Као у Страдији… (1/4)
Још је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити и увиђавнији и прожман већом љубављу према свом роду. Нека васпитници буду бољи од својих васпитача; то је најискренија жеља наша.
(Слога, бр. 9)
Не ваља! Не ваља ништа, па то ти је! … Обрћи и преврћи од сваке руке, гледај с које год хоћеш стране, аја! Што не ваља, не ваља, па ти можеш пући од једа, ништа ти не вреди. Не ваља! О, Господе Боже, шта си учинио од ове земље. Беше јадна добра, ваљана, поносна, пуна карактера, пуна поштења, поче лепо да се развија и напредује, па ти чисто милина! Ал’ хоћеш, одједном, као да је ко урече, поче да иде све како не ваља. Како то би, шта јој јадници би наједанпут, нико не зна. А и ко ће, напослетку, знати божје тајне. Зар јој грешној би таква судбина! Судбина, црна судбина! Шта ћеш?! Није се нико од судбине ни отео. Како би, да би: да л’ је урок, да л’ су мађије, да л’ судбина, тек јадна Србија поче да куња, поче у њој да вене све што је добро.
Отпоче зло, као да га неко, лепо ево овако, руком донесе.
Будибокснама! Чисто човек да се прекрсти па да се помакне с места, што рекли наши. Сећам се како је то некад лепо било: здрав, бујан устав, закони напредни, карактера и врлине пуно. Кад, не лези ђаволе, пуче глас да је устав умро.
— Како то, зар онако здрав устав, бујан, млад, шта му би?!
— Не зна нико, потеже па умре напречац. Нити сирома’ болова, ни куња, здрав здравцит, као јабука, па одједном пресвиште, к’о да га уби човек. Штета, а како диван беше, бог да га прости!
Умре тако, као што ти рекох, устав напречац, кад погледам, а оно, и његова деца, јадни закони, увенули, почупани, па жалост човеку да погледа. Тако је то кад су деца без родитеља. Поштења и врлине се почеше крити. Ћуте тако негде по буџацима, јер чим се јаве на свет, одмах се за њима дигне граја, вика, псовка, пљување. Куд би се и појављивали; шта ће него да се склоне! Склонили се и карактери, и на њих се дигла читава хајка. Понеки се прерушени виде улицом овде-онде, али не може човек да их позна. Куњају, кашљуцају, лецају сироти, једва се држе на ногама. Еле, потера Србију неко зло, па удри данас, удри сутра, па не може јадница очију да отвори. И ето до чега дође. Не може да је позна човек. Ослабела, измучена, исцеђена, ни она земља, ни дај боже. Душа јој чисто дошла у подгрлац. Како који дан, све јаднија и беднија, лепо видиш како се суши и вене, копни нагло, као снег у пролеће. Па се, зар где је она јадница таква, не држи у њој ништа што је добро.
*
Не ваља, не ваља ништа! Куд год хоћеш погледај, свуд ћеш наћи понешто што не ваља; куд се окренеш, све у нас пошло наопако, странпутицом. Ко зна докле ће то тако ићи и како ће се све то свршити?
Тако је и никако другојачије. Уздиши, плачи, кукај, наричи, уби[j] се од муке, ал’ тако је; то ти све не помаже.
Тако је, тако! Ништа лакше него слегнути раменима и рећи равнодушно: „Тако је!“ Али, ко је томе крив? Ко то све почини? Ко је крив свему томе злу, тој несрећи? Ко је крив, људи божји, ако ко бога зна? То реците, да ли то ко год зна?!
Ко је крив? То је тај ђаво — ко је крив. Народ вели криви су рђави, реакционарски кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша! Тако народ мисли како он грешан у својој души осећа.
