац, а ми то немамо. Наш рад донео је нама куће и злато, а тако смо, опет, ми хтели. Шта је ко текао, то је и стекао. Ти имаш славу, ми имамо паре! Сваком своје! — тако ће му рећи ћифте.
А имају ли сад они право да тако кажу.
Потпуно право.
Те разлоге потпуно примам, али пођимо даље да узмем јачи пример.
Славан ратник. Њему припада заслуга за спас отаџбине, он је спаситељ свога народа, али он је спасавајући отаџбину изгубио једну ногу. Враћа се поносно натраг, спремљене тријумфалне капије, хиљадама грла кличе из захвалности: „Живео!“ На грудима му трепере ордени, а на глави ловор-венац.
Прође доба помпе и параде. Све је мирно, свак се у слободи, крвљу његовом и његових другова стеченој, предао послу. Ратника обузима туга, срце му хладно, он ноге нема; нашто му име и слава?! Има ли права сад тај човек да се љути? На кога ће се љутити ако, рецимо, баш то право има?!
Замислите да он ово чини. Мисли гледајући кроз отворен прозор на шеталиште:
— Ето, ове кукавице, ове ћифтаре, овај олош ког сам ја слободним учинио, ови гадови од људи имају ноге, шетају пакосно поред мене на обе своје здраве ноге, а ја, ја са толиким заслугама, са толиким врлинама, ја без ноге! Па зар је то право, зар да ја то равнодушно и мирно гледам. То нећу. Чекајте, подлаци и нељуди, кад немам ногу ја што ваљам, ја који сам отаџбину спасао, нећете, бели мајци, имати ни ви што вредите, ни ви што је ова земља имала штете од вас!
Тако, рецимо, размишља славни ратник, букти праведним гњевом и једнога дана, у раздражењу, узима пушку, стане крај отворена прозора, па пуца на сваког који туда прошета са здравим ногама. И, разуме се, гађа у десну ногу, јер њему је та нога одсечена.
Трешти пушка, човек се претури и закука.
— Шта то би? — пита маса.
— Шта то би? — грми осорно витез. — Сад ћу ја вама показати, подлаци једни; кад ја немам ноге, нећете је ни ви имати!
Опет трешти други метак, опет један падне погођен у десну ногу и закука.
И тако витез пробави дан. Ко год том улицом прође, пуца на њега и рани га у десну ногу. Сутрадан порани, као на неку канцеларијску дужност, и продужује свој посао.
Има ли он права да тако ради! — Нема, он то и не сме и не треба, нити права има.
Може ли држава њему дати ногу. Не може никада. Треба ли да држава донесе закон да сви људи те земље буду без десне ноге да би се задовољила правда и да се дâ сатисфакција славном витезу, да му се на тај начин дâ признање што је земљу ослободио. То држава не сме да чини. Али, у исто време, да ли држава има права, да ли сме и да ли треба овако да чини:
Да избере неколико ниткова и кукавица, па да их награди са по хиљаду златника, рецимо баш зато што су били мудри и опрезни да сачувају здраве ноге, јер најзад, резонује држава, што ће држави богаљи. За углед другима држава награђује ове мудре и опрезне што умедоше да не иду на рат и да своје ноге сачувају. И још да нареди тим кукавицама да шетају редовно поред витеза, да се пакосно плазе хромости витезовој и да му сиромашном пркосно показују своје кесе пуне злата.
То тек држава не сме да чини, то би било не неправда, него безумље.
Е, сад место рата хајде да замислимо политичку борбу и политичка страдања.
И та борба доноси тешких рана, тешког бола и горчине.
И, сад, шта мислите? Да ли се дешава да наша држава награди неког подлаца и кукавицу, који је умео да се очува и да не добије рану, јер је за време борбе срамно, али „мудро“, умео да утекне и да још шпијунира непријатељу за рачун.
Дешава се понекад, на жалост, да се и сада пакосно плазе праве кукавице хромом и храбром борцу.
Боли то горе него смртна рана, али тај бол може донети освету страшнију од пакла.
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Протествују
— Ко сте ви, господо?
— Па, овај, ми, знате — ми смо књиговође у Управи фондова.
— Па шта желите, шта вам је мало у оном чардаку?
— Неће, господине, министар привреде да нас унапреди, а ми смо, знате „стручни“ у свом послу и свршили смо трговачку школу овдашњу, и ето: као неуказни чиновници имали смо по 2.000 динара годишње, а сад смо указни, па опет иста плата, а већ годинама и примамо као да смо указни, па тражимо: неки по 2.500, неки по 3.000, а неки по 3.500 динара.
— А знате ли, господо „стручни“, да сам ја свршио факултет пре дванаест година, да данас имам једанаест година указне службе и ја имам плату свега 2.100 динара годишње? А?!
— Знамо, — е, то јест неправда, овај да, неправда.
— Јест неправда — напоље, гусенице! Не уме онај ваш управни одбор да вас најури отуда па бих вас ја питао где бисте нашли онакву ’ладовину. Ви за попуњавање бланкета и шетњу по Кнез-Михајловој улици примате по 2.500 динара.
И ви још имате образа да се љутите.
„Страдија“
31. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Слава окружној свињи
Благословена земља Страдија. У њој су се побринули да народ рационалније земљу ради, те подигоше окружне и среске економије, које оградише бодљикавим жицама да би народу биле приступачније. А да профане очи непривредника не би гледале тамо и штогод „урочиле“, посеје се свуда по крајевима конопља, која у тој земљи Страдији расте доста високо, те незаинтересовани не морају, а и не могу, загледати унутра кад младе раднице раде под контролом седог и прослављеног окружног економа. Морал је спасен! Еле, на тако једној окружној економији живела је једна свиња. Није то обична свиња. Не, то је нека нарочита, најбоља врста свиња земље Страдије. И она, једно због тога, а друго што је била државно-окружна свиња, морала је бити горда. Умела је достојанствено да корача и да најбоље залогаје са економије узима за себе. И гојила се, пусница, да јој није било урока. И кад је достигла тежину око 250 кг, тежину која никако не може да стане у инвентар стоке са окружног имања (економије), онда већ није нигде излазила, већ је посете окружног економа примала лежећи и тако се љубазно пријатељски осмејкивала при чежњивим погледима окружног. Она је те погледе тумачила на своју руку, али економ, опет, на своју: како ће је заклати. Красан брав! И дође тај дан. Заклаше свињу за коју ће се тек сад утврдити да баш сва није припадала окружној економији, тј. да није сва била државна свиња, већ да је по неким прописима и окружни економ имао известан удео у тој добити, иако, истина, окружне економије нису акционарска друштва. Па и акционарска друштва не би могла све ситнице да заведу у инвентар. И окружни економ, свестан својих права, која, истина, нигде нису читко написана, али као традиција прелазе с колена на колено, позива своје пријатеље и знанце на част, на један ћевап; клао је, вели, свињу са имања па да увери пријатеље како је и сирће слатко кад… се рационално у економији уради, а неће ли бити свињско месо.
У једној лепој кући једног окружног града у Страдији треште лампе. Дивна кућа. И она економији припада. Истина, из економије се плаћа за њу месечно кирије 50 динара, али није од штете. Шта треба за канцеларију? Једна собица, а оне друге собе празне, а економија већ плаћа, плаћа, онда нек седи ту економ. Зашто да се троши, треба бити паметан, па економисати. Свакоме тај благодет божји није уливен у срце, али га наш окружни има у довољној мери.