Али министри таквих кабинета друго веле, они овако резонују:
— Народ осећа, народ мисли. Шта зна народ да мисли?! Ко пита њега шта он осећа? И напослетку, ко је тај народ? Шта хоће тај народ, шта он тражи? С каквим образом он још говори о некаквим правима? Где то пише да он може и сме имати права. Ако је за вајду, доста је дато том народу, а и то није морало бити, и то је од добре воље. И тај безобразни народ место да буде захвалан, гле ти њега: он као хоће још нешто. Ама, лепо се каже: пусти петла на праг, а он хоће и на совру. Зар мало томе народу што се библиотека зове народна, банка народна, школе народне, орфеум иародни, војска народна, позориште народно; па толики листови се зову народни (чак и здравље народно, а куд има од здравља веће среће. И то што је најбоље, дато је народу). Али, све то није ништа, да видите само шта све народ има, а то му му нико не спори и не отима. Народ има цркве, народ има песме, има пословице, има загонетке, има приче, народ има обичаје, има мудре изреке, има игре, има бајке и гатке. Сваки човек из народа има ноге, има руке, има очи, има оца, има мајку, има гробље, има ваздуха. Народ има… О ко би још све побројао шта све народ има. Не да се то ни избројати. Е, па онда шта још хоће тај народ?! Толико му је дато, и опет му није право! Тај неблагодарни створ хтео би све себи да приграби. Ваљда и другом коме треба да шта има. Народ би хтео да не да оно што има никоме, а од другог да отме све. Ето, загонетке су његове, то му нико не дира, али народ би хтео да има и загонетке и политичке слободе. Е, гле, молим те! Хоће народ да има бајке и слободу збора и договора! Хтели би људи из народа да имају ноге! Лепо, имају ноге, ал’ они сад хоће и ноге и добар устав! Е, па оно има много безобразлука, ал’ ово је превршило сваку меру.
И сад како ће министри да усреће и унапреде земљу кад имају посла са тако грамжљивим, саможивим и исквареним народом. Пропада земља, не ваља у њој ништа! Није никакво чудо што иде све наопако!
Народ упропасти ову овакву дивну земљу, народ упропасти народ! Ни мање, ни више, већ треба народ спасавати од народа!
До таквих закључака долазиле су многе „родољубиве“ владе, и свака је, по свом нахођењу и увиђавности, одмах предузимала брзе и оштре мере да народ спасе од народа.
Владан [Ђорђевић] је са својом „одабраном“ дружином по’апсио народ да не смета народу. Тај племенити покушај није имао повољна успеха, али је потицао из „чиста“ срца, из „искрене“ намере да се земља спасе! Али, Владанова велика заслуга за рад на овом пољу није овај бесплодан покушај. Владан је дао једну велику мисао, која прави епоху у политичкој историји. Он је први устао противу школа оваквих какве су. Његово бистро око увиде да школе „трују“ свет „заразним“ идејама, и обузме га силна мисао да школе, да просвету, то зло за земљу и народ, сруши и преврне из корена. Догађаји претекоше овога несрбина да Србију усрећи. Али мисао његова неће погинути. Та мисао тињала је лагано, ’ватајући све дубља и дубља корена у душама великих родољуба, док једног дана не избије на свет свом јачином својом.
Бог чува Србију, те не даде да се та спасоносна идеја угаси. Идеја је, напротив, живела и све се јаче развијала.
*
Кажу да је Цинцар-Марковић са својим друговима прихватио одушевљено ову спасоносну Владанову идеју, а ко познаје чланове овог кабинета, у то мора веровати. Влада, веле, најенергичније ради на остварењу те замисли. „Родољубиви“ данашњи министри дошли су до непоколебљивог убеђења да школе са оваквим програмима упропашћују српски народ. Зло треба лечити из корена и онда се мора почети из почетка. Образовање народно мора се потпуно слагати са теоријама влада Владанова правца, те да би се то постигло, мора се народ почети политички васпитавати одмалена, још од основне школе. „Спасоносне“ идеје и погледи на државу морају се, такорећи још с мајчиним млеком усисати. Давно је речено да се старо дрво не савија. Треба га савијати док је младо.
Треба, што је рекла Слога, у Србији оставити само „луду децу од седам година“, па их лепо и правилно васпитати по нарочитом програму, и тек онда се може добити прави, ваљан народ! Ово друго, што је преко седам година, све је пропало, све је то несрећна школа и просвета заразила убитачном и штетном садржином школских и других разних, опасних књига, које се зову чак и слободоумне.
— А шта ће се с оволиким народом, побогу?!
— Шта ће се!? … Што је пропало, пропало! Лека му нема. То треба, као оно што је Мојсије радио, водити по пустињи да изумре да не би саблаживали млађе, децу. Остали би само богоугодни, ваљани људи, као што су министри и њихова родбина, Брзак и други, пробрани, а њих је врло мало. Од оног осталог дижи руке!