У највећој соби засело друштво. Момци се разлетели. Економ само надгледа да вечера буде право — рационална. Ево вам и друштва по реду. У челу је префект, дика својих пријатеља. Истина да је више пута причао да му шкоди масно свињско месо, али, на радост свију, остао је читав. Ту, до префекта је један грађанин који нема довољно речи да нахвали привреду. Чимборасо је мали да је и на ту висину уздигне; даље је један просветни трудбеник који врло често забада своје прсте у туђу дуванску кутију, простићете, као да је дуго, дуго година глумовао. Поред тога, веле, да је у стању да често здрави. Слушао сам како га хвале да је на једној свечаности напио 79 здравица којекоме и да су гости попадали од — одушевљења, али ја то не верујем; хвале га само његови пријатељи. Даље је био — али што да их ређам, све су то добри људи, пуни љубави према економу и оваквим свечаним чиновима.
Износи се јело, пљуска им вода на уста. Црева, џигерице, бубрези, марамице и остала ситнеж справљена на особит начин, ћевап са црним луком, ђувеч с мало пиринча и најпосле печење… А завладала беше таква тишина као да неко издише, а какву, опет, јадна свиња ни сањати није могла. Све се изнело на сто да једе ко шта хоће. Ова вечера ни]е подељена на главе као приповетке. Не, ово је све клот ишло. Понекад је тишину понеко прекинуо са ох-хо, изражавајући осећање сласти и уживајући у оваквом јелу. Или би суви префект нудио као у својој кући и приметив да је један од присутних убрзао темпо гутања узвикнуо би: гајрет, душо!
Тачка. Јело се однесе, јер су сад чаше одигоавале своју улогу. Први се диже просветни трудбеник, стари говорник-импровизатор, и отпоче: „Нека ми је дозвољено, господо…“
— Слободно, слободно — упада неко у реч.
„Нека ми је дозвољено — продужуте просветни трудбеник — да ову чашу вина дигнем у здравље овог тако одличног скупа и друштва, које нека бог дуго поживи.“ И не чекајући запева Многаја љета, које остали прихватише.
Вино је све више улазило у лице, а здравице су се низале у бесконачност као реченице Американчеве. Упамтио сам неколико речи: дични, карактерни, исправни, непристрасни, правични… Ено просветног трудбеника диже се да наздрави девету здравицу. За њим ено једног што је тек трећу наздравио; истина, мало клеца, али језик га служи да грди опозицију и да наздравља. Он почиње: „Браћо и пријатељи моји мили! Написмо многима у здравље, али заборависмо, и да бих рекао, огрешисмо се…“ — окреће се економу и наставља — „ову чашу дижем и кликћем из дубине душе: слава окружној свињи!“
„Слава, слава“ — захори се смеј и отпоче пеома: „Много љета срећна била, много љета живела!“
А окружни економ гледа с резигнацијом у ову браћу око себе, а тако љубазно клима главом и рукама и шапуће: хвала, браћо, хвала, пријатељи!
Друштво се разишло. У згради економије у кухињи гори свећа и момци се око огњишта начетали, те пеку месо што су га малочас извадили из саламуре.
„Страдија“
27. март 1905. године
ИСПРАВКA
Слава окружној свињи направила је читав урнебес у нашем окружном граду. Истина, ми имамо дебелог економа, мршавог префекта и просветног радника који радо замаче прсте у туђу дувањару, имамо их што болују од здравица ко Јапанци од бери-бери, али се никако не можемо сложити да се то на њих односи, не можемо зато што ми немамо окружне економије, јер још нико није хтео „поклонити“ округу лепо имање.
На ову твоју слична је и она народна: Липсала неком попу кобила, а била је добра кобила и поп је, за стечене заслуге, опојао к’о сваког иксана. Дочује то и владика, јер је и поп имао својих завидљиваца, к’о побогу ова твоја окружна свиња — па позове попа на одговор. А поп као поп, зна да се ни пред Господа не иде без праведних дела својих, па поведе најбољег ждрепца од покојне кобиле владики на поклон. Кад владика види у авлији дивног ждрепца, он сасвим побожно запита: „А кад се упокојила грешница?!“
Као што видиш, ово се лепо свршило, али оно, „слава окружне свиње“, направи нам читаву комендију — наста рат између домаће и стране расе за хегемонију, баш као што су ратовали Шпартанци и Атињани.