*
Хвала богу кад се једва једном нађе правилан пут. Ако је за вајду, лутало се доста. Толико се влада измењало са разним покушајима и начинима да се народ поправи, па све узалуд. То ти је као год болест кад погрешно лечиш. Волиш неког, рад си да га спасеш и излечиш, па пробаш лекове од сваке руке, трчиш и врачари и доктору, кумиш, што кажу, и гору и воду, ал’ не погодиш лек који треба баш за ту бољку, па ти све узалуд. Место да излечиш, а болест све на горе! Рђави лекови! Тако су и многе владе пробале и обртале од сваке руке да народ излече и усреће, али, оно народ све нагоре. Једни су народ, да би му помогли, ’апсили, једни га би̏ли, једни га глобили, једни га окивали у ланце, једни га мучили глађу и жеђу, једни га убијали! Шта се још није чинило и предузимало да се народу помогне, па све не поможе. Ко би могао веровати да и овако племенита и лепа средства не помогоше народ усрећити. Значи да је „зло“ ухватило дубока корена. Владан је, можда баш и случајно, као што то и бива код великих идеја, натрапао на овај начин, назрео само пут, а суђено је Цинцар-Марковићу да ту велику замисао свога претходника оствари са својим генијалним друговима.
*
Ствар је већ сазрела. Наша влада већ увелико енергично ради на остварењу те племените, спасоносне идеје. Прво је приступила изради програма за школе, а за то је образована нарочита комисија стручних људи.
*
Сад је на реду да изложимо како ће, отприлике, углавном, бити удешен тај нови начин народног васпитања, и како ће се изменити садржина школских књига; који ће се нови предмети увести, а које треба сасвим избацити из школа као „опасне по правилан развитак Србије“.
(Даље)
Тхе, шта ћеш?
Био сам у лову.
Уморан седох на један широк, низак пањ у шуми да се одморим. Кер леже крај мене. У шуми ладовито, свеже, тихо; само што тице певају и што покаткад падне сувар с дрвета што га несташна веверица обори скачући с дрвета на дрво.
Иза мојих леђа чу се шум људског хода. Окретох се, а сусед мој Милан, сељак око тридесет и пет година, плав, крупних очију, увек насмејан, снажан и развијен. У задрузи је са још три брата своја. Нису, да се каже, одвећ богати сељаци, али имају свега доста, задовољно. У околини важе сви као добри, питоми, нарављиви, како сељаци веле. Милана сви цене као разборита и одмерена човека.
Приђе ми Милан и пружи ми своју снажну шаку, те се рукова и, гледајући ме својим крупним, плавим очима, у којима се огледа тиха, добра душа, насмејан као што се осмехују само људи који ничему и никоме зла не мисле, рече ми:
— Шта радиш? … Изишао си мало у лов? … Одмараш се.
— Пријатно је одморити се овако у шуми, на чисту ваздуху — рекох.
— Јес’, сви ви што живите у чаршији волите тако шуму и ваздух. Кажу: то је здраво.
—Врло здраво!
— Тхе — учини он и као замисли се нешто, па додаде — мени се вала досадило и ваздуха и шуме, кажу: добро је за нас сељаке што радите у пољу. Јадно ми добро. Од рана јутра до мркла мрака пече те звезда у темењачу па мозак провире, а ти бијеш мотиком у тврду земљу, па ти грбача пуца, па кад погледаш, опет никакве вајде. Мучиш се, а други уживају од те муке у ладовини, слажу паре у касе, купују куће, возе се у интовима и нама говоре како је добро што имамо чис’ ваздух. То ти вала једино и имамо, па да могу, и на то би и данак ударили.
Ућутасмо обојица. Ја узех размишљати о његовим речима, а и он се замисли о нечем. Пас дакће с исплаженим језиком, а веверица обори сувар и скочивши незгодно, место на грану паде баш пред нас на земљу. Пас залаја, скочи и нагна за њом, али она у тренутку већ беше на врх дрвета. Пас се лајући стаде пропињати уз дебло, а она спокојно трљаше предње ноге чучећи победоносно на задњим и гледаше га чисто презриво што јој ништа не може. Веверици се досади та мирна слава те скочи на друго дрво, па на треће, на земљу, опет уз дебло четвртог и тако одјури, а пас непрестано за њом, лајући. Кад је изгуби из вида, врати се нама и леже опет сморен крај мене, зажмуре, мету главу на предње опружене шапе и заспа.
Извадим дуванску кутију, завих дуван, запалим и пружим Милану да и он завије. Милан прво разгледа кутију, па је онда отвори и извади папир. Узе целу свеску и узе пирити да би одвојио један листић. После дуже муке једва му испаде за руком да то учини; извади лист, лизну га и залепи на доњу усну, па онда узе десном руком са два прста узимати с краја кутије ситан дуван и метати га на широк испуцали од рада длан леве руке, пажљиво као да сваки трун дуката ваља. Тако узе за једну цигару, склопи кутију и стави је у страну, сави длан где му је дуван у песницу и узе дувати у песницу да овлажи дуван. Тако на тенани, пажљиво, смотрено, као да ради посао од кога му опстанак зависи, једва сави на колену цигару, крутим, грубим прстима, који нису за тако ситан посао.
Кад запали цигару, повуче неколико пута дубоко дим, па ме погледа и прекиде ћутање речима, погледав у пса.
— ’Вала богу, мислим се нешто: ето, сад човек пуши, а куче не пуши… Оно јок.
— Не пуши — рекох не знајући шта друго да кажем.
— То му је његово! … Природа му так’а да не пуши.
Ја сам ћутао.
— Ето: не пуши куче, не пуши говече, овца, коњ… Ништа друго, никак’о друго створење не пуши сем човека! — продужи Милан.
— Само човек!
— Мислим се нешто… Ето, куче и не пије ништа сем воде. То је тако његово. Не пије ни вино, ни ракију, ништа сем воде. Па и друге животиње тако. А човек пије. Седнемо уз казан пре зоре, па кад зора забели, а ми заблејали већ; а куче јок, оно трчкара, лаје, баце му нешто те мало глође, налоче се воде, па легне трезно да спава. Тако и друга стока, а човек и једе и пије и пуши и шта ти све не ради.
Милан поћута, па додаде:
— Идем с мојим кером ономад кроз винограде, па тек овде-онде шарка помало. Ја једем, па баци’ један гроздић пред куче, а оно њушну, па не хтеде да окуси! … Чека оно док добро узри, а човек једе и зелено… Мислим се нешто: ја, право да ти кажем, рачунам по својој памети овако по сељачки: човек ти је најгора животиња.
— Готово — рекох му.
— Тхе, тако му је од бога: свака стварка има свој правац, свакој животињи — и ’тици и бубици и мравићу — зна шта је њено. Тако је одређено. Кучету се зна шта је његово, човеку опет шта је његово. Па и биљкама је одређено од бога: свакој се зна шта је опет њено… Ето, сад травка мала, и она већа не може да буде — то је њено, а грм: опет расте велики, то је опет тако његово. Свакој се трави зна как’е ће боје да буде и колико која расте, и сад она не може друкче. Тако ти је од бога одређено и дрвету, и трави, и животињи и свачем… Сваки је косић црн, а свака креја шарена и свака тако ’тица од једне сорте као и она друга, зна се баш на ком јој је месту шара. Ал’ опет погледа човек: сваки грм има исту кору, исти лис’, жир и тако, ал’ и међу њима има неки већи, неки мањи. Ето, куче је куче, говече — говече, овца — овца, ал’ сад једно куче мање, једно веће. Има они’ мали’ по чаршији као мачке, а има ови’ овак’и’, ловачких’, а има они’ овчарски’ као курјаци. Ово куче, оно куче, а једна сорта већа, једна мања. Има и међу њима сорте. Па и од једне исте сорте, па опет једно од другог друкче: једно зло, једно није. Тако му његова природа. То је његово тако.
И међу људима ти је тако. Један већи, једни мањи, једни добри, једни рђави, једни плави, једни црномањасти. Сваки има своје. Сваком је одређено оно што је његово и он друкчи не може да буде.
— Тако је то — рекох нагнан и сам његовим говором на чудна размишљања.