Наша дична „шумадинка” са свима прираштајима: „мангулицом“, „палоцијом“, „шипарима“ итд. позива се на прошлост и подсећа на сласт, коју само она има, у чему ни једна раса не може се мерити с њоме. Страна, опет, раса, чији су представници „јоркшири“, „беркшири“, „маџари“ итд. са „ђилкошем“ на челу, будући уверена да је стекла право држављанства — пориче јој све заслуге показујући и папцима да „за прошлост кир-Моша не да ни паре”.
Ето, због тога се створи рат и ако потраје колико руско-јапански, нећемо ти скоро омастити брка. Ако се умешају и „мелези“, биће још грђе зло.
Но гледај, побогу брате, те ти ово некако исправи, и објави да се таква чуда код нас не дешавају, неће ли стати ово крвопролиће. Иначе, одоше и људи право у — свињски рат!
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Смишљена трампа
Министар војни тражи од Београдске општине плац да подигне војну болницу на Врачару, а у накнаду за то Министарство војно нуди општини свој плац, где је стара војна болница да општина на том месту подигне гимназију. Све лепо и красно. Општина се одазове тој молби Министарства војног и трампа се изврши. Ту трампу, тако корисну по државу, одобри, разуме се, и Народна скупштина.
Министарство војно сазида на том општинском плацу војну болницу, а и шта би друго, плац је за то и узет.
Министарство просвете се није журило, иако има доста скупљена новца за зидање потребне зграде. Најзад, у зло доба, сети се и оно да треба већ једном приступити послу.
Али, шта се дешава. Санитет прегледа плац на коме је требало зидати гимназију и нађе да је то место нездраво за школу!
Сад се тражи други плац, а за то време ђаци могу да жврцају по сокацима.
Добро се нико раније није сетио да види је ли плац за употребу. Према томе се комотно могло десити да министар војни кад га упита министар просвете: где је онај наш плац, хоћемо да зидамо школу? — одговори кратко, лаконски:
— У Манџурији!
Све као код нас. Србија је Србија, и не личи јој да буде друкша.
Ако ово није смишљена трампа, нема је нигде.
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Полицијска мудрост
Неки мудар капетан бацио је око на прасад једног председника општине из његовог среза. Божије заповести нигде не кажу: „Не пожелај прасе ближњега својега“.
Једном приликом кад беше дошао тај председник у среско место на пијац, рећи ће му капетан:
— Ама чујем да имаш добре прасце?
— Имам неколико, али нису најбољи. Сељачка посла, знаш за вас господу треба бољих!
— Не увијај, море, добри су они, видео сам ја. Таман су сад за клање. Па, к’о велим, ти знаш шта је ред.
— Па да ти донесем једно! — вели председник.
— Да донесеш, јакако!
Идуће суботе заиста донесе сељак прасе. Али досетљиви капетан раније наговори жену да, кад се прасе донесе, никако не прими, и објасни жени свој план.
— Јеси ли донео, а?
— Донео, Господине, знаш јe да је пуно као јабука.
— Баш ти хвала, однеси га, вере ти, мојој кући, предај жени, па дођи до мене у канцеларију да пијемо по једну каву.
Председник однесе прасе и зовне госпођу.
— Ево, донео сам једно прасе, па господин рече да га вама предам! — рече сељак.
— Таман посла! Какво прасе! Треба ми и то да ми само ђубри, да дречи и да ми смрди туда. Носи ти то куда знаш!
— Ама лепо је, госпа!
— Нећу ја да чујем за прасе, нити ми тај гад треба у кућу. Носи господину, па нека ради с њим шта хоће.
Сељак молио, али не помаже, капетаница неће да чује. Шта је знао друго, већ да запрти прасе, па натраг. Јави се капетану.
— Шта је то? — рече капетан као зачуђено кад угледа да председник носи опет прасе — што ниси однео то кући?!
— Носио сам, па госпођа неће никако да прими!