— Човек ово, човек оно, а један паметан, а један глуп. Тако га бог створио. Један уме ово, други оно. Сваки има своје.
— Тако је све бог одредио! — додаде после паузе па се замисли.
— Па опет мислим се нешто и није све од бога, боже опрости; ето, сад неки глуп, па мораш и оно његово глупо да слушаш, а неком се не сматра оно његово паметно. Некад ти постави власт за кмета најгорег, па сад цркни пукни: то ти је — његова је старија иако смо сви у селу бољи и паметнији.
Е, то вала и такве ствари, ја како по својој простој сељачкој памети рачунам, то баш није од бога.
— Кад би човек… — прекиде Милан говор и ућута.
Ја уздахнух ћутећи.
— Тхе, шта ћеш? … Ајде да се гледа посао — рече и устаде.
Поздрависмо се и он оде, а ја још дуго остадох седећи и размишљах о овом разговору с Миланом.
Тхе, шта ћеш!?
„Одјек“
6. април 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Писмо г. Сави Шибалићу
Драги Саво,
Прочитао сам у твом Народном Листу ону белешку у којој велиш да је Јаша Продановић, главни уредник Одјека, добио и другу рату од 10.000 динара од неког великог господина, као хонорар за цепање Радикалне странке, јер, велиш, томе великом господину то иде у рачун.
Ја тебе, Саво, добро знам, и кад си ти бацио такву тешку реч о Јаши (кога и ја и ти добро знамо), верујем да то није у ветар.
Цео наш народ полаже на то што ћеш ти рећи, ти наш Бизмарк. Али ти и пазиш шта говориш. Ниси ти од оних људи који лапарају о свему, па знали ствар, не знали, има ли смисла рећи, или не.
Ти о свакој ствари, о свему мислиш дубоко. Кад хоћеш о чему свој суд да даш, ти добро промислиш, гледаш ствар са сваке стране, размислиш о последицама, испитујеш, па пошто дођеш до тачног закључка, а ти опет пустиш ствар времену да би могао још посматрања чинити, управо проконтролисати свој суд, јер, на крају крајева, и сам си свестан тежине свога суда, знаш и сам шта то значи кад ти нешто тврдиш. Пошто све то свршиш, опет ти је тешко рећи, бојиш се да те која околност на коју си, случајно, у силном твом политичком послу заборавио, није одвела на погрешан закључак. И, разуме се, као одмерен, разуман и дубок човек, контролишеш наново свој суд; метеш на једну страну разлоге који веле да треба то и јавности саопштити, на другу страну који би противно тврдили. Кад тако све одмериш као на најосетљивијим теразијама, а ти онда рекнеш, проговориш, управо загрмиш кроз „Народни Лист“, и та твоја реч (гром, каква реч!) онда је заиста реч, твој суд је о нечем суд, а то се вековима не може оборити. Страна дипломација кад хоће о Србјиј и приликама на Балкану да има тачно мишљење, непристрасно, свестрано, дубоко, онда узима Народни Лист, а богме поприлично се обзиру и на твоје мишљење о светској политици. Кад је Тан[1] са Тајмсом[2] полемисао о приликама на Истоку, сећам се како је Тан у једном чланку рекао: ,,А да ствари овако, и никако друкше, стоје доказ је што и сам Сава Шибалић тако мисли као и ми. А ваљда ће Тајмсу то бити довољно да се увери да је на погрешном путу.“ Тајмс онда одговори на то: „Нека нам Тан докаже да Шибалић тако мисли, јер ми у то не верујемо. Тан хоће своје будалаштине да прошверцује под фирмом тако великог ауторитета. Ми смело тврдимо да Тан лаже.“ Али Тан на то развуче у преводу онај твој чланак из Народног Листа тааап, и Енглези умукоше.
Дакле, као што видиш, морам и ја полагати на твоје мишљење кад цео свет полаже. И кад си ти бацио тако тешку реч о Јаши, онда то није у ветар! Не, мој брате!
Из почетка ми изгледаше неверица, и да је то ко други рекао а не ти, прешао бих преко тога као будаласто бачене речи, али овако сам морао дуго размишљати док сам и сам дошао до извесних закључака, те хоћу да о тој ствари с тобом овако, искрено, разговорим.
Сад тек разумем неке ствари које су ми од неког времена биле загонетне.
Јашу сам знао као поштена човека, а знам и његове приходе колики су и откуд су. То су скромни приходи, да се тек једва може везивати крај с крајем. Једва да се набави оно што је најпотребније, а о ма и најмањем луксузу да и не говоримо. То си и ти знао, и знаш врло добро. Али пре неког времана… (Чекај, кад то беше? … А, ха, знам, баш онда кад оно Душан Спасић тврђаше да Одјек има помоћ из диспозиционог фонда) приметим ја код Јаше неку промену. Расипа новац, троши, прави скупоцене поклоне, купује златне и сребрне ствари за кућу, избацио цео свој стари, скромни намештај, па се удесио као оно Лека Капетан из песме. Гледам ја то, гледају и други, па се почесмо и бринути за његов карактер, те га једног дана насамо припитам:
— Море, Јашо, шта чиниш ти то?
— Како, шта чиним? — вели ми он равнодушно.
— Откуд теби толике паре, откуд то сребро и злато, тај ситан бисер и драго камење, тај чисти скерлет и чоха венедичка, откуд та свила, диба и кадива? Право да ти кажем, мени се то не допада, и свет свашта говори!
Ућута Јаша, промисли, па ми рече:
— Не брини ништа, добио сам главни згодитак на лозу, па к’о велим да ми се паре не измакну, ја уложио у ствари. Да ти, какав си, не поверова Спасићу да сам угазио у диспозициони фонд?!
Извиних му се што сам и смео посумњати и на том прође.
Прође неко време — кад Јаша купи четворокатну кућу на Теразијама.
— Море, Јашо, — велим ја њему — каква је то сад кућа?
— То ми је поклон од једног мог тече из Лондона.
— Па ти никад не рече да имаш тако богатог течу у Лондону?
— Тхе, што да се тим хвалим… Случајно нисмо на то дошли у говору.
Прође још мало времена, а Јаша купи опет две четворокатнице (за једну од тих необавештен свет мисли да је Јоце Јовановића).
— Откуд то, Јашо?
— То ми купио један ујка из Америке!
— А, па ти, дакле, имаш и ујку у Америци?!
— Разуме се!
Ајде све то ништа, али у последње време пређе дара меру.
Купио Јаша три-четири пољска добра у Србији, једну вилу у Дрезди, неке замке у Француској. Код њега све у злату трепти. Ту су ливрејисане слуге, ту фијакери, ту читава ергела коња арапског и енглеског соја. Па како се тек живи код њега! Ни Лукул није тако раскошне ручкове и гозбе давао, као Јаша.
Чудим се ја свему томе, па га опет припитам:
— Море, шта је то све, откуд толике паре?
— Наследио сам чику из Индије.
— А, имаш и чику у Индији?!
— Разуме се; што да опет немам чику.
Ућутао сам, али почех сумњати.
Размишљам, чудим се, ал’ никако да му ухватим трага. Све што сам дознао, то је да нити има течу у Лондону, нити ујку у Америци, нити чику у Индији (каже још да је тај његов чика неки раџа тамо). Откуд му онда новци?
Никад му ја не бих похватао трагове, али како ти изађе с оном белешком у Народном Листу, сад ми је све јасно, сад тек видим с ким имам посла.
*
Хвала ти, драги Саво, што ми очи отвори да не радим заједно с таквим проблематичним човеком.
Ти си му добро траг потерао, продужи само даље, те му све конце похватај, да не обмањује овај свет.
А вала, кад си га ти узео на душу, неће добро проћи. Твом бистром оку није ништа могло умаћи из вида.
Не клони.
Хвала ти много.
С одличним поштовањем и поздравом,
Један сарадник Одјека
„Одјек“
24. фебруар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Le Temps, једне од најзначајнијих дневних новина у Француској XIX и XX века, излазиле су у Паризу од 1861. до 1942. године.
[2] The Times, утицајне британске дневне новине, излазе у Лондону од 1785. године без прекида.
Баш је безобразлук
Постали људи министри!
— Зашто, како, јесу ли заслужни?
— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.
—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.
— Немају.
— Онда не могу бити министри.
— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.
Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.
Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:
— Море, па ми смо, истина, министри!
— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.
— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.
— Може да се трпи — вели Веља.
— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.
— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.
— Ама ко то ларма? — викну Веља.
— Опозиција!
— Која је то опозиција?
— Цела штампа.
— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.
— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.
— Чуо си шта хоће! — вели председник.
— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.
— Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.
— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.
— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.
— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.
— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.
*
Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.
Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.
Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.
„Одјек“
9. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
То је народ
— Ко је тај што вели да у овој земљи није добро? Који год каже да у овој земљи није добро, да ми не радимо као што треба, тај није пријатељ народа, тај је издајник Отаџбине! — развика се једног дана љутито данашња влада Цинцар-Марковићева.
— Ја! — одговори неки силан глас, који личаше на грмљавину.
— Ко си ти, безумниче, зар то смеш рећи?! Ти ниси пријатељ народа, ти си издајник Отаџбине, ти заслужујеш презрење и клетву народну. Ти си сплеткаш! Ти си један од оних смутљивих елемената који жели да се вода замути, па да у мутној води рибу ловиш! Ти због гадних амбиција сметаш поштеном нашем народу, сметаш срећи народној. Зар цео народ слави бога што ми дођосмо да га усрећимо, зар цео народ задовољан нашим честитим радом, а ти се нађе да то поричеш. Знамо те, смутљивче, ти хоћеш преврат, хоћеш министарски положај, али то народ неће. Сметаш поштеном Брзаку, Пери Тодоровићу и другим искреним пријатељима народа, који раде на томе да се прилике у нашој Отаџбини среде. Народу су добре власти, мали порез, добар устав, одлични закони, а теби то не ваља. Народ жели само да слуша, њему су и ћефови закон, народ неће изборе, народ неће слободу збора и договора, народ хоће једном мира од таквих опасних елемената и смутљиваца! Ко си ти! Говори: ко си ти, плаћена ситна душице! Сит је народ таквих. Говори: ко си ти!
— Ја сам НАРОД! — беше одговор и глас одјекну као страховита грмљавина и проломи се одјек у даљини.
И Одјек понови:
— Нааарооод!
„Одјек“
19. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ча-Ђорђев ђогат (једна слика и прилика)
Ча-Ђорђе је био старешина једне велике задружне куће, од преко четрдесет чељади, у рудничком округу. Куд год би ча-Ђорђе ишао: било цркви, било општини, било суду, било где у госте добру пријатељу, увек је ишао на свом верном, старом ђогату. Другог коња за Христа бога не би узјашио, али и ђогат је дивно проучио природу Ча-Ђорђеву. Ча-Ђорђе није могао проћи ни поред једног човека а да не устави ђогата и не поразговара мало. Стари ђогат је из дугогодишњег искуства то знао, па није ни чекао да га госа уставља. Чим види човека, ђогат сам стане, а у истом тренутку ча-Ђорђе назове бога.
— Помози бог, пријатељу. Акобогда ти сабајле (или које је доба дана).
Ђогат зна ред и чека док се цео разговор сврши. То је најчешће неколико обичних питања, која ча-Ђорђе учини: Шта ради овај, како тај и тај. Јесу ли здраво на дому? Ређе ча-Ђорђе има шта важније потребно да коме каже. Разговор се заврши увек речима:
— У здрављу пријатељу, поздрави код куће.
— Дабогда у здрављу. Поздрави твоје.
Код тих речи ђогат сам креће, али пре него што чује оно у здрављу и поздрави, неће кренути за живу главу.
У кући од осталих чељади ђогата нико није јашио. По смрти ча-Ђорђевој, спреми унук ча-Ђорђев, Милан, старог ђогата да на њему иде важним послом у Милановац.
Није се тако рећи неколико корака одвојио од куће, па се сусрете с једним комшијом и назва му бога.
Ђогат стаде као укопан.
Милан га удари бакрачлијом и тргну узду, али ђогат ни маћи, већ се окрете Милану па као да му погледом вели, као да га прекорно пита: ,,А камо разговор. Камо: како су код куће, куда идеш, шта ћеш данас радити? Па на крају да дође у здрављу, поздрави! Не квари адет, зар толико реда не знаш.“
Милан љутит што коњ не полази, а жури му се, стаде га ударати и бакрачлијом и каишем од узде, али ђогат као да се укопао у земљу.