— О, брате, баш је мука с тим женама! — рече капетан и као замисли се нешто, па додаде:
— Кад је тако, шта му могу сад?! … Него знаш шта? … Мени засад још није нужда да га кољем, па пошто га немам где, то га ти врати кући и при’рани га докле ми не затреба. А што утрошиш хране за то моје прасе, ја ћу ти лепо платити.
— Лако ћемо, наредићемо се к’о људи, а и шта може оно појести? То је ситница, зар ћемо још то да гледамо.
— Е, лепо, дакле, носи ти њега и храни га докле мени затреба.
Тако и би. Сељак врати капетаново прасе.
Прође неко време и сељак запита капетана:
— Треба ли да ти дотерам оно твоје прасе?
— Нека га, још није нужда.
Прође месец, прође два, прође пола године, а с времена на време сељак припита:
— Хоћу ли да дотерам оно твоје прасе?
— Па нека, бога ти, још мало доцније тамо. А ти га храни добро, па ћемо после видети рачун шта кошта храна.
— Лако ћемо већ, људи смо! — вели понизно сељак. Шта ће: власт је власт!
Прође више од године дана. Опет ће једног дана сељак:
— Ама, господине капетане, оно твоје прасе већ вепар. Угојио се, једва иде, па треба да га дотерам, не вреди више да је на храни.
— О, брате, видиш, ја и заборавио за то моје прасе. Да си ми богдице јавио то бар пре неколико дана, а ја купио свињу те заклао и истопио маст! — вајка се као капетан.
— Па шта да чинимо?
Капетан се као размишља, па ће тек одједном:
— Па колико може да изнесе то моје прасе?
— Па шацовали смо га ономад ја и комшија, може да изнесе близу 200 кила.
— О, хо! — рече капетан и осмехну се.
— Угојило се, мани га.
— Па пошто може да се прода по пијачној цени? — пита капетан.
— Па, оно вреди преко петнаест банки брат брату, а може да истури и јачу цену.
— Е па знаш како да наредимо?
— Како рекнеш, људи смо!
— Вреди велиш толико?
— Толико вреди.
— Лепо, дај ти мени сад десет банки, а ти га продај и узми оних пет банки за храну. Није појело ни четири, али к’о велим трудио си се око њега, те оно ресто узми ти.
Шта ће председник? Некако му се не оставља председништво. Шта му зна друго, већ извади десет банки, изброји капетану, дигне „вeс“ и вели:
— Е, ’вала, господине!
— Немаш на чему. К’о велим узми оно ресто преко хране, па купи нешто домаћици и деци, трудили су се и они.
— Јес’, трудила се деца, она то раде, ја, знаш, у послу.
— Е, па ето, тако, купи им што и кажи: ето то ви дао господин капетан што сте хранили његово прасе!
— Е, баш ти ’вала, господине!
Заиста ретка мудрост!
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Једнако „они“ у моди
Дешавају се извесне чудне појаве, појављују се понеки интересантни укази, којима се сви чудимо.
Прочитао сам ономад у новинама да је, између осталих, унапређен, на пример, и г. Данило Живаљевић. Иако смо готово дошли дотле да у овој земљи чак ни чудо није чудо, ипак се човек мора овде зачудити.
— Г. Данило Живаљевић, уредник Кола, тај господин кога је онако искрено и богато помагала краљица Драга, док су толики честити људи гоњени и отпуштани из службе, протеривани из земље и хапшени. Какве су то симпатије краљичине према Живаљевићу, чијој је деци чак и мајмуне поклањала? Ствар је јасна да је он имао неких заслуга за режим ондашњи, јер то доказује факт да га је тај режим награђивао, а близу је памети за сваког да један режим, ма који, не штити и не награђује неког који се бори против њега. Дакле, чисто је и разговетно да је радио за ондашњи режим, а чим је тај господин радио за ондашњи режим, он је радио против слободе, против добра ове земље, против данашњег стања. И шта треба да је последица тога? Кад би се пазило на морал, кад би се гледало поштено на ствари, онда је чисто и јасно да овај режим, против кога се борио г. Живаљевић, одстрани Живаљевића од државних послова. То се не чини; хајде онда нека га ђаво носи, затекао се ту, па нека га; а најзад „треба бити и толерантан“, што рекли радикалски богумили и патарени. Нека га на свом месту! „Види Бог!“ Али и тако није, него излази указ којим се, ни мање, ни више, већ награђује тај господин Живаљевић. Он данас, под овим режимом против кога се борио добија класу. Добија човек класу данас као и пре. То не разумем, те везе, те подземне гадне путање не знам и, разуме се да се чудим.