Гледа комшија, па ће рећи:
— Научио је њега ча-Ђорђе да поред сваког застане док се он поразговара, па зато не креће.
Милан отпочне с комшијом разговор иако му се не говори. Кад помисли да је довољно, удари ђогата да би кренуо. Ђогат ни маћи и докле год се Милан не сети да на крају разговора и оно „поздрави код куће“, ђогат не хте кренути.
Тако Милан мораде до Милановца сваком називати бога, са сваким понешто проговорити и свакоме рећи: поздрави твоје код куће, па познавао човека, или не. При повратку тако исто.
Милан се враћао доцне увече и пролазио крај једног забрана, кога су почели крчити. Месечина пала на један огорео пањ близу пута, па се од њега ђогату причинио човек. Иако Милан није приметио, ђогат стаде. Чуди се Милан што сад стаде кад нема човека нигде, удари ђогата једном, два, аја, ђогат ни маћи. Једва Милан примети пањ, те мораде за љубав ђогату и њему назвати бога.
— Помози бог.
— Бог ти помогао — одговори сам.
Сад мораде запитати пањ како је, јесу ли му здраво на дому и заврши речима:
— У здрављу, поздрави твоје код куће — на шта ђогат одмах крете.
Навика је чудна ствар. Није се ђогата тицало ко га јаши. Носећи дуго година на себи ча-Ђорђа, он је добио ту своју навику и од тога га нико више није могао одвићи, нарочито њега старог, оронулог ђогата.
Такав је, ето, био стари ча-Ђорђев ђогат.
*
Има и људи са извесним навикама које добију радећи дуго година једно те једно, па се после од тога не могу одучити никако, а нарочито у старијим годинама.
Ето да узмемо за пример старог новинара Петра Тодоровића. Он, додуше, нема навику да застане поред сваког човека, то не можемо рећи, ту је навику имао ча-Ђорђев ђогат. Петар Тодоровић, разуме се, није коњ, те не може ни имати ту баш чисто коњску навику маторог ђогата, иако његово уређивање Малих Новина личи умногоме на коњски ђогатски посао.
Петар има другу навику, навику да кроз Мале Новине грди све што је поштено, да денунцира и клевета поштене људе, да брани рђаве владе, све редом. На то се он дугим низом година, за добре бакшише, толико навикао да се сада овако матор и излапео не може никако одвикнути.
Мале Новине често мењају газду: један сјаши, други узјаши, али Петар своју ћуд не мења.
Нови госа може и немати намере да се служи клеветом и ординарном денунцијацијом, али стари Петар држи своју дугогодишњу навику (као ча-Ђорђев ђогат своју), па ма ко узјашио Мале Новине. Сваки од његових госа мора, хтео не хтео, да саслуша прво у сваком броју Малих Новина Петрова трабуњања о „антидинастичарима“, „издајницима отаџбине“, „разузданом елементу за кога је апсолутизам“, па тек онда, кад све то изређа, матори Петар може кренути даље, куд би хтео нови госа.
Сутрадан Петар то исто, и тако свакодневно, редовно.
Ето какву навику он има.
Такав је излапели, матори Петар.
„Одјек“
29. новембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Нова болест
Појавила се нова и опасна врста инфлуенце, која је, како нас извештавају, почела морити становништво по унутрашњности наше земље. Болест се зове лукијенца. Појављује се обично приликом путовања министра Луке (а и Веље). Они распростиру ову кужну болест и становништво, чим дозна за њихов долазак (а то је предзнак болести) спасава се бекством, те читави предели опусте. Свет се ни шарлаха, ни дифтерије, ни колере не боји као ове нове напасти, лукијенце.
Засад се болест притајила, али цела земља стрепи на који ће се крај окренути.
Да ако ово пролетње сунце сатре те кужне и опасне бакциле.[1]
„Одјек“
18. фебруар 1903. године
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година друга, Београд 1903.
[1] Последња два пасуса овог текста изостављена су, највероватније грешком, из Сабраних дела 1964. године. Надамо се да ће у следећим издањима делâ Радоја Домановића ово бити исправљено. Уредништво Пројекта.
Радоје Домановић 