Чудим се ја, чуде се моји пријатељи, чуде се и Данилови пријатељи, чуде се самосталци, чуди се сваки, па, што је тек чудо над чудима, замислите, чуде се и најјачи старији радикали, чуде се те крупне личности што држе овај режим!
— Данило унапређен! Брука, тако ми бога, шта је ово? Ово није требало да буде. Тај се награђивао онда када сам ја вукао гвожђе, тај се, ето, награђује и данас… Срамота! — рече човек гњевно и слеже раменима.
Ето, сад нека може ко мозга има да ово појми; који је тај који помаже ове људе?
Откуд Данило и данас у моди? Ко, брате, ако ко бога једнога зна, уводи ову луду моду?! Какве су то чудне везе, које су чињенице и силе које у овом правцу дејствују.
Чуде се фузионаши, чуде се самосталци, није право никоме, па ко онда све то ради?!
Па да је један Данило, ни по јада. Рекли бисмо: случајно. Погреши и поп у књигу, а камоли министар у указ! Али то није случај, то није првина није то само један Данило, већ су ово редовне појаве, не само у тој него у свима струкама, систематски, стално, све више и више људи ове врсте као што је Данило улазе у моду и под данашњим режимом.
Па шта је ово, браћо радикалци, гледамо ли ми ово, видимо ли ова чуда! И чујемо и видимо, па ћутимо и слежемо раменима.
Нисам ја залуд рекао да смо ми назарени, да нас треба гонити као јерес, бестрага нам глава!
Слежемо раменима и на све сулудости шапућемо назаренски, бапски:
— Види Бог!
— Море, не види ни он, Боже ме опрости кад морам тако да кажем. Да смо ми људи, ми бисмо гледали, а не Бог, али бисмо овакве појаве гледали за кратко време.
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Укинуо механику
Вредно је прибележити. Болесне прилике нашега друштва виде се на све стране. И у цркви, и у касарни, и на улици, и у школи. Гледајте с које год хоћете стране, видите ровитост, несређеност, изопачене појмове, разроке погледе. Па хајде, најзад, што се то дешава у селу крај казанице, хајде да не водимо рачуна о глупостима каквог сељачког попа, или да не рачунамо у велике грехе испаде некаквог сеоског уче. Али кад се виде чудни, недозрели, наопаки појмови код бивших професора Велике школе, а сада, на жалост, универзитетских, то већ није ситно.
Није изабрат г. Мијалко Ћирић. Добро! Управо, што рекао Профаца, то и није добро, али, рецимо, добро! У другом свету такав би професор ћутао, радио, штампао своја научна дела и доказао радом да је учињена погрешка у избору.
Шта ради г. Мијалко?
Господин Мијалко распалио некакву изјавицу преко Вечерњих новости, као да је пропао на избору за општинског ћату и пита:
„Како сте смели укидати рационалну механику?”
Та јесте ли при себи, гоаподине Мијалко, што се брукате са тако високим положајем. Ко је могао, и ко ће још моћи, укинути механику. То бисте ви морали чекати на какву сулуду Владанову скупштину, која би могла тако што пљеснути у својој одлуци.
Укинути сте ви, бог вам судио, а не механика.
По тој логици би требао професор Лујо Адамовић да викне:
— Како сте, бре, смели укинути биљке?!
Милан Недељковић је био сретнији с изјавом, али је и она његова изјава могла комотно изостати. Ако не би школа добила, не би изгубила.
„Страдија“
20. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 